Zub i nokat - Ian Rankin

Ijan Renkin ZUB I NOKAT Naslov originala Ian Rankin Tooth & Nail 1992 Sa engleskog prevela Dijana Đelošević

Za Mirandu, ponovo, ali ovoga puta i za Magvampa…

Uvod Živeo sam u Londonu četiri godine, od 1986. do 1990, kada mi je dom predstavljao omanji apartman na dva nivoa u Totenhemu, nedaleko od reke Li. Kada sam leta 1990. krenuo za Francusku, moji prijatelji su se uselili u taj apartman. Ostali smo u kontaktu. Zub i nokat je napokon izašao iz štampe u proleće 1992, samo što se nije zvao tako već Vukodlak, po imenu serijskog ubice koji se šunja po romanu. Nekoliko meseci nakon objavljivanja romana, moji prijatelji iz Totenama su mi poslali fotografiju koju su napravili u podzemnoj železnici između mog starog doma i reke (gde se dogodilo prvo ubistvo u knjizi). Turobni enterijer podzemne železnice činile su bele pločice, na kojima je štampanim crnim slovima, visokim metar i osamdeset, neko ispisao ime „Vukodlak“. I sada mi je ta fotografija pri ruci, da me podseti da postoje izvesni obožavaoci koje pisac prosto ne želi da upozna. Moj američki urednik mi je napomenuo kako naslov Vukodlak podseća na nekakav horor-roman, i predložio mi da ga preimenujem u Zub i nokat za američku publiku. Naslov mi se učinio zvučan i u skladu sa prve dve Rebusove avanture. Kada je moj sadašnji izdavač Orion dobio prava na knjigu, ubedio sam ih da naslov Zub i nokat zadrži i za čitaoce u Velikoj Britaniji. Radnja knjige je smeštena u Londonu, što je do sada jedini Rebusov roman koji se odvija van Škotske. U osnovi sam želeo da Rebusa učinim još većim autsajderom. U Londonu, on je kao riba na suvom. Nikako ne može da razume taj grad, ne zna čak ni šta je bejgel,1 a niko oko njega ne razume njegov akcenat i dijalekat (do te mere, da su neki delovi knjige postali pomoćno nastavno sredstvo u nekim osnovnim školama u Škotskoj). U suštini, Rebusa sam koristio kako bih istražio sopstvena osećanja o Londonu kojeg sam upoznao, baš u razdoblju kada sam se spremao da ga napustim. Od ranih sedamdesetih do maja 1990, vodio sam dnevnik, stranicu na dan. Ubrzo po dolasku u Francusku, iz nekog razloga sam prestao da ga vodim. Kako bilo, zapis koji sam uneo 11. marta te godine glasi: „Započeo sam, mada s oprečnim osećanjima, novi roman o Rebusu, premda znam da moram mnogo više da planiram i istražujem pre nego što mu se potpuno

posvetim. Nazvaću ga Vukodlak, ako ga ikada dovršim.“ Mislim da mi je nešto podstreka za knjigu dao neverovatan uspeh američkog autora Tomasa Harisa. Proveo sam besanu noć u čitanju romana Kad jaganjci utihnu, od korica do korica. Taj čovek je iskazao ogroman talenat, što je potvrđeno i dobrom prodajom romana, a ja sam poželeo malo ovog drugog. U modi su bile serijske ubice, a činilo se da postoji bezgranična opčinjenost psihologijom i patologijom zla. Na moju sreću, moj izdavač Juan Kameron nije lako podlegao trendovima. Kad sam mu poslao prvu verziju rukopisa, sećam se da mi je odgovorio kako u priči ima previše seksa i nasilja i zatražio da smanjim količinu i jednog i drugog. Tako sam naučio dragocenu lekciju: da se te stvari mogu nagovestiti bez ulaska u živopisne i voajerističke pojedinosti. Tokom svog boravka u Londonu, bio sam član porote u „Old Bejliju“, što je bilo bizarno i razočaravajuće iskustvo, ali mi je obezbedilo mnoštvo pojedinosti i anegdota za scene iz „Old Bejlija“ u Zubu i noktu. Suđenje kojem sam prisustvovao bilo je prepuno farsičnih trenutaka, počevši od policajca koji je obavio hapšenje a koji se zvao De’Ath,2 tužioca koji nije pravio razliku između 180 i 360 stepeni i porotnika koji je izjavio: „Mislim da je kriv, ali ne želim da završi u zatvoru zbog toga“, a zatim glasao „nije kriv“, što je dovelo do toga da zatvorenik izbegne kaznu. (Policijska brljotina u romanu zbog koje Tomi Votkis biva oslobođen, zapravo se dogodila prilikom suđenja kojem sam prisustvovao, ali u stvarnom životu to niko nije primetio osim nas porotnika.) Napravio sam mnoštvo beležaka o „Old Bejliju“; o unutrašnjem rasporedu, bezbednosnim merama, putanji od sudnice do sobe za porotu, dok me jednog dana, kada sam napuštao zgradu, nije zaustavio čovek iz obezbeđenja. Zatražio je da vidi moje beleške, užasnuo se kada ih je video i pocepao ih preda mnom. Zahvalio sam mu se i izašao napolje, gde sam ih iznova ispisao dok me je on bespomoćno posmatrao kroz prozor. Zub i nokat je značajan po uvođenju lika Morisa Džeralda Kafertija, poznatijeg kao Veliki Džer, gangstera koji vlada Edinburgom. U ovoj knjizi, pojavljuje se nakratko ali dovoljno da me uveri kako mogu još da ga iskoristim. Takođe sam uveo nekoliko škotskih reči u rukopis, možda da ih sačuvam od trajnog gubitka. Na kraju krajeva, živeći u ruralnoj jugozapadnoj Francuskoj, nisam imao prilike da izgovorim nešto poput wersh (što znači kiselo), winching (zabavljanje) i hoolit (pijan). S

vremenom su neke od ovih reči počele da se uvlače u Oksfordski rečnik engleskog jezika, u kojima se kao primeri navode romani o Rebusu. Krivens!3 Kako sam u gore navedeni dnevnički zapis uneo kako „moram mnogo više da planiram i istražujem“, sada moram da priznam da je poduži spisak zahvalnosti na kraju ove knjige zapravo produžena šala. Svi ljudi kojima se zahvaljujem su moji prijatelji; samo sam želeo da što veći broj imena unesem u knjigu. Stiv Adams i Fiona Kembel, na primer, naši su susedi iz Totenama, dok su Tiri Makgregor i Don Nikol postdiplomci sa mojih studija književnosti na Univerzitetu u Edinburgu. Profesor Dž. Kurt pak, zaslužuje poseban osvrt. Reč je o mom ortaku, Džonu Kurtu. Sa njim sam kao postdiplomac delio stan tokom jedne poprilično pijane godine, dok je on završavao magistraturu. Pored studiranja, Džon je radio honorarno kao barmen u baru „Oksford“. Bez njega, možda nikada ne bih otkrio mesto koje će postati Rebusovo omiljeno pojilište. Džona sam u romanu Zub i nokat nagradio profesurom, a kasnije ga preobrazio u doktora Kurta, patologa i Rebusovog prijatelja u mnogim potonjim romanima. Knjiga takođe sadrži jednu od mojih najomiljenih opaski iz svih mojih romana. Neću vam je ovde otkriti, ali obratite pažnju na pomen „nudističke plaže“… Ian Rankin april 2005.

Koliko vukova nam je za petama, Dok su naši pravi neprijatelji ogrnuti jagnjećim krznom. Malkolm Lauri, Pod vulkanom

Prolog Ona zabija nož. Taj trenutak je, zna to iz prethodnog iskustva, veoma ličan. Dlan joj je čvrsto obavijen oko hladne drške noža, čiju oštricu zariva u grlo do balčaka, sve dok joj ruka ne dodirne vrat. Meso na mesu. Prvo jakna ili vuneni džemper, pamučna bluza ili majica, a zatim meso. A zatim rascep. Nož se uvija poput životinje koja njuši. Topla krv pokriva balčak i dlan. (Drugim dlanom joj pokriva usta, prigušuje vrištanje.) Trenutak je okončan. Susret. Dodir. Telo je vrelo, otvoreno, toplo od krvi. Ključa iznutra, dok unutrašnjost postaje spoljašnjost. Kipti. Trenutak se okončava isuviše rano. Ona i dalje oseća glad. To nije u redu, nije uobičajeno, ali tako je. Uklanja nešto odeće; zapravo, uklanja puno toga, možda i više nego što je neophodno. I čini ono što mora da učini, dok nož još jednom ne zadrhti. Oči drži čvrsto sklopljene. Ovaj deo joj se ne sviđa. Nikada joj se nije dopadao ovaj deo, ni onda kao ni sada. Pogotovo onda. Napokon sprema zube i zariva ih u beli stomak dok ne zaškripe zadovoljno u ugrizu, i šapuće, kao što to uvek čini, iste četiri reči. – Ovo je samo igra. * * * Noć je kada Džordž Flajt dobija poziv. Nedelja uveče. Nedelja bi trebalo da bude blaženo opuštanje, goveđe pečenje i jorkširski puding, noge podignute ispred televizora, novine koje skliznu iz krila. Ali čitavog dana ga je držao taj osećaj. Osećao ga je tokom ručka u pabu, to migoljenje u stomaku kao da su mu unutra crvi, majušni slepi beli crvi, gladni crvi, crvi koje nikako ne može da zadovolji. Znao je šta oni znače, a i oni su to dobro znali. A zatim je osvojio treću nagradu na lutriji u pabu, oko metar visokog narandžasto-belog medu. Čak su mu se i crvi tada nasmejali, pa je znao da će se dan loše završiti. Kao što se upravo i dešavalo, telefon je bio uporan kao porudžbine na kraju smene. Zvonio je kao da te loše vesti nisu mogle sačekati jutarnju smenu. Naravno, znao je šta to znači. Zar ga nije očekivao u prethodnih

nekoliko nedelja? Ipak je oklevao da podigne slušalicu. Konačno je to učinio. – Flajt ovde. – Dogodilo se još jedno, gospodine. Vukodlak. Ponovo je počinio ubistvo. Flajt je zurio u televizor s isključenim zvukom. Najbolji delovi ragbi utakmice odigrane prethodnog dana. Odrasli ljudi koji trče za loptom neobičnog oblika kao da im život zavisi od toga. Ipak je to samo prokleta utakmica. A tik uz stranu televizora naslonjena ona glupava nagrada, plišani meda. Šta kog đavola da radi sa medom? – Dobro – odgovorio je – samo mi reci gde… * * * – Na kraju krajeva, to je samo igra. Rebus se osmehnuo i klimnuo glavom Englezu preko puta stočića, a zatim se zagledao kroz prozor, ponovo se pretvarajući da ga zanima nejasni mračni pejzaž. Englez je desetak puta ponovio istu stvar. A tokom putovanja slabo je pričao o bilo čemu drugom. Takođe je krao dragoceni prostor za noge od Rebusa, dok je njegova zbirka praznih konzervi od piva polako osvajala stočić, osvajajući Rebusov prostor, odgurujući njegove uredno naslagane novine i časopise. – Karte, molim! – povikao je kondukter s drugog kraja vagona. I tako je uz uzdah i po treći put otkako su krenuli iz Edinburga, Rebus potražio svoju kartu. Nikada nije bila tamo gde ju je tražio. U Berviku, mislio je da se nalazi u džepu košulje a bila je u spoljnom gornjem džepu njegovog sakoa od tvida heris. U Daramu je, zatim, kartu potražio u svom sakou, ali ju je pronašao ispod jednog od časopisa na stočiću. A sada, deset minuta pošto su prošli Piterborou, preselila se u zadnji džep pantalona. Uzeo ju je i sačekao dolazak konduktera. Karta onog Engleza nalazila se na istom mestu sve vreme – delimično skrivena ispod konzerve s pivom. Rebus, iako je skoro napamet znao svaku reč, ponovo baci pogled na zadnju stranicu jednih nedeljnih novina. Držao ih je na vrhu gomile iz čistog obešenjaštva, uživajući u masnim crnim slovima naslova – ŠKOTI KOJI IMAJU!4 – za kojim je sledila priča o okršaju od prethodnog dana tokom Kalkuta kupa u Marifildu. Kakav je to samo okršaj bio: ne za one slaboga stomaka, već snažnog srca i odlučnosti.

Škoti su trijumfovali sa rezultatom trinaest prema deset, a Rebus se večeras zatekao u nedeljnom večernjem vozu prepunom razočaranih engleskih navijača ragbija koji su se vraćali u London. London, grad koji Rebusu nikada nije bio previše omiljen. Nije da ga je često posećivao, ali ovo putovanje nije bilo iz zadovoljstva već strogo poslovno, a on je, kao predstavnik policije Lodijan i Borders, trebalo da se pokaže u najboljem svetlu. Ili, kako je njegov šef to sažeto iskazao: – Džone, nemoj nešto da sjebeš! Pa, potrudiće se. Pretpostavljao je da neće moći puno toga da uradi, bilo to dobro ili loše; ali će učiniti ono što može. A ako je to značilo da treba da nosi čistu košulju i kravatu, izglancane cipele i pristojni sako, neka im bude. – Karte, molim. Rebus pruži svoju kartu. Negde napred u hodniku, između vagona prve i druge klase, u međuprostoru vagon-restorana, začuli su se glasovi koji su izgovarali stihove Blejkovog Jerusalima. Englez preko puta Rebusa se osmehnu. – Samo igra – obrati se konzervama ispred sebe. – Samo igra. * * * Voz je ušao u stanicu Kings Kros sa pet minuta zakašnjenja. Bilo je jedanaest i petnaest. Rebus nije žurio. Imao je rezervisanu sobu u hotelu u centru Londona, zahvaljujući ljubaznosti prestoničke policije. Nosio je odštampan spisak beleški i uputstava u džepu sakoa, koji je takođe poslat iz Londona. Sa sobom nije nosio previše prtljaga, osećajući da ljubaznost prestoničke policije neće potrajati. Očekivao je da ovo putovanje potraje dva, najviše tri dana, nakon čega će i sami zasigurno shvatiti da im neće biti od prevelike koristi u istrazi. Stoga: jedan mali kofer, jedna sportska torba i jedna aktovka. U koferu su bila dva odela, drugi par cipela, nekoliko pari čarapa, gaće i dve košulje (sa odgovarajućim kravatama). U sportskoj torbi su se nalazili mali neseser, peškir, dva romana u mekom povezu (jedan delimično pročitan), budilnik na rasklapanje, fotoaparat sa filmom od 35 milimetara i blicom, majica, kišobran na rasklapanje, naočare za sunce, tranzistor, dnevnik, Biblija, bočica sa devedeset i sedam tableta paracetamola i jedna flaša (umotana u majicu) u kojoj se nalazio najbolji viski s Ajlaja.

