mogao – da pročita gospodareve misli. Viljem nastavi još jedan trenutak da piše a onda, podižući oči i ugledavši Rozu kako stoji pored vrata, reče joj će ostavljajući pisanje: – Priđite, gospođice. Roza učini nekoliko koračaji ka stolu. – Gospodaru, – reče, zaustavljajući se. – Dobro – reče princ. – Sedite. Roza posluša, jer je princ na nju pogledao. Ali čim je ponovo skrenuo pogled na hartiju, ona se posramljena povuče. Princ je završavao pismo. Za to je vreme hrt bio ustao i otišao do Roze, zagledao je i umiljavao joj se. – Aha! – reče Viljem svom psu. – Vidi se da ti je to zemljakinja; poznao si je. Zatim, okrećući se Rozi i posmatrajući je svojim ispitivačkim i istovremeno prikrivenom pogledom: – Da vidimo, kćeri moja, – reče. Princ je imao jedva dvadeset i tri godine, Roza je imala osamnaest do dvadeset; bolje bi uradio da joj je kazao: sestro moja. – Kćeri moja, – reče onim čudno dostojanstvenim glasom koji je ledio sve one koji su mu prilazili, – sada smo sami nas dvoje, razgovarajmo. Roza poče sva da drhti a međutim nije bilo ničeg neprijateljskog u prinčevom izgledu. – Gospodaru, – promuca ona. – Vi imate oca u Levenštajnu? – Da, gospodaru. – Vi ga ne volite? – Ne volim ga, gospodaru, bar ne onako kako bi kćer trebalo da ga voli. – Ružno je to ne voleti svog oca, dete moje, ali je lepo što ne lažete svog princa. Roza obori pogled.
– Zbog čega ne volite svog oca? – Moj otac je zao. – Kako se to ispoljava? – Moj otac zlostavlja zatvorenike. – Sve? – Sve. – A da li mu vi ne prebacujete da jednog od njih naročito zlostavlja? – Moj otac naročito zlostavlja gospodina van Barlea, koji… – Koji je vaš ljubavnik. Roza ustuknu jedan korak. – Koga ja volim, gospodaru, – odgovori gordo. – Već odavno? – zapita princ. – Od dana kada sam ga videla. – A videli ste ga? – Sutradan po onom danu kada su onako strašno ubijeni gospodin namesnik Jan i njegov brat Kornelije. Prinčeve usne se skupiše, čelo mu se nabra, trepavice se spustiše i za tren sakriše oči. Posle trenutka ćutanja, on nastavi: – Zašto volite čoveka koji je osuđen da živi i umre u zatvoru? – Zato, gospodaru, što ću mu pomoći da živi i umre ako bude živeo i umro u zatvoru. – I vi biste pristali da budete zatvorenikova žena? – Bila bih najponosnije i najsrećnije ljudsko stvorenje kada bih bila žena gospodina van Barlea; ali… – Ali šta? – Ne usuđujem se da kažem, gospodaru. – Ima neki prizvuk nade u vašem glasu; čemu se nadate? Ona podiže svoje lepe oči na Viljema, svoje bistre i prodorno pametne oči, koje u dnu tog mračnog srca potražiše milost uspavanu snom koji je ličio na smrt. – Ah, razumem.
Roza se nasmeši sklapajući ruke. – Nadate se u mene – reče princ. – Da gospodaru. – Hm! Princ zapečati pismo koje je napisao i pozva jednog od svojih oficira. – Gospodine van Dekenu, – reče – odnesite u Levenštajn ovu poruku; upoznaćete se sa nalozima koje upućujem guverneru i ispunićete ono što se na vas odnosi. Oficir pozdravi, i pod zvučnim svodom kuće začu se topot konja u galopu. – Kćeri moja, – nastavi princ – u nedelju je praznik lale, a nedelja je prekosutra. Ukrasite se sa ovih pet stotina forinata, jer ja hoću da taj dan bude za vas veliki praznik. – Kako vaša visost želi da se obučem? – prošaputa Roza. – Uzmite nošnju frizijskih nevesta, – reče Viljem – lepo će vam stajati.
