Alexandre Dumas - Crna lala

Aleksandar Dima CRNA LALA Naslov originala: Alexandre Dumas La tulipe noire 1850. Prevela: Dobrila Stošić NOLIT BEOGRAD 1960

JEDAN ZAHVALAN NAROD Dvadesetog avgusta 1672, grad Hag, tako bučan, čist i tako gizdav da bi se reklo da je svaki njegov dan nedelja, grad Hag, sa svojim senovitim parkom, velikim drvećem nagnutim nad gotskim kućama, sa širokim ogledalima svojih kanala u kojima se ogledaju njegovi zvonici gotovo sa istočnjačkim kubetima; grad Hag, prestonica sedam Ujedinjenih Provincija 1 , valjao je svim svojim ulicama crn i crven potok užurbanih, zadihanih građana. – Trčali su građani, s nožem o pasu, musketom na ramenu ili batinom u ruci, prema Buitenhofu, strašnom zatvoru, čije prozore s rešetkama još i danas pokazuju, u kome je čamio Kornelije de Vit 2 , brat bivšeg namesnika Holandije, zbog optužbe koju je protiv njega podneo hirurg Tikeler. Da istorija toga vremena, a naročito godina od čije polovine počinjemo ovu priču, nije tesno vezana za ova dva imena koja smo pomenuli, nekoliko redaka objašnjenja koja ćemo dati bila bi izlišna. Ali je to objašnjenje potrebno jedno zbog jasnosti naše priče a drugo zbog razumevanja velikog političkog događaja u koji je ona uvršćena. Kornelije ili Kornelijus de Vit, Ruart de Pulten, to jest inspektor nasipa u toj zemlji, nekadašnji predsednik opštine Dordrehta, svog rodnog mesta, i poslanik u Holandskoj skupštini, imao je četrdeset i devet godina kada se holandski narod, zamoren republikom kakvom je shvatao Jan de Vit, namesnik Holandije, zanese žestokom ljubavi za ustanovu statuderat, koju je Jan de Vit večnim zakonom nametnutim Ujedinjenim Provincijama zauvek bio ukinuo u Holandiji. Kako se retko dešava da javno mnenje u svojim ćudljivim evolucijama ne gleda čoveka iza načela, narod je iza republike video dva stroga lika braće de Vit, tih Rimljana Holandije, koji su prezirali da laskaju narodnom ukusu, nesalomljivih prijatelja slobode bez razuzdanosti i blagostanja bez suvišnosti, isto onako kao što je iza statuderata video pognuto čelo, ozbiljno i zamišljeno, mladog Viljema Oranskog 3 , kome su njegovi savremenici dali

ime Ćutljivi, koje mu docnije i ostade. Dva brata de Vit štedela su Luja XIV, čiji su moralni uticaj osećali kako raste u celoj Evropi, i čiji su materijalni uticaj osetili kako se odrazio u Holandiji posle one jedinstvene bitke na Rajni, koju je slavom ovenčao grof de Giš 4 , taj romantični junak, a opevao Boalo 5 , ratnog pohoda koji je za tri meseca oborio moć Ujedinjenih Provincija. Luj XIV je odavno bio neprijatelj Holanđana koji su ga vređali i ismevali što su bolje umeli, gotovo uvek, istina, na usta Francuza prebeglih u Holandiju. Narodni ponos pravio je od njega Mitridata 6 republike. Protiv braće de Vit bio je, dakle, dvostruki pokret koji je proisticao iz snažnog otpora, koji je vodila vlast u borbi protiv ukusa naroda i iz zamora, prirodnog svim pobeđenim narodima, kada se nadaju da će ih drugi neki vođ moći spasti od propasti i sramote. Taj drugi vođ, spreman da se pojavi, spreman da se meri sa Lujem XIV, ma koliko da je velika izgledala njegova buduća sreća, bio je Viljem, princ Oranski, sin Viljema II i unuk, preko Henrijete Stjuart, engleskog kralja Karla I, to ćutljivo dete čija se senka, kako smo već rekli, pojavljivala iza statuderata. Tom mladom čoveku bilo je 1672 dvadeset dve godine. Jan de Vit bio mu je učitelj i odgajio ga je u cilju da od tog nekadašnjeg princa stvori dobrog građanina. U svojoj ljubavi prema otadžbini, koja je bila jača od ljubavi prema svome učeniku, on mu je večnim zakonom bio uklonio nadu na statuderat. Ali je ćudljivošću Holanđana, i strahom koji im je ulivao Luj XIV, bila promenjena politika namesnika i ukinut večni zakon vaspostavljanjem statuderata za Viljema Oranskog, čija su dela još bila skrivena u tajanstvenim dubinama budućnosti. Namesnik se priklonio volji svojih sugrađana, ali je Kornelije de Vit bio uporniji i uprkos pretnjama smrti od strane pristalica princa Oranskog koji su ga opsedali u njegovoj kući u Dordrehtu, odbi da potpiše akt kojim se statuderat vraća na snagu. Na navaljivanja svoje uplakane žene, najzad je potpisao, dodajući samo pokraj svog imena ova dva slova: V. C. Vi coactus, što je značilo: Silom primoran. Pravim je čudom izmakao tog dana udarcima svojih neprijatelja. Što se tiče Jana de Vita, njegov lakši i brži prilazak volji svojih

sugrađana, nije po njega bio ništa povoljniji. Posle nekoliko dana bio je žrtva pokušaja ubistva. Izboden noževima, on ne podleže svojim ranama. Ali nije to bilo ono što je trebalo oranžistima 7 . Život ove dvojice braće bio je večita prepreka njihovim namerama; oni trenutno dakle promeniše taktiku, s tim da u danom trenutku krunišu drugom prvu, pokušavajući da, pomoću klevete, izvrše ono što nisu uspeli udarcima noža. Dosta je redak slučaj da se u određenom trenutku, pod božjim okriljem, ne nađe veliki čovek radi izvršenja kakvog velikog dela, i eto zbog čega kada se slučajno ostvari ovakva zamisao proviđenja, istorija istog trenutka beleži ime takvog izabranog čoveka preporučujući ga divljenju potomstva. No, kada se đavo umeša u ljudske poslove da bi uništio jedan život ili srušio neko carstvo, retko se dešava da odmah na domaku ruke ne nađe kakvog bednika kome treba samo jednu reč da šapne na uvo pa da se taj odmah krene na posao. Taj bednik, koji se u ovoj prilici našao na svom mestu kao poslušnik zlog duha bio je, kao što smo već rekli, Tikeler, po zanimanju hirurg. On izjavi da je Kornelije de Vit, u očajanju – što uostalom dokazuje i dopisana primedba uz njegov potpis na aktu o ukidanju večnog zakona – i mržnjom obuzet prema Viljemu Oranskom, dao nalog jednom ubici da republiku oslobodi novog statudera, a taj ubica trebalo je da bude on, Tikeler, koji je, ispunjen kajanjem pri samoj pomisli na delo koje se od njega tražilo, više voleo da otkrije zločin negoli da ga počini. Sad neka se zamisli buka koja se podiže među oranžistima na glas o toj zaveri. Ministar unutrašnjih dela uhapsi Kornelija u njegovoj kući, šesnaestog avgusta 1672; Ruart de Pulten, plemeniti brat Jana de Vita, podnosio je u jednoj odaji Buitenhofa pripremno mučenje koje je kao najnižim zločincima, imalo da mu izvuče priznanje za njegovu tobožnju zaveru protiv Viljema. Ali je Kornelije bio ne samo veliki duh već i junačko srce. Pripadao je onoj porodici mučenika koji se, imajući političku veru kao što su njihovi prethodnici imali religioznu, smeše mučenjima, i za vreme udaranja na muke, on čvrstim glasom i skandirajući stihove onako kako treba, izrecitova prvu strofu Horacijevog Justum et tenacem 8 , ne priznade ništa i izmori ne samo snagu već i fanatizam svojih dželata. Sudije ipak ostadoše pri Tikelerovoj optužbi i izrekoše protiv Kornelija presudu koja ga je lišavala svih njegovih dužnosti i počasti, osuđujući ga na

plaćanje sudskih troškova i na doživotno izgnanstvo sa teritorije republike. Takva odluka, iako izrečena ne samo protiv nevinog čoveka, već i protiv velikog građanina, imala je već izvestan svoj značaj u pogledu zadovoljenja naroda, za čije se interese Kornelije de Vit neprestano zalagao. Međutim, kao što će se videti, ona nije zadovoljavala. Atinjani, o čijoj nezahvalnosti postoji prilično raširen glas, u ovom pogledu ustupili su mesto Holanđanima. Oni su se bili zadovoljili progonstvom Aristida. Jan de Vit, na prve glasove o hapšenju svoga brata, podnese ostavku na namesničku dužnost. I on je bio isto tako dostojno nagrađen za svoju odanost zemlji. U svoj privatan život poneo je svoje brige i svoje rane, jedine dobiti koje, uglavnom, pripadaju poštenim ljudima koji su krivi što su za otadžbinu radili zaboravljajući na same sebe. Za to vreme je Viljem Oranski čekao, ubrzavajući ipak događaj svim sredstvima koja su mu stajala na raspoloženju, da mu narod, čiji je on bio idol, od tela dvojice braće napravi dva stepenika, potrebna, da se popne na presto statuderata. I tako je dvadeset i devetog avgusta 1672 ceo grad hrlio ka Buitenhofu da bi prisustvovao izlasku iz tamnice Kornelija de Vita koji je kretao u progonstvo, i da vidi kakve je tragove mučenje ostavilo na plemenitom telu tog čoveka koji je tako dobro znao Horacija. Da pohitamo da dodamo da celo to mnoštvo nije odlazilo ka Buitenhofu samo u nevinoj nameri da bi prisustvovalo jednom prizoru, već da su mnogi među njima hteli da odigraju izvesnu ulogu, ili bolje, da ponovo izvrše jedan posao za koji su nalazili da je rđavo ispunjen. Mislim ovde na posao dželata. Bilo je, istina, i takvih koji su dotrčali s manje neprijateljskim namerama. Kod njih se radilo samo o uvek privlačnom prizoru za svetinu, čijem nagonskom ponosu laska da vidi u prašini onog koji je dugo stojao uspravan. Taj Kornelije de Vit, taj neustrašivi čovek, govorilo se, zar nije bio zatvoren, iznemogao mučenjem? Zar ga neće videti bledog, krvavog, posramljenog? Zar takav prizor nije bio divan trijumf za tu buržoaziju koja je još zavidljivija od naroda, i u kome svaki dobar građanin Haga treba da učestvuje?

A oranžistički podstrekači, vešto izmešani s tom gomilom koju su nameravali da upotrebe kao oruđe koje ujedno i seče i udara, pomišljali su u sebi neće li se možda naći od Buitenhofa do gradske kapije, kakva mala prilika da se na tog Ruarta de Pultena, koji ne samo da je za statuderat Viljema Oranskog dao pristanak vi coactus, nego ga je hteo i da ubije, baci malo blata ili čak i po koji kamen? Ne računajući još i to – dodavali su ti zakleti neprijatelji Francuske – kad bi se dobro radilo i kad bi u Hagu bilo hrabrih ljudi, da ne bi trebalo ni pustiti Kornelija de Vita da ode u progonstvo, jer će on, kad se jednom nađe napolju, udružiti svoje intrige sa Francuskom, i živeće sa onim njegovim zlikovcem bratom Janom, od zlata markiza de Luvoa. Jasno je da u takvom raspoloženju, gledaoci više trče nego što idu. Eto, zašto su stanovnici Haga tako brzo trčali ka Buitenhofu. Usred onih koji su se najviše žurili, trčao je, sa besom u srcu, i bez plana u glavi, pošteni Tikeler, koga su oranžisti vodali kao junaka poštenja, nacionalne časti i hrišćanskog milosrđa. Taj je dični zlikovac pričao o pokušajima koje je Kornelije de Vit činio da utiče na njegovo poštenje, o svotama koje mu je bio obećao i o paklenom planu unapred pripremljenom da bi njemu, Tikeleru, olakšao sve teškoće oko ubistva, ukrašavajući celu tu priču svom raskoši svoga duha i svim izvorima svoje mašte. Svaka rečenica njegovog govora, koji je gomila, gutala, izazivala je oduševljene pokliče ljubavi prema princu Viljemu, i krike slepog besa protiv braće de Vit. Gomila je čak proklinjala nepravedne sudije čija je presuda dopuštala da jedan takav užasan zločinac, kao što je taj zlikovac Kornelije, izbegne živ i zdrav. Nekoliko podstrekača ponavljalo je tihim glasom: – Otići će! Pobeći će vam! Na to su drugi odgovarali: – Jedna ga lađa čeka u Šveningenu, jedna francuska lađa. Tikeler je video. – Dobri Tikeler! Pošteni Tikeler! – vikala je u horu gomila. – Ne računajući još i to, – govorio je jedan glas – da će, dok Kornelije

