Zub i nokat - Ian Rankin

naduveno. Rebus nije voleo kad žena koristi mnogo šminke, ali mnogo drugih muškaraca jeste. – Zdravo, Ket – reče Flajt, pokušavajući da barem izgleda pribrano. – Baš smo... – ...Pričali o meni. Znam. – Spustila je ruke i kročila u kancelariju, pružajući ruku Rebusu. – Vi ste sigurno inspektor Rebus – reče ona. – Čula sam sve o vama. – O? – Rebus je pogledao Flajta, čija je pažnja, međutim, bila usredsređena na Ket Faradej. – Nadam se da vam naš Džordž nije otežao posao. Rebus slegnu ramenima. – Bivalo je i gore. Oči su joj postale još više mačje. – Sigurno – uzvrati ona i utiša glas. – Čuvajte leđa, inspektore. Nisu svi fini kao Džordž. Kako bi ste se osećali kad bi neko iz Londona iznenada počeo da zabada svoj nos u neki od vaših slučajeva, hm-m? – Ket – reče Flajt – nema potrebe za... Ona podiže ruku, ućutkavši ga. – Prijateljski savet, Džordž, jednog inspektora drugom. Moramo da mislimo na svoje, je l’ tako? – Bacila je pogled na svoj sat. – Moram da idem. Imam sastanak sa Pirsonom za pet minuta. Drago mi je da smo se upoznali, inspektore. Ćao, Džordž. I tako je otišla i ostavila vrata širom otvorena, dok se u kancelariji i dalje zadržao miris jakog parfema. Obojica su neko vreme ćutali. Rebus je prvi progovorio. – Mislim da si je opisao kao „uvrnutu“, Džordž. Podseti me da ti nikada ne dopustim da mi organizuješ spoj. * * * Bilo je kasno popodne i Rebus je sedeo sam u Flajtovoj kancelariji, s blokom papira ispred sebe na stolu. Kuckao je hemijskom po ivici stola kao palicom za bubnjeve i zurio u dva imena koja je do sada ispisao. Doktor Entoni Morison. Tomi Votkis. Bili su to ljudi koje je želeo da vidi. Njihova imena je podvukao debelom linijom i ispisao još dva imena: Rona. Samanta. I njih je želeo da vidi, mada iz ličnih razloga. Flajt je otišao da se vidi s glavnim inspektorom Lejnom na nekom drugom spratu zgrade. Poziv se nije odnosio i na Rebusa. Uzeo je poslednju

četvrt svog sendviča s kobasicom, ali se predomislio i zafrljačio ga u kancelarijsku metalnu korpu za otpatke. Previše slan. I kakvo je to meso, ta kobasica? Čeznuo je za čajem. Mislio je da je Flajt onomad okrenuo lokal 18 kako bi naručio čaj, ali je odlučio da to ipak ne uradi. Ipak ne želi da ispadne budala. Kakve je sreće, dobio bi višeg policijskog inspektora Pirsona. Samo prijateljski savet. Rebus je dobro razumeo ovaj savet. Zgužvao je svoj spisak pa i njega bacio u korpu za otpatke, a zatim ustao iz stolice i krenuo u glavnu kancelariju. Znao je da treba nešto da radi ili barem da izgleda kao da nešto radi. Prevalio je šeststo četrdeset kilometara kako bi se odazvao njihovom pozivu u pomoć. On, međutim, nije video baš nikakvu prazninu u njihovoj istrazi. Činili su sve što su mogli, ali uzalud. On im je predstavljao samo još jednu slamku za koju bi se uhvatili. Samo još jednu mogućnost da dođu do te nedokučive srećne prilike. Proučavao je mapu na zidu kada se iza njega začu neki glas. – Gospodine? Okrenuo se i ugledao jednog člana tima iz Sobe za ubistva. – Da? – Neko vas traži, gospodine. – Mene? – Pa, vi ste najviši po činu među prisutnim detektivima, gospodine. Rebus zastade da razmisli. – Ko je u pitanju? Službenik proveri ceduljicu u svojoj ruci. – Izvesni doktor Frejzer, gospodine. Rebus oklevaše još jedan časak. – U redu – reče, zaputivši se natrag do malene kancelarije. – Daj mi jedan minut a onda ga pošalji kod mene. – Zastade. – O, i donesi mi čaj, molim te. – Da, gospodine – reče službenik. Sačekao je da Rebus napusti prostoriju a zatim se okrenuo ostalima, koji su sedeli za svojim stolovima i osmehivali mu se. – Kako su samo drski ovi Škoti – reče dovoljno glasno da ga svi čuju. – Podsetite me da se ispišam u čajnik pre nego što mu ga unesem. * * * Ispostavilo se da je doktor Frejzer žena. Štaviše, kada je ušla u kancelariju, delovala je privlačno i Rebus se pridigao od svog stola kako bi je pozdravio.

– Inspektor Rebus? – Tako je. Doktorka Frejzer, pretpostavljam? – Da. – Pokazala je niz savršenih zuba dok joj je Rebus nudio da sedne. – Bolje bi bilo da vam objasnim. – Rebus nije skidao pogled s njenih očiju iz straha da ne počne da šara očima do njenih vitkih preplanulih nogu, do one tačke na samo dva centimetra iznad kolena gde je počinjala njena krem suknja, koja joj se pripijala uz butine. Odmerio je njeno telo jednim jedinim sveobuhvatnim pogledom. Bila je visoka, gotovo kao i on. Noge su joj bile dugačke i gole, telo gipko. Nosila je sako koji je odgovarao suknji i običnu belu košulju koja je naglašavala nisku bisera. Na vratu iznad bisera, imala je neveliki, prelepi ožiljak a lice joj je bilo preplanulo i bez šminke, vilice četvrtaste, kosa prava i crna, vezana pozadi crnom trakom, tako da joj je rep padao preko jednog ramena. U kancelariju je unela torbu za spise od meke crne kože, koju je sada držala u krilu i prstima prelazila preko drški dok je govorila. – Ja nisam lekar. – Rebus jedva primetno pokaza iznenađenje. – Doktor sam zahvaljujući svom doktoratu. Predajem psihologiju na Univerzitetskom koledžu. – I Amerikanka ste – dovrši Rebus. – Kanađanka, zapravo. Da, trebalo je da zna. Njen izgovor je bio mekano intoniran, kakav je kod malog broja Amerikanaca; ne previše nazalan kao u turista koji su se zaustavljali u ulici Prinsis kako bi fotografisali Skotov spomenik.8 – Izvinjavam se – uzvratio je – pa, kako mogu da vam pomognem, doktorka? – Pa, jutros sam razgovarala s nekim preko telefona i rekla da sam zainteresovana za slučaj „Vukodlak“. Rebus je shvatio o čemu je reč. Još jedna lujka s nekom uvrnutom idejom o Vukodlaku; verovatno su tako pomislili u Sobi za ubistva. Stoga su odlučili da se našale s njim, zakazali su sastanak bez njegovog znanja a onda se Flajt, koga su upozorili, takođe izgubio. E pa, biće to šala na njihov račun. Rebus je uvek mogao da nađe vremena za privlačnu ženu, ludu ili normalnu. Na kraju krajeva, nije imao ništa pametnije da radi, zar ne? – Nastavite – ohrabrio ju je. – Volela bih da pokušam da napravim Vukodlakov profil. – Profil?

– Psihološki profil. Poput fotorobota, samo što bih sklapala sliku uma umesto lica. Radila sam neka istraživanja na temu pravljenja profila kriminalaca, pa mislim da bih mogla da upotrebim slična merila kako bih vam pomogla da bolje razumete ubicu. – Zastala je. – Šta mislite? – Pitam se šta vi imate od toga, doktorka? – Možda da budem od koristi zajednici. – Spustila je pogled na svoje krilo i osmehnula se. – Ali zapravo želim da potvrdim valjanost svojih metoda. Do sada sam eksperimentisala sa zastarelim policijskim slučajevima. Sada bih da se uhvatim u koštac s nečim stvarnim. Rebus se zavali u stolicu i ponovo podiže hemijsku, pretvarajući se da je razgleda. Kada je podigao pogled, video je da ga posmatra. Ipak je reč o psihologu. Spustio je hemijsku. – To nije igra – reče on – a ovo nije aula. Četiri žene su mrtve, negde na slobodi se nalazi manijak a trenutno smo dovoljno zauzeti praćenjem svih pravih i pogrešnih tragova koje imamo. Zašto bismo izdvajali vreme i za vas, doktorka? Ona pocrvene, obrazi joj dobiše tamnocrvenu boju; kao da nije imala spreman odgovor. Rebus nije imao šta da doda, stoga je sedeo u tišini. Usta su mu bila suva i imala opor ukus, grlo kao da mu je bilo presvučeno slojem smole. Gde li je taj čaj? Napokon je progovorila. – Sve što želim da uradim jeste da pročitam materijal u vezi sa tim slučajem. Rebus pokaza još malo zajedljivosti. – To je sve? – Kucnu po gomili nepregledanih papira na stolu. – Onda nema problema, trebaće vam samo nekoliko meseci. – Ignorisala ga je, preturajući po svojoj torbi, iz koje je izvukla tanku narandžastu fasciklu. – Izvolite – rekla je hladno. – Samo pročitajte ovo. Trebaće vam dvadesetak minuta. To je profil jednog američkog serijskog ubice koji sam napravila. Ako budete smatrali da nije ni od kakve koristi u identifikovanju ubice ili sledeće moguće žrtve, u redu, otići ću. Rebus prihvati fasciklu. Bože moj, pomisli, dokle više ta psihologija! Ophođenje... angažovanje... motivisanje. Dozlogrdila mu je psihologija sa kursa za menadžment. A opet, nije želeo da ona ode. Nije želeo da ovde sedi sâm dok se svi u Sobi za ubistva samozadovoljno smeškaju zbog napravljene smicalice. Otvorio je fasciklu, izvadio otkucan i ukoričen tekst dugačak dvadeset pet strana, i počeo da čita. Sedela je i posmatrala ga, očekujući neko pitanje. Rebus je čitao izdignute brade kako ona ne bi primetila oklembešene nabore kože na njegovom vratu, i pravih ramena

kako bi istakao svoje ne baš mišićave grudi. Proklinjao je svoje roditelje što ga nisu bolje hranili kao dete. Odrastao je kao mršavko, a kada je konačno počeo da dobija u težini, to se skupljalo na stomaku i stražnjici, ne na grudima i rukama. Stražnjica. Grudi. Ruke. Pomno se zagledao u reči pred sobom, ali i dalje svestan njenog opuštenog tela u svom vidnom polju, tik iznad gornje ivice papira. Nije čak znao ni kako se zove. Možda nikad i ne sazna. Namrštio se kao da je zadubljen u misli i pročitao uvodnu stranu. Nakon pete strane pokazao je interesovanje, a nakon desete je shvatio da u ovome ipak može biti nečeg. Puno toga bilo je zasnovano na pretpostavkama. Budi iskren, Džone, skoro sve se zasnivalo na pretpostavkama, ali je na nekoliko mesta došla do upečatljivih zaključaka. Shvatio je o čemu je reč: njen um je radio u sasvim drugačijoj orbiti od detektivske. Kako bilo, kružili su oko istog sunca, i tu i tamo su se susretali. Šta bi škodilo da je pusti da uradi profil Vukodlaka? U najgorem slučaju, odvešće ih u još jednu slepu ulicu; u najboljem, mogao bi da uživa u ženskom društvu tokom svog boravka u Londonu. Da, malo prijatnog ženskog društva. Što ga podseti: hteo je da telefonira svojoj bivšoj ženi i dogovori se za posetu. Brzo je pročitao preostale stanice. – U redu – reče on, sklapajući fasciklu – veoma je zanimljivo. Izgledala je zadovoljno. – I korisno? Oklevao je pre nego što je odgovorio. – Možda. Tražila je od njega više od toga. – Ali dovoljno vredno da se oprobam i na Vukodlaku? Zamišljeno i lagano je klimao glavom, na šta njeno lice sinu. Rebus joj uzvrati osmehom. Začulo se kucanje na vratima. – Uđite – rekao je. Bio je to Flajt. Nosio je tacnu prepunu prosutog čaja. – Ako se ne varam, tražio si osveženje – reče on, a zatim ugleda doktorku Frejzer. Rebus je uživao u zapanjenom izrazu njegovog lica. – Isuse – reče Flajt, gledajući u ženu pa u Rebusa, pa ponovo u ženu, pre nego što je shvatio da nekako mora da objasni svoj nastup. – Rekli su mi da imaš društvo, Džone, ali nisu, mislim, nisam znao... – Zastao je, još uvek otvorenih usta i spustio tacnu na sto pre nego što se okrenuo k njoj. – Ja sam inspektor Džordž Flajt – predstavi se, pružajući joj ruku. – Doktorka Frejzer – odgovorila je – Lisa Frejzer. Dok su se rukovali, Flajt krajičkom oka osmotri Rebusa, koji je u glavnom gradu počeo da se oseća kao kod kuće, i koji mu uzvrati sporim,

veselim migom. – Isuse. * * * Ostavila mu je nekoliko knjiga na čitanje. Jedna, Serijski um, predstavljala je niz eseja različitih akademika. U njoj se nalazio i esej „Sklapanje pogodbe: načini motivisanja serijskog ubice“, Lise Frejzer sa Londonskog univerziteta. Lisa, lepo ime. Ni pomena o njenom doktoratu. U drugoj knjizi je bila obrađena mnogo teža tema, gusto ispisan tekst povezan tabelama, grafikonima i dijagramima: Obrasci masovnog ubistva, Džeralda Kjua Maknotija.9 Maknoti? Mora da je u pitanju nekakva šala. Ali na zaštitnim koricama Rebus je pročitao da je profesor Maknoti rođeni Kanađanin, koji se školovao na Univerzitetu Kolumbija. Nigde nije mogao da pronađe objašnjenje za inicijal Kju. Ostatak radnog vremena proveo je u čitanju knjiga, najviše pažnje posvećujući eseju Lise Frejzer (koji je dvaput pročitao) i poglavlju u Maknotijevoj knjizi o „Obrascima sakaćenja“. Popio je čaj, kafu i dve konzerve gazirane oranžade, ali je ukus u njegovim ustima i dalje ostao opor, a što je duže čitao, sve više se osećao i fizički prljavo, neočišćeno, iz priče u priču slučajnog užasa. Kada je u petnaest do pet ustao kako bi otišao do toaleta, svi iz velike kancelarije su već bili otišli kućama, ali Rebus jedva da je to i primetio. Misli su mu bile negde drugde. Flajt, koji ga je prepustio sebi samom veći deo popodneva, došao je u kancelariju u šest. – Hoćeš pivo? – Rebus odmahnu glavom. Flajt sede na ivicu stolice. – Šta je bilo? Rebus rukom pokaza iznad knjiga. Flajt se zagleda u korice jedne. – O – reče on – nije baš štivo za pred spavanje, rekao bih? – Ne baš. Samo je... zlo. Flajt klimnu. – Moraš hladne glave da posmatraš te stvari, Džone, a? Inače bi mogli da se izvuku. Kada je nešto tako strašno, svi bežimo od istine, a onda svi prolaze nekažnjeno. Pa čak i ubice. Rebus podiže pogled. – Šta je gore od ubistva? – Mnogo toga. Šta ćemo s nekim koji muči i siluje šestomesečnu bebu i sve to snima kako bi pokazao osobama sličnih sklonosti. Rebus jedva čujno progovori. – Šališ se. – Ali je znao da se Flajt ne šali.

