Zub i nokat - Ian Rankin

– Izvrsno. Pođite za mnom. – Bacio je pogled na Lema, koji je još uvek osećao da ga je Ket ponizila. – Povedite i svog mladog kolegu, ako morate. Zatim je nestao, dugim koracima u bučnim kožnim đonovima prelazeći preko poda predvorja. Flajt namignu Ket i pođe, dok je za njim išao ćutljiv i kivan Lem. Ket se iskezila, uživajući u Lemovoj nelagodi i Čejmbersovom nastupu. Čula je za njega, naravno. Njegovi govori u sudnici se smatraju za najuverljivije, pa je zbog toga čak imao i takozvane sledbenike: ljude koji su dolazili na suđenja, ma koliko zamršena ili dosadna, samo da bi poslušali njegovu završnu reč. Njena malena klika novinskih izveštača bledela je pri poređenju s njegovom. Znači, Rebus je odjurio kući, je l’ tako? Neka mu je sa srećom. – Izvinite. – Niska nejasna prilika je stala pred nju. Skupila je oči dok se nisu pretvorile u puke proreze, pa se zagledala u sredovečnu ženu u crnoj odori. Žena se osmehivala. – Da niste, kojim slučajem, u poroti u Sudnici osam? – Ket Faradej uzvrati osmeh i odmahnu glavom. – Pa, dobro – uzdahnu razvodnica i produži dalje. U zakonodavstvu postoji situacija kada porota ne može da donese odluku, ali ima i razvodnika koji bi rado videli pojedine porotnike, prave ugursuze, obešene.21 Ket se okrenu na svojim špicastim štiklama i krenu da ispuni svoj zadatak. Pitala se da li je Džim Stivens upamtio da treba da se nađu? On je dobar novinar, ali mu je pamćenje s vremena na vreme poput sita, pogotovo sada kada treba da postane otac. * * * Rebus je u Glazgovu imao vremena na pretek. Dovoljno da poseti bar Horsšu ili prošeta Kelvinsajdom, a možda i da se odvaži da siđe do reke Klajd. Ima taman vremena da poseti starog prijatelja, pod pretpostavkom da ga je uopšte i imao. Glazgov se menjao. Edinburg se raskrupnjao u prethodnih nekoliko godina, dok je Glazgov za to vreme održavao kondiciju. Ostavljao je utisak čvrstog, mišićavog izgleda; kao neko ko se razmetljivo kreće umesto da pijano posrće – što je bila slika kakvu je javnost vrlo dugo imala o njemu. Nisu sve vesti bile dobre. Nešto samosvojnosti Glazgova je iščilelo. Blistave nove radnje i barovi s vinom, potpuno nove zgrade s kancelarijama, sve je izgledalo istovetno. Pođite u bilo koji razvijen grad na svetu i naći ćete građevine poput ovih. Zlatna senka saobraznosti. Rebus

nije žalio; sve je bolje od stare baruštine, kakav je Glazgov bio tokom pedesetih, šezdesetih i ranih sedamdesetih. A i ljudi su bili manje-više isti: neotesani ali sa izvrsnim naopakim smislom za humor. Ni pabovi se nisu previše promenili, iako se mušterije možda pojavljuju u skupljoj i modernijoj odeći a na jelovnik možete naći čili ili lazanje pored tradicionalnih jela. Rebus je u jednom pabu pojeo dve pite, stojeći za šankom i prislanjajući levo stopalo o uglačani mesingani oslonac za stopala. Čekao je svoj trenutak. Avion je sleteo na vreme, auto ga je čekao, vožnja do Glazgova je bila brza. U centar grada je stigao dvadeset minuta posle podneva, a pozvaće ga da svedoči oko tri po podne. Ima vremena za ubijanje. Napustio je pab i krenuo nečim što je smatrao za prečicu (iako nije imao nikakvo jasno odredište u planu), niz kaldrmisanu uličicu ka nekakvim železničkim lukovima, oronulim zgradama sa skladištima i pošljunčanom pustopoljinom. Vrvelo je od mnoštva ljudi, i on shvati da je ono što mu se činilo kao gomila đubreta koja leži naokolo po vlažnoj zemlji zapravo roba na prodaju. Nabasao je na buvljak, a po izgledu mušterija, tu je kupovala sirotinja. Vlažna prljava odeća ležala je na gomilama, pobacana unaokolo. Kraj njih su stajali prodavci, koji su se premeštali s noge na nogu i ćutali; jedan ili dvojica su dodavali gorivo na vatru, oko koje su se ostali okupili kako bi se ugrejali. Atmosfera je bila prigušena. Ljudi su kašljucali, zacenjivali se od kašlja i hripali, ali su retko progovarali. Nekoliko pankera, čije su raskošne čiroki frizure bile neprilične kao i papagaji u kavezu sa vrapcima, motali su se naokolo mada nisu izgledali kao da će nešto pazariti. Domaći su ih sumnjičavo gledali. Samo turisti, opšte mišljenje je bilo da je reč o prokletim turistima. Pod svodovima su se nalazili uzani prolazi, duž kojih su bile smeštene tezge i stolovi na rasklapanje. Mirisi su ovde bili još gori, ali je Rebus bio radoznao. Nijedan hipermarket iz predgrađa ne može da ponudi toliko raznovrsne robe: slomljene naočare, stari radio (sa pokojim dugmetom koje je nedostajalo), lampe, šeširi, potamneli escajg, tašne i novčanici, nepotpuni setovi domina i karata za igranje. Na jednoj tezgi su se prodavali isključivo korišćeni komadići sapuna, od kojih je većina izgledala kao da je poreklom iz javnih toaleta. Na drugoj su se prodavali veštački zubi. Neki starac, kome su se nekontrolisano tresle ruke, pronašao je protezu za donju vilicu, koja mu se dopala, ali nije mogao da nađe odgovarajuću protezu za gornju

vilicu. Rebus se namršti i okrenu. Čirokanci su otvorili kutiju sa igrom Kluedo. – Ej, ortak – dozivali su vlasnika tezge – ovde nema oružja. Gde su bodež i pištolj i sve to? Čovek je pogledao u otvorenu kutiju. – Improvizujte – predložio im je. Rebus se osmehnuo i produžio. London je drugačiji od svega ovde. Izgledao je prenatrpano, stvari su se kretale isuviše brzo, svuda se osećao pritisak i napetost. Vožnja autom od tačke A do tačke B, kupovina namirnica, večernji izlazak, sve se pretvorilo u neopisivo zamarajuće aktivnosti. Londonci su mu se činili kao da su sa veoma kratkim fitiljem. Ovde su ljudi stoici. Humorom su se branili od svega što su građani Londona trpeli bez roptanja. Različiti svetovi. Drugačije civilizacije. Glazgov je bio drugi grad u Carstvu. Tokom dvadesetog veka bio je glavni grad Škotske. – Imate pljugu, gos’n? Bio je to jedan od pankera. Sada, ovako izbliza, Rebus je primetio da je reč o devojci. Pretpostavio je da su svi muškarci. Svi su izgledali slično. – Ne, izvini, pokušavam da ih ostavim… Ali ona je već odlazila, u potrazi za nekim, bilo kim, ko će joj udovoljiti. Pogledao je na sat. Prošlo je dva, a možda će mu trebati pola sata da odavde stigne do suda. Pankeri su se i dalje raspravljali oko figurica koje su nedostajale u Kluedu. – Mislim, kako da igraš igru ako joj nemaš sve figure? Znaš šta mislim, ortak? Mislim, gde je pukovnik Mastard? A i tabla je skoro pocepana napola, inače. Koliko tražiš za nju? Svadljivi panker je bio visok i strašno mršav, njegova veličina i forma od glave do pete naglašeni crnom odećom. „Mršav kao čačkalica“, što bi rekao Rebusov otac. Da li je Vukodlak debeo ili mršav? Visok ili nizak? Mlad ili star? Da li ima posao? Ženu? Ili muža? Da li neko njemu blizak zna istinu, ali ćuti o tome? Kada će ponovo napasti? I gde? Lisa nije mogla da odgovori ni na jedno od ovih pitanja. Možda je Flajt u pravu u vezi s psihologijom. Toliko toga je nagađanje, poput igre u kojoj nedostaju neki delovi a niko ne zna pravila. Ponekad završite igrajući igru koja se potpuno razlikuje od prvobitne verzije, igru koju ste sami izmislili. Rebusu je trebalo upravo to: nov skup pravila u njegovoj igri protiv Vukodlaka. Pravila koja će ići Rebusu u prilog. Novinski članci su samo početak, ali samo ako Vukodlak načini sledeći korak.

Možda se ovog puta Kaferti izvuče, ali će uvek postojati sledeća prilika. Tabla je uvek spremna za novu igru. * * * Rebus je izneo svoje svedočenje i iz suda izašao u četiri. Predao je dokumenta vezana za ovaj slučaj vozaču, proćelavom, sredovečnom detektivu naredniku i smestio se na suvozačko mesto. – Javite mi šta je bilo – reče, a vozač mu klimnu glavom. – Pravo na aerodrom, inspektore? – Čudno kako glazgovljanski akcenat može da zvuči tako sarkastično. Narednik je nekako uspeo da navede Rebusa da se oseća inferiorno. A opet, istočna i zapadna obala su u velikoj omrazi. Između njih bi mogao da se podigne i zid, takav je bio njihov trajni hladni rat. Vozač je ponavljao svoje pitanje, ovog puta nešto glasnije. – Tako je – odgovorio je Rebus, podjednako glasno. – Džet-set život policije Lodijan i Borders. * * * U glavi mu je bubnjalo kada se vratio u svoj hotel na Pikadiliju. Bila mu je potrebna mirna noć, provedena u samoći. Nije uspeo da se javi ni Flajtu ni Lisi, ali mogu da sačekaju do sutra. Sada mu ništa ne treba. Ništa osim tišine i mira, ležanja u krevetu i zurenja u plafon, dok mu misli lutaju. Bila je to paklena nedelja, a prošla je tek polovina. Uzeo je dva paracetamola iz bočice koju je doneo i popio ih sa pola čaše mlake česmovače. Voda je imala gadan ukus. Da li je istina da voda u Londonu prođe kroz sedam pari bubrega pre nego što stigne do onog koji je pije? Bila je nekako uljana u njegovim ustima, za razliku od jasnog, čistog ukusa edinburške vode. Sedam pari bubrega. Pogledao je svoje slučajeve, razmišljajući o gomili stvari koju je poneo sa sobom, beskorisnih stvari koje nikada neće upotrebiti. Čak je i boca malta ostala manje-više netaknuta. Iznenada je zvonio telefon. Njegov telefon, ali je punih petnaest sekundi uspevao da ignoriše tu činjenicu. Zarežao je i zagrabio ka zidu rukom, konačno pronašavši slušalicu koju je povukao ka svom uhu. – Bolje da je nešto važno. – Gde si, kog kurca, bio? – Bio je to Flajtov glas, zabrinut i ljutit.

– Dobro veče i tebi, Džordže. – Dogodilo se još jedno ubistvo. Rebus se pridiže i skoči sa kreveta. – Kada? – Telo je otkriveno pre sat vremena. Ima još nešto. – Zastao je. – Uhvatili smo i ubicu. Rebus je na ovo ustao. – Šta? – Uhvatili smo ga dok je bežao. Rebusova kolena skoro popustiše, ali je uspeo da se pribere. Glas mu je bio neprirodno tih. – Je li to on? – Mogao bi biti. – Gde si? – U stanici. Doveli smo ga ovamo. Ubistvo se dogodilo u kući nedaleko od Brik lejna. Ne mnogo dalje od Vulf strita. – U kući? – To je neočekivano. Ostala ubistva su se dogodila napolju. Ali, kao što je Lisa rekla, obrazac se neprestano menja. – Da – odgovori Flajt. – I to nije sve. Ubica je kod sebe imao novac ukraden iz kuće, nešto nakita i kameru. Još jedno neslaganje s postojećim obrascem. Rebus ponovo sede na krevet. – Vidim na šta ciljaš – reče on. – Ali postupak…? – Sličan, svakako. Filip Kazins je krenuo ovamo. Bio je na nekakvoj večeri. – Idem do mesta zločina, Džordže. Doći ću da te vidim kasnije. – Dobro. – Flajt je zvučao kao da se tome nada. Rebus je čeprkao za papirom i olovkom. – Koja je adresa? – Ulica Kuperplejt, 110. Rebus je ispisao adresu na poleđini svoje avionske karte za Glazgov. – Džone? – Da, Džordže? – Javi mi se pre nego što sledeći put nestaneš, okej? – Dobro, Džordže. – Rebus je zastao. – Mogu li sad da idem? – Ajde, pali! Vidimo se kasnije ovde. Rebus je spustio slušalicu i osetio kako ga obuzima beskrajna iscrpljenost, koja mu pritiska noge, ruke i glavu. Nekoliko puta je duboko udahnuo i stao na noge, a zatim otišao do lavaboa i poprskao lice vodom, trljajući vlažnom rukom vrat i grlo. Podigao je pogled, jedva se prepoznavši

u ogledalu na zidu, uzdahnuo i raširio dlanove s obe strane lica, kao što je video da to radi Roj Šajder u jednom filmu. – Vreme je za šou! * * * Rebusov taksista je bio prepun priča o braći Krej, Ričardsonu i Džeku Trboseku. Budući da je Brik lejn bio odredište, bio je posebno glasan na temu „Starog Džeka“. – Sredio je svoju prvu prostitutku u Birk lejnu. Ričardson je, međutim, bio zao. Mučio je ljude na nekom otpadu. Znalo se da pušta struju nekom jadničku, budući da je sijalica iznad ulaza na otpad treperila. – A zatim usledi kikotanje, pa cimanje glavom u stranu. – Krejevi su cirkali u onom pabu na ćošku. Moj najmlađi je tamo pio. Uleteo u neku užasnu tuču, pa sam mu zabranio da tamo odlazi. Radi u Sitiju, kao kurir, znate, na motoru. Rebus, koji se zavalio na zadnje sedište, sada je zgrabio naslon za glavu sa suvozačkog mesta i snažno se cimnuo unapred. – Kurir na motoru? – Da, zarađuje brdo love. Dvaput više od onog što ja donesem kući za nedelju dana, da znate. Kupio je sebi stan dole u Doklendsu. Samo što ih sada zovu „Apartmani kraj reke“. Smešno. Znam neke momke koji su ih zidali. Sve što je moglo da se isfušeriše... Ukucavali su šrafove umesto da ih ušrafe. Gipsani zidovi su tako tanki da možeš i da vidiš komšiju, a nekmoli da ga čuješ. – Prijatelj moje ćerke radi kao kurir u Sitiju. – Je li? Možda ga znam. Kako se zove? – Keni. – Keni? – Odmahnuo je glavom. Rebus se zagledao u srebrnaste dlačice na taksistinom vratu, koje su nestajale u okovratniku njegove košulje. – Jok, ne znam za Kenija. Keva, da, i nekoliko Krisova, ali nijednog Kenija. Rebus se ponovo zavali u sedište. Shvatio je da ne zna kako se Keni preziva. – Jesmo li stigli? – pitao je. – Još dva minuta, šefe. Jedna divna prečica će nam uštedeti nešto vremena. Prolazi tamo pored mesta na kome je Ričardson nekad visio. * * *