beži, i Jan, koji nije ništa manji izdajnik od svog brata, da će i Jan pobeći. – I obe hulje će u Francuskoj jesti naš novac, novac naših brodova, naših arsenala, naših gradilišta prodanih Luju XIV. – Ne dajmo im da odu! – vikao je glas jednog rodoljuba, naprednijeg od ostalih. – Na tamnicu! Na tamnicu! – ponavljao je hor. I na te uzvike, građani još brže potrčaše, muskete stadoše da se pune, sekire presijavaju, a oči da svetle. Međutim još nikakvo nasilje nije bilo počinjeno, i red konjanika koji je čuvao prilaze Buitenhofu bio je hladan, neuzbudljiv, nem, daleko opasniji zbog svog mirnog stava negoli cela ta građanska gomila zbog svojih uzvika, nemira i pretnji; nepomičan pod pogledom svoga vođe, kapetana haške konjice, koji je sablju držao izvađenu iz korica, ali naniže sa vrhom u uglu svoje uzengije. Ovaj eskadron, jedini bedem koji je štitio zatvor, svojim je stavom uzdržavao ne samo neuredne i bučne narodne mase, već i odred građanske garde, koji je, postavljen prema Buitenhofu da održava red u zajednici sa eskadronom, davao prevratnicima primer buntovnih uzvika, kričeći: – Živeo Oranž! Dole izdajice! Prisustvo Tijia i njegovih konjanika bilo je, istina, dobra kočnica za sve te građanske vojnike; ali se malo pomalo oni ushitiše svojim uzvicima i, kako nisu razumevali da može postojati hrabrost i bez vike, oni ćutanje konjanika pripisaše bojažljivosti, i učiniše jedan korak ka zatvoru, povukavši za sobom sav gradski ološ. Ali tada Tiji stupi sam pred njih i, dižući samo svoju sablju i nabirajući obrve, zapita ih: – Ej vi, gospodo iz građanske garde, zašto pristupate i šta želite? Građani uskovitlaše muskete ponavljajući uzvike: – Živeo Oranž! Smrt izdajicama! – Živeo Oranž! Neka vam bude! – reče Tiji – mada više volim vesela lica od turobnih. Smrt izdajicama! baš kad hoćete, no samo dotle dok to budete želeli samo uzvicima. Vičite koliko vam god drago: Smrt izdajicama! ali da ih ubijete, ja sam tu da to sprečim i sprečiću.

Okrećući se zatim svojim vojnicima, viknu im: – Oružje na gotovs! Tijevi vojnici poslušaše naredbu sa mirnom tačnošću, na šta građani i narod odmah ustuknuše, ne bez pometnje, koja nasmeja konjičkog oficira. – De, de – reče im on dobroćudno – umirite se, građani! Moji vojnici neće nijedan kremen zapaliti, ali i vi sa vaše strane nećete ni korak napraviti ka zatvoru. – Znate li vi, gospodine oficire, da mi imamo muskete? – besno upita komandant građana. – Pa vidim to dobro, dođavola, da imate muskete; – reče Tiji – stalno mi njima svetlucate pred očima; ali primite i vi s vaše strane da mi imamo pištolje, i da pištolj odlično domaša na pedeset koračaja a vi ste samo na dvadeset i pet. – Smrt izdajicama! – viknu četa razbesnelih građana. – Pa vi samo jedno te isto – progunđa oficir – to je zamorno. I on se postavi na čelo svog eskadrona dok se buka povećavala oko Buitenhofa. A, međutim, raspaljeni narod nije ni znao, u trenutku kada je osećao krv jedne od svojih žrtava, da je druga skoro hitajući u susret svojoj sudbini, prolazila na sto koraka od trga iza gomile i konjanika da bi otišla u Buitenhof. I doista je Jan de Vit baš silazio iz kočija sa jednim slugom i mirno pešice prelazio prednje dvorište ispred zatvora. Rekao je svoje ime vrataru, koji ga je uostalom i poznavao, govoreći mu: – Dobar dan, Grifuse, došao sam da izvedem van grada mog brata Kornelija, koji je kao što znaš osuđen na izgnanstvo. I tamničar, neka vrsta izvežbanog medveda što otvara i zatvara tamnička vrata, pozdravi ga i propusti da uđe u zgradu, čija se vrata zatvoriše za njim. Na deset koraka odatle sreo se sa lepom mladom devojkom od sedamnaest do osamnaest godina, u friziskoj 9 nošnji, koja mu se ljupko poklonila; pomilovavši je po licu reče joj: – Dobar dan, dobra i lepa Rozo; kako je moj brat? – Oh, gospodine Jane, – odgovorila je mlada devojka – ne strahujem za njega zbog zla koje su mu počinili: to je zlo prošlo.

– A čega se plašiš, lepa devojko? – Bojim se zla koje hoće da mu učine, gospodine Jane. – Ah, da! – reče de Vit. – Ovaj narod, je li? – Čujete li ga? – Doista je vrlo uzbuđen; ali kad nas bude video, pošto mu nikad nikakvo zlo nismo učinili, možda će se umiriti. – To nažalost nije nikakav razlog – prošaputa mlada devojka, udaljujući se da posluša zapovednički znak svoga oca. – Ne, dete moje, ne; istina je to što kažeš. Zatim idući dalje svojim putem: – Eto – prošaputa – jedne devojčice koja verovatno ne zna da čita a koja je istoriju sveta sažela u jednoj reči. Još uvek isto tako miran, ali setniji nego što je bio kad je ušao, bivši namesnik se uputi ka sobi svoga brata.

DVA BRATA Kao što je lepa Roza rekla, u svojoj brzini punoj predosećanja, dok se Jan de Vit peo kamenim stepenicama koje su vodile u zatvor njegovog brata, građani su, što su bolje umeli, radili na tome da udalje Tijievu četu, koja im je smetala. Videvši to, narod koji je cenio dobre namere svoje milicije, vikao je iz glasa: – Živeli građani! Što se tiče Tijia, koliko obazrivog toliko i čvrstog, on je pregovarao sa tim odredom građana pred napunjenim pištoljima svog eskadrona, objašnjavajući mu što je bolje umeo da mu je Skupština dala nalog da sa tri čete čuva tamnički trg i njegovu okolinu. – Zašto taj nalog? Zašto čuvati zatvor? – vikali su oranžisti. – Ah, – odgovarao je Tiji – vi me odmah pitate više nego što vam mogu odgovoriti. Rekli su mi: Čuvajte, ja čuvam. Vi koji ste skoro vojnici, gospodo, morate znati da se o zapovesti ne raspravlja. – Ali su vam tu naredbu dali da bi izdajnici mogli da iziđu iz grada. – Moglo bi to i biti, pošto su izdajnici osuđeni na progonstvo – odgovarao je Tiji. – Ali ko je dao tu naredbu? – Skupština. – Skupština je izdajnik. – Što se toga tiče, ja ništa ne znam. – I onda ste i vi izdajnik. – Ja? – Da, vi. – Da se sporazumemo, gospodo građani; koga bih ja izdao? Skupštinu? Ja je ne mogu izdati, pošto sam u njenoj službi, izvršavam tačno njen nalog.

I na to, pošto je Tiji imao tako potpuno pravo, da je bilo nemoguće raspravljati o njegovom odgovoru, uzvici i pretnje se udvostručiše, strahoviti uzvici i pretnje, na koje je Tiji odgovarao sa svom mogućom učtivošću. – Ali, gospodo građani, zaboga, ispraznite svoje muskete; mogao bi neki da pukne iz nepažnje, i ako bi zrno ranilo kojeg od mojih konjanika, mi bismo dve stotine ljudi položili na zemlju, a to bi nam bilo vrlo žao; a vama još više, tim pre što to nije ni u vašim ni u mojim namerama. – Ako biste to uradili, – vikali su građani – mi bismo onda pucali na vas. – Da, ali kada bi pucajući na nas, ubili sve do poslednjeg, ipak bi oni koje bismo mi ubili, bili ništa manje nego mrtvi. – Ustupite nam onda mesto, i to će biti delo dobrog građanina. – Ja prvo nisam građanin, – reče Tiji – ja sam oficir, a to je već drugo; zatim ja nisam Holanđanin već Francuz, što je još drukčije. Ja samo znam za Skupštinu koja me plaća; donesite mi od strane Skupštine nalog da ustupim mesto, ja se odmah okrećem na levokrug, tim pre što mi je mnogo dosadno ovde. – Da, da! – uzviknuše stotinu glasova koji se namah umnožiše sa pet stotina drugih. – Hajdmo do Gradske kuće! Hajdmo da nađemo poslanike! Hajdmo, Hajdmo! – Tako je – promrmlja Tiji gledajući kako se udaljavaju najbešnji. – Idite u Gradsku kuću da tražite jedno izdajstvo, videćete da li će vam ga dati; idite, prijatelji moji, idite. Časni oficir je računao ia čast poglavarstva, koje je sa svoje strane računalo na njegovu vojničku čast. – Šta mislite, kapetane, – šapnu mu na uvo njegov prvi poručnik – kad bi poslanici odbili onim pomahnitalim ono što traže, a nama neka pošalju malo pojačanja, ne bi bilo zgoreg, čini mi se. Međutim Jan de Vit, koga smo ostavili kako se kamenim stepenicama penje, posle svog razgovora sa tamničarem Grifusom i njegovom ćerkom Rozom, stigao je bio do vrata sobe u kojoj je na dušeku ležao njegov brat Kornelije, koji je bio iskusio pripremno mučenje. Pošto je bila izrečena presuda o progonstvu, nije došlo do izvanrednog mučenja. Kornelije, opružen na svom krevetu, slomljenih članaka, slomljenih

prstiju, pošto nije ništa priznao o zločinu koji nije počinio, najzad je malo predahnuo posle tri dana patnji, čuvši da su ga sudije, od kojih je očekivao smrt, izvolele osuditi samo na progonstvo. Snažnog tela, nesavladljive duše, razočarao bi svoje neprijatelje da su ovi mogli, u tamnim dubinama sobe u Buitenhofu, da vide kako na njegovom bledom licu svetli osmeh mučenika koji zaboravlja na blato ove zemlje. Ruart je, snagom svoje volje više nego stvarnom pomoći, ponovo došao do svoje snage, i računao je koliko će ga još sudske formalnosti zadržati u zatvoru. Baš u tom trenutku povici građanske milicije, izmešani sa uzvicima naroda, uzdizali su se protiv dvojice braće i pretili kapetanu Tijiu koji im je služio kao bedem. Taj glas koji se kao plima razbijao o zidove zatvora, dospe i do zatvorenika. Ali, ma kako preteći bio taj glas, Kornelije se ne raspita o njemu i ne potrudi se da se podigne i pogleda kroz uzani prozor sa rešetkama kroz koji su mu ulazile spoljašnja svetlost i buka. Toliko se bio udubio u stalnost svog bola da mu je taj bol skoro bio postao navika. Najzad je osećao sa toliko uživanja svoju dušu i svoj um tako blizu oslobođenja od telesnih nezgoda, da mu je izgledalo da su ta duša i taj um utekli od materije, i lebde iznad nje, kao što iznad skoro ugašenog ognjišta leprša plamen koji ga napušta da se popne na nebo. Mislio je i na svog brata. Bez sumnje da je i njegovo približavanje osećao. U trenutku kada je Jan bio tako prisutan Kornelijevoj misli, da je ovaj skoro izgovarao njegovo ime, vrata se otvoriše, Jan stupi i žurnim korakom priđe krevetu zatvorenika, koji pruži svoje izmučene ruke i šake uvijene u zavoje slavnom bratu koji je uspeo da ga prevaziđe, ne u zaslugama učinjenim zemlji, već u mržnji koju su prema njemu gajili Holanđani. Jan nežno poljubi brata u čelo, i blago vrati na dušek bolesne ruke. – Kornelije, siroti moj brate, – reče on – mnogo patite, zar ne? – Ne patim više, brate, pošto vas vidim. – Oh, siroti moj dragi Kornelije, to onda ja patim kada vas vidim takvog, verujte mi. – I zato sam više mislio na vas nego na sebe samog, i dok su me mučili,