– Dogodilo se pre tri meseca – reče Flajt. – Nismo uhvatili đubre ali Skotland jard ima snimak – i još ponešto. Jesi li nekad video porniće s talidomidom? – Rebus umorno odmahnu glavom. Flajt se nagnu tako da su im se glave skoro dodirivale. – Nemoj da se raspilavljuješ, Džone – tiho mu reče. – Od toga nikakve vajde. Sada si u Londonu, ne u škotskom gorju. Ovde nije sigurno ni na gornjem spratu autobusa u podne, a kamoli na stazi kraj reke po mraku. Niko ništa ne vidi. U Londonu koža otvrdne i dobiješ privremeno slepilo. Ti i ja ne možemo da dozvolimo da oslepimo. Ali možemo, tu i tamo, da dozvolimo sebi piće. Dolaziš? Bio je na nogama i trljao ruke, nakon očitane lekcije. Rebus klimnu i lagano se pridiže na noge. – Jedno na brzaka – reče on. – Večeras imam sastanak. * * * Na sastanak je došao nakon vožnje u prepunom vagonu podzemne železnice. Pogledao je na sat: pola osam uveče. Da li gužva ikad prestaje? Vagon je smrdeo na sirće i ustajali vazduh, a tri ne baš lična muzička uređaja su se nadjačavala sa rikom brze vožnje i snažnog podrhtavanja. Rebus je bio okružen bezizražajnim licima. Privremeno slepilo – Flajt je bio u pravu. Isključivali su se iz svega jer bi priznavanje onoga što im se dešavalo značilo priznati monotoniju, klaustrofobiju i čistu agoniju življenja. Rebus je bio depresivan. I umoran. Ali je takođe bio i turista, stoga je morao da u svemu pronađe izvesnu draž – i zbog toga se vozi podzemnom železnicom a ne taksijem. Osim toga, upozorili su ga na skupoću crnih taksija, a on je u vodiču „Od A do Š“ proverio gde se nalazi njegovo odredište i otkrio da je na samo „pet milimetara“ od podzemne stanice. I zato se Rebus vozi podzemnom železnicom i pokušava da ne odudara previše; da ne zuri u ulične svirače i prosjake, da ne zastajkuje u prometnim hodnicima kako bi bolje pročitao ovaj ili onaj reklamni poster. Jedan prosjak je na jednoj stanici ušao u vagon i kako su se vrata zatvorila i voz produžio dalje, počeo da bulazni, ali je njegova publika postala gluva, nema i slepa, i uspešno ignorisala njegovo postojanje do sledeće stanice, na kojoj je obeshrabreno i pognutih ramena izašao iz vagona. Kako je voz krenuo, Rebus začu njegov glas iz sledećeg vagona. Bila je to zadivljujuća gluma: ne prosjakova već svih putnika. Isključili su svoje umove, odbijajući da

učestvuju. Da li bi se ponašali isto i da prisustvuju tuči? Da vide kako nekakav krupan čovek krade novčanik turisti? Da, verovatno bi. Ovo nije bilo okruženje dobra i zla, već moralni vakuum, a to je Rebusa plašilo više od bilo čega drugog. Bilo je tu i pokoje nagrade. Svaka lepotica koju je video ličila mu je na Lisu Frejzer. Stisnut u jednom kupeu na Centralnoj liniji podzemne železnice, našao se prignječen uz mladu plavušu. Bluza joj je bila otkopčana sve do nedara, što je visokom Rebusu povremeno pružalo prizore padina i brežuljaka, od kojih mu je zastajao dah. Podigla je pogled s knjige i uhvatila ga kako zuri. Brzo je pogledao u stranu, ali je osetio kako ga njen ledeni pogled strelja u profil. Svaki čovek je silovatelj: zar nije to neko rekao jednom prilikom? Tragovi soli... Tragovi ugriza na... Voz je usporio pri ulasku u sledeću stanicu: Majl End, njegova stanica. I devojka je izlazila. Zadržao se na platformi sve dok nije otišla, ne znajući zašto to čini, a zatim se uputio do izlaza kako bi udahnuo svež vazduh. Pre će biti ugljen-monoksid. Sve tri trake u oba smera bile su u zastoju zbog zglobnog kamiona, koji nije uspeo da prođe u rikverc kroz uzanu kapiju neke zgrade. Dva iznervirana pozornika su pokušavala da raspetljaju Gordijev čvor, a Rebus je po prvi put shvatio koliko su besmislene njihove visoke zaobljene kape. Ravne šapke kakve se nose u Škotskoj su mnogo bolje rešenje. Takođe nisu tako vidna meta na fudbalskim utakmicama. Rebus u sebi požele sreću pozornicima i zaputi se ka parku Gidion, bolje reći ka ulici a ne parku, i trospratnoj kući s brojem 78, koja je, sudeći po ulaznim vratima, nekako bila podeljena na četiri stana. Pritisnuo je drugo dugme odozdo na interfonu i čekao. Vrata je otvorila visoka mršava tinejdžerka, čija je duga prava kosa bila ofarbana u crno, i koja je imala po tri minđuše u oba uha. Osmehnula se i neočekivano ga zagrlila. – Zdravo, tata – pozdravi ga. Samanta Rebus je povela svog oca uzanim stepeništem do stana na prvom spratu, koji je delila sa svojom majkom. Ako je promena koju je uočio na svojoj ćerki bila zapanjujuća, onda je promena koju je uočio na bivšoj ženi bila dvostruko veća. Nikada nije video da ovako dobro izgleda. Imala je sede pramenove u kosi, ali ju je skratila na modernu kratku frizuru, lice joj je bilo fino preplanulo, a oči pune sjaja. Pažljivo i bez reči su se odmerili a zatim nakratko zagrlili. – Džone.

– Rona. Čitala je neku knjigu. Pogledao je korice: Ka svetioniku, Virdžinije Vulf. – Više mi se sviđa Tom Vulf – reče on. Dnevna soba je bila mala, čak i teskobna, ali je mnogo vešto postavljenih polica i ogledala-zidova odavalo utisak velikog prostora. Bilo mu je neobično što ponešto prepoznaje − onu stolicu, navlaku za jastuk, lampu, stvari iz vremena zajedničkog života sa Ronom, koje su sada preseljene u ovaj prenatrpani stan. Svejedno, pohvalio ju je za uređenje stana i osećaj udobnosti u njemu, a zatim su seli da popiju čaj. Rebus je poneo poklone: kupone za ploče za Samantu, čokoladice za Ronu. Bili su primljeni uz znalačke, šifrirane poglede, koje su dve žene razmenile. Dve žene. Samanta više nije bila dete. Njena figura je možda imala dečju gipkost, ali njeno kretanje, pokreti i lice bili su potpuno uobličeni i zreli. – Izgledaš dobro, Rona. Zastala je i prihvatila kompliment. – Hvala ti, Džone – napokon je izustila. Primetio je da nije mogla da mu uzvrati. Majka i ćerka su još jednom razmenile jedan od onih tajnovitih pogleda. Kao da su razvile telepatiju tokom vremena provedenog skupa, tako da je tokom večeri Rebus bio taj koji priča, nervozno ispunjavajući mnogobrojne neme razmake u razgovoru. Ionako ništa od svega toga nije bilo važno. Pričao je o Edinburgu, ne zalazeći u pojedinosti svog posla, što nije bilo lako jer, osim posla, jedva da je išta drugo i radio. Rona se raspitivala za zajedničke prijatelje, te je morao da prizna da se ne viđa ni sa kim od starog društva. Ona je pričala o svom poslu predavača, o cenama nekretnina u Londonu. (Rebus nije u njenom glasu prepoznao ništa što bi ukazivalo da od njega traži novac za veći stan. Na kraju krajeva, ona je njega ostavila. Bez pravog razloga, osim, kako se izrazila, da je zavolela čoveka ali se udala za posao.) A onda mu je Samanta pomenula da pohađa kurs za sekretarice. – Sekretarice? – reče Rebus, pokušavajući da zvuči oduševljeno. Samanta mu je hladno odgovorila. – Pomenula sam ti to u jednom od svojih pisama. – O! – Razgovor je još jednom zamro. Rebus je želeo da poviče: Pročitao sam tvoja pisma, Semi! Proždirem tvoja pisma! Žao mi je što ti tako retko odgovaram, ali znaš da sam loš u pisanju pisama, koliko truda

ona iziskuju a koliko malo vremena i energije imam. Toliko slučajeva treba rešiti, toliko ljudi zavisi od mene. Ali nije rekao ništa. Naravno da ništa nije rekao. Umesto toga, do kraja su se pretvarali. Ljubazno ćaskanje u majušnoj dnevnoj sobi odmah do Bou rouda. Razgovor o svemu. Ništa rečeno. Bilo je nepodnošljivo. Istinski nepodnošljivo. Rebus premesti ruke na kolena, raširi prste, spreman da ustane u očekivanom maniru nekog ko odlazi. Pa, lepo je što smo se videli, ali me čeka uštirkani hotelski krevet, ledomat i još jedna mašina koja čisti cipele. Spremao se da ustane. A onda se začulo zvono interfona. Dvaput kratko, dvaput dugačko. Samanta je praktično poletela ka stepeništu. Rona se nasmešila. – Keni – objasnila je. – O? – Samantin trenutni udvarač. Rebus polako klimnu glavom, kao otac pun razumevanja. Semi ima šesnaest godina. Napustila je školu. Pohađa kurs za sekretarice na koledžu. Nema dečka, nego udvarača. – A ti, Rona? – zapitao ju je. Otvorila je usta kako bi odgovorila, a onda ih je tupi bat stopala koja se penju stepeništem – zatvorio. Samantino lice bilo je rumeno kada je uvela svog udvarača u sobu držeći ga za ruku. Rebus je instinktivno ustao. – Tata, ovo je Keni. Keni je bio obučen u crnu kožnu jaknu s rajsferšlusima i crne kožne pantalone, u čizmama gotovo do kolena. Škripao je dok se kretao a u slobodnoj ruci je nosio izvrnutu kacigu, iz koje su izvirivali prsti jednog para crnih kožnih rukavica. Dva prsta kao da su pokazivala pravo na Rebusa. Keni oslobodi ruku iz Samantinog stiska i pruži je njenom ocu. – Kako je? Glas je bio odsečan, ton dubok i samouveren. Imao je tanku crnu kosu, gotovo s razdeljkom na sredini, nešto ožiljaka od akni na obrazima i vratu, i jednodnevnu bradu. Rebus prihvati vrelu ruku uz jedva primetno oduševljenje. – Zdravo, Keni – reče Rona a onda kao da pomaže Rebusu: – Keni je kurir na motoru. – O – uzvrati Rebus, ponovo zauzimajući svoje mesto. – Da, tako je – pohvalio se Keni – dole u Sitiju. – Okrenuo se ka Roni. – Danas sam isporučio još jedan paket, Rona – rekao je i namignuo joj. Rona mu se toplo osmehnu. Ovaj mladi udvarač, ovaj klipan od osamnaest godina

(mnogo stariji i upućeniji u stvari od Samante), očigledno je šarmom došao i do majčinog srca, kao i do devojčinog. Sada je pokušao isto i s Rebusom. – Zaradim i stotku, kad je dobar dan. Naravno, nekada je bilo bolje, u „Big Bengu“. Tada se pootvaralo mnogo novih kompanija, i svi su se razmetali kintom. Ipak može da se ubode nešto veliko ako si brz i pouzdan. Mnoge mušterije traže baš mene. To znači da napredujem. – Seo je na sofu kraj Samante i čekao, kao i njih dve, da Rebus kaže nešto. Znao je šta se očekuje od njega. Keni je bacio rukavicu, a to je značilo: Samo probaj da mi nešto zameriš. Šta je to klinac tražio? Tapšanje po egu? Rebusovu dozvolu da „razdevi“ njegovu ćerku? Nekoliko saveta kako da izbegne kazne za prekoračenje brzine? Štagod bilo, Rebus nije planirao da se preda. – Nije baš dobro za tvoja pluća – rekao je na kraju. – Svi ti izduvni gasovi. Keni je izgledao zbunjeno zbog ovakvog toka razgovora. – Održavam kondiciju – uzvratio je, pomalo iznervirano. „Dobro“, pomisli Rebus, „mogu da živciram ovog malog skota.“ Znao je da ga Rona svojim prodornim pogledom upozorava da odustane, ali je on i dalje pažljivo posmatrao Kenija. – Mora da ima puno mogućnosti za dečkića kao što si ti. Keni se odmah razvedri. – Da – odvrati – možda otvorim i svoj vozni park. Sve što je potrebno... – Zaćutao je prekasno, tek kad je shvatio značenje reči „dečkić“, kao da nosi šorts i školsku kapu. Bilo je prekasno da se povuče i ispravi izrečeno, isuviše kasno. Morao je da nastavi, ali je sada sve zvučalo kao puko sanjarenje i maštanje s dečjeg igrališta. Ovaj ndurpa je možda iz Škotske, ali je podmazan kao svaki stari prevarant sa Ist Enda. Moraće da pazi šta radi. A šta se to sada dešava? Ovaj Škot, ovaj drkaždija opakog izgleda, u lošoj gardiški, loše uklopljenoj, koji kao da je došao iz „Si End Eja“,10 priseća se piljarnice iz svoje mladosti. Rebus je, neko vreme, bio piljarev „kurir“ (Objasnio je da je u Škotskoj „roba“ sinonim za „poruke“.) Vozikao se na crnom biciklu teškog rama, s metalnom kutijom ispred volana. U toj kutiji se držala roba, koju bi on raznosio naokolo. – Mislio sam da sam bogat – reče Rebus, očigledno prelazeći na poentu. – Ali kada mi je trebalo još novca, nigde ga nije bilo. Morao sam da sačekam da dovoljno odrastem kako bih našao pravi posao, ali mi se sviđalo da se vozikam na biciklu, obavljam poslove i prenosim „poruke“ starijima. Ponekad bi mi davali i napojnicu, kakvu voćku ili teglu sa džemom.

U sobi je zavladala tišina. Napolju je protutnjala policijska sirena. Rebus se zavalio i skrstio ruke, sa sentimentalnim osmehom na licu. A onda se Keniju razdanilo: Rebus poredi njih dvojicu! Oči mu se razrogačiše. Svi su znali. Rona je znala. Sem je znala. Zbog ribe bi trebalo da ustane i zavali glavom ovog ndurpana, bio on Semin tata ili ne. Ali se obuzdao i splasnuo. Rona je ustala da napravi još čaja, a veliki skot je ustao i rekao da mora da ide. Sve se dogodilo veoma brzo. Keni je još uvek pokušavao da shvati Rebusovu priču, što je Rebus mogao da primeti. Jadni poluobrazovani kržljavac je pokušavao da otkrije koliko ga je Rebus zapravo ponizio. Rebus je mogao da mu odgovori na to: onoliko koliko je bilo potrebno. Rona ga je zbog toga mrzela, naravno, a Samanta je izgledala postiđeno. Neka idu do đavola. Ispunio je svoju dužnost, iskazao poštovanje. Više ih neće uznemiravati. Neka žive u svom prenatrpanom stanu, neka ih posećuje taj... udvarač, ovaj kao bajagi odrastao čovek. Rebusa su čekale ozbiljnije stvari. Knjige koje treba da pročita. Beleške koje treba da napravi. I još jedan naporan dan. Bilo je deset sati. U hotel može stići do jedanaest. Treba rano da legne. Osam sati sna u poslednja dva dana. Nikakvo čudo što je bio tako razdražljiv, što je tražio kavgu. Osećao se pomalo posramljeno. Keni je bio isuviše laka meta. Zdrobio je malenu muvu soliterom srdžbe. Srdžbe, Džone, ili proste ljubomore? To nije pitanje za umornog čoveka; za nekog kao što je Džon Rebus. Sutra. Sutra će možda dobiti neke odgovore. Bio je odlučan da dokaže svoju umešnost, pošto su ga već doveli u London. Sutra će se ozbiljno baciti na posao. Ponovo se rukovao sa Kenijem i kratko mu namignuo, kao muškarac muškarcu, pre nego što je otišao iz stana. Rona je ponudila da ga isprati do vrata. Otišli su u hodnik, ostavljajući Samantu i Kenija u dnevnoj sobi, iza zatvorenih vrata. – U redu je – brzo izusti Rebus. – Sam ću izaći. – Krenuo je niz stepenište, svestan da će izazvati svađu sa Ronom ako nastavi da stoji. Čemu to? – Bolje da odeš i pripaziš na Lotarija11 – doviknu joj, ne mogavši da odoli poslednjoj packi. Napolju se prisetio da i Rona voli mlade ljubavnike. Možda ona... ali ne, ta pomisao mu nije priličila. – Oprosti, Bože – rekao je i čvrstim korakom se zaputio ka stanici podzemne železnice.

