Alexandre Dumas - Crna lala

Sušnicu? Taj pandemonium13 odgajivanja lala, to svetilište, taj Sanctum sanctorum14 bio je, kao nekada Delfi 15 , zabranjen neposvećenima. Nikada sluga nije tamo stupio smelom nogom, kao što bi rekao veliki Rasin, koji je u to doba bio u punoj slavi. Kornelijus je dopuštao da unutra ulazi samo neškodljiva metla stare jedne frizijske služavke, njegove dadilje, koja, otkako se Kornelijus predao obožavanju lala, nije smela da u paprikaš stavi luk, iz straha da ne očisti i zaprži srce svog gospodara. I zato, pri samoj toj reči sušnica, sluge koje su nosile buktinje, s poštovanjem se udaljiše. Kornelijus uze sveće iz ruke prvog sluge i uđe pre svog kuma u sobu. Da dodamo još da je sušnica bila ista ta soba sa staklenim zidom na koju je Bokstel stalno upirao svoj teleskop. Zavidljivac je bio na svom mestu. Video je kako se prvo obasjavaju zidovi i prozori. Zatim se pojaviše dve senke. Jedna ad tih senki, visoka, dostojanstvena, stroga, sede pokraj stola na koji je Kornelijus ostavio svećnjak. U toj senci, Bokstel poznade bledo lice Kornelija de Vita, čija je duga kosa podeljena na čelu padala na ramena. Ruart de Pulten, pošto je Kornelijusu kazao nekoliko reči koje zavidljivac nije mogao razumeti po pokretima usana, izvuče iz svojih grudi i pruži mu jedan beo paket brižljivo zapečaćen, paket za koji Bokstel pretpostavi da je mogao sadržavati hartije od najveće važnosti, po načinu na koji ga Kornelije uze i ostavi u jedan orman. Najpre je pomislio da taj dragoceni paket sadrži nekoliko lukova lala skoro stiglih iz Bengala ili s Cejlona. Ali se ubrzo doseti da se Kornelije malo bavi lalama i da se bavi samo čovekom, rđavom biljkom koja je malo prijatna da se gleda a naročito vrlo nezgodna da se natera da cveta. Vrati se dakle na pomisao da taj paket sadrži prosto i jasno hartije, i da su te hartije političke prirode. Ali, zašto Kornelijusu hartije političke sadržine, koji je ne samo bio, već se i hvalio da je potpuno stran toj nauci, još mnogo mračnijoj, prema njegovom mišljenju, od hemije pa čak i alhemije?

Bila je to bez sumnje neka ostava koju je Kornelije, kad mu je već pretila nepopularnost kojom su ga počastvovali njegovi sugrađani, predavao svome kumčetu van Barleu, i stvar je bila utoliko veštija od strane Ruarta što se doista nikada ne bi tražila ta ostavština kod Kornelijusa, koji je bio van svake intrige. Uostalom, ako bi paket sadržavao lukove lala, Bokstel je poznavao svog suseda, Kornelijus ne bi izdržao i istog bi trenutka procenio, kao pravi ljubitelj, vrednost poklona koji je dobio. Kornelijus je, naprotiv, s poštovanjem primio ostavu iz Ruartovih ruku i, još uvek s poštovanjem, stavio je u jednu fioku, gurajući je na dno, sigurno da ne bi bila primećena a zatim da ne bi zauzimala suviše veliki deo mesta određenog za lukove. Kad je paket bio u fioci, Kornelije de Vit ustade, stisnu ruku svom kumčetu i krenu vratima. Kornelijus brzo uze svećnjak i pojuri napred da prvi prođe i pristojno osvetli. Svetlost se tada neosetno ugasi u staklenoj sobi da se ponovo pojavi na stepenicama, zatim u predsoblju i najzad na ulici, još uvek zakrčenoj svetom koji je hteo da vidi kako se Ruart penje u kola. Zavidljivac nije pogrešio u svojim pretpostavkama. Ostavština koju je Ruart predao svom kumčetu i koju je ovaj brižljivo sklonio, bila je Janova korespondencija sa gospodinom de Luvoa. Samo je ostavštinu poverio, kao što je Kornelije rekao svom bratu, tako da kumče ni najmanje nije moglo da posumnja u njenu političku važnost. Jedina preporuka koju mu je učinio bila je da ostavštinu nikom ne predaje, osim njemu, i to na njegovo pismeno traženje, ma koje lice dolazilo da je traži. Kornelijus je, kao što smo videli, ostavu zatvorio u orman sa retkim lukovima lala. Zatim, kad je Ruart otišao, buka i vatre se ugasiše, on više nije ni mislio na paket o kome je naprotiv mislio Bokstel, koji je, veštom pilotu sličan, video u tom paketu udaljeni i gotovo nevidljivi oblak koji će sve više rasti približavajući se i koji sadrži oluju. Ni Kornelije ni Jan de Vit nisu imali u celoj Holandiji takve svirepe

neprijatelje kao što ga je imao van Barle u svom susedu, minheru Isaku Bokstelu. Naš odgajivač lala, živeći u neznanju, približavao se cilju koji je Harlemsko društvo postavilo i od pepeljave lale prešao na lalu boje pržene kafe; i nastavljajući, pak, govor o njemu, naći ćemo ga da onog istog dana kada se u Hagu dešava veliki događaj o kome smo govorili, oko jedan čas po podne, kako iz leje vadi lukove, još neplodne, iz rasada lala boje pržene kafe, lala čije je, dotle neispunjeno cvetanje, bilo odloženo za proleće 1673, i koje sigurno ne bi omašile da dadu veliku crnu lalu koju je Harlemsko društvo tražilo. Dvadesetog avgusta 1672, u jedan čas po podne, Kornelijus je, dakle, bio u svojoj sušnici, nogama, oslonjen o prečagu stola, nalakćen na pokrivač, posmatrajući sa uživanjem tri češnja koje je odvojio od njihovog luka: čista, savršena, netaknuta češnja, dragocene osnove jednog od najveličanstvenijih proizvoda nauke i prirode, sjedinjene u toj kombinaciji, čiji bi uspeh zanavek proslavio ime Kornelijusa van Barlea. – Naći ću veliku crnu lalu – govorio je u sebi Kornelijus, odvajajući svoje češnjeve. – Dobiću sto hiljada forinata za nagradu. Podeliću ih sirotinji u Dordrehtu, tako će se mržnja koju svaki bogataš izaziva u građanskim redovima umiriti, i ja ću moći, ne bojeći se ni republikanaca ni oranžista, da produžim da svoje leje održavam u veličanstvenom stanju. Neću se bojati ni toga da će se jednog dana pobuniti dućandžije iz Dordrehta i mornari sa pristaništa te doći i počupati moje lukove da bi ishranili svoje porodice, kako mi to ponekad tiho prete, kad im je doprlo do ušiju da sam jedan luk platio dve do tri stotine forinata. Odlučio sam, daću, dakle, sto hiljada forinata od Harlemske nagrade siromašnima. Mada… I na to mada Kornelijus van Barle zastade i uzdahnu. – Mada, – nastavi on – mada bi tih sto hiljada forinata bili prijatan trošak kada bih s njima proširio moje leje ili putovao na Istok, u domovinu lepog cveća. Ali, avaj! Nije trebalo više misliti o svemu tome; muskete, zastave, doboši i proklamacije, to je tog trenutka gospodarilo! Van Barle podiže oči k nebu i uzdahnu. Zatim, vraćajući pogled ka svojim lukovima, koji su u njegovom duhu

bili preči od tih musketa, tih doboša, tih zastava i tih proklamacija, jer su sve te stvari bile dobre samo zato da poremete duh poštenog čoveka: – Eto ipak lepih češnjeva, – reče – kako su glatki, kako su lepo stvoreni, kako imaju onaj setni izgled koji obećava abonosovo crnilo mojoj lali, na njihovoj koži čak se vene i ne pokazuju golom oku. Oh! Doista, nijedna mrlja neće pokvariti crninu cveta, koji će mi dugovati rođenje. Kako ću nazvati tu kćer mojih bdenja, moga rada, moje misli? Tulipe nigra Barlaensis. Da, Barlenzis, lepo ime. Cela će Evropa koja se bavi odgajivanjem lala, a to će reći cela inteligentna Evropa, uzdrhtati kada taj glas vetar bude raznosio na sve četiri strane sveta. Pronađena je velika crna lala. Njeno ime? pitaće ljubitelji. – Tulipe nigra Barlaensis. – Zašto Barlenzis? – Zbog njenog izumitelja van Barlea, odgovoriće. – Ko je taj van Barle? – To je onaj koji je već pronašao pet novih vrsta: Jovanku, Jana de Vita, Kornelija, i tako dalje. Eto moje ambicije. Ona ni kod koga neće izazvati suza. I o Tulipe nigra Barlaensis govoriće se možda još uvek dok će moj kum, taj uzvišeni političar, možda biti poznat samo po lali kojoj sam dao njegovo ime. Divni češnjevi luka! Kada moja lala bude cvetala, nastavi Kornelijus, ja ću sirotinji, ako se mir bude povratio u Holandiji, dati samo pedeset hiljada forinata; na kraju krajeva to je već mnogo za čoveka koji ne duguje baš ništa. Zatim, sa drugih pedeset hiljada forinata, praviću opite. Sa tih pedeset hiljada forinata, hoću da uspem da lali dam miris. Oh, kad bih uspeo da lali dam miris ruže ili karanfila, ili čak potpuno nov miris, što bi još bolje bilo; kad bih toj kraljici cveća dao onaj prirodni rodni miris koji je izgubila kada je sa svog istočnjačkog prestola prešla na evropski, onaj miris koji mora da ima na Indijskom Poluostrvu, u Goji, u Bombaju, u Madrasu, i naročito na onom ostrvu, koje je nekad bilo, kako tvrde, zemaljski raj i koje se zove Cejlon, ah, kakva slava! Više bih voleo, tvrdim, više bih voleo tada da budem Kornelijus van Barle nego Aleksandar, Cezar ili Maksimilijan. Savršeni češnjevi… I Kornelijus je uživao u posmatranju, Kornelijus se gubio u najslađim snovima. Iznenada zvonce na njegovom kabinetu bi jače uzdrmano nego obično.

Kornelijus se prenu, pruži ruku ka svojim češnjevima i okrenu se. – Ko je? – upita. – Gospodine, – odgovori sluga – vesnik iz Haga. – Vesnik iz Haga… Šta hoće? – Gospodine, to je Kreke. – Kreke, sobar gospodina Jana de Vita? Dobro. Neka čeka. – Ne mogu da čekam, – reče jedan glas u hodniku. U isto vreme, kršeći zabranu, Kreke polete u sušnicu. Ta tako nagla pojava bila je toliki prekršaj ustanovljenog reda u kući Kornelijusa van Barlea, da on, primetivši Krekea kako žurno ulazi u sušnicu, učini rukom, koja je pokrivala češljeve luka, gotovo grčevit pokret koji odgurnu dva dragocena luka, od kojih se jedan otkotrlja pod stočić kraj velikog stola a drugi u kamin. – Dođavola, – reče Kornelijus, bacajući se u poteru za svojim lukovima – šta je Kreke? – Gospodine, – reče Kreke, stavljajući hartiju na veliki sto na kome je ležao treći luk – treba odmah da pročitate ovu hartiju, ne gubeći ni časa. I Kreke, kome se učinilo da je po ulicama Dordrehta primetio simptome nemira sličnog onom koga je ostavio u Hagu, pobeže ne okrećući glavu. – Dobro, dobro, dragi moj Kreke, – reče Kornelijus, pružajući ruku pod sto da dohvati dragoceni luk – pročitaćemo tvoju hartiju. Zatim, podižući luk, koji stavi na dlan da ga osmotri: – Dobro, – reče – evo jedan je netaknut. Đavolji Kreke, tako da uđeš u moju sušnicu! Da vidimo sada drugi. Ne ispuštajući pobegli luk, van Barle se uputi kaminu, i na kolenima, vrhom prsta poče da pipa po pepelu koji je srećom bio hladan. Posle jednog trenutka, on napipa i drugi češanj. – Dobro, – reče – evo ga. I gledajući ga skoro očinskom pažnjom: – Netaknut, kao i prvi – reče. Istog trenutka, i dok je Kornelijus, još na kolenima, posmatrao drugi luk, vrata sušnice zatresoše se tako jako i otvoriše se posle tog potresa, da

Kornelijus oseti kako mu se u obraze pa u uši penje plamen one rđave savetnice koju zovemo ljutnja. – Šta je sad opet – zapita. – Jesu li u ovoj kući svi ludi? – Gospodine, gospodine, – viknu jedan sluga, upadajući u sušnicu sa još bleđim licem i uplašenijim izgledom nego Kreke. – Šta je? – upita Kornelijus, predosećajući nesreću kada se dvaput prekršavaju sva pravila. – Ah, gospodine, bežite, bežite brzo! – viknu sluga. – Da bežim, a zašto? – Gospodine, kuća je puna skupštinske garde. – Šta hoće? – Vas traže. – Zašto? – Da vas uhapse. – Mene da uhapse? – Da, gospodine, sa njima je i sudija. – Šta to znači? – zapita van Barle stežući dva luka u ruci i upirući uplašen pogled na stepenice. – Penju se, penju se! – uzviknu sluga. – Oh, dete moje, dični moj gospodaru, – viknu dadilja ulazeći sad u žurbi i ona u sušnicu. – Uzmite zlato, nakit, i bežite, bežite. – Ali, kuda hoćeš da bežim, dadilja? – zapita van Barle. – Skočite kroz prozor. – Dvadeset pet stopa. – Pašćete na šest stopa meke zemlje. – Da, ali ću pasti na moje lale. – Ne mari, skačite. Kornelijus uze treći češanj, približi se prozoru, otvori ga, ali pri pogledu na štetu koju bi učinio svojim lejama mnogo više nego pri pogledu na razmak koji je trebalo preći: – Nikada! – reče.