samo sam jedanput pomislio sebe da požalim da bih mogao reći: Jadni moj brat! Ali evo te, zaboravimo sve. Došli ste po mene je l’? – Da. – Ozdravio sam; pomozite mi da ustanem, brate, i videćete kako dobro hodam. – Nećete imati dugo da hodate, prijatelju, moje kočije su kod ribnjaka, iza Tijievih pištolja. – Tijievih pištolja? Zašto su kod ribnjaka? – Ah, to je zato što se pretpostavlja – reče namesnik sa onim žalosnim osmehom koji mu je bio svojstven – da bi stanovnici Haga hteli da vas vide kako odlazite, pa se boje malo nereda. – Nereda? – nastavi Kornelije upirući svoj pogled u zbunjenog brata. – Nereda? – Da, Kornelije. – To sam ja onda maločas čuo – reče zatvorenik kao za sebe. Zatim obraćajući se bratu: – Ima sveta na Buitenhofu, je l’ tako? – reče. – Da, brate. – Ali onda, da biste došli ovamo… – Šta? – Kako su vas pustili da prođete? – Vi znate da nismo omiljeni, Kornelije, – reče namesnik sa setnom gorčinom. – Prošao sam sporednim ulicama. – Krili ste se, Jane? – Imao sam nameru da dođem do vas ne gubeći vremena, i uradio sam ono što se u politici i na moru radi kada je vetar protivan: povijao sam se levo-desno. U tom trenutku, buka se još bešnje pope sa tamničkog trga. Tiji se prepirao sa građanskom gardom. – O, oh – reče Kornelije. – Vi ste dobar pilot, Jane; ali ne znam da li ćete svoga brata izvući iz Buitenhofa, pred tim narodnim valovima i stenjem, isto onako srećno kao što ste vodili flotu od Trompa do Antverpena, posred

podzemnih stena Šelde. – Pokušaćemo, bar, Kornelije, – odgovori Jan – ali prvo jednu reč. – Recite. Uzvici se ponovo popeše. – Oh, oh, – nastavi Kornelije – kako su ti ljudi srditi! Da li protiv nas? Da li protiv mene? – Mislim protiv obojice, Kornelije. Rekoh vam dakle, brate, da nam između ostalih svojih glupih kleveta oranžisti prebacuju što smo pregovarali sa Francuskom. – Glupaci! – Da, ali nam to prebacuju. – Ali, da su ti pregovori bili uspeli, oni bi nam uštedeli poraze kod Resa, Orseja, Vesela i Rajnberga; oni bi nam uštedeli prelaz preko Rajne, i Holandija bi i dalje mogla da veruje kako je još uvek nepobediva usred svojih močvara i kanala. – Sve je to tačno, brate, ali što je još tačnije, to je kada bi sada našli našu korespondenciju sa gospodinom de Luvoom, ma kako dobar pilot bio, ja ne bih spasao tako trošan čunić koji će de Vite i njihovu sudbu odvesti iz Holandije. Ta korespondencija koja bi poštenim ljudima bila dokaz koliko volim svoju zemlju i kakve sam sve žrtve bio spreman lično da podnesem za njenu slobodu, ta bi nas korespondencija upropastila kod oranžista, naših neprijatelja. Zato, dragi Kornelije, hteo bih da verujem da ste je spalili pre nego što ste napustili Dordreht kada ste došli kod mane u Hag. – Brate moj, – odgovori Kornelije – vaša korespondencija sa gospodinom de Luvoa dokazuje da ste u poslednje vreme bili najveći, najplemenitiji i najveštiji građanin sedam Ujedinjenih Provincija. Rad sam slavi svoje zemlje; rad sam vašoj slavi naročito, brate, i dobro sam se čuvao da spalim tu korespondenciju. – Onda smo se oprostili sa životom – mirno reče bivši namesnik, približavajući se prozoru. – Ne, naprotiv Jane, i biće to u isto vreme i spas tela i vaskrsavanje popularnosti. – Šta ste onda uradili sa tim pismima?

– Poverio sam ih Kornelijusu van Barleu, mom kumčetu, koga vi poznajete i koji stanuje u Dordrehtu. – Oh, siromah dečko! Dobro i naivno dete! Taj naučnik, koji, što je retka stvar, zna toliko stvari a misli samo na cveće i kako se gaji cveće. I vi ste mu poverili tu smrtonosnu zaostavštinu; ali, on je izgubljen, brate moj, siroti dragi Kornelijus! – Izgubljen! – Da, jer ili će biti jak ili slab. Ako je jak (jer ma koliko stran svemu ovome što vam se događa; jer, ma koliko da se zakopao u Dordrehtu, i rasejan bio, da to prelazi u čudo on će danas-sutra saznati šta se s nama događa), ako je jak hvaliće se nama; ako je slab, biće ga strah naše prisnosti; ako je jak, glasno će uzviknuti tajnu; ako je slab dopustiće da se za nju sazna. I u jednom i u drugom slučaju, Kornelije, on je izgubljen pa i mi s njim. Zato, brate da bežimo za vremena. Kornelije se uzdiže na svom krevetu, i, hvatajući ruke svog brata koji uzdrhta pri dodiru zavoja, reče mu: – Zar ja ne poznajem svoje kumče? Zar nisam naučio da svaku misao čitam u glavi van Barlea, svako osećanje u njegovoj duši? Pitaš me da li je jak ili slab? Nije ni jedno ni drugo, ali šta mari šta je on. Glavno je da će čuvati tajnu, pošto on za tu tajnu čak i ne zna. Jan se iznenađen okrenu. – Oh, – produži Kornelije sa svojim blagim osmehom – Ruart de Pulten je političar vaspitan u Janovoj školi; ponavljam vam, brate, da van Barle ne zna za prirodu i vrednost onoga što sam mu poverio. – Brzo, onda, – uzviknu Jan – pošto ima još vremena, da mu doturimo nalog da spali ceo svežanj. – Po kome da mu pošaljemo taj nalog? – Po mom sluzi Krekeu, koji je sa mnom ušao u zatvor da pomogne naše silaženje niz stepenice. – Razmislite pre nego što spalite to što bi vam donelo slavu, Jane. – Ja pre svega razmišljam, dobri moj Kornelije, da braća de Vit prvo treba da spasu svoj život, da bi spasli svoj dobar glas. Kad budemo mrtvi ko će nas braniti, Kornelije? Ko li nas je samo razumeo? – Vi dakle mislite da će nas ubiti ako bi našli te spise?

Jan, ne odgovarajući bratu, pruži ruke ka Buitenhofu, odakle su se tog trenutka uzdizali talasi divljih povika. – Da, da, – reče Kornelije – dobro čujem te povike, ali šta znače ti povici? Jan otvori prozor. – Smrt izdajnicima! – urlala je gomila. – Čujete li sad, Kornelije? – A izdajice, to smo mi! – reče zatvorenik podižući oči nebu i sležući ramenima. – To smo mi – ponovi Jan de Vit. – Gde je Kreke? – Mislim da je pred vratima vaše sobe. – Neka uđe, onda. Jan otvori vrata; verni sluga je doista čekao na pragu. – Dođite, Kreke, i zapamtite dobro što će vam moj brat reći. – Ah, ne, nije dovoljno reći, Jane; moram na žalost da napišem. – A zašto to? – Zato što van Barle neće vratiti tu ostavu i neće je spaliti bez izričitog naloga. – Da li ćete moći da pišete, dragi moj prijatelju? – zapita Jan pri pogledu na te sirote ruke, izgorene i izubijane. – Oh, kad bih imao pero i mastilo, videli bi vi – reče Kornelije. – Evo bar jedne pisaljke. – Imate li hartije, jer mi ovde ništa nisu ostavili? – Ovu Bibliju. Pocepajte njenu prvu stranu. – Dobro. – Ali, hoće li vaš rukopis biti čitak? – Kako da ne – reče Kornelije gledajući svog brata. – Ovi prsti koji su odoleli plamenu dželata, ova volja koja je savladala bol, udružiće se sada u zajedničkom naporu, i, budite spokojni, brate, slova će biti ispisana bez i najmanjeg drhtaja. I doista Kornelije uze pisaljku i napisa.

Tada se ispod belog zavoja videlo kako prodiru kapljice krvi koje je pritisak prstiju na pisaljci terao iz otvorenih rana. Znoj je liptao sa slepoočnica namesnikovih. Kornelije je pisao: „Dragi kumiću, Spali ostavu koju sam ti poverio, spali je ne gledajući je, ne otvarajući je, da bi i samom tebi ostala nepoznata. Tajna koju ova sadrži takve je vrste da ubija one koji je čuvaju. Spali, i tako ćeš spasti Jana i Kornelija. Zbogom i voli me. Kornelije de Vit“ 20 avgusta 1672 Jan, sa suzama u očima, obrisa kap te plemenite krvi koja je pokapala list, predade ga Krekeu sa poslednjom preporukom, i vrati se Korneliju, koji je od bolova još više pobledeo, te je izgledalo da će se onesvestiti. – Sada, kada budemo čuli staru mornarsku zviždaljku Krekeovu, to će značiti da je izvan gomile, s druge strane ribnjaka… Onda ćemo i mi poći. Nije prošlo ni pet minuta a začu se dug i snažan zvižduk koji se svojim mornarskim piskom probi kroz krošnje tamnog brestova lišća i nadvlada povike sa Buitenhofa. Jan podiže ruke k nebu u znak zahvalnosti. A sada, – reče – hajdmo, Kornelije.

UČENIK JANA DE VITA Dok su urlici okupljene gomile sa Buitenhofa, uzdižući se sve strašniji ka braći, nagonili Jana de Vita da ubrza polazak svoga brata Kornelija, dotle je jedno izaslanstvo građana otišlo već, kao što smo rekli, u Gradsku kuću da traži udaljenje Tijievog konjičkog odreda. Nije velika razdaljina od Buitenhofa do Hogstreta; tako se mogao tu zapaziti i jedan stranac, koji je otpočetka ovog događaja radoznalo pratio sve njegove pojedinosti, kako se sa ostalima, ili, bolje reći, iza ostalih, uputio ka Gradskoj kući da što pre sazna šta će se tamo odigrati. Taj je stranac bio vrlo mlad čovek, od dvadeset dve-dvadeset tri godine najviše, i nije izgledao snažan. Sigurno je imao razloge što želi da ga niko ne pozna, jer je svoje bledo i dugo lice skrivao ispod fine marame od frizijskog platna, sa kojom je stalno brisao čelo, vlažno od znoja, ili svoje vrele usne. Oka ukočenog kao u ptice grabljivice, orlovskog i dugog nosa, finih i pravilnih ustiju, otvorenih, ili, bolje reći, rasečenih kao ivice od rane, taj bi čovek poslužio kao predmet fiziološke studije, koja u prvi mah ne bi ispala u njegovu korist. Između lika osvajača i gusara kakva bi se razlika našla, govorili su stari? Ona koja se nalazi između orla i kraguja. Spokojstvo ili uznemirenost? Zato je to bledo lice, to slabačko i bolešljivo telo, taj uznemireni hod koji se kretao od Buitenhofa ka Hogstretu iza naroda koji je vikao, oličavao tip i sliku podozrivog gazde ili uznemirenog lopova; i neki bi se policajac sigurno pre odlučio za ovu drugu karakteristiku s obzirom na staranje koje je ovaj unosio da sebe prikrije. Bio je, uostalom, jednostavno obučen i bez vidljivog oružja; ali njegova mršava, mišićava ruka, njegova suva ali bela šaka, naslanjala se ne na ruku, već na rame jednog oficira koji je, s rukom na maču, sve do trenutka kada je njegov drug krenuo i poveo ga sobom, posmatrao ove prizore na Buitenhofu

sa interesovanjem koje se lako da razumeti. Kada stiže do trga Hogstreta, čovek bledog lica gurnu onog drugog pod zaštitu jedne nadstrešnice i upre pogled u balkon Gradske kuće. Na pomamne krike naroda prozor na Hogstretu se otvori i jedan čovek pristupi da pregovara sa gomilom. – Ko se to pojavljuje na balkonu? – zapita mladić oficira pokazujući mu pogledom samo na govornika, koji je izgledao vrlo uzbuđen i koji se više oslanjao na ogradu nego što se preko nje naginjao. – To je poslanik Bovelt – odgovori oficir. – Kakav je to čovek? Poznajete li ga? – Pa, dobar je čovek, tako bar mislim, gospodaru. Mladić, čuvši takvu ocenu Boveltovog karaktera od strane oficira, učini pokret tako čudnog razočaranja, tako očitog nezadovoljstva, da to oficir primeti i požuri se da doda: – Tako se bar govori, gospodaru. Što se mene tiče ja ništa ne mogu da tvrdim pošto lično ne poznajem gospodina Bovelta. – Dobar čovek! – ponovi onaj koga su zvali gospodarem. – Da li je samo dobar čovek ili mislite da je možda hrabar? – Ah, neka me gospodar izvini; ne bih se usudio da takvu ocenu dajem o čoveku koga, ponavljam to vašoj visosti, samo po viđenju znam. – Doista, – prošaputa mladić – da čekamo pa ćemo videti. Oficir pognu glavu u znak odobravanja i ućuta. – Ako je taj Bovelt dobar čovek, – nastavi visost – lepo će dočekati zahtev koji mu ovi pomahnitali podnose. I nervozni pokreti njegove ruke koja je i protiv njegove volje podrhtavala na ramenu druga, kao što to rade prsti svirača na dirkama klavira, odavali su njegovo žarko nestrpljenje, tako rđavo prikriveno u izvesnim trenucima, a naročito tog trenutka, pod ledenim i mračnim izgledom lica kakvo je imao. Čuše tada vođu građanske deputacije kako se obraća poslaniku, pitajući ga gde se nalaze ostali poslanici, njegovi drugovi. – Gospodo, – po drugi put ponovi gospodin Bovelt – kažem vam da sam ovog trenutka sam sa gospodinom d’Asperenom, i da tako sam ne mogu da donesem odluku.