* * * Nešto je pogrešno. Nakon prvog ubistva, osećala je užas, kajanje, krivicu. Preklinjala je za oprost; više neće ubijati. Pošto je nisu uhvatili ni nakon mesec dana, počela je da se nada i postala još gladnija. Stoga je ponovo ubila. To ju je držalo zadovoljnom ceo sledeći mesec. A onda se ponovilo. Ali sada, samo dvadeset četiri sata posle četvrtog ubistva, ponovo je osetila isti poriv. Poriv snažniji i usredsređeniji nego ikada ranije. I ovoga puta će proći nekažnjeno, ali će biti opasno. Policija i dalje traga za njom. Još uvek je sve sveže. Javnost je obazrivija. Ako sada ubije, razbiće nepostojeći nedostatak obrasca, i možda će to policiji dati neki trag koji ona ne može da predvidi. Postojalo je samo jedno rešenje. Bilo je pogrešno, znala je to. Ovo nije njen stan, ne baš. Ali je ipak to učinila. Otključala je vrata i ušla u galeriju. Tamo se nalazilo poslednje telo, svezano na podu. Ovo će sačuvati. Skloniti ga od policije. Proučavajući ga, shvatila je da će s njim imati više vremena, dovoljno vremena za igru. Da, skladište je rešenje. Ova jazbina je rešenje. Bez straha da će biti otkrivena. Na kraju krajeva, ovo je privatno a ne javno mesto. Nema straha. Koračala je oko tela, uživajući u tišini. A zatim je podigla fotoaparat ka svom oku. – Osmeh molim – rekla je ispucavajući film. A onda joj sinu ideja. Stavlja još jednu rolnu i fotografiše sliku, nekakav pejzaž. Ovu će izrezati, čim završi igru s najnovijom igračkom. A sada još ima i svedočanstvo. Trajno svedočanstvo. Gleda kako se razvija fotografija, ali zatim počinje da grebe papir, mrlja boje i oštrinu dok slika ne postane hemijski vrtlog, naizgled bezobličan. Bože, njenoj majci bi to bilo odvratno. – Kučka – kaže ona, okrećući se od zida prepunog slika. Lice joj se krivi od ljutnje i prezira. Uzima makaze i ponovo odlazi do svoje igračke, kleči pred njom, čvrsto je hvata za glavu i spušta makaze ka licu dok se ne nađu na centimetar od nosa. – Kučka – ponavlja, a zatim pažljivo štricka nešto u nozdrvama, drhtavom rukom. – Dugačke dlačice u nosu – zapomaže – tako su neprikladne. Tako neprikladne. Napokon ponovo ustaje i prilazi zidu preko puta, podiže konzervu sa sprejom i glasno je protrese. Ovaj zid – zove ga svojim dionizijskim zidom – prekriven je sloganima ispisanim crnim sprejom: SMRT UMETNOSTI, UBISTVO JE UMETNOST, ZAKON JE DUPE, JEBEŠ BOGATE, OSETI

SIROMAŠNE. Razmišlja šta bi još mogla da kaže, nešto što zavređuje slobodan prostor, kojeg je sve manje. Ispisuje nešto silno se razmahujući. – Ovo je umetnost – kaže ona, bacivši pogled preko ramena na apolonski zid sa uramljenih slikama. – Ovo je jebena umetnost. Ovo je umetnost jebanja. – Opaža da su lutkine oči otvorene i baca se na dva centimetra od tih očiju, koje iznenada zažmure. Pažljivo se služi obema rukama kako bi joj otvorila kapke. Lica su sada tako blizu, tako prisna. Dah joj je ubrzan. Kao i lutkin. Lutkina usta se bore s trakom koja je prelepljena preko njih. Nozdrve se šire. – Umetnost jebanja – sikće lutki. – Ovo je umetnost jebanja. – Ponovo su joj u rukama makaze, jednu oštricu gura u lutkinu levu nozdrvu. – Dugačke dlačice, Džoni, tako su neprikladne kod muškarca. Tako neprikladne kod muškarca. – Zastaje, kao da nešto osluškuje, kao da razmišlja o ovoj izjavi. A zatim klima glavom. – Imaš pravo... Imaš pravo.

Pregristi nešto Rebusa je probudio telefon. U prvom času nije mogao da ga pronađe a onda je shvatio da je okačen na zid, desno od uzglavlja kreveta. Uspravio se u krevetu i nešto petljao sa slušalicom. – Alo? – Inspektor Rebus? – Glas je zvučao poletno, ali ga Rebus nije prepoznao. Uzeo je svoj sat marke lonžin (zapravo, očev sat marke lonžin) sa noćnog stočića, zagledao se kroz jako izgrebano staklo i shvatio da je sedam i petnaest. – Jesam li vas probudila? Izvinite. Lisa Frejzer. Rebus je živnuo; barem njegov glas, jer je on i dalje otromboljeno sedeo na ivici kreveta i mrmljao, ali je sebe čuo kako živahno uzvraća: – Vi ste, doktorka! Šta mogu da učinim za vas? – Proučavala sam beleške koje ste mi dali u vezi sa slučajem Vukodlak. Da budem iskrena, radila sam na njima tokom noći. Jednostavno nisam mogla da zaspim, toliko sam bila uzbuđena. Načinila sam izvesna početna opažanja. Rebus dodirnu krevet, i oseti zaostalu toplotu. Koliko je prošlo otkad je spavao s nekom ženom? Pre koliko vremena se budio sledećeg dana bez žaljenja? – Slušam vas – reče on. Njen smeh je bio jasan kao zvuk zvona. – O, inspektore, žao mi je. Probudila sam vas. Pozvaću vas kasnije. – Ne, ne. Dobro sam, stvarno. Malo sam iznenađen, ali sam dobro. Možemo da se nađemo i porazgovaramo o vašim otkrićima. – Naravno. – Danas sam, međutim, zauzet. – Želeo je da zvuči ranjivo, i smatrao je da to verovatno pali. Stoga je povukao riskantan potez. – Može večera? – Baš lepo. Gde? Počešao se po plećki. – Ne znam. Ovo je vaš grad, ne moj. Ja sam turista, sećate se. Nasmejala se. – Ni ja baš nisam odavde, ali razumem vas. U tom slučaju, ja častim. – Zvučala je odlučno. – A mislim da znam i pravo mesto. Doći ću po vas u hotel. Pola osam? – Radujem se večeri.

Rebus pomisli kako je ovo veoma prijatan početak dana, leže i namesti jastuk. Tek što je sklopio oči, telefon je ponovo zazvonio. – Da? – Na recepciji sam a ti si pravi lenjivac. Siđi kako bih na tvoj račun doručkovao. Klik. Brrr. Rebus uz tresak spusti slušalicu na postolje i ustade iz kreveta režeći. * * * – Što si se toliko zadržao? – Ne verujem da bi im se dopao potpuno nag gost u restoranu. Ti si poranio. Flajt slegnu ramenima. – Čeka nas puno posla. – Rebus primeti da Flajt ne izgleda baš najbolje. Tamni kolutovi oko očiju i bledilo nisu prosto posledica nespavanja. Koža mu je omlitavela, kao da je neki magneti iz poda privlače naniže. A ni sâm se nije najbolje osećao. Pomislio je da je najverovatnije u podzemnoj železnici pokupio neku prehladu. Grlo ga je pomalo bolelo a u glavi mu je bubnjalo. Da li je istina da gradovi čine ljude bolesnim? U jednom od eseja koje mu je Lisa Frejzer dala neko je izložio upravo to, tvrdeći da je većina serijskih ubica proizvod svog okruženja. Rebus nije mogao da potvrdi tako nešto, ali je sa sigurnošću znao da je u njegovim nozdrvama više slina nego obično. Da li je poneo dovoljno maramica? – Čeka nas puno posla – ponovio je Flajt. Seli su za sto za dvoje. U restoranu je bilo tiho a kelnerica Špankinja je brzo primila njihovu porudžbinu jer još uvek nije bila umorna od posla. – Šta hoćeš da radimo danas? – Flajt je postavio ovo pitanje kako bi započeo razgovor, ali je Rebus isplanirao svoj dan pa mu je to i rekao. – Kao prvo, zaista bih voleo da vidim muža Marije Votkis – Tomija. – Flajt se osmehnu i spusti pogled na sto. – Samo da zadovoljim sopstvenu radoznalost – nastavi Rebus. – A voleo bih da porazgovaram i sa zubarom patologom, doktorom Morisonom. – Pa, znam gde da potražimo obojicu – reče Flajt. – Nastavi. – To bi bilo to. Večeras ću se videti sa doktorkom Frejzer – Flajt podiže pogled na ove vesti, raširivši oči u znak odobravanja – da vidim šta je otkrila u vezi sa profilom ubice.

– A-ha. – Flajt nije zvučao previše uvereno. – Čitao sam knjige koje mi je pozajmila. Mislim da u tome ima nečeg, Džordže. – Rebus ga je obazrivo oslovio imenom i delovalo je da Flajt nije imao ništa protiv. Stigla je i kafa. Flajt ju je sipao i ispio šolju naiskap a zatim glasno cmoknuo usnama. – Ja ne mislim – odvrati on. – Ne misliš šta? – Da ima bilo čega u tim psihološkim stvarima. Previše nagađanja, nedovoljno nauke. Ja volim nešto opipljivo. Zubni patolog – e, to je već opipljivo. Nešto što možeš da… – Zagrizeš? – Rebus se osmehnu. – Nisam se možda najbolje izrazio, ali se ipak ne slažem sa tobom. Kada ti je patolog poslednji put dao tačno vreme smrti? Nikad ne rizikuju previše. – Ali oni se bave činjenicama, fizičkim dokazima a ne nekakvim naklapanjima. Rebus se zavali u stolicu. Prisetio se lika iz jedne od Dikensovih knjiga, koju je davno pročitao, i nastavnika koji je tražio samo činjenice i ništa sem činjenica. – Daj, Džordže – reče on – ovo je dvadeseti vek. – Tako je – reče Flajt. – I zato više ne verujemo vidovnjacima. – Ponovo je podigao pogled. – Ili verujemo? Rebus zastade kako bi sipao kafu. Osetio je kako ga nešto pecka po obrazima. Verovatno će pocrveneti. Uvek ovako reaguje kad se oko nečeg raspravlja; ponekad je dovoljno čak i bezazleno neslaganje. Potrudio se da sledeći iskaz izgovori tihim, smirenim glasom. – Šta hoćeš da kažeš? – Kažem da je policijski posao naporan, Džone. – „Još uvek se oslovljavamo po imenu“, pomisli Rebus, „to je dobro.“ – A prečice retko kad upale. Kažem da ne dopustiš svom Hemptonu da misli za tebe. – Rebus se spremio da se usprotivi, ali je onda shvatio da nije razumeo šta mu je Flajt rekao. Flajt se osmehnu. – Sleng koji se rimuje – objasnio je. – Hempton Vik, prik. Ili možda dik.12 Bilo kako bilo, samo te upozoravam da ne dopustiš da ti zgodna žena pomuti pamet. Rebus je i dalje želeo da se usprotivi, ali je shvatio da nema svrhe. Pošto je glasno izrekao svoje razmišljanje, Flajt je izgledao zadovoljno. Štaviše, možda je i bio u pravu. Da li Rebus želi da se vidi sa Lisom Frejzer zbog

slučaja ili zato što je u pitanju sama Lisa Frejzer? Ipak je imao potrebu da je odbrani. – Slušaj – rekao je – kao što rekoh, čitao sam knjige koje mi je dala i u njima pronašao neke dobre stvari. – Flajt nije delovao ubeđeno, što je navodilo Rebusa da nastavi. I kako je počeo da govori, shvatio je da ga je Flajt prevario na isti način na koji je on prethodne večeri izradio kuriramotociklistu. Prekasno: morao je da odbrani Lisu Frejzer i sebe samog, iako je sve što je sada izgovarao zvučalo glupo i površno i njemu samom, a nekmoli Flajtu. – Imamo posla s muškarcem koji mrzi žene. – Flajt ga zadivljeno pogleda, kao da je to isuviše očigledno da bi bilo izrečeno. – Ili – Rebus brzo nastavi – s nekim ko mora da se sveti ženama jer je veliki slabić, previše uplašen da bi se iskalio na muškarcu. – Flajt je laganim trzajem glave priznao da je i to primio k znanju. – Mnoge takozvane serijske ubice – nastavio je Rebus rukom nesvesno posegnuvši za nožem za puter – veliki su konzervativci, sa malim „k“13, veoma ambiciozne ali osujećene. Osećaju se odbačeno od društvene klase koja je iznad njihove, a onda upravo nju vrebaju. – Šta? Prostitutka, prodavačica u radnji, službenica? Kažeš da one pripadaju istoj klasi? Kažeš da Vukodlak pripada društvenoj grupi nižoj od prostitutkine? Okani se, Džone. – Opšte pravilo – bio je uporan Rebus, poželevši da nikada nije započeo ovaj razgovor. Okrenuo je nož u svojoj ruci. – Vidiš, jedan od prvih poznatih serijskih ubica bio je izvesni francuski plemić. – Glas mu je utihnuo. Flajt je izgledao nestrpljivo. – Samo ti prepričavam stvari iz tih knjiga. Nešto možda ima smisla, samo ne znamo dovoljno o tom Vukodlaku da bismo mogli da vidimo o čemu je reč. Flajt ispi i drugu šolju kafe. – Nastavi – reče nezainteresovano. – Šta još kažu te knjige? – Neke serijske ubice žude za javnošću – reče Rebus. Zastade, prisetivši se ubice koji ga je proganjao pet godina ranije, koji ih je sve provozao. – Ako Vukodlak stupi u kontakt sa nama, imaćemo bolju priliku da ga uhvatimo. – Možda. Šta hoćeš da kažeš? – Kažem da treba da postavimo neku klopku i iskopamo pokoju rupu. Nagovori inspektorku Faradej da štampi prenese izvesne pojedinosti o tome kako sumnjamo da je Vukodlak gej ili transvestit. Može biti bilo šta, samo

da podbode njegovu konzervativnost, pa ga možda i natera da istupi u javnost. Rebus ostavi nož iščekujući Flajtov odgovor. Ali Flajt nije želeo da postupi nepromišljeno. Prstom je prešao preko ivice svoje šolje. – To ti nije loša ideja – napokon je izustio. – Ali, spreman sam da se opkladim da to nisi pokupio iz knjiga. Rebus slegnu ramenima. – Ne baš sve. – Tako sam i mislio. Pa da vidimo šta će Ket da kaže na to. – Flajt ustade sa stolice. – U međuvremenu, na manje uzvišenoj ravni postojanja, mogu te odvesti pravo do Tomija Votkisa. Idemo. Uzgred, hvala na doručku. – Nema na čemu – reče Rebus. Video je da Flajta njegova odbrana psihologije, kako je na kraju ispalo, nije ubedila. Da li je on to hteo da ubedi Flajta ili sebe? Da li je pokušavao da zadivi Flajta ili Lisu Frejzer? Prolazili su kroz foaje; Rebus je nosio svoju aktovku kada mu se Flajt obratio. – Znaš li zašto nas zovu Stari Bil14? – upitao ga je. Rebus slegnu ramenima, ne trudeći se da odgovori. – Neki kažu da smo ime dobili po izvesnom obeležju Londona. Pogađaj na putu do tamo. – Posle čega Flajt snažno gurnu rotirajuća vrata na ulazu u hotel. * * * „Old Bejli“ nije izgledao onako kako ga je Rebus zamišljao. Čuvena kupola je bila tu, povrh nje Pravda zavezanih očiju, koja drži vagu, ali veći deo zgrade suda bio je značajno modernijeg dizajna. Bezbednost je bila od ključne važnosti. Rendgeni, vrata nalik na kabine, koja propuštaju jednu po jednu osobu u samu zgradu, i obezbeđenje na sve strane. Prozori su bili oblepljeni lepljivom trakom kako se parčići stakla ne bi rasuli po predvorju u slučaju eksplozije. Unutar suda razvodnice (sve same žene) obučene u lepršave crne ogrtače trčkarale su i pokušavale da okupe sve zalutale porotnike. – Ima li porotnika za Sudnicu četiri? – Porotnici za Sudnicu dvanaest, molim! Sve vreme su preko razglasa poimence prozivani porotnici. Nov dan u sudnici je započeo užurbano. Svedoci su pušili cigarete, zabrinuti advokati,