Drugim rečima, sve najneophodnije stvari. U aktovki nalazili su se: blokče, hemijske, kasetofon, nekoliko praznih i nekoliko snimljenih traka, kao i debela žuta fascikla puna fotokopiranih dokumenata iz prestoničke policije, fotografije u boji formata dvadeset pet sa dvadeset centimetara složene u registrator sa isečcima iz novina. Na koricama ovog registratora bila je nalepljena bela etiketa na kojoj je bila otkucana samo jedna reč, a ta reč je bila VUKODLAK. Rebus nije bio u žurbi. Noć, ono što je od nje ostalo, bila je njegova. Morao je da prisustvuje sastanku u ponedeljak u deset sati ujutru, ali prvu noć u glavnom gradu mogao je da provede kako god poželi. Pomislio je kako bi najbolje bilo da je provede u svojoj hotelskoj sobi. Ostao je da sedi dok ostali putnici nisu napustili voz, a zatim skinuo svoju sportsku torbu i aktovku iz odeljka za prtljag i prišao kliznim vratima svog kupea, ispred kojih se, u drugom odeljku za prtljag, nalazio njegov kofer. Uspevajući da ih nekako provuče kroz vrata voza i spusti na platformu, načas je zastao da dođe do daha. Miris ove stanice mnogo se razlikovao od drugih, posebno od mirisa stanice Vejverli u Edinburgu. Vazduh nije toliko zaudarao, ali se Rebusu učinio nekako istrošenim i umornim. Iznenada oseti umor. Još nešto mu je dopiralo do nozdrva, nešto istovremeno slatko i odvratno. Nije mogao da se seti na šta ga je tačno podsećalo. U predvorju, umesto da produži pravo do podzemne železnice, odlutao je do kioska. Tamo je kupio vodič „London od A do Š“, i ubacio ga u aktovku. Sutrašnje izdanje novina je tek pristizalo, ali ih je ignorisao. Danas je nedelja, ne ponedeljak. Nedelja je božji dan, zbog čega je verovatno spakovao i Bibliju uz ostale stvari. Nedeljama nije išao na misu... možda čak mesecima. Zapravo, još od onda kada je svratio u katedralu u Palmerston plejsu. Bilo je to lepo mesto, svetlo i bleštavo, ali previše daleko od njegovog stana da bi došlo u obzir. Osim toga, i dalje se radilo o organizovanoj religiji a on je još uvek gajio nepoverenje spram organizovane religije. Štaviše, sada je podozrevao i više nego ranije. Takođe je bio i gladan. Možda pregrize nešto s nogu, na putu do hotela... Prošao je dve žene koje su živo raspravljale. – Čula sam na radiju pre nepunih dvadeset minuta. – Još jedno, je li? – Tako kažu. Žena se strese. – Ne mogu ni da razmišljam. Kažu li da se zaista radi o njemu?

– Ništa zasigurno, ali prosto znaš da je tako, zar ne? U tome je bilo istine. Dakle, Rebus je stigao baš na vreme da gleda kako se još jedna mala drama odvija pred njim. Još jedno ubistvo, te ih ukupno ima četiri. Četiri u razmaku od tri meseca. Baš se zaradio, taj ubica koga su nazvali Vukodlak. Prozvali su ga Vukodlak, a onda su se javili Rebusovom šefu. „Pozajmite nam svog čoveka“, rekli su. Da vidimo šta on može da uradi. Rebusov šef, viši policijski inspektor Votson, prosledio mu je to pismo. – Bolje da poneseš koji srebrni metak sa sobom, Džone – rekao je. – Čini se da si im ti jedina nada. – A zatim se zacerekao, znajući isto tako dobro kao i sâm Rebus da će im biti od slabe vajde. Ali, Rebus je grizao donju usnu i ćutao pred svojim za sto vezanim pretpostavljenim. Učiniće ono što može. Učiniće sve što može. Sve dok ga ne prozru i pošalju ga kući. Pored toga, odmor bi mu možda prijao. A izgleda da je i Votsonu drago da ga se otarasi. – Ako ništa drugo, odmorićemo se jedan od drugog na neko vreme. Viši policijski inspektor, poreklom iz Aberdina, zaradio je nadimak „seljak Votson“, koji je razumeo svaki policajac nižeg ranga iz Edinburga. Ali jednog dana je Rebusu, koji je uneo koji gutljaj viskija previše u svoj stomak, taj nadimak izleteo pred samim Votsonom; i od tada je bio zatrpan poslovima sa zamarajućim pojedinostima, papirologijom, osmatranjima i kursevima usavršavanja. Kursevi usavršavanja! Ako ništa drugo, Votson je bio duhovit. Najnoviji kurs se zvao „Menadžment za više činove“ i predstavljao je malu katastrofu – sve nešto o psihologiji i o tome kako treba da se bude fin prema mlađim kolegama. Kako ih angažovati, kako ih motivisati, kako se ophoditi prema njima. Rebus se vratio u svoju stanicu i jednog dana pokušao sa tim angažovanjem, motivisanjem i ophođenjem. Na kraju dana, pozornik ga je potapšao po leđima, osmehujući se. – Prokleto naporan dan, Džone. Ali sam uživao. – Skloni tu jebenu ruku s mojih leđa – zarežao je Rebus. – I ne zovi me Džon. Pozorniku se razglavila vilica. – Ali, rekli ste... – počeo je, ali nije završio. Kratki odmor se okončao. Rebus je pokušao da bude menadžer. Pokušao i prezreo tu ideju. Prešao je polovinu stepeništa koje je vodilo u podzemnu železnicu kada se zaustavio, spustio kofer i aktovku, povukao rajsferšlus na sportskoj torbi

i pronašao tranzistor. Uključio ga je i prineo uhu jednom rukom, dok je drugom pokušavao da uhvati stanicu. Konačno je naišao na vesti, koje je slušao dok su drugi putnici prolazili pored njega, neki zureći u njega ali ga uglavnom ne primećujući. Napokon je čuo ono što je tražio, a zatim isključio tranzistor i ponovo ga ubacio u sportsku torbu. Zatim je otkopčao dve kopče na aktovki i izvadio „London od A do Š“. Brzo prelazeći preko stranica s nazivima ulica na kraju knjige, shvatio je koliko je London zapravo velik. Velik i prenaseljen. Otprilike deset miliona stanovnika, tako nešto? Zar to nije dvostruko veći broj stanovnika nego što ih ima Škotska? Nije vredelo razmišljati o tome. Deset miliona duša. – Deset miliona i jedna – šapnuo je Rebus samom sebi, pronašavši ulicu koju je tražio.

Soba užasa – Nimalo lep prizor. Poglédajući oko sebe, detektiv inspektor Džordž Flajt se pitao da li narednik misli na leš ili na njegovo okruženje. Svašta se moglo reći za Vukodlaka, ali ne i da je bio probirljiv po pitanju mesta zločina. Ovoga puta je to bila staza kraj reke, mada Flajt nikada nije smatrao da je Li reka. Bilo je to mesto na koje su kolica iz supermarketa dolazila da tu istrunu, kužno parče vode koje se s jedne strane graničilo s močvarom a s druge industrijskim postrojenjima i niskim kućama. Izgleda da se kroz rečicu moglo hodati od Temze pa sve do iza Edmontona. Uzana reka se protezala poput mrljama posute crne vene, od istočno od centralnog Londona do najsevernijih krajeva glavnog grada i dalje. Velika većina građana Londona nije ni znala za njeno postojanje. Ali Džord Flajt jeste. Odrastao je u Totenam Hejlu, nedaleko od reke Li. Njegov otac je pecao u kanalu Navigejšen, između ustava Stounbridž i Totenam. Kada je bio mali, igrao je fudbal u močvarama, sa svojim društvom pušio nedozvoljene cigarete u visokom rastinju, petljao se oko nekakve bluze ili grudnjaka u pustopoljini tačno preko puta mesta na kom je sada stajao. Išao je ovom stazom, koja je bila popularna u topla nedeljna poslepodneva. Kraj reke je bilo pabova ispred kojih si mogao da stojiš, pijuckaš pivo i posmatraš mornare početnike kako sređuju svoje čamce, ali noću, samo su pijani, nepromišljeni i hrabri koristili ovu tihu i slabo osvetljenu stazu. Pijani, nepromišljeni, hrabri... i ljudi iz kraja. Džin Kuper je bila iz kraja. Otkako se rastala od muža, živela je sa sestrom u maloj, nedavno izgrađenoj kući odmah kraj rečne staze. Radila je u prodavnici pića u ulici Li bridž roud, i završavala posao u sedam. Staza kraj reke je bila prečica do njenog doma. Njeno telo su u devet i četrdeset pet pronašla dvojica mladića koja su se uputila ka jednom pabu. Otrčali su do Li bridž rouda i zaustavili policijski auto u prolazu. Sve posle toga teklo je glatko, bez ikakvih zastoja. Policijskog doktora su dočekali službenici iz policijske stanice Stouk Njuington, a on je, prepoznavši modus operandi, nazvao Flajta.

Kada je pristigao, mesto je bilo pripremljeno ali užurbano. Telo je identifikovano, stanovnici u kraju ispitani, sestra pronađena. Policajci iz Jedinice za mesto zločina raspravljali su nešto s nekoliko forenzičara. Prostor oko tela je bio ograđen i niko nije stupao u njega a da prethodno nije obukao zaštitno odelo koje pokriva i kosu i stopala. Dvojica fotografa su sevala blicom fotografišući uz montažnu rasvetu, koja se napajala strujom iz obližnjeg generatora. Kraj generatora se nalazio kombi u kojem je kamerman pokušavao da popravi svoju zaglavljenu video-kameru. – Ove proklete jeftine kasete – žalio se. – Povoljne su i izgledaju dobro, ali negde na polovini se nešto uvrne ili zaglavi. – Onda nemoj da kupuješ te jeftine – savetovao ga je Flajt. – Hvala, Šerloče – usledio je zlobni odgovor kamermana, pre nego što je ponovo uputio psovku kaseti, prodavcu kaseta i tezgi prodavca kaseta iz Brik Lejna. Tek što ih je tog dana kupio. U međuvremenu, pošto su se dogovorili oko načina rada, forenzičari su se uputili ka telu naoružani lepljivom trakom, makazama i gomilom velikih plastičnih kesa. Tada su s izuzetnom posvećenošću počeli da „lepe“ telo, u nadi da će pokupiti dlake i vlakna sa odeće. Flajt ih je posmatrao izdaleka. Baterijske lampe su bacale razmetljivu belu svetlost na ceo taj prizor, tako da se, nalazeći se pozadi u neosvetljenoj tmini, Flajt osećao kao da je u pozorištu, odakle posmatra kako se negde u daljini odvija nekakva drama. Bogami, čovek je za ovakav posao morao biti jako strpljiv. Sve se moralo uraditi strogo po propisu i do najsitnije pojedinosti. Još uvek se nije približio lešu. Kasnije će i na njega doći red. Možda mnogo kasnije. Ponovo se začuo lelek. Dopirao je iz policijskog forda sijere, parkiranog u Li bridž roudu. Bila je to sestra Džin Kuper, koju je na zadnjem sedištu tešila pozornica nudeći je toplim slatkim čajem, i koja je znala da više nikada neće videti svoju sestru. Ali to nije bilo najgore. Flajt je znao da najgore tek predstoji, kada sestra bude zvanično identifikovala telo u mrtvačnici. Džin Kuper je bilo lako identifikovati. Njena tašna se, naizgled netaknuta, nalazila kraj nje na stazi. U njoj su bila pisma i ključevi od kuće s priveskom na kojem je bila upisana adresa. Flajtu su se ti ključevi vrzmali po glavi. Nije baš pametno staviti svoju adresu na ključeve, zar ne? Premda je za to sada kasno. Kasno je sprečiti zločin. Ponovo se začuo plač, dugačko žalosno zavijanje, koje je doseglo narandžasti odsjaj neba nad rekom Li i njenim močvarama.

Flajt je pogledao telo, a zatim zamislio putanju kojom se Džin kretala iz pravca Li bridž rouda. Prešla je nepunih četrdeset pet metara pre nego što ju je neko napao. Četrdeset pet metara od dobro osvetljene i prometne saobraćajnice, manje od osamnaest metara od zadnje strane niza kuća. Ovaj deo staze je svetlost dobijao od ulične svetiljke koja je bila polomljena (opštinari će je sada verovatno popraviti) i onoliko svetlosti koliko je dopiralo iz prozora kuća. Bilo je dovoljno mračno za ovu mračnu svrhu. Dovoljno mračno za najgnusniji zločin koji je počinjen. Nije bio siguran da li je Vukodlak počinio ovaj zločin; u ovoj ranoj fazi nije bio sasvim i u potpunosti siguran. Ali je mogao to da oseti poput injekcije koja otupljuje njegove kosti. Teren je odgovarao. A Vukodlak se primirio na nešto manje od tri nedelje. Tokom tri nedelje trag se sasvim ohladio, poput staze kraj rečnog kanala. Vukodlak se ovog puta izložio opasnosti, počinivši ubistvo kasno uveče umesto u gluvo doba noći. Neko ga je možda video. Možda je ostavio kakav trag jer je morao brzo da utekne. Molim te, Bože, samo da je ostavio trag. Flajt protrlja stomak. Crvi su nestali, uništeni kiselinom. Osetio je mir, potpun spokoj, po prvi put nakon toliko dana. – Izvinite. – Glas je bio prigušen i Flajt se napola okrenu kako bi propustio ronioca, kojeg je pratio drugi ronilac, dok su obojica nosili moćne baterijske lampe. Flajt nije zavideo ljudima-žabama na poslu koji su obavljali. Reka je bila mračna i otrovna, ledena i najverovatnije mutna kao kaša; ali su oni morali da je pretraže. Ako je ubica greškom bacio nož ili nešto drugo u reku, morali su što pre to da nađu. Mulj ili pokretni otpaci mogu da ga prekriju do jutra. Jednostavno, nisu imali puno vremena. I tako je naredio pretragu odmah pošto je čuo novosti, i pre nego što je napustio svoj topli i udobni dom kako bi požurio do mesta zločina. Žena ga je potapšala po ruci. – Probaj da ne ostaneš do kasno. – Oboje su znali da su te reči besmislene. Gledao je kako prvi čovek-žaba zaranja, i opčinjeno zurio u vodu, koja je zasvetlela pod snopom baterijske lampe. Drugi ronilac je sledio prvog i nestao s vidika. Flajt pogleda u nebo. Gust sloj oblaka se nepomično i nečujno nadvio nad njim. Vremenska prognoza je najavila kišu rano izjutra. Kiša će raskvasiti otiske stopala i isprati vlakna, mrlje od krvi i kosu u utabanu zemlju na stazi. Uz iole sreće, dovršiće prvobitni uviđaj na mestu zločina bez plastičnih šatora. – Džordže!