– Naredbu! Naredbu! – vikalo je više hiljada glasova. Gospodin Bovelt je hteo da govori, ali se njegove reči ne čuše, videle su se samo njegove ruke koje su činile mnogobrojne i očajne pokrete. Pa videći da ga ne mogu čuti, okrete se prema otvorenom prozoru i pozva gospodina d’Asperena. Gospodin d’Asperen pojavi se sad na balkonu, gde bi pozdravljen još snažnijim povicima nego što je pre deset minuta bio dočekan gospodin Bovelt. On pokuša da uzme na sebe tu tešku ulogu da se obraća gomili; ali je gomili više godilo da se probije kroz stražu, koja se, uostalom ni najmanje nije protivila volji svemoćnog naroda, nego da sluša govor gospodina d’Asperena. – Hajdmo, – hladno reče mladić, dok se narod gurao kroz glavni ulaz Hogstreta – izgleda da će se raspravljanje obaviti unutra, pukovniče. Hajde da čujemo raspravu. – Ah, gospodaru, gospodaru, čuvajte se. – Čega? – Među poslanicima puno ih je koji su bili s vama u vezi; dovoljno je da samo jedan pozna vašu visost. – Da, da bi me optužili da sam podstrekač svega ovog. Imaš prava, – reče mladić, čiji se obrazi zarumeneše jedan časak, žaleći što je pokazao toliko prenagljenosti u svojim željama – da, imaš prava, ostanimo ovde. Odavde ćemo ih videti da se vraćaju sa ovlašćenjem, ili bez njega, i procenićemo prema tome da li je gospodin Bovelt dobar ili hrabar čovek, a to mi je stalo da znam. – Ali, – reče oficir gledajući sa čuđenjem onog kome se obraćao sa titulom gospodara – ali vaša visost ne pretpostavlja nijednog trenutka, mislim, da će poslanici narediti Tijievim konjanicima da se udalje, zar ne? – Zašto? – hladno zapita mladić. – Zato što kad bi to naredili, to bi prosto značilo potpisivanje smrtne presude gospode Kornelija i Jana de Vita. – Videćemo mi to – odgovori hladno visost. – Samo bog može znati šta se događa u srcima ljudi.

Oficir krišom pogleda na ravnodušno lice svoga druga, i poblede. Oficir je bio u isto vreme i dobar i hrabar čovek. Sa mesta na kome su bili ostali, visost i njegov drug čuli su žagor i koračanje naroda po stepenicama Gradske kuće. Zatim se ču kako ta huka izlazi i preliva se po trgu kroz otvorene prozore sale na čijem su se balkonu bili pojavili gospoda Bovelt i d’Asperen, koji su te povratili unutra, bez sumnje strahujući da ih narod gurajući ne natera da preskoče ogradu. Ugledaše zatim uskovitlane i bučne senke kako prolaze ispred tih prozora. Sala za zasedanje punila se. Najedared žagor se zaustavi; i najedared udvostruči se opet u žestini i dostiže takav stepen eksplozije da se cela zgrada zatrese iz temelja. Zatim reka opet poče da teče kroz galerije i stepenice do ulaza, ispod čijeg svoda izbi kao bujica. Na čelu prve grupe više je leteo nego što je trčao, jedan čovek grozno unakažen radošću. Bio je to hirurg Tikeler. – Imamo ga, imamo ga! – vikao je mašući u vazduhu jednom hartijom. – Imaju nalog – prošaputa oficir zgranut. – E, sad znam na čemu sam – reče mirno visost. – Vi niste znali, dragi moj pukovniče, da li je gospodin Bovelt dobar ili hrabar čovek. On nije ni jedno ni drugo. Zatim, prateći, bez ijednog treptaja, gomilu koja se valjala pred njim, reče: – A sada, dođite do Buitenhofa, pukovniče; ja mislim da ćemo videti čudan prizor. Oficir se pokloni i pođe sa svojim gospodarem bez reči. Gomila je bila ogromna na trgu i po prilazima tamnici. Ali je Tijieva konjica još uvek uzdržavala sa istom srećom i naročito sa istom čvrstinom. Uskoro Tiji ču žagor koji je rastao dok se taj val ljudi približavao, i čije prve talase opazi uskoro kako se kotrljaju sa brzinom vodopada koji provaljuje.

Istovremeno opazi hartiju koja se lepršala po vazduhu, iznad zgrčenih ruku i blistavog oružja. – Eh, – reče uzdižući se na svojim uzengijama i dodirujući svog poručnika balčakom mača – mislim da ovi bednici imaju nalog. – Podle hulje! – viknu pukovnik. Doista, bio je to nalog, koji četa građanske garde primi sa radosnim režanjem. Ona se odmah pokrenu i pođe sa spuštenim oružjem uz velike povike u susret Tijievim konjanicima. Ali Tiji nije bio čovek koji bi dopustio da mu se više približe nego što je potrebno. – Stoj, – povika on – stoj! i neka se smesta oslobode grudi mojih konja ili naređujem: Napred! – Evo naloga! – odgovoriše stotinu bezočnih glasova. On ga uze sa zaprepašćenjem, baci jedan brz pogled i glasno reče: – Oni koji su potpisali ovaj nalog pravi su dželati gospodina Kornelija de Vita. Što se mene tiče, ni kad bi u pitanju bile obe moje ruke, ne bih napisao jedno jedino slovo takvog sramnog naloga. I odgurnuvši balčakom svog mača čoveka koji je hteo da mu ga uzme: – Jedan trenutak, – reče – pismeno kao što je ovo značajno je i treba ga sačuvati. Savi pažljivo hartiju i stavi je u džep. Zatim okrećući se svom eskadronu: – Tijievi konjanici, – viknu – krenite na desno! Zatim, poluglasno, a ipak dovoljno jako da mnogi čuju njegove reči: – A sada, dželati, – reče – vršite svoje delo. Besan povik, sastavljen od svih gramžljivih mržnji i zverskih radosti koje su krkljale nad Buitenhofom, pozdravi taj odlazak. Konjanici su lagano defilovali. Tiji ostade poslednji, suprotstavljajući se do poslednjeg trenutka pijanoj gomili koja je stopu po stopu zauzimala zemljište kako se koji kapetanov konjanik udaljavao. Kao što se vidi, Jan de Vit nije bio preterao u ocenjivanju opasnosti kada

je, pomažući svome bratu, hitao da se pođe. Kornelije siđe, dakle, oslonjen na bivšeg namesnika, niz stepenice koje su vodile u dvorište. Na dnu stepenica, on nađe lepu Rozu, svu uzdrhtalu. – Oh, gospodine Jane, – reče ona – kakva nesreća. – Šta je, dete moje? – zapita de Vit. – Išli su u Hogstret da traže nalog koji će udaljiti Tijieve konjanike. – O, oh! – reče Jan. – Doista, dete moje, ako Tijievi konjanici odu položaj je rđav za nas. – Zato bih vam dala jedan savet… – reče mlada devojka dršćući. – Daj, dete moje. Ne bi ničeg čudnog bilo kada bi kroz tvoja usta bog progovorio. – Gospodine Jane, ja ne bih izašla kroz glavnu ulicu. – A zašto ako su Tijievi konjanici još uvek na svom mestu. – Da, ali dok ne budu opozvani, nalog je da ostanu pred tamnicom. – Bez sumnje. – A imate li kojeg od njih da vas isprati izvan grada? – Ne. – E, pa čim prođete dalje od prvih konjanika pašćete narodu u ruke. – A građanska garda? – Oh! Građanska garda je najbešnja. – Šta da radimo onda? – Na vašem mestu, gospodine Jane, – stidljivo produži devojka – izašla bih kroz kapidžik. On izlazi na jednu pustu ulicu, jer je ceo svet sada na glavnoj ulici, čekajući na glavnom ulazu, i ja bih tako otišla do gradske kapije kroz koju hoćete da izađete. – Ali moj brat veće moći da ide – reče Jan. – Pokušaću – odgovori Kornelije sa izrazom čvrstine. – A zar nemate kola? – upita mlada devojka. – Kola su tu, na ulazu kod velike kapije. – Ne – odgovori devojka. – Mislila sam da je vaš kočijaš odan čovek i

rekla sam mu da vas čeka kod kapidžika. Dva brata se razneženo pogledaše i njihov obostrani pogled, izražavajući joj svu njihovu zahvalnost, usredsredi se na mladoj devojci. – Sada, – reče namesnik – ostaje nam da saznamo hoće li Grifus hteti da nam otvori ta vrata. – O, ne, – reče Roza – on neće hteti. – Šta ćemo onda? – Onda, pošto sam predvidela njegovo odbijanje, i dok je maločas govorio kroz prozor ključarnice sa vojnikom ja sam mu uzela taj ključ. – I imaš ga? – Evo ga, gospodine Jane. – Dete moje, – reče Kornelije – nemam ništa da ti dam u zamenu za uslugu koju mi činiš, osim Biblije koju ćeš naći u mojoj sobi; to je poslednji dar jednog poštenog čoveka; nadam se da će ti doneti sreću. – Hvala, gospodine Kornelije, neću se nikad od nje rastajati – odgovori mlada devojka. Zatim uzdišući reče u sebi: – Kakva nesreća što ne znam da čitam. – Uzvici se pojačavaju, dete moje – reče Jan. – Ja mislim da ne smemo ni časa da izgubimo. – Dođite – reče lepa Frizijka, i jednim unutrašnjim hodnikom odvede oba brata na suprotnu stranu tamnice. Roza je išla napred i oni siđoše niz dvanaest stepenika, prođoše kroz malo dvorište okruženo bedemima i kada se zasvođena vrata otvoriše nađoše se s druge strane tamnice u pustoj ulici, pred kolima koja su ih čekala, otvorenih vrata. – Brže, brže, gospodaru, čujete li ih? – viknu kočijaš uplašen. Pošto je Kornelija uveo u kola, namesnik se okrete mladoj devojci. – Zbogom, dete moje, – reče – sve što bismo ti rekli slabo bi izrazilo našu zahvalnost. Preporučujemo te bogu koji će se, nadam se, setiti da si spasla dva života. Roza uze ruku koju joj je namesnik pružio i poljubi je s poštovanjem.

– Idite, – reče ona – idite, čini mi se da razvaljuju vrata. Jan de Vit se žurno pope, sede pored svog brata, zatvori vrata na kočiji viknuvši: – Na Tol-Hek! Tol-Hek je bila rešetka koja je zatvarala kapiju za malo pristanište Šveningen, gde je jedan brodić čekao dva brata. Kola krenuše galopom dva snažna flamanska konja i odnesoše begunce. Roza ih je pratila dok nisu zavili za ugao ulice. Tada se vrati i zatvori kapiju za sobom a ključ baci u bunar. Huka, koja se Rozi činila kao da se razvaljuju vrata, dolazila je zaista od gomile koja je, pošto je otpratila konjanike sa tamničkog trga, navalila na tamnicu. Ma koliko da su vrata bila jaka i mada ih tamničar Grifus, mora mu se to priznati, uporno nije hteo da otvori, osećalo se da neće dugo odoleti, i Grifus se, vrlo bled, pitao da li je bolje otvoriti vrata ili pustiti da ih razbiju, kada oseti da ga neko lagano vuče za odelo. Okrete se i ugleda Rozu. – Čuješ li te pobesnele? – reče joj. – Tako ih dobro čujem, oče, da bih na vašem mestu… – Otvorila, je li? – Ne, pustila bih ih da razvale vrata. – Ubiće me. – Da, ako vas vide. – Pa kako hoćeš da me ne vide? – Sakrijte se. – Gde? – U tajnu samicu. – Ali ti, dete moje? – Ja ću, oče, sići tamo s vama. Zatvorićemo za sobom vrata, i kad budu napustili tamnicu mi ćemo lepo izići iz našeg skrovišta. – Imaš, dođavola, prava – uzviknu Grifus. – To je pravo čudo – dodade –

koliko ima rasuđivanja u toj maloj glavi. Dok su se vrata tresla na veliku radost gomile, Roza otvori jedna mala vrata i viknu ocu: – Dođite, dođite, oče. – Ali, naši zatvorenici? – reče Grifus. – Bog će ih čuvati, oče! – reče mlada devojka. – Dopustite da ja vas čuvam. Grifus pođe za ćerkom i vratanca se zatvoriše za njima, baš u trenutku kada je gomila kroz polomljena vrata stupala u zatvor. Uostalom, ćelija u koju je Roza odvela oca i koju su zvali samica, pružila im je sigurno sklonište, pošto su za nju znali samo malo njih na visokim mestima, jer su tamo zatvarani veliki krivci u strahu od pobune ili otmice. Gomila jurnu u zatvor sa uzvicima: – Smrt izdajnicima! Kornelije de Vit na vešala! Na smrt! Na smrt!

