Alexandre Dumas - Crna lala

dobro. – Da. Da ste bili ostali na panju majstora Harbruka… – Šta onda? – Šta onda? Ne biste više patili. Dok ovde, ja vam to ne krijem, težak će vam život biti. – Hvala na obećanju, majstor Grifuse. I dok se zatvorenik ironično smešio na starog tamničara, Roza mu je iza vrata odgovarala smeškom punim anđeoske utehe. Grifus ode do prozora. Bilo je još dosta svetlo da bi se mogao videti ogromni horizont koje se gubio u sivkastoj magli. – Kakav je pogled odavde? – zapita tamničar. – Pa vrlo lep – reče Kornelijus gledajući na Rozu. – Da, da, suviše pogleda, suviše. Tog trenutka dva goluba, poplašena pojavom, a naročito glasom tog nepoznatog čoveka, izleteše iz svog gnezda i prestravljeni nestadoše u magli. – Oho, šta je to? – zapita tamničar. – Moji golubovi – odgovori Kornelijus. – Moji golubovi, – uzviknu tamničar – moji golubovi! Da li zatvorenik ima nešto svoje? – Onda, – reče Kornelijus – golubovi koje mi je dobri bog pozajmio. – To je prekršaj pravila – odgovori Grifus. – Golubovi! Ha, mladiću, mladiću, kažem vam jednu stvar, a to je da će koliko sutra te ptice da se kuvaju u mom loncu. – Trebalo bi da ih prvo imate, majstor Grifuse. – reče van Barle. – Ako nećete da to budu moji golubovi, još manje će, zaklinjem vam se, biti vaši. – Ono što je odloženo nije izgubljeno, – zapreti tamničar – i koliko sutra zavrnuću im šiju. Posle tog pakosnog obećanja, Grifus se naže da pregleda kakvo je gnezdo. To dopusti van Barleu da otrči do vrata i stegne Rozi ruku, koja mu reče: – Večeras u devet.

Grifus, okupljen željom da još sutra uhvati golubove, kao što je obećao, ne vide ništa i ne ču ništa, i kad zatvori prozor, uhvati kćer za ruku, iziđe, dvaput obrnu ključ u bravi, gurnu reze, i ode da i ostalim zatvorenicima da slična obećanja. Tek što je nestao a Kornelijus se približi vratima da oslušne šum koraka koji se gubio, zatim kako se utiša, otrča prozoru i sasvim razruši golubije gnezdo. Više je voleo da ih zanavek otera od sebe nego da izloži smrti ljupke vesnike kojima duguje sreću što je ponovo video Rozu. Tamničareva poseta, njegove grube pretnje, mračan izgled njegovog nadzora, čija je preterivanja dobro poznavao, ništa nije moglo Kornelijusa da odvoji od nežnih misli i naročito od tople nade koju je Rozino prisustvo stvorilo u njegovom srcu. Nestrpljivo je čekao da devet sati izbije na Levenštajnskoj kuli. Roza je bila rekla: Čekajte me u devet sati. Poslednji zvuk bronze još je odjekivao po vazduhu kada Kornelijus začu na stepenicama lagani hod i šuštanje haljine lepe Frizijke, i uskoro se osvetli prozorče na vratima u koje je Kornelijus strasno upirao pogled. Prozorče se otvaralo spolja. – Evo me, – reče Roza još zadihana što se pela uz stepenice – evo me! – Oh, dobra Rozo! – Jeste li zadovoljni što me vidite? – Još pitate. Ali, kako ste uspeli da dođete, recite. – Slušajte, moj otac zaspi svake večeri čim večera; onda ga ja položim u postelju malo ošamućenog rakijom od venje; nemojte to nikom reći, jer, zahvaljujući tom snu, ja ću moći svake večeri da dođem i porazgovaram jedan sat sa vama. – Oh, mnogo vam hvala, Rozo, draga Rozo. I Kornelijus, izgovarajući te reči, priđe tako blizu prozorčetu, da Roza povuče svoje lice. – Donela sam vam lukove vaše lale – reče ona. Kornelijusovo srce zaigra. Nije se još usudio da pita Rozu šta je uradila sa dragocenim blagom koje joj je poverio.

– Ah, vi ste ih dakle sačuvali. – Zar mi ih niste dali kao predmet koji vam je bio drag. – Da, ali kad sam vam ih dao čini mi se da vama pripadaju. – Bili bi moji posle vaše smrti, a vi ste, srećom, živi. Ah, kako sam blagosiljala njegovu visost. Ako bog podari princu Viljemu sve dobro koje sam mu poželela, biće ne samo najsrećniji čovek svoga kraljevstva, već celog sveta. Živi ste, rekoh, i čuvajući za sebe Bibliju vašeg kuma Kornelija, bila sam rešila da vam vratim vaše lukove; samo nisam znala na koji način. Taman sam bila odlučila da od statudera tražim mesto tamničara u Gorkumu za svog oca, kada mi dadilja donese vaše pismo. Ah, zajedno smo se isplakale, možete mi verovati. Vaše je pismo samo još pojačalo moju odluku. Onda sam otišla za Lajden, ostalo znate. – Kako, draga Rozo, – nastavi Kornelijus – vi ste i pre mog pisma mislili da dođete do mene? – Da li sam mislila! – odgovori Roza, dopuštajući da ljubav izbije ispred sramežljivosti. – Ali, ja sam samo na to i mislila. Izgovarajući te reči, Roza posta tako lepa, da Kornelijus po drugi put prisloni čelo i usne na rešetke, i to bez sumnje da bi zahvalio mladoj devojci. Roza se povuče kao i prvi put. – Doista, – reče ona sa koketerijom koja kuca u srcu svake mlade devojke – doista, često sam zažalila što ne znam da čitam; ali nikada toliko kao kad je vaša dadilja donela vaše pismo. Držala sam u ruci to pismo koje je drugima govorilo, a koje je, za mene glupaču, bilo nemo. – Često ste zažalili što ne znate da čitate? – reče Kornelijus. – A kojom prilikom? – Pa – učini mlada devojka smejući se – da bih čitala sva pisma koja su mi pisali. – Primali ste pisma, Rozo? – Na stotine. – Ali, ko vam ih je pisao?… – Ko mi ih je pisao? Pa, prvo svi studenti koji su prolazili Buitenhofom, svi oficiri koji su dolazili na stražu, svi pomoćnici i čak trgovci koji su me videli na mom malom prozoru.

– Pa šta ste radili, draga Rozo, sa tim ceduljama? – Nekada, – odgovori Roza – davala sam da mi ih koja prijateljica pročita, i to me je mnogo zabavljalo; ali od pre izvesnog vremena, zašto da gubim vreme slušajući te gluposti, od pre izvesnog vremena ja ih spaljujem. – Od pre izvesnog vremena! – uzviknu Kornelijus gledajući je zbunjeno sa ljubavlju i radošću. Roza spusti pogled rumeneći. Tako nije videla kako se približavaju Kornelijusove usne koje susretoše samo rešetku; ali koje, uprkos toj prepreci, poslaše mladoj devojci žarki dah najnežnijeg poljupca. Na taj plamen koji joj opali usne Roza poblede, bila je možda još bleđa nego u Buitenhofu na dan pogubljenja. Ona plašljivo jeknu, zatvori svoje lepe oči i pobeže ustreptalog srca, uzalud pokušavajući da rukama zadrži lupanje svog srca. Kornelijus ostavši sam, mogao je samo da udiše blagi miris Rozine kose, koji je kao zatvorenik neki ostao između rešetaka. Roza je tako naglo pobegla da je zaboravila da vrati Kornelijusu tri luka crne lale.

UČITELJ I UČENICA Dobričina Grifus je, kao što smo videli, daleko bio od toga da deli dobro raspoloženje svoje kćeri prema kumčetu Kornelija de Vita. U Levenštajnu je bilo samo pet zatvorenika; dužnost čuvara nije dakle bila teška, i ta je tamnica bila kao neka vrsta nagrade koju je dobio zahvaljujući svojim godinama. Ali je u svojoj revnosti dični tamničar svoju dužnost uvećao svom silinom svoje mašte. Za njega je Kornelijus uzimao ogromnu razmeru zločinca prvog reda. Bio je prema tome postao njegov najopasniji zatvorenik. Nadgledao je svaki njegov postupak, pristupao mu je samo namrgođenog lica, terajući ga da ispašta ono što je zvao strašnom pobunom protiv milostivog statudera. Ulazio je tri puta dnevno u van Barleovu sobu, zamišljajući da ga ulovi u grešci, ali se Kornelijus odrekao dopisivanja, otkako mu je onaj kome je trebalo da piše bio pod rukom. Bilo je čak verovatno da bi Kornelijusu, ako bi dobio potpunu slobodu i dozvolu da se povuče gde hoće, tamnica sa Rozom i lukovima bila privlačnija od svakog drugog obitavališta bez lukova i bez Roze. Roza je bila obećala da će svake večeri u devet časova dolaziti da razgovara sa dragim zatvorenikom, i već je prve večeri, kao što smo videli, održala reč. Sutradan se pope kao i prošle večeri, sa istom tajanstvenošću i istom obazrivošću. Ali je samoj sebi bila obećala da lice neće suviše približavati rešetki. Uostalom, da bi otprve stupila u razgovor koji će ozbiljno da zabavi van Barlea, ona mu prvo pruži kroz rešetku njegova tri luka još uvek zavijena u istu hartiju. Ali, na veliko Rozino iznenađenje, van Barle odgurnu njenu belu ruku vrhom prstiju. Mladić je bio razmislio. – Slušajte me, suviše bismo rizikovali, mislim, ako bi celo svoje imanje

stavili u istu torbu. Pomislite, draga Rozo, da treba izvršiti delo koje se dosada smatralo da je nemoguće. Treba da dovedemo do cvetanja velike crne lale. Dakle, treba sve da predvidimo, da ne bismo u slučaju neuspeha imali šta sebi da prebacujemo. Evo, kako sam ja proračunao da postignemo svoj cilj. Roza prikupi svu pažnju da čuje šta će joj reći zatvorenik, koliko zbog važnosti koju je nesrećni ljubitelj lala tome pridavao, toliko i zbog važnosti koju je i sama tome pridavala. – Evo – nastavi Kornelijus – kako sam smislio našu zajedničku saradnju u tom velikom poslu. – Slušam – reče Roza. – Vi sigurno imate u ovoj tvrđavi neki mali vrt, ako ne vrt onda kakvo bilo dvorište, ili terasu. – Imamo vrlo lepu baštu, – reče Roza – pruža se duž Vahala i puna je lepog starog drveća. – Da li možete doneti, draga Rozo, malo zemlje iz te bašte da prosudim o njoj. – Još koliko sutra. – Uzećete zemlje iz hlada i sa sunca da bih mogao da donesem sud o njenom kvalitetu, pod uslovima suše i vlage. – Ne brinite. – Kad budem zemlju izabrao i po potrebi doterao, podelićemo naša tri luka, vi ćete uzeti jedan i zasadićete onog dana kad vam budem rekao u zemlji koju budem izabrao: cvetaće sigurno, ako ga negujete kako vas budem upućivao. – Neću se od njega udaljiti ni trenutka. – Drugi ćete dati meni da pokušam u sobi da ga podignem, to će mi pomoći da provodim ove duge dane kada vas ne vidim. Što se ovog luka tiče imam malo nade i unapred smatram tog nesrećnika kao žrtvovanog mom sebičnjaštvu. Međutim i mene sunce ponekad posećuje. Iz svega ću veštački da izvlačim koristi, čak i iz toplote i pepela svoje lule. Najzad čuvaćemo, to jest vi ćete čuvati kao rezervu treći luk, našu poslednju nadu u slučaju da prva dva opita ne uspeju. Na taj način, draga Rozo, nemoguće je da ne uspemo da dobijemo eto hiljada forinata za vaš miraz i ne postignemo uzvišenu sreću da