Flajt se okrenu da pozdravi novopridošlicu, čoveka između četrdeset i pedeset godina, visokog i mrtvački bledog lica ozarenog širokim osmehom, ili onoliko širokim koliko bi to bilo moguće na tako uzanom licu. U levoj ruci nosio je veliku crnu torbu a desnu je ispružio kako bi se rukovao s Flajtom. Kraj njega je koračala zgodna žena Flajtovih godina. Zapravo, ukoliko je dobro upamtio, bila je mlađa od Flajta tačno mesec i jedan dan. Zvala se Izabel Peni, i bila je, kako se to učtivo kaže, „pomoćnica“ i „sekretarica“ mrtvački bledog čoveka. Niko više nije spominjao to da njih dvoje spavaju zajedno već osam ili devet godina, iako je Izabel sve ispričala Flajtu, samo zato što su u školi bili u istom razredu i od tada ostali u kontaktu. – Zdravo, Filipe – reče Flajt, prihvativši ruku patologa. Filip Kazins nije bio samo patolog Ministarstva unutrašnjih poslova već daleko najbolji patolog kojeg je MUP imao, čiji je ugled posledica dvadesetpetogodišnjeg rada, tokom kojeg, po Flajtovom saznanju, čovek nijednom nije napravio „pogrešnu procenu“. Kazinsova posvećenost pojedinostima i njegova apsolutna suluda upornost omogućili su mu da reši ili pomogne u rešavanju nekoliko desetina istraga o ubistvima, od davljenja u Stretamu pa do trovanja državnih zvaničnika na Karibima. Ljudi koji ga nisu poznavali govorili su da izgleda upravo kao patolog, sa svojim tamnoplavim odelima i hladnim, bledim crtama lica. Nisu mogli znati za njegovu brzu i visprenu duhovitost, njegovu ljubaznost, niti to kako su njegova predavanja bila uvek bila odlično posećena i uzbudljiva za studente. Flajt je prisustvovao jednom od tih predavanja na temu arterioskleroze i zabavio se kao nikad ranije. – Mislio sam da ste vas dvoje u Africi – rekao je, štipnuvši Izabel za obraz u znak pozdrava. Kazins uzdahnu. – Bili smo, ali je Peni postala nostalgična. – Uvek ju je oslovljavao prezimenom. Ona ga nestašno ćušnu u podlakticu. – Lažove jedan! – A zatim upravi svoje bledoplave oči u Flajta. – Zbog Filipa – rekla je. – Nije mogao da se odvoji od svojih leševa. Prvi pristojan odmor nakon toliko godina a on kaže da se dosađuje. Da ne poveruješ, Džordže! Flajt se osmehnu i odmahnu glavom. – Pa, drago mi je što ste uspeli da dođete. Izgleda da se radi o još jednoj Vukodlakovoj žrtvi. Kazins baci pogled preko Flajtovog ramena u fotografe, koji su još uvek škljocali, i pognute naučnike, koji su i dalje koristili lepljivu traku kao

muve što se spremaju da slete na leš. Proučio je prethodne tri Vukodlakove žrtve, što je moglo da mu bude od pomoći i u ovom slučaju. Ne samo tako što će znati šta da traži i koja su obeležja tipična za Vukodlaka, već će takođe moći da primeti sve što nije u saglasnosti sa ostalim ubistvima, bilo šta što bi moglo da nagovesti promenu u modusu operandi – drugačije oružje, recimo, ili nov način napada. Flajt je u svojoj glavi sastavljao sliku Vukodlaka deo po deo, ali Kazins je bio taj koji bi mogao da mu pokaže gde ti delovi pašu. – Inspektore Flajt? – Da? – Čovek u sakou od tvida mu je prilazio, noseći nekoliko različitih torbi a za njim je išao uniformisani pozornik. Odložio je prtljag na zemlju i predstavio se. – Džon Rebus. – Flajtovo lice ostade nepromenjeno. – Inspektor Džon Rebus. – Ispružena ruka polete i Flajt je prihvati, osećajući snažni stisak. – A, da – odvrati. – Tek što ste stigli, je l’ tako? – Značajno je pogledao prtljag. – Nismo vas očekivali do sutra, inspektore. – Pa, sišao sam na Kings Krosu i čuo... – Rebus klimnu glavom ka osvetljenoj stazi. – Pa, pomislih, što ne bih odmah svratio. Flajt klimnu glavom, praveći se da je zamišljen. Zapravo je kupovao vreme kako bi se izborio s jakim akcentom Škota. Jedan od forenzičara je ustao iz čučnja i zaputio se k njima. – Pozdrav, doktore Kazinse – javio se pre nego što se obratio Flajtu. – Uglavnom smo završili, pa ako doktor Kazins želi da pogleda. – Flajt se okrenuo Filipu Kazinsu, koji je ozbiljno klimnuo glavom. – Idemo, Peni. Flajt se spremio da pođe za njima, kada se prisetio novopridošlice. Okrenuo se ka Džonu Rebusu, dok mu je pogled kliznuo s Rebusovog lica na njegov upadljiv i priprost sako. Izgledao je kao da je izašao iz Priručnika doktora Finlija5. Izgledom je zaista odudarao od ove urbane staze u gluvo doba noći. – Želite li da pogledate? – velikodušno ga je ponudio Flajt. Gledao je kako Rebus nezainteresovano klima glavom. – Dobro, neka prtljag ostane tu gde je. Dvojica muškaraca krenuše napred, nekoliko stopa iza Kazinsa i Izabel. Flajt pokaza na njih. – Doktor Filip Kazins – reče. – Verovatno ste čuli za njega. – Ali Rebus lagano odmahnu glavom. Flajt se zagleda u Rebusa kao da ovaj u nizu poštanskih markica nije uspeo da razazna onu s kraljicom. –

Oh – reče hladno. A zatim nastavi da pokazuje: – A ono je Izabel Peni, pomoćnica doktora Kazinsa. Čuvši svoje ime, Izabel okrenu glavu i osmehnu se. Imala je privlačno lice, okruglo i mladalačko sa sjajnim, rumenim obrazima. Fizički je bila sušta suprotnost svom pratiocu. Iako visoka, bila je krupne građe – Rebusov otac bi rekao teških kostiju – a njen zdrav ten je ublažavao Kazinsovu svenulu boju. Rebus nije mogao da se seti da li je ikada video patologa koji je izgledao zdravo. Objasnio je to silnim vremenom provedenim pod veštačkim osvetljenjem. Prišli su telu. Prvo što je Rebus primetio bio je neko ko je uperio videokameru u njega. Ali se kamera pomerila kako bi se ponovo usmerila na leš. Flajt je razgovarao s jednim forenzičarem iz tima; nisu se gledali u oči, već su se usredsredili na parče trake koja je pažljivo skinuta s leša i koju je forenzičar sada držao u ruci. – Da – potvrdio je Flajt – još uvek ne morate da ih šaljete u laboratoriju. U mrtvačnici ćemo još jednom preći trakama. – Čovek klimnu glavom i udalji se. Sa reke je dopirala buka i Rebus se osvrnu i ugleda čoveka-žabu kako izranja na površinu, osvrće se oko sebe a zatim ponovo zaranja. Poznavao je jedno takvo mesto u Edinburgu, kanal koji se proteže kroz zapadni deo grada, između parkova, pivara i prostranstava ništavila. Jednom je tamo istraživao ubistvo lutalice čije je telo bilo umlaćeno i pronađeno ispod mosta, s jednim stopalom u vodi. Ubicu je bilo lako pronaći: drugi lutalica, svađali su se oko konzerve jabukovače. Sud je presudio da je reč o ubistvu bez predumišljaja, ali nije bilo tako. Bilo je to ubistvo s predumišljajem. Rebus to nikada neće zaboraviti. – Mislim da bi smesta trebalo da upakujemo te ruke – izgovarao je doktor Kazins sa svojim snažnim akcentom, tipičnim za predgrađe Londona. – Dobro ću ih proučiti u mrtvačnici. – U pravu si – reče Flajt i ode po još plastičnih vreća. Rebus je posmatrao patologa na delu. Držao je mali kasetofon u jednoj ruci, u koji bi, s vremena na vreme, izgovorio nešto. Izabel Peni je u međuvremenu izvadila blok i sada je crtala leš. – Jadna žena je verovatno bila mrtva pre nego što je pala na zemlju – govorio je Kazins. – Ponegde se vide nagnječenja. Hipostaza je u skladu sa terenom. Rekao bih da je umrla na ovom mestu. Dok se Flajt nije vratio s kesama, Rebus je povremeno posmatrao Kazinsa, koji je iščitavao temperaturu vazduha i temperaturu unutrašnjosti

tela. Staza na kojoj su stajali bila je dugačka i uglavnom prava. Ubica je mogao jasno da uoči nečiji dolazak. Istovremeno, u blizini su se nalazile kuće, kao i glavna saobraćajnica, tako da su i vrisci mogli da se čuju. Sutra će se krenuti u potragu od vrata do vrata. Na stazi u blizini tela bilo je razbacano smeće: zarđale konzerve s pićem, kesice čipsa, omoti od slatkiša, iskidane i izbledele novinske stranice. U samoj reci plutalo je još smeća a crvena drška kolica iz supermarketa pojavila se na površini. Drugi čovekžaba je izronio, dok su mu glava i ramena poskakivala nad površinom vode. Svetina je počela da se skuplja na mostu, tamo gde je glavna saobraćajnica prelazila reku, i da gleda dole u mesto zločina. Uniformisani pozornici su se trudili da nateraju posmatrače da produže dalje, ograđujući kordonom što veći prostor oko mesta zločina. – Po tragovima na nogama, blatu, ogrebotinama i nagnječenjima – nastavio je glas – rekao bih da je žrtva pala na zemlju ili je gurnuta ili oborena na zemlju spreda. Tek je kasnije okrenuta. – Glas doktora Kazinsa bio je jednoličan, nezainteresovan. Rebus nekoliko puta duboko udahnu i zaključi da je dovoljno dugo odlagao ono neizbežno. Doputovao je ovde kako bi pokazao dobru volju, i to ne zarad zabave. Kada je već ovde, trebalo bi da i sâm dobro osmotri leš. Okrenuo se leđima kanalu, ljudimažabama i svim policajcima koji su stajali iza kordona. Leđima je bio okrenut i svom prtljagu, koji je tako usamljeno stajao na kraju staze i zagledao se u leš. Žena je ležala na leđima, ruku i nogu uz telo. Njene najlonke i gaćice su bile spuštene do kolena, ali ju je pokrivala suknja, mada je primetio da je ona sa zadnje strane bila nabrana. Rajsferšlus na njenoj jakni jarke boje i u skijaškom stilu bio je raskopčan a bluza poderana, iako joj je grudnjak bio netaknut. Imala je dugu ravnu crnu kosu i nosila je velike okrugle minđuše. Možda joj je lice nekad bilo lepo, ali je život učinio svoje, ostavivši svoj trag. I ubica je ostavio svoj trag. Po licu je imala razmazanu krv, koja joj je umrsila i kosu. Izvor krvi bila je zjapeća rupa u njenom vratu. I pod telom žene je bilo krvi, koja se širila ispod suknje. – Okrećemo je – reče doktor Kazins u diktafon. Učinio je to uz Flajtovu pomoć a zatim sklonio ženinu kosu s potiljka. – Rana od uboda – rekao je u svoj diktafon – koja odgovara većoj rani na prednjoj strani vrata. Izlazna rana, rekao bih. Ali Rebus više nije slušao doktora. Užasnuto je gledao mesto na kom se nabirala ženina suknja. Na telu je bilo krvi, mnogo krvi, koja je umrljala

donji deo leđa, zadnjicu, gornji deo butina. Zahvaljujući izveštajima u njegovoj torbi za spise, znao je šta je pruzrokavalo ovu silnu krv, ali mu to nikako nije pomoglo da lakše prihvati stvarnost, taj nesporni ledeni užas. Još nekoliko puta je duboko udahnuo. Još nikad nije povratio na mestu zločina, pa neće ni sada. „Nemoj nešto da sjebeš“, rekao mu je šef. Bila je to stvar ponosa, ali je Rebus shvatio da je svrha njegovog putovanja u London postala veoma ozbiljna. Nije se radilo o „ponosu“, ostavljanju „dobrog utiska“ i „trudu“, već o hvatanju perverznjaka, užasnog okrutnog sadiste, i to pre nego što ponovo počini zločin. Ako su za to potrebni srebrni meci, tako mi Boga, njih ću i upotrebiti. * * * Rebus je još uvek drhtao kada mu je iz policijskog kombija neko pružio plastičnu čašu sa čajem. – Hvala. Naježenost uvek može opravdati hladnoćom, mada nije bilo hladno, nije stvarno. Oblaci koji su ih natkrilili pomagali su u tome, kao i to što nije duvao vetar. Naravno, London je u svako doba godine nekoliko stepeni topliji od Edinburga, a ni vetar nije isti, onaj ledeni, britki vetar koji šiba ulicama Edinburga leti podjednako kao i zimi. Zapravo, da je neko od Rebusa tražio da opiše vreme te večeri, on bi ga nazvao blagim. Nakratko je zatvorio oči, ne zbog umora već kako bi odagnao sliku tela Džin Kuper, koje se hladi. Ali ona kao da se urezala u njegove kapke u svom svirepom sjaju. Rebus je s olakšanjem primetio da ni inspektoru Džordžu Flajtu nije bilo svejedno. Njegovi postupci, pokreti i govor postali su nekako nečujni ili prigušeni, kao da svesno obuzdava neko osećanje, poriv da se izvrišti ili istera iz sebe nešto. Ronioci su upravo izlazili iz reke, ne našavši ništa. Ponovo će krenuti u potragu izjutra, ali su im glasovi odavali slabu nadu. Flajt je saslušao njihov izveštaj i klimnuo glavom, dok ga je Rebus sve vreme posmatrao iza svoje čaše sa čajem. Džordž Flajt je bio u kasnim četrdesetim, nekoliko godina stariji od Rebusa. Nije bio nizak, ali bi se moglo reći da je bio nekako zdepast. Počeo je da dobija stomak, ali je i dalje imao mišiće. Rebus nije procenjivao kako bi prošao u rvanju s njim. Flajtova kovrdžava smeđa kosa se proređivala na temenu, ali je drugde bila gusta. Nosio je kožnu pilotsku jaknu i farmerke.

Većina ljudi u četrdesetim izgleda glupo u farmerkama, ali ne i Flajt. One su priličile njegovom stavu i njegovom živahnom, žustrom hodu. Nekad davno, Rebus je zaposlene u Kriminalističkom odeljenju svrstao u tri „odevne“ grupe: brigada kože i farmerki, čiji su „pripadnici“ želeli da izgledaju opako kao što su se osećali; gizdavi trgovci u odelima s kravatama, koji su jurili unapređenje i poštovanje (ne nužno tim sledom); i oni teško opisivi, ljudi koji bi ujutru navukli ono što im se nađe pri ruci, kojima je jednosatni odlazak u kupovinu u velikim robnim kućama određivao stil narednih godinu dana. Većina ljudi iz Kriminalističkog odeljenja je pripadala ovoj trećoj grupi. Rebus je zaključio da i sam pripada toj grupi. Premda, kada je uhvatio svoj odraz u retrovizoru, primetio je da izgleda gizdavo. Odela s kravatama nikada se nisu slagala s kožom i farmerkama. Flajt se rukovao sa čovekom koji je izgledao kao neko važan, koji je osim kad se rukovao, ruke držao u džepovima i slušao Flajta pognute glave, povremeno klimajući njome kao da je zanet mislima. Nosio je odelo i crni vuneni kaput. I da je podne, nije mogao biti besprekornije odeven. Većina ljudi je delovala iscrpljeno, izgužvanih lica i odeće. Postojala su samo dva izuzetka: ovaj čovek i Filip Kazins. Nepoznati se sada rukovao s doktorom Kazinsom, pa je čak pružio ruku i pomoćnici doktora Kazinsa. A zatim je Flajt pokazao na kombi... ne, na Rebusa! Prilazili su mu. Rebus je odmakao čašu od lica i prebacio je iz desne u levu ruku, za slučaj da usledi rukovanje. – Ovo je inspektor Rebus – predstavi ga Flajt. – O, naš čovek severno od granice – reče važni čovek iskrivljenim, prilično nadmenim osmehom. Rebus mu uzvrati osmehom, ali pogleda u Flajta. – Inspektore Rebus, ovo je glavni inspektor Hauard Lejn. – Drago mi je. – Rukovanje. Hauard Lejn: zvučalo je kao ime nekog brokera. – Dakle – reče glavni inspektor Lejn – došli ste da nam pomognete oko našeg problemčića? – Pa – poče Rebus – ne znam kako mogu da pomognem, gospodine, ali budite uvereni da ću učiniti sve što mogu. Nastupila je tišina, a zatim se Lejn osmehnuo, ali nije odgovorio. Istina je pogodila Rebusa kao grom u drvo: ne razumeju ga! Stoje tako i osmehuju se, ali ne razumeju njegov akcenat. Rebus pročisti grlo i krenu iznova.