HARLEM Harlem, u koji smo ušli pre tri dana sa Rozom, i u koji ćemo ući sa zatvorenikom, lep je grad koji se s pravom diči da je jedan od najsenovitijih u celoj Holandiji. Dok su drugi u svom samoljublju želeli da blistaju svojim arsenalima i gradilištima, radnjama ili bazarima, Harlemova slava bila je u tome da prednjači svima gradovima u državi svojim lepim gustim brestovima, svojim vitim jablanovima i naročito svojim senovitim šetalištima, iznad kojih su se u svodu dodirivali hrast, lipa i kesten. Harlem, videvši kako su varoš Lajden, susetka, i Amsterdam, kraljica, na putu da postanu jedan grad nauke, a drugi grad trgovine, Harlem je hteo da postane poljoprivredna ili, bolje reći, cvećarska varoš. Doista, dobro zaklonjen, izložen vazduhu, dobro zagrevan suncem, davao je baštovanima takve garancije koju svaka druga varoš, sa svojim morskim vetrovima ili suncem sa ravnice ne bi mogla pružiti. Zato su se u Harlemu nastanili svi oni mirni duhovi koji su gajili ljubav prema zemlji i njenim dobrima, kao što su se u Roterdamu i Amsterdamu nastanili svi nemirni i pokretni duhovi u kojima leži ljubav ka putovanjima i trgovini, kao što su se u Hagu nastanili svi političari i svetski ljudi. Rekli smo da je Lajden bio grad naučnika. Harlem je, dakle, imao ljubavi za nežnije stvari, za muziku, slikarstvo, voćnjake, šetnje, šume i cvetne vrtove. Harlem polude za cvećem, a između ostalog cveća, za lalama. Harlem je davao nagrade u čast lala i tako smo sasvim prirodno došli na onu koju je grad davao, petnaestog maja 1673, u čast velike crne lale, bez mrlje i bez mane, koja je njenom izumitelju imala da donese sto hiljada forinata. Pošto je Harlem izneo na svetlost dana svoju osobenost, pošto je pokazao svoj ukus prema cveću uopšte a prema lalama naročito, u doba kada je sve
bilo u znaku rata ili bune, Harlem, pošto je doživeo tu uzvišenu radost da vidi kako cveta ideal njegovih stremljenja i uzvišenu počast da vidi kako cveta ideal lala; Harlem, lepi grad pun drveća i sunca, senke i svetlosti, Harlem je od te svečanosti predavanja nagrade hteo da napravi svetkovinu koja će večno ostati u uspomeni ljudi. A imao je na to utoliko više pravo jer je Holandija zemlja svetkovina; nikada tako lenja priroda nije razvila toliko obilje bučnog žara praćenog pesmom i igrom, nego ona koju su pokazivali dobri republikanci Sedam Provincija prilikom zabava. Radije pogledajte slike dva Tenijea 33 . Sigurno je da su od svih ljudi lenjivci ti koji su najorniji da se zamore, ne kada pregnu na posao već kada se predaju zabavi. Harlem se, dakle, trostruko radovao, jer je imao da proslavi trostruku svetkovinu: crna lala je bila otkrivena, zatim je princ Viljem Oranski prisustvovao svečanosti kao svaki pravi Holanđanin, i najzad, čast Skupštine nalagala je da se pokaže Francuzima, posle tako poraznog rata kakav je bio onaj od 1672, da je pod batavske republike još toliko čvrst da se na njemu može igrati uz pratnju topova sa brodova. Cvećarsko društvo iz Harlema bilo je dostojno grada dodeljujući nagradu od sto hiljada forinata za jedan luk lale. Grad nije hteo da zaostane i izglasao je podjednaku svotu koja je predata u ruke njenih odbornika da se proslavi ta narodna nagrada. I zato su, te nedelje određene za svetkovinu, priliv naroda i oduševljenje građana bili toliki da čovek ne bi mogao, čak i sa podrugljivim osmejkom Francuza, koji se svemu i svuda smeju, da se ne divi karakteru tih dobrih Holanđana, spremnih kako da potroše svoj novac tako isto i da sagrade brod koji treba da se bori protiv neprijatelja, to jest da podržavaju i čast nacije i da nagrade izum novog cveta, koji treba da blista jedan dan s namenom da za taj dan zabavi žene, naučnike i radoznalce. Na čelu odbornika i predsedništva društva blistao se gospodin van Sistens obučen u svoje najlepše odelo. Dični čovek je uložio sve napore da liči na svoj omiljeni cvet tamnom i strogom elegancijom svog odela i da se požurimo da kažemo, slave njegove radi, da je u tome potpuno uspeo. Crna kao ugljen, udovička kadifa, svila kao dan i noć, sa rubljem blistave
beline, takvo je bilo svečano odelo predsednika, koji je hodao na čelu svog odbora, sa ogromnim buketom u ruci. Iza tog odbora, šarenog kao livada, mirisnog kao proleće, naučnici grada, sudije, vojnici, plemići i seljaci. Narodu, čak ni kod gospode republikanaca Sedam Provincija, nije bilo mesto u povorci; on je stajao sa strane. To je, uostalom, najbolje od svih mesta da se vidi… i da se ima. To je mesto mnoštva, koje čeka, filozofija zemaljskih staleža, da trijumfi prodefiluju, da bi se znalo šta da se o njima kaže, a ponekad i šta da se s njima uradi. Ali, ovog puta nije bilo reči o trijumfu Pompeja, niti o trijumfu Cezara. Ovog puta se nije proslavljao poraz Mitridata, ni osvajanje Galije. Povorka je, dakle, bila blaga kao prolazak stada ovaca po zemlji, nevina kao let jata ptica po vazduhu. Harlem nije imao drugih trijumfatora osim svojih baštovana. Pošto je obožavao cveće Harlem je pravio božanstvo od cvećara. Usred te miroljubive i mirisne povorke videla se crna lala, nošena na nosiljci pokrivenoj belom kadifom sa zlatnim resama. Četiri čoveka su je nosili i smenjivali su ih drugi kao što su se u Rimu smenjivali oni koji su nosili majku Cibelu 34 , kada je stupala u večni grad, doneta iz Etrurije uz zvuke fanfara i obožavanje celog naroda. To prikazivanje lale bila je počast