I ustuknu korak unazad. Tog trenutka videle su se kroz prečage na ogradi kako se pomaljaju halebarde vojnika. Dadilja podiže ruke nebu. Što se tiče van Barlea, to treba reći za pohvalu ne čoveka već odgajivača lala, njegova jedina briga bili su njegovi neprocenljivi lukovi. Potraži očima kakvu hartiju da ih zavije, spazi komad Biblije koji je Kreke ostavio na sušnici, uze ga ne sećajući se, toliko je bio zbunjen, odakle dolazi ta hartija, zavi u nju tri češnja, sakri ih u svoja nedra i čekaše. Vojnici, pred kojima je išao sudija, stupiše istog trenutka. – Jeste li vi doktor Kornelijus van Barle? – zapita sudija mada je odlično poznavao mladog čoveka; ali se time povinovao sudskim pravilima što je, kako se vidi, davalo veliku ozbiljnost ispitivanju. – Ja sam to, gospodine van Špenenu, – odgovori Kornelijus ljubazno pozdravljajući svog sudiju – i vi to dobro znate. – Onda nam predajte buntovničke spise koje krijete kod sebe. – Buntovničke spise? – ponovi Kornelijus zgranut tim pozivom. – Oh, nemojte se praviti začuđenim. – Ja vam se kunem, gospodine van Špenenu, – nastavi Kornelijus – da ni najmanje ne znam šta hoćete da kažete. – Onda ću da vas podsetim, doktore – reče sudija. – Predajte nam hartije koje je izdajnik Kornelije de Vit ostavio kod vas u januaru mesecu. Kornelijusu tada sinu kroz glavu. – Oh, oh, – reče van Špenen – počinjete da se prisećate, zar ne? – Bez sumnje; ali vi ste govorili o buntovničkim spisima, a ja nemam nikakvih hartija te vrste. – Ah, vi poričete? – Naravno. Sudija se okrete da pogledom obuhvati ceo kabinet. – Koju sobu u vašoj kući zovu sušnica? – To je baš ova u kojoj se nalazimo, gospodine van Špenenu. Sudija baci pogled na malu zabelešku iznad svojih akata.

Zatim, okrećući se Kornelijusu: – Hoćete li mi predati te hartije? – reče. – Ali, ja ne mogu gospodine van Špenenu. Te hartije nisu moje; predate su mi kao amanet, a amanet je sveta stvar. – Doktore Kornelijuse, – reče sudija – u ime Skupštine, naređujem vam da otvorite ovu fioku i da mi predate hartije koje se u njoj nalaze. I sudija je prstom pokazivao tačno na treću fioku jednog ormana pored kamina. U toj su trećoj fioci doista bile hartije koje je Ruart de Pulten predao svom kumčetu, dokaz da je policija bila savršeno obaveštena. – Ah, nećete? – reče van Špenen, videvši da Kornelijus ostaje nepomičan od zaprepašćenja. – Ja ću je dakle sam otvoriti. I izvlačeći fioku u celoj njenoj dužini, sudija prvo otkri jedno dvadesetak lukova, pažljivo složenih i obeleženih; zatim paket sa hartijama koji je ostao u istom stanju, u kakvom ga je nesrećni Kornelije de Vit predao svom kumčetu. Sudija prelomi pečate, pocepa omot, baci željan pogled na prve listiće koji se pojaviše pred njegovim očima i uzviknu strašnim glasom: – Ah! Pravda, dakle, nije dobila lažno obaveštenje! – Kako, – reče Kornelijus – šta je dakle? – Ah, ne igrajte više neznalicu, gospodine van Barle, – odgovori sudija – pođite za mnom. – Kako! Da idem s vama! – uzviknu doktor. – Da, jer vas hapsim u ime Skupštine. Još se nije hapsilo u ime Viljema Oranskog. Malo je vremena proteklo otkako je bio statuder te nije bilo mesta za to. – Da me uhapsite! – uzviknu Kornelijus. – Ali šta sam uradio? – To me se ne tiče doktore, objasnićete se sa sudijama. – A gde to? – U Hagu. Zaprepašćen, Kornelijus poljubi svoju dadilju koja je gubila svest, pruži ruku svojim slugama, koji briznuše u plač i pođe za sudijom, koji ga zatvori u

kola kao državnog zatvorenika i uputi ga galopom u Hag.

UPAD Ovo što se dogodilo bilo je, kao što se može pogoditi, đavolsko delo minhera Isaka Bokstela. Pomoću teleskopa on nije bio propustio nijednu pojedinost sastanka Kornelija de Vita sa svojim kumčetom. Sve je bio video ali ništa nije bio čuo. Pogodio je važnost hartija koje je Ruart de Pulten poverio svom kumčetu, gledajući kako ovaj pažljivo sklanja paket u fioku gde je ostavljao najdragocenije lukove. Kad je Bokstel, koji je mnogo pažljivije pratio politiku nego njegov sused Kornelijus, doznao da je Kornelije de Vit uhapšen kao veleizdajnik prema Skupštini, on pomisli da bi imao samo jednu reč da kaže pa da istovremeno uhapse i kumče kad i kuma. Međutim, ma koliko se osećao srećan zbog toga, Bokstel uzdrhta prvo pri pomisli da prokaže čoveka koga bi ta dostava mogla odvesti na gubilište. Ali ono što je strašno sa rđavim mislima, to je da se rđavi duhovi malo pomalo s njima zbližavaju. Uostalom minher Isak Bokstel hrabrio je sebe ovim sofizmom: Kornelije de Vit je rđav građanin, pošto je optužen za veleizdaju i uhapšen. Ja sam dobar građanin, pošto me ničim na ovom svetu ne optužuju i slobodan sam kao vazduh. Dakle, ako je Kornelije de Vit rđav građanin, što je sigurna stvar, pošto je optužen za veleizdaju i uhapšen, njegov saučesnik, Kornelijus van Barle nije ništa bolji građanin od njega. Dakle, kako sam ja dobar građanin, i kako je dužnost dobrih građana da dostave rđave građane, dužnost je Isaka Bokstela da dostavi Kornelijusa van

Barlea. Ali ovo razmišljanje, ma kako prividno istinito, ne bi možda tako obuzelo Bokstela, i možda zavidljivac ne bi popustio običnoj želji za osvetom koja mu je nagrizala srce, da se uz demona zavisti nije pojavio i demon lakomosti. Bokstel je znao dokle je van Barle dospeo u istraživanju velike crne lale. Ma kako skroman bio doktor Kornelijus on nije svojim najbližim mogao da sakrije da je gotovo siguran da će godine 1673 dobiti nagradu od sto hiljada forinata koju daje Cvećarsko društvo iz Harlema. Ta van Barleova sigurnost bila je groznica koja je nagrizala Isaka Bokstela. Ako Kornelijus bude uhapšen to će u kući sigurno izazvati veliku uznemirenost. Noć posle hapšenja niko neće ni pomišljati da čuva lale u bašti. Te će noći Bokstel preskočiti zid i kako je znao gde je bio luk koji treba da da veliku crnu lalu, on će ukrasti taj luk; umesto da cveta kod Kornelijusa, crna lala će cvetati kod njega, i on će umesto Kornelijusa da dobije nagradu od sto hiljada forinata, ne računajući na tu uzvišenu počast da novi cvet nazove Tulipe nigra Boxtellensis. Takav je ishod zadovoljavao ne samo njegovu zavist već i gramžljivost. Budan, on je samo mislio na veliku crnu lalu, u snu je samo o njoj sanjao. Najzad, devetnaestog avgusta, oko dva časa po podne, iskušenje je bilo tako veliko da mu minher Isak nije mogao duže da odoli. On prema tome sastavi anonimnu dostavu, koja je verodostojnost zamenjivala tačnošću i dostavu odnese na poštu. Nikada otrovnija hartija spuštena u bronzana ždrela u Veneciji nije proizvela brže i strahovitije dejstvo. Iste večeri glavni sudija je primio dostavu; istog trenutka je sazvao svoje kolege za sutradan ujutru. Sutradan ujutru su se okupili, doneli odluku o hapšenju i predali nalog van Špenenu koji je tu dužnost obavio kao dični Holanđanin, kao što smo videli, i uhapsio je Kornelijusa van Barlea baš u trenutku kada su oranžisti iz Haga pekli komade leševa Kornelija i Jana de Vita.

Ali, bilo iz srama, bilo iz nevičnosti u zločinu, Isak Bokstel nije imao hrabrosti da tog dana upravi svoj teleskop ni na baštu, ni na atelje, ni na sušnicu. Isuviše je dobro znao šta će se dogoditi u kući sirotog doktora Kornelijusa da bi imao potrebe da gleda. Čak nije ustao ni kada je njegov jedini sluga, koji je zavideo sudbini Kornelijusovih slugu ništa manje gorko nego što je Bokstel zavideo gospodaru, ušao u sobu. Bokstel mu reče: – Danas neću ustajati, bolestan sam. Oko devet časova, on ču veliku buku na ulici i zadrhta na taj zvuk; tog trenutka bio je bleđi nego pravi bolesnik, drhtao je više nego da ima groznicu. Njegov sluga uđe; Bokstel se sakri pod pokrivač. – Ah, gospodine, – uzviknu sluga, i ne sumnjajući da će, žaleći nesreću koja se dogodila van Barleu, objaviti radosnu vest svome gospodaru – ah, gospodine, vi i ne znate šta se događa? – Kako hoćeš da znam? – odgovori Bokstel skoro nečujnim glasom. – E pa, ovog trenutka, gospodine Bokstele, hapse vašeg suseda Kornelijusa van Barlea kao veleizdajnika. – Eh, – promrmlja Bokstel sve slabijim glasom – to nije moguće. – Tako se bar priča, uostalom video sam da kod njega ulazi sudija van Špenen sa strelcima. – Ah, ako si to video, – reče Bokstel – onda je to druga stvar. – U svakom slučaju idem ponovo da se obavestim; – reče sluga – budite mirni, gospodine, odmah ću vam javiti. Bokstel se zadovolji da pokretom ohrabri vrednoću svog sluge. Ovaj izađe i vrati se posle četvrt časa. – Oh, gospodine, sve što sam vam rekao, sušta je istina – reče. – Kako to? – Gospodin van Barle je uhapšen, stavili su ga u kola i poslali za Hag. – Za Hag? – Da, ako je istina što se govori, neće tamo za njega biti dobro. – A šta se govori? – zapita Bokstel. – Govori se, gospodine, ali to nije sasvim tačno, govori se da ovog časa