– Učiniću sve što mogu, gospodine. Lejn se ponovo osmehnu. – Izvrsno, inspektore, izvrsno. Pa, uveren sam da će vas naš inspektor Flajt uputiti u stvari. Da li ste se udobno smestili? – Pa, zapravo... Flajt ga prekide. – Inspektor Rebus je došao pravo ovamo, gospodine, čim je čuo za ubistvo. Tek što je stigao u London. – Ma šta kažete? – Lejn je zvučao zadivljeno, ali je Rebus primetio da je postao nespokojan. Ovo je postalo ćaskanje, a on nije želeo da izgleda kao da ima vremena za ćaskanje. Pogledom je tražio način da umakne. – Pa, inspektore – rekao je – uveren sam da ćemo se ponovo sresti. – A zatim se okrenuo Flajtu: – Bolje da požurim, Džordž. Sve je pod kontrolom? – Flajt samo klimnu glavom. – Dobro, fino, pa… – I tako se glavni inspektor, u Flajtovom društvu, zaputio natrag do svog auta. Rebus glasno izdahnu. Ovde se osećao kao na potpuno nepoznatoj teritoriji. Znao je kad ga ne žele, pa se pitao čija je uopšte bila ideja da ga pošalju kao ispomoć u slučaju „Vukodlak“. Nekog ko ima uvrnut smisao za humor, sasvim sigurno. Njegov šef mu je samo prosledio pismo. – Izgleda – rekao je – da si postao stručnjak za serijske ubice, Džone, a takvi sada nedostaju policiji u Londonu. Žele da odeš tamo na nekoliko dana, vidiš da li možeš nešto da iskopaš, možda im daš neku ideju. Rebus je s rastućom nevericom pročitao celo pismo. Upućivali su se na slučaj od pre nekoliko godina, slučaj ubistva deteta koji je Rebus rešio. Ali to je bilo nešto lično, a zapravo nije ni bilo u pitanju serijsko ubistvo. – Ne znam ništa o serijskim ubicama – Rebus se pobunio kod svog šefa. – Pa onda, čini mi se da ćeš biti u dobrom društvu, zar ne? A pogledajte ga samo sada, dok stoji na parčetu zemlje u severoistočnom Londonu, sa šoljom neopisivo lošeg čaja u rukama, dok mu se u stomaku prevrće, nervi ga rastresaju, prtljag mu izgleda usamljeno i nedolično, kao što se i on sâm oseća. Ovde je da pomogne u rešavanju nerešivog, naš čovek severno od granice. Čija li je ideja bila da ga dovede ovamo? Nijedna policija u zemlji ne voli da prizna poraz, ali dovlačenjem Rebusa ovamo, policija glavnog grada je činila upravo to. Lejn je otišao i Flajt je izgledao malo opuštenije. Uspeo je čak da Rebusu uputi ohrabrujući osmeh, pre nego što je izdao naređenje dvojici ljudi, za koje je Rebus odmah znao da su iz pogrebnog zavoda. Ljudi su otišli do svog vozila i vratili se sa velikom presavijenom plastičnom vrećom. Prošli su kordon i stali kraj tela, polažući vreću kraj njega. Bila je

to providna vreća, duža od metar i osamdeset sa rajsferšlusom koji je sezao od glave do prstiju na nogama. Doktor Kazins je pomno pratio dok su dvojica ljudi, otvorivši vreću, prebacivala telo u nju, potom zatvorivši rajsferšlus. Jedan od fotografa je odlučio da napravi još nekoliko snimaka mesta na kom se nalazilo telo, dok su ona dvojica pronosila leš kraj kordona do svog vozila. Rebus je primetio da se gomila posmatrača razišla, i da je ostalo tek nekoliko radoznalaca. Jedan od njih, mlađi čovek, držao je kacigu u ruci i nosio sjajnu crnu kožnu jaknu sa još sjajnijim srebrnim rajsferšlusima. Jedan veoma umoran pozornik je pokušavao da ga zadrži. Rebus se i sam osećao kao posmatrač, pa se setio svih TV drama i filmova koje je gledao, s detektivima koji bi se svi sjatili prvog minuta (i u tom procesu uništili svaki mogući dokaz za forenzičare) i rešavali slučaj ubistva u pedeset devetom ili osamdeset devetom minutu. Stvarno je za smeh. Policijski posao se sastojao samo od jednog posla. Nepopustljivog, rutinskog, dosadnog, frustrirajućeg posla i povrh svega, posla koji je zahtevao puno vremena. Pogledao je na sat. Bilo je tačno dva izjutra. Njegov hotel se nalazio u centru Londona, zavučen negde iza Pikadili cirkusa. Trebaće mu još trideset do četrdeset minuta da stigne do njega, ukoliko se nađe koje slobodno patrolno vozilo. – Dolaziš? Bio je to Flajt, koji je stajao na pola metra od njega. – Mogao bih – reče Rebus, znajući na šta Flajt misli ili, preciznije, kuda ga to poziva. Flajt se osmehnu. – Mora ti se priznati, inspektore Rebus, nikako ne odustaješ. – Čuvena upornost u Škota – reče Rebus, citirajući jedan od novinskih izveštaja sa subotnje ragbi utakmice. Flajt se iskreno nasmeja. Nije potrajalo, ali Rebusu bi drago što je večeras došao ovamo. Možda led nije u potpunosti bio probijen, ali je jedan veliki i važan deo sante odvaljen. – Da pođemo. Moj auto je tu. Reći ću jednom od vozača da stavi tvoje stvari u svoj gepek. Na mom se zaglavila brava. Pre nekoliko nedelja neko je pokušao da ga otvori polugom. – Osvrnuo se ka Rebusu, pogledao ga u oči, što je inače bilo retko. – Nigde nije bezbedno ovih dana – reče. – Nigde. Gore na putu vladala je velika gužva. Glasovi i treska vratima automobila. Nekolicina policajaca će ostati da čuva mesto zločina, naravno.

A neki se možda vraćaju u svoje tople stanice ili – luksuz koji je bilo teško zamisliti! – u svoje krevete. Nekoliko automobila će pratiti pogrebni kombi, čitavim putem do mrtvačnice. Rebus je sedeo na mestu suvozača u Flajtovom automobilu. Obojica su vožnju provela u očajničkoj potrazi za nečim čime bi započeli razgovor, tako da su razmenili tek koju reč, sve dok se nisu približili svom odredištu. – Da li znamo o kome je reč? – zapita Rebus. – Džin Kuper – odgovori Flajt. – Pronašli smo ličnu kartu u njenoj tašni. – Da li se zna zašto se zatekla na toj stazi? – Vraćala se kući posle posla. Radila je u obližnjoj prodavnici alkohola. Njena sestra kaže da je obično završavala posao oko sedam. – Kada je telo pronađeno? – U petnaest do deset. – Postoji poveća rupa u vremenu. – Imamo svedoke koji su je videli u Psu i patki. To je pab blizu njenog posla. Tamo je ponekad uveče odlazila na piće. Konobarica pretpostavlja da je otišla oko devet ili tako nešto. Rebus je zurio kroz vetrobran. Putevi su bili relativno zakrčeni s obzirom na doba noći, a kraj njih su išle grupice mladih i bučnih pešaka. – U Stoukiju postoji jedan klub – objasnio je Flajt. – Veoma posećen, ali autobusi odavno ne voze u vreme kada se klub zatvara, pa svi pešice idu kućama. Rebus klimnu glavom a zatim upita: – Stouki? Flajt se osmehnu. – Stouk Njuington. Verovatno si prošao kroz njega na putu do Kings Krosa. – Bog će ga znati – odvrati Rebus. – Sve mi isto izgleda. Mislim da me je taksista procenio kao turistu. Toliko dugo me je vozio od Kings Krosa, da smo možda stigli preko zaobilaznice M 25. – Rebus je sačekao da se Flajt nasmeje, ali ovaj samo ovlaš podiže usne. Nastupila je još jedna stanka. – Je li ta Džin Kuper bila neudata? – napokon je upitao Rebus. – Udata. – Nije nosila burmu. Flajt klimnu glavom. – Rastavljena. Živela je sa sestrom. Bez dece. – I na piće je otišla sama. Flajt baci pogled na Rebusa. – Šta hoćeš da kažeš? Rebus slegnu ramenima. – Ništa. Samo, ako je volela da se zabavlja, možda je tako upoznala svog ubicu.

– Moguće je. – U svakom slučaju, poznavala ga ili ne, ubica je mogao da je prati po izlasku iz paba. – Pričaćemo sa svima koji su bili tamo, ne brini se. – To... – nastavio je Rebus, glasno razmišljajući – ili je ubica čekao kraj reke da neko naiđe. Neko ga je možda video. – Raspitaćemo se naokolo – reče Flajt. Glas mu je postajao sve tvrđi. – Izvini – odvrati Rebus. – Patim od toga da drugima solim pamet. Flajt ga ponovo osmotri. Upravo je trebalo da skrene levo kroz nekakvu bolničku kapiju. – Nemoj mi soliti pamet – odgovorio je. – A sve što ti padne na pamet − dobrodošlo je. Možda će ti jednom pasti na pamet nešto što meni nije. – Naravno – uzvrati Rebus – ovo se ne bi dogodilo u Škotskoj. – Je l’? – Flajtu se na licu pojavio pomalo podrugljiv osmeh. – A kako to? Previše je civilizovano tamo na zaleđenom severu? Sećam se kada ste imali najgore fudbalske huligane na svetu. Možda ih još uvek imate, samo što sad izgledaju kao da ni puter u gaćama ne mogu da otope. Ali Rebus je odmahivao glavom. – Ne, samo sam hteo da kažem da se to ne bi dogodilo Džin Kuper. Naše prodavnice alkohola nisu otvorene nedeljom. Rebus je zaćutao i nepomično zurio kroz vetrobran, držeći svoje misli za sebe; misli koje su išle u samo jednom pravcu: jebi se i ti, drugar. Nakon mnogo godina, te su reči postale njegova mantra. Jebi se i ti, drugar. JSITD. Londoncu je trebalo samo dvadeset minuta vožnje da pokaže šta zaista misli o Škotima. Dok je Rebus izlazio iz auta, bacio je pogled kroz prozor pozadi i ugledao, po prvi put, šta se nalazi na zadnjem sedištu. Otvorio je usta da nešto izusti, ali Flajt znalački podiže ruku. – Ne pitaj – zarežao je i treskom zatvorio vrata suvozača. – Slušaj, izvini zbog onog što sam rekao... Rebus samo slegnu ramenima, ali obrve mu se sviše u zamišljen i udaljen pogled. Na kraju krajeva, mora da postoji neko logično objašnjenje zbog čega detektiv inspektor ima ogromnog medu na zadnjem sedištu svog auta na mestu zločina. Samo, Rebus u ovom času ne može da pronađe nijedno... * * *

Mrtvačnice su mesta na kojima mrtvi prestanu da budu ljudi, gde se pretvore u vreće mesa, drobi, krvi i kosti. Rebus nikada nije povraćao na mestu zločina, ali prvih nekoliko poseta mrtvačnici brzo je na proveru iznelo sadržinu njegovog stomaka. Pomoćnik u mrtvačnici je bio veseo čovečuljak sa modrim belegom koji mu je pokrivao četvrtinu lica. Izgleda da je dobro poznavao doktora Kazinsa, pa je pripremio sve za dolazak pokojnice i uobičajene policijske pratnje. Kazins je proverio sobu za autopsiju, dok je sestra Džin Kuper tiho sprovedena do čekaonice kako bi tamo obavila zvaničnu identifikaciju. Prošlo je tek nekoliko sekundi plača, nakon čega su je policajci zaduženi za tešenje ispratili daleko odatle. Odvešće je kući, ali je Rebus sumnjao da će moći da spava. Štaviše, znajući koliko vremena treba savesnom patologu da obavi posao, počeo je da sumnja u to da će bilo ko od njih leći u krevet pre jutra. Vreća s telom je napokon doneta u obdukcionu salu, a leš Džin Kuper položen na sto, pod brujanje i bleštavilo moćnih neonskih svetiljki. Sala je bila sterilna ali prastara. Pločice na zidovima su naprsle, a osećao se i štipajući miris hemikalija. Glasovi su ostali prigušeni, ne toliko iz poštovanja već pre iz nekakvog neobičnog straha. Mrtvačnica je, naposle, jedno veliko znamenje smrtnosti, a ono što će se desiti s telom Džin Kuper poslužiće kao opomena svakom od njih; jer ako telo predstavlja hram, onda je sasvim moguće poharati taj hram, razbacati njegovo blago i otkriti sve njegove dragocene tajne. Nečija ruka nežno dotaknu Rebusovo rame i on se, iznenađeno, okrenu ka čoveku koji je stajao iza njega. Ovo „čovek“ izrečeno je zarad jednostavnosti. Ta visoka i nenasmejana prilika imala je kratko podšišanu plavu kosu i lice pubertetlije prepuno akni. Izgledao je kao četrnaestogodišnjak, ali mu je Rebus dao nekih dvadesetak godina. – Vi ste taj Škot, je l’ tako? – Glas mu je zvučao zainteresovano, ali ne i saosećajno. Rebus nije odgovorio. JSITD. – Da, tako sam i mislio. Jeste li kojim slučajem već rešili slučaj? – Kez kojim je propratio ovo pitanje sastojao se od tri četvrtine podrugljivosti i jedne četvrtine namrgođenosti. – Ne treba nam ničija pomoć. – A – reče Džordž Flajt – vidim da si se upoznao s detektivom pozornikom Lemom. Baš sam hteo da vas predstavim.