pritisnuti teretom papira, došaptavali su se sa klijentima tupih pogleda, a policajci su nervozno čekali da daju svoj iskaz. – Ovo je mesto gde dobijamo ili gubimo, Džone – reče Flajt. Rebus nije bio siguran da li je mislio na sudnice ili na predvorje. Na spratovima iznad njih nalazile su se kancelarije, garderobe, restorani. Ali na ovom spratu su se iznosili i rešavali slučajevi. Posle nekoliko vrata na levoj strani mogla se videti starija, zasvođena građevina „Old Bejli“; mračnije i više onespokojavajuće mesto od ove svetle mermerne galerije. Mesto je odjekivalo od škripe kožnih đonova cipela, kuc-kuc-kuckanja potpetica po tvrdom podu i neprestanog žagora. – Idemo – reče Flajt. Vodio ih je ka jednoj od sudnica, ispred koje je razmenio reč sa stražarom i jednim od činovnika, pre nego što je uveo Rebusa unutra. Ako su kamen i crna koža dominirali predvorjem, onda su sudnicom dominirale drvena oplata i zelena koža. Seli su u dve stolice odmah do vrata, pridruživši se detektivu pozorniku Lemu, koji je već zauzeo mesto, skrštenih ruku i bez osmeha na licu. Nije ih ni pozdravio već se nagnuo k njima i prošaputao: – Ima da upecamo drkadžiju – pre nego što je ponovo zauzeo ukočenu pozu. Na drugoj strani sudnice sedelo je dvanaest porotnika, koji su se već dosađivali, lica obamrlih i tupih. Na dnu sudnice stajao je optuženik, dlanova oslonjenih na ogradu ispred sebe, star nekih četrdeset godina, sa kratkom, talasastom sivo-crnom kosom, lica kao isklesanog iz kamena i košulje otkopčane na vratu iz osionosti. Bio je sam na optuženičkoj klupi, bez ijednog policajca na straži. Nešto ispred njega, advokati su prebirali po papirima, praćeni pogledima pomoćnika i pravobranilaca. Branilac je bio stamen čovek umornog izgleda, sivog lica (kao i kose), koji je glodao jeftinu hemijsku olovku. Tužilac je pak izgledao samouverenije; visok (premda gojazan), obučen besprekorno i sa oreolom pravednika. Njegova pisaljka je bila složeno izrađeno nalivpero, a pisao je razmahujući se, usana prkosno stisnutih kao u kakvog Čerčilovog sledbenika. Rebusu je ličio na jednog od onih kraljevskih advokata kakvi su se mogli videti na televiziji, ne računajući Rampola15. Pravo iznad njih se nalazio balkon za publiku. Mogao je da čuje prigušeno povlačenje stopala. Rebusa je oduvek brinulo to što oni sa balkona za publiku jasno vide porotnike. Sudnica je ovde tako osmišljena

da je publika gledala pravo naniže u porotu, umnogome olakšavajući zastrašivanje i prepoznavanje. Radio je na nekoliko slučajeva porotnika kojima su na kraju dana prilazili rođaci optuženih, sa pripremljenim svežnjem novčanica ili stegnutom pesnicom. Sudija je izgledao oholo dok je zadubljeno gledao u neke papire pred sobom, dok je tik ispod njega sudski pisar prigušenim glasom pričao u slušalicu. Po vremenu potrebnom da se započne sudski proces, Rebus je zaključio dve stvari: prvo, da se slučaj nastavlja a ne da počinje; drugo, da je pred sudiju iznesena zakonska osnova koju on sad razmatra. – Gle, jeste li videli? – Lem je nudio tabloid Flajtu. Novine su bile presavijene na četvrtinu i Lem lako kucnu na jedan stubac dok ih je pružao svom nadređenom. Flajt ga brzo iščita, jednom ili dvaput osmotrivši Rebusa, a zatim mu pruži novine uz jedva primetan osmejak. – Izvoli, stručnjače. Rebus pročita nepotpisani članak. U suštini, u njemu je pisalo o napretku ili nenapretku u istrazi povodom ubistva Džin Kuper. Poslednji pasus je bilo zakucavanje: „Timu koji istražuje takozvana Vukodlakova ubistva priključio se stručnjak za serijske ubice, doveden iz druge policijske jedinice.“ Rebus je zurio u slova ali ih zapravo nije video. Ovo valjda nije Ket Faradej? Ali kako bi drugačije novine saznale? Zadržao je pogled na stranici, svestan da ga i Flajt i Lem posmatraju. Nije mogao da veruje: on, i još stručnjak! Bila to istina ili ne, a nije istina, više nije bilo važno. Bitno je to što će se od njega očekivati rezultati, i to natprosečni. On je znao da ne može da ih postigne, i tako će, pošto mu to neće poći za rukom, postati predmet ismevanja. Nikakvo čudo što su ona dva para očiju uprta u njega. Nijedan vredni policajac ne voli da mu se u posao meša „stručnjak“. Ni sam Rebus to ne voli. Ništa mu se od svega ovoga nije dopadalo! Flajt primeti bolan izraz na Rebusovom licu i bi mu ga žao. Ali Lem se glupavo smeškao, uživajući u Rebusovoj patnji. Prihvatio je svoje novine od Rebusa i gurnuo ih u džep od sakoa. – Znao sam da će vam se dopasti – rekao je. Sudija je konačno podigao pogled, pažljivo posmatrajući porotu. – Članovi porote – počeo je – stavljeno mi je do znanja da u slučaju „Kruna protiv Tomasa Votkisa“ dokaz policijskog pozornika Milsa sadrži pasus koji ste pohranili u svom pamćenju i koji može uticati na vašu objektivnost.

Tako znači, čovek za optuženičkom klupom je Tomi Votkis, Marijin muž. Rebus ga ponovo osmotri, pokušavajući da odagna novinsku priču iz svoje glave. Votkisovo lice je imalo čudan oblik, gornja polovina je bila mnogo šira od jagodičnih kostiju i vilice, koja se završavala špicem. Izgledao je kao matori bokser kome se više nego jedanput iščašila vilica. Sudija je nastavio priču o nekakvoj brljotini u policijskom slučaju. Pozornik koji je izvršio hapšenje, u iskazu je rekao da su prve reči kojima se obratio optuženom bile: „Zdravo, Tomi, šta se to događa?“. Time je poroti stavio do znanja da je Votkis dobro poznat mesnim policajcima, što može ozbiljno uticati na donošenje presude. Sudija je stoga naredio da se porota raspusti. – Tako je, Tomi! – začuo se povik sa balkona za publiku, koji je ubrzo minuo pred sevajućim pogledom sudije. Rebus se pitao gde je već čuo taj glas. Kada su u sudnici svi ustali, Rebus je istupio nekoliko koraka i okrenuo se da pogleda naviše ka balkonu. I posetioci su takođe ustali, pa je Rebus u prvom redu spazio mladića odevenog u kožnu jaknu, sa kacigom u ruci, kako se kezi u Votkisovom pravcu. Podigao je pesnicu u znak trijumfa, a zatim se okrenuo i stepenicama pošao nagore, ka izlazu sa balkona. Bio je to Keni, Samantin dečko. Rebus se vrati do mesta na kom su Flajt i Lem stajali i radoznalo ga posmatrali, ali, umesto u njih, pogleda na optuženičku klupu. Izraz na Votkisovom licu iskazivao je čisto olakšanje. Detektiv pozornik Lem je zato izgledao kao da je spreman da nekog ubije. – Kako su ti Irci jebeni srećkovići – ispljunuo je. – Tomi je Irac koliko i ti, Leme – odvrati mu Flajt ravnodušno. – Koja je optužba? – pitao je Rebus i dalje zbunjen novinskim člankom, Kenijevim pojavljivanjem na ovom mestu i svojim postupcima. Sudija je izlazio na vrata tapacirana zelenom kožom, bočno od mesta za porotu. – Uobičajeno – odgovori Lem, brzo se pribravši. – Silovanje. Kada je isprebijao svoju ženu, trebao mu je neko da se bavi prostituisanjem. Zato je pokušao da „ubedi“ devojku iz svoje ulice da može da zaradi koju kintu. Kada mu to nije upalilo, odlepio je i napao je. Skotina. Neće nam umaći na ponovnom suđenju. I dalje mislim da je on sredio svoju ženu. – Onda pronađi nekakav dokaz – reče Flajt. – U međuvremenu, znam jednog pozornika kome treba dobro prašenje. – Da – složi se Lem. Zločesto se iskezio na tu pomisao, a zatim je shvatio aluziju i napustio sudnicu u potrazi za nesrećnim policijskim pozornikom Milsom.

– Inspektore Flajt. – Bio je to tužilac, koji se odsečno kretao prema njima sa dokumentima i knjigama pod levom miškom i ispruženom desnom rukom. Flajt prihvati lepo negovanu ruku i rukova se. – Dobar dan, gospodine Čejmbers. Ovo je inspektor Rebus. Došao je iz Škotske da nam pomogne na slučaju „Vukodlak“. Čejmbers kao da se zainteresovao. – Ah, da, „Vukodlak“. Radujem se unapred što ću učestvovati u tom slučaju. – Samo se nadam da ćemo vam pružiti tu priliku – reče Rebus. – Pa – uzvrati Čejmbers – u međuvremenu je dovoljno teško uhvatiti i sitnu ribu poput našeg prijatelja. – Bacio je pogled natrag, na optuženičku klupu, koja je ostala prazna. – Ali se trudimo – rekao je uzdahnuvši – zaista se trudimo. – Zatim je zastao i sasvim tiho rekao Flajtu: – Pazi sad ovo, Džordže, ne volim kada me ovako prejebe rođeni tim. Razumeš? Flajt pocrvene. Čejmbers ga je izribao kako nijedan viši policijski inspektor ili glavni pozornik ne bi mogao, i toga je bio svestan. – Prijatno, gospodo – rekao je odlazeći – i srećno, inspektore Rebuse. – Hvala – doviknu Rebus prilici koja je odlazila. Flajt je spazio kako je Čejmbers snažno odgurnuo ulazna vrata suda, dok su mu krajevi perike šibali s jedne na drugu stranu a ogrtač lepršao za njim. Kada se vrata zatvoriše, Flajt se zakikota. – Oholi kreten. Ali najbolji kojeg imamo. Rebus se zapitao da li je iko u Londonu drugorazredan. Upoznao se sa „vrhunskim“ patologom, „najboljim“ tužiocem, „izvrsnim“ timom forenzičara, „izuzetnim“ policijskim roniocima. Da li je to jedan vid osionosti ovog grada? – Mislio sam da su najbolji advokati prešli u privatnu praksu ovih dana – reče Rebus. – Ne nužno. Samo istinski pohlepni gadovi se odlučuju da rade u Sitiju. Osim toga, ova vrsta posla je poput droge za Čejmbersa i njemu sličnima. Oni su glumci, i to vraški dobri! Da, Rebus je upoznao nekoliko advokata, kandidata za dodelu Oskara, a izgubio još više slučajeva zahvaljujući njihovoj tehnici a ne snazi njihove odbrane. Možda zarađuju tek četvrtinu onoga što zarađuju njihova braća u komercijalnom sektoru, kući donose tričavih pedeset hiljada funti godišnje, ali sve to izdržavaju zbog svoje publike. Flajt se kretao ka vratima. – Štaviše – reče on – Čejmbers je neko vreme studirao u SAD. Tamo ih uvežbavaju da budu glumci. Takođe ih uče da

budu nepopustljivi skotovi. Rečeno mi je da je bio najbolji u klasi. Zato nam se dopada što je na našoj strani. – Flajt zastade. – Još uvek želiš da popričaš sa Tomijem? Rebus slegnu ramenima. – Što da ne? Napolju u predvorju, Votkis je stajao kraj jednog od velikih prozora, uživajući u cigareti i slušajući svog zastupnika. A zatim su se njih dvojica udaljili. – Znaš šta – reče Rebus – predomislio sam se. Da preskočimo Votkisa, zasad. – Dobro – složi se Flajt. – Ti si stručnjak, na kraju krajeva. – Opazio je Rebusov kiseo izraz lica i nasmejao se. – Ne brini zbog toga – tešio ga je. – Znam da nisi nikakav stručnjak. – Veoma ohrabrujuće, Džordže – reče Rebus neuverljivo. Zurio je za Votkisom, razmišljajući: „Nisam jedini koji iz suda izlazi bez uverenja o krivici.“ Flajt se ponovo nasmeja, ali je iza osmeha krio začuđenost Rebusovim ponašanjem u sudnici, kada se okrenuo kako bi osmotrio nešto na balkonu za publiku. Ali, ako Rebus neće da priča o tome, to je njegovo puno pravo. Flajt može da čeka. – I šta sad? – zapitao je. Rebus je češkao vilicu. – Sastanak sa zubarom – rekao je. * * * Entoni Morison, koji je tražio da ga zovu Toni, bio je mnogo mlađi nego što je Rebus pretpostavljao. Nije imao više od trideset pet godina, ali je imao nerazvijeno telo, tako da je njegova glava odraslog čoveka izgledala kao da je prerasla ostatak njegovog tela. Rebus je bio svestan toga da se zapiljio u Morisona mnogo više nego iz puke radoznalosti. Izribanog i sjajnog lica, sa čekinjama na bradi i obrazima gde je brijač propustio da uradi svoj posao, podšišane kose i gorljivih očiju: na ulici bi za Morisona pomislio da je đak šestak. Naravno, za patologa, bio on i zubar patolog, čovek je predstavljao potpunu suprotnost Filipu Kazinsu. Kada je doznao da je Rebus Škot, Morison je počeo da priča o dugu koji moderna patologija ima prema Škotima, prema „ljudima poput Glajstera, Litldžona i ser Sidnija Smita“, iako je ovaj poslednji, Morison je morao da prizna, rođen na Novom Zelandu. Zatim je rekao kako je njegov otac Škot, hirurg, i pitao se da li Rebus zna da je Britansko sedište za forenzičku

medicinu osnovano u Edinburgu. Rebus, pometen količinom činjenica, reče da ništa od toga nije znao. Morison ih je uveo u svoju kancelariju živahnim korakom. Unutra se pak njegovo ponašanje iz druželjubivog promenilo u profesionalno. – Ponovo je bio uposlen – rekao je bez uvoda, vodeći ih do zida iza svog stola, gde su bile okačene crno-bele fotografije i fotografije u boji, formata dvadeset sa dvadeset pet. Fotografije su izbliza prikazivale tragove ugriza na stomaku Džin Kuper. Iscrtane strelice su vodile od pojedinih mesta na nekim fotografijama do prikačenih poruka, koje su Morisonu davale tehničke podatke o nalazima. – Naravno, sada znam šta da tražim – rekao je – stoga mi nije trebalo puno vremena da zaključim da su ovo verovatno isti zubi upotrebljeni i u prethodnim napadima. Međutim, javlja se i izvestan obrazac, nekako uznemirujući. – Otišao je do svog stola i vratio se sa još fotografija. – Ovo su fotografije prve žrtve. Primetićete da su otisci manje primetni. Postaju dublji kod druge i treće žrtve. A sada su… – pokazao je na nov svežanj fotografija. – Još dublji – odgovorio je Rebus. Morison ga pogleda ozareno. – Upravo tako. – Dakle, postaje sve agresivniji. – Ako se napad na nekog ko je već mrtav može opisati kao agresivan, onda je tako, inspektore Rebus, postaje agresivniji, ili bi možda bilo bolje reći neuravnoteženiji. – Rebus i Flajt se pogledaše. – Osim promene u dubini tragova ugriza, malo šta mogu dodati prethodnim nalazima. Zubi veoma nalikuju protezi… Rebus ga prekide. – Mislite, veštački su? – Morison klimnu glavom. – Kako znate? Morison se ponovo ozari. Čudo od deteta koje voli da se razmeće pred svojim nastavnicima. – Kako da to najbolje objasnim laicima? – Kao da je neko vreme razmišljao o sopstvenom pitanju. – Pa, nečiji pravi zubi, na primer, vaši, inspektore Rebus… uzgred, trebalo bi da ih pregledate, s vremenom postaju iskrzani. Oštre ivice se krnje i troše. Ivice veštačkih zuba su glatkije, zaobljenije. Pogotovo prednji zubi nisu tako oštri, a i manje je okrnjenih i napuklih zuba. Rebus je, zatvorenih usta, jezikom prelazio preko zuba. Istina, osećao je kao da prelazi preko nazubljene oštrice nečije testere. Više od deset godina