vidimo uspeh našeg dela. – Razumela sam – reče Roza. – Sutra ću vam doneti zemlju, izabraćete moju i svoju. Što se vaše tiče moraću vam je donositi po nekoliko puta, jer ću moći samo pomalo da vam donosim. – Oh, ne žurimo se mi, draga Rozo; nije potrebno da zakopamo naše lale još čitav mesec dana. Kao što vidite imamo dovoljno vremena; samo za sađenje vašeg luka moraćete da slušate sva moja uputstva, je li tako? – Obećavam vam! – Kad jednom bude zasađen obaveštavaćete me o svim okolnostima koje bi mogle da interesuju našeg pitomca kao što su atmosferske promene, tragovi po stazama, tragovi po lejama. Slušaćete noću da li baštu ne posećuju mačke. Dve od tih nesrećnih životinja u Dordrehtu su mi opustošile dve leje. – Slušaću. – Kad bude mesečine… Da li vi gledate na baštu, dete moje? – Prozori moje spavaće sobe gledaju na nju. – Dobro. Kad bude mesečina, gledaćete da li iz rupa po zidovima ne izlaze pacovi. Pacovi su glodari kojih se treba čuvati, video sam nesrećnih odgajivača koji su gorko prekorevali Noja što je i par pacova uveo u svoj kovčeg. – Gledaću, i ako ima mačaka i pacova… – Onda ćemo već videti. Zatim, – nastavi van Barle, koji je postao podozriv otkako je u zatvoru – zatim postoji jedna životinja koje treba više da se bojimo nego mačke i pacova. – A koja je ta životinja? – Čovek! Razumejte, draga Rozo, ukrade se forinta i izlaže se opasnosti robije zbog takve sitnice, tim pre se može ukrasti luk lale koja vredi sto hiljada forinata. – Niko osim mene neće ući u baštu. – Vi mi to obećavate? – Zaklinjem vam se! – Dobro, Rozo, hvala, draga Rozo! Oh, svaka mi radost mora ad vas doći! I kako su se van Barleove usne približavale rešetki sa istim žarom kao i sinoć, i kako je, uostalom, vreme bilo da se povuče, Roza udalji glavu i pruži

ruku. U toj lepoj ruci, o kojoj je koketna mlada devojka vodila naročitu brigu, nalazio se luk. Kornelijus strasno poljubi vrh prstiju te ruke. Da li zato što je ruka držala jedan od lukova velike crne lale? Ili zato što je to bila Rozina ruka? To ćemo ostaviti da pogode oni koji su pametniji od nas. Roza se udalji sa druga dva luka, pritiskajući ih na grudi. Da li ih je pritiskivala na grudi zato što su to lukovi velike crne lale ili zato što su joj dolazili od Kornelijusa van Barlea? Ma šta bilo, počev od toga trenutka, život za zatvorenika postade prijatan i ispunjen. Roza mu je bila predala jedan luk i svake mu je večeri donosila šaku po šaku zemlje iz dela bašte gde je nalazio da je najbolja, a doista je i bila odlična. Jedan široki krčag, koji je Kornelijus vešto slomio, poslužio je za zidnu saksiju; on ga napuni do pola zemljom koju je Roza donela i izmeša sa malo mulja iz reke, koji je osušio, i tako je dobio odlično đubre. Zatim je, početkom aprila, zasadio prvi luk. Nikad ne bismo uspeli da ispričamo koliko je truda, veštine i lukavosti upotrebio Kornelijus da od Grifusovog nadgledanja sakrije radost svojih radova. Za zatvorenika filozofa pola sata je što i vek osećanja i misli. Nije bilo dana a da Roza nije dolazila da razgovara sa Kornelijusom. Lale, o kojima je Roza slušala čitavo predavanje, bile su osnov razgovora; ali ma koliko to bio zanimljiv predmet ne može se uvek o lalama govoriti. Govorilo se i o drugim stvarima, i na svoje veliko iznenađenje ljubitelj lala je primećivao kako se okvir razgovora može mnogo proširiti. Samo se Roza prihvatila jednog običaja: svoje lepo lice držala je uvek na šest palaca od prozorčeta, jer se lepa Frizijka verovatno i same sebe bojala, otkako je kroz rešetke osetila kako zatvorenikov dah može da zapali srce mlade devojke. U to vreme je naročito jedna stvar brinula ljubitelja lala isto koliko i njegovi lukovi, i on se stalno na to vraćao. Bila je to zavisnost u kojoj se Roza nalazila prema svom ocu.

Tako su život van Barlea, učenog doktora, živopisnog slikara, višeg čoveka, – van Barlea koji je prvi, verovatno, otkrio to remek delo stvaranja koje će nazvati, kao što je unapred bilo ugovoreno, Rosa Barlaensis, život, ne samo život, već i sreća tog čoveka zavisili od proste ćudi jednog drugog čoveka, a taj drugi je bio čovek nižeg duha, niskog položaja. Bio je to tamničar, nešto manje inteligentno nego brava koju je zatvarao, nešto tvrđe nego reza koju je povlačio. Nešto što je ličilo ia Kalibana 22 iz Bure, biće između čoveka i životinje. I tako je Kornelijusova sreća zavisila od tog čoveka; tom je čoveku moglo jednog lepog jutra da bude dosadno u Levenštajnu, da nađe kako je tu za njega vazduh rđav, da rakija nije dobra, i da napusti tvrđavu i odvede kćer, – i Kornelijus i Roza bili bi ponovo razdvojeni. I možda se onda više ne bi ni sastali. – Čemu onda golubovi pismonoše, – govorio je Kornelijus mladoj devojci – pošto vi, draga Rozo, nećete umeti da pročitate što bih vam ja pisao, ni da mi napišete što biste mislili. – Onda, – odgovarala je Roza, koja se u dubini svog srca isto koliko i Kornelijus bojala rastanka, – imamo svake večeri po jedan čas, da ga dobro upotrebimo. – Ali se meni čini, – odgovori Kornelijus – da ga mi ne upotrebljavamo rđavo. – Upotrebimo ga još bolje – reče Roza smešeći se. – Naučite me da čitam i pišem; iskoristiću vaše časove, verujte mi, i na taj način nećemo više nikad biti rastavljeni, osim svojom sopstvenom voljom. – Oh! Onda – uzviknu Kornelijus – imamo večnost pred sobom. Roza se nasmeja i slegnu blago ramenima. – Da li ćete vi uvek ostati u tamnici? – odgovori ona. – Da li, pošto vam je dao život, neće njegova visost da vam da i slobodu? Da li nećete ponovo dobiti svoje imanje? Nećete li ponovo biti bogati? Da li ćete, slobodni i bogati, hteti da pogledate, kada prođete na konju ili u kočijama, na malu Rozu, tamničarevu kći, skoro dželatovu kći? Kornelijus je hteo da se protivi, i doista bi to učinio svim svojim srcem i iskrenošću duše ispunjene ljubavlju. Mlada ga devojka prekide.

– Kako napreduje vaša lala – zapitaće smešeći se. Govoriti Kornelijusu o njegovoj lali, bilo je za Rozu sredstvo da natera Kornelijusa da na sve zaboravi, pa čak i Rozu. – Dosta dobro – reče – zalistak je pocrneo, rad vrenja je otpočeo, vene luka se zagrevaju i rastu; od danas za osam dana, možda i pre, moći ćemo razlikovati prve početke klicanja. A vaš, Rozo? – Oh, ja sam sve lepo uradila prema vašim uputstvima. – Recite, Rozo, šta ste uradili? – zapita Kornelijus, očiju skoro isto toliko strasnih, i isprekidanog daha kao one večeri kada su njegove oči zapalile Rozino lice a dah njeno srce. – Ja sam, – smešeći se reče mlada devojka; jer u dubini svoga srca nije mogla a da ne proučava tu dvostruku zatvorenikovu ljubav prema sebi i prema crnoj lali – ja sam na širokoj osnovi započela: na jednom golom prostoru, daleko od drveća i zidova, u malo peskovitoj zemlji, više vlažnoj nego suvoj, bez truni kamenja, bez kamička, spremila sam jednu leju onako kako ste mi opisali. – Dobro, dobro, Rozo. – Zemljište tako spremljeno čeka samo na vaše naređenje. Prvog lepog dana vi ćete mi reći da zasadim svoj luk i ja ću ga zasaditi; vi znate da ja treba docnije, iza vas da počnem, jer ja imam sve uslove čistog vazduha, sunca i obilje zemaljskih sokova. – Tako je, tako je, – uzviknu Kornelijus, pljeskajući radosno rukama – vi ste dobra učenica, Rozo, i sigurno ćete zaraditi vaših sto hiljada forinata. – Nemojte zaboraviti, – reče smejući se Roza – da vaša učenica, pošto me tako zovete, ima još nešto da nauči osim gajenja lala. – Da, da, i meni je stalo koliko i vama, Rozo, da naučite da čitate. – Kad ćemo početi? – Odmah. – Ne, sutra. – Zašto sutra? – Zato što je danas naš čas protekao i treba da vas ostavim. – Već! Ali odakle ćemo čitati? – Oh, – reče Roza – ja imam jednu knjigu koja će nam nadam se doneti

sreću. – Onda za sutra? – Za sutra. Sutradan Roza dođe sa Biblijom Kornelija de Vita.

PRVI LUK Sutradan kao što smo rekli, Roza dođe sa Biblijom Kornelija de Vita. Tada poče jedna od onih ljupkih scena između učitelja i učenice, koje čine radost pisca kada mu dođu pod pero. Prozorče, jedini otvor koji je služio kao veza između dva dragana, bilo je odveć visoko da bi ljudi, koji su se dotle zadovoljavali da čitaju jedno drugom s lica sve što imaju da kažu, mogli ugodno da čitaju knjigu koju je Roza donela. Devojka se, prema tome, morala naslanjati o prozorče, nagnute glave, s knjigom u visini svetiljke koju je držala u desnoj ruci, a Kornelijus se doseti da je maramom priveže za rešetku, kako bi joj malo odmorio ruku. Otada je Roza mogla prstom da prati na knjizi slova i slogove koje joj je Kornelijus davao da sriče, a on je, slamčicom kao prutom pokazivao svojoj pažljivoj učenici slova kroz otvor među rešetkama. Plamen lampe osvetljavao je bogate Rozine boje, njezino duboko plavo oko, njene plave vitice pod kalpakom tamnog zlata koji, kao što smo rekli, Frizijke nose na glavi; njeni uzdignuti prsti iz kojih se krv povlačila, dobijali su onu bledu i ružičastu boju koja presijava na svetlosti i otkriva tajanstveni život, koji vidimo kako se kreće pod kožom. Rozina inteligencija se naglo razvijala pod oživljavajućim dodirom Kornelijusovog duha, i kad je teškoća izgledala suviše velika oči su se udubljivale jedne u druge, trepavice su se dodirivale, iz kosa koje su se mešale izbijale su električne varnice sposobne da osvetle i najmračnije tmine. A Roza bi, sišavši u svoj stan, preslišavala u glavi časove čitanja, a u srcu nepriznate časove ljubavi. Jedne večeri ona stiže pola časa docnije nego obično. Pola časa zadocnjenja, to je odveć ozbiljan događaj da se Kornelijus, pre svega, ne obavesti o njegovom uzroku. – Oh, nemojte me grditi, – reče mlada devojka – nije moja krivica. Moj je

otac obnovio poznanstvo u Levenštajnu sa jednim čovekom koji je često dolazio da ga moli u Hagu da pregleda zatvor. To je neka dobričina, prijatelj pića, koji priča vesele priče, osim toga je dobar platiša koji ne beži ispred troška. – Vi ga inače ne znate? – zapita Kornelijus začuđen. – Ne, – odgovori mlada devojka – pre jedno petnaest dana otac se zaneo tim novajlijom koji ga tako usrdno posećuje. – Oh! – reče Kornelijus mašući glavom nespokojno, jer je u svakom novom događaju naslućivao neku katastrofu, nekog uhodu kao što su oni koji se šalju u tvrđave da nadgledaju i zatvorenike i čuvare. – Ja ne mislim, – reče Roza smešeći se – ako taj čovek nekoga uhodi da bi mog oca uhodio. – Koga onda? – Mene, na primer. – Vas? – Zašto da ne? – reče Roza smejući se. – Ah, tačno, – reče Kornelijus uzdišući – nećete imati uvek samo dangubnih prosaca, Rozo; taj čovek može postati i vaš muž. – Ne odričem. – Na čemu osnivate tu radost? – Recite taj strah, gospodine Kornelijuse. – Hvala, Rozo, jer imate prava; taj strah… – Osnivam ga na ovom… – Slušam, recite. – Taj čovek je već više puta dolazio u Buitenhof, u Hagu; gledajte, baš onda kada ste vi tamo bili zatvoreni. Kada sam ja otišla, otišao je i on; kada sam ovde došla, došao je i on. U Hagu mu je izgovor bio da hoće vas da vidi. – Mene da vidi? – Oh, izgovor verovatno, jer danas kad može isti razlog da kaže, pošto ste ponovo zatvorenik moga oca, ili bolje reći pošto je moj otac ponovo postao vaš tamničar, on za vas više i ne pita, naprotiv. Juče sam ga čula kako kaže mom ocu da vas ne poznaje.