– Ushićen sam – odvrati Rebus, neprijateljski zadržavši pogled na fleke, koje su pravile povežite tačke na Lemovom čelu. Lem! Nijedno prezime u istoriji, razmišljao je Rebus, nije ovako nezasluženo i neistinito pripadalo nekome. Doktor Kazins, koji je stajao kraj stola, glasno je pročistio grlo. – Gospodo – obratio se nikom posebno i time dao do znanja da se sprema da započne posao. Sala je ponovo utihnula. Jedan mikrofon je visio s plafona na svega nekoliko stopa od stola. Kazins se obratio tehničaru. – Je li uključen? – Tehničar je snažno klimnuo glavom dok je na tacni raspoređivao niz zveckavih metalnih instrumenata. Rebus je znao za sve te instrumente, video ih je u praksi. Sekače, testere i bušilice. Neki su bili električni, a nekima je bila potrebna ljudska sila kako bi obavile posao. Zvuci koje su pravili električni instrumenti bili su užasni, ali je barem posao bivao brzo okončan; ručni instrumenti su proizvodili slične užasavajuće zvuke, koji kao da su trajali čitavu večnost. Pre nego što nastane pakao, nastupiće kratka stanka u kojoj će se sporo i pažljivo skinuti odeća a zatim spakovati u kese za forenzičare. Dok su Rebus i ostali posmatrali, dvojica fotografa su snimala, jedan crno-bele fotografije a drugi one u boji, beležeći za buduće generacije svaki korak u procesu. Kamerman je odustao nakon što se jedna od njegovih jeftinih video-kaseta zaglavila u opremi. Ili je to bio izgovor da izbegne boravak u mrtvačnici. Konačno, kada je leš ostao bez odeće, Kazins je pokazao nekoliko delova tela koji su zahtevali posebne fotografije izbliza. Tada su ponovo nastupili forenzičari, naoružani novim metrima lepljive trake. Sada, kada je telo bilo golo, morao je da se ponovi isti proces koji je obavljen napolju na stazi. Ovi ljudi nisu tek tako prozvani Selotejp-ljudi. Kazins se odšetao do grupe koju su činili Rebus, Flajt i Lem. – Ubio bih za šoljicu čaja, Džordž. – Videću šta mogu da učinim, Filipe. A šta je sa Izabel? Kazins se osvrnu ka Izabel Peni koja je, uprkos fotografisanju, pravila još jedan crtež leša. – Peni – dozvao ju je – hoćeš i ti čaj? – Oči joj se raširiše i ona živahno klimnu glavom. – Dobro – reče Flajt koji se kretao ka vratima. Rebus pomisli kako je čoveku više nego drago što napušta prostoriju, makar i privremeno. – Gadan neki momak – prokomentarisao je Kazins. Rebus se na trenutak pitao da li priča o Džordžu Flajtu, ali Kazins mahnu rukom ka lešu.

– Da ovako nešto radi iznova i iznova, bez motiva, iz nekakve potrebe za... pa, zadovoljenjem, pretpostavljam. – Uvek postoji motiv, gospodine – reče Rebus. – Upravo ste to rekli. Zadovoljenje, to je njegov motiv. Ali način na koji ubija. Ono što radi. Postoji još nekakav motiv pored tog. Samo ga mi još uvek ne vidimo. Kazins se zagleda u njega. Rebus spazi toplinu u njegovim dubokim očima. – Pa, inspektore, nadajmo se da će makar neko shvatiti o čemu je reč pre nego što bude prekasno. Četiri ubistva u isto toliko meseci. Čovek je postojan kao Mesec. Rebus se osmehnu. – Svi znamo da su vukodlaci pod uticajem Meseca, zar ne? Kazins se nasmeja dubokim, zvučnim smehom, sasvim nepriličnim za okruženje u kojem su se nalazili. Lem se nije nasmejao, čak ni osmehnuo. Rebusu je bilo drago kada je shvatio da ovaj nije ni pratio njihov razgovor; ali Lem nije želeo da bude izostavljen. – Rekô bih,hi-hi, da je potpuno lud. Hi-hi, kapirate? – Pa – reče Kazins, stavljajući time do znanja da je ovaj štos toliko otrcan da ne zaslužuje ni pomena – bolje da požurim. – Okrenuo se ka obdukcionom stolu. – Gospodo, da li ste završili? – Forenzičari složno klimnuše glavom. – Nakit skinut? – Ponovo klimnuše. – Dobro. Ako ste spremni, predlažem da počnemo. Početak nikada nije previše strašan. Merenje, fizički opis – visoka metar i sedamdeset, smeđa kosa, takve stvari. Isečeni nokti i strugotine ispod noktiju su odložene u još plastičnih kesa. Rebus je podsetio sebe da kupi deonice kojegod firme koja proizvodi te kese. Svedok je mnogobrojnih istraživanja ubistava u kojima je korišćeno na stotine njih. Polako ali odlučno, stvari su bivale sve gore. Uzet je bris iz vagine Džin Kuper, a zatim je Kazins prionuo na težak deo posla. – Velika ubodna rana u grlu. Po veličini rupe, rekao bih da je nož okrenut u rani. Mali nož. Po veličini izlazne rane, rekao bih da je sečivo dugačko deset centimetara, možda i kraće, a negde na dva i po centimetra se završava sa veoma finim vrhom. Koža oko ulazne rane je podlivena, možda od graničnika na dršci ili same drške. To ukazuje na činjenicu da je nož zariven uz izvesnu silinu. Na dlanovima i rukama nema tragova rana zadobijenih u samoodbrani, što znači da žrtva nije imala priliku da se brani. Moguće je da joj je prišao otpozadi. Oko usta se nalazi nešto boje, a karmin žrtve je razvučen preko njenog desnog obraza. Ako joj je prišao otpozadi,

mogući scenario bi bio da joj je napadač levom rukom preklopio usta kako bi je sprečio da vrišti, i tako razmazao karmin dok ju je ubadao desnom rukom. Rana na vratu pokazuje izvestan nagib, što ukazuje na nekog višeg od žrtve. Kazins ponovo pročisti grlo. Pa, pomisli Rebus, mogu da izbrišu pomoćnika u mrtvačnici i jednog od fotografa sa spiska osumnjičenih: svi ostali u sali su visoki preko metar i sedamdeset. Kratka stanka u proceduri dopustila je posmatračima da se promeškolje, pročiste sopstvena grla i bace pogled jedni na druge, kako bi ustanovili koliko je ovo ili ono lice bledo. Rebusa su iznenadila „scenarija“ koje je patolog izneo: to je trebalo da bude njihov posao, a ne njegov. Svi patolozi s kojima je Rebus ikada radio iznosili su gole činjenice, ostavljajući donošenje zaključaka samom Rebusu. Ali Kazins očigledno nije tako radio; možda je bio osujećeni detektiv. Rebusu je i dalje bilo teško da poveruje da su se ljudi dobrovoljno odlučivali za patologiju. Pristigao je i čaj u tri čaše, koji je inspektor Flajt uneo na plastičnoj tacni. Kazins i Izabel Peni su uzeli po čašu, a Flajt se poslužio preostalom. Nekoliko žednih policajaca je bacalo ljubomorne poglede. Rebus je bio jedan od njih. – A sada ću – izgovori Kazins između dva gutljaja – pregledati analnu ranu. Postajalo je sve gore. Rebus je pokušao da se usredsredi na ono što je Kazins govorio, ali to nije bilo tako lako. Isti nož je upotrebljen u nanošenju nekoliko uboda u anus. Postojali su tragovi trenja na butinama, odakle su gaćice grubo strgnute. Rebus je osmotrio Izabel Peni, ali, osim izvesnog rumenila u obrazima, izgledala je nezainteresovano. Hladnokrvna cura, bez sumnje. Verovatno je viđala i gore stvari u svoje vreme. Ne, ne, nema šanse da je videla išta gore od ovog. Zar je moguće? – Stomak je interesantan – govorio je Kazins. – Bluza je pocepana kako bi se obnažio stomak, a na koži se vide dva zakrivljena ureza, dovoljna da se koža rascepi i pomodri, ali gotovo da nema drugih tragova na koži niti krvi, na osnovu čega zaključujem da je ovo učinjeno nakon ubadanja. Zapravo, nakon što je žrtva ubijena. Postoji nekoliko sasušenih mrlja na stomaku kraj ovih tragova ugriza. Kako ne bih doneo preuranjeni zaključak, dokazi iz prethodna tri veoma slična slučaja pokazali su da su mrlje slane – suze ili možda kapljice znoja. A sada ću izmeriti dubinsku temperaturu tela.

Rebus je crkavao od žeđi. Bilo mu je vruće a u kosti mu se uvlačio umor, dok je nedostatak sna svemu davao prizvuk halucinacija. Oko patologa, njegovog pomoćnika i tehničara stvarao se nekakav oreol. Hodnici kao da su se pomerali i Rebus se nije usuđivao da se usredsredi na njih kako ne bi izgubio ravnotežu. Nehotice je ulovio Lemov pogled, a detektiv pozornik mu je uputio gadan kez i još gadnije mu namignuo. Telo je po prvi put oprano, oslobođeno svetlosmeđih i crnih nečistoća i mutnih izbledelih mrlja krvi. Kazins ga je ponovo pregledao, ne pronalazeći ništa novo, nakon čega je uzeta još jedna serija otisaka prstiju. A zatim je usledio unutrašnji pregled. Načinjen je duboki razrez duž prednje strane tela. Uzeti su uzorci krvi i predati forenzičarima, kao i uzorci urina, sadržaj stomaka, jetre, dlaka sa tela (uključujući i obrve) i tkiva. Nekada je ova procedura nervirala Rebusa. Bilo je očigledno kako je žrtva skončala, pa zašto bi se onda zamarali svim ostalim? Tokom godina je naučio da ono što može da se vidi, povrede nanete spolja, često nisu bile važne kao one koje se ne vide, majušne tajne koje samo mikroskop ili hemijski test može da otkrije. Stoga se naučio strpljenju, koje je sada primenjivao, obuzdavajući svoju potrebu za zevanjem na svakih pola minuta ili približno toliko. – Nadam se da vas ne zamaram? – Kazinsov glas je bio tek ljubazni prigušeni šapat. Podigao je oči sa svog posla i uhvatio Rebusov pogled, a zatim se osmehnuo. – Ni najmanje – odgovorio je Rebus. – Onda u redu. Uveren sam da bi svi više voleli da su kod kuće ušuškani u krevetu, umesto što su ovde. – Samo je pomoćnik s belegom sumnjao u istinitost ovih reči. Kazins je zavlačio ruku u grudi leša. – Bežim odavde čim završim s poslom. Rebus je zaključio da se razlog zbog kojeg su ljudi prebledeli nije nalazio u prizoru ove obdukcije, već u pratećim zvučnim efektima. Trzanje mesa, kao da ga mesar kida s boka. Penušanje tečnosti i tiho zveckanje alatki za sečenje. Kada bi nekako mogao da zapuši uši, možda bi mu sve bilo podnošljivije. Umesto toga, njegove uši su postale neobično osetljive u ovoj sali. Sledeći put će sa sobom poneti kuglice vate. Sledeći put... Pluća i organi iz trbuha izvađeni su i preneti na čist sto, gde su isprani crevom pre nego što ih Kazins počeo da ih secira. U međuvremenu se pomoćnik dao na posao uklanjanja mozga, pomoću malene kružne testere na struju. Rebus je sad zatvorio oči, ali mu se sala svejedno vrtela ukrug.

Preostalo je još malo posla. Sasvim malo, hvala bogu. Ali više se nije radilo samo o zvucima, već i o mirisima, toj nepogrešivoj aromi sirovog mesa koja se lepila za nozdrve poput parfema, ispunjavala pluća, ščepala ga za grlo i tu se zadržala kako bi napokon postala zadah u ustima, koji je na kraju mogao i da okusi. Stomak mu se istog trena pokrenuo, ali ga on neprimetno i nežno protrlja rukom. Ne baš neprimetno. – Ako ćeš da povratiš – ponovo se oglasio Lem, kao sakuba koja mu sikće preko ramena – izađi napolje. – A zatim se zacereka, grleno i sporo poput motora koji je zakazao. Rebus napola iskrenu glavu i uputi mu opasan osmeh. Uskoro je čitava gomila organa vraćena na svoje mesto a Rebus je znao da će, onog časa kada ucveljeni rođaci budu videli posmrtne ostatke Džin Kuper, njeno telo izgledati sasvim prirodno. Kao i uvek, kako se autopsija približavala kraju, tako je čitava sala utonula u nemo preispitivanje. Svi prisutni muškarci i žene, sačinjeni od iste tvari kao i Džin Kuper, sada su stajali, nakratko lišeni svojih jedinstvenih osobina. Svi su samo tela, životinje, skup drobi. Jedina razlika između njih i Džin Kuper bila su njihova srca koja su još uvek pumpala krv. Jednog dana, u skorijoj budućnosti, svako od ovih srca će stati, i to će biti kraj, ukoliko se sve ne okonča posetom ovoj mesari, ovoj klanici. Kazins je skinuo gumene rukavice i podrobno oprao ruke, prihvatajući od pomoćnika ponuđeni svežanj papirnih ubrusa. – To bi bilo to, gospodo, dok Peni ne otkuca beleške. Ubijena je između devet i pola deset uveče, pretpostavljam. Isti modus operandi kao naš takozvani Vukodlak. Mislim da sam obavio autopsiju na njegovoj četvrtoj žrtvi. Sutra ću dovesti Entonija Morisona, da pogleda otiske zuba. Da vidimo šta će on reći. Izgledalo je da su svi, osim njega, znali ko je u pitanju, tako da je Rebus zapitao: – Ko je Entoni Morison? Flajt je prvi odgovorio. – Zubar. – Zubar patolog – ispravio ga je Kazins. – Prilično dobar. Ima pojedinosti o prethodna tri ubistva. Njegove analize tragova ugriza veoma su korisne. – Kazins se okrenuo ka Flajtu da sve ovo potvrdi, ali Flajt je gledao u svoje cipele kao da kaže Ne bih išao toliko daleko. – Pa – reče Kazins, kao da je shvatio ovaj nemi nagoveštaj – kako god, znate šta sam otkrio. Stvar je sada u rukama vaših momaka u laboratoriji. Ovde ima malo toga... – Kazins glavom pokaza iza sebe, na ispražnjenu

ljušturu leša – što bi vam pomoglo u istrazi. Toliko o tome. Odoh kući u krevet. Flajt je izgleda shvatio da je ozlojedio Kazinsa. – Hvala ti, Filipe. – Detektiv podiže dlan i spusti ga na patologovu ruku. Kazins osmotri ruku a zatim i Flajta, i osmehnu se. Predstava je okončana, publika je vukući noge izlazila napolje u hladnu, nepomičnu tminu dana koji je nastajao. Rebusov sat je pokazivao pola pet. Osećao se potpuno iscrpljeno, i bio bi sasvim zadovoljan da legne na travnjak ispred glavne zgrade i odrema, ali Flajt je išao k njemu, noseći njegove torbe. – Idemo – reče on. – Odvešću te. U osetljivom stanju u kom se nalazio, Rebus je imao utisak da je to nešto najlepše i najljubaznije što nedeljama nije čuo. – Misliš da ima dovoljno mesta? – pitao je. – Mislim, zbog mede i svega toga. Flajt zastade. – Ili ti se više sviđa da pešačiš, inspektore? Rebus nemoćno podiže ruke, a zatim, kada se vrata otključaše, skliznu na mesto suvozača Flajtove crvene sijere. Sedište kao da se svilo oko njega. – Izvoli – reče Flajt, pružajući Rebusu pljosku. Rebus odvrnu poklopac i omirisa. – Neće te ubiti – dobaci Flajt, što je verovatno bila istina. Osećala se aroma viskija. Ne nekog posebnog viskija, ne onog dimljenog ostrvskog malta, već dovoljno pristojnog komercijalnog pića. Možda će mu pomoći da ostane budan dok ne stignu do hotela. Rebus je nazdravio vetrobranu i pustio da se tečnost lagano slije u njegova usta. Flajt je seo za volan i pokrenuo auto a zatim je, s motorom još uvek u leru, prihvatio pljosku od Rebusa i alavo ispio iz nje. – Koliko je daleko hotel? – zapitao je Rebus. – Oko dvadeset minuta u ovo doba noći – reče Flajt, čvrsto zatvarajući poklopac i vraćajući pljosku u džep. – Ukoliko budemo stajali na crveno. – Imaš moju dozvolu da prođeš kroz svako crveno svetlo na koje naiđeš. Flajt se umorno nasmeja. Obojica su se pitala kako da skrenu razgovor na priču o autopsiji. – Najbolje je da to ostavimo za ujutru, a? – reče Rebus, progovorivši za obojicu. Flajt samo klimnu glavom i krenu, mašući Kazinsu i Izabel Peni, koji su ulazili u svoj auto. Rebus je zurio kroz svoj bočni prozor u detektiva pozornika Lema, koji je stajao kraj svog automobila, razmetljivog malog sportskog modela. „Očekivano“, pomisli Rebus. „Sasvim očekivano.“ Lem