UBICE Mladić još jednako zaklonjen svojim velikim šeširom, jednako oslonjen o ruku oficira, i jednako brišući čelo i usne maramom, nepomični mladić gledao je sam, na jednom uglu Buitenhofa, izgubljen u senci jedne nadstrešnice kraj zatvorenog dućana, prizor koji mu je pružala razbesnela gomila i koji se izgleda približavao svom raspletu. – Oh, – reče on oficiru – mislim da ste imali prava, van Dekene, i da je nalog koji su gospoda poslanici potpisali zaista prava naredba o smrti gospodina Kornelija. Čujete li ovaj narod? Zaista je veoma kivan na gospodu de Vit. – Doista, – reče oficir – nikada nisam čuo takve povike. Izgleda da su našli zatvorenikovu sobu. Ah, gle, nije li ono prozor sobe u kojoj je bio zatvoren gospodin Kornelije? Doista, jedan čovek je rukama ščepao i žestoko tresao gvozdene rešetke koje su bile na prozoru Kornelijeve ćelije, koju je ovaj napustio na desetak minuta pre. – Oooj, – urlao je čovek – nije više tu. – Kako, nije više tu? – zapitaše sa ulice oni koji, pošto su poslednji stigli, nisu mogli da uđu u punu tamnicu. – Ne, ne – ponavljao je čovek besno – nije više tu, sigurno je pobegao. – Šta kaže taj čovek? – zapita visost pobledevši. – Oh, gospodaru, kaže jednu novost koja bi zaista bila srećna kada bi bila istinita. – Da, bez sumnje bi to bila srećna novost kada bi bila istinita, – reče mladić – na nesreću ona to ne može biti. – Ipak, pogledajte… – reče oficir. I zaista, druga besna lica, iskrivljena od srdžbe, pokazaše se na prozorima vičući:

– Pobegao je, pobegao, pustili su ga da pobegne. A narod, koji je ostao na ulici, ponavljao je sa užasnim psovkama: – Pobegli, pobegli su, za njima! Gonimo ih! – Gospodaru, izgleda da se gospodin Kornelije de Vit zaista spasao – reče oficir. – Da, iz zatvora možda, – odgovori ovaj – ali ne iz grada; videćete, van Dekene, da će siroti čovek naći zatvorena ona vrata za koja je verovao da su otvorena. – Da li je dat nalog da se zatvore gradske kapije, gospodaru? – Ne, ne verujem; ko bi dao taj nalog? – Ali, po čemu pretpostavljate? – Sudbina – odgovori nemarno visost. – Nekad su i najveći ljudi žrtve slučajnosti. Na te reči oficir oseti kako mu prostruja jeza kroz krv, jer je razumeo da je zatvorenik izgubljen, bilo na ovaj ili ovaj način. Tog su trenutka uzvici gomile izbijali kao grmljavina, jer je bilo dokazano da Kornelije de Vit zaista nije više bio u zatvoru. I doista, Kornelije i Jan, pošto su prošli pored ribnjaka, krenuli su velikom ulicom koja vodi Tol-Heku, preporučujući kočijašu da uspori konje da prolazak kočija ne bi izazvao nikakvu sumnju. Ali kad je stigao na sredinu te ulice, kada je izdaleka video rešetke, kada je osetio da je iza sebe ostavio tamnicu i smrt i da je pred njim život i sloboda, kočijaša napusti svaka obazrivost i on potera kola galopom. Najedared se zaustavi. – Šta je? – zatšta Jan, provlačeći glavu kroz vrata. – Oh, gospodaru… – uzviknu kočijaš. Strah je prigušivao glas dobrog čoveka. – Hajde, šta je? – ponovi namesnik. – Rešetka je spuštena. – Kako, rešetka je spuštena! Pa nije običaj spuštati je preko dana. – Pogledajte. Jan de Vit se naže izvan kola i zaista vide spuštene rešetke.

– Idi samo, – reče Jan – nosim sa sobom nalog za izgnanstvo, vratar će otvoriti. Kola nastaviše put, ali se osećalo da kočijaš više ne goni konje sa istim poverenjem. Dok je promaljao glavu iz kola, Jana de Vita je video i poznao jedan pivar koji je, pošto je zadocnio, u trku zatvarao svoja vrata, da bi se pridružio svojim drugovima na Buitenhofu. On uzviknu od iznenađenja i potrča za dvojicom drugih ljudi koji su trčali ispred njega. Posle sto koraka on ih stiže i ispriča im; tri čoveka se zaustaviše, gledajući kako se kočije udaljuju, ali još nisu bili sigurni koga su skrivale. Za to su vreme kola došla do Tol-Heka. – Otvorite! – viknu kočijaš. – Otvoriti, – reče vratar pojavljujući se na pragu svoje kuće – otvoriti ali s čim? – Ključem, dođavola – reče kočijaš. – Da, ključem, ali bi ga trebalo imati. – Kako! Vi nemate ključ od kapije? – zapita kočijaš. – Ne. – Pa šta ste uradili s njim? – Eto, uzeli su mi ga. – Ko to? – Neko kome je sigurno stalo da niko ne izađe iz grada. – Prijatelju, – reče namesnik pomaljajući glavu, iz kočija i čineći poslednji pokušaj – prijatelju, to je za mene Jana de Vita i mog brata Kornelija koga vodim u izgnanstvo. – Oh, gospodine de Vite, očajan sam, – reče vratar pritrčavajući kolima – ali tako mi časti, ključ mi je oduzet. – Kada? – Jutros. – Ko je to uradio? – Neki mladić od dvadeset dve godine, bled i mršav.

– A zašto ste mu ga predali? – Zato što je imao nalog sa potpisom i pečatom. – Čijim? – Pa, od gospode iz Gradske kuće. – Hajdemo, – mirno reče Kornelije – izgleda da smo zaista izgubljeni. – Znaš li da li se na svim kapijama to isto uradilo? – Ne znam. – Kreni, – reče Jan kočijašu – čovek treba da pokuša sve što može, da sačuva svoj život; hvataj drugu kapiju. Dok je kočijaš obrtao kola, Jan se obrati vrataru: – Hvala ti, prijatelju, na tvojoj dobroj volji; namera se smatra kao delo; imao si nameru da nas spaseš a u očima Gospoda to je kao da si uspeo. – Ah, – reče vratar – vidite li ono tamo? – Prođi galopom tu grupu, – viknu Jan kočijašu – i pođi ulicom levo, to je naša jedina nada. Grupi, o kojoj je govorio Jan, bili su začetak ona tri čoveka koji su očima sledili kočije, i ona je, dok je Jan pregovarao s vratarem, narasla za sedam do osam novih pridošlica. Te su pridošlice očevidno imale neprijateljske namere prema kočijama. Zato su, videvši kako konji nailaze u galopu, stali nasred ulice tresući rukama naoružanim batinama, vičući: Zaustavi, zaustavi! Kočijaš se, sa svoje strane, naže i ošinu ih udarcima biča. Kočije i ljudi sudariše se najzad. Braća de Vit ništa nisu mogli da vide onako zatvoreni u kočijama, ali osetiše kako se konji propeše a zatim snažan potres. Nastade trenutak oklevanja i drhtaja ali kola opet poleteše, prelazeći preko nečeg oblog i mekog što je izgledalo kao telo pregaženog čoveka, i udaljiše se ispraćena psovkama. – Oh, – reče Kornelije – bojim se da nismo napravili kakvu nesreću. – Galopom, galopom – viknu Jan. Ali, uprkos toj naredbi kočijaš najedared zaustavi.

– Šta je? – upita Jan. – Vidite li? – reče kočijaš. Jan pogleda. Cela masa sa Buitenhofa pomaljala se na drugom kraju ulice kojom su kola trebala da pođu i stupala je urlajući i brzo kao uragan. – Zaustavi i beži, – reče Jan kočijašu. – Beskorisno je dalje ići; izgubljeni smo. – Evo ih, evo ih! – vikalo je u isti mah pet stotina glasova. – Da, evo ih, izdajice! Ubice, ubice! – odgovoriše im oni koji su trčali za kolima, noseći na rukama pregaženo telo jednog od svojih drugova, koji je, u nameri da uhvati konje za uzdu, bio oboren. Oba brata su osetila kako su kola prešla preko njega. Kočijaš zaustavi, ali ma kako da mu je gospodar navaljivao, nije hteo da pobegne. Za tren oka su kočije bile okružene onima koji su dolazili u susret i onima koji su trčali za njima. Jedan trenutak nadvisile su celu tu uzburkanu rulju kao ploveće ostrvo. Najedared se ploveće ostrvo zaustavi. Neki kovač je udarcem čekića premlatio jednog od konja koji se sruši između ruda. Tog trenutka odškrinu se krilo jednog prozora i bledo lice i tamne oči mladića upreše se na prizor koji se pripremao. Iza njega se pojavljivala glava oficira skoro isto toliko bleda. – Eh, bože, bože! Gospodaru, šta će se dogoditi? – šaputao je oficir. – Sigurno nešto užasno – odgovori ovaj. – Oh, vidite li, gospodaru, izvlače namesnika iz kola, tuku ga, kidaju ga. – Doista, mora da su ti ljudi obuzeti žestokim negodovanjem – učini mladić istim mirnim glasom kojim je dotada govorio. – Sada Kornelija izvlače iz kočija, Kornelija sveg izlomljenog, osakaćenog mučenjem. Oh, pogledajte, pogledajte. – Da, zaista, to je Kornelije. Oficir prigušeno jeknu i okrenu glavu. Na poslednjem stepeniku kola, pre nego što se dotakao tla, Ruart je dobio

udarac jedne gvozdene poluge koja mu je slomila glavu. On se ipak podiže, ali odmah opet pade. Zatim ga ljudi, hvatajući za noge, odvukoše u gomilu, usred koje se mogao pratiti po krvavom tragu koji je ostavljao za sobom, dok se ova za njim zatvarala uz bučne, radosne poklike. Mladić poblede još više, što je izgledalo nemoguće, i oko mu za trenutak prekriše trepavice. Oficir vide taj znak sažaljenja, prvi koji je njegov strogi drug pokazao, i reče mu, u nameri da iskoristi to popuštanje: – Dođite, dođite, gospodaru, jer će ubiti i namesnika. Ali je mladić već bio otvorio oči. – Zaista, – reče – ovaj je narod neumoljiv. Ne prolazi dobro ko ga izda. – Gospodaru, – reče oficir – zar se ne bi mogao spasti život čoveka koji je vaspitavao vašu visost? Ako ima kakvog načina, recite, makar ja i život izgubio… Viljem Oranski, jer je to bio on, zlokobno namršti čelo, ugasi plamen mračnog besa koji je blistao u njegovom onu i odgovori: – Pukovniče van Dekene, idite molim vas do mojih trupa, neka budu spremne da se prihvate oružja za svaki slučaj. – Ali, zar ću ostaviti gospodara samog ovde, pored ovih ubica? – Ne brinite se o meni više nego što se sam brinem – grubo reče princ. – Idite. Oficir je tako brzo odlazio da je to više pokazivalo njegovu radost što neće prisustvovati groznom ubistvu drugog brata, negoli poslušnost. Još nije bio ni zatvorio vrata a Jan je, krajnjim naporom, dospeo do perona kuće, tačno preko puta one u kojoj je bio skriven njegov učenik, i teturajući pod udarcima koji su padali na njega sa desetak strana u isto vreme, govorio je: – Moj brat, gde je moj brat? Jedan od pobesnelih zbaci mu šešir udarcem pesnice. Drugi mu jedan pokaza krv koja mu je obojila ruke, taj je čas pre toga rasporio Kornelija i dotrčao da ne bi izgubio priliku da to isto uradi i s namesnikom, dok su na vešala vukli leš onog koji je već umro.