građani Haga ubijaju gospodina Kornelija i gospodina Jana de Vita. – Oh! – prošaputa ili kao u ropcu izgovori Bokstel, zatvarajući oči da ne bi gledao užasnu sliku koja mu se sigurno pojavljivala pred očima. – Dođavola, – učini sluga izlazeći. – Mora da je minher Isak Bokstel mnogo bolestan kad nije skočio iz kreveta na takvu jednu novost. Doista je Isak Bokstel bio mnogo bolestan, tako bolestan kako samo može biti čovek koji tek što je ubio drugog čoveka. Ali je on tog čoveka ubio sa dvostrukom namerom; prva je bila ispunjena, sada je trebalo ispuniti drugu. Pade noć. Bokstel je noć očekivao. Kad pade noć, on se diže. Zatim se pope na svoje smokvino drvo. Dobro je bio proračunao; niko nije ni pomišljao da čuva vrt; i kuća i sluge bili su obezglavljeni. Čuo je kako redom zvoni deset sati, jedanaest, pa ponoć. U ponoć, dok mu je srce htelo da iskoči a ruke drhtale, on bleda lica, siđe sa svog drveta, uze lestvice, prisloni ih uza zid, pope se do pretposlednje prečage i oslušnu. Sve je bilo mirno. Nijedan glas nije remetio noćnu tišinu. Samo je jedna svetlost bdela u celoj kući. Bilo je to kod dadilje u sobi. Tišina i mrak ohrabriše Bokstela. On prekorači zid, zastade trenutak na ivici; zatim, siguran da se nema čega bojati, prenese lestvice iz svog vrta u Kornelijusov i siđe. Zatim, kako je za dlaku tačno znao mesto gde su bili zakopani lukovi buduće crne lale, on otrča u njihovom pravcu, idući ipak stazama da ga ne bi izdali tragovi stopa, i, kad je stigao do određenog mesta, sa tigrovskom radošću, zagnjuri ruke u meku zemlju. Ne nađe ništa i pomisli da se prevario. Međutim, graške znoja pojaviše mu se na čelu. Potraži sa strane: ništa. Potraži udesno, potraži ulevo: ništa. Potraži napred i natrag: ništa. Htede da poludi, jer najzad primeti da je tog istog jutra zemlja premetana.

Doista, dok je Bokstel ležao u krevetu, Kornelijus je bio sišao u vrt, otkopao luk, i kao što smo videli, podelio ga na tri češnja. Bokstel se nije mogao odlučiti da ode s tog mesta. Rukama je bio preorao više od deset kvadratnih stopa. Najzad više nije sumnjao u svoju nesreću. Pijan od srdžbe, dođe do svojih lestvica, prekorači zid, vrati lestve na svoju stranu, baci ih dole i skoči za njima. Najednom mu se pojavi poslednja nada. Luk je sigurno bio u sušnici. Trebalo je sad samo ući u sušnicu kao što je ušao u vrt. Tamo će ga naći. Uostalom, to nije bilo ništa teško. Prozori na sušnici dizali su se kao u zimskoj bašti. Kornelijus van Barle bio ih je tog jutra otvorio i niko se nije setio da ih zatvori. Trebalo je samo nabaviti dovoljno duge lestve, od dvadeset umesto od dvanaest stopa. Bokstel je bio primetio da se u ulici u kojoj je stanovao opravlja jedna zgrada; pored kuće bile su jedne druge lestve. To bi dobro došlo Bokstelu ako ih radnici nisu odneli. On otrča do kuće, lestve su bile tamo. Bokstel ih uze i s teškom mukom donese u svoj vrt: sa još više muke uspravi ih pored Kornelijusove kuće. Lestve su taman stizale do prozora. Bokstel stavi u džep jednu zaštićenu lampu, pope se uz lestve i prodre u sušnicu. Kad je stigao do tog svetilišta, on se zaustavi, oslanjajući se o sto; noge su mu klecale, srce mu je lupalo kao da će da ga uguši. Tamo se osećao gore nego u vrtu; na otvorenom polju čovek kao da gubi osećanje poštovanja tuđe sopstvenosti, dok se onaj koji preskoči zid ili ogradu, zaustavlja pred vratima ili prozorom sobe. U vrtu je Bokstel bio samo skitnica, u sobi je Bokstel bio lopov. No on se međutim ohrabri; nije bio dotle došao zato da se kući vrati

praznih ruku. Ali je uzalud tražio, otvarao i zatvarao sve fioke, pa čak i povlašćenu fioku u kojoj se nalazila ostava tako kobna po Kornelijusa; nađe obeležene kao biljke u vrtu, Joanu, Vitu, pepeljavu lalu, lalu boje pržene kafe; ali crne lale, odnosno češnjeva luka u kojima je ona još spavala i skrivala se u tajnama cvetanja, nigde nije bilo. A međutim, na spisku zrna i pupoljaka koji je u dvojnom knjigovodstvu vodio van Barle sa više tačnosti i pažnje nego što je vođen trgovački registar prvih amsterdamskih trgovačkih kuća, Bokstel pročita ove redove: „Danas, dvadesetog avgusta 1672, iskopao sam luk velike crne lale i razdvojio ga na tri savršena češnja.“ – Češnjevi, češnjevi! – zaurla Bokstel pustošeći sve po sušnici. – Gde li ih je sakrio? Zatim, lupnuvši se s takvom jačinom da bi mu to mozak moglo spljoštiti, uzviknu: – Uh, kakav sam bednik! Ah, tri puta izgubljeni Bokstele, da li se iko razdvaja od svojih češnjeva, da li se oni ostavljaju u Dordrehtu kada se ide u Hag, da li se može živeti bez svojih lukova kada su to lukovi velike crne lale. Imao je sigurno vremena da ih uzme, prokletnik! Sada ih ima kod sebe, odneo ih je u Hag. Bila je to munja koja je Bokstelu pokazala ambis jednog nepotrebnog zločina. Bokstel pade kao gromom pogođen na isti sto, na isto mesto gde se, pre nekoliko časova, nesrećni van Barle tako dugo i tako prijatno divio češnjevima luka crne lale. – Pa šta onda! – reče zavidljivac podižući svoju bledu glavu. – Ako ih ima, može ih sačuvati samo dotle dok je živ, a… Ostatak njegove gnusne misli utonu u jedan užasan osmeh. – Lukovi su u Hagu, – reče – ja ne mogu više u Dordrehtu da živim. U Hag za lukovima, u Hag. I Bokstel, ne obraćajući pažnju na ogromna bogatstva koja je ostavljao, toliko je bio zaokupljen jednim drugim neprocenljivim bogatstvom, Bokstel iziđe kroz prozor, spusti se niz lestvice, vrati oruđe svoje krađe tamo gde ga je i uzeo, i, sličan kakvoj divljoj zveri, vrati se režeći kući.

PORODIČNA SOBA Bilo je otprilike ponoć kada je siroti van Barle uveden u tamnicu Buitenhof. Ono što je Roza predvidela, dogodilo se. Kada je Kornelijeva soba nađena prazna gnev naroda je bio ogroman, i da se čiča Grifus našao pod rukom tih pobesnelih ljudi sigurno bi platio za svog zarobljenika. Ali se taj gnev već uveliko stišao čerečenjem dvojice braće koje su ubice sustigle, zahvaljujući Viljemovoj predostrožnosti da se zatvore gradske kapije. Nastao je, dakle, trenutak kada je tamnica ostala prazna i tišina usledila posle užasne grmljavine urlika, koji su se kotrljali po stepenicama. Roza je iskoristila taj trenutak, izišla iz skrovišta i izvela svog oca. Tamnica je bila potpuno pusta; zašto ostati u tamnici kada je davljenje kod Tol-Heka? Grifus je dršćući izašao iza hrabre Roze. Kako-tako zatvoriše glavna vrata, jer su upola bila slomljena. Videlo se da je bujica moćnog gneva tu prohujala. Oko četiri sata, ču se kako se graja vraća, ali ona nije imala ničeg uznemirujućeg za Grifusa i njegovu kćer. Buka je bila zbog leševa koje su vukli; vraćali su se da ih obese na mestu uobičajenom za izvršavanje kazni. Roza se i ovog puta sakri, ali zato da ne bi videla užasan prizor. U ponoć zakucaše na vrata Buitenhofa, ili, bolje reći, na barikadu koja ih je zamenjivala. To su dovodili Kornelijusa van Barlea. Kada je tamničar Grifus primio tog novog gosta i video na sprovodnom pismu podatke o zatvoreniku, on sa svojim tamničarskim osmehom prošaputa: – Kumče Kornelija de Vita! Ah, mladiću, mi baš ovde imamo porodičnu

sobu, sad ćemo vam je dati. I očaran šalom koju je napravio, divlji oranžista uze svoj fenjer i ključeve da odvede Kornelijusa u ćeliju koju je tog istog jutra napustio Kornelije de Vit da ode u izgnanstvo, u izgnanstvo kako ga u doba revolucije podrazumevahu, oni veliki moralisti što kao aksiom visoke politike iznose: – Samo se mrtvi ne vraćaju! Grifus se pripremi, dakle, da odvede kumče u kumovu sobu. Na putu do te sobe očajni cvećar čuo je samo lajanje jednog psa i video lice jedne mlade devojke. Pas iziđe iz kućice izdubljene u zidu, tresući debelim lancem, i onjuši Kornelijusa da bi ga mogao poznati u trenutku kad mu bude naređeno da ga raščereči. Mlada devojka, kad pod zatvorenikovom otežalom rukom zaškripa ograda stepenica, otvori prozorče jedne sobe u kojoj je stanovala u unutrašnjosti samih tih stepenica. Sa lampom u desnoj ruci ona osvetli istovremeno i svoje ljupko rumeno lice okruženo divnom plavom kosom upletenom u guste vitice, dok je levom ukrštala na svojim grudima svoje belo noćno odelo jer je u svom prvom snu bila probuđena iznenadnim Kornelijusovim dolaskom. Bila bi to lepa slika, u svemu dostojna Rembranta, ako bi se izradila: crna spirala stepenica osvetljena crvenkastim Grifusovim fenjerom, sa mračnim likom tamničara na vrhu, melanholičnim licem Kornelijusa koji se nagao nad ogradu da pogleda; ispod njega, obasjano svetlošću iz pisarnice divno Rozino lice i njen stidljivi gest, možda malo zbunjen pred položajem Kornelijusa, koji je odozgo sa stepenica neodređenim i tužnim pogledom milovao bela i obla devojčina ramena. Zatim dole, sasvim u senci, na dnu stepenica gde u tami nestaju sve pojedinosti, zažarene oči velikog psa koji trese lancem, po čijim je beočuzima dvostruka svetlost Rozine lampe i Grifusovog fenjera posula listiće zlata. Ali, što ni uzvišeni majstor ne bi mogao da ocrta u svojoj slici bio je bolni izraz koji se pojavio na Rozinom licu kada je videla tog lepog, bledog mladića kako se lagano penje stepenicama i na njega primenila užasne reči koje je izgovorio njen otac: – „Dobićete porodičnu sobu.“

Ta vizija potraja trenutak, mnogo kraće nego što nam je trebalo vremena da je opišemo. Zatim Grifus nastavi put, Kornelijus bi prinuđen da pođe za njim, i pet minuta docnije stupao je u zatvor koji je nepotrebno opisivati pošto ga čitalac već poznaje. Grifus, pošto je prstom pokazao zatvoreniku krevet na kome je toliko patio mučenik koji je tog istog dana ispustio dušu, uze svoj fenjer i iziđe. Što se tiče Kornelijusa, kad ostade sam, on se baci na krevet ali ne zaspa. Neprestano je imao oko prikovano na uzani prozor sa rešetkama koji je gledao na Buitenhof. On tako vide kako se iznad drveća beli prvi zrak svetlosti koji sa neba pada na zemlju kao beli ogrtač. Tamo-amo, za vreme noći, nekoliko brzih konja galopiralo je po Buitenhofu, teški koraci patrola odzvanjali su po sitnoj okrugloj kaldrmi trga i fitilji za puške koje je raspaljivao zapadni vetar, bacali su neprestani odsjaj čak do okana tamnice. Ali kada je zora posrebrila izreckane vrhove kuća, Kornelijus, nestrpljiv da sazna da li nešto živi oko njega, približi se prozoru i uputi svud unaokolo tužan pogled. Na kraju trga, uzdizala se jedna crnkasta gomila obojena jutarnjom maglom, tamnoplavom bojom, ocrtavajući na bledim kućama svoju nepravilnu siluetu. Kornelijus poznade vešala. Na vešalima su visila dva bezoblična komada, koja su bila samo dva još krvava kostura. Dobri haški narod bio je iskidao meso sa svojih žrtava ali je na vešala doneo dvostruki natpis iscrtan na jednoj ogromnoj tabli. Na toj tabli, sa svojim mladićkim očima Kornelijus uspe da pročita sledeće retke namazane debelom kičicom kakvog firmopisca: „Ovde visi veliki zlikovac Jan de Vit i mali lupež Kornelije de Vit, njegov brat, dva neprijatelja naroda, ali veliki prijatelji francuskog kralja.“ Kornelijus kriknu od užasa, i u nastupu ludog straha poče udarati rukama i nogama o vrata tako snažno i tako učestano da Grifus dotrča besan, sa svežnjem ogromnih ključeva u ruci.