– Nastavite, Rozo, molim vas, da pokušam da otkrijem ko je taj čovek i šta hoće. – Jeste li sigurni, gospodine Kornelijuse, da niko od vaših prijatelja ne može da se interesuje za vas? – Ja nemam prijatelja, Rozo, imao sam samo dadilju, vi je ne poznajete i ona vas ne poznaje. I avaj, sirota Cug, došla bi sama, ne bi zavijala stvari i plačući bi rekla vašem ocu ili vama: – Dragi gospodine, ili, draga gospođice, moje dete je tu, vidite kako sam očajna, pustite me da ga vidim samo jedan čas i celog ću veka da se molim bogu za vas. – Oh, ne, – nastavi Kornelijus – oh, ne, osim moje dobre Cug, ne, ja nemam prijatelja. – Vraćam se, dakle, na ono što sam mislila, tim pre što je juče pri zalasku sunca, dok sam uređivala aleju u kojoj treba da zasadim vaš luk, videla senku, koja se kroz odškrinuta vrata, provlačila iza vrba i jasika. Pravila sam se kao da ne vidim, bio je to naš čovek. On se sakri, vide me kako prevrćem zemlju i, doista, mene je pratio, mene je vrebao. Nisam nijedan pokret grabuljom uradila, nisam trunku zemlje dodirnula a da o tome nije saznao. – Da, da, to je neki ljubavnik – reče Kornelijus. – Je li mlad, je li lep? I on požudno pogleda Rozu, nestrpljivo očekujući odgovor. – Mlad, lep! – uzviknu Roza prsnuvši u smeh. – Lice mu je odvratno, telo mu je povijeno, skoro mu je pedeset godina, i ne usuđuje se da me gleda pravo u lice i da govori glasno. – A zove se? – Jakov Gizels. – Ne poznajem! – Vidite, onda, da ne dolazi zbog vas. – U svakom slučaju, ako vas voli, Rozo, što je verovatno, jer videti vas znači voleti vas, vi, vi ga ne volite? – Oh, svakako ne. – Hoćete da se umirim, onda? – Molim vas. – Pa sada, pošto već počinjete da čitate, Rozo, čitaćete sve što ću vam pisati, je l’ te, o mukama ljubomore i o mukama rastanka. – Čitaću ako pišete krupno.

Zatim, kako je obrt razgovora zabrinjavao Rozu: – A kako je vaša lala – reče ona. – Rozo, zamislite moju radost; jutros sam je gledao na suncu, pošto sam pažljivo skinuo sloj zemlje koji pokriva luk, video sam kako izbija vršak prvog cveta; ah Rozo, srce mi se istopilo od radosti, taj jedva vidljivi beličasti cvet, koji bi muvino krilo razderalo dotičući ga se, taj nagoveštaj života koji se pojavljuje neopipljivim svedočanstvom, više me je uzbudio nego čitanje onog naloga njegove visosti koji mi je vraćao život zaustavljajući dželatov mač, na gubilištu u Buitenhofu. – Vi se onda nadate? – reče Roza smejući se. – Oh, da, nadam se. – A kad ću ja zasaditi svoj luk? – Prvog povoljnog dana, ja ću vam reći; ali naročito, nemojte niko da vam pomaže, ne poveravajte vašu tajnu nikome na svetu; ljubitelj bi, vidite, bio sposoban, samo pri pogledu na taj luk, da pozna njegovu vrednost; i naročito, draga moja Rozo, pažljivo čuvajte treći luk koji vam ostaje. – Još je uvek u istoj hartiji u koju ste ga ostavili i kao što ste mi ga dali, gospodine Kornelijuse, zavučen u dnu ormana, pod mojim čipkama koje ga održavaju suvog ne pritiskujući ga. Ali, zbogom, jadni zatvoreniče. – Kako, već? – Moram. – Doći tako dockan i otići tako rano. – Moj bi se otac mogao rasrditi kad vidi da se ne vraćam; ljubavnik bi mogao posumnjati da ima suparnika. I ona zabrinuta oslušnu. – Šta je? – zapita van Barle. – Učinilo mi se da čujem. – Šta to? – Nešto kao korak koji je zaškripao na stepenicama. – To ne bi mogao biti Grifus, – reče zatvorenik – on se nadaleko čuje. – Ne, to nije moj otac, sigurna sa, ali… – Ali bi to mogao biti gospodin Jakov.

Roze polete stepenicama i doista se čuše vrata koja su se naglo zatvarala pre nego što je devojka sišla niz prvih deset stepenika. Kornelijus ostade vrlo zabrinut, ali to je bio tek početak. Kad zla kob počinje da obavlja rđavo delo, retko se događa da ona milostivo ne obavesti svoju žrtvu, kao što to čini mačevalac da bi svom protivniku dao mogućnosti da zauzme stav za borbu. Skoro uvek ta obaveštenja dolaze od nagona čoveka ili posredstvom mrtvih stvari, često manje mrtvih nego što se obično misli; skoro uvek, rekosmo, ta se obaveštenja ne uzimaju u obzir. Udarac odjekne u vazduhu, i pada na glavu koju je taj zvižduk trebalo da obavesti, i koja bi se, obaveštena, spremila za odbranu. Sutrašnji dan prođe bez ikakvog naročitog događaja. Grifus je obavio svoje tri posete. On ne otkri ništa. Kada je čuo da mu tamničar dolazi, – u nadi da iznenadi tajne svog zatvorenika, Grifus nije nikada u iste sate dolazio – kada je čuo da mu ide tamničar, van Barle je pomoću naprave koju je izumeo, i koja je ličila na onu pomoću koje se penju i opuštaju džakovi žita na seoskim dobrima, van Barle je smislio da svoj krčag spušta prvo ispod nadstrešnice crepova a zatim ispod ispusta kamena koji se provlačio pod njegovim prozorom. Što se tiče kanapa s kojim je to obavljao, naš je mehaničar našao načina da ga prikrije mahovinom koja životari po crepovima i u udubljenju kamena. Grifus ništa nije primećivao. Taj je manevar uspevao osam dana. Ali jednog jutra dok je Kornelijus bio zadubljen u posmatranju svog luka, odakle je već izbijao život, i nije čuo starog Grifusa, – tog dana duvao je jak vetar i sve je škripalo u kulici – vrata se naglo otvoriše i Kornelijus bi iznenađen sa krčagom na kolenima. Grifus, videvši neki nepoznat predmet, i prema tome zabranjen u rukama svog zatvorenika, Grifus se sjuri na taj predmet brže nego što to čini soko na svoju žrtvu. Slučaj ili ona kobna spretnost koju rđavi duh daruje zlim bićima, učini da njegova gruba žuljevita ruka padne najpre nasred krčaga, baš na delu đubreta u kom je bio dragoceni luk, ta slomljena ruka koju je Kornelijus van Barle tako dobro namestio.

– Šta imate tu? – uzviknu. – Ah, sad sam vas uhvatio! I zavuče ruku u zemlju. – Ja, ništa, ništa – uzviknu Kornelijus sav uzdrhtao. – Aha, uhvatio sam vas! Krčag! Zemlja! Tu se krije neka grešna tajna! – Dragi gospodine Grifuse! – zavapi van Barle, uznemiren kao prepelica kojoj je kosač odneo jaja. Doista, Grifus je počinjao da rije po zemlji svojim kandžastim prstima. – Gospodine, gospodine! Pazite! – reče Kornelijus bledeći. – Na šta, dođavola, na šta? – zaurla tamničar. – Pazite, kažem vam, ozledićete ga! I brzim, skoro očajničkim pokretom, on otrže iz tamničarevih ruku krčag, koji sakri kao blago iza zaklona svojih ruku. Ali Grifus, tvrdoglav kao starac, i ubeđen da je otkrio zaveru protiv princa Oranskog, Grifus potrča na zatvorenika, sa uzdignutom batinom i videvši mirno odluku zatočenika da brani svoj ćup za cveće, oseti da je Kornelijus manje drhtao za svoju glavu nego za svoj krčag. Pokuša onda da mu ga silom otme. – Ah, – govorio je tamničar besan – vidite da se bunite. – Ostavite mi moju lalu! – vikao je van Barle. – Da, da, lalu – odgovarao je starac. – Poznajemo mi lukavosti gospode zatvorenika. – Ali, kunem vam se… – Pustite – ponavljao je Grifus udarajući nogom. – Pustite ili zovem stražu. – Zovite koga god hoćete, ali ćete ovaj cvet dobiti samo sa mojim životom. Grifus van sebe, gurnu po drugi put prste u zemlju i tog puta izvuče sasvim crni luk, i dok je van Barle bio srećan što je spasao sud ne zamišljajući da njegov protivnik ima sadržinu, Grifus žestoko baci omekšani luk koji se razbi na kamenu i skoro odmah nestade, smrvljen, pretvoren u kašu, pod širokom tamničarevom čizmom. Van Barle vide ubistvo, ugleda vlažne ostatke, razumede divlju Grifusovu

radost i kriknu tako očajno da bi raznežio i onog tamničara ubicu, koji je, nekoliko godina pre toga, ubio Pelisonovog 23 pauka. Pomisao da ubije tog rđavog čoveka prolete kao munja kroz glavu odgajivaču lala. Vatra i krv popeše mu se zajedno na čelo, zaslepiše ga i on obema rukama podiže krčag pun sad već nepotrebne zemlje koja je u njemu ostala. Samo za trenutak da bi se sručila na ćelavu glavu starog Grifusa. Zaustavi ga krik, krik pun suza i zebnje, iza rešetke prozorčeta, krik koji pusti sirota Roza, bleda i uzdrhtala, ruku podignutih nebu, između svog oca i svog prijatelja. Kornelijus spusti krčag koji se razbi u hiljadu komada sa strašnim treskom. Tada Grifus shvati opasnost koja mu je pretila i ponovo se predade strašnim pretnjama. – Oh, – reče mu Kornelijus – mora da ste mnogo podao i prost čovek da sirotom zatvoreniku iščupate njegovu jedinu utehu, luk od lale. – Oh, oče, – dodade Roza – počinili ste zločin. – Ah, to ste vi, gospođice, – uzviknu starac kipteći od srdžbe, okrećući se svojoj kćeri – gledajte vi ono što se vas tiče, i naročito što brže silazite dole. – Nesrećniče, nesrećniče! – nastavljao je Kornelijus očajan. – Pa šta je, to je samo lala – dodade Grifus malo posramljen. Daću vam ih koliko god hoćete, imam ih tri stotine na mom tavanu. – Dođavola sa vašim lalama! – uzviknu Kornelijus. – One su dostojne vas i vi ste dastojni njih. Oh, sto milijardi miliona da imam dao bih za onu koju ste mi zgnječili. – Ah! – učini Grifus pobedonosno. – Vidite da vam nije stalo do lale. Vidite da je u tom lažnom luku bilo neke vradžbine, ili možda neki način za opštenje sa neprijateljima njegove visosti, koji vas je pomilovao. Dobro sam ja rekao da su pogrešili što vam nisu odsekli glavu. – Oče, oče! – uzviknu Roza. – Pa šta! Utoliko bolje! Utoliko bolje! – ponavljao je Grifus sve više besneći. – Uništio sam je. I svaki put će tako biti ako ponovite. Ah, lepo sam vam kazao, lepi moj prijatelju, da će vam život biti težak. – Prokletniče, prokletniče! – zaurla Kornelijus sav predan svom očajanju,

prevrćući drhtavim prstima poslednje tragove luka, leša tolikih radosti i tolikih nada. – Zasadićemo drugi sutra, dragi gospodine Kornelijuse – reče tihim glasom Roza koja je razumevala ogroman bol odgajivača lala i koja baci, o sveto srce! tu blagu reč kao kap melema na krvavu ranu Kornelijusovu.