Gomila izveštača se sjatila ispred stana, u uzanoj uličici. Prednja strana kuće, pločnik a potom i ulica u kojoj su uniformisani pozornici zagradili novinare. Zar niko u Londonu nema dvorište ispred kuće? Rebus tek treba da vidi kuću s baštom, osim onog bogataškog bloka u Kenzingtonu. – Džone! – Ženski glas se izdvojio iz raštrkane gomile. Progurala se do njega. Policajcima je pokazao da se nakratko razdvoje kako bi je propustili. – Šta ćeš ti ovde? Lisa je izgledala pomalo potreseno. – Čula sam vesti – uzdahnula je. – Mislila sam da svratim. – Mislim da to nije najpametnije, Lisa. – Rebus se prisećao tela Džin Kuper. Ako je ovo iole nalik… – Imate li ikakav komentar? – povikao je jedan od novinara. Rebus je postao svestan bliceva, bleštavih reflektora zakačenih za video-kamere. I ostali novinari su počeli da viču, očajnički tražeći priču koju bi objavili u svom prvom izdanju novina. – Pođimo unutra – reče Rebus i povuče Lisu Frejzer ka vratima sa brojem 110. * * * Filip Kazins je još uvek bio obučen u tamno odelo i kravatu, prigodno za sahranu. I Izabel Peni je bila u crnom, u dugačkoj haljini s dugim, uzanim rukavima. Ona nije izgledala kao da dolazi sa sahrane; izgledala je božanstveno. Osmehnula se Rebusu dok je ulazio u prenatrpanu dnevnu sobu, a on joj je uzvratio klimanjem glave. – Inspektore Rebus – oslovio ga je Kazins – rekli su mi da ćete navratiti. – Ne propuštam dobar leš – uzvratio je suvo Rebus. Kazins, nadvijajući se nad telom, podiže pogled k njemu. – Nego šta. Osećao se miris koji je Rebusu zastao u nozdrvama i plućima. Neki ljudi nisu mogli da ga razaznaju, ali on jeste – uvek. Bio je oštar i slan, snažan, zagušujući, prezasićen; kao nijedan drugi miris na svetu. A iza njega se promaljao još jedan miris, blaži, poput loja, voska od sveće, hladne vode. Dva suprotstavljena mirisa života i smrti. Rebus je bio spreman da se kladi da ih i Kazins oseća, ali je sumnjao da ih oseća i Izabel. Sredovečna žena je ležala na podu, uz nezgrapno izvrnute noge i ruke. Grkljan joj je bio prerezan. Videli su se tragovi borbe, ukrasi razbijeni i

oboreni sa svojih mesta, krvavi otisci dlanova razmazani preko jednog zida. Kazins je ustao i uzdahnuo. – Veoma nespretno – rekao je. Pogledao je Izabel Peni, koja je skicirala u svoju beležnicu. – Peni – dozvao ju je – izgledaš predivno večeras. Jesam li ti to rekao? Ona mu se ponovo osmehnula, pocrvenela ali ništa nije rekla. Kazins se okrenuo ka Rebusu, ignorišući tiho prisustvo Lise Frejzer. – Reč je o imitatoru – zaključio je bez uzdaha – ali nekom ne previše bistrom ili talentovanom. Očigledno je čitao opise u novinama, koji su bili detaljni ali netačni. Rekao bih da je reč o pljački koja je prekinuta. Uspaničio se, mašio se svog noža i shvatio da, ako sve bude izgledalo kao da je naš Vukodlak to počinio, onda možda prođe nekažnjeno. – Ponovo je pogledao leš. – Nije previše pametan. Pretpostavljam da su se i lešinari okupili? Rebus klimnu glavom. – Kada sam ušao, napolju je bilo dvanaestak novinara. Sada ih je verovatno dvostruko više. Znamo šta žele da čuju, zar ne? Rebus se nasmešio. Humor mu je bio mračan kao i odelo, ali bilo kakav humor je dobrodošao u ovom času. Miris se u vazduhu pročistio do mirisa žive šnicle i smeđeg sosa. Odmahnuo je glavom. Ovde više nema šta da se uradi. Ali napolju, napolju će napraviti skandal. Flajt će ga zbog toga mrzeti, zapravo, svi će ga zamrzeti. Ali mržnja je u redu. Mržnja je emocija a bez nje, šta ostaje? Lisa je već posrćući izašla u maleni hodnik, gde je jedan policajac nevešto pokušavao da je smiri. Kada je Rebus izašao iz sobe, ona je odmahivala glavom i uspravljala se. – Dobro sam – izustila je. – Prvi put je uvek najteže – uteši je Rebus. – Idemo, pokušaću da se poslužim psihologijom u vezi s našim Vukodlakom. Nevelika grupa reportera i kamermana je narasla u dobranu gomilu, u kojoj je bilo kako zainteresovanih, tako i radoznalaca. Kordon uniformisanih policajaca je činio mali ali nesalomiv bedem. Počelo je zapitkivanje: Ovamo! Možemo li da znamo ko ste vi? Bili ste i kod kanala, je l’ tako? Izjava… Imate li da nešto… Vukodlak… Je li… to Vukodlak? Je li… Samo nekoliko reči… Rebus im je prišao na samo desetak centimetara, a Lisa je išla za njim. Jedan od reportera se nagnuo ka Lisi, raspitujući se za njeno ime. – Lisa, Lisa Frejzer. – Da li vi radite na slučaju, Lisa?

– Ja sam psiholog. Rebus glasno pročisti grlo. Reporteri su se ponašali kao psi lutalice u kafileriji, brzo su se primirili kada su shvatili da je konačno i na njih došao red da dobiju hranu. Podigao je ruke, i oni su zaćutali. – Kratka izjava, gospodo – oglasio se Rebus. – Možemo li prvo da pitamo ko ste vi? Ali Rebus odmahnu glavom. Nije bilo važno, zar ne? Ionako će uskoro saznati. Koliko škotskih pandura radi na slučaju „Vukodlak“? Flajt zna, Ket Faradej zna a novinari će to svakako saznati. Nije bilo važno. Onda je jedan od njih, koji nije mogao da se suzdrži, postavio pitanje. – Jeste li ga uhvatili? – Rebus je pokušao da uhvati pogled tog čoveka, ali su svi pogledi nemo postavljali isto pitanje. – Da li je to Vukodlak? I na ovo Rebus klimnu glavom. – Da – odlučno je potvrdio. – To je Vukodlak. Uhvatili smo ga. – Lisa mu uputi pogled nemog iznenađenja. Još pitanja, ovoga puta izvikanih, izvrištanih, ali kordon ispred njih nije popustio a oni nisu pomišljali da ga zaobiđu. Rebus se okrenuo i ugledao Kazinsa i Izabel Peni kako stoje tik ispred vrata kuće, kruti, u nemogućnosti da poveruju u ono što su upravo čuli. Namignuo im je i sa Lisom se odšetao do taksija, koji ih je još uvek čekao. Taksista je presavio večernje izdanje novina i gurnuo ga bočno uz svoje sedište. – Baš ste ih razgoropadili, šefe. Šta ste im rekli? – Ne mnogo – uzvrati Rebus, zavaljujući se u sedište i osmehujući se Lisi Frejzer. – Samo nekoliko izmišljotina. * * * – Izmišljotine!? Tako je, dakle, izgledao Flajt kada se ljutio. – Izmišljotine?! Izgledalo je da nije u stanju da poveruje u ono što čuje. – Ti to zoveš izmišljotinama?! Ket Faradej je odlepila pokušavajući da umiri te skotove. Oni su kao proklete životinje. Polovina ih je spremna da izađe u štampu sa tim! A ti to nazivaš izmišljotinama?! Potpuno si sišao s uma, Rebuse. Dakle, opet smo se vratili na oslovljavanje sa „Rebus“. Pa dobro, neka ti bude. Rebus se setio da su se dogovorili da večeras odu na večeru, ali je sumnjao da će se to i dogoditi.

Džordž Flajt je ispitivao ubicu. Na crvenim obrazima su mu buknuli kapilari, kravata mu je bila odvezana i labavo visila na dopola otkopčanoj košulji. Koračao je u skučenom prostoru kancelarije. Rebus je znao da iza zatvorenih vrata ljudi prisluškuju, s izmešanim osećanjem straha i zabave: straha od Flajtovog gneva, zabave zbog toga što je Rebus jedini na koga je gnev usmeren. – Stvarno si prekardašio. – Flajtov gnev je kulminirao; glas mu se spustio za pola decibela. – Šta ti daje za pravo… Rebus tresnu šakom o sto. Bilo mu je dosta svega ovoga. – Reći ću ti šta mi daje za pravo, Džordže. Samo postojanje Vukodlaka mi daje za pravo da uradim ono što smatram da je najbolje. – Najbolje?! – Flajt kao da se iznova razgnevio. – E, sad mi je dosta. Po tebi je uvaljivanje govana novinama ono najbolje? Bogami, ne bih voleo da vidim ono što je po tebi najgore! Rebusov glas je bio iste jačine kao i Flajtov, i postajao je sve glasniji. – On je negde na slobodi i umire smejući nam se. Razbija nas zbog toga što nekako zna šta ćemo sledeće učiniti. – Rebus se utišao. Flajt je slušao, a Rebus je upravo to i hteo. – Moramo da ga razdražimo kako bi promolio glavu iz rova u kom se krije i osmotrio šta se događa. Moramo da ga razljutimo, Džordže. Ne na svet, već na nas. Jer, kada promoli glavu, bićemo spremni da je odgrizemo. – Već smo ga optužili za svašta, od toga da je gej do toga da je ljudožder s Plutona. A sada svima govorimo kako smo ga uhvatili. – Rebus se spremao da dâ završnu reč u svoju odbranu, da poentira. Još više je spustio svoj glas. – Mislim da to neće moći da podnese, Džordže. Stvarno to mislim. Mislim da će morati da ostvari kontakt. Možda sa novinarima, možda neposredno sa nama. Samo da nam stavi do znanja. – Ili da ponovo ubije – uzvratio je Flajt. – Tako će nam staviti do znanja. Rebus odmahnu glavom. – Ako ponovo ubije, nećemo to objaviti. Potpuni medijski mrak. Neće dobiti publicitet. Svi će i dalje misliti da je uhapšen. Pre ili kasnije, moraće da se pokaže. Rebus je sada bio sasvim pribran, kao i Flajt. Flajt se obema šakama trljao po obrazima pa nadole do vilice. Zurio je negde ispred sebe, i pažljivo razmatrao izgovoreno. Rebus nije ni sumnjao da će plan uspeti. Možda će proći neko vreme, ali će upaliti. Prva stvar u obuci Specijalnog vazduhoplovnog odreda: ako ne možete da pronađete svog neprijatelja, naterajte ga da dođe do vas. Osim toga, bio je to jedini plan koji su imali.

– Džone, a šta ako mu publicitet ništa ne znači? Publicitet ili izostanak publiciteta? Rebus slegnu ramenima. Nije imao odgovor na to. Sve što je imao bili su prethodni slučajevi i njegov instinkt. Napokon, Flajt odmahnu glavom. – Vrati se u Edinburg, Džone – rekao je umorno. – Samo idi. – Rebus je zurio u njega, ne trepnuvši, pokušavajući snagom volje da ga natera da kaže još štogod. Ali je Džordž Flajt samo otišao do vrata, otvorio ih i zatvorio za sobom. Dakle, tako. Rebus je uz dugo šištanje izdahnuo. Natrag u Edinburg. Zar to nije nešto što su svi sve vreme priželjivali? Lejn? Lem i ostali? Možda i Flajt. Čak i sâm Rebus. Samom sebi je rekao da neće učiniti ništa dobro ovde. Pa, nije učinio ništa dobro, te je mogao da se vrati kući. Odgovor je bio jednostavan: slučaj ga je zgrabio za vrat. Nije mogao da mu umakne. Vukodlak, bez lica, bez tela, prislonio je oštricu na Rebusovo uvo i tu ju je držao, spreman da zaseče. Osim toga, tu je i London, sa svim svojim pričama. Rona. Semi. Semi i Keni. Rebus je morao da se podseti da ga još uvek zanima Keni. I Lisa. Povrh svega, bila je tu Lisa. Taksi ju je ostavio ispred njenog stana. Bila je prilično bleda, ali je tvrdila da je dobro, i da on može da produži bez nje. Pozvaće je da proveri da li je zaista dobro. Šta? I da joj saopšti da odlazi? Ne, moraće da se suoči sa Flajtom. Otvorio je vrata i ušao u Sobu za ubistva. Flajt nije bio unutra. Radoznala lica su upravljala pogled k njemu sa svojih stolova, svojih telefona, svojih tabela i fotografija na zidovima. Nikoga nije pogledao, pogotovo ne Lema, koji se cerio iza žute fascikle i gledao potajno u Rebusa. Flajt se nalazio u hodniku pored sobe, ozbiljno raspravljajući sa dežurnim narednikom, koji je klimnuo glavom i produžio dalje. Rebus je video kako je Flajt splasnuo, naslonivši se leđima na zid, i ponovo trljao lice. Lagano mu je prišao, puštajući da Džordž Flajt ima još trenutak-dva mira i spokoja. – Džordže – dozvao ga je. Flajt podiže pogled i slabašno se osmehnu. – Nikada ne odustaješ, Džone, zar ne? – Žao mi je, Džordže. Trebalo je da se posavetujem s tobom pre nego što sam nas provozao. Ako hoćeš, spreči objavljivanje te priče. Flajt se kratko i suvo nasmeja. – Prekasno. Već je objavljeno u lokalnim radio-vestima. Ostale stanice ne mogu da sede skrštenih ruku. Do ponoći će

je objaviti u svim mesnim vestima. Tvoja lavina, Džone. Ti si je pokrenuo. Sada samo možemo da je gledamo kako raste. – Uperio je prst u Rebusove grudi. – Ket će tražiti tvoju kožu, druškane. Nju će okriviti, ona će morati da se izvinjava i da pokušava da iznova povrati njihovo poverenje. – Flajt je mahao prstom napred-nazad, a zatim se iscerio. – Ako neko to može da uradi, onda je to inspektorka Ket Faradej. – Pogledao je na sat. – Dobro, dovoljno sam pustio klipana da se krčka. Vreme je da se vratim u sobu za ispitivanje. – Kako ti ide? Flajt slegnu ramenima. – Peva kao Grejsi Filds22. Ne možemo da ga zaustavimo i da hoćemo. Misli da hoćemo da mu pripišemo sva Vukodlakova ubistva, i zato nam priča sve što zna, a nešto verovatno i izmišlja. – Kazins je rekao da je reč o imitatoru, koji je pokušao da zataška neuspelu pljačku. Flajt klimnu glavom. – Ponekad mislim da se Filip bavi pogrešnim poslom. Ovaj tip je sitni lopov, ne prokleti Vukodlak. Reći ću ti šta je zanimljivo. Ispričao nam je da preprodaje ukradenu robu našem zajedničkom prijatelju. – Kome? – Tomiju Votkisu. – Gle, gle. – Dolaziš? – Flajt pokaza duž hodnika, ka stepeništu. Rebus odmahnu glavom. – Treba da obavim nekoliko telefonskih razgovora. Možda ti se pridružim kasnije. – Kako hoćeš. Rebus je gledao Flajta kako odlazi. Ponekad puka tvrdoglavost tera ljude napred, dugo nakon što im udovi i um kažu da odustanu. Flajt je bio kao fudbaler koji igra produžetke. Rebus se nadao da će uspeti da odigra do kraja. Gledali su ga dok je prolazio kroz Sobu za ubistva. Pogotovo Lem, koji ga je krišom gledao preko svog izveštaja, očiju koje se cakle od zadovoljstva. Iz njegove kancelarije je dopirala buka, neobičan zvuk tapkanja. Snažno je odgurnuo vrata i na svom stolu ugledao malu igračku, grotesknu plastičnu vilicu povrh dva preuveličana stopala. Vilica je bila jarkocrvena, zubi blistavo beli, a stopala su koračala uz zujanje mehanizma,

dok se vilica uz škljocanje sklapala, otvarala pa opet sklapala. Škljocškljoc-škljoc. Škljoc-škljoc-škljoc. Rebus, kivan zbog ove šale, prišao je stolu, podigao spravu i potegnuo je, iskezivši se i zaškrgutavši zubima, dok se nije prelomila na dva dela. Ali stopalo se i dalje kretalo, zaustavivši se tek kada se opruga istegla. Rebus to nije ni primetio. Zurio je u dve polovine, gornju i donju vilicu. Ponekad stvari nisu kao što izgledaju. Ispostavilo se da je panker sa buvljaka u Glazgovu u stvari devojka. A na buvljaku su prodavali zube, veštačke plastične zube. Kao što u supermarketu možete da odaberete i sklopite stvari različiith veličina po sopstvenom izboru. Isuse, trebalo je to ranije da primeti! Rebus žustro prođe kroz Sobu za ubistva. Lem, koji je nesumnjivo bio odgovoran za ovu šalu, bio je spreman da kaže nešto, ali je spazio izraz na Rebusovom licu, onaj uporan, nemoj da se petljaš sa mnom pogled. Potrčao je niz hodnik i stepenište, naniže do sobe koja nosi eufemistički naziv Soba za ispitivanje. „Čovek pomaže policiji u njihovoj istrazi.“ Rebus je voleo te eufemizme. Pokucao je i ušao. Neki detektiv je menjao traku u rekorderu. Flajt se naginjao preko stola kako bi ponudio cigaretu raščupanom mladiću, koji je imao žute podlive na licu i oguljene zglobove na šakama. – Džordž? – Rebus se trudio da zvuči pribrano. – Mogu li da porazgovaram s tobom? Flajt bučno odgurnu svoju stolicu, ostavljajući kutiju cigareta kod zatvorenika. Rebus je držao otvorena vrata, pokazujući Flajtu da izađe napolje. A onda se dosetio nečeg i uhvatio uhapšenikov pogled. – Da li poznaješ nekoga po imenu Keni? – pitao ga je. – Mnoge znam. – Vozi motor? Mladić ponovo slegnu ramenima i posegnu za kutijom cigareta. Kako odgovor nije pristizao a Flajt ga je čekao napolju, Rebus je zatvorio vrata. – Šta je u pitanju? – zapitao je Flajt. – Možda nije ništa – odgovori Rebus. – Sećaš se kad smo bili u „Old Bejliju“ kako je neko viknuo kad je slučaj zatvoren? – Neko sa balkona za publiku. – Tako je. Pa, prepoznao sam taj glas. Reč je o tinejdžeru koji se zove Keni. On je jedan od onih kurira na motoru. – Pa? – Viđa se sa mojom ćerkom.