Jan očajno jeknu i stavi jednu ruku na oči. – Ah, zatvaraš oči, – reče jedan vojnik građanske garde – e pa dobro, ja ću ti ih iskopati. I gurnu mu u lice vrh koplja. Krv šiknu pod njim. – Moj brat! – viknu de Vit, pokušavajući da vidi šta je bilo s Kornelijem, kroz talas krvi koji ga je zaslepljivao. – Brate! – Idi kod njega! – zaurla drugi jedan ubica pritisnuvši mu musketu na čelo i okinuvši. Tada ubica okrenu svoje oružje i hvatajući obema rukama, premlati Jana de Vita udarcem kundaka. Jan de Vit se zatetura i pade mu pred noge. Ali, uzdižući se odmah sa poslednjim naporom, viknu tako očajnim glasom: Brate moj! – da mladić zatvori okno za sobom. Uostalom, nije više ostalo mnogo da se vidi, jer je treći jedan ubica izbliza opalio pištolj, koji ovog puta puče i raznese lobanju namesnikovu. Jan de Vit pade da se više ne digne. Tada svaki od ovih bednika, ohrabren tim padom, htede da opali iz svog oružja na leš. Svaki je hteo da doda udar čekićem, mačem ili nožem, svaki je hteo da izvuče po kap krvi, da zdere komad odela. Zatim, kada su obojica bili pocepani, očerupani, gomila ih odvuče nage i krvave na vešala, na brzu ruku napravljena, o koja ih dželati za tu priliku obesiše za noge. Tada dođoše oni najpodliji, koji pošto se nisu usudili da udaraju po živom mesu, isekoše na komade mrtvo telo, zatim odoše da po gradu prodaju komadiće Jana i Kornelija, po deset marjaša komad. Ne bismo mogli reći da li je kroz jedva vidljiv otvor okna mladić video kraj te strašne scene, ali u istom trenutku kada su dva mučenika vešali, on prođe kroz gomilu, koja je bila isuviše zauzeta svojim radosnim poslom da bi se za njega brinula, i dođe do Tol-Heka, još uvek zatvorenog. – Ah, gospodine, – viknu vratar – da li mi donosite ključ? – Da, prijatelju, evo ga – odgovori mladić. – Oh, velika je nesreća što mi taj ključ niste vratili samo pola sata ranije – reče vratar sa uzdahom.

– A zašto – upita mladić. – Jer bih onda mogao otvoriti gospodi de Vit. A pošto su našli zatvorena vrata morali su da se vrate. Pali su usred onih koji su ih gonili. – Kapiju, kapiju! – uzviknu glas nekog čoveka kome se žurilo. Princ se okrenu i pozna pukovnika van Dekena. – To ste vi, pukovniče? – reče on. – Još niste izašli iz Haga? Sa zakašnjenjem izvršavate moj nalog. – Gospodaru, – odgovori pukovnik, – ovo je treća kapija na koju dolazim, našao sam prve dve zatvorene. – E pa, ovaj će nam dobri čovek otvoriti ovu. Otvori, prijatelju – reče princ vrataru, koji je stojao zaprepašćen kad je čuo kako pukovnik van Deken naziva gospodarem tog mladog bledog čoveka sa kojim je on tako familijarno razgovarao. I zato, da bi popravio svoju grešku, požuri se da otvori kapiju Tol-Hek, koja se škripeći otkotrlja. – Hoće li gospodar moga konja? – zapita pukovnik Viljema. – Hvala, pukovniče, konj mora da me čeka ka nekoliko koraka odavde. Izvlačeći iz svog džepa zlatnu zviždaljku, koja je u to doba služila za poziv sluge, on zviznu oštro i dugo na šta se pojavi jedan sluga na konju vodeći drugog za uzdu. Viljem skoči na konja bez pomoći uzengije, obode obema nogama i pojuri putem za Lajden. Kada je stigao na put, on se okrete. Pukovnik je išao za konjsku dužinu za njim. Princ mu dade znak da jaše pored njega. – Znate li, – reče mu on ne zaustavljajući se – da su ti ugursuzi ubili gospodina Jana de Vita kao što su ubili i Kornelija? – Ah, gospodaru, – tužno reče pukovnik – više bih voleo da su vam ostale još te dve prepreke da se prebrode pa da i stvarno postanete statuder Holandije. – Svakako da bi bolje bilo – reče mladić – da se ono što se dogodilo nije dogodilo. Ali ono što je gotovo, gotovo je, a mi tome nismo ništa krivi. Obodimo konje, pukovniče, da stignem u Alfen pre poruke koju će nam

Skupština sigurno poslati u logor. Pukovnik prikloni glavu, propusti napred svog princa i zauze mesto na kome je bio gde nego što mu se obratio. – Ah, – zlurado prošaputa Viljem Oranski, mršteći se, skupljajući usne i zabadajući mamuze u trbuh svoga konja – hteo bih da vidim lice Luja-Sunca kada bude saznao kako su postupili sa njegovim dobrim prijateljima, gospodom de Vit! O sunce, sunce, tako mi imena Viljema Ćutljivog, sunce, pripazi na svoje zrake. I mladi princ, brzo odjuri na svom dobrom konju, taj ogorčeni protivnik velikog kralja, taj statuder koji je još koliko sinoć bio tako nesiguran u svojoj novoj moći, no do koje su ga građani Haga uzdigli preko leševa Jana i Kornelija, tih plemenitih prinčeva i pred bogom i pred ljudima.

LJUBITELJ LALA I NJEGOV SUSED Međutim dok su građani Haga komadali leševe Jana i Kornelija, dok je Viljem Oranski, pošto se uverio da su njegova dva protivnika zaista mrtvi, galopirao putem za Lajden u pratnji pukovnika van Dekena, za koga je nalazio da je suviše osetljiv da bi mu i dalje poklanjao poverenje, koje mu je dotle ukazivao. Kreke, verni sluga, jašući na dobrom konju, i daleko od toga i da sumnja u strašne događaje koji su se obavili posle njegovog odlaska, jurio je putevima oivičenim drvećem sve dok nije bio izvan grada i susednih sela. Kad je jednom bio u sigurnosti, da ne bi izazvao sumnju, on ostavi svog konja u jednoj konjušnici i mirno produži svoje putovanje lađama koje ga, prelazeći iz jedne u drugu, dovedoše do Dordrehta, vešto prolazeći najkraćim putevima po krivudavim rukavcima reke, koji svojim vlažnim zagrljajem obuhvataju ljupka ostrva okružena vrbama, trskama i cvetnom travom, po kojoj bezbrižno pasu ugojena stada, presijavajući se na suncu. Kreke izdaleka poznade Dordreht, nasmejani grad, na podnožju svog brežuljka posutog vetrenjačama. Ugleda lepe crvene kuće sa belim prugama, čija se podnožja od cigala kupaju u vodi i sa čijih se balkona, otvorenim nad rekom, lepršaju šareni ćilimi sa zlatnim cvetovima, divote Indije ili Kine, a pored tih ćilima one stalne zamke za hvatanje proždrljivih jegulja koje kućama privlači svakodnevni obrok što ga kuhinje izbacuju u vodu kroz svoje prozore. Kreke je sa brodskog mosta, kroz sve te vetrenjače lepršavih krila, zapažao na podnožju brežuljka belu i ružičastu kuću, cilj svoje misije. Vrhovi njenog krova gubili su se u žućkastom lišću niza topola i ona se izdvajala na tamnoj pozadini šume džinovskih brestova. Tako je ležala da joj je sunce, padajući na nju kao u levak, sušilo, blažilo i oplođavalo čak i poslednju maglu, koju granica zelenila nije mogla da spreči da je vetar sa reke ne nanese svakog jutra i svake večeri. Iskrcavši se usred uobičajene gradske buke, Kreke se odmah uputi kući koju ćemo ukratko opisati našim čitaocima.

Bela, čista, sjajna, još lepše umivena i brižljivije uglačana po skrivenim mestima nego što je bila na vidljivim, ta je kuća u sebi čuvala jednog srećnog samrtnika. Taj srećni samrtnik, rara avis 10 , kao što bi rekao Juvenal, bio je doktor van Barle, kumić Kornelijev. U kući koju smo opisali stanovao je od detinjstva, jer je to bila rodna kuća njegova oca i njegovog dede, starih trgovaca-plemića plemenitog grada Dordrehta. Gospodin van Barle, otac, bio je prikupio trgujući sa Indijom, tri do četiri stotine hiljada forinata koje je gospodin van Barle, sin, 1668, posle smrti svojih dobrih i dragih roditelja, našao nove novcate, mada su te forinte bile iskovane jedne 1640, a druge 1610; što je dokazivalo da je tu bilo forinata oca van Barlea i forinata dede van Barlea. Tih četiri stotine hiljada forinata, da se požurimo da kažemo, bili su samo džeparac Kornelijusa van Barlea, junaka ove naše priče, pošto su mu njegova imanja po okolini donosila otprilike deset hiljada forinata prihoda. Kada se dični građanin, otac Kornelijusov, rastajao sa životom, tri meseca posle sahrane svoje žene, koja je izgleda otišla prva da mu olakša put ka smrti, kao što mu je olakšavala put u životu, rekao je ovome sinu grleći ga poslednji put: – Pij, jedi i troši, ako hoćeš stvarno da živiš, jer to ne znači živeti: raditi ceo dan na drvenoj stolici ili u kožnoj fotelji, u laboratorijumu ili radnji. Umrećeš i ti kad na tebe dođe red, i ako ne budeš imao sreću da imaš sina, ako pustiš da se naše ime ugasi, moje će začuđene forinte naići na nepoznatog gazdu, te nove forinte koje niko drugi nije merio osim mog oca, mene i livca. Naročito nemoj da se ugledaš na tvoga kuma, Kornelija de Vita, koji se bacio u politiku, najnezahvalniju od svih poziva, i koji će sigurno rđavo završiti. Zatim je umro, dični gospodin van Barle, ostavivši ojađenog svog sina Kornelijusa koji je vrlo malo voleo forinte a mnogo svog oca. Kornelijus je, dakle, ostao sam u svojoj velikoj kući. Uzalud mu je njegov kum Kornelije nudio mesto u javnoj službi; uzalud je hteo da ga natera da okusi slavu, kada se Kornelijus, da bi poslušao svog kuma, ukrcao sa de Ruiterom na brod Sedam Provincija, koji je zapovedao stotini trideset devet drugih brodova sa kojima je slavni admiral mogao da sam uzdrma sreću udružene Francuske i Engleske. Kada je, pod vođstvom

pilota Ležea, prišao na domet musketa brodu Princ, na kome se nalazio vojvoda od Jorka, brat engleskog kralja, Ruiterov napad bio je tako nagao i tako vešt da je, osećajući kako mu brod propada, vojvoda od Jorka imao samo toliko vremena da pređe na Svetog Mihaila; kada je video Svetog Mihaila smrvljenog i zgnječenog holandskom topovskom vatrom, kako se povlači; kada je video kako u vazduh leti jedan brod, Grof od Senvika, i kako u talasima ginu četiri stotine mornara; kada je video da na kraju svega toga, posle dvadeset raznetih brodova, posle tri hiljade mrtvih, pet hiljada ranjenih, ništa nije odlučeno ni za ni protiv, da je svaki sebi pripisivao pobedu, da je sve trebalo početi iznova, i da je samo jedno ime više, bitka kod Sut-VudBeja, dodato spisku bitaka; kada je sračunao koliko vremena gubi čovek dok zapušava uši i zatvara oči, čovek koji hoće da razmišlja čak i kada se njegovi bližnji međusobno ubijaju, Kornelijus reče zbogom Ruiteru, Ruartu de Pultenu i slavi, poljubi u koleno namesnika, prema kome je gajio veliko poštovanje, i vrati se u svoju kuću u Dordreht, bogat svojim stečenim odmorom, svojim dvadeset osam godina, gvozdenim zdravljem, oštrim pogledom i više nego svojim četiristo hiljada forinata i prihodom od deset hiljada, kao i ubeđenjem da su nebesa čoveka obilato darovala, da bi bio srećan, a i dovoljno da to ne bude. Jedno zbog toga, a drugo i da bi skrojio sebi sreću po svojoj želji, Kornelijus poče da studira biljke i insekte. On uzabra i razvrsta svu floru ostrva, prikova u zbirke sve insekte provincije i o njima napisa raspravu i svojom rukom ispisa crteže, pa ne znajući više šta da radi sa svojim vremenom i naročito sa svojim novcem, koji je rastao na neverovatan način, on od svih ludosti svoje zemlje i svog doba izabra jednu od najelegantnijih i najskupljih. Zavole lale. Bilo je to doba, kao što se zna, kada su Flamanci i Portugalci, utrkujući se u ovoj vrsti cvećarstva, došli do toga da od lale naprave božanstvo i da od tog cveta koji je došao sa Istoka, naprave ono što nijedan prirodnjak ne bi smeo učiniti sa ljudskim rodom. Uskoro od Dordrehta do Monsa bilo je samo reči o lalama minhera van Barlea, i njegovi rasadi, njegove sobe za sušenje, sveske sa lukovima, posećivane su kao što su slavni rimski putnici nekad posećivali galerije i biblioteke u Aleksandriji. Van Barle prvo poče da troši svoj godišnji prihod na uređenje svoje