On otvori vrata uz strašne psovke upućene zatvoreniku koji ga je uznemiravao van uobičajenih časova kada se on obično kreće u obilazak. – Ah đavola, besan li je i taj drugi de Vit! – uzviknu. – Svi ovi de Viti kao da đavola imaju u sebi. – Gospodine, gospodine! – reče Kornelijus hvatajući tamničara za ruku i odvlačeći ga ka prozoru. – Gospodine, šta sam ja to pročitao tamo? – Gde tamo? – Na onoj tabli. I dršćući, bled i uzrujan, pokaza mu na dnu trga vešala iznad kojih je bio cinički natpis. Grifus poče da se smeje. – Ha, ha! – odgovori on. – Da, pročitali ste… E pa, dragi moj gospodine, eto do čega se dolazi kada se stupa u vezu sa neprijateljima gospodina princa Oranskog. – Gospoda de Vit su ubijena! – prošaputa Kornelijus; znoj mu izbi po čelu i on pade na krevet, opuštenih ruku, sklopljenih očiju. – Gospoda de Vit su iskusila pravdu naroda – reče Grifus. – Zar vi to zovete ubijeni? Ja, ja kažem, pogubljeni. I, videvši da je zatvorenik postao ne samo miran već i gotovo potpuno uništen, on iziđe iz sobe, zatvarajući vrata sa žestinom i šumno gurajući reze. Kada se osvestio, Kornelijus vide da je sam i poznade sobu u kojoj se nalazio, porodičnu sobu, kako je beše nazvao Grifus, kao kobni prolaz koji će ga odvesti žalosnoj smrti. I kako je bio filozof, a naročito hrišćanin, on se poče da moli za dušu svog kuma, zatim za dušu namesnika, i najzad se pomiri sa svim nedaćama koje bi bogu bile drage da na njega pošalje. Zatim, kada se s neba spustio na zemlju, a sa zemlje u svoju ćeliju, kada se dobro uverio da je u toj ćeliji sam, on izvuče iz svojih nedara tri češnja luka crne lale i sakri ih iza peščanog kamena na koji se obično stavljao tradicionalni krčag, u najmračnijem kutu zatvora. Beskoristan rad tolikih godina! Uništenje tolikih slatkih nada! Njegovo će, dakle, otkriće dospeti u ništavilo kao što će i on u smrt. – U toj tamnici, ni stručka trave, ni atoma zemlje, ni zračka sunca.

Na tu pomisao, Kornelijus pade u najcrnje očajanje iz kojeg se izbavi jednom neverovatnom okolnošću. Koja je bila ta okolnost? O tome će se doznati u sledećoj glavi.

TAMNIČAREVA KĆI Iste večeri, kada je zatvoreniku donosio dnevni obrok, Grifus se, otvarajući vrata ćelije, okliznu na vlažnu kamenu ploču i pade pokušavajući da se zadrži. Ali ga ruka ne održa i on je slomi iznad članka. Kornelijus učini pokret ka tamničaru, no kako Grifus nije bio svestan ozbiljnosti svog pada, on mu reče: – Nije to ništa, ne mičite se. I htede da ustane oslanjajući se na ruku, ali se kost povi; Grifus tek tada oseti bol i uzviknu. Razumeo je da mu je ruka slomljena, i taj čovek toliko grub, okoreo prema drugima, pade u nesvest na pragu vrata, gde ostade nepomičan i hladan, sličan mrtvacu. Za to vreme su tamnička vrata ostala otvorena i Kornelijus se nađe gotovo slobodan. Ali mu pomisao da iskoristi tu nezgodu čak i ne pade na pamet; video je po načinu kako se ruka povila i pucanju njenom kad se povila da je bila slomljena i da je bolela; on i ne pomisli na drugo šta osim da pomogne ranjeniku, ma koliko da se ovaj bio prema njemu rđavo poneo u onom jedinom susretu koji je imao s njim. Na šum koji je Grifus napravio kad je pao, i na njegov jauk, odgovori ubrzani hod po stepenicama i odmah zatim pojava devojke, na šta Kornelijus lako uzviknu, a i ona isto tako. To je bila lepa Frizijka koja, videvši svog oca kako leži na zemlji i zatvorenika nagnutog nad njim, pomisli najpre da je Grifus, čiju je grubost dobro poznavala, pao u borbi između njega i zatvorenika. Kornelijus razumede šta se događa u devojčinom srcu onog istog trenutka kada joj se ta sumnja uvlačila u srce. Ali, uvidevši istinu pri prvom pogledu, i posramljena što je tako nešto pomislila, ona podiže na mladića svoje lepe vlažne oči i reče mu:

– Hvala i izvinite, gospodine. Izvinite radi onog što sam pomislila, i hvala radi onog što radite. Kornelijus pocrvene. – Pomažući bližnjem ja samo vršim hrišćansku dužnost – reče. – Da, i pomažući mu večeras vi zaboravljate na uvrede koje vam je naneo jutros. Gospodine, to je više nego čovečnost, to je više nego hrišćanski. Kornelijus podiže oči na lepo dete, začuđen da čuje takve reči iz usta jedne devojke iz naroda, reči u isto vreme tako plemenite i tako saosećajne. Ali nije imao vremena da joj pokaže svoje iznenađenje. Grifus koji se osvestio, otvori oči i pošto mu se njegova uobičajena grubost vraćala zajedno sa životom: – Eto ti, – reče – žuriš se da doneseš zatvoreniku supu, padneš u toj žurbi, slomiš u tom padu ruku, i ostave te tako da ležiš na podu. – Mir, oče, – reče Roza – nepravedni ste prema mladom gospodinu, ja sam ga zatekla kako vam pomaže. – On? – reče Grifus sumnjajući. – Istina je, gospodine, i spreman sam da vam opet pomognem. – Vi? – reče Grifus. – Da niste lekar? – To je moje prvo zanimanje – reče zatvorenik. – I tako bi mogli da mi namestite ruku? – Sasvim tako. – A šta vam je za to potrebno? – Dve daščice i platneni zavoji. – Čuješ li, Roza, – reče Grifus – zatvorenik će da mi namesti ruku; to je ušteda; hajde, pomozi mi da ustanem, kao da sam od olova. Roza prinese rame ranjeniku; on obgrli devojčin vrat zdravom rukom i naprežući se, stade na noge, dok je Kornelijus, da bi mu uštedeo trud, gurao k njemu stolicu. Grifus sede, zatim se naglo okrenu svojoj kćeri. – Šta je, zar nisi čula – reče joj. – Idi donesi šta je tražio. Roza siđe i odmah se vrati sa dve daščice i velikim komadom platna.

Kornelijus je to vreme upotrebio da skine tamničaru kaput i zavrne mu rukav. – Da li je ovo dobro, gospodine? – zapita Roza. – Da, gospođice, – reče Kornelijus bacivši pogled na donete stvari; – da, dobro je. Sada, gurnite ovaj sto dok ja vašem ocu držim ruku. Roza gurnu sto. Kornelijus postavi slomljenu ruku na sto, da bi bila na ravnom, i sa savršenom veštinom, namesti kost, prisloni daščice i poveza zavojima. Kad je stavljao poslednju kopču, tamničar se ponovo onesvesti. – Donesite sirćeta, gospođice, – reče Kornelijus – protrljaćemo mu slepoočnice, povratiće se već. Ali umesto da posluša, Roza, pošto se uverila da joj je otac zaista onesvešćen, približi se Kornelijusu: – Gospodine, – reče – usluga za uslugu. – Šta to znači, lepo moje dete? – zapita Kornelijus. – To znači, gospodine, da je sudija, koji će vas ispitivati, dolazio da se obavesti u kojoj ste sobi; kad mu je rečeno da ste u sobi gde je bio gospodin Kornelije de Vit, on se tako zlobno nasmejao da moram da verujem kako vas ništa dobro ne očekuje. – Ali, – zapita Kornelijus – šta mi mogu uraditi? – Pogledajte na vešala. – Ali ja nisam ništa kriv – reče Kornelijus. – A da li su to bili i oni koji su tamo obešeni, osakaćeni, izmrcvareni? – Istina je – reče Kornelijus i čelo mu se smrači. – Uostalom, – nastavi Roza, – javno mnjenje će hteti da budete krivi. I najzad, krivi ili ne, vaše će suđenje otpočeti sutra; prekosutra ćete biti osuđeni: stvari se brzo odigravaju danas. – Pa šta zaključujete iz svega toga, gospođice? – Zaključujem da sam sama, da sam slaba, da je moj otac u nesvesti, da pas ima brnjicu, i da vas prema tome ništa ne sprečava da pobegnete. Spasite se, dakle, eto šta zaključujem. – Šta kažete?

– Kažem da nisam mogla da spasem gospodina Kornelija ni gospodina Jana de Vita, nažalost, i da bih htela da vas spasem. Samo, brzo radite; evo disanje se vraća mom ocu i kroz minut, možda, otvoriće oči i biće dockan. Vi se dvoumite? Doista, Kornelijus je stajao nepomičan, gledajući Rozu, ali kao da je gledao a ne čuje je. – Zar ne razumete? – učini devojka nestrpljivo. – Da, da, razumem, – reče Kornelijus – ali… – Ali? – Odbijam. Vas će optužiti. – Šta mari – reče Roza, rumeneći. – Hvala, dete moje, – nastavi Kornelijus – ali ja ostajem. – Ostajete! Bože moj, bože moj. Zar niste razumeli da ćete biti osuđeni… osuđeni na smrt, pogubljeni na gubilištu ili možda ubijeni, razneti na komade kao što su ubili i razneli gospodina Jana i gospodina Kornelija. Tako vam boga, ne vodite brigu o meni i bežite iz ove sobe. Čuvajte se, ona donosi nesreću de Vitima. – Šta! – uzviknu tamničar budeći se. – Ko govori o tim nevaljalcima, o tim bednicima, o tim zločincima de Vitima? – Nemojte se ljutiti, dobri čoveče, – reče Kornelijus sa svojim blagim smeškom; – za kostolom je najgore kada krv uzavri. Zatim, sasvim tiho, Rozi: – Dete moje, – reče – ja sam nevin, svoje ću sudije čekati sa mirom i spokojstvom nevinog čoveka. – Mir! – reče Roza. – Mir, a zašto? – Moj otac ne treba da posumnja da smo razgovarali. – Kakvo bi to zlo bilo? – Kakvo zlo? – Pa ne bi mi dopustio da ponovo dođem – reče mlada devojka. Kornelijus sa smeškom primi tu naivnu ispovest; i izgledalo mu je da malo sreće svetli nad njegovom nesrećom.

– Šta je, šta to mrmljate vas dvoje? – reče Grifus ustajući i pridržavajući svoju desnu ruku levom. – Ništa, – odgovori Roza – gospodin mi propisuje kako treba da se lečite. – Kako da se lečim, kako da se lečim! Ali i ja vama imam nešto da propišem, lepotice! – A šta to, oče? – Da ne dolazite u sobu zatvorenika, ili, kada dođete da što brže iz nje izađete; krenite napred i to brzo! Roza i Kornelijus izmenjaše pogled. Rozin je značio: – Eto, vidite! A Kornelijusov: – Neka bude kako to Gospod hoće!