– Ah, a to ti smeta? – Rebus klimnu glavom. – Da, malčice. – I zato si hteo da se vidiš sa mnom. Rebus se slabašno osmehnu. – Ne, ne, nema veze s tim. – Šta si naumio? – Danas sam bio u Glazgovu, na svedočenju. Imao sam malo slobodnog vremena, pa sam otišao na buvljak, mesto na koje skitnice odlaze po poruke… – Poruke? – Robu – pojasnio je Rebus. – I? – I na jednoj tezgi su prodavali veštačke zube. Sve i svašta. Gornje vilice i donje vilice, koje ne moraju nužno da se uklapaju. – Zastao je kako bi pustio da se poslednje reči slegnu. – Da li postoji neko takvo mesto i u Londonu, Džordže? Flajt klimnu glavom. – Za početak Brik lejn. Svake nedelje tamo je pijaca. Na glavnoj ulici prodaju voće, povrće, odeću. Ali u bočnim ulicama se prodaje sve što se donese. Drangulije, starudija. Zanimljivo je da se gleda, ali ne i da se kupi. – Ali tamo mogu da se kupe veštački zubi? – Da – potvrdio je Flajt posle kraćeg razmišljanja. – Sigurno. – Onda je bio pametniji nego što smo mislili, zar ne? – Kažeš da tragovi ugriza nisu pravi? – Kažem da to nisu Vukodlakovi zubi. Donja vilica manja od gornje? Onda imaš poprilično čudnu čeljust, kao što nam je doktor Morison pokazao, sećaš se? – Kako da zaboravim? Hteo sam da dam te slike novinama. – Verovatno je Vukodlak to i želeo. Ode na pijacu u Brik lejn ili negde slično, i kupi gornju i donju vilicu. Ne pasuju, ali to nije ni važno. I onda ih upotrebi da bi načinio one proklete tragove ugriza. Izgledalo je kao da se Flajt ne slaže s njim, ali je Rebus znao da se upecao. – Nemoguće je da je tako bistar. – Da, moguće je – navaljivao je Rebus. – Sve je razradio od početka… još i pre početka! Poigrava se s nama kao da smo miševi, Džordže! – Onda moramo da čekamo do nedelje – reče Flajt zamišljeno. – Kako bismo pretražili svaku tezgu na svakoj pijaci, pronašli one na kojima prodaju veštačke zube – sigurno ih nema mnogo – i raspitali se.

– O osobi koja je kupila uparene vilice a da ih nije ni probala! – Rebus prasnu u smeh. Bilo je besmisleno. Potpuno suludo. Ali bio je uveren da je to istina i da će se vlasnik tezge prisetiti i dati im opis. Sigurno većina mušterija isprobava ono što kupuje? Bio je to najbolji trag do sada, a možda i jedini koji će im trebati. I Flajt se smeškao i odmahivao glavom zbog sumorne komične stvarnosti. Rebus je držao stisnutu pesnicu pred njim a Flajt položi svoj otvoreni dlan ispod nje. Kada je Rebus otvorio šaku, plastični zubi koji su škljocali pali su Flajtu u dlan. – Kao s miševima – prokomentarisa Rebus. – Štaviše, Lemu možemo da zahvalimo na ovome. – Razmislio je nakratko. – Ali bih više voleo da ne sazna. Flajt klimnu glavom. – Kako god želiš, Džone. Kako god želiš. * * * Vrativši se za svoj sto, Rebus je seo ispred praznog lista papira. Vukodlak je previše pametan. I te kako. Setio se Lise, njenog nagoveštaja da ubica možda ima dosije. Moguće je. Moguće je, takođe, da Vukodlak prosto zna kako policija radi. Dakle, mogao bi biti i policajac. Ili forenzičar. Možda novinar. Borac za ljudska prava. Neko iz pravne službe. Ili možda piše proklete scenarije za televiziju. Možda je prosto dobro izučio svoj posao. U bibliotekama i knjižarama ima puno priča o raznim slučajevima, mnogo biografija ubica, koje opisuju kako su uhvaćeni. Ako se prouče, može se naučiti kako ne biti uhvaćen. Koliko god da je pokušavao, Rebus nije mogao da suzi broj mogućnosti. Možda su i zubi samo pogrešan trag. Zato su morali da navedu Vukodlaka da im priđe. Bacio je hemijsku i mašio se telefona, pokušavajući da okrene Lisin broj. Ali telefon je samo zvonio i zvonio i zvonio. Možda je uzela tablete za spavanje, ili je otišla u šetnju, ili samo tvrdo spava. – Ti, glupi moronu. Pogledao je spram otvorenih vrata. Ket Faradej je stajala tamo kraj dovratka, u svojoj omiljenoj pozi, skrštenih ruku. Kao da mu stavlja do znanja da već neko vreme stoji tu. – Ti, neverovatno glupi maleni čoveče. Rebus zakuca osmeh na svoje lice. – Dobro veče, inspektorka. Kako mogu da vam pomognem?

– Pa – reče ona, ulazeći u sobu – za početak možeš da držiš zatvorenu gubicu i da počneš da koristiš mozak. Nikada se ne obraćaš medijima. Nikada! – Sada se nadvila nad njega, spremna da ga glavom udari u lice. Pokušao je da izbegne njen pogled, dovoljno oštar da ga raspori, pa je završio gledajući u njenu kosu. I ona je izgledala opasno. – Da li me razumeš? – JSITD – uzvrati Rebus, lanuvši bez razmišljanja. – Molim? – Jasno i glasno – reče on. – Da, jasno i glasno. Lagano je klimala glavom, ne sasvim uverena u izrečeno, a zatim je bacila novine na sto. Tek tada je obratio pažnju na novine, bolje ih osmotrivši. Na naslovnoj strani se nalazila fotografija, ne baš velika ali dovoljno velika. Prikazivala je njega kako razgovara sa reporterima i nervoznu Lisu kraj njega. Naslov je bio veći: VUKODLAK UHVAĆEN? Ket Faradej je kucnula po fotografiji. – Ko je ženska? Rebus oseti kako mu se obrazi zažariše. – Ona je psiholog. Pomaže nam oko slučaja. Ket Faradej osmotri Rebusa kao da je i više nego glup, a zatim odmahnu glavom i okrenu se da pođe. – Zadrži novine – reče mu. – Ima ih na pretek. * * * Sedi s novinama ispred sebe. Još nekoliko ih je na hrpi na podu. U rukama su joj makaze. U jednom članku se spominje policajac: inspektor Džon Rebus. Piše da je „stručnjak za serijska ubistva“. A u drugom članku se navodi da levo od njega stoji „policijski psiholog, Lisa Frejzer“. Seče oko fotografije, zatim još jednom poteže makaze i razdvaja Rebusa od Frejzerove. Radi to iznova, sve dok ne napravi dve uredne gomile, jednu za Džona Rebusa a drugu za Lisu Frejzer. Uzima jednu njenu fotografiju i odseca joj glavu. A onda, osmehujući se, seda da napiše pismo. Veoma mučno pismo, ali ne mari. Ima sve vreme ovog sveta. Sve vreme.

Čerčil Rebus se probudio u sedam uz zvuk radio-alarma, pridigao se u krevetu i pozvao Lisu. Nije bilo odgovora. Možda nešto nije u redu. Uz doručak je brzo prelistao novine. Dva ugledna dnevna lista su imala masno ispisane naslovne stranice, koje su prepričavale hvatanje Vukodlaka, ali su bile napisane sumnjičavim stilom: Policija veruje… misli se da je…; Policija je možda već uhvatila zlikovačkog ubicu-koljača. Samo su tabloidi objavili Rebusove fotografije sa njegove kratke konferencije za štampu. Čak su i oni, uprkos napadnim naslovima, zvučali uvijeno; verovatno ni sami nisu poverovali u to. Nema veze. Važno je da Vukodlak negde možda čita o svom hvatanju. Njegovom. Opet ta reč. Rebus nije mogao da razmišlja o Vukodlaku drugačije, pa ipak jedan njegov deo je bio svestan da time sužava moguću identifikaciju. Još uvek ništa nije ukazivalo na to da je možda reč o ženi. Morao je da ostane otvoren za razne mogućnosti. Da li pol zveri ima ikakav značaj? Zapravo ima, verovatno da ima. Kakva svrha da žene satima čekaju samo da bi mogle da se vrate kući iz paba ili sa zabave taksijem koji vozi druga žena, ako se ispostavi da je žena ubica kojeg su se toliko plašile? Ljudi su po čitavom Londonu preduzimali mere kako bi se zaštitili. Naseljima su patrolirale straže iz komšiluka. Jedna grupa je već isprebijala potpuno nevinog neznanca, koji je zalutao u jedno naselje jer se izgubio pa je hteo da se raspita za pravac. Njegov zločin? Naselje je bilo belačko, a nepoznati je bio crnac. Flajt je upozorio Rebusa na rasizam koji vlada u Londonu, „pogotovo u jugoistočnom delu. Pođi u neko od tih naselja preplanuo, pa ćeš završiti s razbijenom glavom.“ Rebus se već susreo sa rasizmom, zahvaljujući Lemovoj neobičnoj vrsti ksenofobije. Naravno, u Škotskoj nema toliko rasizma. Nema ni potrebe, Škoti umesto toga gaje fanatizam. Završio je sa čitanjem novina i otišao u stanicu. Još uvek je bilo rano, nešto malo posle pola osam. Nekoliko njih iz Sobe za ubistva radilo je za svojim stolovima, ali su manje kancelarije bile prazne. Kancelarija koju je Rebus zauzeo bila je zagušljiva, pa je otvorio prozore. Dan je bio prijatan, lagani dašci povetarca su dopirali unutra. Mogao je da čuje udaljeni zvuk štampača i telefonâ koji su počeli da zvone. Napolju se saobraćaj odvijao

usporeno, poput potmule tutnjave i ničega više. Nesvestan onog što čini, Rebus je oslonio glavu na ruke. Tako blizu stola, mogao je da oseti miris drveta i laka, izmešanog s mirisom mine iz olovke, što ga je podsetilo na osnovnu školu. Odjek kucanja, negde, prekinuo mu je san. A zatim i kašalj, ali ne pravi. Bilo je to diplomatsko nakašljavanje. – Izvinite, gospodine. Rebus naglo podiže glavu od stola. Pozornica je stajala, provirujući glavom iza vrata i posmatrala ga. Spavao je sa otvorenim ustima. Niz ugao usne išao je trag pljuvačke, a barica se stvorila na površini stola. – Da – reče on i dalje ošamućeno. – Šta je bilo? Osmeh pun razumevanja. Nisu svi bili kao Lem, morao je to da ima na umu. Na ovakvom slučaju, postaneš deo tima, postaneš blizak s drugima kao što si sa najboljim prijateljem. Ponekad i bliži. – Neko želi da vas vidi, gospodine. Zapravo, želi da razgovara s nekim u vezi sa ubistvima, a vi ste jedini ovde. Rebus je pogledao na svoj sat. Petnaest do devet. Znači da nije dugo spavao. Dobro. Osetio je da može da se poveri ovoj pozornici. – Kako izgledam? – pitao ju je. – Pa – počela je – ona strana lica na kojoj ste spavali je crvena, inače možete da prođete. – A zatim opet onaj osmeh. Dobro delo u zlom svetu. – Hvala – reče. – Dobro, reci da može da uđe, molim te. – Naravno. – Glava je nestala, ali samo nakratko. – Mogu li vam doneti kafu ili nešto drugo? – Kafa bi mi prijala – reče Rebus. – Hvala. – Mleko? Šećer? – Samo mleko. Glava je nestala. Vrata su se zatvorila. Rebus se potrudio da izgleda zauzeto, što i nije bilo teško. Hrpa svežih izveštaja čekala je da bude prelistana. Izveštaji iz laboratorije i slično. Ishod (negativan) obilazaka od vrata do vrata i provere svih koji su bili u pabu sa Džin Kuper. Podigao je prvi list papira i držao ga ispred sebe. Začulo se kucanje na vratima, toliko tiho da ga je jedva čuo. – Uđite – pozvao je. Vrata su se lagano otvarala. Neka žena je stajala na njima, pogledajući oko sebe kao da se njena snebivljivost svaki čas može pretvoriti u strah. Bila je u kasnim dvadesetim, kratko ošišane smeđe kose, ali sem toga nije

se dala opisati. Pre je bila zbir onoga što „nije“ nego bilo čega drugog: nije bila visoka, ali ni preniska; nije bila vitka, ali nikako ni debela, a lice joj nije imalo ništa što bi je učinilo jedinstvenom. – Dobro jutro – pozdravi se Rebus, pridigavši se donekle iz stolice. Pokazao je na stolicu s druge strane stola i posmatrao je kako, uz zadivljujuću usporenost, ona zatvara vrata a potom proverava da li ih je dobro zatvorila. Tek tada se okrenula da pogleda u njega – ili barem u njegovom pravcu, jer je nekako gledala u stranu od njegovog lica, tako da se njene oči nikada nisu susrele s njegovim. – Dobro jutro – uzvratila je. Izgledala je spremno da se suoči sa procedurom. Rebus, koji je ponovo seo, još jednom pokaza rukom. – Molim vas, sedite. Konačno se smestila iznad stolice i spustila se u nju. Rebus se osećao kao da je nekakav šef koji obavlja razgovor za posao a ona mu se činila kao osoba kojoj je silno stalo do tog posla pa se dobrano i na pravi način pripremila za njega. – Hteli ste da porazgovarate sa nekim – rekao je tiho i saosećajno, barem se tome nadao. – Da – odgovori ona. Pa, i to je neki početak. – Ja sam inspektor Rebus. A vi ste…? – Džen Kroford. – Dobro, Džen. Kako mogu da vam pomognem? Progutala je knedlu, gledajući u prozor iza Rebusovog levog uha. – U vezi s onim ubistvima – izustila je. – Zovu ga Vukodlak. Rebus se dvoumio. Možda je reč o ludači, ali nije izgledala tako; samo se činilo da je razdražljiva. Možda je imala dovoljno dobar razlog za to. – Tako je – navodio ju je. – Novine ga tako zovu. – Da, tako je. – Iznenada se uzrujala, reči su prosto izletele iz nje. – A sinoć su rekli na radiju, jutros u novinama… – Izvukla je isečeni novinski članak iz svoje torbe. Bila je to fotografija Rebusa i Lise Frejzer. – Ovo ste vi, je l’ tako? Rebus klimnu glavom. – Onda znate. Mislim, mora da znate. Novine kažu da je ponovo ubio, da ste ga možda uhvatili ili ste ga stvarno uhvatili, niko nije siguran. – Zastala je jer se zadihala. Pogled joj je sve vreme bio uprt u prozor. Rebus je ćutao i čekao da se umiri. Oči joj se zavodniše i zablistaše od suza. Kada je progovorila, jedna suza joj se pojavi u uglu oka i lagano skliznu ka