nije išao kod zubara, nije imao potrebu. A Morison ih je sada prokomentarisao. Da li zaista izgledaju tako loše? – Dakle – nastavio je Morison – iz tog razloga, kao i još nekoliko drugih, rekao bih da ubica ima veštačke zube, ali, kad smo kod toga, i veoma neobične. – Je l’? – Rebus je pokušavao da razgovara sa Morisonom ne pokazujući mu previše svoje trule zube. – Već sam to objasnio inspektoru Flajtu – Morison je zastao kako bi Flajt mogao potvrdno da klimne glavom – ali ukratko, gornja vilica ima veće zakrivljenje od donje. Na osnovu mera, zaključujem da osoba sa ovim zubima ima lice neobičnog oblika. Napravio sam i neke crteže, ali imam i nešto bolje od toga. Drago mi je što ste navratili danas po podne. – Odšetao se do ormana i otvorio ga. Rebus pogleda Flajta, koji samo slegnu ramenima. Morison im se približavao, desnom rukom pridržavajući veliki predmet prekriven izokrenutom papirnom kesom. – Gledajte – reče, sklanjajući kesu sa predmeta. – Donosim vam glavu Vukodlaka! U sobi je zavladala tišina, tako da je buka saobraćaja postala upadljiva. Ni Rebus ni Flajt nisu mogli da smisle šta bi rekli. Umesto toga, prišli su Morisonu, koji se kikotao, radosno posmatrajući svoje delo. Napolju se čula iznenadna škripa kočnica. – Vukodlak – ponovio je Morison, držeći odlivak ljudske glave napravljen od bledoružičastog gipsa, koliko je Rebus mogao da zaključi. – Zanemarite sve iznad nosa, ako hoćete – rekao je Morison. – Zasnovano je na pretpostavci i srednjim vrednostima mera, kad je u pitanju vilica. Verujem da je sama vilica prilično verodostojna. A bila je to veoma neobična vilica. Gornji zubi su virili iz usta, tako da su gornja usna i koža ispod nosa bili razvučeni i ispupčeni. Donja vilica je bila uvučena, tako da se Rebusu činila kao u nekog neandertalca, toliko da se skoro gubila. Brada je bila uzana, nekako ukleštena a jagodične kosti nadute u liniji sa nosom, ali udubljene kako se lice razvlačilo nadole. Bilo je to veoma neobično lice, kakvo Rebus nije susreo u stvarnom svetu. Ali, ovo i nije bio stvarni svet, zar ne? Bila je to rekonstrukcija, koja zavisi od prosečnih mera i nagađanja. Flajt je zapanjeno zurio, kao da pokušava da upamti to lice. Rebus se naježio pri pomisli da će Flajt pustiti fotografiju ovog lica u novine i optužiti prvog jadnika sa ovakvom fizionomijom na kojeg naiđe.

– Je li ovo nekakva deformacija? – zapitao je Rebus. – Zaboga, ne! – odvrati Morison, smejući se. – Niste videli neke medicinske slučajeve na kojima sam radio. Ne, ovo se ne može nazvati deformitetom. – Ovako ja zamišljam gospodina Hajda – prokomentarisao je Flajt. „Ne pominji mi Hajda“, pomisli Rebus za sebe. – Možda – reče Morison, ponovo se smejući. –A vi, inspektore Rebus? Šta vi mislite? Rebus ponovo prouči odlivak. – Izgleda kao nešto preistorijsko. – A! – oduševljeno će Morison. – I ja sam to prvo pomislio. Pogotovo zbog isturene gornje vilice. – Kako znate da je to gornja ivica? – pitao je Rebus. – Zar ne može da bude i donja? – Ne, uveren sam da je ovako ispravno. Ugrizi su prilično ujednačeni. Osim kod treće žrtve. – O? – Da, treća žrtva je veoma neobična. Donja vilica, ona manja, izgledala je isturenije od gornje. Kao što vidite na ovom odlivku, ubica je morao da uvrne lice u neobičnu grimasu kako bi načinio ovakav ugriz. Oponašao je ugrizanje, širom otvarajući usta, podižući glavu i isturajući donju vilicu, a onda je stisnuo vilice, uglavnom upošljavajući donju. – Kod ostalih ugriza, ubica je grizao više ovako. – Ponovo je demonstrirao ugrizanje, ovoga puta otkrivajući zube gornje vilice, koje je oštro sklopio preko donje, dok su zubi zazveckali. Rebus odmahnu glavom. Ovo je samo otežavalo stvari. Postajao je sve zbunjeniji. Glavom je pokazao na odlivak. – Stvarno mislite da čovek koga tražimo izgleda ovako? – Muškarac ili žena, da. Naravno, možda sam malo preterao sa ovim odlivkom, ali sam manje-više uveren da izgleda tako. Rebus je prestao da ga sluša posle prve rečenice. – Kako to mislite, ili žena? – zapitao je. Morison dramatično slegnu ramenima. – I o tome sam pričao sa inspektorom Flajtom. Učinilo mi se, samo na osnovu zubarskih nalaza, da ova glava može pripadati ženi koliko i muškarcu. Veći zubi gornje vilice izgledaju kao da pripadaju muškarcu, sudeći po veličini i još nekim stvarima, dok donja vilica podjednako izgleda kao da pripada ženi.

Muškarac sa ženskom bradom ili žena sa muškom gornjom vilicom? – Ponovo slegnu ramenima. – Birajte. Rebus pogleda Flajta, koji je lagano odmahivao glavom. – Ne – reče Flajt – muško je. Rebus nije ni uzeo u razmatranje da je ubica možda ženskog roda. Nije mu ni palo na pamet. Do sada. Žena? Neverovatno ali ne i nemoguće? Flajt je to smesta otpisao, ali na osnovu čega? Rebus je prethodne večeri čitao da je sve veći broj serijskih ubica ženskog pola. Ali, da li žena može tako da zabada nož? Da li bi žena u potpunosti savladala žrtve približne visine i snage slične svojoj? – Voleo bih nekoliko fotografija ovog odlivka – rekao je Flajt. Uzeo je odlivak od Morisona i ponovo ga proučavao. – Naravno – reče Morison – ali upamtite, to je samo moja ideja kako izgleda glava ubice. – Zahvalni smo ti, Toni. Hvala na svemu ovome. Morison skromno slegnu ramenima. Žudeo je za komplimentom i uspeo je da ga iskamči. Rebus je shvatio da je Flajt čitavu ovu predstavu, otkrivanje glave i sve ostalo, uzeo zdravo za gotovo. Rebusu je sve to izgledalo kao nastup a ne živa istina, više kao melodrama koja se odvija u sudnici. I dalje je osećao da moraju da uđu u Vukodlakovu glavu ako hoće da ga uhvate, a ne da se igraju sa gipsanim odlivcima. Njegove ili njene glave. – Da li su tragovi ugriza dovoljni da se otkrije ubica? Morison je razmišljao a zatim klimnuo glavom. – Da, mislim da bi bili dovoljni. Ako mi dovedete osumnjičenog, mislim da bih mogao da dokažem da li je on ili ona Vukodlak. Rebus je bio uporan: – Ali, da li bi se to održalo na sudu? Morison skrsti ruke i osmehnu se. – Mogao bih da zbunim porotu tehnikalijama. – Ponovo se uozbiljio. – Ne, mislim da moji dokazi ne bi bili dovoljni za osudu. Ali uz druge dokaze, imali bismo šanse pola-pola. – Pod pretpostavkom da đubre stigne do suda – mračno zaključi Flajt. – Poznato je da se u pritvoru dešavaju razne nezgode. – Pod pretpostavkom – ispravio ga je Rebus – da uspemo da ga uhvatimo. – To, gospodo – reče Morison – prepuštam vašim sposobnim rukama. Dovoljno je da kažem, radujem se mogućnosti da ovog mog prijatelja

upoznam sa pravom osobom. – A zatim je nagnuo glavu unazad, pa unapred i opet unazad, sve dok se Rebusu nije učinilo da im se glava ruga, smeje i uvrće svojim obnevidelim očima. Dok ih je Morison ispraćao, uhvatio je Rebusa pod ruku. – Ozbiljan sam u vezi sa vašim zubima – rekao je – trebalo bi da odete na pregled. Mogu i ja da ih pregledam ako hoćete? * * * Kada se vratio u stanicu, Rebus je smesta otišao do toaleta i ispred ogledala isflekanog sapunom, proučavao svoja usta. O čemu je to Morison pričao? Zubi mu izgledaju dobro. U redu, niz jedan zub se proteže tamna linija, moguće nekakva naprslina, a nekoliko ih je potamnelo od previše cigareta i čaja. Ali izgledaju dovoljno jako, zar ne? Nema potrebe za bušilicama i šiljatim, oštrim alatkama. Nikakve potrebe za zubarskom stolicom, oštrim iglama i ispljuvavanjem krvi. Za stolom koji mu je dodeljen, žvrljao je po svojoj beležnici. Da li je Morison od onih nervoznih ljudi ili je hiperaktivan? Da nije lud? Ili se prosto suočavao sa svetom na svoj, poseban način? Malo je serijskih ubica ženskog pola. Statistički, malo je verovatno. Otkad je pa on verovao u statistiku? Otkad je počeo da čita udžbenike iz psihologije, prethodne noći u svojoj hotelskoj sobi, posle katastrofalne posete Roni i Samanti. Keni – šta se kog đavola mota oko Tomija Votkisa? Udvarač njegove ćerke. Nasmejani nitkov? „Zaboravi, Džone. Više ne upravljaš tim delom svog života.“ Morao je da se osmehne na ovo: a kojim to delom svog života upravlja? Njegov posao je davao smisao njegovom životu. Moraće da prizna poraz, kaže Flajtu da ne može da bude ni od kakve pomoći i vrati se u Edinburg, gde zna ko su nitkovi i koji su njihovi zločini: dileri, ucenjivači, porodično nasilje, prevare. Ubistvo jednom mesečno, redovno kao mesec. To se samo tako kaže, redovno kao mesec, zar ne? Otkačio je kalendar sa zida. Portreti iz Italije, poklon stanici od Đinovog bara sa sendvičima. Kada tokom meseca? Da li je mesec bio pun oko šesnaestog januara kada je pronađena Marija Votkis? Ne, ali pretpostavljaju da je neotkrivena ležala najviše dva-tri dana. Pun mesec je bio u četvrtak, jedanaestog januara. Pun mesec utiče na vukodlaka u filmovima, je l’ tako? Ali, Vukodlak je ime dobio po ulici Vulf, a ne zato što on ili ona ubija na mesečini. Rebus je bio zbunjen više nego ikad. Zar

nisu žene više pod uticajem meseca, nešto što ima veze sa onim razdobljem u mesecu? Mej Džesop je umrla u ponedeljak, petog februara, četiri dana pre narednog punog meseca. Šeli Ričards je umrla u sredu, dvadeset osmog februara, nimalo blizu punog meseca. Morison je rekao da je njen slučaj neobičan, da su ugrizi drugačiji. A onda je Džin Kuper umrla u nedelju uveče, osamnaestog marta, dva dana pre prolećne ravnodnevice. Bacio je kalendar na sto. Ne postoji nikakav obrazac, nikakvo zgodno matematičko rešenje. Koga on to zavarava? Ovo nije kao u filmovima. Heroj nikako da nabasa na odgovor. Ne postoje nikakve prečice. Možda je Flajt u pravu. Sve se sastoji samo od napornog rada i dokaza forenzičara. Psihologija nije prečica, lajanje na mesec nije prečica. Nije mogao da zna kada će Vukodlak opet napasti. Skoro pa ništa nije znao. Flajt se umorno ušeta u kancelariju i stropošta se u stolicu, koja zaškripa u znak protesta. – Napokon sam došao do Ket – reče on. – Predstavio sam joj tvoju ideju, i ona kaže da će razmisliti. – Baš je velikodušna. Flajt mu uputi upozoravajući pogled a Rebus podiže ruke pravdajući se. Flajt glavom pokaza na kalendar. – Šta to pokušavaš? – Ne znam, ništa posebno. Mislio sam da postoji nekakav obrazac sa datumima Vukodlakovih napada. – Misliš nešto poput mesečevih mena, ravnodnevica i takvih stvari? – Flajt se smešio. Rebus lagano klimnu glavom. – Do đavola, Džone, sve sam to prošao, i još više. – Otišao je po jednu žutu fasciklu i dobacio je Rebusu. – Pogledaj, probao sam sa brojkama, razdaljinom između mesta zločina, načinima transporta – Vukodlak je prilično pokretljiv, znaš, mislim da ima auto. Pokušavao sam da povežem žrtve, proveravajući u koje su škole išle, u koje su biblioteke odlazile, da li su volele sport, diskoteke ili prokletu ozbiljnu muziku. Znaš šta? Nemaju ništa zajedničko, niti jedna jedina stvar ne povezuje njih četiri osim činjenice da su žene. Rebus brzo prelista fasciklu. Osim pozamašne količine zamlaćivanja, nije bilo ničeg korisnog. Flajt nije došao do svog čina slučajno, niti zato što se slizao sa pretpostavljenima, niti zato što se smatrao veličinom, već samo napornim radom. – Razumem – reče Rebus. A kako mu se to učinilo nedovoljno, dodade: – Zadivljen sam. Jesi li pokazao ovo još nekom?

Flajt odmahnu glavom. – Puka nagađanja, Džone. Hvatanje za slamku. To je sve. Samo bi zbunjivalo. Osim toga, sećaš se priče o dečaku koji je dozivao vuka? Jednog dana vuk se zaista pojavio, ali tada mu već niko nije verovao jer im je prethodno pravio sranja. Rebus se nasmeši. – Pa ipak, puno je posla uloženo. – Šta si očekivao? – zapita ga Flajt. – Majmuna sa čelom?16 Ja sam dobar pandur, Džone. Možda nisam stručnjak, ali ne bih to ni tvrdio. Rebus se spremio da se pobuni pa se namrštio. – Kakvo sad čelo? – pitao je. Flajt zabaci glavu i nasmeja se. – Odelo, tupane. Frula i čelo, odelo. Sleng koji se rimuje. Zaboga, Džone, moraćemo da te obrazujemo. Što ne bismo večeras otišli negde na klopu? Znam dobar grčki restoran u Voldomstau. – Flajt zastade, s vragolastim sjajem u očima. – Znam da je dobar – nastavio je – jer sam video da iz njega izlazi puno mehurića. – Srdačno se osmehivao. Rebus je brzo razmišljao. Mehurići? Da li tamošnja hrana proizvodi gasove? Da li služe šampanjac? Sleng koji se rimuje. Mehurići. – Mehurići i brci17 – izgovorio je a zatim zastao. – Grci, je l’ tako? – Tako je! – potvrdi Flajt. – Brzo učiš. Onda, šta kažeš? Indijski, tajlandski, italijanski, ti odluči. Rebus je, međutim, odmahivao glavom. – Izvini, Džordže, već sam se dogovorio. Flajt trgnu glavu unatrag. – Ne – reče. – S njom se nalaziš, zar ne? S tom prokletom psihijatricom. Zaboravio sam da si mi to pomenuo za doručkom. Vi prokleti Škoti ne gubite vreme, je li? Dolazite ovde, kradete naše žene. – Flajt je bio dobre volje, ali se Rebusu učinilo da mu je u glasu začuo jedva primetan prizvuk žaljenja što neće zajedno večerati. – Sutra uveče, a, Džordže? – Da – reče Flajt. – Sutra uveče zvuči dobro. Može jedan savet? – Koji? – Ne dozvoli joj da te odvede na kauč. * * * – Ne – reče doktorka Lisa Frejzer, snažno odmahujući glavom. – To su psihijatri. Psihijatri imaju kauče, ne psiholozi. Razlikujemo se kao kreda i sir.