odata od strane celog jednog naroda bez kulture i bez ukusa, ukusu i kulturi slavnih i pobožnih vođa čiju su krv umeli da prosipaju po blatnjavoj kaldrmi Buitenhofa, s tim da docnije imena svojih žrtava zapišu na najlepšem kamenu holandskih panteona. Bilo je ugovoreno da će princ statuder sigurno lično dodeliti nagradu od sto hiljada forinata, što je uglavnom interesovalo ceo svet, i da će možda održati govor, što je posebno interesovalo njegove prijatelje i njegove neprijatelje. Doista u najneznačajnijim govorima političkih ljudi, prijatelji i neprijatelji tih ljudi uvek hoće da vide kako se u njima ogleda neki zrak njihove misli i misle prema tome da je mogu tumačiti. Najzad, taj veliki, toliko očekivani dan, petnaesti maj 1673, bio je dakle došao, i ceo Harlem, pojačan okolinom, svrstao se duž lepog drveća šume
odlučan da ovog puta ne pljeska ni pobediocima u ratu, ni onima u nauci, već sasvim prosto pobednicima prirode, koji su prinudili tu neiscrpnu majku da da života onome što se do tada verovalo da je nemoguće, crnoj lali. Ali ništa nije manje postojano nego ta odluka kod naroda da pljeska ovoj ili ovoj stvari. Kada jedan grad počne da pljeska, isto je kao kada počne da zviždi, nikad se ne zna kada će se zaustaviti. Pljeskali su, dakle, prvo van Sistensu i njegovom buketu, zatim korporacijama, zatim sami sebi; i najzad, s punim pravom, da priznamo ovog puta, odličnoj muzici koju su gradski muzičari obilato davali na svakom zastoju. Sve su oči onda tražile junakinju svetkovine, crnu lalu, i junaka svetkovine koji je, sasvim prirodno, bio tvorac te lale. Taj junak, pojavljujući se posle govora koji je, kako smo videli, dobri van Sistens sastavio sa toliko savesti, taj junak zaista bi proizveo više dejstva nego i sam statuder. Ali, za nas pažnja tog dana ne leži ni u dostojanstvenom govoru našeg prijatelja van Sistensa, ma koliko on bio rečit, ni u mladim uparađenim aristokratima koji grizu svoje teške kolače, ni u sirotim malim plebejcima, upola nagim, koji grickaju dimljene jegulje, slične šipkama vanile. Važnost tog dana nije bila čak ni u onim lepim Holanđankama, rumene kože i belih prsiju ni u debelim i trapavim minherima koji nikada nisu napustili svoje kuće, ni u mršavim i žutim putnicima koji stižu sa Cejlona ili Jave, ni u žednoj gomili koja, kao osveženje, guta krastavce iz salamure. Ne, za nas interes celog događaja, moćni i dramatski interes, nije bio tu. On je u blistavoj i oživljenoj figuri koja hoda usred članova cvećarskog predsedništva, interes je naš u onom stvoru sa cvećem zadenutim o pasu, očešljanom, uglađenom, obučenom u skerletno crvenu boju, koja je isticala njegovu crnu vlas i žutu kožu. Taj blistavi, opijeni trijumfator, taj junak dana kome je pala u deo neocenjiva čast da se zaboravi na govor van Sistensa i prisustvo statudera, bio je Isak Bokstel, koji gleda kako pred njim, s desne njegove strane, na kadifenom jastučetu, hoda njegova tobožnja kći, a s leve, u prostranoj kesi, sto hiljada forinata u lepom zlatnom novcu, blistavom i sjajnom, i koji je pristao da postane i razrok samo da ne bi nijedno ni drugo ispustio iz vida. S vremena na vreme Bokstel bi pružio korak da svoj lakat očeše o lakat
van Sistensa. Bokstel se starao da uzme od svakog pomalo od njegove vrednosti, i tako sebi sastavi neku svoju vrednost, kao što je od Roze ukrao lalu, da bi sebi od nje stvorio slavu i bogatstvo. Još četvrt časa, uostalom, i princ će stići, povorka će se zaustaviti kod poslednjeg odmorišta, pošto lala bude smeštena na svoj presto; princ, koji se povukao pred tom suparnicom u narodnom obožavanju, uzeće jedan divno ukrašen pergament, na kome je napisano ime tvorca, i, visokim i razgovetnim glasom, objaviće da je otkriveno čudo; da je Holandija, Bokstelovim posredstvom, primorala prirodu da proizvede jedan crn cvet, i da će se taj cvet ubuduće zvati Tulipa nigra Boxtellea. S vremena na vreme, ipak, Bokstel ostavlja se za trenutak gledanja lale i kese i stidljivo pogleda u gomilu, jer se boji da u toj gomili ne opazi bledi lik lepe Frizijke. Bila bi to avet, može se razumeti, koja bi mu pomutila njegovu svetkovinu, ništa manje ni više nego kako je Bankova 35 avet pomutila Magbetovu gozbu. Da dodamo i to, da taj bednik, koji je preskočio zid koji nije bio njegov, koji je provalio kroz prozor da bi ušao u kuću svog suseda, koji sa ukradenim ključem oskrnavio Rozinu sobu, da taj čovek, koji je najzad ukrao slavu jednog čoveka i miraz jedne žene, sebe nije smatrao za lopova. On je tako bdeo nad tom lalom, tako je žudno pratio iz fioke Kornelijusove sušnice do gubilišta na Buitenhofu, sa gubilišta na Buitenhofu, do u zatvor u tvrđavu Levenštajn, tako dobro video kako se ona rađa i raste na Rozinom prozoru, i toliko puta svojim dahom zagrevao vazduh oko nje, da se osećao da je samo on njen tvorac; i ko bi mu tog časa uzeo crnu lalu ukrao bi mu je. Ali ne primeti Rozu. I tako Bokstelova radost nije bila pomućena. Povorka se zaustavi u središtu jednog trga čija su divna drveta bila ukrašena vencima i natpisima; povorka se zaustavi uz zvuke bučne muzike, i mlade devojke iz Harlema stupiše da lalu otprate do uzvišenog sedišta gde je trebalo da zauzme mesto na tribini, pored zlatne fotelje njegove visosti statudera. Ponosna lala, uzdignuta na svoj pijedestal, nadvisi uskoro skup, koji zapljeska rukama, i Harlem odjeknu sav od tog ogromnog pljeska.