usnama i bradi. – Niko nije siguran da li ste ga uhvatili, ali ja sam uverena. Barem mislim da sam uverena. Nisam razumela, mislim, toliko dugo sam bila prestravljena da ni reč nisam rekla. Nisam htela da iko sazna, da mama i tata saznaju. Samo sam želela sve da zaboravim ali to je glupo, zar ne, kada može ponovo da ubija ako ga ne uhvate. I zato sam odlučila, mislim, možda bih mogla… – Pokušala je da ustane ali se predomislila i samo jače stegla šake. – Mogli biste šta, gospođice Kroford? – Da ga indentifikujem – rekla je glasom koji se pretvorio u šapat. Posegnula je rukom u rukav svoje bluze, pronašla maramicu i istresla nos. Suza joj je kanula na koleno. – Da ga identifikujem – ponovila je – ako je ovde, ako ste ga uhvatili. Rebus se upiljio u nju dok ga konačno nije pogledala. Imala je smeđe oči, vlažne od suza. I ranije je viđao ludake, mnogo njih. Možda je i ona bila jedna od njih, a možda i nije. – Kako to misliš, Džen? Ponovo je šmrknula, pogledala u prozor i progutala knedlu. – Umalo je i mene ubio – izustila je. – Bila sam prva, pre svih ostalih. Umalo me je ubio. Umalo da mu budem prva žrtva. A onda je podigla glavu. Rebus isprva nije razumeo zašto. Ali onda je primetio. Ispod desnog uha pa u luku do njenog belog grla, video se tamnoružičasti ožiljak, ne duži od dva i po centimetra. Ožiljak kakav ostavlja nož. Vukodlakov prvi pokušaj ubistva. * * * – Šta misliš? Gledali su se preko stola. Deset centimetara visoka gomila nove papirologije pojavila se na stolu, preteći da izvrne hrpu i raspe se svuda po podu. Rebus je jeo Đinov sendvič sa sirom i lukom. Hrana za utehu. Jedna od lepih stvari u samačkom životu bila je ta da je mogao da jede, ne strepeći od kajanja, luk, kisele krastavčiće brenston, ogromne sendviče sa kobasicom, jajetom i sosom od paradajza, pasulj s karijem na tostu i sve ostale poslastice koje muškarci obožavaju. – Dakle, šta misliš?

Flajt je pijuckao kolu iz konzerve, povremeno podrigujući zatvorenih usta. Rebus mu je ispričao celu priču a video je i Džen Kroford. Ispratili su je do sobe za ispitivanje gde će joj ponuditi čaj i saosećanje pozornice dok detektiv bude uzimao njenu izjavu. Flajt i Rebus su se ponadali da neće morati da se susretne s Lemom. – Pa? Flajt zglobom protrlja desno oko. – Ne znam, Džone. Ovaj slučaj je otišao do đavola. Ti pričaš idiotarije novinama, tvoja fotografija je svuda na naslovnim stranama, imamo i prvo, ko zna da li i poslednje, ubistvo imitatora, a onda odnekud izvučeš ideju o buvljacima i veštačkim zubima. A sada ovo. – Širom je raširio ruke, kao da preklinje za pomoć da svet ponovo dobije bar privid uređenosti. – Sve mi je to previše. Rebus zagrize sendvič, lagano žvaćući. – Ali nalikuje obrascu, zar ne? Iz onog što sam pročitao o serijskim ubicama, prvi pokušaj je uvek neuspeo. Nisu sasvim spremni, nisu dovoljno isplanirali. Neko vrisne, oni se uspaniče. Još uvek nije izbrusio svoju tehniku. Nije joj poklopio usta, pa je mogla da vrišti. A onda otkrije da su ljudska koža i mišići otporniji nego što izgledaju. Verovatno je gledao previše horror-filmova, gde mu se činilo da nož prolazi kao kroz puter. Zato ju je zasekao ali ne i dovoljno da joj ozbiljno naškodi. Možda nož nije bio dovoljno oštar, ko zna. Suština je da se uplašio i pobegao. Flajt samo slegnu ramenima. – A ona ga nije prijavila – dovršio je. – To me muči. – Sada je istupila. Reci mi nešto, Džordže. Koliko žrtava silovanja zapravo vidimo? Čuo sam da je neko rekao jednu od tri. Džen Kroford je stidljiva ženica, na smrt isprepadana. Sve što je htela da uradi bilo je da to što pre zaboravi, ali ne može. Njena savest joj to ne dozvoljava. Savest ju je i dovela do nas. – I dalje mi se tu nešto ne dopada, Džone. Ne pitaj me zašto. Rebus je dovršio sendvič i dramatično otresao ruke jednu o drugu. – Tvoj pandurski instinkt? – natuknuo je, pomalo podrugljivo. – Možda – reče Flajt, kao da je propustio ili se barem nije obazirao na Rebusov nastup. – Nešto mi kod nje smeta. – Veruj mi. Razgovarao sam s njom. Sve smo pročešljali. Džordže, verujem joj. Mislim da je to bio on. Dvanaesti decembar prošle godine. To mu je bio prvi pokušaj.

– Možda i nije – uzvrati Flajt. – Možda ima još onih koje ga nisu prijavile. – Možda. Važno je da jedna jeste. – I dalje ne vidim kakvu korist imamo od ovoga. – Flajt dohvati neki papir sa stola i pročita išvrljane pojedinosti. – Visok metar i osamdeset dva, belac, i mislim da je imao smeđu kosu. Bežao je od mene okrenut leđima, tako da mu nisam videla lice. – Flajt odloži papir. – To nam baš sužava broj osumnjičenih, zar ne? „Da“, htede da kaže Rebus, „sužava. Zato što sada mislim da imamo posla sa muškarcem, a pre toga nisam bio siguran“, ali je tu misao zadržao za sebe. Prethodnih dana je prilično izmučio Džordža Flajta. – Nije stvar u tome – rekao je umesto toga. – U čemu je onda, za ime boga, stvar? – Flajt je ispio konzervu kole i bacio je u metalnu korpu za otpatke, gde je još dugo zvečala odbijajući se o zidove. Kada je sve ponovo utihnulo, Rebus progovori. – Stvar je u tome što Vukodlak ne zna da ga ona nije dobro videla. Moramo da ubedimo gospođicu Kroford da se pojavi u javnosti. Neka je televizijske kamere iskoriste. Ona koja je umakla. A onda izjavimo da nam je dala podroban opis. Ako to ne uspaniči skota, ništa neće. – Uspaniči! Sve što radiš jeste smišljeno da ga uspaniči. I šta time postižemo? Šta ako ga to prosto zastraši? Šta ako prestane da ubija i mi ga nikada ne otkrijemo? – Nije on od te sorte – odvrati Rebus poput kakvog stručnjaka. – Nastaviće da ubija zato što ga to opseda. Zar nisi primetio da se ubistva događaju u sve kraćem vremenskom razmaku? Možda je ubio nekog i posle Li bridža, samo mi nismo otkrili leš. On je opsednut, Džordže. – Flajt ga pogleda kao da očekuje potvrdu da je ovo šala, ali je Rebus bio mrtav ozbiljan. – Stvarno to mislim. Flajt ustade i priđe prozoru. – Možda to uopšte nije bio Vukodlak. – Možda i nije – složio se Rebus. – Šta ako ne bude htela da se pojavi u javnosti? – Nije važno. Svejedno ćemo objaviti to u novinama. I reći ćemo da imamo dobar opis. Flajt se okrenuo od prozora. – Veruješ joj? Ne misliš da je u pitanju ludača?

– Moguće je, ali nekako ne verujem. Izgleda mi uverljivo. Pojedinosti nije izrekla kako bi zvučala uverljivije. Ipak se to desilo pre tri meseca. Možemo da je proverimo ako želiš. – Da, voleo bih da to uradimo. – Flajtov glas nije imao ni trunku osećanja. Ovaj slučaj ga je potpuno iscedio. – Želim da znam sve o njenoj prošlosti, sadašnjosti, prijateljima, njenom zdravstvenom kartonu, porodici. – Mogao bih da zamolim Lisu Frejzer da s njom uradi neke psihološke testove? – predložio je Rebus, još uvek s izvesnom drskošću. Flajt se slabašno osmehnu. – Ne, samo proveri ovo što sam tražio. Neka Lem to uradi, tako ćemo ga se otarasiti. – Je l’ to znači da ga ne voliš? – Otkud ti to? – Čudno, on tvrdi da si mu ti kao otac. Trenutak napetosti je prošao. Rebus je imao utisak kao da je izvojevao još jednu malu pobedu. Obojica se nasmejaše, iskoristivši netrpeljivost prema Lemu kako bi učvrstili svoje prijateljstvo. – Dobar si ti policajac, Džone – reče Flajt. Rebusa obli izdajničko rumenilo. – Odjebi, matori smradu! – odbrusio mu je. – Sad si me podsetio – reče Flajt. – Juče sam ti rekao da se vratiš kući. Nameravaš li uopšte tako nešto? – Ni slučajno – odvrati Rebus. Nastala je tišina pre nego što je Flajt klimnuo glavom. – Dobro – zaključi. – To je dobro. – Krenuo je prema vratima. – Zasad. – Ponovo se okrenuo ka Rebusu. – Samo nemoj više da radiš stvari na svoju ruku, Džone. Na mojoj si teritoriji. Moram da znam gde si i šta smeraš. – Kucnuo se po glavi. – Moram da znam šta se dešava ovde. Važi? Rebus klimnu glavom. – U redu, Džordže. Nema problema. – Ali je iza leđa prekrstio prste. Voleo je da radi sam, a imao je utisak da Flajt želi da se drži uz njega iz sasvim drugačijih razloga od uobičajene koknijevske druželjubivosti. Osim toga, ako se ispostavi da je Vukodlak policajac, niko ne može biti otpisan, baš niko. * * *

Rebus je ponovo pokušao da dobije Lisu ali bezuspešno. Za vreme ručka je lutao po stanici kada je naleteo na Džoija Beneta, pozornika koji ga je zaustavio na aveniji Šeftsberi one prve noći u Londonu. Benet je isprva bio sumnjičav a onda je prepoznao Rebusa. – Oh, dobar dan, gospodine. Je li ono vaša fotografija u novinama? Rebus klimnu glavom. – Ovo nije tvoj rejon, je li? – zapitao je. – Ne, ne baš, gospodine. U prolazu sam, što bi se reklo. Doveo sam zatvorenika. Ona žena sa vama na fotografiji. Izgleda pomalo… – Došao si autom? Benet ponovo postade oprezan. – Da, gospodine. – I ideš ponovo do grada? – Do Vest Enda, da, gospodine. – Dobro. Onda ti neće smetati da me povezeš, je li? – Ovaj, ne, gospodine. Naravno da neće, gospodine. – Benet se nasmeja najneubedljivijim osmehom kakav Rebus nije video još od takmičenja u sinhronizovanom plivanju. Na putu do automobila, mimoišli su se sa Lemom. – Zubi više ne cvokoću? – pitao je, ali Rebus nije bio raspoložen da mu odgovori. Lem, nepokolebljivo nastavi s pitanjima. – Pošao si nekud? – Uspeo je da i ovo jednostavno pitanje učini pretećim. Rebus zastade, okrenu se i priđe mu na samo nekoliko centimetara od lica. – Ako nemaš ništa protiv, Leme, da, pošao sam nekud. – A onda se ponovo okrenuo, sledeći Beneta. Lem ih je gledao kako se udaljavaju, ogolivši polovinu zuba u pokušaju da nabaci kez. – Pazi kako se krećeš! – dobaci. – Da pozovem hotel i kažem im da ti spakuju stvari? Rebusov odgovor se sastojao od pozdrava sa dva prsta, odlučnijim korakom i za sebe izgovorenim „JSITD“. Benet ga je čuo. – Izvinite, gospodine? – Ništa – odvrati Rebus. – Baš ništa. * * * Trebalo im je pola sata da stignu do Blumsberija. Izgledalo je kao da svaka druga zgrada ima plavu okruglu tablu na kojoj stoji da je neki pisac živeo u njoj. Rebus je prepoznao neka od imena. Napokon je pronašao zgradu koju je tražio i mahnuo Benetu u znak pozdrava. U pitanju je bio Odsek za

psihologiju Univerzitetskog koledža u Gauer stritu. Sekretarica, koja je izgleda bila jedino živo biće koje se tu nalazilo u jedan sat po podne, pitala ga je da li može da mu pomogne. – Nadam se – rekao je. – Tražim Lisu Frejzer. – Lisu? – Sekretarica je izgledala zbunjeno. – Oh, Lisa. Bože moj, ne mogu vam pomoći. Nisam je videla više od nedelju dana. Možda da svratite u biblioteku. Ili do „Dilonsa“. – „Dilonsa“? – Do knjižare, odmah iza ćoška. Lisa tamo provodi puno vremena. Obožava knjižare. Uvek vam ostaje Britanska biblioteka. Moguće je da je tamo. Napustio je zgradu s novom zagonetkom. Sekretarica je izgledala veoma rezervisano, čak rasejano. A možda je on u pitanju. Počeo je da pripisuje značenje svemu i svačemu. Pronašao je knjižaru i ušao unutra. „Knjižara“ je bio eufemizam jer je radnja bila ogromna. Na zidu je pročitao da se knjige iz psihologije mogu naći na trećem spratu. Toliko knjiga. Čovek ne može da ih pročita sve za života. Pokušao je da ne obraća pažnju ni na šta dok je koračao kroz prolaze. Ako obrati pažnju, zainteresovaće se, a ako se zainteresuje, kupiće nešto. Kod kuće je imao preko pedeset knjiga, naslaganih kraj kreveta, koje su čekale onaj nedostižni slobodni vikend kada će moći da se usredsredi na nešto drugo osim policijskog posla. Sakupljao je knjige. Bio je to njegov jedini hobi; ne da je gajio nekakve pretenzije. Nije žudeo za prvim izdanjima, potpisanim primercima i tome slično. Uglavnom je kupovao knjige u mekom povezu. A ukus mu je po svemu bio katolički: sve ga je zanimalo. I tako se pretvarao da nosi zazirke, razmišljajući o suštinskoj razlici između katoličanstva i Katoličanstva23 dok konačno nije stigao do odeljka sa knjigama iz psihologije. Bila je to prostorija povezana s drugima u nizu, ali ni u jednoj od njih nije bilo Lise. Međutim, pronašao je mesto odakle je potekla većina knjiga iz njene biblioteke. Pored kase se nalazila polica posvećena zločinu i nasilju. Tu se nalazila jedna od knjiga koje mu je pozajmila. Uzeo ju je i okrenuo zadnju stranu da vidi cenu a zatim je zapanjeno dvaput zatreptao. Toliko para! A da čak nije u tvrdom povezu! Pa ipak, univerzitetski udžbenici su uvek puno koštali, što je zaista čudno jer, zar upravo studenti, oni koji treba da ih čitaju, nisu ti koji ne mogu da ih priušte? Možda bi neki psiholog to mogao da objasni ili pak neki pronicljivi ekonomista.