ROZIN LJUBAVNIK Tek što je Roza izrekla ovih nekoliko utešnih reči Kornelijusu kad se na stepenicama začu glas koji je pitao Grifusa šta se to događa. – Oče, – reče Roza – čujete li? – Šta? – Gospodin Jakov vas zove. Zabrinut je. – Bila je tolika buka – reče Grifus. – Reklo bi se da me taj učenjak kolje. Ah, uvek muka s tim učenim ljudima. Zatim pokazujući Rozi prstom stepenice: – Idite napred gospođice – reče. I zatvarajući vrata, dovrši: – Evo me odmah, prijatelju Jakove. Grifus ode vodeći Rozu i ostavljajući sirotog Kornelijusa, koji je u svojoj usamljenosti i gorkom bolu, šaputao: – Oh, ti si mene ubio, stari dželatu. Ja to neću preživeti. Siroti zatvorenik bi se doista razboleo da nije bilo te protivteže koju mu je proviđenje poslalo u život i koja se zvala Roza. Mlada devojka dođe uveče. Prva reč joj je bila da objavi Kornelijusu kako se njen otac ne protivi da on gaji cveće. – Kako znate to? – zapita bolnim glasom zatvorenik mladu devojku. – Zato što mi je rekao. – Da me zavara možda. – Ne, kaje se. – Oh, da, ali suviše dockan. – To mu kajanje nije samo po sebi došlo.

– A kako mu je došlo? – Da znate samo kako ga njegov prijatelj grdi. – Ah, gospodin Jakov, on vas dakle ne napušta, taj gospodin Jakov. – U svakom slučaju napušta nas što je moguće manje. I onda se tako nasmeši da se mali oblak ljubomore koji je zamračio Kornelijusovo čelo razagna. – Kako se to dogodilo? – zapita zatvorenik. – E, kad ga je njegov prijatelj zapitao, moj otac je ispričao priču o lali ili bolje reći o luku, i lep podvig koji je napravio kad ga je zgazio. Kornelijus uzdahnu tako da je ličilo na ječanje. – Da ste tog trenutka videli majstor Jakova! – nastavi Roza. – Pomislila sam da će zapaliti tvrđavu, oči su mu bile dve zažarene buktinje, kosa mu se nakostrešila, stezao je pesnice, i jednog trenutka poverovala sam da će zadaviti mog oca. Vi ste to uradili, vikao je, vi ste smrvili luk? – Svakako, učini moj otac. – To je sramno! nastavio je, to je odvratno! To ste zločin počinili! urlao je Jakov. Otac je bio zaprepašćen. – Jeste li i vi ludi? – zapita svog prijatelja. – O, taj je Jakov divan čovek, – prošaputa Kornelijus – to je pošteno srce, uzvišena duša. – Nemoguće je bilo postupiti grublje sa čovekom nego što je on to uradio sa mojim ocem; – dodade Roza – bilo je to kod njega pravo očajanje; stalno je ponavljao: – Zgažen, luk je zgažen! Oh, bože moj, bože moj, zgažen! Zatim, okrenuvši se meni, zapitao je: – Ali to nije jedini koji je imao? – On je to pitao? – reče Kornelijus, načuljivši uši. – Vi mislite da to nije jedini – rekao je moj otac. – Dobro, potražićemo i ostale. – Potražićete i ostale! – viknuo je Jakov hvatajući mog oca za jaku; ali ga odmah pusti. Zatim, obraćajući se meni, zapita: – A šta je rekao siroti mladić? – Nisam

znala šta da odgovorim, vi ste mi bili dobro preporučili da ne otkrijem koliko vam je stalo do tog luka. Srećom me je otac izvukao iz nezgode. – Šta je kazao?… Počeo je da besni. Ja sam ga prekinula. – Kako i da ne bude besan, – rekoh – vi ste bili tako nepravedni i grubi. – Ama, jeste li vi ludi? – viknu opet moj otac. – Čudne mi nesreće zgaziti luk od lale; možeš dobiti stotinu za jednu forintu na Gorkumskoj pijaci. – Ali možda manje dragocen nego što je ovaj bio – odgovorih na nesreću. – A Jakov na te reči? – zapita Kornelijus. – Na te reči, moram da vam kažem, izgledalo mi je kao da mu munja izbija iz očiju. – Da, – reče Kornelijus – ali to nije bilo sve, morao je reći nešto. – Tako, lepa Rozo, rekao je medenim glasom, vi mislite da je taj luk dragocen? Uvideh da sam napravila grešku. – Šta ja znam! – odgovorih nemarno. – Otkud se ja razumem šta su lale? Znam samo, avaj, pošto smo osuđeni da živimo sa zarobljenicima, – znam da je zarobljeniku svaka razonoda dragocena. Siroti gospodin van Barle zabavljao se tim lukom. I ja kažem da je bilo svirepo oduzeti mu tu zabavu. – Ali, – reče otac – da vidimo prvo kako je došao do tog luka? Eto šta bi trebalo da se sazna, čini mi se. Skrenuh oči da izbegnem očev pogled. Ali susretoh Jakovljeve oči. Reklo bi se da je hteo moju misao da goni do dna mog srca. Pokretom neraspoloženja često se odgodi odgovor. Ja slegoh ramenima, okrenuh leđa i pođoh vratima. Ali me zaustavi reč koju sam čula, ma kako tiho bila izgovorena. Jakov je odgovorio mom ocu: – Nije to tako teško uveriti se, dođavola. – Pretresti ga, i ako ima druge lukove naći ćemo ih. – Obično ih ima tri. – Ima ih tri! – uzviknu Kornelijus, – rekao je da sam imao tri luka.

– Razumete li, i meni je ta reč skrenula pažnju. Okretoh se. Bili su oboje tako zabavljeni da nisu videli moj pokret. – Ali, reče moj otac, možda ih nema pri sebi, te lukove. – Onda ga naterajte da siđe pod bilo kakvim izgovorom, za to ću vreme pretresti njegovu sobu. – Oho, – učini Kornelijus. – Ali to je neki zlikovac taj vaš gospodin Jakov. – Bojim se da jeste. – Recite mi, Rozo – nastavi Kornelijus zamišljen. – Šta? – Niste li mi pričali da vas je onog dana, kada ste spremali leju, taj čovek pratio. – Da. – Da se vukao kao senka iza vrba? – Tako je. – Da nije gubio iz vida nijedan pokret grabulje? – Nijedan. – Rozo… – reče Kornelijus pobledevši. – Šta je? – Nije to on vas pratio. – Koga je onda pratio? – Nije to on u vas zaljubljen. – U koga onda? – Pratio je moj luk; u moju lalu je zaljubljen. – Ah, zaboga! Pa to bi moglo biti – uzviknu Roza. – Hoćete li da se u to uverite? – Na koji način? – Oh, to je lako. – Recite. – Idite sutra u baštu; gledajte kao i prvi put, da Jakov zna da tamo idete;

gledajte, kao i prvi put, da vas prati; pravite se kao da ste zakopali luk, iziđite iz bašte, ali ga gledajte kroz vrata, i videćete šta će raditi. – Dobro, ali posle? – Posle, postupićemo prema tome kako on bude postupio. – Ah, – reče Roza uzdišući – vi mnogo volite vaše lukove, gospodine Kornelijuse? – Doista, – reče zatvorenik uz uzdah – otkako je vaš otac zgazio taj nesrećni luk, čini mi se kao da mi je deo života ukočen. – Nemojte! – reče Roza. – Hoćete li da pokušamo još nešto? – Šta? – Hoćete li da prihvatite ponudu moga oca? – Koju ponudu? – Ponudio vam je da na stotine gajite lale. – Tačno. – Uzmite dve do tri i usred tih lukova, moći ćete da odgajite treći luk. – Da, to bi dobro bilo, – reče Kornelijus, nabranih obrva – kad bi vaš otac bio sam; ali taj drugi, taj Jakov, koji vas vreba… – Ah, to je tačno! Međutim, razmislite, vi tu sebe lišavate velikog zadovoljstva, kako vidim. Ona izgovori te reči sa smeškom u kome je bilo pomalo ironije. Kornelijus je razmislio trenutak, bilo je lako videti kako se bori protiv jake želje. – Ne, – uzviknu sa antičkim stojicizmom – ne! To bi bila slabost, to bi bila ludost, to bi bila podlost! Ako bih na taj način izložio zlim slučajevima srdžbe i zavisti poslednju mogućnost koja nam ostaje, bio bih čovek nedostojan oproštaja. Ne, Rozo, ne! Sutra ćemo doneti odluku u pogledu vaše lale; vi ćete je gajiti prema mojim uputstvima; a što se tiče trećeg luka, – Kornelijus uzdahnu duboko – što se tiče trećeg čuvajte ga u vašem ormanu! Čuvajte ga kao što tvrdica čuva svoju prvu ili poslednju zlatnu paru, kao što mati čuva sina, kao što ranjenik čuva poslednju kap krvi u svojim venama; čuvajte ga, Rozo! Nešto mi govori da je u njemu naš spas, da je tu naše bogatstvo. Čuvajte ga ako bi i vatra sa neba pala na Levenštajn. Zakunite mi se, Rozo, da ćete, umesto vašeg prstena, umesto vašeg nakita, umesto tog

lepog zlatnog kalpaka koji tako lepo krasi vaše lice, zakunite mi se, Rozo, da ćete poneti taj poslednji luk koji sadrži moju crnu lalu. – Budite mirni, gospodine Kornelijuse; – reče Roza blagim glasom u kome se mešala tuga i svečanost – budite mirni, vaše su želje za mene zapovesti. – Pa čak, – nastavi mladić sve više i više grozničav – ako biste primetili da vas neko prati, da se vaša kretanja vrebaju, da vaš razgovor budi sumnju kod vašeg oca ili tog odvratnog Jakova, koga mrzim; Rozo, žrtvujte me odmah, mene koji samo od vas živim, koji osim vas nemam ništa drugo na svetu, žrtvujte me, – nemojte me više viđati. Roza oseti kako joj se srce u grudima steže; suze joj izbiše na oči. – Avaj! – reče ona. – Šta! – zapita Kornelijus. – Jedna mi je stvar jasna. – A šta to? – Vidim, – reče mlada devojka briznuvši u plač – vidim da vi toliko volite lale, da u vašem srcu nema mesta za drugu naklonost. I pobeže. Kornelijus provede to veče i posle odlaska mlade devojke noć najgoru od svih koje je ikada proveo. Roza je bila ljuta na njega i bila je u pravu. Ona možda neće više doći da vidi zatvorenika, i neće više imati vesti ni o Rozi ni o svojim lalama. Kako da objasnimo tu čudnu narav savršenim ljubiteljima lala, ako ih takvih još ima na ovom svetu. Priznajemo na sramotu našeg junaka i gajenja cveća, da je od dve svoje ljubavi, Kornelijus bio sklon više da žali za ljubavlju Roze, te, oko tri sata ujutru, kada zaspa mrtav umoran, razdiran strahom, mučen kajanjem, velika crna lala ustupi u njegovim snovima prvo mesto tako nežnim, plavim očima, plave Frizijke.