POSLEDNJA MOLBA U tom svečanom trenutku, dok su se čula klicanja, jedne su kočije prolazile putem koji iviči šumu i lagano su išle, zbog dece koju su izvan drvoreda izgurali užurbani ljudi i žene. Ta prašnjava, zamorena, škripava kola nosila su nesrećnog van Barlea, kome se kroz prozor na vratima pružao prizor koji smo već opisali. Gomila, buka, svetlucanje svih tih ljudskih i prirodnih divota, zaseniše zatvorenika kao blesak koji bi mu ušao u zatvor. Uprkos malo uslužnosti koju je njegov saputnik pokazao da mu odgovara kada se raspitivao o svojoj sudbini, usudi se da ga i poslednji put zapita o svem tom metežu, za koji je u prvi mah verovao i mogao verovati da je potpuno bez veze sa njim. – Šta je to, molim vas, gospodine pukovniče? – zapita oficira koji ga je pratio. – Kao što možete da vidite, gospodine, – odgovori ovaj – svetkovina. – Ah, svetkovina! – reče Kornelijus tužno nemarnim glasom čoveka kome već odavno nikakva radost na ovom svetu ne pripada. Zatim, posle trenutka tišine, dok su se kola kretala hodom: – Svetkovina grada Harlema, – zapita – jer vidim puno cveća. – Da, to je zaista svetkovina u kojoj cveće igra glavnu ulogu. – Oh, divnih mirisa, oh, lepih boja! – uzviknu Kornelijus. – Zaustavite da gospodin vidi, – reče oficir vojniku koji je terao konje, pokrenut onim osećanjem blage milosti koja se samo kod vojnika može naći. – Oh, hvala vam, gospodine, na ljubaznosti! – setno odgovori van Barle. – Jer radost drugih za mene je veoma bolna radost: poštedite me nje, molim vas. – Kako hoćete; krenimo onda. Bio sam naredio da zaustave jer ste mi to zatražili, a zatim što se govori da vi volite cveće, naročito koje se danas
proslavlja. – A koje se to cveće danas proslavlja, gospodine? – Lale! – Lale, – uzviknu van Barle – danas je praznik lala? – Da, gospodine; ali pošto vam je taj prizor neprijatan, da krenemo. I oficir htede da naredi da se pođe dalje. Ali ga Kornelijus zaustavi, bolna sumnja prošla mu je kroz glavu. – Gospodine, – zapita drhtavim glasom – da li se to danas daje nagrada? – Da, nagrada za crnu lalu. Kornelijusovi obrazi se zarumeneše, drhtaj mu prostruji celim telom, znoj se pojavi na čelu. Zatim, razmišljajući kako će svetkovina, bez njega i lale, bez sumnje doživeti neuspeh zato što nema ni čoveka ni cveta koje treba ovenčati: – Avaj, – reče – svi će ti ljudi biti isto toliko nesrećni koliko i ja, jer neće videti tu veliku svetkovinu, na koju su pozvani ili će je bar videti nepotpunu. – Šta hoćete time da kažete, gospodine? – Hoću da kažem, – odgovori Kornelijus zavaljujući se u kola – da nikada niko crnu lalu ne bi našao, osim neko koga ja poznajem. – Onda gospodine, – reče oficir – taj neko koga poznajete je našao; jer ono što Harlem sada posmatra to je cvet koji vi smatrate da je nemoguće pronaći. – Crna lala! – uzviknu Barle provlačeći polovinu tela kroz prozor. – Gde to? Gde to? – Tamo, na prestolu, vidite li? – Vidim! – Hajdemo, gospodine, – reče oficir – vreme je da krenemo. – Oh, milosti, gospodine, sažalite se – reče van Barle. – Oh, nemojte me voditi! Pustite me još da gledam! Kako, ono što vidim tamo je crna lala, sasvim crna… je li moguće? Oh, gospodine, jeste li je videli? Ona mora imati kakvu mrlju, mora biti nesavršena, možda je samo obojena u crno; oh, da sam tamo ja bih umeo to da kažem; pustite me da siđem, pustite me da je izbliza pogledam, molim vas.