se zagledao u njega a zatim mu ponovo uputi onaj tričetvrtinski podrugljivi kez. JSITD, Rebus načini mentalnu belešku. JSITD. A zatim se okrenu u svom sedištu kako bi proučio plišanog medu iza sebe. Flajt je odlučno odbijao da se nadoveže i Rebus, iako radoznao, nije hteo da ugrozi bilo kakvu vrstu prijateljstva koju bi mogao da ostvari s njim tako što će postaviti pitanje koje se sámo nameće. Neke stvari je ipak najbolje ostaviti za ujutro. Viski mu je pročistio nozdrve, pluća i grlo. Duboko je udahnuo, prizvavši u svojoj glavi sliku niskog pomoćnika u mrtvačnici, njegov modri beleg i Izabel Peni kako crta, kao i bilo koji crtač amater; nije pokazivala nikakva osećanja, kao da se nalazi na nekoj izložbi u muzeju. Pitao se koja li je njena tajna, tajna te savršene ravnodušnosti, ali je zaključio da najverovatnije zna. Posao joj je postao upravo to – posao. Možda će se jednog dana i Rebus isto tako osećati. Ipak se ponadao da neće. * * * Ako ništa drugo, Flajt i Rebus su još manje pričali tokom vožnje do hotela nego na putu do mrtvačnice. Viski je proradio u Rebusovom praznom stomaku a u automobilu je bilo nepodnošljivo vruće. Pokušao je da otvori prozor na samo pola centimetra, ali je nalet ledenog vazduha samo pogoršao stvari. Pred njegovim očima se ponovo odvijala autopsija. Alatke za sečenje, vađenje organa iz tela, rasecanje i ispitivanje, Kazinsovo lice koje pilji u sunđerasto tkivo na samo dva centimetra razdaljine. Samo jedan trzaj i njegovo lice bi bilo prekriveno... Izabel Peni koja sve to posmatra, sve beleži, rasekotina od grla do pubisa... London je jurio kraj njega. Flajt, koji se držao date reči, prolazio je kroz crvena svetla, ponekad samo usporavajući da propusti druge. Na ulicama je još uvek bilo automobila. Grad nije spavao. Noćni klubovi, žurke, lutalice, beskućnici. Neispavani šetači pasa, pekare i prodavnice bejgela, otvorene čitavu noć. Na nekima je pisalo „bejgel“ a na drugima „bajgel“. Šta je, kog đavola, bajgel? Zar to nije ono što se stalno jede u filmovima Vudija Alena? Uzorci s njenih obrva, zaboga. Kakva korist od uzoraka s njenih obrva. Trebalo bi da se usredsrede na napadača, ne na žrtvu. Oni tragovi ugriza. Kako se ono zvaše zubar? Nije zubar, nego zubar patolog. Morison. Da,

tako je. Morison, kao ulica u Edinburgu, Morison strit, ne toliko daleko od kanala kod pivare, gde su živeli labudovi, jedan jedini par labudova. Šta se dogodilo kada su uginuli? Da li ih je pivara zamenila? Prokleto je vruće u ovom sjajnom crvenom automobilu. Rebus oseti kako ono iznutra želi da izađe napolje. Nož koji je okrenut u grlu. Mali nož. Skoro da je mogao da ga zamisli. Nešto poput kuhinjskog noža. Oštar, opor ukus u njegovim ustima. – Još malo pa smo stigli – rekao je Flajt. – Pravo duž avenije Šeftsberi. Ono desno je Soho. Bogami smo počistili tu jazbinu u prethodnih nekoliko godina. Ne bi verovao. Znaš, nešto sam razmišljao, telo je pronađeno nedaleko od mesta na kom su živela braća Krej. Negde oko Li bridž rouda. Bio sam mlad pajkan kada su oni vladali. – Molim te... – reče Rebus. – Ubili su nekog u Stoukiju. Džeka Makvitija, mislim da se zvaše. Džeka Šešira, tako su ga zvali. – Možeš li da se zaustaviš ovde? – prasnu Rebus. Flajt ga pogleda. – Šta je bilo? – Treba mi vazduha. Prepešačiću ostatak puta. Samo zaustavi auto, molim te. Flajt htede da se pobuni, ali stade uz ivičnjak. Rebusu bi lakše čim je izašao iz auta. Na čelu, vratu i leđima izbio mu je hladan znoj. Duboko je udahnuo. Flajt odloži njegove torbe na pločnik. – Još jednom hvala – obrati mu se Rebus. – Izvini zbog ovoga. Samo mi pokaži pravac. – Odmah kraj Cirkusa – reče Flajt. Rebus klimnu glavom. – Nadam se da postoji noćni portir. – Da, osećao se mnogo bolje. – Petnaest do pet je – reče Flajt. – Verovatno ćeš zateći jutarnju smenu. – Nasmejao se, ali mu je osmeh brzo iščileo i on ozbiljno klimnu glavom Rebusu. – Jasno mi je šta si hteo da kažeš, Džone. U redu? Rebus mu uzvrati klimanjem glave. Džon. Još jedan opiljak s ledenog brega ili dobar menadžment. – Hvala ti – uzvrati mu. Rukovaše se. – Još uvek važi sastanak u deset? – Bolje u jedanaest, a? Poslaću nekog po tebe u hotel. Rebus klimnu glavom i podiže svoj prtljag, a zatim se ponovo nagnu ka zadnjem prozoru automobila. – Laku noć, medo – pozdravi se.

– Pazi da se ne izgubiš! – dobaci mu Flajt iz automobila a zatim produži, napravivši polukružni okret uz škripu točkova pre nego što je odgrmeo natrag putem kojim su se dovezli. Rebus se osvrnu oko sebe. Avenija Šeftsberi. Zgrade samo što ga nisu progutale. Pozorišta. Radnje. Smeće: ostaci nakon nedeljnog provoda. Potmula grmljavina je najavila dolazak vozila za smeće iz jedne od bočnih maglovitih ulica. Ljudi su bili obučeni u narandžaste kombinezone. Nisu obratili pažnju na Rebusa, koji ih je mimoilazio teškog koraka. Koliko je dugačka ova ulica? Činilo se da prati neku veliku krivinu, dužu nego što je pretpostavio. Prokleti London. A zatim je ugledao Erosa na vrhu fontane, ali nešto nije bilo u redu. Cirkus više nije bio cirkus. Eros je asfaltiran, tako da se saobraćaj odvijao kraj njega umesto da ga zaobiđe. Zašto se neko, kog đavola, odlučio da uradi tako nešto? Auto je usporavao negde iza njega, krećući se uporedo s njim. Beli auto s narandžastom trakom: policijski automobil. Policajac na mestu suvozača je spustio prozor i sada ga je dozvao. – Izvinite, gospodine, možete li mi reći kuda ste krenuli? – Šta? – Pitanje je zaprepastilo Rebusa, i na mestu ga ukopalo. I auto se zaustavio, a iz njega su izronili i vozač i saputnik. – Jesu li to vaše torbe, gospodine? Rebus oseti kako u njemu narasta nekakav sjajni čelični stub gneva. A onda je ugledao svoj odraz u prozoru patrolnog auta. Petnaest do pet na ulicama Londona. Raščupan, neobrijan čovek, očigledno neispavan, s koferom, sportskom torbom i aktovkom u rukama. Aktovka? Ko bi, do đavola, nosio aktovku u ovo doba jutra? Rebus spusti prtljag i jednom rukom protrlja koren nosa. I pre nego što je shvatio šta se dešava, ramena su mu se zatresla i čitavo telo se previjalo od smeha. Dvojica uniformisanih policajaca su se zgledala. Rebus odšmrknu smejući se i maši se za unutrašnji džep. Jedan od policajaca ustuknu korak. – Lakše malo, sinko – reče Rebus i izvadi svoju legitimaciju. – Na vašoj sam strani. – Manje sumnjičav policajac, saputnik, uzeo je legitimaciju od Rebusa, proučio je a zatim mu je vratio. – Daleko ste od svoje teritorije, gospodine. – Ne moraš da me podsećaš na to – uzvrati Rebus. – Kako se zoveš, sinko? Pozornik sada postade oprezan. – Benet, gospodine. Džoi Benet. Mislim, Džozef Benet.

– Dobro, Džoi. Da li bi mi učinio nešto? – Pozornik klimnu glavom. – Znaš li gde se nalazi hotel „Prins Rojal“? – Da, gospodine. – Benet pokaza levom rukom. – Nekih četrdeset pet metara... – U redu – prekide ga Rebus. – Samo mi pokaži, molim te? – Mladić ništa ne reče. – Možeš li to, pozorniče Benet? – Da, gospodine. Rebus klimnu glavom. Da, mogao je da savlada London. Mogao je da mu se suprotstavi i pobedi ga. – Dobro – reče i krenu put „Prins Rojala“. – O – uzviknu, osvrnu se i baci pogled na obojicu pozornika – ponesite i moj prtljag, molim vas. – Rebus im ponovo okrenu leđa, ali kao da je mogao da čuje kako im obojici padaju vilice. – Ili – dobaci im – da obavestim glavnog inspektora Lejna da su dvojica njegovih službenika maltretirala njegovog gosta prve večeri njegovog boravka u ovom finom gradu? Rebus je nastavio da hoda, začuvši kako dvojica pozornika podižu njegov prtljag i žure za njim. Raspravljali su o tome da li da ostave patrolno vozilo otključano. Rebus se osmehivao, uprkos svemu. Mala pobeda, iako na kvarno, ali koga briga. Ovo je London, na kraju krajeva. Ovo je avenija Šeftsberi. A ono je samo šou-biznis. * * * Napokon je stigla kući, dobro se oprala a posle toga se osetila malo bolje. Iz gepeka je donela crnu veliku vreću za đubre. U njoj se nalazila odeća koju je nosila, jeftine tanke stvari. Sutra uveče će pospremiti baštu u zadnjem delu dvorišta i zapaliti logorsku vatru. Više nije plakala. Umirila se. Uvek bi se kasnije umirila. Iz plastične kese za kupovinu izvukla je još jednu plastičnu kesu, iz koje je izvadila okrvavljeni nož. Sudopera je bila prepuna vrele, sapunjave vode. Plastične kese idu u veliku kesu za đubre zajedno sa odećom, nož ide u sudoperu. Pažljivo ga je oprala, prazneći i iznova puneći sudoperu, sve vreme pevušeći za sebe. Nije to bila neka poznata pesma, pa čak ni melodija, ali ju je to umirivalo, tešilo, kao kad bi joj majka pevušila uspavanke. Tako je, sve je gotovo. Posao je bio težak, pa je bila zadovoljna što ga je obavila. Ključ svega je koncentracija. Jedan trenutak nepažnje i nekakva greška može da se provuče a da je i ne primetiš. Triput je isprala sudoperu, spirajući i poslednju tačkicu krvi, a nož ostavila da se cedi u stalku za

sudove. A zatim je otišla u hodnik i zastala ispred jednih vrata, u potrazi za ključem. Ovo je bila njena tajna soba, njena galerija sa slikama. Unutra je jedan od zidova bio prepun uljanih slika i akvarela. Tri su bile nepovratno uništene. Šteta, jer su joj te tri bile najomiljenije. Sada joj je najomiljenija ona s malenim seoskim potokom. Jednostavne, pastelnih boja i u stilu naivnog slikarstva. Potok je bio u prvom planu, a kraj njega su sedeli muškarac i dečak, a možda su to bili muškarac i devojčica. Bilo je teško zaključiti, u tome je problem s delima naivnog slikarstva. Mada nije mogla da pita umetnika, jer je on već godinama bio mrtav. Trudila se da ne pogleda u drugi zid, onaj preko puta. Bio je to užasan zid. Nije joj se dopadalo ono što je odavde mogla da vidi krajičkom oka. Zaključila je da joj se kod najomiljenije slike sviđa njena veličina. Bila je velika dvadeset pet centimetara sa dvadeset, ne računajući pomalo barokni pozlaćeni ram (koji nije bio prikladan – njena majka nikada nije imala dobar ukus kada su u pitanju bili ramovi). Te male dimenzije su se samo nadovezivale na one isprane boje i čitavoj slici davale nekakvu rafiniranost i odsustvo vizije, poniznost i nežnost koja joj je prijala. Naravno, u njoj nije bilo nikakve velike istine. Zapravo, bila je to groteskna laž, u potpunoj suprotnosti sa stanjem stvari. Nije bilo nikakvog potoka, nikakve dirljive scene sa ocem i sinom. Postojao je samo užas. I zato je Velaskez njen najomiljeniji slikar: igra senki, bogate nijanse crne, lobanje i sumnja... razotkriveno tamno srce. – Tamno srce. – Klimnula je glavom. Videla je izvesne stvari i osetila ih, kakve su samo malobrojni povlašćeni mogli da posvedoče. Ovo je njen život. Ovo je njeno postojanje. A slika je počela da joj se ruga, potok se pretvorio u okrutni tirkizni kez. Mirno, ponovo pevušeći za sebe, podigla je par makaza sa obližnje stolice i počela da reže sliku ujednačenim vertikalnim potezima, a zatim horizontalnim, pa ponovo vertikalnim, kidajući i cepajući njeno srce dok se prizor nije zauvek izgubio.