zbirke, zatim nače i svoje nove forinte da je usavrši; njegov je rad bio zbog toga nagrađen izvanrednim rezultatom: on pronađe pet raznih vrsta koje nazva Jovanka, po imenu svoje majke, Barle po imenu svoga oca, Kornelije, po imenu svoga kuma: – drugih se imena ne sećamo ali će ih ljubitelji lala sigurno moći naći u spiskovima toga doba. Početkom 1672 godine, Kornelije de Vit dođe u Dordreht da tri meseca provede u svojoj staroj porodičnoj kući. Ne samo da je Kornelije bio rođen u Dordrehtu već je i cela porodica de Vit bila poreklom iz tog grada. Kornelije je od tog doba počeo da uživa, kao što je govorio Viljem Oranski, najsavršeniju nepopularnost. Međutim, za njegove sugrađane, dobre stanovnike Dordrehta, on još nije bio zlikovac koga treba obesiti, i oni ako i ne baš mnogo zadovoljni njegovim republikanstvom isuviše čistim, ali ponosni na njegovu ličnu vrednost, ponudiše ga gradskim vinom kad je došao. Pošto se zahvalio svojim sugrađanima, Kornelije ode do svoje stare očinske kuće i naredi da se izvrše neke opravke, kako bi gospođa de Vit, njegova žena, došla s decom da se nastani. Zatim se Ruart uputi kući svoga kumčeta koji možda jedini u Dordrehtu nije znao za dolazak Ruarta u svoj rodni grad. Dok je Kornelije de Vit više raspirivao mržnje, služeći se tim štetnim semenom što se zovu političke strasti, dotle je van Barle sticao sve simpatije zanemarujući potpuno obrađivanje politike, zanet kako je bio negovanjem svojih lala. Zato su van Barlea obožavale njegove sluge i njegovi radnici, i zato on nije mogao verovati da na svetu postoji čovek koji bi želeo zla drugom čoveku. A ipak, moramo to reći na sramotu čovečanstva, Kornelijus van Barle, i ne znajući, imao je još svirepijeg, još ogorčenijeg, još nepomirljivijeg neprijatelja, nego što su ih imali Ruart i njegov brat u oranžistima najneprijateljskije raspoloženim prema tom jedinstvenom bratstvu, koje se bez oblaka za vreme celog života, sada produžilo usled privrženosti i s one strane groba. Od prvog trenutka kad se Kornelijus odao negovanju lala, stao je na njih da troši sve svoje godišnje prihode pa i forinte svoga oca. U Dordrehtu, kuća do kuće, živeo je i neki građanin zvani Isak Bokstel, koji je, otkako zna za

sebe, naginjao istoj strasti i padao u zanos pri samom pomenu reči tulban, koja je, kako to tvrdi francuski cvećar, tj. najmudriji povesničar tog cveta, prva reč koja je u persijskom jeziku poslužila da se imenuje to remek delo stvaranja koje se zove lala. Bokstel nije imao sreće da bude bogat kao van Barle. On je dakle sa teškom mukom, trudom i strpljenjem uspeo da u svojoj kući u Dordrehtu napravi baštu zgodnu za kulturu, zemljište je podesio prema zahtevima, i slojevima dao tačno onoliko toplote i svežine koliko to zakonik baštovana dopušta. Isak je znao za temperaturu svojih leja kakva treba da je, grešeći jedva za dvadeseti deo stepena. On je znao i za težinu vetra i puštao ga je tako da ga je prilagođavao njihanju stabljika svog cveća. Zato su njegovi proizvodi počeli da se dopadaju. Bili su lepi, čak su ih i tražili. Više ljubitelja dolazilo je da poseti Bokstelove lale. Najzad je Bokstel u svet Linea i Tornefora uveo jednu lalu sa svojim imenom. Ta se šala dosta pročula, prošla je Francuskom, otišla u Španiju, prodrla čak do Portugalije. Iznenada, posle svih studija kojima se dotada bio posvetio, strast prema lalama obuhvatila je i Kornelijusa van Barlea, i on je prepravio svoju kuću u Dordrehtu, koja je, kao što smo rekli, bila do Bokstelove. Podigao je jedan sprat na zgradi u dvorištu, koja je uzdižući se, oduzela pola stepena toplote, i u zamenu dala pola stepena hladnoće Bokstelovoj bašti, ne računajući da je presekla vetar i tako poremetila sve račune i sav vrtarski domazluk njegovog suseda. Konačno, to nije značilo nikakvu nesreću u očima suseda Bokstela. Van Barle je bio samo slikar, to jest neka vrsta ludaka koji pokušava da na platnu prikaže sve divote prirode unakazujući ih. Slikar je podizao jedan sprat u svom ateljeu da bi imao bolju svetlost, to je bilo njegovo pravo. Gospodin van Barle je bio slikar kao što je gospodin Bokstel bio cvećar – odgajivač dala; hteo je sunca za svoje slike i uzimao je pola stepena od lala gospodina Bokstela. Zakon je bio na strani gospodina van Barlea. Uostalom Bokstel je bio otkrio da suviše sunca škodi lali, i da ona bolje raste i u lepšim bojama sa mlakim jutarnjim i večernjim negoli pod vrelim podnevnim suncem. Još malo pa da bude zahvalan Kornelijusu van Barleu što mu je besplatno

podigao suncobran. Možda to nije bilo sve istinito rečeno, niti je ono što je Bokstel govorio odnosno svog suseda van Barlea bio pravi izraz njegove misli. Ali velike duše u filozofiji nalaze čudesne pomoći kad ih zadese velike katastrofe. Ali, avaj! Šta se zbi od nesrećnog Bokstela kada spazi da se prozori novopodignutog sprata okitiše lukovima, češnjevima, lalama u zemlji, lalama u ćupovima, najzad svim onim što je sastavni deo zanimanja ljubitelja lala. Bilo je tu hrpa natpisa, sandučića, kutija sa odeljcima i gvozdenim rešetkama koje zatvaraju pregrade omogućujući da se vazduh obnavlja ali i da sprečava prilaz miševima, žiškovima, puvaćima, poljskim miševima i pacovima, tim radoznalim ljubiteljima lala, od po dve hiljade franaka luk. Bokstel je bio veoma zgranut ugledavši svu tu spremu, ali još nije razumevao svu veličinu svoje nesreće. Znalo se da je van Barle prijatelj svega onog što veseli pogled. On je do tančina proučavao prirodu radi svojih slika. Nije li to on, htevši da slika unutrašnja odeljenja jednog odgajivača lala, prikupio u svom ateljeu sav taj slikarski pribor. Mada se uljuljkivao tom neverovatnom mišlju Bokstel nije međutim mogao da odoli vatrenoj radoznalosti koja ga je proždirala. Kad je palo veče on prisloni jedne lestvice o zid koji ih je delio, i, gledajući kod suseda Barlea, uveri se da je zemlja jedne ogromne površine, koja je nekad bila zasađena raznim biljkama, bila prekopana, raspoređena u leje od nađubrene zemlje izmešane sa blatom iz reke, koju mešavinu odgajivači lale veoma cene, sve to oivičeno travom da bi se sprečilo odronjavanje. Osim toga, jutarnje sunce, večernje sunce, podešena hladovina da bi ublažila podnevno sunce; voda u izobilju i u blizini, izloženost jugu, jugozapadu, jednom reči potpuni uslovi ne samo uspeha, nego i napretka. Nije bilo više sumnje, van Barle je postao odgajivač lala. Bokstel je odmah zamislio tog učenog čoveka sa četiri stotine hiljada forinata kapitala, deset hiljada forinata prihoda, kako sva svoja moralna i fizička sredstva upotrebljava za gajenje lala naveliko. Uvide njegov uspeh u nejasnoj ali bliskoj budućnosti i oseti, unapred, takav bol zbog tog uspeha, da su mu ruke popustile, kolena poklecnula, i on se očajan skotrlja sa svojih lestvica. Nije mu dakle zbog slikanja lala, već zbog stvarnih lala, van Barle oduzimao pola stepena toplote. Zato će van Barle biti sad izvanredno izložen

suncu, a osim toga imaće i prostranu sobu za čuvanje lukova i češnjeva: sobu osvetljenu, zračnu, provetrenu, za Bokstela nedostižno bogatstvo, koji je za to upotrebio svoju spavaću sobu, i koji se, da ne bi što škodilo njegovim lukovima i glavicama pomirio s tim da spava na tavanu. I tako je, vrata uz vrata, zid uz zid, Bokstel stekao suparnika, podražavaoca, pobednika čak, i taj suparnik, umesto da bude neki beznačajni nepoznati baštovan, bio je kumče gospodina Kornelija de Vita, to jest skoro slavna ličnost. Bokstel je, kao što se vidi, bio duhovno slabiji od Porusa 11 koji se tešio što ga je pobedio Aleksandar, baš zbog slave svoga pobedioca. Doista, šta će se dogoditi ako van Barle ikada pronađe novu lalu i nazove je Jan de Vit, pošto bi već jednu nazvao Kornelije. To bi bilo da se pukne od muke. Tako je u svojim zavidljivim predviđanjima Bokstel, kao prorok nesreće za sebe samog, pogađao ono što će mu se dogoditi. I zato Bokstel, učinivši ovo otkriće, provede najgrozniju noć koja se samo zamisliti može.

MRŽNJA ODGAJIVAČA LALA Od tog trenutka, umesto zabrinutosti, Bokstel je bio obuzet strahom. Bokstel je izgubio ono što daje snage i plemenitosti naporima tela i duha u obradi omiljene zamisli, umujući jednako o šteti koju će mu naneti zamisao susedova. Van Barle, kao što se može i pomisliti, otkako svoju savršenu inteligenciju, kojom ga je priroda obdarila, posveti odgajivanju lala, van Barle uspe da odgaji najlepše njene primerke. Bolje no iko u Harlemu i Lajdenu, a to su gradovi koji raspolažu najboljim zemljištem i najzdravijim podnebljem, Kornelijus je postigao da da raznovrsne boje, da izvaja oblike i umnoži vrste. Pripadao je onoj dovitljivoj i naivnoj školi, koja je još u sedmom veku uzela za lozinku ovaj aforizam, koji je 1653 jedan od njenih sledbenika ovako razvio: „Prezirati cveće, to je uvrediti boga.“ Prvi deo silogizma, koji je 1653 stvorila škola odgajivača lala, najisključivija od svih škola: Prezirati cveće, to je uvrediti boga. Što je cvet lepši, prezirući ga to se više vređa bog. Lala je najlepša od sveg cveća. Dakle, ko prezire lalu, neizmerno vređa boga. Pomoću tog razmišljanja i zle volje, četiri ili pet hiljada odgajivača lala iz Holandije, Francuske i Portugalije, da i ne govorimo o onima sa Cejlona, Indije ili Kine, stavili bi svet van zakona i proglasili za šizmatike, jeretike i dostojne smrti više stotina hiljada miliona ljudi, koji su ravnodušni prema lali.