ŽENA I CVET Ali sirota Roza, zatvorena u svojoj sobi, nije mogla da zna o čemu je Kornelijus sanjao. Iz onoga što joj je bio rekao, Roza gotovo da poveruje u to da on više misli na svoju lalu nego na nju, a međutim Roza se varala. Ali kako nikoga nije bilo da Rozi kaže da se vara, to kako su Kornelijusove nesmotrene reči pale na njenu dušu kao kapi otrova, Roza nije sanjala, ona je plakala. Doista, kako je Roza bila stvorenje uzvišenog duha, ispravnog i dubokog razuma, Roza je gledala stvarnosti u oči, ne toliko u odnosu na svoje moralne i fizičke osobine, koliko u odnosu na svoj društveni položaj. Kornelijus je bio naučnik, Kornelijus je bio bogat, odnosno to je bio pre zaplene imanja; Kornelijus je pripadao trgovačkom staležu koji je bio više gord na svoje natpise na radnjama, nacrtane u obliku grba, nego što je plemstvo po poreklu bilo na svoje nasledne grbove. Za Kornelijusa je Roza, dakle, mogla biti dobra radi razonode, ali kad je u pitanju da se srce pokloni, pre će svoje srce pokloniti jednoj lali, to jest najplemenitijem i najgordijem cvetu, nego Rozi, skromnoj kćeri jednog tamničara. Roza je, dakle, razumevala zašto je Kornelijus davao crnoj lali prednost, ali ništa manje nije bila očajna zato što je to razumela… Stoga je, za vreme te strašne noći, za vreme neprospavane noći, Roza bila donela jednu odluku. Odlučila je da više ne dolazi kod prozorčeta. No kako je znala za žarku Kornelijusovu želju da čuje vesti o svojoj lali, pa ne hoteći da se izlaže da ponovo vidi čoveka prema kome je osećala sve veću samilost, koja je, prešavši granice naklonosti, išla pravo i velikim koracima ka ljubavi; a voljna da taj čovek ipak ne očajava, to onda odluči da sama nastavi započete časove čitanja i pisanja. Srećom, bila je dostigla toliki stepen znanja da joj učitelj ne bi bio ni potreban da se taj učitelj nije zvao

Kornelijus. Roza, dakle, poče svesrdno da čita iz Biblije sirotog Kornelija de Vita, na čijoj se drugoj strani nalazio, pošto je prva bila iscepana, testament koga je napisao Kornelijus van Barle. – Ah, – šaputala je, ponovo čitajući taj testament koga nije nikada završavala a da joj se suza, biser ljubavi, ne otkotrlja iz bistrih očiju na bledi obraz ah! u to vreme sam verovala da me je jednog trenutka voleo. Sirota Roza! Ona se varala. Nikada ljubav zatvorenikova nije bila stvarnija koliko u ovom trenutku, pošto je u borbi između velike crne lale i Roze, velika crna lala podlegla. Ali Roza nije znala za poraz velike crne lale. Zato, kada je završavala čitanje, u čemu je Roza mnogo napredovala, ona bi uzimala pero i sa ništa manje pohvalnim žarom, predavala se još težem poslu pisanja. Ali najzad, kako je Roza skoro već čitko pisala onog dana kada je Kornelijus tako nesmotreno pustio svom srcu da progovori, Roza se nadala da će za osam dana toliko napredovati da će moći da da vesti o njegovoj lali. Nije zaboravila ni reči od uputstva koje joj je Kornelijus dao. Uostalom, Roza nije zaboravljala ni reči od svega onoga što joj je Kornelijus govorio, čak i kada je ono što je govorio bilo uputstvo. On se, sa svoje strane, probudio još zaljubljeniji. Lala je još uvek bila sjajna i živa u njegovim mislima, ali nije na nju gledao kao na blago kome treba sve žrtvovati, čak i Rozu, već kao na dragocen cvet, na divnu kombinaciju prirode i umetnosti koju mu je bog podario da ukrasi grudi svoje dragane. Čitava ga je dana, međutim, progonila neka neodređena zabrinutost. Bio je sličan onim ljudima čiji je duh dosta jak da trenutno zaboravi opasnost koja mu preti te večeri ili sutradan. Kad tu zabrinutost jednom savladaju žive običnim životom. Samo ih s vremena na vreme zaboravljena opasnost ujede za srce svojim oštrim zubom. Zadrhte, pitaju se zašto su zadrhtali, zatim, prisećajući se onog što su zaboravili: – Da, da, kažu sa uzdahom, to je ono. Ono Kornelijusovo bilo je strah da će Roza izostati da dođe te večeri kao obično. I dok se noć približavala, zabrinutost je postajala sve življa i ove bliskija,

dok ne obuze celo Kornelijusovo telo, i dok najzad nije samo ona u njemu živela. Zato je s dugim lupanjem srca pozdravio mrak; dok je mrak rastao reči koje je prošle večeri kazao Rozi, i koje su toliko ožalostile sirotu devojku, sve su bile jasnije njegovom duhu, i on se pitao kako je mogao da kaže svojoj utešiteljki da ga žrtvuje za lalu, to jest da se odrekne da ga viđa ako za to bude nastala potreba, kada je za njega videti Rozu bila postala neophodnost njegova života. U Kornelijusovoj sobi čulo se kako izbijaju časovi na časovniku tvrđave. Izbi sedam časova, osam, pa devet. Nikada bronza nije dublje odzvonila u srcu nego sad kada je čekić izbijajući deveti udar obeležio deveti čas. Zatim se povrati tišina. Kornelijus pritište rukom srce da mu zagluši otkucaje i oslušnu. Šum Rozinih koraka i šuštanje njene haljine po stepenicama bili su mu tako poznati da je već kod prvog stepenika na koji se popela, govorio: – Ah! Evo Roza ide. Te večeri nikakav šum ne poremeti tišinu hodnika; časovnik izbi devet i četvrt. Zatim u dva različita zvuka pola deset; zatim četvrt do deset i najzad ozbiljni glas objavi ne samo stanovnicima tvrđave već i stanovnicima Levenštajna da je deset časova. U taj čas je obično Roza napuštala Kornelijusa. Čas je odzvonio a Roza nije bila ni došla. Tako ga, dakle, njegova predosećanja nisu prevarila; rasrđena Roza ostala je u svojoj sobi i napuštala ga. – Oh, dobro sam zaslužio što mi se događa – govorio je Kornelijus. – Oh, ona neće doći, i dobro će učiniti da ne dođe; na njenom mestu i ja bih isto učinio. Uprkos svemu Kornelijus je osluškivao, čekao i još uvek se nadao. Slušao je i čekao tako do ponoći, ali u ponoć prestade da se nada i obučen, baci se na krevet. Noć je bila duga i žalosna, zatim dođe dan; ali dan nije nikakvu nadu nosio zatvoreniku. U osam časova ujutru njegova se vrata otvoriše: ali Kornelijus i ne okrenu glavu, bio je čuo težak Grifusov korak u hodniku, ali je tačno osetio da se taj

korak približava sam. On i ne pogleda u pravcu tamničara. A, međutim, silno je želeo da ga zapita za Rozu. Bio je na ivici, ma kako to čudno moralo izgledati ocu, da mu postavi to pitanje. Sebičnjak, nadao se da će mu Grifus odgovoriti da je bolesna. Roza nikada nije, sem u izvanrednim slučajevima, dolazila preko dana. Kornelijus, pak, dokle je god trajao dan, u stvari, nije čekao. Međutim, po iznenadnim njegovim drhtajima, načuljenom uhu u pravcu vrata, po brzom pogledu koji je ispitivao prozorče, videlo se da u zatvoreniku živi potmula nada da će Roza prekršiti svoj običaj. Pri drugoj Grifusovoj poseti, Kornelijus, uprkos svemu što se desilo, zapitao je starog tamničara, i to najmekšim glasom, kako je sa zdravljem; ali Grifus, kratak u govoru kao Spartanac, ograničio se da odgovori: – Dobro je. Pri trećoj poseti, Kornelijus izmeni oblik pitanja. – Je li ko bolestan u Levenštajnu? – zapita. – Niko! – još lakonskije nego prvi put odgovori Grifus, zatvarajući vrata pred nosem svog zatvorenika. Grifus, nenaviknut na takve ljubaznosti s Kornelijusove strane video je u njima pokušaj podmićivanja. Kornelijus osta ponovo sam; bilo je sedam časova uveče; tada se njegove strepnje pojačaše još za stepen više nego prošle noći. Ali, kao i sinoć, časovi su izbijali ne dovodeći nežnu viziju koja je kroz prozorče, osvetljavala zatvor sirotog Kornelijusa i odlazeći, ostavljala u njemu svetlost za celo vreme njegovog odsustva. Van Barle provede noć u potpunom očajanju. Sutradan, Grifus mu je izgledao još ružniji, još okrutniji, još očajniji nego obično; kroz duh, ili, bolje reći, kroz srce, bila mu je prošla nada da to on sprečava Rozu da dođe. Obuzeše ga divlje želje da zadavi Grifusa; ali kad Kornelijus zadavi Grifusa svi ljudski i božanski zakoni branili bi Rozi da ikada vidi Kornelijusa. Tamničar izbeže i ne sluteći, najvećoj opasnosti kojoj je u životu bio izložen. Pade veče i očajanje se pretvori u melanholiju; ta je melanholija utoliko

bila mračnija što su se, uprkos van Barlea, uspomene na njegovu sirotu lalu mešale sa bolom koji je osećao. Stiglo se taman u ono doba meseca aprila koje najveštiji baštovani označavaju kao tačan datum sađenja lala; bio je rekao Rozi: Označiću vam dan kada ćete luk zakopati u zemlju. Taj dan trebalo je da utvrdi sutradan uveče. Vreme je bilo povoljno, atmosfera, iako još pomalo vlažna, bila je ublažena bledim zracima aprilskog sunca, koji, dolazeći prvi, izgledaju tako blagi, uprkos svoje bledoće. Ali ako Roza propusti vreme sađenja; a bolu što neće videti mladu devojku ako se pridruži i bol što će mu propasti luk, što je dockan posađen ili što nije uopšte sađen! Ta dva sjedinjena bola doista su bila dovoljna da mu ubiju volju i za jelom i za pićem. To se i dogodi četvrtog dana. Bilo je žalost videti Kornelijusa, nemog od bola i bledog od iscrpljenosti, kako naginje glavu kroz rešetke na prozoru, rizikujući da je ne izvuče iz njih, da bi nekako ugledao s leva malu baštu o kojoj mu je govorila Roza, čija se ograda, rekla je, iviči sa rekom, i to u nadi da otkrije, pri prvim zracima aprilskog sunca, mladu devojku ili lalu, dve svoje slomljene ljubavi. Uveče Grifus odnese Kornelijusov ručak i večeru: ovaj jedva da ih je bio dotakao. Sutradan, ne dotače ih se uopšte, i Grifus vrati ta dva obeda potpuno netaknuta. Kornelijus uopšte nije bio ustao celog dana. – Dobro, – reče Grifus silazeći posle poslednjeg obilaska – dobro, mislim da ćemo se osloboditi učenjaka. Roza zadrhta. – Eh, – reče Jakov – a kako to? – Više ne pije, više ne jede, i više ne ustaje – reče Grifus. – Izići će odavde kao gospodin Grocijus u sanduku, ali će taj sanduk biti mrtvački. Roza postade bleda kao smrt. – Oh, – prošaputa ona – razumem: brine se za lalu. Diže se sva uzbuđena, uđe u svoju sobu, uze pero i hartiju, i cele noći se vežbala da napiše slova. Sutradan, ustavši da se odvuče do prozora, Kornelijus primeti hartiju koju

su gurnuli ispod vrata. Polete na tu hartiju, otvori je, pročita, jedva poznavši da je to rukopis Rozin, toliko se popravio za tih sedam dana odsustvovanja. „Budite spokojni, vaša je lala dobro.“ Mada je ta Rozina ceduljica umirivala jedan deo Kornelijusovih bolova, ipak ga zabole ironija. Dakle ipak je to bilo. Roza nije bila bolesna. Roza je bila uvređena; nikakva sila nije Rozu sprečavala da dolazi, ona se hotimično bila udaljila od Kornelijusa. Tako je Roza nalazila u svojoj volji snagu da ne dođe da vidi onoga koji je umirao od tuge što je nije video. Kornelijus je imao hartiju i pisaljku koje mu je Roza bila donela. On razumede da je mlada devojka očekivala odgovor, ali da će taj odgovor doći da uzme tek noću. Prema tome napisao je na hartiji sličnoj onoj koju je primio: „Nisam bolestan zbog brige za lalom već zbog tuge koju osećam što vas ne vidim“. Zatim Grifus iziđe, veče dođe, i on gurnu hartiju ispod vrata i oslušnu. Ali ma kako naprezao sluh, nije čuo ni korak ni šuštanje haljine. Čuo je samo slab glas kao dah, i blag kao milovanje, koji mu, kroz prozorče dobaci ovu reč: – Sutra. Sutra – bio je to osmi dan. – Osam dana Kornelijus i Roza nisu se videli.