Izgledala je zadivljujuće, ali bez nekog posebnog doterivanja. Odenula se jednostavno i bez šminke. Kosu je začešljala na potiljak i vezala je trakom. I opet je izgledala zadivljućuje, tako ležerna, elegantna, jednostavna. U hotel je stigla tačno na vreme i s njim se pod ruku odšetala avenijom Šeftsberi, pravo pored mesta njegovog susreta sa policijskom patrolom. Bilo je toplo u rano predvečerje i Rebus se osećao dobro šetajući se s njom. Muškarci su skretali poglede na njih dvoje, dobro, zapravo na nju su skretali poglede. Možda se čuo i pokoji zadivljeni zvižduk. Rebusu je svejedno bilo dobro. Nosio je sako od tvida sa košuljom raskopčanom na vratu, pa ga je iznenada obuzeo strah da će ga odvesti do nekog skupog restorana gde ne puštaju muškarce bez kravate. Kakve je sreće… Grad je vrcao od noćnog života, uglavnom tinejdžera, koji su pili iz konzervi i dozivali se preko prometne ulice. Pabovi su radili punom parom, a autobusi brekćući ispuštali čađ u vazduh. Prljavštinu, koja će nevidljivo padati po Lisi Frejzer. Rebus se osećao hrabro. Imao je želju da zaustavi saobraćaj i konfiskuje sve ključeve kako bi ona mogla neuprljana da hoda ulicama. Kada je počeo tako da se oseća? Odakle se stvorio ovaj nebrušeni dragulj sanjarenja? Iz kog očajničkog ćoška duše? „Samosvestan si, Džone. Isuviše se baviš sobom. Ako to ne primeti jedan psiholog, niko neće. Budi prirodan. Hladnokrvan. Budi ono što jesi.“ Odvela ga je u Kinesku četvrt, nekoliko ulica od avenije Šefstberi, gde su telefonske govornice u obliku istočnjačkih hramova, supermarketi koji prodaju pedeset godina stara jaja, kapije ukrašene kao artefakti iz Hong Konga, a ulice, osim na engleskom, ispisane i na kineskom. Bilo je nešto turista, ali su šetališta uglavnom bila prepuna užurbanih Kineza piskavih glasova. Bio je to sasvim drugačiji svet, nešto što biste mogli da očekujete u Njujorku, ali nikada u Engleskoj. Mogao je da se osvrne na ulicu i vidi bioskope na aveniji Šefstberi, pur-pur-purnjajuće crvene autobuse, pankere koji nižu glasne psovke svojim nemutiranim glasovima. – Evo nas – reče ona, zaustavivši se ispred restorana na uglu ulice. Povukla je vrata k sebi, pokazujući mu da uđe pre nje u klimatizovanu hladnoću. Istog trena se pojavio kelner, koji ih je uputio ka slabašno osvetljenom separeu. Kelnerica veselog pogleda im je pružila jelovnike. Kelner se vratio s kartom pića, koju je odložio kraj Rebusa. – Želite li neko piće pre nego što naručite hranu? Rebus pogleda Lisu Frejzer kako bi znao šta da učini. – Džin-tonik – odgovori ona bez oklevanja.

– I meni isto – reče Rebus pa zažali. Nije previše voleo taj hemijski miris džina. – Veoma sam uzbuđena zbog ovog slučaja, inspektore Rebus. – Molim te, zovi me Džon. Sada nismo u stanici. Ona klimnu glavom. – Volela bih da ti zahvalim na tome što si mi dozvolio da proučavam sve ove izveštaje. Mislim da sam već počela da sklapam zanimljivu sliku. – Posegla je u svoju večernju tašnicu i izvadila štos od desetak ceduljica pričvršćenih ogromnom spajalicom. Ceduljice su bile ispisane sićušnim, urednim rukopisom. Spremila se da ih čita. – Zar ne bi bilo bolje da prvo naručimo hranu? – pitao je Rebus. Činilo se da ga nije razumela a onda se iskezila. – Izvini – reče ona. – Samo sam… – Veoma uzbuđena. Da, rekla si to. – Zar policajci nisu uzbuđeni kada pronađu nekakav trag? – Skoro pa nikada – odvrati Rebus, pretvarajući se da proučava jelovnik – jer smo rođeni pesimisti. Ne uzbuđujemo se sve dok krivac ne bude osuđen i ode u zatvor. – Baš čudno. – I dalje nije otvarala svoj jelovnik. Kartice je položila na sto. – Mislila sam da oni koji rade u policiji moraju sačuvati dozu vedrine da bi uživali u tom poslu, jer inače ne bi verovali da će ikada rešiti slučajeve. I dalje proučavajući jelovnik, Rebus je zaključio da će je pustiti da odabere hranu za oboje. Pogledao ju je. – Pokušavam da ne razmišljam o rešavanju ili nerešavanju slučaja – odgovori joj. – Samo radim svoj posao, korak po korak. Kelner se vratio s pićem za njih dvoje. – Da li ste spremni da naručite? – Ne još – rekao je Rebus – možete li nam dati još koji minut? Lisa Frejzer je zurila u njega preko stola, nevelikog stola. Desnu ruku je držala na ivici čaše, na samo dva centimetra od njegove leve ruke. Rebus je osećao kako njena kolena skoro dodiruju njegova ispod stola. Ostali stolovi u restoranu su izgledali veći od ovog, a i separei su se činili osvetljenijim. – Prezime Frejzer je škotsko – rekao je. Zgodan uvod u priču koliko i svaki drugi. – Tako je – odgovorila je. – Moj pradeda je došao iz mesta koje se zove Kirkodi.

Rebus se osmehnu. Izgovorila je ime gradića kao što bi i svako drugo. Ispravio ju je, a zatim dodao: – Rođen sam i odrastao nedaleko odatle. Osam ili devet kilometara, da budem tačniji. – Stvarno? Kakva slučajnost. Nikada nisam bila tamo, ali mi je deda pričao da je tamo rođen Adam Smit.18 Rebus klimnu glavom. – Ne uzimaj mu to za zlo – odvrati. – Nije to tako loš gradić. – Podigao je svoju čašu i lagano je zavrteo, uživajući u zvuku leda dok zvecka o staklo. Lisa je napokon gledala u jelovnik. Počela je da priča, ne dižući pogled. – Zašto si ovde? – Pitanje je bilo neočekivano, i uhvatilo je Rebusa nespremnog. Da li je mislila na restoran, na London ili na ovu planetu? – Da bih pronašao odgovore. – Bio je zadovoljan odgovorom; činilo se da je njime pokrio sve tri mogućnosti. Podigao je čašu. – Da nazdravimo psihologiji. Podigla je svoju čašu, u kojoj je led zazveckao poput zvona. – Da nazdravimo principu korak po korak. – Oboje su otpili gutljaj, a zatim se ona ponovo dala u proučavanje jelovnika. – Da vidimo – objavila je – šta ćemo da jedemo? * * * Rebus je znao da koristi štapiće za jelo, ali je večeras možda bio pogrešan trenutak za to. Odjednom nije umeo da uhvati rezanac ili parče pačetine a da mu oni ne iskliznu iz stiska i pljusnu o sto, razmazujući sos po stolnjaku. Što se češće to dešavalo, on je bivao sve iznerviraniji, a što se više nervirao, to mu se češće dešavalo. Napokon je zatražio viljušku. – Loša mi je koordinacija – objasnio je. Osmehnula mu se puna razumevanja (ili možda simpatije?) i dosula još čaja u njegovu malenu šolju. Primetio je da je nestrpljiva da mu ispriča ono što je mislila da je otkrila o Vukodlaku. Tokom predjela u vidu supe od krabe, razgovorali su bezazleno, obazrivo, doticali se prošlosti i budućnosti a ne sadašnjosti. Rebus je viljuškom nabadao komadić mesa, koji nije pružao otpor. – I, šta si otkrila? Pažljivo ga je pogledala kako bi potvrdila da može da započne priču. Kada je klimnuo glavom, odložila je štapiće, pročistila grlo i u stranu odgurnula spajalicu sa ceduljica, ne da bi ih čitala naglas nego da bi joj služile kao podsetnik.

– Pa – poče ona – prvo što mi se učinilo zanimljivim jesu tragovi soli na telima žrtava. Znam da neki ljudi misle da je reč o znoju, ali ja smatram da je reč o suzama. Mnogo toga može da se nauči iz odnosa ubice prema njegovoj ili njenoj žrtvi. – Opet to: on ili ona. Ona. – Tragovi suza, po mom mišljenju, ukazuju na osećaj krivice napadača, i to krivice koju oseća u trenutku napada, a ne razmišljajući o njoj. Vukodlak tako dobija jednu moralnu crtu koja ukazuje na to da je vođen protiv svoje volje. Postoje i izvesne naznake šizofrenije, jer se Vukodlakova mračna strana ispoljava samo u određeno doba. Spremala se da nastavi, ali je Rebusu trebalo vremena da sve pohvata pa ju je prekinuo. – Kažeš da Vukodlak uglavnom izgleda obično, kao ti i ja? Ona bodro klimnu glavom. – Da, upravo tako. Zapravo, rekla bih da, osim onda kada se Vukodlak ne ponaša kao i drugi, on jeste običan, i da ga je zato teško uhvatiti. Ne luta on ulicama sa Vukodlakom istetoviranim na čelu. Rebus lagano klimnu glavom. Shvatio je da će pretvaranjem da se usredsređuje na njene reči moći nesmetano da je gleda u lice, upijajući je pogledom. – Nastavi – reče on. Okrenula je jednu karticu i prešla na drugu, uzimajući vazduh. – To što je žrtva zlostavljana nakon smrti ukazuje na to da Vukodlak ne oseća potrebu da kontroliše svoju žrtvu. Kod nekih serijskih ubica, kontrola je veoma važna. Ubijanje je jedini trenutak kada ti ljudi osećaju da upravljaju svojim životima; što nije slučaj sa Vukodlakom. Samo ubistvo je relativno brzo, povremeno uz malo bola i patnje. Dakle, on nije sadista, samo izvodi određene radnje na lešu. Rebusa su ponovo zapljusnuli naleti njenih reči, njena energija, gorljivost da podeli svoja zapažanja. Kako da se koncentriše kada mu je tako blizu, tako blizu i tako lepa? – Kako to misliš? – Biće ti jasnije. – Zastala je da otpije malo čaja. Jedva da je dotakla hranu, gomila pirinča u činiji pored nje jedva da je bila načeta. Rebus je shvatio da je na svoj način i ona bila nervozna koliko i on, ali ne iz istih razloga. Restoran, iako prepun ljudi, mogao je da bude i prazan. Ovaj separe je bio njihova teritorija. Rebus je otpio gutljaj još uvek vrelog čaja. Čaj! Ubio bi za čašu rashlađenog belog vina. – Bilo mi je zanimljivo – govorila je – što doktor Kazins, patolog, smatra da su napadi izvršeni otpozadi. Time Vukodlak izbegava suočavanje sa žrtvom, iz čega se može zaključiti da je takav i u svom društvenom i

radnom okruženju. Takođe postoji mogućnost da svoje žrtve ne može da pogleda u oči, bojeći se da njihov strah može da uništi njegov razrađeni scenario. Rebus odmahnu glavom; nastupio je čas da prizna. – Ne mogu da te pratim. Činilo se da je iznenađena. – Jednostavno, on se sveti a njegove žrtve predstavljaju osobu kojoj se sveti. Da se suočava s njima licem u lice, shvatio bi da to nije osoba na koju je kivan. Rebus i dalje nije shvatao. – Te su žene onda zamena? – Surogati, da. On klimnu glavom. Postaje sve zanimljivije, dovoljno zanimljivo da skrene pogled sa Lise Frejzer kako bi se usredsredio na izrečeno. Jedva da je prešla polovinu ceduljica. – Toliko o Vukodlaku – reče ona, okrećući sledeću ceduljicu. – Ali i odabrano mesto zločina dosta govori o unutrašnjem životu napadača, kao i godine, pol, rasa i klasna pripadnost žrtava. Primetio si da su u pitanju žene, i to uglavnom starije žene srednjih godina, i da su tri od četiri belkinje. Priznajem da ne mogu da zaključim mnogo na osnovu tih činjenica. Zapravo, nepostojanje obrasca navelo me je da se više pozabavim mestom zločina. Vidiš, kad god se čini da nastaje neki obrazac, iskrsne neka pojedinost koja tu teoriju obara: ubica napada mnogo mlađu ženu, napada ranije noću ili bira crnkinju za žrtvu. Ili, razmišljao je Rebus, ne ubija u vreme punog meseca. Lisa je nastavila: – Zatim sam obratila pažnju na prostorne obrasce napada. Oni mogu da otkriju gde će ubica napasti sledeći put, pa čak i to gde živi. – Rebus podiže obrve. – Istina je, Džone, potvrđeno je u nekoliko slučajeva. – Ne sumnjam. Obrve sam podigao zbog izraza „prostorni obrasci“. – Izraza koji je ranije čuo na onom prokletom kursu iz menadžmenta. Osmehnula se. – Da, taj žargon. Mnogo ga je. Mislila sam na obrazac samog mesta zločina. Staza pored kanala, železnička pruga, blizina stanice podzemne železnice. Tri od četiri ubistva dogodila su se blizu nekakve saobraćajnice, ali četvrto negira postojanje tog obrasca. Sva četiri su se dogodila severno od reke. Barem tu postoji neki dokaz o postojanju obrasca. Ali, to je ono što upravo hoću da kažem, nepostojanje obrasca ukazuje na promišljenost. Vukodlak se stara da ne ostavi za sobom puno tragova. To ukazuje na visok nivo psihološke zrelosti.

– Da, zreo je kao ludi šeširdžija. Nasmejala se. – Ozbiljna sam. – Znam da jesi. – A postoji i druga mogućnost. – A to je? – Vukodlak zna kako da ne ostavi trag zato što je upoznat sa policijskim procedurama. – Upoznat? Ona klimnu glavom. – Pogotovo načinom istraživanja serije ubistava. – Kažeš da je reč o panduru? Ponovo se nasmejala, odmahujući glavom. – Kažem da je možda i ranije osuđivan. – Da – setio se dokumenta koji mu je Džordž Flajt pokazao nekoliko sati ranije – pa već smo proverili preko stotinu bivših osuđenika. Bez uspeha. – Nemoguće je da ste razgovarali sa svakim čovekom koji je ikada bio osuđen zbog silovanja, fizičkog napada ili nečeg sličnog. – Slažem se. Ipak mi se čini da si nešto previdela: tragove ugriza. To su veoma važni tragovi. Ako je Vukodlak toliko pametan, zašto nam ostavlja uredan trag ugriza svaki put? Duvala je u čaj kako bi ga ohladila. – Možda su zubi – reče ona – kako ono kažete, crvene haringe?19 Rebus se dao u razmišljanje o ovome. – Moguće je – priznao je – ali ima tu još nešto. Danas sam posetio zubara patologa. Na osnovu tragova zuba, rekao je da ne može da isključi da je reč o ženi. – Stvarno? – Širom je otvorila oči. – Veoma zanimljivo. Nisam to ni uzela u obzir. – Nismo ni mi. – Sipao je još pirinča u svoju činiju. – Reci mi onda, zašto on ili ona, grize žrtve? – Puno sam o tome razmišljala. – Okrenula je poslednju ceduljicu. – Ugriz je uvek na stomaku, ženskom stomaku, nosiocu života. Možda je Vukodlak izgubio dete, a možda je napušten i kasnije usvojen, što ga vređa. Ne znam. Mnoge serijske ubice imaju nesrećno detinjstvo. – Mhm. Pročitao sam puno o tome u knjigama koje si mi dala. – Stvarno? Pročitao si ih? – Sinoć. – I šta misliš?

– Mislim da su mudre, ponekad pronicljive. – Ali, da li smatraš da su teorije ispravne? Rebus slegnu ramenima. – Reći ću ti ako i kada uhvatimo Vukodlaka. Ponovo je počela da mrljavi hranu, ali je nije jela. Meso u njenoj činiji se ohladilo i steglo u želatinastu masu. – A šta je sa povredama na anusu, Džone? Da li ti imaš nekakvu teoriju u vezi s tim? Rebus se zamislio. – Ne – napokon je rekao – ali znam šta bi neki psihijatar mogao da kaže. – Da, ali nisi u društvu psihijatra, sećaš se? Ja sam psiholog. – Kako mogu da zaboravim? Rekla si u svom eseju da u SAD živi trideset poznatih serijskih ubica. Je li to istina? – Napisala sam taj esej pre više od godinu dana. Sada ih verovatno ima i više. Zastrašujuće, zar ne? On slegnu ramenima, čime je prikrio jezu koja ga je protresla. – Kakva ti je hrana? – zapitao ju je. – Šta? – Pogledala je u svoju činiju. – Oh, i nisam nešto gladna. Iskreno govoreći, pomalo sam… neraspoložena, rekla bih. Bila sam toliko uzbuđena zbog nečeg što sam mislila da sam rekonstruisala, ali sada, kada sam ti sve to iznela, shvatam da zapravo i nemam ništa posebno. – Prebirala je po svojim ceduljicama. – Ima tu koječega – reče Rebus. – Zadivljen sam, iskreno. Sve može biti od koristi. Sviđa mi se i to što se držiš poznatih činjenica. Očekivao sam još više nejasnih izraza. – Setio se izraza iz jedne od njenih knjiga, one Maknotija. „Latentna psihomanija, Edipovi nagoni, blebetanje.“ – Mogla bih puno takvih izraza da upotrebim – reče ona – ali sumnjam da bi bili od koristi. – Upravo tako. – Osim toga, to je više u stilu psihijatrije. Psiholozi više vole teorije nagona, teoriju socijalnog učenja, test višestruke ličnosti. – Rebus je stavio dlanove preko svojih ušiju. Ona se ponovo nasmejala. S lakoćom je uspevao da je nasmeje. Nekada je i Ronu zasmejavao, a posle Rone i izvesnu službenicu za odnose s javnošću u Edinburgu. – A šta je sa policajcima? – zapitao je, manuvši se prisećanja. – Šta psiholozi kažu za nas? – Pa – reče ona, opuštajući se u stolici – ekstrovertni ste, odlučni, konzervativni. – Konzervativni?