Ne treba ni sumnjati da bi za takvu jednu stvar. Bokstel, mada smrtni neprijatelj van Barleov, zajedno s njim stupio pod istu zastavu. Van Barle je, dakle, postigao mnogobrojne uspehe i o njemu se počelo toliko govoriti tako da Bokstel nestade zauvek iz spiska uvaženih odgajivača lala iz Holandije, a odgajivanje lala u Dordrehtu predstavljao je Kornelijus van Barle, skroman i nevin naučnik. Tako iz najskromnije grančice kalem daje najponosnije izdanke, i divlja ruža sa četiri bezbojna lista začetak je ogromne i mirisne ruže. Tako vladarske kuće poniknu iz kolibe drvoseče ili iz krovinjare nekog ribara. Van Barle, potpuno predat svojim radovima rasađivanja, sađenja, berbe, van Barle, ponos svih odgajivača lala u Evropi, nije ni sumnjao čak da se pokraj njega nalazio nesrećnik svrgnut s prestola i da je on bio njegov uzurpator. Nastavio je svoje opite i time i svoje pobede, i za dve godine je svoje leje pokrio takvim izvanrednim delima da ih niko nikada nije toliko stvorio, izuzev možda Šekspira i Rubensa. Zato, da bi čovek dobio predstavu o jednom prokletniku koga je Dante zaboravio spomenuti u svom spevu, trebalo je u to vreme videti Bokstela. Dok je van Barle plevio, đubrio, zalivao svoje leje, dok je klečeći na travnoj ivici, analizirao svaku venu lale u cvetu i razmišljao o promenama koje bi se mogle izvršiti, Bokstel je, skriven iza jednog malog smokvinog drveta, koje je zasadio pored zida i iza koga se krio kao iza lepeze, naduvenog oka, zapenušenih usta, pratio svaki korak, svaki pokret svog suseda; i kada je mislio da je ovaj srećan, kada je otkrivao osmeh na njegovim usnama, blesak radosti u njegovim očima, tada je lalama upućivao toliko besnih pretnji, da se nije moglo pojmiti kako se taj dah otrovan zavišću i srdžbom nije uvlačio u stabljike cveća da i u njega unese klice opadanja i smrti. Uostalom, kad zlo zagospodari ljudskom dušom, toliko brzo napreduje, da se Bokstel nije više zadovoljavao da vidi van Barlea. Hteo je da vidi i njegovo cveće, bio je u suštini umetnik i remek-delo suparnikovo ležalo mu je na srcu. Kupio je jedan teleskop, pomoću koga je, isto tako dobro kao i sam sopstvenik, mogao da prati svako napredovanje cveta, otpočeta kad se u prvoj godini, pomoli njegov bledi izdanak iz zemlje, pa sve do onog trenutka kada, pošto obavi svoj petogodišnji razvoj, zaokrugli svoje plemenito i ljupko telo na kome se pojavljuje još neodređeni odraz njegove boje i pupe listovi cveta, koji će tek tada otkriti tajna blaga njegove čašice.

Oh, koliko je puta ljubomorni nesrećnik, na vrhu svojih lestvica, primetio na van Barleovim lejama lale koje su ga zaslepljivale svojom lepotom, gušile svojim savršenstvom. Tada je, posle nastupa divljenja koje nije mogao savladati, trpeo groznicu zavisti, tog zla koje nagriza grudi i srce menja u bezbroj malih zmija, koje jedna drugu proždiru, sraman izvor užasnih patnji. Koliko je puta, usred svojih muka, o kojima nikakav opis ne bi mogao dati sliku, Bokstela vuklo da skoči noću u vrt, da opustoši biljke, da zubima poždere lukove, i da svojoj srdžbi žrtvuje i samog sopstvenika ako bi se usudio da brani svoje lale. Ali je u očima pravog odgajivača užasan zločin ubiti jednu lalu. Ubiti čoveka već bi se dalo oprostiti. Međutim, svakodnevni napreci koje je van Barle postizavao u nauci, koju je izgleda nagonski osećao, Bokstela su dovodili do takvog stepena besa da je pomišljao da na leje svog suseda baca kamenje i komade drvlja. Ali kada je razmislio da će se sutradan, kada ugleda štetu, van Barle o tome raspitivati, da će se utvrditi kako je ulica daleko i da u sedamnaestom veku ne pada s neba drvlje i kamenje kao u doba Amalekićana 12 , da će vinovnik zločina, ma radio to i noću, biti otkriven i ne samo kažnjen po zakonima, već i zanavek obeščašćen u očima ljubitelja lala cele Evrope, Bokstel naoštri svoju mržnju lukavošću i odluči da upotrebi način koji ga neće pogubiti u očima sveta. Istina, dugo je tražio, ali ga je najzad pronašao. Jedne večeri on veza dve mačke svaku za zadnju nogu, kanapom dugim deset stopa, i baci ih, sa vrha zida, nasred glavne leje, prinčevske leje, u kojoj je bila ne samo lala Kornelije de Vit, već i Branbansona, mlečno bela, purpurna i crvena; Mermerna iz Rotrea, siva kao lan-preliv, crvena i sjajnobledorumena, i Divota iz Harlema; lala Tamni Kolombin i Svetlo-mat Kolombin. Zaplašene životinje, padajući s vrha zida, jurnuše prvo po leji pokušavajući da beže svaka na svoju stranu, sve dok se vrpca koja ih je vezivala ne zategnu; tada, osećajući da ne mogu dalje, šetale su se tamo-amo sa užasnim maukanjem, koseći svojim kanapom cveće međ kojim su se batrgale; najzad posle četvrt časa ogorčene borbe, pošto su uspele da prekinu kanap koji ih je vezivao, nestadoše.

Bokstel, skriven iza svog smokvinog drveta, ništa nije video zbog pomrčine; ali je po besnim kricima dveju mačaka sve zamišljao, i njegovo se srce ispuštajući žuč, punilo radošću. Tolika je želja obuzela Bokstelovo srce da se uveri o počinjenoj šteti da tu ostade do svanuća, da bi svojim očima uživao u pustoši što je borba dveju mačaka pričinila susedovim lejama. Jutarnja magla bila ga je sledila, ali on nije osećao zimu; grejala ga je nada na osvetu. Bol njegovog suparnika platiće mu sve njegove muke. Pri prvim zracima sunca otvoriše se vrata na beloj kući; van Barle se pojavi i približi se svojim lejama, smešeći se kao čovek koji je noć proveo u svom krevetu i snivao dobre snove. Najedared primeti brazde i grumenje na zemljištu koje je sinoć bilo glatko kao ogledalo; najedared primeti simetrične redove svojih lala ispremetane kao koplja nekog bataljona usred koga je pala bomba. On dotrča prebledevši. Bokstel se tresao od radosti. Petnaest do dvadeset posečenih i rasporenih lala, ležale su jedne povijene, druge sasvim polomljene i već uvele; sok je tekao iz njihovih rana; sok, ta dragocena krv koju bi van Barle hteo da otkupi po cenu svoje krvi. O, iznenađenja, o radosti van Barleove; o neizrecivog bola Bokstelovog! Nijedna od one četiri lale, kojima je zločin Bokstelov zapretio, nije bila pogođena. One su gordo uzdizale svoje plemenite glave nad leševima svojih drugarica. To je bilo dovoljno da uteši van Barlea, to je bilo dovoljno da ubica pukne od muke, da kose čupa pri pogledu na počinjeni zločin i to nepotrebno počinjen. Van Barle sažaljevajući nesreću koja ga je pogodila, a koja je bila uostalom manja nego što je mogla biti, van Barle nije toj nesreći mogao da otkrije uzrok. Obavestio se i saznao je da je cela noć bila isprekidana strašnim maukanjem. Uostalom, mogao je da utvrdi prolazak mačaka po tragovima koje su njihove šape ostavile, po dlakama na bojnom polu i na kojima su neosetljive kapi rose podrhtavale kao i na listu kog slomljenog cveta pored njih. Da bi predupredio da se tako što ponovo ne dogodi ubuduće, naredio je da jedan vrtarski radnik spava svake noći u vrtu, u jednoj stražari, pored leja.

Bokstel ču kako se izdaje zapovest. On vide kako se istog dana podiže stražara, isuviše srećan što nije bio osumnjičen, ali naoštren još više prema srećnom cvećaru čekao je bolju priliku. U to je doba Društvo odgajivača lala iz Harlema, predložilo nagradu za otkriće, ne usuđujemo se da kažemo izradu, velike crne lale bez mrlje, dotle nerešen problem i koji se smatrao kao nerešljiv, ako se pomisli da u to doba nije postojala čak ni u boji rastvorene čađi, u prirodi. To je značilo da su osnivači ove nagrade mogli tako da odrede kao nagradu i dva miliona koliko i sto hiljada, pošto je stvar bila nemoguća. Ipak zato svet odgajivača lala bio je uzbuđen od vrha do dna. Nekoliko ljubitelja prihvatiše ovu ideju iako nisu verovali u njeno ostvarenje; no takva je moć mašte kod odgajivača da su, premda smatrajući svoju zamisao unapred neostvarljivom, jednako mislili samo o toj crnoj lali koja se smatrala kao himera, kao Horacijev crni labud ili beli kos u francuskom predanju. Van Barle je bio među onim odgajivačima koji se zaneše tom pomišlju; Bokstel pak među onima koji su mislili na špekulaciju. Od trenutka kada je van Barle u svojoj oštroumnoj i dovitljivoj glavi uklesao tu nameru, on lagano poče rasađivanje i potrebne poslove da bi se, od crvenog do mrkog, od mrkog do tamno-mrkog, dovele lale koje je dotle gajio. Već je iduće godine dobio primerke savršene pepeljave boje, i Bokstel ih je na njegovim lejama primetio, dok je on pronašao tek svetlosmeđe. Bokstel, još jedanput poražen nadmoćnošću svog neprijatelja, izgubi volju da gaji i, upola lud, potpuno se posveti posmatranju. Kuća njegovog suparnika bila je otvorena pogledu. Vrt izložen suncu, staklene pregrade pogledu, sandučići, ormani, kutije, etikete teleskopu, do kojih je lako prodirao. Bokstel je ostavio da mu se lukovi ubuđave u zemlji, da se ljušture osuše u svojim pregradama, da lale umiru po lejama, i trošeći sav svoj život samo na gledanje, bavio se samo onim što se događalo kod van Barlea, disao je stabljikama njegovih lala, žeđ utoljavao vodom koju su im davali, a hranio se mekom i finom zemljom kojom je sused prskao svoje drage lukove. Ali se najzanimljiviji deo posla nije obavljao u vrtu. U jedan sat po ponoći van Barle se peo u svoj laboratorijum, u stakleni kabinet u koji je Bokstelov teleskop tako dobro prodirao i čim bi svetlost kod naučnika obasjala zidove i prozore, Bokstel bi video kako dela pronalazački

genije njegovog suparnika. Gledao ga je kako odabira zrna, kako ih zaliva sastojcima kojima treba da ih izmeni ili oboji. Pogađao je kada je zagrevao izvesna zrna, zatim ih vlažio, pa onda spajao sa drugima, nekom vrstom kalemljenja – brižljiva i savršeno vešta operacija; pogađao je i koja je zatvarao u mrak što su imala dati crnu boju, koja, pak, izlagao suncu ili lampi što su imali dati crvenu boju, i koja je ogledao u stalnom odblesku vode što su imala da daju belu boju. Ta neviđena mađija, podjednako plod detinjskog sanjarenja i muževnog genija, taj strpljivi rad za koji je Bokstel priznavao da je nesposoban, bio je u tome da van Barle u teleskop zavidljivaca saspe čitav svoj život, misao i nadu. Čudna etvar! Toliki interes i samoljublje za umetnost nisu kod Isaka utolili divlju zavist, žeđ za osvetom. Neki put je držeći van Barlea pred svojim teleskopom, zamišljao da cilja na njega sa nepogrešivom musketom, i prstom je tražio okidač da opali metak koji će ga ubiti; ali je već vreme da povežemo to doba radova jednog i špijuniranja drugog sa posetom Kornelija de Vita, Ruarta de Pultena, svom rodnom gradu.

SREĆAN ČOVEK UPOZNAJE SE SA NESREĆOM Pošto je svršio porodične poslove, Kornelije dođe do svog kumčeta, Kornelijusa van Barlea, januara meseca 1672. Noć je padala. Kornelije, mada se nije bavio cvećarstvom, mada je pomalo bio umetnik, Kornelije je obišao celu kuću, od ateljea do toplih leja, od slika do lala. Zahvalio je svom kumčetu što ga je naslikao na mostu admiralskog broda Sedam Provincija za vreme bitke kod Sut-Vud-Beja, i što je njegovo ime dao jednoj divnoj lali, i sve to sa srdačnošću i ljubaznošću oca prema sinu, a dok je tako pregledao sva van Barleova bogatstva, gomila je radoznalo zastajkivala, sa istim poštovanjem, pred vratima srećnog čoveka. Cela ta buka izazva Bokstelovu pažnju, dok je večerao kraj vatre. On se obavesti šta se događa, doznade i pope se do svoje laboratorije. I tu se, uprkos zime, posadi pred svoj teleskop. Teleskop mu nije više bio mnogo koristan počev od jeseni 1671. Zimogrožljive lale, kao prave devojke sa Istoka, ne gaje se zimi u zemlji. Njima je potrebna kuća, mekana postelja, pregrade i blaga milovanja peći. Zato je Kornelijus celu zimu provodio u svojoj laboratoriji, pored svojih knjiga i slika. Retko je odlazio u sobu sa lukovima, sem kad bi na nebu primetio koji zračak sunca i onda ga primoravao, otvarajući stakleni otvor, da silom ili milom uđe kod njega. One večeri o kojoj govorimo, pošto su Kornelije i Kornelijus zajedno pregledali sve delove kuće, u pratnji nekoliko slugu, Kornelije tiho reče van Barleu: – Sine moj, udaljite vaše sluge i gledajte da nekoliko trenutaka ostanemo nasamo. Kornelijus se pokloni u znak poslušnosti. Zatim glasno reče: – Da li biste hteli, gospodine, da sada posetite moju sušnicu?