Odmah uz policu iz kriminologije, nalazila su se knjige o kultovima i vradžbinama, zajedno sa različitim pakovanjima tarot karata i sličnim. Rebus se osmehnuo ovom čudnom spoju: policijski posao i hokus-pokus. Uzeo je knjigu o ritualima i prelistao je. Jedna mlada, vitka devojka u lepršavoj satenskoj haljini i s dugom, vatrenom kosom, zastala je kraj njega da uzme pakovanje tarot karata, koje je odnela do kase. Pa, ima nas raznih, zar ne? Izgledala je prilično ozbiljno, ali i vremena su bila ozbiljna. Ritual. Pitao se da li je u Vukodlakovim osobenim napadima bilo elemenata rituala. Do sada je tražio objašnjenje u psihi: šta ako je čitava stvar zapravo nekakav ritual? Pokolj i skrnavljenje nevinih, tako nešto. Čarli Menson i svastika istetovirana na njegovom čelu. Pričalo se i da je Džek Trbosek koristio masonske elemente prilikom ubistava. Ludilo i zlo. Ponekad im nađete uzrok, ponekad prosto ne možete. Prerezano grlo. Izubadani anus. Ugriz na stomaku. Dva kraja ljudskog trupa i nešto poput središnjeg dela. Postoji li nekakav nagoveštaj u tom osobitom obrascu? Tragovi su svuda. Čudovište iz njegove prošlosti promalja glavu iz mračnih, dubokih voda sećanja. Sa tim slučajem se prilično upetljao, ali ni upola kao sa ovim. Mislio je da je Vukodlak možda žensko a sada se, eto zgode, pojavila neka žena da mu kaže da je Vukodlak muškarac. Baš zgodno. Džordž Flajt je u pravu što je sumnjičav. Možda Rebus može da nauči nešto od njega. Flajt je u svemu poštovao pravila, do najsitnije pojedinosti. Nije trčao niz prokleti hodnik s protezom igračkom u stisnutom, vlažnom dlanu. On je od onih koji sednu da dobro porazmisle o svemu, i zbog toga je dobar pandur, bolji od Rebusa, jer se ne prima na sve što odvlači pažnju sa traga. Bolji je i zato što je metodičan, a metodičnim ljudima nikada ništa ne promakne. Rebus je napustio knjižaru „Dilons“ sa crnim oblakom nadvijenim nad glavom i plastičnom kesom punom kupljenih knjiga, koju je klatio u desnoj ruci. Koračao je duž Gauer i Blumsberi strita, nasumice skrenuo ulevo kod semafora i našao se ispred Britanskog muzeja, u kojem se, znao je napamet, nalazi Britanska biblioteka. Ukoliko je, naravno, nisu već premestili, kao što je čitao o tome da planiraju. Ali Britanska biblioteka je bila nedostupna „onima koji nisu čitaoci“. Rebus je pokušao da objasni kako je on čitalac, ali je zapravo to trebalo da

znači da mora da poseduje člansku kartu. Tek se kasnije dosetio da je trebalo da pokaže svoju legitimaciju i kaže da juri nekog manijaka, ali to nije učinio. Odmahnuo je glavom, slegnuo ramenima i umesto toga se zaputio u šetnju po muzeju. Mesto je vrvelo od turista i školskih ekskurzija. Pitao se da li su deca, kojoj mašta još uvek radi, zadivljena kao što je i on bio zadivljen dvoranama posvećenim starom Egiptu i Asiriji. Nepregledni kameni reljefi, ogromne drvene kapije, nebrojene izložbe. Ali prava gužva je vladala oko Kamena iz Rozete. Rebus je čuo za taj kamen, naravno, ali zapravo nije znao o čemu je reč. A sada ga je pronašao. Na kamenu je bilo ispisano nešto na tri jezika i to je pomoglo učenjacima da po prvi put otkriju značenje egipatskih hijeroglifa. Bio je spreman da se opkladi da ga nisu dešifrovali preko noći, pa ni preko vikenda. Sporo, neumorno kalemljenje, baš kao što je i policijski posao, naporno argatovanje kakvo podnose zidari ili rudari. Na kraju se sve ipak svodilo na sreću. Koliko puta su ispitivali jorkširskog trboseka a onda ga puštali na slobodu? Takve stvari su se dešavale mnogo češće nego što će ikada biti predočeno javnosti. Prolazio je kroz još dvorana, dobro provetrenih i svetlih, sa grčkim vazama i figurinama, a onda se, gurnuvši dvokrilna staklena vrata, našao pred skulpturama iz Partenona. (Iz nekog razloga su prestali da ih nazivaju Elginova zbirka.)24 Rebus se prošetao po ovoj velikoj galeriji, osećajući se kao da se nalazi u kakvoj modernoj bogomolji. Na jednom kraju, brbljiva deca su čučala ispred nekih skulptura i pokušavala da ih nacrtaju, dok se njihova nastavnica šetkala naokolo i umirivala gunđanje mladih umetnika. Bila je to Rona. Prepoznao ju je čak i izdaleka. Prepoznao je njen glas i nakrivljenu glavu, i to kako je držala ruke iza leđa kad god je pokušavala da ukaže na nešto… Rebus se okrenuo i našao licem u lice sa glavom konja. Video je kako vene izbijaju iz njegovog mermernog vrata, a iz otvorenih čeljusti vire zubi istrošeni do nekakve neodređene mekote. Bez ugriza. Da li bi mu Rona zahvaljivala kada bi joj prišao i prekinuo čas kako bi prozborio koju s njom? Ne, ne bi. Ali šta ako ga je ugledala? Ako se išunja, ispašće kukavica. Do đavola, on i jeste kukavica, zar ne? Bolje da se suoči sa činjenicama i odšeta se natrag ka vratima. Možda ga ne opazi, a ako ga i ugleda, teško da će o tome pričati. Ali, hteo je da sazna još ponešto o

Keniju, zar ne? Koga da pita ako ne Ronu? Odgovor je bio jednostavan: bolje da pita bilo koga. Pitaće Samantu. Da, to će uraditi. Pitaće Samantu. Prikrao se vratima i žurno krenuo ka izlazu. Sve ove prelepe vaze i skulpture iznenada su postale besmislene. Kakva svrha staviti ih iza stakla kako bi ih ljudi u prolazu gledali? Zar nije bolje gledati napred, zaboraviti na drevnu istoriju? Zar ne bi bilo bolje da posluša Lemov zlonamerni savet? Previše je duhova u Londonu. Isuviše mnogo. Čak je i onaj reporter Džim Stivens ovde negde. Rebus je gotovo pretrčao muzejsko dvorište, zaustavivši se tek kod kapije. Čuvari su ga neobično gledali, zureći povremeno u njegovu kesu. Samo knjige, hteo je da kaže. Međutim, dobro je znao da se u knjige svašta može sakriti, gotovo sve, i to iz ličnog, bolnog iskustva. Kada se osećaš depresivno, učini nešto nepromišljeno. Podigao je ruku ka ulici i iz prve uspeo da zaustavi slobodan crni taksi. Nije mogao da se seti naziva ulice koju je tražio, ali mu to nije bilo važno. – Kovent Garden – rekao je taksisti. Kada je taksi napravio polukružno okretanje na mestu na kome se Rebusu činilo da je to nedozvoljeno, zagnjurio je ruku u kesu kako bi nasumice izvukao knjigu. * * * Švrljao je po Kovent Gardenu dvadesetak minuta, uživajući u nastupu uličnog mađioničara i obližnjeg gutača vatre pre nego što je produžio kako bi pronašao Lisin stan. Nije ga bilo teško naći. Samog sebe je iznenadio prisetivši se radnje sa zmajevima i još jedne, u kojoj su se prodavali isključivo čajnici. Skrenuo je levo, pa desno, i još jednom desno i našao se u njenoj ulici, ispred radnje sa cipelama. Radnja je bila prepuna. Mušterije, kao i prodavci, bili su veoma mladi, verovatno još uvek tinejdžeri. Čuo se džez saksofonista. Sa kasete, najverovatnije, ili je možda neki udaljeni ulični svirač. Pogledao je gore u Lisin stan sa jarkožutim roletnama. Koliko zapravo ima godina? Teško je reći. I tada, tek tada, prišao je vratima i pritisnuo dugme na interfonu. Začula se buka, pucketanje pri pokretu. – Da? – Ja sam, Džon. – Da? Ne čujem! – Džon ovde – glasno je uzviknuo u dovratak, postiđeno se osvrnuvši oko sebe, ali niko nije pokazivao zanimanje. Ljudi su u prolazu gledali u

izlog, grickali hranu neobičnog izgleda, nalik na povrće. – Džon? – Kao da ga je već zaboravila. A zatim: – O, Džon. – Začulo se zujanje kraj njega. – Otvoreno je. Hajde gore. I vrata njenog stana su bila otvorena te ih on zatvori za sobom. Lisa je rasklanjala stvari po studiju, kako ga je zvala. U Edinburgu se ovo ne bi zvalo studio, već garsonjera. Pretpostavio je da u Kovent Gardenu nema tako nečeg kao što je garsonjera. – Pokušavao sam da te dobijem – rekao je. – I ja tebe. – Je l’? Okrenula se k njemu, nazrevši dozu neverice u njegovom glasu. – Zar ti nisu rekli? Mora da sam ostavila pet-šest poruka onom, kako se zvaše, Šepardu25? – Lemu? – Tako je. Rebusova mržnja prema Lemu se razbuktala. – Zvala sam – nastavila je – pre sat vremena, i rekli su mi da si se vratio u Škotsku. Malo sam se uvredila zbog toga. Mislila sam da si otišao bez pozdrava. „Skotovi“, pomislio je Rebus. Stvarno nisu mogli da ga podnesu, zar ne? Naš stručnjak severno od granice. Lisa je upravo naslagala finu hrpu od novina, koje su bile razbacane po podu i krevetu. Zategla je jorgan i prekrivač na sofi. A sada je, zadihana, stala kraj njega. Provukao je ruku iza njenih leđa i privukao je sebi. – Zdravo – promrmljao je, ljubeći je. – Zdravo – otpozdravila je, uzvraćajući mu poljubac. Izvukla se iz njegovog zagrljaja i otišla do niše, koja je služila kao kuhinja. Začuo se zvuk tekuće vode i punjenje čajnika. – Pretpostavljam da si video novine? – doviknula je. – Da. Glava joj je izvirila iz niše. – Jedan prijatelj me je pozvao da mi kaže. Nisam mogla da verujem. Moja fotografija na naslovnoj strani! – Napokon slava. – Pre će biti sramota: ono „policijski psiholog“! Mogli su da se raspitaju. Jedne novine su me čak nazvale Liz Frejzer! – Uključila je čajnik u struju, pritisnula prekidač a zatim se vratila u sobu. Rebus je sedeo na rukohvatu sofe.

– Pa – raspitivala se – kako ide istraga? – Bilo je nekoliko zanimljivih događaja. – Je li? – Sela je na ivicu kreveta. – Pričaj mi. Ispričao joj je za Džen Kroford i svoju teoriju o protezama za zube. Lisa je rekla da se sećanje Džen Kroford može podstaći hipnozom. Nazvala ga je „izgubljeno sećanje“, ali je Rebus znao da je takvo svedočenje neprihvatljivo na sudu. Osim toga, i sam je iskusio „izgubljeno sećanje“ i stresao se pri pomisli na to. Pili su lapsang sušong, koji ga je podsećao na sendviče sa slaninom, kako joj je rekao, a ona je pustila muziku, nešto tiho i klasično, pa su na kraju završili jedno kraj drugog na indijskom tepihu, sedeći leđima oslonjeni na sofu, dok su im se ramena, ruke i noge dodirivale. Gladila ga je po kosi i zatiljku. – Ono što se dogodilo između nas pre neko veče – započela je – je li ti žao? – Misliš, da li mi je žao što se dogodilo? Klimnula je glavom. – Zaboga, nije – odvratio je Rebus. – Upravo obrnuto. – Zastao je. – A tebi? Pažljivo je razmotrila ono što je izrekla. – Bilo je lepo – rekla je dok su joj se obrve gotovo susretale u pokušaju da se usredsredi na svaku reč. – Mislio sam da me možda izbegavaš – rekao je. – A ja sam mislila da ti mene izbegavaš. – Jutros sam te potražio na Univerzitetu. Zavalila se kako bi mu bolje osmotrila lice. – Stvarno? Klimnuo je glavom. – I šta su ti rekli? – Razgovarao sam s nekom sekretaricom – objasnio joj je. – Naočare na lancu oko vrata, kosa podignuta u nekakvu punđu. – Milisent. Ali, šta ti je rekla? – Samo je rekla da te dugo nije bilo. – Šta još? – Da mogu da te nađem u biblioteci ili u „Dilonsu“. – Glavom je pokazao na vrata gde se, naslonjena uza zid, nalazila kesa s knjigama. – Rekla je da voliš knjižare. Pa sam te i tamo potražio. I dalje je proučavala njegovo lice, a zatim se nasmejala i uštinula ga za obraz. – Milisent je pravo blago, zar ne?

– Ako tako kažeš. – Zašto je njen smeh imao prizvuk olakšanja? Prestani da tražiš zagonetke, Džone. Ovog trenutka prestani. Otpuzala je ka kesi. – I šta si kupio? Nikako nije mogao da se seti naslova, osim knjige koju je počeo da čita u taksiju. Hoksmur. Umesto toga zagledao se u njenu zadnjicu i noge dok se udaljavala od njega. Fantastični gležnjevi. Vitki sa naglašenom oblinom kosti. – Vidi! – reče i izvadi jednu knjigu s mekim povezom iz kese. – Ajzenk. – Odobravaš? I o ovome je nakratko razmišljala. – Ne sasvim. Zapravo, uopšte ne. Genetsko nasleđe i takve stvari. Nisam sigurna. – Izvadila je još jednu knjigu i vrisnula. – Skiner! Zver biheviorizma! Ali kako si…? Slegnuo je ramenima. – Prepoznao sam neka od imena iz knjiga koje si mi pozajmila, pa pomislih da… Još jednu knjigu je podigla visoko kako bi je on video. Kralj Lud. – Jesi li pročitao prve dve? – zapitala je. – O – rekao je razočarano – je li to deo trilogije? Samo mi se dopao naslov. Okrenula se i začuđeno ga pogledala, a zatim se nasmejala. Rebus je osetio kako mu vrat crveni. Izrugivala mu se. Okrenuo se na drugu stranu i zainteresovano posmatrao šare na tepihu, rukom uklanjajući čvorove. – Jao! – reče ona i krenu da puzi natrag. – Izvini, nisam mislila tako. Izvini. – I spusti ruke na njegove noge, klečeći pred njim, izvijajući glavu dok nije bio prisiljen da joj uzvrati pogled. Pokajnički se osmehivala. – Izvini – krivila je usta, nemo izgovarajući tu reč. Uspeo je da joj uzvrati osmeh, koji je govorio „u redu je“. Nagnula se k njemu i spustila usne na njegove, jednom rukom klizeći nagore ka butini, i još malo naviše. * * * Bila je noć kada je umakao, mada je „bekstvo“ možda isuviše gruba reč. Napor da se oslobodi Lisinih uspavanih udova bio je gotovo nepodnošljiv. Miris njenog tela, miomiris njene kose, besprekorna toplina njenog stomaka, ruku, zadnjice. Nije se probudila kada se iskrao iz kreveta i navukao odeću. Nije se probudila ni kada joj je napisao još jednu poruku,