TESTAMENT KORNELIJUSA VAN BARLEA Roza ee nije bila prevarila. Sudije dođoše sutradan u Buitenhof i ispitaše Kornelijusa van Barlea. Ispitivanje, uostalom, nije bilo dugo; bilo je utvrđeno da je Kornelijus čuvao kod sebe kobnu korespondenciju braće de Vit sa Francuskom. On to nije poricao. U očima sudija ostalo je samo neutvrđeno da li mu je tu korespondenciju predao njegov kum, Kornelije de Vit. Ali, kako od smrti dvojice mučenika, Kornelijus van Barle nije imao više šta da skriva, to ne samo da nije porekao da mu je ostavu predao lično Kornelije, već je ispričao i na koji način i u kojoj prilici mu je bila poverena. Ta je ispovest uvlačila kumče u kumov zločin. Bilo je osvedočeno saučesništvo između Kornelija i Kornelijusa. Kornelijus se ne zadrža na tom priznanju: on izreče svu istinu u pogledu svojih naklonosti, svojih navika, svojih prisnosti. On iznese svoju ravnodušnost prema politici, svoju ljubav prema studiranju umetnosti, nauci i cveću. On ispriča da, od dana kada mu je Kornelije došao u Dordreht i poverio mu ostavu, on tu ostavu nije ni dotakao ni čak zapazio. Rekoše mu da je to nemoguće jer su hartije bile zatvorene baš u fioci u koju je svakog dana zavlačio ruku i zavirivao. Kornelijus odgovori da je to istina, ali da je ruku zavlačio samo zato da vidi jesu li mu lukovi suvi, a zavirivao da bi se uverio jesu li počeli da klijaju. Izneše mu da se njegova tobožnja ravnodušnost prema toj ostavi ne može opravdati, zato što je bilo nemoguće, ako mu je kum poverio takvu ostavu, da ga nije upoznao s njom. Na šta on odgovori: Da ga je njegov kum Kornelije isuviše voleo i da mu kao odveć mudar čovek ništa nije hteo reći o sadržini tih hartija, pošto bi to poverenje poslužilo

samo zato da uznemirava čuvara ostave. Rekoše mu da bi gospodin de Vit, da je tako postupio, dodao paketu, u slučaju nezgode, kakvo uverenje koje bi posvedočilo da mu je kumče potpuno strano toj korespondenciji, ili bi, za vreme ovog procesa, napisao kakvo pismo koje bi poslužilo kao pravdanje. Kornelijus odgovori da njegov kum, bez sumnje, nije ni pomislio da mu je ostava u opasnosti kad je bila onako skrivena u ormanu koji je bio najsvetije mesto u van Barleovoj kući; i da je prema tome uverenje bilo nepotrebno. A što se tiče pisma, priseća se da je trenutak pre njegovog hapšenja, dok je bio okupljen posmatranjem jednog od najređih lukova, sluga gospodina Jana de Vita ušao u sušnicu i predao mu neku hartiju; ali da mu je od svega toga ostala samo uspomena slična nekom priviđenju. Sluga je nestao a što se tiče hartije možda bi je mogli naći ako bi se dobro potražilo. Što se tiče Krekea, bilo ga je nemoguće pronaći, pošto je napustio Holandiju. Što se tiče hartije bilo je malo verovatnoće da će se pronaći, te se tako nisu mnogo trudili oko toga. Čak ni Kornelijus nije mnogo navaljivao da se potraži, jer, pretpostavljajući da se ta hartija i pronađe, moglo je se desiti da nema nikakve veze sa korespondencijom koja je sačinjavala korpus delikti. Sudije kao da su htele da Kornelijusa nateraju da se bolje brani nego što je to radio: ponašali su se s njim s blagonaklonim strpljenjem, što pokazuje ili sudiju zainteresovanog za optuženog ili pobednika koji je savladao svog protivnika, i pošto je njegov potpuni gospodar, nema potrebe da ga muči da bi ga upropastio. Kornelijus nije prihvatio tu licemernu zaštitu i u poslednjem odgovoru im reče, sa plemenitošću mučenika i spokojstvom pravednika: – Vi me pitate, gospodo, za stvari o kojima ja nemam šta da kažem, osim tačne istine. A tačna istina evo je. Paket je kod mene došao putem koji sam vam izneo, kažem vam da mu nisam znao i da mu ni danas ne znam sadržinu, tek sam na dan hapšenja saznao da ostava sadrži korespondenciju koju je namesnik vodio sa markizom de Luvoa. Izjavljujem, najzad, da ne znam kako se moglo saznati da je paket kod mene i na kraju kako sam mogao biti kriv što sam primio ono što mi je donosio moj slavni i nesrećni kum. To je bila cela Kornelijusova odbrana. Sudije se povukoše na većanje.

Smatrali su: Da je svaki izdanak građanske nesloge koban, po tome što izaziva rat koga u interesu svih treba ugasiti. Jedan od njih, koga su smatrali za pronicljivog posmatrača, ustanovi da taj tako prividno ravnodušni mladić u stvari mora biti vrlo opasan, pošto je pod ledenim ogrtačem kojim se obavijao morao da skriva žarku želju da osveti gospodu de Vite, svoje rođake. Drugi jedan primeti da se ljubav prema lalama potpuno slaže sa politikom, i da je istorijski dokazano da je više, veoma opasnih ljudi, obrađivalo svoj vrt kao da im je to bilo pravo zanimanje, mada su se u stvari bavili nečim drugim. Na primer Tarkvinije Stari 16 , koji je gajio makove u Gabiji, i veliki Konde 17 , koji je zalivao karanfile u Vensenskoj kuli, i to prvi baš u trenutku kada je pripremao svoj ulazak u Rim, a drugi svoj izlazak iz tamnice. Sudija je zaključio ovom dilemom. Ili gospodin Kornelijus van Barle vrlo voli lale, ili vrlo voli politiku; i u jednom i u drugom slučaju nas je slagao, prvo, zato što je dokazano da se bavio politikom, i to pismima koja su nađena kod njega; zatim što je dokazano da se bavio lalama. Tu su lukovi da o tome posvedoče. Najzad, i u tome je bila nečuvenost stvari, pošto se Kornelijus van Barle bavio istovremeno lalama i politikom, optuženi je, dakle, bio meleske prirode, amfibijskog sklopa, baveći se s podjednakim žarom i politikom i gajenjem lala, što sve zajedno daje obeležje one vrste čoveka najopasnijeg po društveni mir, i jednu izvesnu, ili, bolje reći, potpunu analogiju sa onim velikim duhovima za koje su Tarkvinije Stariji i gospodin Konde pružili malopre primer. Ishod svih tih mudrovanja bio je da bi gospodin princ, statuder Holandije bio bez sumnje krajnje zahvalan Haškom sudu što mu uprošćava upravu nad Sedam Provincija, uništavajući i najmanje klice zavere protiv njegove vlasti. Ovakav argumenat nadvlada sve ostale, i da bi se uspešno uništila klica zavere, smrtna kazna protiv gospodina Kornelijusa van Barlea bi izrečena jednoglasno, jer je bilo dokazano i potvrđeno da je pod nevinim vidom ljubitelja lala učestvovao u strašnim intrigama i užasnim zaverama gospode de Vit protiv holandske nacionalnosti, i u njihovim tajnim vezama sa francuskim neprijateljem.

Presudi je bilo dodato da će imenovani Kornelijus van Barle biti izveden iz tamnice Buitenhof i odveden na gubilište, podignuto na istoimenom trgu, gde ću mu izvršilac presude odseći glavu. Kako je ta rasprava bila ozbiljna, ona je trajala pola časa, i za to vreme zatvorenik je bio vraćen u ovoj zatvor. Tu mu je skupštinski pisar pročitao presudu. Gazda Grifus bio je prikovan za krevet groznicom koju mu je prouzrokovala njegova prebijena kost. Ključevi su bili prešli u ruke jednog podređenog sluge i iza tog sluge koji je uveo pisara, Roza, lepa Frizijka, stala je u dovratak, sa rupcem na usnama da uguši svoje uzdahe i jecaje. Kornelijus sasluša presudu više začuđenog lica nego žalosnog. Pošto je pročitao presudu, pisar ga zapita ima li što da odgovori. – Bogami ne, – odgovori on. – Priznajem samo da među svima uzrocima smrti koje obazriv čovek može da predvidi, da bi ih predupredio, nikada ne bih pomislio na ovaj. Na taj odgovor pisar pozdravi Kornelijusa van Barlea sa ovim poštovanjem koje ovakvi činovnici poklanjaju velikim zločincima ovih vrsta. A kako se spremao da iziđe, Kornelijus reče: – Izvinite, gospodine pisare, a za koji dan je ta stvar, molim vas? – Pa za danas – odgovori pisar, malo zbunjen osuđenikovom hladnokrvnošću. Jecaj se začu iza vrata. Kornelijus se naže da vidi ko to jeca, ali je Roza bila pogodila njegov pokret i ustuknula je nazad. – A, – dodade Kornelijus – u koliko je sati izvršenje? – U podne, gospodine. – Đavola! – učini Kornelijus. – Čuo sam, čini mi se kako je deset otkucalo pre bar dvadesetak minuta. Nemam vremena za gubljenje. – Da se pomirite s bogom! Da, gospodine, – reče pisar klanjajući se do zemlje – možete zatražiti kakvog god sveštenika želite. Na te reči povuče se, i zamenik tamničara je hteo za njim da pođe zatvarajući Kornelijusova vrata, kada se jedna bela drhtava ruka povuče između tog čoveka i teških vrata.

Kornelijus vide samo zlatan kalpak opervažen belim čipkama, uobičajenu kapu lepih Frizijki; i ču samo šapat na tamničarevo uvo; tada ovaj predade teške ključeve beloj ruci koja se pružala, pa spustivši se nekoliko stepenika niže, sede nasred stepenica, koje je tako gore čuvao on, a dole pas. Zlatan kalpak se okrete i Kornelijus poznade lice ukvašeno suzama i uplakane plave oči lepe Roze. Devojka se približi Kornelijusu pritiskajući obema rukama slomljene grudi. – Oh, gospodine, oh – reče. I ne dovrši. – Lepo moje dete, – odgovori Kornelijus uzbuđen – šta želite od mene? Ja ubuduće nemam nikakve više vlasti ni nad čime, to vam unapred kažem. – Gospodine, dolazim da od vas tražim jednu milost – reče Roza, pružajući ruke pola Kornelijusu a pola nebu. – Nemojte tako plakati, Rozo, – reče zatvorenik – jer me vaše suze više raznežavaju nego moja bliska smrt. A vi znate da što je zatvorenik neviniji sa toliko više spokojstva i radosti treba da umre, pošto umire kao mučenik. Hajde, ne plačite više i recite mi vašu želju, lepa moja Rozo. Mlada devojka pade na kolena. – Oprostite mom ocu – reče ona. – Vašem ocu! – zapita Kornelijus iznenađen. – Da, bio je toliko grub prema vama! Ali takva mu je priroda, on je takav prema svima i nije ništa naročito grublje postupio prema vama no inače. – On je kažnjen, draga Rozo, čak više nego kažnjen nezgodom koja mu se dogodila i ja mu opraštam. – Hvala, – reče Roza. – A sada mi recite, mogu li ja nešto za vas da učinim? – Da osušite svoje lepe oči, drago dete, – odgovori Kornelijus sa svojim blagim osmehom. – Ali za vas… za vas… – Onaj ko ima da živi samo jedan sat veliki je sladostrasnik, ako mu je štogod potrebno, draga Rozo. – Sveštenik koga su vam ponudili?