ŠTA SE DOGODILO ZA TIH OSAM DANA Doista sutradan, u uobičajeni čas, van Barle ču kuckanje na prozorčetu kao što je to Roza radila u lepim danima njihovog prijateljstva. Kornelijus nije bio daleko od tih vrata kroz čije će rešetke ugledati ljupko lice koje se već suviše dugo nije pojavljivalo. Roza, koja ga je očekivala sa lampom u ruci, ne mogade da se ne trgne kad ugleda žalosnog i bledog zatvorenika. – Vi ste bolesni, gospodine Kornelijuse? – zapita. – Da, gospođice, – odgovori Kornelijus – bolestan i dušom i telom. – Videla sam, gospodine, da više ne jedete – reče Roza; – moj otac mi je rekao da više ne ustajete; tada sam vam napisala da se umirite za sudbinu dragocenog predmeta vaših briga. – I ja sam vam odgovorio – reče Kornelijus. – Mislio sam, kad ste došli, draga Rozo, da ste primili moje pismo. – Istina je, primila sam ga. – Ovog puta mi ne možete reći da ne znate da čitate. Ne samo da tačno čitate već ste mnogo napredovali u pogledu pisanja. – Doista, ja sam ne samo primila vaše pismo nego sam ga i pročitala. Zato sam i došla da vidim ima li kakvog načina da vam se povrati zdravlje. – Povratiti mi zdravlje! – uzviknu Kornelijus. – To vi onda imate kakvu dobru novost da mi saopštite. Izgovarajući te reči, mladić je na Rozu prikovao oči koje su sijale od nade. Bilo da nije razumela taj pogled, bilo da nije htela da ga razume, mlada devojka ozbiljno odgovori: – Imam samo da vam pričam o vašoj lali, koja je, kao što znam, najozbiljnija vaša briga. Roza izgovori to malo reči sa ledenim glasom od koga Kornelijus

uzdrhta. Vatreni ljubitelj lala nije razumevao šta sve krije, pod velom ravnodušnosti, siroto dete u borbi sa svojom suparnicom, crnom lalom. – Ah, – prošaputa Kornelijus – opet, opet! Rozo, nisam li vam rekao, bože, da sam samo na vas mislio, da sam jedino za vama žalio, da ste mi jedino vi nedostajali, vi, koja mi svojim odsustvom oduzimate vazduh, dan, toplotu, svetlost, život. Roza se setno nasmeši. – Ah, – reče – vaša lala je bila izložena velikoj opasnosti. Kornelijus i protiv svoje volje uzdrhta, i upade u klopku ako je to klopka bila. – Velika opasnost! – uzviknu dršćući. – Bože, a kakva? Roza ga pogleda sa nežnim sažaljenjem, ona je osećala da je ono što je želela bilo izvan moći tog čoveka i da ga treba primiti sa njegovom slabošću zajedno. – Da, – reče – tačno ste pogodili; prosac, ljubavnik, Jakov, nije dolazio zbog mene. – A zbog koga je onda dolazio? – zapita Kornelijus sa strepnjom. – Dolazio je zbog lale. – Oh, – reče Kornelijus bledeći na tu novost više nego što je pobledeo, pre petnaest dana, kada mu je Roza saopštila, vraćajući se, da Jakov dolazi zbog nje. Roza vide taj strah, i Kornelijus primeti na njenom licu da je mislila ovo što smo sada rekli. – Oprostite mi, Rozo, – reče. – Ja vas poznajem, ja znam dobrotu i poštenje vašeg srca. Vama je bog dao misao, prosuđivanje, snagu i pokret da se branite, ali mojoj sirotoj lali u opasnosti, bog nije ništa dao od svega toga. Roza ne odgovori na to izvinjavanje zatvorenika i nastavi. – Od trenutka kada je onaj čovek, koji me je pratio u baštu i u kome sam poznala Jakova uneo nemir u vas, u mene je uneo još veći nemir. Uradila sam zato ono što ste bili kazali, sutradan po onom danu kada sam vas poslednji put videla i kada ste mi bili rekli… Kornelijus je prekide. – Oprostite još jedanput, Rozo, – uzviknu. – Pogrešio sam što sam vam

ono rekao. Već sam vas molio da oprostite tu kobnu reč. Opet vas molim za oproštaj. Da li će to uvek biti uzaludno? – Sutradan po tom danu, – nastavi Roza – sećajući se onoga što ste mi rekli… da upotrebimo lukavost da bismo utvrdili da li mene ili lalu prati taj odvratni čovek… – Da, odvratni… Je l, te – reče on – da mnogo mrzite tog čoveka? – Da, mrzim ga, – reče Roza – jer je uzrok što toliko patim već osam dana. – Ah, i vi ste dakle patili? Hvala na toj dobroj reči, Rozo. – Sutradan po tom nesrećnom danu, – nastavi Roza – sišla sam, dakle, u baštu i prilazila sam leji u kojoj sam imala da zasadim lalu, gledajući iza sebe da li me i ovog puta neko ne prati. – Pa? – zapita Kornelijus. – Pa… Ista senka promače između vrata i zidine, i nestade iza vrba. – Vi ste se pravili da je ne vidite, je l’ te? – zapita Kornelijus, prisećajući se u svim pojedinostima saveta koji beše dao Rozi. – Da, i nagnula sam se nad lejom koju sam kopala ašovom kao da sadim luk. – A on… a on… za to vreme? – Videla sam kako mu se zažarene oči sijaju kao u tigra kroz grane drveta. – Vidite li, vidite li? – reče Kornelijus. – Zatim, kad sam taj tobožnji posao svršila, povukla sam se. – Ali iza vrata bašte samo, zar ne? Tako da ste kroz pukotine ili kroz ključaonicu vrata mogli da vidite šta je uradio kada ste vi otišli. – Čekao je jedan trenutak da se, bez sumnje, uveri neću li se vratiti, zatim je kradimice izišao iz svog skrovišta, približio se leji zaobilazeći, i kad je stigao na cilj, to jest tačno prema mestu gde je zemlja bila sveža od prekopavanja, zastade nemarnog izgleda, pogleda na sve strane, ispita svaki ugao bašte, svaki prozor susednih kuća, ispita zemlju, nebo, vazduh, i misleći da je sam, sasvim usamljen, daleko od pogleda celog sveta, polete leji, zavuče obe svoje ruke u meku zemlju, okide jedan deo koji je lagano mrvio među rukama ne bi li naišao na luk; triput je ponovio istu radnju i svaki put

sve žešće, dok najzad, razumevši da bi mogao biti prevaren kakvom podvalom, umiri uzbuđenje koje ga je proždiralo, uze grabulju, izravna zemlju da je ostavi u istom stanju u kakvom je zatekao pre nego što je pretresao, i posramljen, zbunjen, krenu putem ka vratima sa nevinim izgledom kakvog običnog šetača. – Oh, bednik! – prošaputa Kornelijus, brišući graške znoja koje su mu lile po čelu. – Oh, bednik! Prozreo sam ga bio. Ali luk, Rozo, šta ste s njim uradili? Avaj, već je malo dockan da se zasadi. – Luk je već šest dana u zemlji. – Gde? Kako? – uzviknu Kornelijus. – Oh, bože, kakva nesmotrenost! Gde je? U kakvoj zemlji? Je li dobro ili rđavo izložen? Da nije u opasnosti da nam ga taj užasni Jakov ukrade? – Nije u opasnosti da bude ukraden, osim ako Jakov ne probije vrata moje sobe. – Ah! On je kod vas, u vašoj sobi, Rozo, – reče Kornelijus malo umiren. – Ali u kakvoj zemlji, u kakvom sudu? Valjda ne mislite da izazovete klijanje kao dobre žene iz Harlema i Dordrehta koje luk stave u vodu, tvrdoglavo verujući da voda može da zameni zemlju, kao da bi voda, koja se sastoji od trideset tri dela kiseonika i šezdeset šest dela vodonika, mogla zameniti… Ali, šta ja tu vama pričam, Rozo! – Da, to je malo učeno za mene, – odgovori smešeći se mlada devojka. – Ja ću se zadovoljiti da vam odgovorim, da bih vas umirila, da vaš luk nije u vodi. – Ah, počinjem da dišem. – Nalazi se u dobrom ćupu od peščara, širok koliko krčag u koji ste bili zakopali vaš luk. Zemlja je sastavljena od tri četvrtine obične zemlje uzete iz najboljeg dela bašte i četvrtine zemlje sa ulice. Oh, toliko sam puta čula i vas i tog gnusnog Jakova, kako ga vi zovete, u kakvoj zemlji treba da raste lala, da to znam kao najbolji baštovan iz Harlema. – A sada kako je izložen. Kako je izložen, Rozo? – Na suncu je preko celog dana u dane kada ima sunca. Ali kad bude izbio iz zemlje, kad sunce bude toplije, uradiću kao što ste vi ovde radili, dragi gospodine Kornelijuse. Izložiću ga na mom prozoru okrenutom prema istoku od osam ujutru do jedanaest časova, a na mom prozoru prema zapadu,

od tri časa posle podne do pet. – Oh, tako je! Tako je! – uzviknu Kornelijus. – Vi ste savršen baštovan, lepa moja Rozo. Ali sad na to mislim, gajenje moje lale oduzeće vam celo vaše vreme. – Da, tačno je, – reče Roza – ali šta mari; vaša lala, to je moja kći. Poklanjam joj vreme koje bi poklanjala svom detetu, da sam majka. Tek kada joj postanem majka – dodade Roza smešeći se – mogu prestati da joj budem suparnica. – Dobra i draga Rozo! – prošaputa Kornelijus upućujući devojci pogled koji je više odavao dragana nego ljubitelja lala, i koji malo uteši Rozu. Posle jednog trenutka ćutanja, dok je Kornelijus između rešetaka tražio Rozinu ruku koja je bežala: – Tako, – otpoče Kornelijus – luk je već šest dana u zemlji? – Šest dana, gospodine Kornelijuse – odgovori mlada devojka. – I još se ne pojavljuje? – Ne, ali mislim da će se sutra pojaviti. – Dobro, nek bude sutra, vi ćete mi o njemu dati vesti kad ih donesete i o vama, zar ne Rozo? – Brinem se ja za svoju kćer, kao što ste malopre rekli; ali se mnogo više brinem za majku. – Sutra, – reče Roza gledajući Kornelijusa iskosa – ne znam da li ću moći sutra. – Bože moj, – reče Kornelijus – zašto ne biste mogli sutra? – Gospodine Kornelijuse, imam hiljadu poslova da radim. – Dok ja imam samo jedan – prošaputa Kornelijus. – Da, – reče Roza – da volite vašu lalu. – Da vas volim, Rozo. Roza odmahnu glavom. Ponovo nastade ćutanje. – Najzad, – nastavi van Barle, prekidajući ćutanje – sve se menja u prirodi, posle prolećnjeg cveća dolazi drugo cveće, i vidimo pčele koje su nežno milovale ljubičice i šeboje, kako sa istom ljubavlju dolaze na ruže, jasmine, hrizanteme i geranijume.