uzeo svoju kesu s knjigama, otvorio vrata, bacio pogled na krevet a zatim zatvorio vrata za sobom. Otišao je do stanice podzemne železnice Kovent Garden, gde je mogao da bira: red za lift ili tri stotine i nešto spiralnih stepenica. Odlučio se za stepenice. Činilo se da su beskonačne, dok su se zavojito vrtele i uvijale. U glavi mu se zavrtelo pri pomisli na to kako li je izgledalo spuštanje niz ovaj vadičep tokom ratnih godina. Zidovi s belim pločicama, poput onih u javnim toaletima. Grmljavina odozgo. Tupi odjek koraka i glasova. Setio se i Skotovog spomenika u Edinburgu, sa uzanim spiralnim stepenicama, još skučenijim i više obeshrabrujućim od ovih. A onda se našao na dnu, pretekavši lift za nekoliko sekundi. Voz je bio krcat, kao što je očekivao. Pogled mu je postao dalek i potpuno prazan, te je s vremena na vreme potezao iz konzerve jakog piva. Rebus se poigravao sa mišlju da nešto kaže, ali se uzdržao. Putovao je samo do sledeće stanice. Ako putnici koji su ga popreko gledali uživaju da pate u tišini, neka im bude. Izvukao se iz voza na stanici Holborn samo da bi se ugurao u sledeći, ovoga puta na Centralnoj liniji. I opet je neko ošamućujuće glasno slušao vokmen, ali negde na drugom kraju vagona, tako da je Rebus trpeo samo ono „šč-šč-šč“, za šta je pretpostavljao da su bubnjevi. Postajao je iskusni putnik, usredsređujući pogled negde u prazno umesto na ostale putnike i puštajući da mu se um isprazni tokom putovanja. Sam Bog zna kako je ovim ljudima to polazilo za rukom svakog dana tokom čitavog njihovog radnog veka. * * * Već je pozvonio kada je shvatio da nema izgovor za dolazak. Brzo razmišljaj, Džone. Neko snažno povuče vrata. – O, ti si. – Zvučala je razočarano. – Zdravo, Rona. – Čemu mogu da zahvalim na ukazanoj časti? – Nije ustuknula ni za pedalj, stojeći na ulaznim vratima, puštajući ga da stoji na pragu. Bila je diskretno našminkana a i odeća joj nije bila za posle posla, ležerna. Spremila se za izlazak; čekala je udvarača. – Ničemu posebnom – rekao je. – Samo sam svratio. Nismo imali priliku da popričamo pre neko veče. – Da li da joj pomene da ju je video u Britanskom muzeju? Ne, neće.

Osim toga, odmahivala je glavom. – Imali smo, samo nismo imali o čemu da pričamo. – Nije zvučala ogorčeno, prosto je iznosila činjenicu. Rebus je spustio pogled na prag. – Uhvatio sam te u nezgodnom trenutku – rekao je. – Izvini. – Ne moraš da se izvinjavaš. – Da li je Semi tu? – Izašla je s Kenijem. Rebus klimnu glavom. – Pa – reče – uživaj kud god da si pošla. – Zaboga, bio je ljubomoran. Nije mogao da poveruje u tako nešto, posle toliko godina. To je zbog šminke. Rona se retko kad šminkala. Taman se okrenuo da pođe, ali je zastao. – Mogu li da se poslužim toaletom? Zurila je u njega, pokušavajući da otkrije nekakvu prevaru ili spletku, ali joj je on s osmehom odglumio hromog psa i ona mu popusti. – Izvoli, uđi – rekla mu je. – Znaš gde se nalazi. Ostavio je svoju kesu s knjigama kraj vrata, progurao se kraj nje i krenuo uz strme stepenice. – Hvala ti, Rona – rekao je. Ostala je dole, čekajući da ga ponovo isprati. Prešao je odmorište do kupatila, glasno otvorio i zatvorio vrata, a zatim ih veoma tiho ponovo otvorio i odšunjao se preko odmorišta do telefona smeštenog na maloj i krajnje neobičnoj napravi sačinjenoj od mesinga, zelenog stakla i crvenih visećih kićanki. Ispod tog stočića nalazila se gomila londonskih telefonskih imenika, ali se Rebus odmah mašio za manji adresar s telefonima, koji se nalazio na stočiću. Neka imena su bila ispisana Roninim rukopisom. Pitao se ko su samo Toni, Tim, Ben i Grejam? Ali je većina bila ispisana Seminim veličanstvenim, samouverenim rukopisom. Okrenuo je stranicu do odeljka pod slovom K i pronašao ono što je tražio. „KENI“, ispisan velikim slovima, i sedmocifren broj dožvrljan ispod imena, i sve obuhvaćeno dražesnom elipsom. Rebus uze hemijsku i beležnicu iz svog džepa i prepisa broj telefona, a zatim zatvori adresar i na prstima se uputi do toaleta, gde je pustio vodu, brzo oprao ruke i odlučno se zaputio niz stepenice. Rona je pogledavala duž ulice, nesumnjivo zabrinuta da njen dragi ne pristigne i zatekne Rebusa. – Ćaos – rekao je, uzeo kesu i mimoišao se s njom, zaputivši se pravo do glavne ulice. Stigao je gotovo do kraja njene ulice kada je jedan beli ford eskort skrenuo iz glavne ulice i lagano prošao pored njega; vozač je imao prijatno, usko lice i guste brkove. Rebus je zastao na ćošku i posmatrao kako se čovek zaustavlja ispred Ronine zgrade. Ona je već zaključala vrata i

bukvalno doskakutala do auta. Rebus se okrenuo pre nego što bi ona stigla da poljubi ili zagrli čoveka po imenu Toni, Tim, Ben ili Grejam. U pabu kraj stanice podzemne železnice, velikom poput ambara sa zidovima obojenim u jarkocrveno, Rebus je shvatio da nije okusio lokalna piva još otkad je stigao na jug. Otišao je na piće sa Džordžom Flajtom, ali se držao viskija. Pogledao je niz točilica, dok ga je šanker posmatrao i ponosnom rukom vlasnika se oslanjao na jednu od njih. Rebus glavom pokaza na njegovu ruku. – Valja li? Čovek šmrknu. – Čoveče, to je prokleti fulers, naravno da je dobar. – Onda pintu toga, molim. Ispostavilo se da izgleda vodnjikavo, kao hladan čaj, ali da ima blag ukus slada. Šanker ga je još uvek gledao i zato mu Rebus klimnu glavom u znak odobravanja a zatim uze čašu i ode u udaljeni ugao prostorije, gde su se nalazili javni telefoni. Pozvao je stanicu i zatražio Flajta. – Otišao je i neće se vraćati danas – rečeno mu je. – Onda me povežite sa bilo kim iz Kriminalističkog odeljenja, s nekim korisnim. Želim da mi se proveri jedan telefonski broj. – Postojala su pravila i procedure u vezi sa tim, koje su jedno vreme zanemarivane, ali koje su se u skorije vreme ponovo poštovale. Morali su da se upućuju zahtevi, koji nisu uvek odobravani. Neke jedinice su imale prednost u odnosu na druge kada je proveravanje telefonskih brojeva u pitanju. Računao je da londonska policija i Jard imaju prednost u odnosu na većinu, ali je za svaki slučaj dodao: – U vezi sa slučajem „Vukodlak“. Možda se pokaže kao dobar trag. Rečeno mu je da ponovi broj koji je hteo da provere. – Pozovite za pola sata – začuo se nečiji glas. Seo je za sto i ispijao svoje pivo. Činilo mu se luckastim, ali izgleda da mu je udaralo u glavu, a tek što je otpio polovinu. Neko je ostavio presavijen i umrljan primerak podnevnog izdanja Standarda. Rebus je pokušao da se koncentriše na sportske stranice, pa se čak oprobao i u rešavanju ukrštenice. Zatim je ponovo zvao i veza mu je prebačena na nekog nepoznatog, koji ga je prosledio nekom drugom, takođe nepoznatom. Bučna gomila ljudi, koji su izgledali kao zidari, ušla je u bar. Jedan od njih se zaputio do džuboksa, odakle je iznenada grunuo Born to be wild, Stepenvulfa, dok su ljudi moljakali nevoljnog šankera da „malo otpanji“.

– Inspektore Rebus, molim vas sačekajte, viši inspektor Lejn želi da porazgovara sa vama. – Ali, zaboga, ne želim… – Prekasno, glas s druge strane žice je nestao. Rebus udalji slušalicu od svog lica i namršti se. Posle nekog vremena, javio se našao Hauard Lejn. Rebus stavi prst u jedno uvo dok je drugim snažno pritiskao slušalicu. – Ah, inspektore Rebuse. Hteo bih da popričam sa vama. Teško vas je uhvatiti. U vezi sa onim od sinoć. – Lejnov glas je bio oličenje razboritosti. – Na samo dlaku s jajeta ste od zvaničnog ukora, jasno? Izvedete li još jednom nešto slično, lično ću vas poslati natrag u Škotsku, i to u gepeku autobusa Nešenel ekspres. Jeste li shvatili? Rebus je ćutao i pažljivo slušao. Skoro da je mogao da čuje Ket Faradej u Lejnovoj kancelariji, dok sedi i glupavo se osmehuje. – Rekao sam, jeste li shvatili? – Da, gospodine. – Dobro. – Šuštanje papira. – A sada, ako se ne varam, treba vam izvesna adresa? – Da, gospodine. – Kažete da je u pitanju neki trag? – Da, gospodine. – Rebus se pitao da li je ovo vredno gnjavaže. Ponadao se da jeste. Ako otkriju da je ovako zloupotrebio položaj, poslaće ga na biro rada gde će mu šanse biti jednake čistaču cipela na nudističkoj plaži. Ali Lejn mu je dao adresu i Kenijevo prezime, pride. – Votkis – rekao je Lejn. – Adresa je Pedro tauer, Čerčil estejt, E5. Mislim da je to u Hekniju. – Hvala vam, gospodine – rekao je Rebus. – O, uzgred… – reče Lejn – inspektore Rebus? – Da, gospodine? – Na osnovu onog što sam čuo o Čerčil estejtu, ako nameravate da idete tamo, prvo nas obavestite kako bismo vam obezbedili pratnju Specijalnih jedinica. U redu? – Tamo je gusto, gospodine? – Gusto nedovoljno opisuje tamošnje stanje, sinko. Tamo šaljemo na obuku Specijalni vazduhoplovni odred kako bismo podražavali uslove u Bejrutu.

– Hvala na savetu, gospodine. – Rebus je hteo da mu kaže da je i sam bio pripadnik SVO-a i da čisto sumnja da Pedro tauer može da ga iznenadi više od sedišta SVO u Herefordu. Svejedno, vredelo je biti oprezan. Zidari su igrali bilijar; njihovi akcenti – mešavina irskog i koknija. Born to be wild se završila. Rebus je dokrajčio svoje pivo i naručio još jedno. Keni Votkis. Dakle postojala je veza, i to poprilično važna, između Tomija Votkisa i Samantinog dečka. Kako to da je u gradu od preko deset miliona duša, Rebusa iznenada svladalo snažno osećanje klaustrofobije? Osećao se kao da mu je neko obmotao šal oko usta i navukao kapu preko glave. – Oprezno s tim, druškane – rekao mu je šanker dok je Rebus prihvatao drugu čašu piva. – Ta stvar ubija. – Ne ako ja nju prvi ubijem – odvrati Rebus namignuvši mu i prinevši čašu usnama. * * * Taksista nije hteo da ga vozi skroz do Čerčil estejta. – Ostaviću vas nekoliko ulica niže i pokazaću vam kuda da idete, ali nema šanse da ja odem tamo. – Važi – uzvrati Rebus. Odvezao se taksijem onoliko daleko koliko je taksista hteo da ide, a ostatak je puta prepešačio. Nije izgledalo tako strašno. Viđao je i gore u predgrađima Edinburga. Mnogo sumornog betona, komadići stakla pod stopalima, zamandaljeni prozori i sprejom ispisana imena članova bandi na svakom zidu. Džiz Pos je izgleda bila glavna banda, premda je bilo i drugih imena tako čarobno ispisanih da nije mogao da ih razazna. Neki mladići su vozili skejt na igralištu improvizovanom od gajbica za mleko, drvenih dasaka i cigli. Kreativnost se nije mogla ućutkati. Rebus je zastao i kratko vreme posmatrao; toliko je bilo dovoljno da se vidi kako su ovi dečaci bili majstori svog zanata. Rebus je prišao ulazu u jedan od četiri solitera u kraju. Zaneo se u traženju imena kada je nešto tresnulo na pločnik kraj njega. Pogledao je nadole. Bio je to sendvič, i to po svoj prilici sa salamom. Istegao je vrat kako bi osmotrio različite nivoe soliterskog zdanja, taman na vreme da spazi kako nešto veliko i mračno postaje još veće i mračnije dok se obrušavalo k njemu.

– Gospode Bože! – Odskočio je u zaklon ulaza u soliter, upravo u času kada je televizor zveknuo i raspršio se uz eksploziju plastike, metala i stakla. Dečaci sa igrališta su počeli da kliču. Rebus je ponovo izvirio, ovog puta opreznije i izvio vrat. Nikog nije bilo na vidiku. Zviznuo je za sebe. Bio je zadivljen i pomalo uplašen. Uprkos gromoglasnom zvuku, niko nije pokazao zanimanje ili radoznalost. Pitao se koja li je emisija toliko razljutila nekoga iznad njega. – Svi su kritičari – prokomentarisao je. A zatim „JSITD“. Čuo je da neko otvara vrata lifta. Mlada žena, masne kose ofarbane u plavo, sa zlatnom minđušom na šraf u nosu i još po tri u oba uha i tetovažom paukove mreže preko grla. Izgurala je kolica na pločnik. Samo nekoliko sekundi ranije i našla bi se ispod televizora. – Izvinite – nadjačavao je Rebus njenog uplakanog putnika. – Aha? – Je li ovo Pedro tauer? – Tamo – rekla je i uperila zašiljeni nokat ka jednom od solitera. – Hvala vam. Osmotrila je mesto na koje je pao televizor. – To su klinci – prokomentarisala je. – Provale u stan i izbace sendvič kroz prozor. Pas dođe da ga pojede a oni bace televizor na njega. Napravi se užasan nered. – Zvučala je kao da joj je to zabavno. Kao. – Sva sreća što ne volim salamu – reče Rebus. Ali ona je već kolicima zaobilazila krhotine. – Ako ne zavežeš, ima da te zadavim! – izdrala se na svoje dete. Rebus je na klecavim nogama produžio do Pedro tauera. * * * Zašto je došao ovamo? Sve mu se činilo ispravnim, logičnim. Ali sada, kada se našao u prizemlju Pedro tauera, koji je mirisao na nešto kiselkasto, shvatio je da nema nikakav razlog da bude ovde. Rona je rekla da je Semi izašla s Kenijem. Male su šanse da su se odlučili da noć provedu u Pedro taueru, zar ne? Čak i da je Keni bio ovde, kako da Rebus pronađe njegov stan? Ovdašnji stanovnici bi namirisali pandura na pedeset metara. Pitanja bi ostala bez odgovora, vrata na koja bi pokucao ostala bi zatvorena. Da li je

to ono što intelektualci zovu impasse26? Mogao bi da sačeka, naravno. Keni će se u jednom trenutku sigurno vratiti. Ali gde da čeka? Ovde unutra? Isuviše očigledno a i neprivlačno. Napolju? Previše hladno, otvoreno, sa premnogo kritičara amatera visoko iznad njega pod sada već smrknutim nebom. Što mu ostavlja kakve tačno mogućnosti? Da, ovo se verovatno zove impasse. Krenuo je natrag od solitera, pogleda uprtog na prozore iznad sebe i spremao se da krene put skejtbordera kada je vrisak zaparao vazduh negde s druge strane Pedro tauera. Pustio je korak ka izvoru zvuka, taman na vreme da odgleda kraj jedne žustre rasprave. Žena – zapravo ne starija od devojke od sedamnaest-osamnaest godina – ošamarila je svojom zdravom desnom rukom muškarca u farmerkama koji se zavrteo. Odmarširala je dok joj je on, držeći se za obraz, dobacivao psovke istovremeno tražeći po ustima oštećene zube. Nisu preterano zanimali Rebusa, koji se zagledao iza njih u nisku, nejasno osvetljenu zgradu, montažnu građevinu okruženu rastinjem i prašinom. Izlizana tabla, osvetljena jednom jedinom sijalicom, najavljivala je „Borbenog pevca“. Pab? Ovde? Sigurno nije mesto za policajca, a tek policajca Škota. Ali šta ako…? Ne, nemoguće da je tako lako. Semi i Keni nisu unutra, nemoguće je da su unutra. Njegova ćerka zaslužuje bolje. Zaslužuje najbolje. Ali ona je zaključila da je Keni Votkis najbolji. Možda i jeste tako. Rebus se zakucao u mestu. Šta kog đavola on to radi? Dobro, ne sviđa mu se Keni. A kada je spazio Kenija kako bodri u „Old Bejliju“, sabrao je dva i dva i zaključio da je Keni duboko u mutnim radnjama s Tomijem Votkisom. A sada ispada da su njih dvoje rođaci, što objašnjava bodrenje, zar ne? Knjige iz psihologije govore o tome da panduri svaku situaciju gledaju u najgorem mogućem svetlu. Istina je. Ne dopada mu se to što se Keni Votkis zabavlja sa njegovom ćerkom. Sve i da je Keni zakonski naslednik prestola, Rebus bi bio sumnjičav. Ona je njegova ćerka. Jedva da ju je viđao otkad je ušla u pubertet. U njegovoj glavi, ona je još uvek dete, koje se mazi, voli i štiti. Ali, ona je sada izrasla, i ima ambicije, nagone, izgled i telo odrasle osobe. Odrasla je, to se nije moglo izbeći, i to ga je plašilo. Plašilo ga je zato što je ona Semi, njegova Semi. Plašilo ga je jer godinama nije bio tu da je upozori, da joj kaže kako da se nosi, šta da radi. Plašio se jer je stario.