– Jeste li ludi, gospodine, zar to smem? – Preklinjem vas. – Ali, vi zaboravljate da ste moj zatvorenik. – Ja sam zatvorenik, to je istina, ali ja sam častan čovek; i tako mi časti, gospodine, neću pobeći; neću pokušati da bežim; pustite me samo da pogledam cvet! – Ali moje naredbe, gospodine? I oficir ponovo učini pokret da vojniku naredi da krenu. Kornelijus ga opet zaustavi. – Oh, budite dobri, budite velikodušni, ceo moj život počiva na jednom pokretu vašeg milosrđa. Avaj, moj život, gospodine, verovatno neće sada biti dug. Ah, vi ne znate gospodine, koliko patim; vi ne znate gospodine, kolika je borba u mojoj glavi i u mome srcu; jer najzad, – nastavi Kornelijus sa očajanjem – ako je to moja lala, ako je to ona koju su ukrali Rozi. Oh, gospodine, razumete li šta to znači pronaći crnu lalu, ugledati je jedan trenutak, uvideti da je savršena, da je u isto vreme remek delo prirode i umetnosti, i izgubiti je, izgubiti zanavek. Oh moram da iziđem, gospodine, moram da je vidim, ubićete me posle toga ako hoćete, ali ja ću je videti ja ću je videti. – Ćutite, nesrećniče, i brzo se vraćajte u kola, jer evo pratnje njegove visosti statudera koja nam ide u susret, i ako princ primeti nered i čuje buku, svršeno je i sa vama i sa mnom. Van Barle, još više uplašen nego njegov saputnik, povuče se u kola, ali nije mogao izdržati ni pola minuta i tek što je dvadeset prvih konjanika prošlo a on ponovo dođe na prozor, pružajući ruke i preklinjući statudera baš u trenutku kada je ovaj prolazio. Viljem, miran i jednostavan kao obično, odlazio je na trg da obavi svoju dužnost predsednika. U ruci mu je bio pergament, koji je, za taj dan, bio postao njegova zapovednička palica. Ugledavši tog čoveka koji je mlatarao rukama i preklinjao, poznavši možda oficira koji je pratio tog čoveka, princ statuder naredi da zaustave. Istog trenutka, konji podrhtavajući zaustaviše se na šest koraka od van Barlea i njegove kočije. – Šta je to? – zapita princ oficira, koji je, na prvu statuderovu reč, sišao s
kola i s poštovanjem mu prilazio. – Gospodaru, – reče – to je državni zatvorenik koga sam po vašem nalogu išao da iz Levenštajna dovedem u Harlem, kako je to vaša visost želela. – Šta hoće? – Uporno traži da mu dopustim da se ovde zaustavi za trenutak. – Da vidim crnu lalu, gospodaru, – viknu van Barle – sklapajući ruke, a posle kad je budem video, kada saznam šta treba da saznam, umreću ako treba, ali ću umirući blagosiljati vašu blagonaklonu visost koja je dopustila da moje delo dođe do svog cilja i slave. Bio je to, zaista, čudan prizor videti ta dva čoveka, svaki na prozoru svojih kočija, okruženi svojom stražom; jedan, svemoćan, drugi, bedan; jedan spreman da se popne na presto, drugi uveren da će se popeti na gubilište. Viljem je hladno bio gledao Kornelijusa i čuo njegovu vatrenu molbu. Zatim, obraćajući se oficiru, reče: – Je li taj čovek buntovni zatvorenik koji je hteo da ubije svog tamničara u Levenštajnu? Kornelijus uzdahnu i spusti glavu. Njegovo blago i pošteno lice pocrvene i poblede istovremeno. Te reči svemoćnog i sveznajućeg princa, koji je već znao za njegov zločin, predskazivale su mu ne samo sigurnu kaznu, već i odbijanje. Nije pokušao da se bori, nije pokušao da se brani: pruži princu dirljivu sliku naivnog očajanja, razumljivog i uzbudljivog za veliko srce i veliki duh koji ga je posmatrao. – Dopustite zatvoreniku da siđe, – reče statuder – neka ide da vidi crnu lalu, dostojnu da bude bar jedanput viđena. – Oh, – učini Kornelijus skoro onesvešćen od radosti i povodeći se na stepeniku kočija, – oh, gospodaru. On izgubi dah; jadni Kornelijus, da ga ne podrža oficirova ruka, na kolenima i s čelom u prašini zahvaljivao bi se njegovoj visosti. Kada je dao tu dozvolu, princ nastavi put praćen najoduševljenijim usklicima. Stiže uskoro do tribine i top zagrme iz dubine horizonta.