– Obožavao sam boga celog svog života, Rozo. Obožavao sam ga u njegovim delima, blagosiljao u njegovoj volji. Poslednja misao kojom se bavim, Rozo, odnosi se na veličanje boga. Ne tražim sveštenika. Pomozite mi, draga moja, u ispunjenju te poslednje misli. – Ah, gospodine Kornelijuse, govorite, govorite! – uzviknu mlada devojka okupana suzama. – Dajte mi vašu lepu ruku i obećajte mi da se nećete smejati, dete moje. – Da se smejem! – uzviknu Roza očajna. – Da se smejem ovog trenutka. Zar me vi niste pogledali, gospodine Kornelijuse? – Pogledao sam vas, Rozo, i očima tela i očima duše. Nikad nije preda me izišla lepša žena i čistija duša; i ako vas od ovog trenutka više ne gledam to je zato što, spreman da napustim život, više volim da ni za čim ne žalim u njemu. Roza uzdrhta. Dok je zatvorenik dovršavao te reči, na zvoniku Buitenhofa izbi jedanaest časova. Kornelijus razumede. – Da, da, požurimo se, – reče – imate prava, Rozo. Onda izvlačeći iz svojih nedara, gde je ponovo bio sakrio otkako se nije više bojao da bude pretresen, hartiju sa tri luka, reče: – Lepa moja prijateljice, mnogo sam voleo cveće. Bilo je to u doba kada nisam znao da se može nešto drugo voleti. Oh, nemojte crveneti, ne okrećite se od mene, Rozo, makar vam i ljubav izjavio. To, dete moje, ne bi imalo nikakvih posledica; tamo se na Buitenhofu nalazi čelik koji će kroz šezdeset minuta izići na kraj s mojom smelošću. Dakle, voleo sam cveće, Rozo, i bio sam pronašao, tako bar verujem, tajnu velike crne lale za koju se misli da nije moguće da postoji, a to je predmet jedne nagrade od sto hiljada forinata, koju daje Cvećarsko društvo iz Harlema. Tih sto hiljada forinata, a bog zna da ono što žalim nisu tih sto hiljada forinata, nalaze se ovde u ovoj hartiji; zaradiće se sa ova tri mala luka koja su u njoj i vi ih možete uzeti, Rozo, jer vam ih dajem. – Gospodine Kornelijuse! – Oh, možete ih uzeti, Rozo! Nikoga nećete oštetiti, dete moje. Ja sam sam na svetu; otac i mati su mi umrli; nisam nikada imao ni brata ni sestre; nikada nisam pomislio da nekog iz ljubavi volim, i ako je ko pomislio mene

da voli, ja to nisam saznao. Vidite dakle, Rozo, da sam napušten, pošto ste vi jedini u ovom zatvoru koja me teši i pomaže mi. – Ali, gospodine, sto hiljada forinata… – Budite ozbiljni, dete moje, – reče Kornelijus. – Sto hiljada forinata biće lep miraz za vašu lepotu; vi ćete dobiti tih sto hiljada forinata, jer sam siguran u svoje lukove. Dobićete ih, draga Rozo, i ja u zamenu tražim samo obećanje da ćete se udati za čestita momka, mlada, koga ćete voleti i koji će vas voleti onoliko koliko sam ja voleo cveće. Ne prekidajte me, Rozo, ostaje mi sveta nekoliko minuta… Mlada se devojka gušila u jecanju. Kornelijus je uze za ruku. – Slušajte me, – nastavi – evo kako ćete postupati. Uzećete iz mog vrta u Dordrehtu zemlje. Tražite od Butruishajma, mog vrtara, zemlje sa leje br. 6; u dubokom sanduku zasadićete ova tri luka, oni će cvetati idućeg maja, tj. kroz sedam meseci, i kada vidite cvet na stabljici, noći provodite da ga čuvate od vetra a dane da ga čuvate od sunca. Siguran sam da će cvetati crno. Tada ćete obavestiti predsednika Harlemskog društva. On će preko kongresa utvrditi boju cveta i vama isplatiti sto hiljada forinata. Roza duboko uzdahnu. – Sada, – reče Kornelijus utirući jednu drhtavu suzu na ivici trepavice i koja je više bila upućena toj jedinstvenoj crnoj lali, koju neće videti, nego životu koji će napustiti – samo još nešto želim, da se lala zove Rosa Barlaensis, da u isto vreme podseća na moje i na vaše ime, a kako vi ne znate latinski, sigurno ćete zaboraviti to ime, gledajte da mi nađete malo hartije i olovku da vam ga napišem. Roza briznu u plač i pruži knjigu povezanu u kožu sa inicijalima K. V. – Šta je to? – zapita zatvorenik. – Avaj! – odgovori Roza. – To je Biblija vašeg kuma, Kornelija de Vita. Crpeo je iz nje snage da izdrži mučenje i da bez straha sasluša osudu. Našla sam je u sobi posle smrti mučenika, čuvala sam je kao svetu stvar; danas sam je vama nosila, jer mi se činilo da ta knjiga ima u sebi neku božansku moć. Vama, hvala bogu, nije bila potrebna ta snaga, koju je bog u vas usadio. Napišite odozgo šta imate da napišete, gospodine Kornelijuse, i mada na nesreću ne znam da čitam, ono što napišete biće ispunjeno.

Kornelijus uze Bibliju i s poštovanjem je poljubi. – S čim ću pisati? – zapita. – Ima jedna pisaljka u Bibliji – reče Roza. – U njoj je bila pa sam je sačuvala. To je bila pisaljka koju je Jan de Vit pozajmio svome bratu i nije se setio da je uzme natrag. Kornelijus je uze i na drugoj strani – jer je prva, čitalac se toga seća, bila ocepljena, – kao i njegov kum pred svoju smrt, napisa čvrstom rukom: Dana dvadeset i trećeg avgusta 1672, gotov, mada nevin, da predam dušu bogu na gubilištu, ostavljam Rozi Grifus jedino blago koje mi je ostalo od svih mojih ovozemaljskih blaga, pošto su mi ostala oduzeta; ostavljam, kažem, Rozi Grifus tri luka koji, po mom dubokom ubeđenju, treba da idućeg meseca maja, dadu veliku crnu lalu, predmet nagrade od sto hiljada forinata, koje daje Harlemsko društvo, – želeći da ona u moje ime primi tih sto hiljada forinata i kao moja jedina naslednica, pod jedinim uslovom, da se uda za mladića mojih godina otprilike, koji će je voleti a i ona njega, i da crnoj lali koja će stvoriti novu vrstu da ime Roza Barlenzis, to jest moje i njeno ime udruženo. Zdrav duševno i telesno Kornelijus van Barle. Zatim pružajući Rozi Bibliju: – Čitajte! – reče. – Avaj, – odgovori devojka Kornelijusu – već sam vam rekla da ne znam da čitam. Onda Kornelijus pročita Rozi testament koji je sastavio. Jecanje sirotog deteta udvostruči se. – Prihvatate li moje uslove? – zapita zatvorenik smešeći se setno i ljubeći vrh drhtavih prstiju lepe Frizijke. – Oh, ne bih mogla, gospodine, – promuca Roza. – Ne biste mogli, dete moje, a zašto?

– Zato što tu ima jedan uslov, koji ne bih mogla ispuniti. – Koji? Ja sam mislio da smo se složili u našem savezu. – Vi dajete sto hiljada forinata kao miraz? – Da. – I da se udam za čoveka koga ću voleti? – Bez sumnje. – E, pa, gospodine, taj mi novac nikad neće pripasti. Ja nikad nikog neću voleti i neću se udati. Posle tih teških izgovorenih reči, Roza poklecnu i zamalo ne izgubi svest od tuge. Kornelijus, uplašen što je vidi tako bledu i iznemoglu, htede da je uzme u naručje, kada na stepenicama odjeknuše teški koraci, praćeni drugim zlokobnim zvucima i lajanjem psa. – Dolaze po vas! – uzviknu Roza kršeći ruke. – Bože, bože, gospodine, nemate li ništa više da mi kažete? I ona pade na kolena, glavu zavuče u ruke, gušeći se od jecanja i suza. – Da vam kažem još to da brižljivo sakrijete tri luka i da ih negujete prema mojim uputstvima, i to meni za ljubav. Zbogom, Rozo! – Oh, da, – reče ona, ne dižući glave – oh, da, uradiću sve što ste rekli. Samo se neću udati, – dodade, sasvim tiho – jer je to za mene, zaklinjem vam se, nemoguće. I ona u svoja uzdrhtala nedra sakri Kornelijusovo blago. Graja, koju su Kornelijus i Roza čuli, dolazila je od pisara koji se vraćao po zatvorenika, u pratnji dželata, vojnika koji su imali da ga odvedu do gubilišta, i svakodnevnih posetilaca tamnice. Kornelijus ih primi, bez slabosti kao i bez prkošenja, više kao prijatelje nego kao progonitelje, i dopusti da mu ti ljudi nametnu izvesne radnje potrebne za izvršenje njihove službe. Zatim, bacivši pogled na trg kroz svoj mali prozor sa rešetkama, on opazi gubilište i na dvadeset koraka od njega, vešala, sa kojih su, po statuderovoj zapovesti, bili skinuti oskrnavljeni ostaci dva brata de Vit. Kada je trebalo poći u pratnji straže, Kornelijus očima potraži anđeoski pogled Rozin, ali je iza mačeva i halebarda video samo jedno telo opruženo

na drvenoj klupi i bledo lice upola pokriveno dugom kosom. Ali, mada je pala onesvešćena, Roza je, da bi poslušala svog prijatelja, pritisnula rukom svoje kadifeno prsluče, i čak je u nesvesnom stanju nagonski čuvala dragoceni amanet koji joj je poverio Kornelijus. Napuštajući zatvor, mladić je mogao da ugleda zgrčene Rozine prste na požutelom komadu one Biblije na kojoj je Kornelije de Vit tako teško i tako bolno napisao ono nekoliko redaka koji bi nesumnjivo spasli jednog čoveka i jednu lalu, da ih je Kornelijus bio pročitao.

POGUBLJENJE Kornelijus nije imao ni tri stotine koraka da napravi od tamnice do gubilišta. Na dnu stepenica pas ga je gledao mirno kako prolazi; Kornelijusu se čak učini da je u očima životinje primetio neki izraz blagosti, koji je bio blizak sažaljenju. Možda je pas poznavao na smrt osuđene, pa je ujedao samo one koji su izlazili slobodni. Što je put od tamničkih vrata do podnožja gubilišta bio kraći, razumljivo je da je tim više bio zakrčen radoznalcima. To su bili isti oni koji su čekali novu žrtvu pošto nisu dovoljno utolili žeđ za krvlju, koju su popili pre tri dana. Tek što se Kornelijus pojavi kada se ogromno urlanje pronese ulicom, prosu celom površinom trga, gubeći se u raznim pravcima po ulicama koje su vodile gubilištu i koje su bile zakrčene svetinom. Gubilište je ličilo na ostrvo o koje su udarali talasi četiri do pet reka. Usred tih pretnji, tih povika, bez sumnje da ih ne bi morao slušati, Kornelijus je bio samo sobom zauzet. Na šta je mislio taj pravednik, koji je išao smrti u susret? Nije mislio ni na svoje neprijatelje, ni na svoje sudije, ni na svoje dželate. Mislio je na lepe lale koje će sa neba videti, bilo na Cejlonu, ili Bengalu, ili drugde, i kako će sažaljivo gledati na ovu zemlju gde su ubili Jana i Kornelija de Vita, jer su mnogo mislili na politiku i gde će sada ubiti Kornelijusa van Barlea, jer je mnogo mislio na lale. Stvar jednog udarca mačem, govorio je filozof i otpočeće moj lepi san. Samo se nije znalo da li dželat nije i za njega čuvao, kao i za tolike nevešto pogubljene, više negoli jedan udarac. Van Barle se ipak odlučno pope stepenicama na gubilište.

Pope se gord uprkos tome što je prijatelj tog slavnog Jana i kumče plemenitog Kornelija koje je sakupljena svetina da ga vidi, pre tri dana, raznela i spalila. Kleče, pomoli se i primeti, ne bez velike radosti, da će polažući glavu na panj i držeći otvorene oči, do poslednjeg trenutka gledati prozor s rešetkama na Buitenhofu. Najzad čas za taj strašan pokret dođe: Kornelijus položi bradu na vlažni i hladni panj. Ali se tog trenutka i protiv njegove volje, oči zatvoriše da bi odlučnije podneo užasnu lavinu koja će se sručiti na njegovu glavu i odneti mu život. Blesak sinu na podu gubilišta; dželat je dizao mač. Van Barle reče zbogom velikoj crnoj lali, siguran da će se probuditi u svetu druge svetlosti i druge boje. Triput oseti kako mu hladan vetar mača prelazi preko uzdrhtalog vrata. Ali kakvo iznenađenje! Ne oseti ni bol ni potres. Ne ugleda nikakvu promenu boja. Zatim iznenada van Barle oseti da ga podižu neke blage ruke, a nije zvao ko je to, i uskoro je stojao nešto malo nesigurno. Otvori oči. Neko je čitao nešto pored njega, iz velikog pergamenta sa krupnim crvenim pečatom. Isto sunce, sijalo je na nebu, isti prozor s rešetkama gledao je na njega sa Buitenhofa, i ista svetina sad više ne urlajući već zaprepašćena gledala ga je sa trga. Otvarajući oči, gledajući, slušajući, van Barle uspe da razume ovo: Da se gospodar Viljem, princ Oranski, bojeći se bez sumnje da sedamnaest livara krvi i ono nekoliko unca koje se nalaze u van Barleovom telu, ne preliju pehar nebeske pravde, smilostivio radi njegovog držanja i izgleda nevinosti. Prema tome, njegova visost mu je poklonila život. – Eto, zašto se mač dizao tri puta sa tim zlokobnim sijanjem, tri puta je obletao oko njegove glave kao posmrtna ptica oko Turnusove 18 , ali se nije sručila na njegovu