– Šta to treba da znači? – zapita Roza. – To treba da znači, gospođice, da ste prvo voleli da slušate priče o mojim radostima i mojim tugama; pomilovali ste cvet vaše obostrane mladosti; ali je moj uveo u senci. Vrt nada i zadovoljstva zatvorenika ima samo jedno godišnje doba. Ne liči on na one lepe vrtove na slobodnom vazduhu i suncu. Kad se obavi majska žetva, kad se plodovi oberu, pčele kao što ste vi, Rozo, pčele finog struka, zlatnih pipaka, prozračnih krila, prolaze između rešetaka, napuštaju hladnoću, usamljenost, tugu, da na drugom mestu potraže mirise i topla isparenja. Sreću, jednom rečju! Roza je gledala Kornelijusa sa smeškom koga ovaj nije video; oči su mu bile uperene na nebo. On nastavi, uzdišući: – Napustili ste me, gospođice Rozo, da biste imali svoja četiri godišnja doba zadovoljstava. Dobro ste uradili; ja se ne žalim; kakvo sam pravo imao da zahtevam od vas vernost? – Vernost! – uzviknu Roza uplakana i ne krijući od Kornelijusa rosu bisera koja joj je klizila niz obraze. – Vernost! Ja vam nisam bila verna, ja! – Avaj, znači li to biti veran, – uzviknu Kornelijus – ostaviti me i pustiti da umirem ovde. – Ali, gospodine Kornelijuse, – reče Roza – zar ne radim za vas še da bi vam učinila zadovoljstvo, zar se ne bavim vašom lalom? – To je gorčina, Rozo, vi mi prebacujete jedinu nepomućenu radost koju sam imao na ovom svetu. – Ja vam ne prebacujem ništa, gospodine Kornelijuse, osim jedino duboke tuge koju sam osetila od onog dana kada su mi u Buitenhofu rekli da ćete biti pogubljeni. – Vama se ne dopada, Rozo, nežna moja Rozo, vama se ne dopada što ja volim cveće. – Dopada mi se što ga volite, gospodine Kornelijuse, samo me žalosti što ga više volite od mene. – Ah, draga moja, – uzviknu Kornelijus, – pogledajte kako mi ruke drhte, gledajte kako mi je čelo bledo, slušajte, slušajte kako mi srce kuca; nije to sve zato što mi se crna lala smeši i zove me; ne, to je zato što mi se vi smešite, to

je zato što svoje čelo naginjete meni; to je zato što – ne znam da li je to tačno – zato što mi se čini da vaše ruke, iako ih izbegavaju, prilaze mojima, i što osećam toplinu vaših lepih obraza iza hladne rešetke. Rozo, ljubavi moja, slomite luk crne lale, uništite nadu na taj cvet, ugasite blagu svetlost tog nevinog i divnog sna koga sam svakim danom snio, neka ne bude više cveća za bogata odela, za otmene ljupkosti, za božanske ćudi, oduzmite mi sve to, cvete ljubomorni na ostalo cveće, oduzmite mi sve to, ali ne oduzmite mi vaš glas, vaš pokret, šum vaših koraka po teškim stepenicama, ne oduzimajte mi plamen vaših očiju u mračnom hodniku, verovanje u vašu ljubav koja je neprekidno milovala moje srce; volite me, Rozo, jer dobro osećam da samo vas volim. – Posle crne lale – uzdahnu mlada devojka čije su tople i nežne ruke najzad pristale da se kroz gvozdene rešetke predaju Kornelijusovim usnama. – Pre svega, Rozo… – Treba li da verujem? – Kao što verujete u boga. – Dobro, to što me volite ne obavezuje vas mnogo. – Isuviše malo, nažalost, draga Rozo, ali vas obavezuje. – Mene, – zapita Roza – na šta mene obavezuje? – Prvo, da se ne udajete. Ona se nasmeši. – Ah, eto kakvi ste vi, – reče ona – vi, tirani. Obožavate jednu lepoticu: mislite samo na nju, sanjate o njoj; osude vas na smrt i idući na gubilište posvećujete joj vaš poslednji uzdah, a od mene, sirote devojke, tražite da žrtvujem sve svoje snage, svu svoju ambiciju. – Ali o kakvoj lepotici vi to govorite, Rozo? – reče Kornelijus, uzaludno tražeći po svojim uspomenama na koju je to ženu Roza mogla da napravi aluziju. – Pa o lepoj crnki, gospodine, o lepoj crnki gipkog stasa, fine noge, glave pune otmenosti. Govorim o vašem cvetu. Kornelijus se nasmeši. – Lepa maštarko, dobra moja Rozo, dok ste vi, ne računajući tu vašeg ljubavnika, ili bolje mog ljubavnika Jakova, okruženi draganima koji vam se

udvaraju. Sećate li se, Rozo, šta ste mi rekli o studentima, oficirima, pomoćnicima iz Haga? E, nema li i u Levenštajnu pomoćnika, oficira, studenata? – Dabogme da ih ima, čak mnogo – reče Roza. – Koji pišu? – Koji pišu. – A pošto sada znate da čitate… I Kornelijus uzdahnu pomišljajući da zahvaljujući njemu, sirotom zatvoreniku, Roza može da čita ljubavna pisma koja dobija. – Pa čini mi se, gospodine Kornelijuse – reče Roza – da čitajući ljubavna pisma koja mi pišu, i ispitujući dragane koji mi se nude, ja samo ispunjavam vaša uputstva? – Kako, moja uputstva? – Da, vaša uputstva; zaboravljate li, – nastavi Roza, i ona sa uzdahom – zaboravljate li testament koji ste napisali na Bibliji gospodina Kornelija de Vita. Ja ga ne zaboravljam, jer sada kad znam da čitam, ja ga pročitavam svakog dana, i to pre dvaput nego jedanput. E pa, u tom testamentu vi mi naređujete da volim i da se udam za lepog čoveka od dvadeset šest do dvadeset osam godina. I ja tražim tog mladića, pa kako mi je ceo dan posvećen vašoj lali, treba da mi ostavite veče da ga nađem. – Ah, Rozo, testament je napisan kad sam očekivao smrt! A zahvaljujući nebu, ja sam živ. – Dobro, onda neću tražiti tog lepog mladića od dvadeset šest do dvadeset osam godina, i doći ću da vas vidim. – Ah, da, Rozo! Dođite, dođite. – Ali pod jednim uslovom. – Unapred ga primam. – Da tri dana neće biti reči o crnoj lali. – Nikada više neće biti o njoj reči ako vi to zahtevate, Rozo. – Oh, – reče mlada devojka – ne treba tražiti nemoguće. I, kao slučajno, približi svoj sveži obraz tako blizu rešetki, da je Kornelijus mogao da ga dodirne usnama.

Roza ispusti mali krik pun ljubavi i nestade.

DRUGI LUK Noć je bila dobra a sutrašnji dan još bolji. Prethodnih dana tamnica je bila teška, mračna, niska; svom svojom težinom pritiskivala je sirotog zatvorenika. Zidovi su joj bili mračni, vazduh leden, rešetke tako stegnute da je dan jedva prolazio. Ali kada se Kornelijus probudi, zračak jutarnjeg sunca igrao se po opruženim krilima, golubovi su presecali vazduh svojim opruženim krilima dok su drugi ljubavno gugutali na susednom krovu kod još zatvorenog prozora. Kornelijus otrča prozoru i otvori ga, izgledalo mu je da su život, radost, pa čak i sloboda, ulazili u mračnu sobu sa tim zrakom sunca. Jer je u njoj ljubav cvetala i od nje se rascvetavalo sve unaokolo, ljubav, taj nebeski cvet, radosniji i mirisniji nego svaki zemaljski cvet. Kada je Grifus ušao u zatvorenikovu sobu, umesto da ga nađe mrzovoljnog i u krevetu kao ostalih dana, zateče ga kako stoji i pevuši neku ariju iz opere. Grifus ga pogleda iskosa. – Hm! – učini. – Kako ste jutros? Grifus ga opet popreko pogleda. Pas, i gospodin Jakov, i naša lepa Roza, kako su svi oni? Grifus zaškrguta zubima. – Evo vam doručka – reče. – Hvala, prijatelju Kerberu, – reče zatvorenik – baš stiže na vreme jer sam vrlo gladan. – Gle, gladni ste? – reče Grifus. – A što da ne? – zapita van Barle.

– Izgleda da je zavera krenula – reče Grifus. – Kakva zavera? – upita Kornelijus. – Dobro, znam ja šta govorim, ali će se voditi računa, gospodine učenjače; budite mirni, vodiće se računa. – Pazite, prijatelju Grifuse, – reče van Barle – pazite! Moja zavera kao i moja osoba stoje vam na raspolaganju. – Videćemo to u podne – reče Grifus. I iziđe. – U podne, – ponovi Kornelijus, – šta hoće da kaže? Neka bude, da čekamo podne, u podne ćemo videti. Kornelijusu je bilo lako da sačeka podne, čekao je on devet časova. Podne izbi i na stepenicama se začu ne samo Grifusov korak, već i koraci tri do četiri vojnika koji su se peli s njim. Vrata se otvoriše, Grifus uđe, uvede vojnike i zatvori vrata za njima. – Tako, sada da tražimo. Tražili su po Kornelijusovim džepovima, između kaputa i prsluka, između prsluka i košulje, između košulje i kože; ne nađoše ništa. Tražili su po čaršavima, u dušeku, u slamarici, ali ne nađoše ništa. Kornelijus je tada sebi čestitao što nije primio treći luk. Grifus bi ga, u tom pretresu, sigurno našao, ma kako bio dobro skriven i s njim bi se postupilo kao sa prvim. Uostalom, nikada zatvorenik nije pretresu u svojoj sobi prisustvovao smirenijeg lica nego što je on bio. Grifus se povuče sa pisaljkom i tri četiri lista hartije koju je Roza bila dala Kornelijusu; to je bio jedini plen ekspedicije. U šest časova Grifus opet dođe, ali sam; Kornelijus je hteo da ga umekša, ali Grifus se namrgodi, pokaza zub koji mu je virio sa strane u ustima i iziđe nazatke, kao čovek koji se boji napada. Kornelijus prsnu u smeh. Našta mu Grifus, koji je dobro znao poslovice, viknu kroz rešetku: – Dobro, dobro; najslađe se smeje ko se poslednji smeje. Onaj koji je imao poslednji da se smeje, bar te večeri, bio je Kornelijus,

jer je Kornelijus očekivao Rozu. Roza dođe u devet časova; ali Roza dođe bez fenjera. Rozi više nije bila potrebna svetlost jer je umela da čita. Svetlost je mogla da izda Rozu, koju je Jakov više nego ikada uhodio. Zatim, pri svetlosti se videlo rumenilo kada bi Roza porumenela. O čemu su govorili dvoje mladih te večeri? O stvarima o kojima govore ljubavnici na pragu kapije u Francuskoj, s jedne i druge strane balkona u Španiji, sa terase i njenog podnožja na Istoku. Govorili su o stvarima koje čaeovima daju krila, koje krilima vremena dodaju pera. Govorili su o svemu osim o crnoj lali. Zatim, u deset časova kao obično, rastaviše se. Kornelijus je bio srećan, onoliko koliko to može biti ljubitelj lala kome nisu govorili o njegovoj lali. Roza mu se činila koliko sve ljubavi na zemlji; uz to da je dobra, ljupka, prijatna. Ali zašto je Roza branila da se govori o lali? Bila je to velika Rozina mana. Kornelijus reče sebi, uzdišući, da žena nije savršena. Jedan deo noći razmišljao je o toj nesavršenosti. A to znači da je mislio na Rozu sve dok nije zaspao. Kad je zaspao, sanjao je o njoj. Ali Roza iz snova bila je kudikamo savršenija od Roze u stvarnosti. Ne samo da je govorila o lali, već je Kornelijusu donosila savršenu crnu lalu rascvetanu u kineskoj vazi. Kornelijus se probudi trepereći od radosti i šapćući: Rozo, Rozo, volim te. Kako je već bio dan Kornelijus ne zaspa ponovo. Tako je celog dana nosio u sebi pomisao sa kojom se iz sna probudio. Ah, da je Roza govorila o lali, Kornelijus bi Rozi dao prednost nad svima najlepšim i najvećim kraljicama sveta. Ali je Roza, pod pretnjom da se neće više vratiti, zabranila da se tri dana