ZAKLJUČAK Van Barle, koga su vodila četiri stražara, krčeći put kroz gomilu sveta, probi se tako ka crnoj lali koju su njegovi pogledi proždirali približujući joj se sve više i više. Ugleda najzad taj jedinstveni cvet koji je pod nepoznatim kombinacijama toplote, hladnoće, senke i svetlosti, imao da se pojavi jednog dana i da nestane zauvek. Vide ga na šest koračaji; uživaše u njegovom savršenstvu i ljupkosti; vide ga iza mladih devojaka koje su toj kraljici plemenitosti i čistote obrazovale počasnu gardu. A međutim, što se više uveravao rođenim očima u savršenstvo cveta, tim se većma njegovo srce cepalo. Tražio je oko sebe da uputi kome jedno pitanje, jedno jedino. Ali su svuda bila nepoznata lica; svuda pažnja upravljena prestolu na kome statuder zauze mesto. Viljem, koji je privlačio opštu pažnju, ustade, prošeta miran pogled preko te opijene gomile i njegovo se oštro oko redom zaustavljaše na svakom od tri vrha jednog trougla koji su tako postavljeni prema njemu predstavljali tri interesa i tri veoma različite drame. Na jednome od uglova, Bokstel, dršćući od nestrpljenja i gutajući svom svojom napregnutošću princa, forinte, crnu lalu i skup sveta. Na drugome, Kornelijus zadihan, nem, u kome su pogled, život, srce, ljubav postojali samo za njegovu kćer, crnu lalu. Najzad, na trećem, stojeći na tribini među harlemskim devojkama, jedna lepa Frizijka obučena u finu crvenu, vunenu haljinu izvezenu srebrom i pokrivena čipkama koje su u talasima padale sa njenog zlatnog kalpaka. Roza, koja se ustreptala i izgubljenog pogleda, oslanjala na ruku jednog od Viljemovih oficira. Princ, kada je video sve svoje slušaoce u očekivanju, razvi lagano pergament, i glasom mirnim, jasnim, mada slabim, ali čija se nijedna reč nije gubila zahvaljujući pobožnoj tišini koja iznenada zavlada nad pedeset hiljada gledalaca i zaveza im dah za usne, reče:
– Vi znate u kome smo se cilju ovde sakupili. Obećana je bila nagrada od sto hiljada forinata onome ko bude pronašao crnu lalu. Crna lala! Ta divota Holandije izložena je tu pred vašim očima; crna lala je pronađena, i to odgovarajući svim uslovima koje je zahtevao propis harlemskog Cvećarskog društva. Istorija njenog rođenja i ime njenog tvorca zapisaće se u počasnu knjigu grada. Privedite osobu koja je sopstvenik crne lale. Izgovarajući te reči, princ, da bi prosudio o dejstvu koje će proizvesti, pređe svojim jasnim pogledom po temenima od trougla. Vide Bokstela kako hita sa svog mesta. Vide Kornelijusa kako učini nehotičan pokret. Vide, najzad, oficira koji je bio kraj Roze kako je vodi, ili bolje reći, gura pred njegov presto. Dvostruki krik polete u isto vreme i s desne i s leve strane prinčeve. Bokstel kao gromom pogođen, Kornelijus izbezumljen, viknuli su zajedno: Roza! Roza! – Ovo je vaša lala, je l’ te mlada devojko? – reče princ. – Da, gospodaru! – promuca Roza, čiju je dirljivu lepotu pozdravio sveopšti šapat. – Oh, – prošaputa Kornelijus – ona je, dakle, lagala kada je rekla da su joj ukrali cvet. Oh, eto zašto je napustila Levenštajn! Oh, zaboravila me, izdala me ona koju sam smatrao svojom najboljom prijateljicom. – Oh, – zaječa sa svoje strane Bokstel – izgubljen sam. – Ova će lala, – nastavi princ, nositi, dakle, ime svog izumitelja, i biće zapisana u Katalogu cveća pod imenom Tulipa nigra Rosa Barlaensis, zbog imena van Barlea, koje će ubuduće biti ime ove mlade devojke. U isto vreme Viljem uze Rozinu ruku i položi je u ruku čoveka koji je, bled, zanet, poražen radošću, poleteo na podnožje prestola, pozdravljajući redom svog princa, svoju verenicu i nebo koje se smešilo na prizor ta dva srećna srca. U isto vreme je pred noge predsednika van Sistensa padao drugi jedan
čovek pogođen sasvim drukčijim uzbuđenjem. Bokstel, poražen zbog propasti svojih nada, bio se onesvestio. Podigoše ga, opipaše puls i srce; bio je mrtav. Ovaj slučaj ne uzbudi ništa više svetkovinu pošto ni predsednik ni princ nisu izgledali da se o njemu mnogo brinu. Kornelijus ustuknu preneražen: u svom lopovu, u lažnom Jakovu, poznao je pravog Isaka Bokstela, ovog suseda, na koga, u čistoti svoje duše, nije nijedan jedini trenutak posumnjao da je vinovnik takvog rđavog dela. Za Bokstela je, uostalom, to bila velika sreća, jer ga je taj sudbonosni udar kaplje sprečio da duže gleda stvari tako bolne po njegovu oholost i tvrdičluk. Zatim, uz zvuke truba, povorka nastavi