glavu i kičmu mu ostavila netaknutu. Eto zašto nije bilo ni bola ni potresa. Eto, zašto se sunce i dalje smejalo plavetnilu, istina bledom, ali vrlo podnošljivom, nebeskog svoda. Kornelijus, koji se nadao bogu i panorami sveta u lalama bio je pomalo razočaran, ali se uteši pokrećući sa izvesnom ugodnošću inteligentne opruge svog dela tela koji Grci zovu trahelos, a mi Francuzi skromno zovemo vrat. Najzad se Kornelijus nadao da će pomilovanje biti potpuno i da će ga vratiti slobodi i njegovim lejama u Dordrehtu. Ali se Kornelijus varao. Kao što je u to isto doba govorila gospođa de Sevinje 19 , pismo je imalo post-skriptum, i najvažniji deo pisma bio je u postskriptumu. Tim je post-skriptumom Viljem, statuder Holandije, osuđivao Kornelijusa van Barlea na doživotni zatvor. Bio je odveć malo kriv za smrt, ali odveć mnogo kriv za slobodu. Kornelijus sasluša dakle post-skriptum, zatim posle prvog nezadovoljstva koje je razočaranje u post-skriptumu donosilo, on pomisli: – Pa ipak nije sve izgubljeno. I večiti zatvor ima nečeg dobrog. U večitoj tamnici nalazi se Roza. A tu su još i moja tri luka crne lale. Ali je Kornelijus zaboravljao da Sedam Provincija mogu imati sedam zatvora, po jedan na provinciju, i da je zatvorenikov hleb jevtiniji na drugom mestu nego u Hagu, koji je prestonica. Njegova visost Viljem, koji izgleda nije imao mogućnosti da hrani van Barlea u Hagu, slao ga je da odleži svoj večiti zatvor u tvrđavi Levenštajn, blizu Dordrehta, ali avaj, ipak vrlo daleko. Jer se Levenštajn, kažu geografi, nalazi na vrhu ostrva koje obrazuju, preko puta Gorkuma, Meza i Vahal. Van Barle je dosta dobro poznavao istoriju svoje zemlje da ne bi znao da je čuveni Grocijus 20 bio zatvoren u toj tvrđavi posle Barneveltove smrti, i da mu je Skupština, u svojoj velikodušnosti prema slavnom piscu, pravniku, istoričaru, pesniku, teologu, dodelila svotu od dvadeset četiri holandska marjaša dnevno za hranu. – Meni, koji ni izdaleka ne vredim koliko Grocijus, – pomisli van Barle – meni će dati jedva dvanaest marjaša i živeću vrlo bedno, ali ću ipak živeti.

Ali iznenada pogođen strašnim sećanjem, Kornelijus uzviknu: – Ah, kako je tamo vlažno i oblačko! Kako je zemljište rđavo za lale. – Pa Roza, Roza koja neće biti u Levenštajnu – prošaputa, spuštajući na grudi glavu koja zamalo nije i niže pala.

ŠTA SE ZA TO VREME DOGAĐALO U DUŠI JEDNOG GLEDAOCA Dok je Kornelijus tako razmišljao jedna su se kola približila gubilištu. Bila su to kola za zatvorenika. Pozvaše ga da uđe i on posluša. Poslednji pogled uputi Buitenhofu. Nadao se da će na prozoru videti utešeno lice, ali su u kola bili upregnuti dobri konji koji uskoro odvedoše van Barlea daleko od poklika gomile u počast veoma velikodušnom statuderu, među kojima se mešala i po koja pretnja upućena de Vitima i njihovom kumčetu koje se spaslo smrti. Na šta su prisutni govorili: – Baš je sreća što smo se požurili da izvršimo pravdu nad tim velikim zločincem Janom i malim lupežom Kornelijem, inače bi nam ih milost njegove visosti oduzela kao što nam je uzela ovog. Među svim tim gledaocima, koje je van Barleovo pogubljenje privuklo na Buitenhof, i koji su se pri takvom obrtu stvari pomalo razočarali, najrazočaraniji je bio izvestan mali građanin, čisto obučen, i koji se celog jutra tako dobro borio rukama i nogama da je uspeo da od gubilišta bude odvojen samo redom vojnika koji ga je okružavao. Mnogi su ispoljavali žudnju da vide kako teče izdajnička krv krivca Kornelijusa; ali u ispoljavanju te mračne želje niko nije uneo toliko upornosti koliko rečeni građanin. Najbešnji su bili u zoru došli na Buitenhof da zadrže kakvo bolje mesto; ali je on, pretekavši i najbešnje, celu noć proveo na pragu tamnice, a odatle je stigao u prvi red, kao što smo kazali, unquibus et rostro 21 , milujući jedne, udarajući po drugima. Kad je dželat doveo osuđenika na gubilište, građanin, stojeći na ivici česme da bolje vidi i da bude bolje viđen, učinio je prema dželatu pokret koji je trebalo da znači: – Sve je ugovoreno, je li tako?

Na taj pokret je dželat odgovorio drugim pokretom: – Budite bez brige. Ko je bio taj građanin, koji je izgledao u tako dobrim odnosima sa dželatom i šta je značila ta izmena gestova? Ništa prirodnije; građanin je bio minher Isak Bokstel, koji je posle Kornelijusovog hapšenja, kao što smo videli, došao u Hag da pokuša da prigrabi tri luka crne lale. Bokstel je prvo pokušao da Grifusa pridobije za sebe ali je ovaj po vernosti, nepoverenju i ujedu ličio na buldoga. Zato je Bokstelovu mržnju shvatio obratno i udaljio ga kao vatrenog prijatelja zatvorenikovog koji se raspituje o nevažnim stvarima da bi mu verovatno udesio kakvu mogućnost za bekstvo. Zato je pri prvim Bokstelovim predlozima da oduzme lukove, zatvoreniku koji ih krije, bilo u nedrima, bilo u kakvom kutu svog zatvora, Grifus odgovorio izbacivanjem, koje je propratio milovanjem i pas sa stepeništa. Bokstel se ne obeshrabri zbog tura od čakšira koji je ostao u psećim čeljustima. Ponovio je svoj pokušaj, no ovog puta je Grifus bio u krevetu, grozničav i slomljene ruke. Nije hteo ni da primi molioca, koji se zato obrati Rozi, nudeći mladoj devojci halpak od čista zlata u zamenu za tri luka. Na što ga plemenita mlada devojka, mada još nije znala vrednost krađe koju su joj predlagali da učini, i za koju su tako dobru nagradu nudili, uputi na dželata, koji je ne samo poslednji sudija zatvorenikov već i njegov poslednji naslednik. To u Bokstelovom duhu rodi jednu misao. U međuvremenu je presuda bila izrečena; brza presuda kao što se vidi. Isak nije dakle imao vremena nikoga da podmiti. Zaustavi se prema tome na ideji, koju mu je dala Roza; ode do dželata. Isak nije ni sumnjao da Kornelijus neće umreti sa svojim lalama na srcu. Zaista, Bokstel nije mogao da pogodi dve stvari: Rozu, to jest ljubav; Viljema, to jest milost. Da nije bilo Roze i Viljema, zavidljivčeva računica bila bi tačna.

Da nije bilo Viljema Kornelijus bi umro. Da nije bilo Roze Kornelijus bi umro sa svojim lukovima na srcu. Minher Bokstel ode, dakle, do dželata, prijavi mu se kao veliki prijatelj osuđenikov, i izuzev nakita od zlata i srebra koji je ostavljao dželatu, kupi celokupno odelo budućeg mrtvaca za donekle preteranu svotu od stotinu forinata. Ali šta je bila svota od stotinu forinata za čoveka koji je gotovo siguran da će za nju kupiti nagradu Harlemskog društva? To je bio novac dat na zajam sa hiljadu na jedan, što je, kako se vidi, dobra zarada. Dželat, sa svoje strane, nije imao ništa ili skoro ništa da uradi da bi zaradio svojih stotinu forinata. Imao je, posle završenog pogubljenja, da dopusti minheru Bokstelu da se sa svojim slugama, popne na gubilište i pokupi zemne ostatke svoga prijatelja. To su, uostalom, često radili vernici kada bi neki od njihovih učitelja javno umirali na Buitenhofu. Fanatik kao Kornelijus mogao je imati još nekog fanatika koji bi dao stotinu forinata za njegove ostatke. Zato je dželat pristao na predlog. Samo je jedan uslov tražio, a to je da se plati unapred. Bokstel je, kao oni ljudi koji ulaze u šatre na vašaru, mogao da bude nezadovoljan i prema tome da ne plati kad iziđe. Bokstel je platio unapred i čekao. Lako je zamisliti posle toga koliko je Bokstel bio uzbuđen, kako je nadgledao stražu, pisara, dželata, kako su ga van Barleovi pokreti uznemiravali; kako će se namestiti na panju, kako će pasti; da neće u padu da prignječi te neprocenjive lukove; da li se bar pobrinuo da ih zatvori u neku kutiju zlatnu, na primer, pošto je zlato najtvrđe od svih metala. Nećemo ni da opisujemo utisak koji je na tog dičnog smrtnika proizvelo ometanje u izvršenju presude. Na šta je taj dželat gubio vreme kovitlajući tako mač oko Kornelijusove glave umesto da ga sruči na glavu? I kad vide kako pisar uzima osuđenika za ruku, kako ga podiže vadeći istovremeno iz džepa pergament; kad sasluša javno čitanje statuderovog pomilovanja, Bokstel nije više bio čovek. Bes tigra, hijene i zmije izbijao mu je iz očiju, iz

njegovog povika, iz njegovog pokreta; da je bio u van Barleovoj blizini, bacio bi se na njega i ubio bi ga. Tako, dakle, Kornelijus će živeti, Kornelijus će ići u Levenštajn, odneće tamo u zatvor svoje lukove i možda će se naći neki vrt gde će uspeti da rascveta crnu lalu. Ima izvesnih katastrofa, čije pojedinosti pero sirotog pisca je nemoćno da opiše, te je primoran da ih prepusti mašti čitaoca u svoj njihovoj golotinji. Bokstel, van sebe, pade sa svog ivičnjaka na nekoliko oranžista nezadovoljnih kao i on obrtom stvari. Oni pomisliše da su krici minhera Isaka krici radosti, navališe pesnicama na njega, što je doista bilo i zasluženo. Ali, šta je bilo tih nekoliko udaraca pesnicama prema bolu koji je osećao Bokstel. Htede da potrči za kolima koja su nosila Kornelijusa i njegove lukove. Ali, u svojoj žurbi ne vide jedan kamen, saplete se, izgubi ravnotežu, otkotrlja se na deset koračaji i ustade izgažen, izubijan, pošto mu sva haška svetina pređe preko leđa. I u toj se prilici Bokstel, koga je baš gonila nesreća, izvukao sa iscepanim odelom, izubijanim leđima i izgrebenim rukama. Moglo bi se pomisliti da će to Bokstelu već biti dosta. Ali bi se prevarili. Bokstel, pošto ustade, iščupa što je više mogao kose i prinese je na žrtvu onoj divljoj i neosetljivoj boginji koju zovu Zavist. Ta je ponuda sigurno bila prijatna boginji koja, kako kaže mitologija, umesto kose ima zmije.