Podzemna železnica – A ovo je... – objavi Džordž Flajt – ...mesto gde se rodio Vukodlak. Rebus pogleda. Bilo je to depresivno mesto da tu neko bude rođen. Kaldrmisana uska ulica, ćorsokak, kuće visoke tri sprata, svaki prozor zakovan daskama ili okovan rešetkama. Crne kese za đubre izgledale su kao da već nedeljama kopne kraj puta. Nekoliko ih je bilo nataknuto na čelične šiljke ograde ispred zamandaljenih prozora, a iz njih je curila trula sadržina kao iz kakve naprsle kanalizacione cevi. – Lepo – reče on. – Kuće se uglavnom ne koriste. Lokalne bande koriste suteren jedne od njih kao vežbaonicu, i veoma su bučne. – Flajt pokaza na prozor okovan rešetkama. – A ovde je, mislim, proizvođač odeće ili distributer. U svakom slučaju, nije se vratio otkad smo počeli da pokazujemo zanimanje za ovu uličicu. – O? – Rebus je zvučao zainteresovano ali Flajt odmahnu glavom. – Ničeg sumnjivog u tome, veruj mi. Ti likovi koriste robovsku radnu snagu, Bangladešane, uglavom ilegalne emigrante. Poslednje što im treba je neki policajac koji se mota u blizini. Premestiće mašine i započeti posao na nekom drugom mestu. Rebus klimnu glavom. Razgledao je slepu ulicu, pokušavajući da se priseti, sa fotografija koje su mu poslali, mesta na kom je pronađeno telo. – Ovde se dogodilo. – Flajt je pokazao na kapiju u gvozdenoj rešetkastoj ogradi. O da, Rebus se prisetio. Nije to bilo na samoj ulici, nego niz nekoliko stepenika koji vode do suterena. Žrtva je nađena pri dnu stepenica, modus operandi je bio isti kao i sinoć, sve do tragova ugriza na stomaku. Rebus je otkopčao torbu za spise i izvadio žutu fasciklu, otvorivši je na strani koju je tražio. – Marija Votkis, trideset osam godina. Zanimanje: prostitutka. Telo su u utorak, šesnaestog januara, pronašli radnici gradske čistoće. Procenjuje se da je žrtva ubijena dva do tri dana pre nego što je pronađena. Telo je tek ovlaš sakriveno. Flajt pokaza glavom na jednu od probodenih kesa za đubre. – Ispraznio je kesu s đubretom preko nje, što je prilično dobro sakrilo telo. Tek su pacovi skrenuli pažnju čistačima.

– Pacovi? – Na desetine njih, po svim iskazima. Dobro su se ugostili, ti pacovi. Rebus je stajao na vrhu stepeništa. – Pretpostavljamo – reče Flajt – da joj je Vukodlak platio za jednu brzu s nogu i zatim je doveo ovamo. Ili je možda ona njega dovela. Ordinirala je oko paba u Old stritu. Na pet minuta pešačenja odavde. Ispitali smo redovne goste, ali je niko nije video da odlazi s nekim. – Možda je vozio kola? – Više nego verovatno. Sudeći po udaljenosti mesta zločina, prilično je pokretan. – U izveštaju piše da je bila udata. – Tako je. Njen muž Tomi znao je čime se bavi. To mu nije smetalo, dokle god mu je donosila lovu. – A on nije prijavio njen nestanak? Flajt namršti nos. – Ne Tomi. Pijančio je u to vreme i praktično bio komiran od alkohola kada smo ga posetili. Rekao je da je Marija često nestajala na po nekoliko dana, i da je odlazila na more s jednim ili s dvojicom svojih redovnih mušterija. – Pretpostavljam da niste uspeli da pronađete te... klijente? – Ma zaboravi. – Flajt se nasmejao kao da je nakon dugo vremena čuo odličan vic. – Zvanično, Tomi misli da se jedan od njih zvao Bil ili Vil. Pomaže li štogod? – Donekle sužava broj osumnjičenih – reče Rebus s osmehom. – U svakom slučaju – nastavi Flajt – sumnjam da bi Tomi od nas tražio pomoć zato što se nije vratila. Dosije mu je dugačak kao unutrašnja strana nogavice. Iskreno govoreći, on nam je bio prvi osumnjičeni. – Logično. – Svaki policajac je znao opštepoznatu istinu: većina ubistava se počini unutar porodice. – Pre nekoliko godina – nastavio je Flajt – Marija je bila prilično pretučena. Zapravo, slučaj za bolnicu. Tomijevo delo. Viđala se s drugim čovekom koji joj nije plaćao, ako me razumeš. A nekoliko godina pre toga, Tomi je služio zatvorsku kaznu zbog nanošenja teške telesne povrede. Bio bi kažnjen za silovanje da smo uspeli da privolimo ženu na svedočenje, ali je ona bila prestravljena. Bilo je i svedoka, ali nikako ne bismo uspeli da mu nakačimo i silovanje. Stoga je ostalo samo nanošenje teške telesne povrede. Dobio je osam meseci. – Znači nasilnik...

– Moglo bi se reći. – S posebnom sklonošću za nasilje nad ženama. Flajt klimnu glavom. – Isprva je izgledalo dobro. Mislili smo da možemo da mu prikačimo i Marijino ubistvo, i da bi to uspelo. Ali ništa se nije uklapalo. Za početak, imao je alibi. A onda su tu bili i tragovi ugriza: nisu njegovi, rekao je zubar. – Misliš doktor Morison? – Da, tako je. Zovem ga zubar kako bih iznervirao Filipa. – Flajt se počeša po bradi. Nabor kožne jakne na laktu zaškripa. – Bilo kako bilo, ništa se nije uklapalo. A kada je usledilo drugo ubistvo, pa, znali smo da je u pitanju neko sasvim drugačije sorte od Tomija. – Sasvim si siguran u to? – Džone, nisam sasvim siguran ni u boju čarapa koje obujem ujutro, a ponekad ni da li sam ih uopšte obuo. Ali sam poprilično siguran da ovo nije delo Tomija Votkisa. On se loži na utakmice Arsenala a ne na sakaćenje mrtvih žena. Rebus nije skidao pogled s Flajtovih očiju. – Čarape su ti plave – rekao je. Flajt pogleda dole, shvati da je zaista tako, i široko se osmehnu. – Ali su različitih nijansi – dodade Rebus. – Prokletstvo, stvarno jesu. – Ipak bih da popričam s gospodinom Votkisom – nastavio je Rebus. – Bez žurbe, i ako se ti slažeš sa tim. Flajt slegnu ramenima. – Kako hoćeš, Šerloče. Hoćemo li sada da palimo iz ovog smrada ili želiš još nešto da pogledaš? – Ne – odvrati Rebus. – Palimo odavde. – Krenuli su natrag iz slepe ulice, gde ih je čekao Flajtov auto. – Kako se, beše, zove ovaj deo grada? – Šordič. Sećaš se dečjih pesmica? „Kad postanem bogat, kažu zvona Šordiča.“ Da, Rebus je imao nejasno sećanje. Sećanje na majku kako ga drži na kolenu, ili je to bio njegov otac, kako mu pevuši pesmicu i cupka kolenom u ritmu. Nije tako bilo, ali je on to svejedno upamtio. Sada su skoro izašli iz slepe ulice koja je izbijala na širu ulicu, na kojoj je tutnjao dnevni saobraćaj. Zgrade su bile crne od čađi, prozori prekriveni debelim slojem prljavštine. Nekakve kancelarije, skladišta. Bez radnji, osim jedne koja prodaje profesionalno kuhinjsko posuđe. Po svoj prilici, bez kuća ili stanova na gornjim spratovima. Nikog ko bi čuo prigušeni krik u gluvo

doba noći. Nikog da sa neopranog prozora vidi ubicu kako se šunjajući udaljava, poprskan krvlju. * * * Rebus se zagleda u slepu ulicu, a zatim gore u ugao prve zgrade, gde je jedva čitljiva tabla nosila njeno ime: Volfstrit E1.6 Policija je zbog toga ubicu nazvala Vukodlak. Ne zbog njegovih divljačkih napada ili tragova zuba koje je ostavljao na mestu zločina; već najpre zbog toga, kao što je Flajt rekao, što su tek tada mogli da proglase mesto njegovog rođenja, mesto gde se po prvi put uobličio. Postao je Vukodlak. Mogao je biti bilo gde, ali to nije bilo toliko važno. Važnije je bilo to što bi on mogao biti bilo ko, zaista bilo ko u ovom gradu od deset miliona lica, deset miliona tajnih jazbina. – Kuda sad? – zapita otvarajući suvozačeva vrata. – Do Kilmor rouda7 – reče Flajt. Razmenio je pogled s Rebusom, prihvativši ironiju. – Onda pravac Kilmor roud – reče Rebus, ulazeći u auto. * * * Dan je rano započeo. Probudivši se nakon tri sata sna i nesposoban da ponovo zaspi, Rebus je uključio radio u svojoj sobi i slušao jutarnje vesti dok se oblačio. Ne znajući šta ga tog dana očekuje, obukao se ležerno: somotne pantalone boje karamela, lagani sako, košulja. Danas bez sakoa od tvida i kravate. Hteo je da se okupa, ali je kupatilo u hotelu na njegovom spratu bilo zaključano. Moraće da se raspita na recepciji. Kraj stepenica je postojao automat za čišćenje cipela. Uglačao je vrhove svojih iznošenih crnih cipela pre nego što je sišao na doručak. Sala restorana je bila prepuna; većina gostiju je ličila na poslovne ljude ili turiste. Dnevne novine su bile uredno složene na jednom praznom stolu, pa Rebus pokupi Gardijan pre nego što ga je izmučena konobarica uputila za sto postavljen za jednu osobu. Doručak se nije posluživao, već je bio serviran na jednom velikom stolu na sredini sale − natrpani sokovi, žitarice i voće. Za njegovim stolom se, niotkuda, pojavilo lonče s kafom, kao i poslužavnik za tost ispunjen prohlađenim kriškama blago prepečenog hleba. Hleb je pre pronet ispod

sijalice nego što je prepečen, pomisli Rebus dok je mazao komadić putera po jednom jadnom trouglu tosta. Pravi engleski doručak se sastojao od jednog parčeta slanine, jednog toplog paradajza (iz konzerve), tri male pečurke, jednog rovitog jajeta i neobične male kobasice. Rebus je sve potamanio. Kafa nije bilo toliko jaka, ali je ipak ispio čitavo lonče i zatražio još. Sve vreme je listao novine, ali tek iz drugog puta je pronašao nešto o ubistvu od prethodne večeri: kratki, suvoparni pasus pri dnu četvrte strane. Suvoparno. Osvrnuo se oko sebe. Jedan smeteni par je pokušavao da ućutka svoja dva grlata deteta. „Nemojte“, pomisli Rebus, „nemojte ih obuzdavati, pustite ih da žive.“ Ko može znati šta donosi sledeći dan? Možda budu ubijeni. Možda roditelji budu ubijeni. Njegova rođena ćerka je ovde negde u Londonu, živi u stanu s njegovom bivšom ženom. Trebalo bi da se javi. Javiće se. Poslovni čovek za stolom u ćošku glasno je zašuškao časopisom, skrećući Rebusovu pažnju na naslovnu stranicu tabloida. VUKODLAK PONOVO GRIZE O, tako je već bolje. Rebus posegnu za poslednjim trouglom tosta, ali shvati da je ostao bez putera. Nečija ruka se otpozadi snažno spusti na njegovo rame, te on ispusti tost. Iznenađen, okrenu se i ugleda Džordža Flajta. – ’Jutro, Džone. – Zdravo, Džordž. Dobro si spavao? Flajt izvuče stolicu preko puta Rebusa i sruči se u nju, s rukama u krilu. – Ne baš. A ti? – Uhvatio sam nekoliko sati. – Rebus se spremao da prepriča jutarnju anegdotu o tome kako su ga umalo uhapsili u aveniji Šeftstberi, ali se odluči da je sačuva za kasnije. Možda će naići trenutak kada će im zatrebati neka zabavna priča. – Hoćeš kafu? Flajt odmahnu glavom. Proučavao je izloženu hranu. – Malo soka od pomorandže im neće zafaliti. – Rebus se spremio da ustane, ali Flajt odmahnu rukom i sam se pridiže da uzme punu čašu, koju istog časa iskapi. Čvrsto skupi oči. – Praškastog je ukusa – izusti. – Bolje da mi daš malo te kafe. Rebus nasu još jednu šolju. – Video si ono? – zapita, klimnuvši glavom ka stolu u ćošku. Flajt pogleda tabloid i osmehnu se.

– Pa, priča je njihova koliko i naša. Jedina razlika je u tome što ćemo mi pravilno procenjivati stvari. – Jedino nisam siguran kako to da izvedemo. Flajt je gledao u Rebusa, ali ništa nije rekao već je samo pijuckao kafu. – U jedanaest sati je zakazan sastanak u Sobi za ubistva. Mislio sam da nećemo stići na vreme, pa sam zadužio Lejna. On voli da je glavni. – A šta ćemo mi da radimo? – Pa, možemo da odemo do Lija i proverimo kuću po kuću. Ili da svratimo do posla gospođe Kuper. – Rebus nije izgledao preterano oduševljeno. – Ili mogu da te povedem do sva tri mesta zločina. – Rebus živnu. – Dobro – reče Flajt – onda idemo u obilazak. Ispij to, inspektore. Pred nama je dugačak dan. – Samo nešto – reče Rebus, dižući šolju na pola puta do usta. – Čemu ovo tetošenje? Rekao bih da imaš pametnija posla nego da me vozaš naokolo? Flajt pažljivo osmotri Rebusa. Da li da mu kaže pravi razlog ili da izmisli neku priču? Odlučio se za priču i slegnuo ramenima. – Samo te upućujem u slučaj, to je sve. – Rebus lagano klimnu glavom, ali je Flajt znao da mu nije sasvim poverovao. Napolju kod automobila, Rebus ponovo ždraknu kroz zadnji prozor, u potrazi za plišanim medom. – Ubio sam ga – reče Flajt, otključavajući vrata s vozačeve strane. – Savršeno ubistvo. * * * – I, kakav je Edinburg? Rebus je znao da Flajt ne misli na turistički Edinburg, u kome se održava jedan festival i u kome se može ići u obilazak dvorca. Mislio je na kriminalni Edinburg, koji je predstavljao grad za sebe. – Pa – odgovori on – još uvek imamo problem s drogom, a izgleda da su se i zelenaši vratili, ali osim toga, poprilično je mirno u ovom času. – Ali – podseti ga Flajt – pre nekoliko godina ste imali onog ubicu dece. Rebus klimnu glavom. – I ti si rešio taj slučaj. – Rebus ništa nije rekao. Uspeli su da od medija sakriju činjenicu da je slučaj lične prirode i da zapravo nije „serijski“.

– Hiljade sati rada su doprinele rešavanju tog slučaja – rekao je nonšalantno. – Šefovi ne misle tako – uzvrati Flajt. – Oni misle da si ti svojevrsni guru za serijske ubice. – E pa, greše – zaključi Rebus. – Ja sam samo pandur, kao i ti. A ko su zapravo ti šefovi? Čija je ovo bila ideja? Ali Flajt odmahnu glavom. – Nisam sasvim siguran. Mislim, znam ko su šefovi – Lejn, viši policijski inspektor Pirson – ali ne i koji je od njih dvojice odgovoran za tvoj dolazak. – Lejnovo ime je bilo na pismu – reče Rebus, znajući da to zapravo ništa ne znači. A zatim je gledao kako pešaci žurno koračaju trotoarom u podne. Saobraćaj je bio u zastoju. On i Flajt su za pola sata prešli jedva pet kilometara. Radovi na putu, naporedo (pa i trostruko) parkirana vozila, sled semafora i pešačkih prelaza, kao i ludačke taktike sebičnih vozača, usporile su njihovo kretanje do gmizanja. Flajt kao da je čitao njegove misli. – Izvući ćemo se odavde za koji minut – reče on. Pomno je razmišljao o onome što mu je Rebus rekao: „...samo pandur, kao i ti“. Ali Rebus je uhvatio ubicu dece, zar ne? Iz dokumentacije o tom slučaju vidi se da je on zaslužan za hapšenje, a to je dovelo do toga da bude unapređen i dobije čin inspektora. Ne, Rebus je samo skroman, to je sve. Morali ste mu se diviti zbog toga. Nekoliko minuta kasnije, pomerili su se za čitavih trinaest metara i upravo se spremali da prođu kroz uzanu raskrsnicu ispred koje je stajao znak za zabranu prolaska. Flajt osmotri bočnu ulicu. – Vreme je da prekršimo neka pravila – rekao je, snažno zaokrenuvši volanom. Na jednoj strani ulice nizale su se tezge. Rebus je čuo vlasnike tezgi kako na prolaznicima uvežbavaju svoje reklamne slogane. Niko nije obraćao pažnju na auto koji se kretao kroz jednosmernu ulicu u pogrešnom smeru, sve dok ih dečak, koji je svoju pokretnu tezgu prenosio na drugu stranu ulice, nije zaustavio. Mesnata pesnica tresnu po prozoru kraj vozača. Flajt spusti prozor kroz koji se promoli jedna glava, neobično ružičasta, okrugla i ćelava. – Hej, šta kog kurca izvodiš? – Reči su mu zastale u grlu. – O, to ste vi, gospodine Flajt. Nisam prepoznao auto. – Zdravo, Arnolde – tiho mu odvrati Flajt, pogleda prikovanog za tezgu koja se kretala ispred njih. – Kako šljaka?