da se kreće a da se ništa u njenom ceremonijalu ne izmeni, osim što je Bokstel bio mrtav a Kornelijus i Roza pobedonosno koračali jedno pored drugog držeći se za ruke. Kada su se vratili u Gradsku kuću, princ prstom pokaza Kornelijusu kesu sa sto hiljada zlatnih forinata: – Ne zna se baš tačno ko je zaradio ovaj novac, – reče – da li vi ili Roza; jer ako ste vi pronašli crnu lalu ona ju je odnegovala i rascvetala; zato je neće ponuditi u miraz, bilo bi to nepravedno. Uostalom, to je dar grada Harlema lali. Kornelijus je čekao da vidi šta smera princ. Ovaj nastavi: – Dajem Rozi sto hiljada forinata koje je s pravom zaradila i koje će moći da vam ponudi; oni su cena njene ljubavi, njene hrabrosti i njenog poštenja. Što se vas tiče, gospodine, zahvaljujući opet Rozi, koja je donela dokaz vaše nevinosti, – i rekavši te reči princ je Kornelijusu pružio poznati list iz Biblije na kome je bilo napisano pismo Kornelija de Vita i koje je poslužilo kao omot trećem luku – što se vas tiče, uvidelo se da ste bili zatvoreni zbog zločina koji niste počinili. To znači da ste ne samo slobodni, već da dobra nevinog čoveka ne mogu biti uzapćena. Vaša vam se dobra, dakle, vraćaju. Gospodin van Barle, vi ste kumče gospodina Kornelija de Vita i prijatelj gospodina Jana. Ostajte dostojni imena koje vam je jedan od njih dao na
krštenju i prijateljstva koje vam je drugi poklonio. Sačuvajte tradiciju zasluga njih obojice, jer su gospoda de Vit, rđavo suđeni, zlo kažnjeni u jednom trenutku narodne zabludelosti, pošto su to dva velika građanina kojima se Holandija danas diči. Princ, posle tih reči koje je izgovorio uzbuđenim glasom, mimo svog običaja, pruži svoje ruke koje supruzi, kleknuvši pred njim, poljubiše. Zatim uzdišući reče: – Avaj, srećni ste vi koji sanjajući možda o pravoj slavi Holandije i naročito o njenoj pravoj sreći, težite da za nju osvojite samo nove boje lala. I bacajući pogled ka Francuskoj, kao da je video kako se novi oblaci gomilaju s te strane, pope se u kočije i ode. ★ ★ ★ Kornelijus je, pak, istog dana pošao za Dordreht sa Rozom, koja, preko stare Cug, poslate u svojstvu ambasadora, obavesti svog oca o svemu što se dogodilo. Oni koji su upoznali narav starog Grifusa, razumeće da se teško pomirio sa svojim zetom. Na srcu su mu ležali oni udarci batina koje je primio, bio ih je izbrojao prema modricama; peli su se, govorio je, do četrdeset i jedan; ali najzad popusti, da ne bi bio manje velikodušan od njegove visosti statudera, kako je govorio. Postavši čuvar lala, pošto je bio tamničar ljudi, postao je najokrutniji čuvar cveća koji se ikada video u Flandriji. Trebalo ga je videti kako tera opasne leptire, ubija poljske miševe i goni suviše gladne pčele. Kako je saznao za Bokstelovu istoriju i bio besan što ga je lažni Jakov prevario, to je lično razrušio osmatračnicu koju je zavidljivac nekad podigao iza smokvinog drveta; jer se Bokstelovo zemljište, prodato na licitaciji, priključi Kornelijusovim lejama koje se na taj način tako upotpuniše da su mogle da izazovu sve teleskope u Dordrehtu. Roza sve lepša i lepša, postade još i učena, jer je posle dve godine braka tako lepo znala da čita i piše da se sama mogla baviti vaspitavanjem svoja dva lepa deteta, koja su joj kao lale izrasla u maju 1674 i 1675, i dali joj mnogo manje muka nego čuveni cvet, kome je imala da zahvali što ih je dobila.
Van Barle osta veran Rozi kao i svojim lalama; celog svog života bavio se srećom svoje žene i gajenjem cveća, pronašavši veliki broj vrsta koje su zapisane u holandskom katalogu. Dva glavna ukrasa njegovog salona bila su u dva velika zlatna rama, ona dva lista iz Biblije Kornelija de Vita; na jednom mu je, sećamo se, kum pisao da spali korespondenciju markiza de Luvoa. Na drugom je on ostavljao Rozi u nasledstvo luk crne lale, pod uslovom da će se sa svojim mirazom od sto hiljada forinata udati za lepog mladića od dvadeset i šest do dvadeset osam godina koga će voleti i koji će nju voleti. Uslov je bio doslovno ispunjen, mada Kornelijus nije umro i baš zato što nije umro. Najzad da bi otklonio buduće zavidljivce, kojih ga proviđenje ne bi možda oslobodilo, kao što je uradio sa minherom Isakom Bokstelom, on iznad svojih vrata napisa ovaj stih koji je Grocijus, na dan svog bekstva, napisao na zidu svoje tamnice: „Ponekad je čovek previše patio da ima prava da nikad ne kaže: Previše sam srećan“.