GOLUBOVI IZ DORDREHTA Za Kornelijusa van Barlea zaista je bila velika počast da bude zatvoren baš u istoj tamnici koja je bila primila i učenog gospodina Grocijusa. Ali stigavši u tamnicu čekala ga je još veća počast. Našlo se da je i soba u kojoj je stanovao slavni prijatelj Barneveltov u Levenštajnu bila slobodna, kada je u Levenštajn milost Oranskog princa poslala ljubitelja lala van Barlea. Ta je soba u tvrđavi uživala rđav glas otkako je, zahvaljujući zamisli svoje žene, gospodin Grocijus iz nje pobegao u onom čuvenom sanduku za knjige, koji su zaboravili da pregledaju. S druge strane, izgledalo je kao dobar znak za van Barlea što su mu dali tu sobu; jer najzad, nikada, prema svome shvatanju, tamničar ne bi nastanio drugog goluba u kavez, iz kojega je prvi tako lako odleteo. Soba je bila istorijska. U njoj se nalazilo jedno udubljenje koje je bilo napravljeno za gospođu Grocijus. Bila je to tamnička soba kao sve ostale tamničke sobe, možda malo viša; zato se iza rešetkastog prozora pružao divan pogled. Za van Barlea život je bio nešto više od aparata za disanje. Siroti zatvorenik više od svoje naprave za disanje voleo je dve stvari, čije mu je fiktivno posedovanje mogla pružiti samo misao, ta slobodna putnica: Voleo je cvet jedan i jednu ženu, a oboje su za njega bili zauvek izgubljeni. Srećom se dobri van Barle varao, jer mu se u samom srcu te tamnice pripremao najpustolovniji život kakvog je ikada ljubitelj lala imao da proživi. Jednog jutra, stojeći kraj prozora, dok je udisao svež vazduh koji se peo od Vahala i dok je u daljini, iza šume dimnjaka posmatrao vetrenjače iz Dordrehta, svoga zavičaja, on vide kako mnoštvo golubova dolete sa te tačke horizonta i načička se, trepereći na suncu, na oštre zabate Levenštajna. Ti golubovi, reče u sebi van Barle, dolaze iz Dordrehta i prema tome

mogu se tamo i vratiti. Neko, ko bi privezao jednu reč o krilo tih golubova, možda bi imao sreću da o sebi da vesti u Dordreht, gde ga oplakuju. Kada je neko u svojoj dvadeset osmoj godini osuđen na večitu tamnicu, strpljiv je, jer je to otprilike dvadeset dve ili dvadeset tri hiljade tamničkih dana. Van Barle, misleći na svoja tri luka, jer mu je ta misao kucala u pameti, kao što srce kuca u grudima, van Barle, kako rekosmo, misleći na svoja tri luka, napravi zamku za golubove. Primamljivao je ptice svim sredstvima svoje kuhinje od holandskih osamnaest marjaša – francuskih dvanaest – i posle mesec dana neplodnih pokušaja, uhvati jednu ženku. Trebalo mu je još dva meseca dok je uhvatio mužjaka; zatim ih zatvori zajedno, i početkom 1673 godine, pošto je izlegla jaja, pusti ženku, a ona imajući poverenje u mužjaka, koji je umesto nje ležao na jajima, odlete sva srećna u Dordreht, sa pisamcetom pod krilom. Vrati se uveče. Pisamce je bilo kod nje. Nosila ta je tako petnaest dana, prvo na veliko razočarenje, a zatim i na veliko očajanje van Barleovo. Šesnaestog dana vrati se nazad bez njega. Van Barle je pismo uputio svojoj dadilji, staroj Frizijki, i preklinjao je dobre duše koje bi ga našle da joj ga predadu što sigurnije i brže moguće. U tom pismu upućenom dadilji bilo je i pisamce za Rozu. Kao što vetar svojim dahom odnese seme šeboja na zidine starih tvrđava i tamo se ovaj uz pomoć malo kiše rascveta, tako i van Barleova dadilja dobi pismo upućeno vazdušnim putem. Evo kako: Napuštajući Dordreht za Hag i Hag za Gorkum, minher Isak Bokstel napustio je ne samo svoju kuću, ne samo ovog slugu, ne samo svoju osmatračnicu, ne samo svoj teleskop već i svoje golubove. Sluga, koji je ostavljen bez plate, poče prvo da jede ono malo ušteđevine što je imao, a zatim poče da jede golubove. Kad su golubovi to osetili oni se sa krova Isaka Bokstela preseliše na krov Kornelijusa van Barlea.

Dadilja je bila žena dobrog srca koja je morala nešto da voli. Ona zavoli golubove koji su joj zatražili gostoprimstvo, i kad Isakov sluga zatraži poslednjih dvanaest ili petnaest preostalih da ih pojede, ona mu ponudi da ih otkupi po šest holandskih marjaša komad. To je bilo dvaput više nego što su vredeli, zato sluga pristade sa velikom radošću. Tako dadilja postade sopstvenica zavidljivčevih golubova. Ti su golubovi, izmešani s drugim, u svojim putovanjima posećivali Hag, Levenštajn, Roterdam, tražeći bez sumnje žito drugačije vrste, konopljino seme drugačijeg ukusa. Slučaj je hteo da Kornelijus van Barle uhvati baš jednog od tih golubova. Da zavidljivac nije napustio Dordreht da bi sledio svog suparnika najpre u Hag, pa onda u Gorkum ili u Levenštajn, kako se hoće, jer su ta dva mesta odvojena samo spajanjem Vahala i Meze, u njegove bi ruke a ne u dadiljine palo pismo koje je van Barle napisao, i tako bi siroti zatvorenik, kao gavran rimskog obućara, gubio svoje vreme i svoj trud i od ove priče bi ostalo da se ispričaju samo niz dana bledih, žalosnih i mračnih kao što je ogrtač noći. Pisamce, dakle, dopade pravo u ruke van Barleove dadilje. Prvih dana februara, dok su se poslednji noćni časovi spuštali s neba, ostavljajući za sobom zvezde koje su se rađale, Kornelijus začu na stepenicama kulice glas od koga sav uzdrhta. Prinese ruku srcu i posluša. Bio je to blagi i topli glas Rozin. Priznajemo da Kornelijus nije bio toliko tim iznenađen, toliko van sebe od radosti, koliko bi bio da nije bilo golubova. Golub mu je u zamenu za pismo pod svojim praznim krilom doneo nadu, i svakog dana je očekivao, razume se ako je pismo bilo predato, da dobije vesti o svojoj ljubavi i svojim lukovima, jer je poznavao Rozu. Ustade i oslušnu naginjući se prema vratima. Da, bio je to glas koji ga je tako nežno uzbudio U Hagu. Ali, da li će sada Roza, koja je od Haga došla do Levenštajna, Roza koja je uspela – Kornelijus nije znao kako – da prodre u tamnicu, da li će Roza isto tako srećno prodreti i do zatvorenika?

Dok je Kornelijus, tim povodom, zidao misao povrh misli, a želje povrh briga, prozorče na vratima njegove ćelije se otvori i Roza blistava od radosti, od ukrasa, lepa naročito zbog bola koji joj je već pet meseci prelivao obraze bledilom, Roza prisloni svoje lice na Kornelijusove rešetke govoreći mu: – Oh, gospodine, gospodine, evo me. Kornelijus pruži ruke, pogleda na nebo i kriknu od radosti. – Oh, Rozo, Rozo! – viknu. – Tiho! Govorimo tiho, otac ide za mnom – reče mlada devojka. – Vaš otac? – Da, dole je u dvorištu, pri dnu stepenica, dobija uputstva od guvernera, sad će se popeti. – Uputstva od guvernera?… – Slušajte, gledaću da vam sve ispričam u dve reči: statuder ima jednu poljsku kuću na milju od Lajdena, jednu veliku mlekaru. Moja tetka, njegova dadilja, brine se o svim životinjama koje se tamo nalaze. Čim sam primila vaše pismo, vaše pismo koje, nažalost, nisam mogla da pročitam ali koje mi je pročitala vaša dadilja, otrčala sam kod tetke, tamo sam ostala sve dok princ nije došao u mlekarnik, i kad je došao tražila sam mu da moj otac promeni svoju dužnost prvog ključara zatvora u Hagu za dužnost tamničara u tvrđavi Levenštajn. On ništa nije posumnjao u moj cilj; da je znao za njega, možda bi odbio, ovako je pristao. – I tako ste sada ovde. – Kao što vidite. – I tako ću vas viđati svakog dana? – Što češće bude moguće. – Oh, Rozo, lepa moja Rozo! – reče Kornelijus. – Zar me vi ipak malo volite? – Malo… – reče ona – oh, pa vi baš mnogo ne tražite gospodine Kornelijuse. Kornelijus joj strasno pruži ruke ali su samo prsti mogli da im se dotaknu kroz rešetku. – Evo mog oca! – reče mlada devojka. I Roza živo pobeže od vrata i potrča ka starom Grifusu koji se pojavljivao

na kraju stepenica.

PROZORČE Grifus je bio u pratnji velikog psa. Vodio ga je po svim sobama da bi, ako se ukaže prilika, poznao zatvorenike. – Oče, – reče Roza – ovo je čuvena soba iz koje je gospodin Grocijus pobegao; sećate se gospodina Grocijusa? – Da, da, onaj nevaljalac Grocijus; prijatelj onog zlikovca Barnevelta koga sam video kako su pogubili, kada sam bio dete. Grocijus, aha, iz ove je sobe pobegao! E pa, ja tvrdim da niko više neće iz ove sobe pobeći. I, otvarajući vrata, poče u mraku da drži govor zatvoreniku. Što se tiče psa, on je gunđajući njušio zatvorenikove noge, kao da ga pita s kakvim pravom se to on vratio živ, kada ga je video kako izlazi okružen pisarom i dželatom. Ali ga lepa Roza pozva i pas joj priđe. – Gospodine, – reče Grifus podižući svoj fenjer, pokušavajući da malo osvetli oko sebe – evo vam vašeg novog tamničara. Ja sam glavni ključar i sobe su pod mojim nadzorom. Nisam rđav ali sam neumoljiv za sve ono što se tiče discipline. – Ali, ja vas vrlo dobro poznajem, dragi moj gospodine Grifuse, – reče zatvorenik stupajući u svetlosni krug koji je padao sa lampe. – Gle, gle, to ste vi, gospodine van Barle – reče Grifus. – Ah, to ste vi! Gle, gle, kakav susret. – Da, i sa velikim zadovoljstvom, dragi moj gospodine Grifuse, vidim da vam je ruka ne može biti bolje, pošto s tom rukom držite fenjer. Grifus nabra obrve. – Eto šta je, – reče – u politici se uvek greši. Njegova visost vas je ostavila u životu, ja to ne bih učinio. – Eh! – zapita Kornelijus. – A zašto?

– Zato što ste čovek koji će ponovo da kuje zavere; vi učeni ljudi opštite sa đavolom. – Ah, majstor Grifuse, da niste možda nezadovoljni kako sam vam ruku namestio, ili cenom koju sam vam tražio? – reče Kornelijus smejući se. – Naprotiv, dođavola, naprotiv, – progunđa tamničar – isuviše ste mi dobro namestili ruku, ima tu neke vradžbine. Posle šest nedelja služio sam se rukom kao da se ništa nije desilo. Lekar iz Buitenhofa, koji dobro zna svoj posao, hteo je zbog toga da mi je ponovo slomi i po propisima namesti, obećavajući da se onda tri meseca neću moći njome služiti. – A vi to niste hteli? – Rekao sam: ne! Dokle god se ovom rukom mogu da prekrstim, – Grifus je bio katolik – dokle god se mogu da prekrstim ovom rukom, ne bojim se đavola. – Ako se ne bojite đavola, majstor Grifuse, utoliko manje treba da se bojite učenih ljudi. – Oh, učenjaci, učenjaci, – uzviknu Grifus, ne odgovarajući – više bih voleo da čuvam deset vojnika nego jednog jedinog naučnika. Vojnici puše, piju, opijaju se; meki su kao ovce kada im date rakije ili vina sa Meze. Ali naučnik, da pije, puši, da se opije, taman posla! Umeren je, ne troši ništa, glava mu je sveža, taman za zaveru zgodna. Ali vam odmah kažem da za vas neće biti lako da kujete zavere. Prvo, nema knjiga, nema hartija, nema mađijskih spisa. Pomoću knjiga je gospodin Grocijus pobegao. – Uveravam vas, majstor Grifuse, – odgovori van Barle – možda sam se jednog trenutka i nosio mišlju da bežim, ali sada na to više ne mislim. – Dobro je to – reče Grifus; – pazite se, i ja ću da pazim na vas. Ne mari, ne mari, ipak je njegova visost napravila krupnu grešku. – Što mi nije odsekla glavu?… Hvala, hvala, majstor Grifuse. – Bez sumnje. Pogledajte, zar sada gospoda de Vit nisu mirni! – Strašno je to što kažete, gospodine Grifuse, – reče van Barle okrećući se da prikrije svoju odvratnost. – Vi zaboravljate da je jedan od tih nesrećnika bio moj prijatelj, a drugi… moj drugi otac. – Da, ali ja se sećam da su i jedan i drugi bili zaverenici. A zatim ja to iz čovekoljublja govorim. – Ah, zaista. Objasnite mi malo to, dragi gospodine Grifuse, ne razumem