– Sa malim „k“. – Sinoć sam pročitao da su i serijske ubice konzervativne. Potvrdno je klimnula glavom, i dalje se osmehujući. – O, da – potvrdi ona – u mnogo čemu ste slični. Ali pod konzervativnim mislim konkretno na to da ne volite ništa što menja postojeće stanje. Zato ste uzdržani kada je u pitanju psihologija. To se meša sa strogim smernicama koje ste sami postavili. Zar nije tako? – Pa, mogao bih to da osporim, ali neću. I šta sada, kada si proučila Vukodlaka? – O, tek sam zagrebala po površini. – U rukama je i dalje držala kartice. – Postoje i drugi testovi koji treba da se obave, analiza karaktera i tako dalje. Potrajaće to. – Zastala je. – A ti? – Pa, ponovo ćemo naporno raditi, proveravati, saslušavati, raditi… – Korak po korak – prekinula ga je. – Tako je, korak po korak. Da li ću još raditi na tom slučaju ili neću, ne mogu da kažem. Možda me vrate u Edinburg do kraja nedelje. – Zašto su te uopšte pozvali u London? Kelner je došao da pokupi tanjire. Rebus se zavalio, brišući usne ubrusom. – Gospodo, želite li kafu ili liker? Rebus pogleda Lisu. – Uzeću gran marnije – reče ona. – Za mene samo kafa – reče Rebus. – Ne, sačekajte, do đavola, i ja ću isto. – Kelner se nakloni i udalji, noseći u rukama teško posuđe. – Nisi mi odgovorio na pitanje, Džone. – O, prosto je. Mislili su da bi im mogao pomoći. Radio sam na slučaju serijskog ubice, gore u Edinburgu. – Stvarno? – Uspravila se u stolici, dlanovima pritiskajući stolnjak. – Pričaj mi. Ispričao joj je. Bila je to dugačka priča, i nije tačno znao zašto joj je izneo toliko pojedinosti – više nego što je trebalo da zna, i mnogo više nego što bi trebalo da ispriča nekom ko je psiholog. Šta će zaključiti o njemu? Da li će pronaći crtu psihoze ili paranoje u njegovom karakteru? Ipak ga je pažljivo slušala, i on je raspleo priču kako bi još više uživao u pažnji koju mu je posvećivala. Popili su po dve šoljice kafe, platili račun i po prijatnoj večeri prepešačili Lester skver, Čering Kros roud, gore duž Sent Martins lejna i Long Ejkra sve do Kovent gardena. Zaobišli su zgradu opera, a Rebus je i

dalje pričao. Zastao je kraj niza od tri govornice, jer su mu pažnju privukle male bele nalepnice koje su pokrivale svaki centimetar prostora unutar govornica: Sternovo povećanje obima; lekcije francuskog; specijalista za O i A; TV; Trudi, nimfica, pljesni me; soba za S/M; Obdarena plavuša – sve su nalepnice imale i telefonske brojeve. I Lisa ih je čitala. – Svi su psiholozi – reče ona, a zatim: – Ispričao si mi veoma zanimljivu priču, Džone. Da li ju je neko do sada napisao? Rebus slegnu ramenima. – Jedan novinar je objavio nekoliko članaka. – Džim Stivens. „Bože, zar se nije i on preselio u London?“ Rebus se ponovo prisetio novinskog članka koji mu je pokazao Lem, priče neimenovanog izvora. – Da – nastavila je Lisa – ali, da li ju je iko sagledao iz tvog ugla? – Ne. – Kao da se zamislila nad ovim. – Želiš da me pretvoriš u predmet svog istraživanja? – Ne nužno – rekla je. – Oh, stigli smo. – Stala je. Stajali su ispred prodavnice sa cipelama u uzanoj ulici u pešačkoj zoni. Iznad niza prodavnica postojala su po dva sprata stanova. – Ovde živim – reče ona. – Hvala ti na ovom izlasku. Uživala sam. – Hvala tebi na večeri. Bila je odlična. – Nema na čemu. – Zaćutala je. Bili su na manje od metar udaljeni jedno od drugog. Rebus se premeštao sa noge na nogu. – Hoćeš li moći da nađeš put do hotela? – pitala ga je. – Da ti pokažem pravac? Rebus je osmotrio ulicu. Bio je izgubljen. Nije pratio kuda su krivudali. – Oh, biću dobro. – Osmehnuo se i ona mu je uzvratila osmeh ali nije ništa rekla. – Dakle, to je to – bio je uporan. – Nećeš mi ponuditi kafu? Uputila mu je vragolast pogled. – Stvarno ti se pije kafa? On joj uzvrati pogled. – Ne – priznade – ne stvarno. Okrenula se od njega i otvorila vrata bočno od prodavnice sa cipelama. Na prodavnici su stajale reklame za ručno izrađene cipele i cipele koje nisu od kože. Kraj vrata koja su vodila u stanove, nalazio se interfon sa šest imena. Na jednoj pločici pisalo je jednostavno „L. Frejzer“, bez onog „Dr“; pretpostavljao je da nije želela da je uznemiravaju ljudi kojima trebaju lekari, zar ne? Nekada je bolje držati titulu u tajnosti. Lisa izvadi ključ iz uglavljene brave. Kameno stepenište je bilo jarko osvetljeno i ofarbano u plavu boju različka. Ponovo se okrenula k njemu. – Pa – reče ona – pošto nećeš kafu, bolje da se popneš gore…

* * * Kasnije, dok su ležali u krevetu, a ona rukom prelazila preko njegovih grudi, objasnila mu je da ne vidi svrhu malih igara koje ljudi igraju, sporo približavanje trenutku kada će oboje priznati da zapravo žele da vode ljubav. I zato je Rebusa povela pravo do svog stana na prvom spratu, uvela u zamračenu sobu, svukla se i sela u krevet, privukavši kolena ka sebi. – Dakle? – pitala je. Stoga se i on svukao, i pridružio joj se u krevetu. Ležala je i rukama pokušavala da dohvati stubove kraj uzglavlja, a telo joj je bilo senovito pod svetlošću koja je dopirala spolja od ulične svetiljke. Rebus je jezikom prelazio duž unutrašnje strane njene noge ka butini. Noge su joj bile gipke i mirisala je na jasmin a imala još snažniji ukus nekog cveća. Rebus je u početku bio nervozan. Njegovo telo je bilo razlog za njegovu postiđenost, dok je njeno pokazivalo eleganciju i čvrstinu. (Skvoš i plivanje, rekla mu je kasnije, i stroga dijeta.) Prstima je prelazio preko talasića i nabora njene kože. Iznad stomaka je imala ulegnuće, nešto prevoja bočno od grudi i na vratu. Pogledao je nadole i ugledao svoje široke grudi. Na stomaku je još uvek imao nešto mišića, ali i previše sala; nije bio gibak, već umoran i star. Skvoš i plivanje: moraće da počne da vežba, učlani se u neki klub. Dosta ih ima u Edinburgu. Žudeo je da je zadovolji. Njeno zadovoljstvo mu je postalo jedini cilj, na kom je neumorno radio. U sobi je bilo znoja, mnogo znoja. Dobro su se razumeli, skladno kretali, kao da je svako razumeo naredne kretnje onog drugog. Kada se pomerio malo prebrzo i nosom udario u njenu bradu, tiho su se smejali, dodirujući se čelima. A kada je kasnije potražio njen frižider i hladno piće, i ona je došla, stavila kocku leda u usta pre nego što ga je poljubila i nastavila da ga ljubi kleknuvši na kolena ispred njega. Natrag u krevetu, ispijali su rashlađeno belo vino iz flaše i ljubili se, a zatim krenuli iznova. Sada je među njima je nestalo nervoze, te su mogli da uživaju jedno u drugom. Sela je odozgo, uzdižući se nad njim i ubrzavala ritam sve dok se nije zavalio na leđa i ostao zatvorenih očiju, zamišljajući sobu ispunjenu svetlošću, hladan mlaz vode i mekoću kože. Ili žena. Vukodlak je možda žena. Vukodlak se poigravao s policijom, kao da je znao njihov način razmišljanja i rada. Žena? Žena policajac? Setio

se Ket Faradej, s njenim tevtonskim crtama lica, širokom ali uglastom vilicom. Gospode, ovde je sa Lisom a misli na drugu ženu! Osetio je snažan nalet krivice, koji ga je udario u stomak, samo časak pre nego što mu je sasvim drugačija reakcija izvila leđa i vrat, dok su njene ruke pritiskale njegove grudi a kolena stezala njegove bokove. Ili žena. Zašto zubi? Nikakav drugi trag osim zuba? Zašto? A zašto ne žena? Zašto ne žena policajac? Ili… ili… – Da, da. – Dah joj je izleteo uz šištanje, reč je izgubila svako značenje dok ju je ponavljala deset, dvadeset, trideset puta. Da, šta? – Da, Džone, da, Džone, da… Da. * * * Bio je to još jedan naporan dan za nju, dan proveden u pretvaranju da je neko drugi, ali sada je ponovo napolju, tumara. Počinje da joj se dopada to kako glatko prelazi iz jednog u drugi svet. Ranije te noći, bila je gost na večernjoj zabavi u Blekhitu. Elegancija tipična za džordžijanski stil, jednostavna vrata od borovine, razgovori o školarinama i faks-mašinama, kamatnim stopama i vlasništvu u inostranstvu i o – Vukodlaku. Želeli su da čuju i njeno mišljenje. Njeno mišljenje je bilo razumno, inteligentno, slobodoumno. Bilo je i prohlađenog šablija, kao i flaše izuzetnog šato montroza iz osamdeset druge godine. Nije mogla da se odluči, pa je popila po čašu oba vina. Jedan gost je zadocnio, neki novinar iz jednog od boljih dnevnih novina. Izvinio se. Zatražili su pojedinosti iz sutrašnjeg izdanja a on ih je velikodušno obasuo novostima. Sestrinske novine su jedan jeftini tabloid. Rekao im je da će naslov sutrašnjeg izdanja biti TAJNI ŽIVOT HOMOSEKSUALNOG VUKODLAKA. Naravno, kao što novinar zna, to je samo navlaka, kako bi upecali ubicu. A to i ona zna, naravno. Osmehuju se jedno drugom preko stola, dok viljuškom vešto hvata još paste. Baš glupo od njih što će pustiti takvu priču: Vukodlak je gej, ma nije nego! Kikoće se u svoju preveliku čašu vina. Razgovor se skreće na temu saobraćajne gužve, kupovine vina, stanje Blekhit komona. Blekhit je, naravno, mesto na kom su sahranjivali žrtve kuge, slažući leševe na gomilu.

Crna smrt.20 Crna pustara. Razlikuju se u jednom slovu. I na to se osmehuje, diskretno. Po završetku večernje zabave, taksijem prelazi reku i izlazi na početku svoje ulice. Namerava da ide pravo kući, ali prolazi pored svojih ulaznih vrata i nastavlja da korača. Ne bi trebalo da radi ovo, ne bi trebalo da je napolju, ali oseća da je to ispravno. Na kraju krajeva, igračka u galeriji je sigurno usamljena. U galeriji je uvek tako hladno. Toliko hladno da Džek Frost može da ti odgrize nos. Mora da joj je to majka rekla. Njena majka. Dugačke dlačice u nosu, Džone, nikako ne priliče jednom gospodinu. Ili njen otac, koji peva besmislene pesmice dok se ona krije u bašti. – Jebena umetnost – sikće potiho za sebe. Zna i kuda se zaputila. Ne tako daleko, do raskrsnice jedne ulice s drugom mnogo širom. Puno je takvih u Londonu. Semafori, i nekoliko žena koje se šetaju tamo-amo i ponekad prelaze raskrsnicu kako bi ih vozači osmotrili, odmerili im noge i njihovu belu put. Ako je prozor na automobilu spušten, žena bi mogla da se nagne bliže vozaču kako bi se dogovorili oko uslova. Profesionalno, mada ne i neprimetno. Ona zna da ponekad policija pokušava da ugovori posao, zna takođe i da policajci spadaju kurvama među najbolje mušterije. Zato je opasno da dolazi ovamo. Opasno ali neophodno: oseća potrebu, a ovakve žene stalno nestaju, zar ne? Niko i ne sumnja. Niko ne počne da udara na sva zvona. Zvona za uzbunu su poslednje što je potrebno u ovom delu grada. Njena prva žrtva već je postala hrana za pacove kada su je pronašli. Hrana za životinje. Ponovo se zakikota i stade da zaobilazi jednu od tih žena, ali zastade. – Zdravo, ljubavi – pozdravi je ta žena. – Želiš li nešto? – Koliko za noć? – Za tebe, ljubavi, stotka. – Dobro. – Okreće se natrag do svoje ulice, svoje sopstvene kuće, gde je mnogo bezbednije nego ovde. Žena je bučno prati na metar i po razdaljine, kao da razume. Ne dozvoljava ženi da je sustigne sve dok se ne nađe pred svojim vratima sa ključem u bravi. Galerija je doziva. Samo što više uopšte ne liči na galeriju. Liči na mesarsku dasku. – Lepo ti je ovde, ljubavi. Podiže prst ka usnama. – Bez priče. – Žena počinje da podozreva, kao da se dvoumi zbog toga što je tu. Stoga joj prilazi i grabi je za grudi,

nespretno i mrljavo je poljubivši po naduvenim usnama. Prostitutka je isprva zbunjena, a zatim joj upućuje uvežban osmeh. – Pa, sasvim sigurno nisi gospodin – kaže joj. Ona klima glavom, zadovoljna zbog ove opaske. Ulazna vrata su zaključana, prilazi vratima koja vode do galerije, ubacuje ključ, otključava. – Unutra, ljubavi? – Žena skida kaput dok prelazi preko praga. Kaput joj je ispod ramena kada uspe da osmotri čitavu prostoriju. Ali tada je, naravno, isuviše kasno, prekasno. Do tada je već iza nje, poput uhodanog radnika za proizvodnom trakom. Šaka preko usta, snažan pritisak nožem i brzi lučni pokret unazad pa naviše pre uboda. Često se pitala da li ugledaju nož ili sklapaju oči pred užasom? Zamišlja ih kako izbečenih očiju gledaju u nož, vrha usmerenog k njima, koji se u zamahu diže a zatim leti prema njihovim licima. Može to da otkrije, zar ne? Sve što joj treba jeste strateški postavljeno ogledalo na zidu. Mora to da zapamti za sledeći put. Krkljanje, krkljanje. Galerija je izvanredno okruženje, smeštena između Apolona i Dionisa. Telo klizi ka podu. Vreme je za pravi posao. Mozak joj pevuši – mamatatamamatata mamatatamamatata – dok se saginje da ga obavi. – Ovo je samo igra – šapuće, glasom koji je samo treptaj na zadnjoj strani njenog grla. – Samo igra. – Ponovo čuje reči ove žene: Sigurno nisi gospodin. Ne, zasigurno nisam. Smeh joj je promukao i prenagljen. Iznenada, ponovo je hvata isto osećanje. Ne! Ne tako brzo! Nož se trza. Još uvek nije završila sa ovom. Prosto ne može da ponovi sve večeras! Bilo bi to ludilo. Čisto ludilo. Ali žudnja postoji, nesumnjiva i nezajažljiva glad. Ovoga puta sa ogledalom. Pokriva oči rukom umrljanom krvlju. – Prekini! – viče ona. – Prekini, tata! Mama! Neka prekine! Molim te, neka prekine! Ali, u tome i jeste problem, već se uveliko uverila u to. Niko ne može to da prekine, niko to neće prekinuti. To se mora nastaviti, iz noći u noć. Iz noći u noć. Nema prekidanja, nema predaha. Iz noći u noći u noć.