Eto, sad je sve izašlo na videlo. Stario je. Ima šesnaestogodišnju ćerku, dovoljno odraslu da napusti školu i nađe posao, da ima polne odnose, da se uda. Nije bila odrasla da zalazi u pabove, ali je to ne bi sprečilo. Nije dovoljno odrasla za iskusne osamnaestogodišnje mladiće kakav je Keni Votkis. Ipak je odrasla, bez njega, a sada je on ostareo. Svega mu, tako se i osećao. Gurnuo je levu ruku duboko u svoj džep, u desnoj je i dalje držao kesu i zaputio se do paba. Blizu mesta na kojem ga je taksi ostavio, nalazila se autobuska stanica. Poći će tamo gde ga autobus bude odvezao. Skejtbordaši su mu se približavali stazom ispred njega. Jedan je bio veoma vešt, zaobilazio je prepreke ne izgubivši ravnotežu. Kako mu je dečak prilazio, iznenada je okrenuo skejt, tako da se zavrteo u vazduhu ispred njega. Obema rukama je lako zgrabio skejt za rep i zamahnuo njime unazad u luku. Rebus je prekasno shvatio šta je ovaj manevar značio. Pokušao je da se sagne, ali teški drveni skejt ga je udario postrance u glavu uz oštro pucketanje. Zaneo se i pao na kolena. Istog časa su ga napali, njih sedmorica ili osmorica, i rukama preturali po njegovim džepovima. – Jebote, skršio si mi skejt, čoveče. Pogle’! Rascep od petnaest centimetara! Nečija patika se našla na Rebusovoj bradi i on polete. Trudio se da se ne onesvesti, toliko da je zaboravio da se opire, vrisne ili odbrani. A zatim je neko dreknuo: – Hej! Šta to, jebote, radite?! Oni se dadoše u beg, poterujući skejtove dok nisu razvili dovoljnu brzinu, sa točkovima koji su pucketali po asfaltu. „Kao potera u starim vesternima“, Rebus pomisli uz osmeh. Kao potera. – Jesi li dobro, drugar? Ajde, da te pridignemo. Čovek je pomogao Rebusu da stane na noge. Kada je ponovo mogao da izoštri pogled, Rebus je spazio krv na čovekovoj usni, koju je ovaj razmazao po bradi. Čovek je primetio u šta se zagledao. – Moja cura – reče, ispuštajući zadah u kojem se osećao alkohol. – Jebeno me je zveknula, zar ne? Dobro me je opaučila. Rasklimala mi nekoliko zuba. Ionako su bili truli, verovatno mi je uštedela pare za zubara. – Nasmejao se. – Ajde, idemo u „Pevca“. Par brendija će te opraviti. – Uzeli su mi pare – reče Rebus. Čvrsto je privijao kesu s knjigama uza sebe, kao kakav štit.

– Ma, pusti to – reče Samarićanin. * * * Bili su ljubazni prema njemu. Posadili su ga za sto, i svaki čas bi mu pristizalo piće a neko bi nazdravio sa: „Ovo je od Bila“, „To ti je od Tese“, „To je od Džeki“ ili „Ovo je od…“ Bili su ljubazni prema njemu. Sakupili su pet funti kako bi imao za taksi do hotela. Objasnio im je da je turista, da je došao u razgledanje. Uspeo je da se izgubi, izašao iz autobusa i završio ovde. A oni, dobre duše, poverovali su mu. Nisu pozvali policiju. – Ti skotovi – pljuvali su. – Traćenje vremena. Ne bi se pojavili do sutra ujutro a i tada ništa ne bi uradili. Panduri stoje iza polovine kriminalnih radnji ovde, veruj mi. Poverovao im je. Zaista jeste. A onda je stiglo još jedno piće, još jedan brendi u maloj čaši. – Sve najbolje, važi? Živahna, uobičajena družina; igrali su karte i domino. Televizor je treštao, nekakav muzički kviz, džuboks je svirao a jednoruki džek je pištao i zujao i povremeno izbacivao sitni dobitak. Zahvaljivao se Bogu što Semi i Keni nisu tu. Kako li bi njima sve to izgledalo? Grozio se pri samoj pomisli. U jednom trenutku se izvinio i otišao u toalet. Na jednom zidu bio je prikucan krzavi trougao od ogledala. Jedna strana njegovog lica, vilica i uvo bili su crveni i verovatno će se pojaviti modrica. Vilica će ga neko vreme boleti. Tamo gde ga je patika zakačila, stvorio se crveni i ljubičasti otok. Ništa više. Ništa gore. Nije bilo noževa ili oštrica žileta. Nije bilo masovnog napada. Bio je to čist, profesionalni udarac. Način na koji je klinac obrnuo skejt, uhvatio ga i zamahnuo njime. Profesionalno. Pravi profesionalac. Ako ga Rebus ikada uhvati, čestitaće mu na jednom od najslađih pokreta koje je video. A onda će tako snažno sasuti zube malom kopiletu u grlo da će mu progristi creva. Posegnuo je u nogavice svojih pantalona i izvukao novčanik. Lejnovo upozorenje i svest da je na neistraženoj teritoriji bili su dovoljni da ubede Rebusa da sakrije svoj novčanik. Ne da bi ga sačuvao od lopova, nikako, već zato da niko ne može da pronađe njegovu legitimaciju. Dovoljno je loše

što je ovde neznanac, a još ako je i pandur… I zato je sakrio novčanik, legitimaciju i ostalo, s prednje strane gaća, gurnuo ga uz pojas od lastiša. Sada ga je ponovo vratio na mesto. Na kraju krajeva, još uvek nije otišao sa Čerčil estejta. Noć se može produžiti. Širom je otvorio vrata i zaputio se natrag do svog stola. Brendi je delovao. Glava mu je obamrla, udovi su mu se prijatno savijali. – Sve u redu, Škote? Mrzi da ga tako oslovljavaju, prosto prezire to, ali se ipak osmehuje. – Dobro sam. O, da, sve je u redu. – Odlično. Ovaj je od Harija za šankom. * * * Nakon poslatog pisma, oseća se mnogo bolje. Obavlja nekakav posao ali uskoro počinje da oseća nekakve grčeve iznutra. Kao da zadovoljava svoju naviku, koja je istovremeno i umetnička forma. Umetnost? Jebeš umetnost. Tako ne priliči jednom muškarcu. Tako umetnički ne priliči jebenom muškarcu. Tako jebeš muškarca u nepriličnoj umetnosti. Svađali su se, prepirali, stalno se raspravljali. Ne, to nije istina. Toga se priseća, ali to se nije tako dešavalo. Neko vreme jeste, ali su onda u potpunosti prestali da komuniciraju. Njena majka. Njen otac. Majka, snažna, dominantna, odlučna da postane velika slikarka, čuveni akvarelista. Svakoga dana zauzeta za štafelajem, zapostavljajući svoje dete, kojem je potrebna, koje bi se ušunjalo u studio i tiho sedelo u ćošku, zgrčeno, pokušavajući da ostane neprimećeno. Ako bi je primetila, razjareno bi je oterala iz studija, dok su joj se vrele suze slivale niz lice. – Nikada te nisam želela! – vrištala bi njena majka. – Ti si slučajnost! Zašto ne možeš da budeš prava mala devojčica? Trči, trči, trči. Napolje iz studija, niz stepenice, kroz dnevnu sobu pa napolje. Otac, tih, bezopasan, uglađen, civilizovan otac. Čita novine u bašti iza kuće, jedna noga u nogavici preko druge, zavaljen u svojoj ležaljci. – A kako je moja dušica ovog jutra? – Mamica je vikala na mene. – Stvarno? Siguran sam da nije ništa ozbiljno. Malo je napeta kada slika, zar ne? Dođi i sedi mi u krilo, možeš da mi pomogneš u čitanju novina.

Niko im nije dolazio u posetu, niko nije svraćao. Ni rođaci, ni prijatelji. U početku je išla u školu, ali su je onda zadržali u kući, gde su je sami obrazovali. To je bilo moderno u određenom krugu određenog staleža. Njenom ocu je novac ostavila baba-tetka. Dovoljno novca za udoban život, dovoljno da se poživi bez neprilika. Pretvarao se da je učenjak. Ali onda su počeli da odbijaju njegove eseje, koje je radio uz silan trud, i on je shvatio šta je. Rasprave su postale sve gore. Pretvorile su se u fizički sukob. – Samo me ostavi na miru?! Meni je važna moja umetnost, a ne ti. – Umetnost! Jebeš umetnost! – Kako se usuđuješ! Tup, snažan odjek. Nekakav udarac. Mogla je da ih čuje iz svakog dela kuće, posvuda osim u potkrovlju. Ali se nije usuđivala da ide u potkrovlje. Tamo je… Pa, prosto nije mogla. – Ja sam dečak – prošaputala je za sebe, skrivajući se ispod svog kreveta. – Ja sam dečak, ja sam dečak, ja sam dečak. – Slatkišu, gde si? – Njegov glas, sav sladunjav i letnji. Kao slajdovi sa projektora. Kao popodnevna vožnja automobilom. Rekli su da je Vukodlak homoseksualac. To nije istina. Rekli su da su ga uhvatili. Umalo je uskliknula kada je to pročitala. Napisala im je pismo i poslala ga je. Da vidimo kako će to da shvate! Neka je pronađu, nije je bilo briga. On i ona nisu marili. Ali se brinula zato što je počinjala da preuzima njegov um kao i telo. Slatkišu… Pomorandže i limuni kažu zvona… Tako nepriliči muškarcu. Dogačke dlake iz nosa, njena majka je pričala o tatinim dugačkim dlakama iz nosa. „Dugačke dlake, Džoni, ne priliče jednom muškarcu.“ Zašto je zapamtila tu pored svih drugih izjava? Dugačke. Nosne. Dlake. Tako. Ne priliče. Jednom. Muškarcu. Džoni. Tatino ime: Džoni. Njen otac, koji se zavetovao njenoj majci. Jebena umetnost. Jebanje je najprljavija reč koja postoji. U školi se izgovara šapatom, čarobna reč, reč koja priziva demone i tajne. A ona je ponovo na ulici, iako zna da bi trebalo nešto da uradi povodom Mesareve galerije. Treba je dobro oprati. Svuda su pocepana platna. Pocepana i isprskana. Nije važno: niko ne dolazi u posetu. Ni porodica, ni prijatelji. I tako pronalazi još jednu. Ova je glupa. – Samo da nisi Vukodlak – kaže uz smeh. I Vukodlak se smeje. On? Ona? Više nije važno. On i ona su

jedno te isto. Rana je zarasla. On se oseća ceo, čitav. To nije dobro osećanje. To je loše osećanje. Ali se može zaboraviti načas. Natrag u njegovu kuću. – Dobra ti je ova kuća – kaže mu. On se osmehuje, uzima njen kaput i kači ga. – Mada nešto čudno miriše. Ne curi ti plin, je li? Ne, ne curi mi plin. Curi nešto drugo, to da. Sklizne rukom u džep, proverava da li su zubi tu. Naravno da jesu, uvek su tu kada mu trebaju. Da bi ugrizao. Kao što su njega ugrizali. – Samo igra, srce. Samo igra. Ugrizen u šali. U stomak. Ugrizen. Ne jako, više kao da mu neko duva u stomak. Ali bol ni posle toga nije prestajao. Dodiruje svoj stomak. Još ga boli, čak i sada. – Gde me želiš, ljubavi? – Ovde, unutra – kaže on, vadi ključ i otključava vrata. Ogledalo nije bilo dobra ideja. Poslednja je videla šta se događa iza nje, umalo je vrisnula. Ogledalo je sklonio. Vrata su otključana. – Zaključavaš ih, je li? Šta imaš unutra, kraljevske dragulje? A Vukodlak se ogoljenih zuba osmehuje.