Čovek se nervozno nasmeja. – Klonim se nevolje, gospodine Flajt. Tek sada se Flajt udostojio da okrene glavu i pogleda ga. – Dobro je – odvrati. Rebus nikada nije čuo da te dve reči zvuče tako preteći. Put ispred njih se raščistio. – Neka ostane tako – reče Flajt, produživši. Rebus je zurio u njega, čekajući nekakvo pojašnjenje. – Seksualni prestupnik – reče Flajt. – Dvostruki povratnik. Deca. Psihijatri smatraju da je sada dobro, ali nisam siguran. Sa tako nečim, ni stopostotno nije dovoljno sigurno. Već nekoliko nedelja radi ovde na pijaci, utovar i istovar. Nekada mi da dobre informacije. Znaš kako je. Rebus je mogao da zamisli. Flajt je ovog ogromnog, snažnog čoveka držao u šaci. Ako bi Flajt rekao trgovcima na pijaci ono što zna o Arnoldu, ne samo što bi Arnold izgubio posao već bi ga i dobrano umlatili. Možda je čovek sada u redu, možda je, po psihijatrijskom žargonu, „potpuno integrisani član zajednice“. Platio je za svoje zločine a sada pokušava da bude ispravan. I šta se dešava? Policajci, ljudi poput Flajta i samog Rebusa (ako ćemo iskreno), koriste njegovu prošlost kako bi ga pretvorili u doušnika. – Imam na nekoliko desetina doušnika – nastavio je Flajt. – Nisu svi kao Arnold. Neki to rade zbog novca, neki prosto zato što ne mogu da drže jezik za zubima. Prepričavanjem onoga što znaju nekome kao što sam ja − zbog toga se osećaju važno, kao da znaju nekakvu tajnu. U ovako velikom gradu, izgubio bi se bez pristojne mreže doušnika. Rebus samo klimnu glavom ali Flajt se tek zagrevao. – Za neke stvari, London je prevelik, ali opet je i mali. Svi znaju sve druge. Postoji kraj severno i južno od reke, naravno, kao da su u pitanju dve različite zemlje. Ali podele koje se prave, lojalnost, ista stara lica... ponekad mi se čini kao da sam seoski pozornik na biciklu. – Rebus ponovo klimnu glavom jer se Flajt okrenuo k njemu. Mislio je: evo nas opet, uvek ista priča, London je veći, bolji, suroviji, opasniji i važniji od bilo kog drugog grada. I ranije je nailazio na ovakav stav, kada je pohađao kurseve s ljudima iz Skotland jarda, ili od onih koji su posećivali London. Flajt mu nije izgledao kao jedan od njih, ali su zapravo svi bili isti. Rebus je svojevremeno preuveličavao probleme s kojima se suočavala edinburška policija kako bi izgledao opasnije i važnije u nečijim očima. I dalje je trebalo suočiti se sa činjenicama. Policijski posao se većim delom sastojao od papirologije, rada za kompjuterima i nekim ko bi istupio izrekavši istinu.

– Skoro pa smo stigli – najavi Flajt. – Kilmor roud je treća ulica s leve strane. * * * Kilmor roud se nalazio u industrijskom kraju i stoga je noću bio pust. Ugnezdio se u mnoštvu sporednih ulica, na oko dvesta metara od stanice podzemne železnice. Rebus je podzemne stanice uvek smatrao prometnim mestima, smeštenim u gusto naseljenim krajevima, ali se ova nalazila u uzanoj sporednoj ulici, poprilično daleko od glavne ulice, trase autobusa ili železničke stanice. – Ne shvatam – reče on. Flajt samo slegnu ramenima i odmahnu glavom. Ko god da je izlazio iz podzemne železnice noću, morao bi da prođe pustim ulicama, kraj prozora prekrivenih mrežastim zavesama iza kojih su treštali televizori. Flajt mu je pokazao da je uobičajena putanja sekla kroz industrijski kraj i preko parka iza njega. Park je bio ravan i beživotan, ponosio se jednim jedinim golom, dok su dve narandžaste saobraćajne kupe služile umesto drugog. S druge strane parka iznikle su tri visoke stambene zgrade i nekoliko omanjih kuća. Mej Džesop se zaputila ka jednoj od tih kuća u kojoj su živeli njeni roditelji. Imala je osamnaest godina i dobar posao, ali je ostajala duže u kancelariji, pa su njeni roditelji tek oko deset uveče počeli da brinu. Sat kasnije, začulo se kucanje na vratima. Njen otac je s olakšanjem poleteo da ih otvori, ali je zatekao detektiva koji je doneo vesti da je pronađeno Merino telo. I tako se nastavilo. Nije bilo nikakve veze između žrtava, nikakve geografske povezanosti, osim što su, kako je Flajt istakao, sva ubistva počinjena severno od reke, podrazumevajući pod tim prostor severno od Temze. Šta su to prostitutka, kancelarijska službenica i prodavačica u radnji s alkoholnim pićima imale zajedničko? Proklet bio ako zna. Treće ubistvo se dogodilo mnogo dalje na zapadu, u Nort Kenzingtonu. Telo je pronađeno kraj pruge, pa je u početku istragu vodila Transportna policija. Bilo je to telo Šeli Ričards, stare četrdeset i jednu godinu, neudate i nezaposlene; jedine crnkinje do sada. Dok su se vozili kroz Noting Hil, Ledbruk Grov i Nort Ken (kako ga je Flajt zvao), Rebus se zainteresovao za raspored ulica. Ulicu sa izuzetnim, veličanstvenim kućama smenjivala bi zapuštena, đubretom posuta ulica sa objektima zamandaljenih prozora i

skitnicama na klupama; bogati i siromašni žive maltene jedni pored drugih. Tako nešto nikada ne bi moglo da se desi u Edinburgu. U Edinburgu se poštuju određene granice. Ali ovo ovde je neverovatno. Kao što reče Flajt, „rasni neredi s jedne strane ulice, diplomate s druge“. Mesto na kom je umrla Šeli Ričards bilo je najizolovanije, najžalostivije od svih do sada. Rebus se s mukom spuštao niz nasip kraj pruge, zatim prešao preko niskog zida od cigle i dočekao se na noge. Pantalone su mu bile zelene od mahovine. „Očetkao“ ih je rukama, ali uzalud. Morao je da prođe ispod železničkog mosta kako bi stigao do auta kraj kojeg ga je čekao Flajt. Koraci su mu odzvanjali dok je pokušavao da izbegne barice i smeće a onda je zastao, osluškujući. Svuda oko njega čula se buka, nekakvo hripanje, kao da je sâm most uzimao svoj poslednji dah. Podigao je glavu i ugledao tamne obrise nepomičnih golubova na nosećim gredama, kako nežno guču. To je ono što je čuo, ne hripanje. Iznenada se začula potmula tutnjava dok mu je iznad glave prolazio voz. Golubovi poleteše, lepećući krilima oko njega. On zadrhta i ponovo izađe na sunčevu svetlost. A onda su, napokon, stigli i do Sobe za ubistva. Bio je to, zapravo, niz prostorija koje su zauzimale gotovo čitav poslednji sprat zgrade. Rebus je izračunao da je oko dvadeset muškaraca i žena uveliko prionulo na posao kada su Flajt i on ušli u najveću od prostorija. Malo toga je izgledalo drugačije od bilo koje istrage povodom ubistva bilo gde drugde u zemlji. Policajci su obavljali telefonske razgovore ili radili za kompjuterima. Administrativci su se premeštali od stola do stola sa naizgled beskrajnim svežnjevima papira. Fotokopir-mašina je izbacivala nove i nove količine papira u ćošku prostorije a dva dostavljača su smeštala novu pokretnu kartoteku sa pet fioka kraj tri već postojeće, koje su stajale poređane uz jedan zid. Na drugom zidu nalazila se velika mapa s ulicama Londona, na kojoj su bila naznačena mesta ubistva. Trake u boji su sa ovih mesta vodile do prostora na zidu s prikačenim slikama, pojedinostima i beleškama. Raspored dežurstava i tabela s razvojem događaja zauzimali su ono preostalog prostora. Sve je bilo veoma dobro organizovano, ali su Rebusu lica zaposlenih kazivala njihovu priču: svi prisutni, koliko god naporno radili, čekali su da im se posreći. Flajt se istog časa uskladio sa organizacijom koja je vladala u kancelariji, ispaljujući pitanja. Kako je prošao sastanak? Da li su se javili iz Lambeta? (Objasnio je Rebusu da se tamo nalazi policijska laboratorija.)

Ima li ičeg novog u vezi s prošlom noći? Šta je s propitivanjem od vrata do vrata? Dobro, da li iko zna išta? Nastalo je sleganje ramenima i odmahivanje glavama. Jednostavno su otaljavali stvari, iščekujući da im se posreći. Ali šta ako se to ne dogodi? Rebus je imao spreman odgovor i za to: sami činite sve kako bi vam se posrećilo. Manja prostorija kraj ove velike kancelarije služila je kao komunikacijski centar, omogućavajući Sobi za ubistva vezu sa tokom istrage; a kraj nje su se nalazile dve još manje prostorije, od kojih su u svaku nagurana po tri stola. U njima su radili stariji detektivi. Obe su bile prazne. – Sedi – reče Flajt. Podigao je telefonsku slušalicu s postolja i okrenuo broj. Dok je čekao da se neko javi, namršteno je pregledao deset centimetara debeo svežanj papira koji se pojavio na njegovom stolu tokom jutra. – Alo, Đino? – rekao je u slušalicu. – Džordž Flajt ovde. Mogu li da naručim sendviče? Sa kobasicom i salatom. – Pogledao je u Rebusa kako bi mu ovaj odobrio porudžbinu. – Ražani hleb, molim te, Đino. Četiri porcije. Hvala ti. – Prekinuo je vezu i okrenuo drugi broj. Samo dva broja: interni poziv. – Đino ima kafeteriju iza ćoška – objasnio je Rebusu. – Pravi odlične sendviče i dostavlja ih. – A zatim: – O, zdravo. Ovde inspektor Flajt. Možemo li da dobijemo čaj? Jedan veliki čajnik. U kancelariji smo. Je li mleko pravo ili je ono praškasto đubre? Odlično, hvala. – Spustio je slušalicu i raširio ruke, kao da je upravo izveo kakvu čaroliju. – Danas imaš sreće, Džone. Za promenu imamo pravo mleko. – I šta ćemo sada? Flajt slegnu ramenima, a zatim pljesnu rukom po gomili nepregledanih papira na stolu. – Uvek možeš da pročešljaš ovu gomilicu, i tako budeš pravovremeno obavešten o istrazi. – Čitanje o ubistvu mi neće biti od pomoći. – Naprotiv – reče Flajt – pomoći će ti da odgovoriš na nezgodna pitanja koje oni gore mogu da postave. Koliko je žrtva bila visoka? Boja njene kose? Ko ju je pronašao? Sve se to nalazi ovde. – Bila je visoka metar i sedamdeset, imala je smeđu kosu. A ko ju je našao, ni najmanje me nije briga za to. Flajt se nasmeja, ali je Rebus ostao ozbiljan. – Ubice se ne pojavljuju tek tako – nastavio je. – Oni postaju. Potrebno je vreme da bi se postao serijski ubica. Godine su prošle pre nego što je ovaj tip postao ono što jeste.

Šta je radio sve to vreme? Možda je bio usamljenik, ali verovatno ima posao, možda čak i ženu i decu. Neko mora da zna nešto. Možda se njegova žena pita kuda odlazi noću ili odakle krv na vrhovima njegovih cipela, ili kuda se denuo njen kuhinjski nož. – U redu, Džone. – Flajt ponovo raširi ruke, ovoga puta u znak pomirenja. Rebus shvati da govori sve glasnije. – Smiri se malo. Za početak, kada tako govoriš, jedva razumem šta pričaš, ali shvatam šta želiš da kažeš. Šta bi onda trebalo da radimo? – Publicitet. Potrebna nam je pomoć javnosti. Treba nam sve što imaju. – Već imamo na preko desetine poziva na dan. Anonimne dojave, ludaci voljni da priznaju, ljudi koji cinkare svoje najbliže susede, zlopamtila, a i nekoliko sa istinskim sumnjama. Sve ih proveravamo. I mediji su na našoj strani. Viši policijski inspektor danas ima preko deset zakazanih intervjua. Novine, časopisi, radio, TV. Dajemo im šta možemo, i govorimo im da te informacije šire dalje. Imamo najboljeg prokletog oficira za vezu u zemlji, koji radi danonoćno kako bi osigurao da javnost zna sa čim imamo posla. Neko je zakucao na otvorena vrata i u sobu je ušla pozornica sa poslužavnikom koji je odložila na Flajtov sto. – Ja ću da sipam, mogu li? – reče Flajt, koji je već sipao čaj u dve obične bele šolje. – Kako se zove oficir za vezu? – pitao je Rebus. Lično je poznavao jednog oficira za vezu. I ona je bila najbolja u svom poslu. Ali nije bila u Londonu, već u Edinburgu... – Ket Faradej – reče Flajt. – Detektiv inspektor Ket Faradej. – Pomirisao je karton s mlekom pre nego što je sipao bezoblični grumen u svoj čaj. – Ako ostaneš dovoljno dugo, imaćeš priliku da je upoznaš. Ona je pomalo uvrnuta... naša Ket. Samo da znaš, da me čuje šta pričam o njoj, tražila bi moju glavu na tacni. – Flajt se zakikota. – I salatu kao prilog – začuo se glas tik ispred vrata. Flajt se trgnu, prosu čaj niz svoju košulju i poskoči na noge. Vrata su se širom otvorila, i otkrila platinastu plavušu kako stoji oslonjena o dovratak, prekrštenih ruku, jedne noge nemarno prebačene preko druge. Rebusov pogled su privukle njene oči, iskošene kao mačje, koje su čitavo njeno lice činile užim nego što je bilo. Usne su joj bile tanke, sa tankim slojem jarkocrvenog karmina. Frizura je imala oštar, metalni izgled, i odražavala je izgled same žene. Bila je nekoliko godina starija od obojice muškaraca u kancelariji i, iako godine nisu učinile svoje, česta upotreba šminke jeste. Lice joj je bilo izborano i