ZANIMLJIVA BIBLIOTEKA 39 Aleksandar Dima CRNA LALA Naslov originala: Alexandre Dumas La tulipe noire Prevela: Dobrila Stošić NOLIT BEOGRAD 1960
Napomene 1 U ratu koji je holandski narod vodio protiv Filipa II, španskog kralja, Holandija je proglašena 1579 g. za republiku Ujedinjenih Provincija, koja je posle Vestfalskim mirom, 1648 g. priznata. – Prim. red. 2 Kornelije de Vit, državnik holandski (1623-1672) protivnik oranžista, vrli republikanac, ubijen zajedno sa svojim bratom Janom, namesnikom Holandije, prilikom jedne pobune pristalica statuderata, oblika države koji se docnije pretvorio u monarhiju, – Prim. red. 3 Viljem III, princ od Oranža (1850-1702). Jedan od najvećih statudera holandskih, koji je po naslednoj liniji postao kraljem Engleske 1688 g. Kao sposoban vojskovođa žilavo je branio nezavisnost Holandske od nasrtaja francuskog kralja Luja XIV, zvanog Kralj Sunce. U ratu služio se otvaranjem brana i stvaranjem prepreka francuskoj vojsci putem poplava. 4 Francuski general (1638-1673), koliko slavan kao vojskovođa toliko isto i kao ljubavnik. 5 Pesnik i kritičar francuski (1638-1711); kao teoretičar francuskog pseudoklasicizma izvršio jak uticaj na književnike svog doba, koji nije prestajao ni u XVIII v. sve do pojave romantizma. 6 Pontiski kralj, nepomirljivi protivnik rimske republike – Prim. red. 7 Pristalice vaspostavljanja statuderata. – Prim. red. 8 U slobodnom prevodu prvi stihovi ove ode Horacijeve glase: Pravedan čovek, u odlukama postojan, neće se dati da ga obore ili pokolebaju gnusna nasilja građana i pretnje tirana. – Prim. red. 9 Frizija, oblast Holandije na Severnom Moru – Prim. red. 10 Rara avis in terris. – retka ptica na zemlji. Početak Juvenalovog stiha koji
se odnosi na Penelopu, vernu ženu Odisejevu – označava ono što je retko i neobično. – Prim. red. 11 Porus, vladalac azijski koga je pobedio i zarobio Aleksandar Veliki. Na pitanje Aleksandrovo kako misli da treba da postupi s njim, Porus je pribrano odgovorio: Kao s kraljem! – Prim. red. 12 Amalekićani, staro arapsko pleme koje je stalno bilo u ratu sa Izrailjcima u doba vladavine careva Saula i Davida, i koje su ovi istrebili. – Prim. red. 13 Pandemonium, obitavalište demona, hram posvećen zlim duhovima. 14 Sanctum sanctorum, sveto, neprikosnoveno mesto. 15 Delfi, mesto na podnožju Parnasa u staroj Grčkoj. gde je bilo Apolonovo proročište – Prim. red. 16 Tarkvinije Stari (578-675) peti rimski kralj, koji je uveo u Rim jelinsku kulturu i preuzeo velike javne radove. 17 Luj Konde Veliki, čuveni francuski vojskovođa, i jedan od prvaka plemića koji su se borili protiv zavođenja apsolutističke kraljevske vladavine u Francuskoj. – Prim. red. 18 Legendarni kralj jednog naroda u Italiji koga je ubio Enej, kada je posle razrušenja Troje, prebegao u Italiju. – Prim. red. 19 Francuska književnica u XVII veku. Njena Pisma, pisana, uglavnom, njenoj kćeri, sadrže niz podataka o tadašnjem vremenu. – Prim. red. 20 Grocijus Hugo (1583-1645) holandski pravnik i državnik, osnivač opšteg državnog i međunarodnog prava. – Prim. red. 21 Unquibus et rostro, – kandžama i kljunom. – Prim. red. 22 Kaliban, čudovište koje upola liči na čoveka. Lice iz Šekspirovog komada Bura. – Prim. red. 23 Pol Pelison (1624-1693) pisac i istoriograf Luja XIV; jedno vreme kao zatvorenik u Bastilji držao je pauka koga je privikao na sebe tako da ga je mogao iz ruke hraniti. – Prim. red.
24 Sen-Pre, lice iz romana Nova Elojza od Ž. Ž. Rusoa, delo sentimentalne i romantične sadržine, napisano u obliku pisma. – Prim. red. 25 Silfide, vazdušni duh u germanskoj mitologiji u Srednjem veku; vila. – Prim. red. 26 Franc van Mijeris (1635-1681) holandski slikar; 27 Gabrijel Metsis (1630-1667) flamanski slikar. – Prim. red. 28 Oprezan čuvar; argusove oči – veoma oprezne oči. 29 Legendarna ličnost, arhitekt, koji je sagradio krila od perja i voska i uspeo da leti. – Prim. red. 30 Sveštenik koji je prvih desetina XVII veka optužen da je kaluđerice predavao u vlast đavolu, suđen za to i živ spaljen. – Prim. red. 31 Oes triplex, – trostruka med. fig. jako čelično srce. – Prim. red. 32 Planinski venac u Epiru. – Prim. red. 33 Otac i sin. Slikali su na veoma realističan način scene iz krčmi, kermesa, narodni život. – Prim. red. 34 Cibela, boginja zemlje. – Prim. red. 35 Lice iz Šekspirovog komada Magbet. Na gozbi Magbet dva puta opaža kako Banko sedi na stolici iako je po njegovom naređenju bio ubijen kratko vreme pre toga. Figurativno Bankova avet označava grižu savesti. – Prim. red.