Znaj ovo, žneo Probudio se u svojoj hotelskoj sobi, što je samo po sebi bilo uspeh, s obzirom na to da nije imao pojma kako je tu dospeo. Ležao je na svom krevetu, potpuno obučen, dlanova stegnutih između nogu. Kraj njega je ležala kesa prepuna knjiga. Bilo je sedam sati, i po vrsti svetlosti koja je dopirala kroz prozor sa razgrnutom zavesom, bilo je jutro a ne veče. Zasad je dobro. Loše je što ga glava boli na dva načina: loše mu je kad otvori oči, nepodnošljivo kad ih drži zatvorene. Sa zatvorenim očima, svet se vrteo pod nezgodnim nagibom. Sa otvorenim, prosto je lebdeo na nekoj drugoj ravni. Zaječao je pokušavajući da odlepi svoj skoreli jezik od nepca. Posrćući je stigao do lavaboa i pustio da voda neko vreme teče a zatim isprskao lice i skupio dlanove, lapćući vodu poput kakvog psa lutalice. Voda je bila slatka, prepuna hlora. Pokušao je da ne misli na bubrege… sedam pari bubrega. Kleknuo je i ispovraćao se u klozetsku šolju. Velika bela telefonska slušalica do Boga. Kakav je bio zbir? Sedam brendija, šest crnih rumova – nakon toga je prestao da broji. Istisnuo je dva centimetra paste za zube na četkicu i snažno trljao zube i desni. Tek nakon toga se usudio da pogleda sebe u ogledalu na zidu. Osećao je dve vrste bola: jedan od mamurluka, drugi od napada. Izgubio je dvadeset funti, možda i trideset. Ali gubitak ponosa nije imao cenu. Dobro je zapamtio dvojicu iz one bande, pogotovo vođu. Ovog jutra će u policijskoj stanici reći sve što je zapamtio. Njegova poruka će biti jasna: pronaći i uništiti. Koga on to zavarava? Pre će zaštititi svoje lopove nego što će pomoći uljezu severno od granice. Naš čovek severno od granice. Škotska. Škot. Gore od toga bilo bi pustiti bandu da se izvuče. Nek ide do đavola. Protrljao je vilicu. Pod rukom je delovala gore nego što je izgledala. Na jednom obrazu je imao masnicu poput bledog senfa a na bradi ogrebotinu. Dobra stvar je što su patike toliko popularne. Ranih sedamdesetih bile bi to martinke s metalnim ojačanjima, pa ne bi bio toliko živahan. Ponestajalo mu je čiste odeće. Danas će morati da kupi pokoji komad odeće ili da pronađe perionicu. Došao je u London s namerom da se zadrži najviše dva-tri dana. Mislio je da će posle toga prestonička policija shvatiti da on nikako ne može pomoći u vezi s ovim slučajem. Umesto toga, eto

njega s mogućim tragovima, pa je još i koristan, dobio je batine, ponaša se kao prezaštitnički nastrojen otac, u romansi je sa predavačicom psihologom. Prisetio se Lise i toga kako se sekretarica na Univerzitetskom koledžu ponašala. Nešto nije štimalo u čitavoj toj situaciji. Lisa, koja je čvrsto spavala, snom pravednice. Kakav je to miris? Miris koji se uvlači u njegovu sobu? Miris masti za prženje, izmešan sa tostom i kafom. Miris doručka. Negde dole, neko se znojio nad tiganjem, razbijajući jaja da se prže kraj debelih kobasica i sivo-ružičaste slanine. Ta misao potera Rebusov stomak na malenu vožnju toboganom. Bio je gladan ali ga je pomisao na prženu hranu odbijala. Osetio je kako mu je ukus u sveže opranim ustima ponovo opor. Kada je poslednji put jeo? Onaj sendvič, na putu do Lise. Dve kesice čipsa u „Borbenom pevcu“. Gospode, da, gladan je. Brzo se presvukao, u glavi praveći spisak stvari koje treba da kupi: majice, pantalone, čarape, a zatim se uputio ka hotelskom restoranu, držeći tri tablete paracetamola u šaci. Puna šaka zatupljivača. Još uvek nisu počeli da poslužuju doručak, ali kada je zatražio samo žitarice i voćni sok, konobarica (svakog dana drugo lice) popustila je i uputila ga za sto postavljen za jednog. Pojeo je dve male kutije žitarica. Ubica žitarica.27 Mračno se osmehnuo i zaputio ka stolu na rasklapanje kako bi se poslužio sokom. Još mnogo soka, koji je imao neobičnu veštačku aromu, i ukus koji bi se najbliže mogao opisati kao „verš“28. Ali, bio je hladan, tečan a vitamin C će dobro doći njegovoj glavi. Konobarica mu je donela dve dnevne novine. Ni u jednoj nije bilo ičeg zanimljivog. Flajt još uvek nije iskoristio Rebusovu ideju o podrobnom opisu. Možda je Flajt to preneo Ket Faradej. Da li ona iz čiste pakosti neće ništa preduzeti? Ipak nije bila previše radosna zbog njegovog poslednjeg ispada, zar ne? Možda ništa ne radi kako bi mu pokazala da joj se može. Ma, neka se nose. Nije primetio da je neko drugi izneo kakvu pametniju ideju ili bilo kakvu ideju, kad smo kod toga. Niko se nije usuđivao da pogreši; radije bi sedeli skrštenih ruku nego da negde pogreše. Isuse Hriste. Kada je prvi pravi jutarnji gost zatražio slaninu, jaja i paradajz, Rebus je dovršio svoj sok od pomorandže i napustio trpezariju. * * *

U Sobi za ubistva, seo je za jednu od pisaćih mašina i spremio podroban opis članova bande. Ni u najboljem slučaju nije bio previše vešt u kucanju, ali se današnji mamurluk izmešao s paklenom složenošću električne pisaće mašine. Nije mogao da podesi spravu da pravi ujednačen razmak između redova, tabulatori kao da nisu radili a, svaki put kad bi pritisnuo pogrešnu tipku, ona bi se oglasila piskom. – Pišti sebi – progunđao je, pokušavajući još jednom da namesti razmak. Konačno je imao otkucan opis, koji je ličio na rad desetogodišnjaka, ali će poslužiti. Poneo je papire do svoje kancelarije. Na stolu ga je čekala Flajtova poruka. „Džone, voleo bih da mi ne nestaješ svaki čas. Proverio sam spisak nestalih osoba. U poslednjih četrdeset osam sati prijavljen je nestanak pet žena severno od reke. Dva se nestanka mogu objasniti, ali preostala tri izgledaju mnogo ozbiljnije. Možda si u pravu, Vukodlak je sve gladniji. Još uvek nikakve povratne informacije u vezi sa novinskim člancima. Vidimo se kad iskaraš profesorku.“ U potpisu je stajalo jednostavno „Dž. F.“. Kako je Flajt znao gde je on bio juče po podne? Posrećilo mu se ili je u pitanju nešto lukavije i naopako? Zapravo i nije bilo važno. Važne su bile žene koje su nestale. Ako su Rebusove slutnje bile istinite, onda je Vukodlak počeo da gubi kontrolu koju je imao a to je značilo da će uskoro načiniti neku grešku. Potrebno je samo da ga na to malo podstaknu. Priča o Džen Kroford mogla bi da posluži u tu svrhu. Rebus je morao da proda tu ideju Flajtu – i Faradejevoj. Moraju da uvide kako je reč o pravom potezu u pravom trenutku. Tri žene su nestale. Tako se broj povećao na sedam. Sedam ubistava. Niko nije mogao da kaže kada će se to okončati. Ponovo je protrljao glavu. Mamurluk se vraćao, i to silovito. – Džone? Stajala je u dovratku, drhteći, razrogačenih očiju. – Lisa? – Polako je ustajao. – Lisa, šta se dogodilo? Šta nije u redu? Posrnula je k njemu. Oči su joj bile pune suza a kosa joj se sijala od znoja. – Hvala Bogu – rekla je i pribila se uz njega. – Mislila sam da nikad… nisam znala šta da radim, kuda da idem. U tvom hotelu su mi rekli da si već otišao. Narednik na prijavnici mi je dozvolio da se popnem. Prepoznao me je sa fotografije iz novina. Moje fotografije. – A onda je briznula u glasan plač, sa vrelim, prevrelim suzama. Rebus ju je tapšao po

leđima pokušavajući da je umiri, radoznao da sazna šta se kog vraga dogodilo. – Lisa – tiho je prozborio – samo mi ispričaj sve. – Odveo ju je do stolice, utešno je trljajući po vratu. Svakim delićem svog tela se kupala u znoju. Privukla je svoju torbu sebi u krilo, otvorila je i iz jednog od tri odeljka izvadila malo pismo, koje je bez reči predala Rebusu. – Šta je to? – pitao je. – Dobila sam ga jutros – rekla je – adresirano je na moje ime i poslato na moju kuću. Rebus je proučavao otkucano ime i adresu, najskuplju markicu i pečat: London, EC4. Po pečatu se moglo videtu da je pismo poslato prethodnog jutra. – On zna gde živim, Džone. Kada sam ga jutros otvorila, skoro pa sam na mestu ostala mrtva. Morala sam da izađem iz stana, ali sam sve vreme znala da me on možda posmatra. – Oči joj se ponovo napuniše suzama, ali je zabacila glavu kako ne bi mogle da skliznu. Čeprkala je nešto po torbi dok nije izvukla papirne maramice, pa izvukavši jednu istrese nos. Rebus je ćutao. – Reč je o pretnji smrću – pojasnila je. – Pretnji smrću? Klimnula je glavom. – Od koga? Da li piše? – O, da, i te kako piše. Od Vukodlaka je, Džone. Kaže da sam ja sledeća. * * * U laboratoriji su, kada su čuli za okolnosti u vezi sa pismom, spremno prihvatili da ga obrade kao hitan slučaj. Rebus je stajao s rukama u džepovima i gledao ih kako rade. Začulo se pucketanje iz njegovog džepa. Presavio je opis članova bande i sklonio papir, možda za neku drugu priliku: sada je morao da se pozabavi važnijim stvarima. Priča je bila prilično neuvijena. Lisu je pismo potpuno prestravilo, a još više činjenica da Vukodlak zna gde ona živi. Pokušala je da pozove Rebusa, ali, kada joj to nije uspelo, počela je da paniči, utekavši iz svog stana, svesna da je on možda posmatra, da je svakog časa može zaskočiti. Šteta je,

kako su već objasnili oni iz laboratorije, što je ona petljala oko pisma, zgrabivši ga rukom kad je bežala, uništavajući tako otiske prstiju ili neki drugi dokaz koji je možda postojao na koverti. Pa ipak, učiniće sve što mogu. Ako je pismo od Vukodlaka a ne od nekog novog i uvrnutog imitatora, onda možda postoje tragovi sa koverte i njene sadržine: pljuvačka (kojom se lepi krilce koverte i markica), vlakna, otisci prstiju. To su fizičke mogućnosti. A bilo je tu i nečeg tajanstvenog, možda bi mogli da uđu u trag mašini na kojoj je pismo otkucano. Možda neke jezičke neobičnosti ili pogreške u pisanju mogu da ukažu na kakav trag? A šta je s pečatom? Vukodlak ih je nadmudrio u prošlosti, da li je onda i poštanska adresa još jedno zametanje traga? Trebaće vremena za razne analize pisma. Laboratorija je efikasna, ali hemijske analize ne mogu da se ubrzavaju. I Lisa je sišla u laboratoriju, kao i Džordž Flajt. Bili su negde drugde u zgradi, ispijali čaj i pretresali pojedinosti četvrti-peti put, ali je Rebus voleo da gleda laboratorijske službenike na delu. Ovako je on zamišljao detektivski posao. Uvek ga je umirivalo da gleda nekog ko marljivo pristupa svom poslu. A svakako mu je trebalo da se umiri. Plan mu je uspeo. Pošlo mu je za rukom da prodrma i začika Vukodlaka. Morao je pak da shvati u kakvu opasnost dovodi Lisu. Naposletku, njena fotografija se našla u novinama, kao i njeno ime. Takođe su je, greškom, prekrstili u policijskog psihologa – isti oni ljudi koji su, u skladu sa prethodno podmetnutom pričom, zaključili da je Vukodlak možda gej ili transseksualac ili šta su već rekli. Lisa Frejzer je postala Vukodlakov neprijatelj, a on, Džon Rebus, uvukao ju je u sve vukući je za nos. „Glupo, Džone, o, kako je to samo glupo. Šta ako ju je Vukodlak pratio do stana i…?“ Ne, ne, ne: nije mogao da podnese da razmišlja o tome. Ali, iako se Lisino ime pojavilo u novinama, njena adresa nije. Kako je onda Vukodlak doznao njenu adresu? To je bilo problematičnije. I mnogo neprijateljskije. Za početak, nije bila upisana u imenik. Ali, kako je dobro znao, to nije predstavljalo prepreku nekom od autoriteta, nekom poput policijskog službenika. Isuse: zar je zaista reč o policajcu? Mora da ima i drugih kandidata: osoblje i studenti Univerzitetskog koledža, drugi psiholozi – i oni sigurno znaju Lisu. A ima i onih koji su mogli da povežu ime sa adresom: državni službenici, opštinari, poreznici, elektrodistribucija i

služba za dostavu plina, poštar, tip iz susedstva, mnogobrojni računarski programi, njena lokalna javna biblioteka. Odakle da počne? – Izvolite, inspektore. Jedan od saradnika mu je pružio fotokopiju otkucanog pisma. – Hvala – odvratio je Rebus. – Trenutno ispitujemo original, skeniramo tragove bilo čega zanimljivog. Obavestićemo vas. – Dobro. A šta je sa kovertom? – Testiranje pljuvačke će malo potrajati. Imaćemo nešto za vas u nekoliko narednih sati. Tu je, naravno, i fotografija, ali ona ne može tako dobro da se fotokopira. Znamo koja je vrsta papira, kao i to da je izrezana parom veoma oštrih makaza, možda poput onih malih za nokte, sudeći po dužini svakog zaseka. Rebus klimnu glavom, zureći u fotokopir-aparat. – Hvala još jednom – rekao je. – Nema problema. Nema problema? To nije bilo tačno; problema je bilo sijaset. Pročitao je pismo. Otkucano je ravnomerno i fino, kao da je korišćena nova pisaća mašina ili barem kvalitetni model, nešto poput električne mašine kakvu je i sam koristio tog jutra. Što se sadržine tiče, pa, to je izgledalo sasvim drugačije. PAZI SAD OVO, JA NISAM HOMOSESUALAC, OKEJ? VUKODLAK JE ONO ŠTO VUKODLAK ČINI. SLEDEĆE ŠTO VUKODLAK ČINI JESTE: UBIJA TEBE. NE BRINI, NEĆE BOLETI. VUKODLAK NE BOLI; SAMO ČINI ONO ŠTO JESTE. ZNAJ OVO, ŽNEO, VUKODLAK TE ZNA, GDE ŽIVIŠ, KAKO IZGLEDAŠ. SAMO RECI ISTINU I NIKAKVO TE ZLO NEĆE STIĆI. Na parčetu običnog papira A4 formata, presavijenog dvaput kako bi ga smestio u malu belu kovertu. Vukodlak je isekao Lisinu fotografiju iz jedne od novina. A onda joj je odsekao glavu i iscrtao krug tamnom olovkom na stomaku. Ovaj deo fotografije s njenim telom, išao je uz pismo. – Skot – zasiktao je Rebus. – Bože, kakav skot. Poneo je pismo hodnikom, uz stepenice do sobe u kojoj je sedeo Flajt i ponovo trljao lice.

– Gde je Lisa? – U toaletu. – Da li je…? – Uznemirena je ali se nosi s tim. Doktor joj je dao neko sredstvo za smirenje. Šta ti je to? – Rebus mu pruži fotokopiju pisma. Flajt brzo i pažljivo pročita pismo. – Da li ti, kog đavola, išta razumeš od ovoga? – Rebus sede na tvrdu stolicu, još uvek toplu od Lise. Ispružio je ruku i uzeo papir iz Flajtove ruke, a zatim nagnuo stolicu kako bi obojica mogli da proučavaju pismo. – Pa – reče on. – Nisam siguran. Na prvi pogled, čini se kao delo nekog polupismenog. – Slažem se. – Pa ipak, deluje mi nekako iskonstruisano. Pogledaj interpunkciju, Džordže. Savršeno tačna, do poslednjeg zareza. A služi se i dvotačkom i tačkom sa zarezom. Kakva to osoba napiše „žneo“ umesto „ženo“, a ipak zna kada se koristi tačka zarez? Flajt je pomno proučavao pismo, klimajući glavom. – Reci. – Pa, Rona, moja bivša žena, ona je nastavnica. Sećam se da mi je pričala kako je frustrirajuće to što niko u školama ne predaje bar ono osnovno iz gramatike i pravopisa. Pričala je kako deca rastu bez potrebe za dvotačkom i tačkom zarez, kao i bez ikakve predstave o tome kako se koriste. Rekao bih stoga da imamo posla sa nekim ko je veoma obrazovan ili sredovečan, koji je obrazovanje stekao u vreme kada se u svakoj školi još uvek učio pravopis. Flajt se ovlaš osmehnu. – Vidim da si ponovo čitao one svoje knjige iz psihologije, Džone. – Nije sve crna magija, Džordže. Uglavnom se bazira na zdravom razumu i načinu na koji tumačiš stvari. Želiš da nastavim? – Pretvorio sam se u uho. – Pa – Rebus je ponovo prstom prelazio po pismu. – Ima ovde još nečeg, što mi govori da je pismo zaista poteklo od ubice, a ne da je delo nekog tamo ludaka. – Je l’? – Ajde, Džordže, gde je trag? Podigao je papir ka Flajtu. Flajt se nakratko iskezio a zatim ga prihvatio.