govori o lali. Bilo je to sedamdeset i dva časa poklonjenih draganu, istina je; ali je to bilo sedamdeset i dva časa oduzetih cvećaru. Istina je da od tih sedamdeset i dva već trideset i šest proteklo. Preostalih trideset i šest proteći će brzo, osamnaest u čekanju, osamnaest u uspomenama. Roza dođe u isti čas; Kornelijus je junački izdržavao svoju kaznu. O, Kornelijus bi bio veoma istaknut pitagorejac: samo neka mu se dopusti jedanput dnevno da pita za svoju lalu, ne bi za pet godina, po pravilima reda, govorio ni o čemu drugom. Uostalom, lepa posetiteljka je vrlo dobro znala da, kada se s jedne strane naređuje, s druge treba popuštati. Roza je dopuštala da joj Kornelijus izvlači prste kroz prozorče, Roza je dopuštala da joj Kornelijus ljubi kosu kroz rešetke. Siroto dete! Sve su te ljubavne igre bile mnogo, opasnije za nju nego da govori o lali. Razumela je to kada se vratila u svoju sobu ustreptalog srca, zažarenih obraza, usana suvih a očiju vlažnih. Zato je sutradan uveče, posle prvih reči koje su izmenjali, posle prvih milovanja, pogledavši Kornelijusa kroz rešetku, i u noći, sa pogledom koji se više oseća nego vidi, rekla: – Nikla je! – Nikla je, ko, šta? – zapita Kornelijus ne usuđujući se da veruje da je Roza sama od sebe skratila trajanje iskušenja. – Lala – reče Roza. – Kako, – uzviknu Kornelijus – vi dakle dopuštate? – Pa da – reče Roza glasom nežne majke koja detetu dopušta radost. – Ah, Rozo! – reče Kornelijus pružajući usne kroz rešetke u nadi da će dodirnuti obraz, ruku, čelo, ma šta najzad. Dodirnuo je bolje nego sve to, dodirnuo je dve poluotvorene usne. Roza lako kriknu. Kornelijus razumede da treba brzo da nastavi razgovor; osetio je da je taj neočekivani dodir jako zaplašio Rozu.

– Je li nikla sasvim pravo? – zapita. – Pravo kao frizijsko vreteno – reče Roza. – Je li visoka? – Bar dva palca. – Oh, Rozo, pazite je dobro i videćete kako će brzo da raste. – Da li mogu više o njoj da se staram? – reče Roza. – Ja samo na nju mislim. – Samo na nju, Rozo? Čuvajte se, sad ću ja da budem ljubomoran. – Vi dobro znate da misliti na nju znači misliti na vas. Ja je ne ispuštam iz vida. Vidim je iz kreveta; kada se budim to je prva stvar koju pogledam, a kad zaspim poslednja koju gubim iz vida. Preko dana sedim i radim pokraj nje, jer otkako je u mojoj sobi ja više ne napuštam oobu. – Imate prava, Rozo, to je vaš miraz, znate li? – Da, i zahvaljujući njoj moći ću da se udam za mladog čoveka od dvadeset šest ili dvadeset osam godina, koga budem volela. – Ćutite, nevaljalice. Kornelijus uspe da dohvati devojčine prste, što ako i ne promeni temu razgovora, dovede do njegovog zastoja. Te je večeri Kornelijus bio najsrećniji čovek. Roza mu ostavi ruku dokle mu se sviđalo da je drži, i govorio je do mile volje o lali. Od tog trenutka svakog dana zabeležen je napredak kod lale i u ljubavi dvoje mladih. Jednog dana listovi su bili izbili, drugog dana sam cvet se bio zametnuo. Na tu vest Kornelijusova radost je bila velika, i pitanja su se nizala brzinom koja je pokazivala njihovu veliku važnost. – Zametnuo, – uzviknu Kornelijus – zametnuo se. – Da, zametnuo se – ponavljala je Roza. Kornelijus se zatetura od radosti i bi primoran da se pridrži za rešetku. – Ah, bože moj – uzviknu. Zatim, obraćajući se Rozi: – Je li pupoljak pravilan, je li zametak pun, jesu li vrškovi zeleni?

– Pupoljak meri skoro palac, i istanjio se kao igla, zametak nadima svoje bokove, vrškovi tek što se nisu otvorili. Te je noći Kornelijus malo spavao, bio je to uzvišeni trenutak kada su se vrškovi otvarali. Dva dana docnije Roza je objavila da su poluotvoreni. – Poluotvoreni, Rozo! – uzviknu Kornelijus. – Involukrum je poluotvoren! Ali onda se već vidi, onda može da se razlikuje? I zatvorenik zastade bez daha. – Da, – odgovori Roza – da, može se razlikovati nit druge boje, tanka kao vlas. – A boja? – zapita Kornelijus dršćući. – Ah, – odgovori Roza – nešto tamno. – Smeđe? – Oh, tamnije. – Tamnije, dobra Rozo, tamnije, hvala. Tamno kao abonos, tamno kao… – Tamno kao mastilo kojim sam vam pisala. Kornelijus pusti krik lude radosti, zatim zaustavljajući se iznenada, reče sklapajući ruke. – Oh, Rozo, nema anđela s kojim bih vas mogao uporediti. – Zaista – reče Roza, smešeći se tom zanosu. – Rozo, vi ste toliko radili; Rozo, vi ste toliko učinili za mene; Rozo, moja lala će da cveta, i moja će lala cvetati crno; Rozo, Rozo, vi ste ono što je bog stvorio najsavršenije, na svetu. – Ipak posle lale? – Ah, ćutite, nevaljalice. Ćutite, iz milosti, nemojte mi kvariti radost. Ali recite mi, Rozo, ako je moja lala već dotle dospela ona će najdalje za dva-tri dana cvetati. – Sutra ili prekosutra, da. – Oh, i ja je neću videti! – uzviknu Kornelijus, bacajući se unazad. – Ja je neću poljubiti, kao savršenstvo božje koje treba obožavati, kao što ljubim vaše ruke, Rozo, kao što ljubim vašu kosu, kao što ljubim vaše obraze kada se slučajno nađu na dohvat prozorčeta.

Roza približi svoj obraz, ne slučajno već po svojoj volji; mladićeve usne žudno se priljubiše. – Pa, ja ću je uzabrati ako hoćete – reče Roza. – Ah, ne, ne! Čim se rascveta stavite je u senku, Rozo, i istog trenutka, odmah, šaljite u Harlem da obavestite predsednika Cvećarskog društva da se rascvetala velika crna lala. Znam da je Harlem daleko, ali ako platite naći ćete vesnika. Imate li novaca, Rozo? Roza se nasmeja. – Oh, da – reče. – Dosta? – zapita Kornelijus. – Imam tri stotine forinata. – Oh, ako imate tri stotine forinata, ne treba vesnika slati, treba vi sami da idete u Harlem, Rozo. – Ali za to vreme, cvet… – Oh, cvet, ponećete ga, vi shvatate da ne treba od njega da se rastanete ni trenutka. – Ali, ne rastajući se od cveta, ja se od vas rastajem, gospodine Kornelijuse – reče Roza ožalošćena. – Ah, to je tačno, slatka moja, draga Rozo. Bože moj, što su ljudi zli, šta sam im uradio i zašto su mi oduzeli slobodu. Imate pravo, Rozo, neću moći da živim bez vas. Poslaćete nekog u Harlem, eto šta ćete uraditi. Tako mi boga, čudo je dovoljno veliko da se i sam predsednik potrudi; doći će lično u Levenštajn po lalu. Zatim, zaustavljajući se iznenada: – Rozo, – prošaputa drhtavim glasom – Rozo! A ako ne bi bila crna. – Eh, to ćete znati sutra ili prekosutra uveče. – Čekati do večeri da se to sazna, Rozo! Umreću od nestrpljenja. Ne bismo li ugovorili kakav znak? – Uradiću nešto bolje. – Šta ćete uraditi? – Ako se noću otvori, doći ću, doći ću da vam to sama kažem. Ako bude danju, proći ću ispred vrata i gurnuću vam cedulju, bilo kroz prozorče, bilo

ispod vrata, između prvog i drugog obilaska mog oca. – Oh, Rozo, tako je. Vaša reč koja će mi objaviti tu novost, to je dvostruka sreća. – Evo deset časova – reče Roza – treba da vas ostavim. – Da, da, – reče Kornelijus – da, idite, Rozo, idite. Roza ode gotovo žalosna. Kornelijus je bio skoro oterao. Istina zato da bdi nad crnom lalom.

RASCVETAVANJE Noć je blago protekla ali u isto vreme za Kornelijusa i vrlo nemirno. Svakog trenutka mu se činilo da ga nežni Rozin glas zove; budio se iznenada, išao do vrata, približavao lice prozorčetu: prozorče je bilo usamljeno, hodnik prazan. Bez sumnje da je i Roza sa svoje strane bdela; ali srećnija nego on, ona je bdela nad lalom, ona je pred očima imala plemeniti cvet, čudo nad čudima, koje ne samo da je još nepoznato nego se veruje da nije moguće da postoji. Šta će reći svet kada sazna da je pronađena crna lala, da postoji, i da ju je zatvorenik van Barle pronašao. Kako bi Kornelijus daleko od sebe oterao čoveka koji bi mu ponudio slobodu u zamenu za njegovu lalu. Dan dođe bez novosti. Lala se još nije bila rascvetala. Dan prođe kao noć. Pade noć i sa njom dođe Roza vesela, Roza lagana kao ptica. – Šta je? – zapita Kornelijus. – Šta je! Sve je ne može biti bolje. Ove noći vaša će lala sigurno cvetati! – I cvetaće crno? – Crno kao ugljen. – Bez ijedne mrlje neke druge boje? – Bez ijedne mrlje. – Blagi bože! Rozo, noć sam proveo sanjajući, prvo o vama… Roza učini mali pokret neverovanja. – Zatim o onom što bi trebalo da uradimo. – Pa? – Pa evo šta sam odlučio. Kad se lala rascveta, kad se bude utvrdilo da je crna, savršeno crna, treba naći vesnika.

– Ako je samo to, ja već imam vesnika. – Sigurnog vesnika? – Vesnika za koga jemčim, jedan od mojih obožavalaca. – Nadam se da nije Jakov? – Ne, budite spokojni. To je levenštajnski lađar, okretan dečko od dvadeset pet do dvadeset šest godina. – Dođavola. – Budite mirni, – reče Roza smejući se – još nema potrebne godine, pošto ste sami odredili doba od dvadeset šest do dvadeset osam godina. – Najzad, vi mislite da možete računati na tog mladića? – Kao na samu sebe, on bi sa svog čamca skočio u Vahal ili Mezu, prema mom izboru, kad bih mu naredila. – Dobro, Rozo, za deset časova može taj dečko da bude u Harlemu. Daćete mi hartiju i pisaljku, ili bolje pero i mastilo, i napisaću, no bolje bi bilo da bi pišete, jer sam ja siroti zatvorenik i pomislili bi da se tu skriva neka zavera, kao što to vaš otac, misli. Pisaćete predsedniku Cvećarskog društva i siguran sam da će predsednik doći. – Ali ako ne dođe? – Pretpostavite da ne dođe jedan dan, čak dva; ali je to nemoguće, ljubitelj lala kao što je on ne bi zadocnio ni za jedan čas, ni za minut, ni za sekund da krene na put da vidi osmo čudo sveta. Ali, kao što vam rekoh, ako zadocni jedan dan pa i dva, lala će biti u punom sjaju. Kad predsednik vidi lalu, kad sastavi zapisnik, sve je gotovo, vi zadržavate prepis zapisnika, Rozo, i poveravate mu lalu. Ah, da smo mogli sami da je nosimo, Rozo, napustila bi moje ruke samo da pređe u vaše; ali je to san o kome treba pomišljati, – nastavi Kornelijus uzdišući – druge će je oči gledati kako gubi cvet. Oh, Rozo, pazite da je niko ne vidi pre predsednika. Crna lala, dobri bože! Ako bi neko video crnu lalu on bi je ukrao… – Oh! – Niste li mi sami rekli čega se bojite povodom vašeg obožavaoca Jakova; ukrade se jedna forinta, zašto se ne bi ukralo sto hiljada? – Paziću, de, budite mirni. – Ako bi se otvorila dok ste ovde.