Laži – Mora da se šališ! Rebus je bio isuviše umoran da bi se zaista naljutio, ali mu je glas bio dovoljno razdražljiv da zabrine sagovornika s druge stane veze, kome je pripala dužnost da Rebusu naredi da ode u Glazgov. – Ročište je tek one tamo nedelje! – Pomerili su ga – rekao je glas. Rebus zaječa. Opružio se u hotelskom krevetu sa slušalicom pritisnutom na uhu i bacio pogled na ručni sat. Pola devet. Čvrsto je spavao prethodne noći, probudio se u sedam, tiho se obukao kako ne bi uznemirio Lisu i ostavio joj poruku pre nego što je izašao. Nanjušio je put do hotela, uz tek nekoliko pogrešnih skretanja, a sada ga je sačekao ovaj telefonski poziv. – Pomerili su ga unapred – objašnjavao je glas. – Počinje danas. Potrebno im je vaše svedočenje, inspektore. Kao da Rebus to nije znao. Zna da sve što treba da uradi jeste da izađe na klupu za svedoke i kaže da je video Morisa Džeralda Kafertija (poznatog u svetu reketiranja kao Veliki Džer) kako prima sto funti od gazde paba Siti arms, u Grendžmutu. Samo toliko, ali mora da bude tamo i to izgovori. Slučaj protiv Kafertija, glavnog za u svetu kockanja i reketiranja, nije bez propusta. Štaviše, ima više rupa nego palac slepog šnajdera. Popušta. Mora li? Da, naravno da mora. Ali još uvek postoji nerešeno pitanje organizacije. – Sve je sređeno – kaže glas. – Pokušali smo da vas dobijemo sinoć, ali niste bili dostupni. Uhvatite prvi avion sa Hitroua. Auto će vas sačekati i odvesti do Glazgova. Tužilac pretpostavlja da će vas pozvati oko pola četiri, dakle, ima dovoljno vremena. Uz malo sreće, u London ćete se vratiti večeras. – Baš vam hvala – kaže Rebus toliko podsmešljivim glasom da reči jedva dospevaju u etar. – Nema na čemu – uzvraća glas. * * *

Otkrio je da linija podzemne železnice Pikadili vodi do Hitroua a stanica Pikadili cirkus nalazi se tačno ispred hotela. Stvari su dobro krenule, iako je sama vožnja podzemnom železnicom spora i zagušljiva. Na aerodromu Hitrou je preuzeo svoju kartu i imao sasvim dovoljno vremena da svrati do „Skajšopa“. Uzeo je Glazgov herald, a onda ugledao niz tabloida na drugoj polici: TAJNI ŽIVOT HOMOSEKSUALNOG VUKODLAKA; BOLESNOM UBICI „TREBA POMOĆ“, KAŽE POLICIJA; UHVATITE TOG LUDAKA. Ket Faradej je dobro obavila posao. Kupio je sva tri časopisa, zajedno sa Heraldom, i zaputio se do pulta za polaske. Sada kada mu je mozak proradio, svuda oko sebe gledao je ljude koji čitaju iste naslove i članke ispod njih. Ali, da li će i Vukodlak videti te članke? A ako ih vidi, da li će on ili ona nešto učiniti? Do đavola, čitava stvar mogla bi da se rasplete a on se zaputio šeststo pedeset kilometara na sever. Prokleti pravosudni sistem, sudije, advokati, pravobranioci i ostali. Slučaj „Kaferti“ je najverovatnije pomeren kako se ne bi preklapao s nekom partijom golfa ili školskim sportskim danom. Trka s jajetom u kašici nečijeg razmaženog deteta možda je razlog ovoj hitnji. Rebus je pokušao da se umiri, gutajući vazduh i sporo ga ispuštajući. Nije previše voleo letenje još od onda kada je bio u Specijalnom vazduhoplovnom odredu, kada su ga izbacili iz helikoptera. Gospode! Ovo nikako nije način da se umiri. – Molimo putnike „Britiš ervejza“ super šatl leta… Glas je bio miran i jasan, podstaknuvši masovni pokret. Ljudi su ustajali, proveravali svoj prtljag i upućivali se ka izlazu koji je upravo objavljen. Kom izlazu? Prečuo je najavu. Je li to njegov let? Možda treba prethodno da pozove kako bi ga auto sačekao. Mrzeo je letenje avionom. Zato je u nedelju i doputovao vozom. U nedelju? A danas je sreda. Činilo mu se kao da je prošlo nedelju dana, a on je, zapravo, u Londonu tek dva cela dana. Ukrcavanje. Oh, Isuse. Gde mu je karta? Nema prtljag, o tome ne mora da brine. Novine su mu se migoljile pod rukom, pokušavajući da se oslobode i u hrpi padnu na pod. Ponovo ih je vratio na mesto, čvrsto ih stegnuvši laktom. Morao je da se umiri, da razmišlja o Kafertiju, da sredi misli u svojoj glavi, kako odbrana ne bi pronašla nikakvu rupu u njegovoj priči. „Drži se činjenica, zaboravi na Vukodlaka, zaboravi Lisu, Ronu, Semi, Kenija, Tomija Votkisa, Džordža Flajta… Flajta!“ Nije obavestio Flajta. Pitaće se gde je. Moraće da se javi kada sleti. Trebalo bi sada da se

javi, ali možda će propustiti let. Zaboravi. Usredsredi se na Kafertija. Beleške će ga čekati kada sleti, tako da može da ih prelista pre nego što izađe na klupu za svedoke. Postoje samo dva svedoka, zar ne? Prestravljeni vlasnik paba, koga su manje-više naterali da svedoči, i Rebus. Morao je da bude odlučan, samouveren i uverljiv. Uhvatio je svoj odraz u velikom ogledalu na putu do izlaza. Izgledao je kao da je čitavu noć proveo u bančenju. Sećanje na prethodnu noć mu je izmamilo osmeh. Sve će biti u redu. Trebalo bi da nazove i Lisu, samo da joj kaže… šta? Pretpostavlja da bi trebalo da joj se zahvali. Hodnikom je stigao do uzanih vrata, kraj kojih su se nalazili nasmejani stjuard i stjuardesa. – Dobro jutro, gospodine. – Dobro jutro. – Video je da stoje kraj naslagane gomile besplatnih novina. Hriste, mogao je da prištedi koju paricu. I prolaz u avionu je bio uzan. Morao je da se provlači između poslovnih ljudi koji su gurali svoje kapute, aktovke i torbe u ormariće iznad svojih sedišta. Pronašao je svoje sedište kraj prozora i sručio se u njega, boreći se s pojasom i kopčanjem. Napolju su ljudi iz održavanja i dalje nešto radili. Negde u daljini glatko je uzleteo jedan avion čija je monotona grmljavina dopirala i do njih. Punačka sredovečna žena je sela kraj njega, raširila svoje novine, tako da je polovina pala preko njegovog desnog kolena, i počela da čita. Nije ga ni pozdravila niti je pokazala iole interesovanja za njegovo postojanje. „JSIT, gospođo“, pomislio je i dalje zureći kroz prozor. Ali tada je ona izrekla glasno „c“, navodeći ga da se okrene k njoj. Zurila je u njega preko naočara s debelim staklom, zurila i istovremeno kuckala prstom po novinama. – U današnje vreme niko nije bezbedan – rekla je dok je Rebus pregledao priču u novinama i shvatio da je reč o nekoj izmišljotini o Vukodlaku. – Niko. Uveče ne puštam svoju ćerku napolje. Rekla sam joj do devet uveče, dok ga ne uhvate. Ni tada ne možeš biti siguran. Mislim, to može biti bilo ko. Njen pogled je govorio Rebusu da joj je i on sumnjiv. Razuveravajuće se osmehnuo. – Nisam htela da pođem – nastavila je – ali Frenk, to je moj muž, rekao je da je sve rezervisano i da moram. – Obilazak Glazgova, je l’ tako?

– Ne baš obilazak. Moj sin živi tamo. On je knjigovođa u fabrici nafte. Platio mi je kartu kako bih videla kako živi. Brinem se za njega, zbog toga što je tako daleko i sve to. Mislim, Glazgov je opasno mesto, zar ne? Čitate o tome u novinama. Svašta može da se desi tamo. „Da“, pomisli Rebus, nepokolebljivo se osmehujući, „za razliku od Londona.“ Začulo se nešto nalik na elektronsko zvono i znak za vezivanje pojaseva je zasvetleo, odmah do već osvetljenog znaka za zabranu pušenja. Isuse, Rebus bi mogao da ubije za jednu cigaretu. Da li je u zoni za pušače ili nepušače? Nije mogao da razazna, a nije se ni sećao šta je bupnuo za šalterom za rezervacije. Da li je pušenje uopšte bilo dozvoljeno u avionima ovih dana? Da je Bog stvorio čoveka da puši na visini od šest kilometara, zar nam ne bi podario i duže vratove? Žena pored njega kao da uopšte nije imala vrat. „Jadan onaj serijski ubica koji bi pokušao da prereže taj grkljan.“ „Zaista je strašno pomisliti tako nešto, Bože, molim te oprosti mi.“ U znak pokajanja, usredsredio se na priču ove žene sve do poletanja, kada je i ona morala da zastane na trenutak-dva. Rebus, iskoristivši ovu situaciju, zadenu svoje novine u džep sedišta ispred sebe, zavali glavu na sedište i smesta zaspa. * * * Džordž Flajt je ponovo pozvao Rebusov hotel iz „Old Bejlija“, gde su mu rekli da je Rebus rano izjutra „otišao u žurbi“, raspitujući se kako najbrže da stigne do Hitroua. – Izgleda da je utekao – prokomentarisao je detektiv pozornik Lem. – Zastrašen našim besprekornim profesionalizmom, ne bi me čudilo. – Okani se, Leme – zarežao je Flajt. – Mada, jeste pomalo čudno. Zašto bi otišao bez reči? – Zato što je Škot, uz sve uvažavanje, gospodine. Verovatno se plašio da ćete mu ispostaviti račun. Flajt se ljubazno osmehnuo, ali su mu misli odlutale. Prethodne večeri Rebus se video sa onom doktorkom Frejzer, psihologom, a sada je žurno napustio London. Šta se dogodilo? Flajtu zaigra nos; voleo je pravu dobru zagonetku. Otišao je u sud kako bi porazgovarao sa Malkolmom Čejmbersom. Čejmbers je radio kao savetnik tužioca u slučaju koji se ticao jednog od

Flajtovih doušnika. Doušnik je je ispao neopisivo glup i uhvaćen je na delu. Flajt mu je objasnio da malo šta može da uradi, ali će učiniti šta može. Doušnik mu je prethodne godine dao nekoliko veoma korisnih obaveštenja, pomogavši mu da nekoliko prilično gadnih likova smesti iza rešetaka. Flajt je smatrao da bi trebalo da mu pripomogne. Zato će porazgovarati sa Čejmbersom, ne da bi uticao na tužioca, to bi bilo nezamislivo, naravno, već da mu predoči doušnikov doprinos policijskom poslu i društvu u celini, koji se može loše okončati ako Čejmbers bude zahtevao maksimalnu kaznu. I tako dalje. Prljav posao, ali ga neko mora obaviti a, osim toga, Flajt je bio ponosan na svoju mrežu cinkaroša. Pomisao da se ta mreža iznenada prekine bila je… pa, bolje da ne razmišlja o tome. Nije se radovao odlasku do Čejmbersa, sa čančetom za prosjačenje u ruci. Pogotovo ne nakon farse sa Tomijem Votkisom. Votkis je ponovo bio na ulici, verovatno ponavljajući priču nasmejanoj gomili blejača u pabovima uzduž i popreko po Ist Endu. Sve o onome kako ga je policajac koji ga je uhapsio oslovio sa „Zdravo, Tomi, šta se to događa?“. Flajt je sumnjao da će Čejmbers to ikada zaboraviti ili dozvoliti da Flajt zaboravi. Koga briga, bolje da što pre završi sa tim preklinjanjem. – O, zdravo! – Bio je to ženski glas, tik iza njega. Okrenuo se i ugledao mačkaste oči i jarkocrvene usne Ket Faradej. – Zdravo, Ket, šta ćeš ti ovde? Objasnila mu je da je došla u „Old Bejli“ kako bi se našla sa uticajnim kriminalističkim reporterom iz jednih od uglednijih dnevnih novina. – Izveštavanje o slučaju pronevere je na pola puta – objasnila je – a on nikad ne odluta predaleko od sudnice. Flajt klimnu glavom, osećajući se nelagodno u njenom društvu. Krajičkom oka mogao je da vidi kako Lem uživa u njegovoj nelagodi, stoga je pokušao da bude hrabar i očeliči se kako bi izdržao silinu njenog pogleda. – Video sam pojedinosti koje si pustila u današnje novine – rekao je. Ona prekrsti ruke. – Ne očekujem da će proizvesti nekakav uspeh. – Da li novinari znaju da im podmećemo priču? – Jedno ili dvoje je bilo pomalo sumnjičavo, ali svi oni imaju previše gladnih čitalaca, koji žude za još jednom pričom o Vukodlaku. – Raskrstila je ruke i posegnula u svoju torbu. – Dakle, imaju i puno gladnih urednika. Mislim da će progutati kakvu god poslasticu da im bacimo. – Izvukla je

kutiju cigareta iz torbe i, ne ponudivši ga, zapalila jednu, bacila kutiju natrag u torbu, glasno je zatvorivši. – Pa, nadajmo se da će nešto proisteći iz toga. – Kažeš da je sve to ideja inspektora Rebusa? – Tako je. – Onda sumnjam. Pošto sam ga upoznala, ne čini mi se da je psihologija njegova jača strana. – Ne? – Flajt je zvučao iznenađeno. – On nema jaču stranu – ubaci se Lem. – Ne bih išao tako daleko – rekao je Flajt zaštitnički, ali Lem mu prosto uputi onaj svoj uvredljivi kez. Flajt je delom bio posramljen, delom gnevan. Znao je tačno šta je Lemov kez značio: Nemoj ni da pomišljaš da ne znamo zašto se držiš tako blizu njega, zašto ste vas dvojica ortaci. Ket se osmehnula na Lemovu upadicu ali, kada je progovorila, obraćala se Flajtu: niže činove nije udostojila svog komentara. – Da li je Rebus još uvek tu? Flajt slegnu ramenima. – Voleo bih da znam, Ket. Poslednje što sam čuo bilo je da je žurio na Hitrou, ali sa sobom nije poneo prtljag. – Pa, dobro. – Nije zvučala razočarano. Flajt naglo podiže ruku uvis, mašući nekome. Malkolm Čejmbers ga je ugledao kako maše i približio im se, ležerno koračajući. Flajt je smatrao da treba da ih predstavi. – Gospodine Čejmbers, ovo je inspektorka Ket Faradej. Ona je zadužena za odnose sa javnošću u vezi sa slučajem „Vukodlak“. – Ah – reče Čejmbers, smesta se rukujući s njom. – Žena odgovorna za jutrošnje senzacionalne naslove? – Da – uzvrati Ket. Glas joj je poprimio nov, blagi, ženskasti prizvuk, koji Flajt nikada ranije nije čuo. – Žao mi je ako su vam pokvarili doručak. Nemoguće se dogodilo: Čejmbersovo lice je ozario osmeh. Flajt godinama nije video da se ovaj osmehnuo van sudnice. Ovo jutro je zaista donosilo mnoga iznenađenja. – Nisu mi pokvarili doručak – objašnjavao je Čejmbers – bili su mi veoma zabavni. – Okrenuo se ka Flajtu, stavljajući time do znanja da je Ket slobodna da ode. – Inspektore Flajt, imate deset minuta a onda moram natrag u sudnicu. Ili biste više voleli da se nađemo za ručak? – Deset minuta je dovoljno.