I Čejmbersov smeh preko telefona. – Nadam se da te nisam povredio, inspektore. – Rebus je pregledao svoju ruku, bolno je savijajući. Prsti su mu bili skoro iščupani iz zglobova. Mali prst je već počeo da otiče. Neki prelom? Možda. – Dakle – reče Čejmbers – poslednji put ti nudim nešto što teško možeš da odbiješ. Zaustavi auto ili ću ubiti doktorku Frejzer. – Ona nije doktorka, Čejmberse, već studentkinja. – Progutao je knedlu, Lisa sada zna da on zna. To sada svakako više nije bilo važno. Duboko je udahnuo. – Ubij je – reče on. Iza njega, sudija zapanjeno uzdahnu, ali Rebus razuveravajuće odmahnu glavom. – Šta si rekao? – zapita Čejmbers. – Rekao sam da je ubiješ. Nije me briga. Lepo me je izvozala protekle nedelje. Sama je kriva što se toliko upetljala. A pošto je ubiješ, veoma ću uživati dok ubijam tebe, gospodine Čejmbers. Ponovo je začuo Lisin slabašni glas. – Bože, Džone, molim te, nemoj! – A zatim Čejmbersov, koji kao da se umirio, dok se Rebus sve više uzrujavao. – Kako želiš, inspektore, kako želiš. – Glas mu je bio leden poput poda u mrtvačnici, iz njega je svaki trag ljudskosti nestao. Možda delimično i Rebusovom zaslugom, koji mu se rugao u novinskim pričama, izmišljotinama. Ali Čejmbers se nije okomio na Rebusa, već na Lisu. Da je Rebus u „Old Bejli“ stigao samo koji minut kasnije, ona bi otišla u sigurnu smrt. Ovako, ništa nije bilo sigurno. Ništa osim činjenice da je Malkolm Čejmbers lud. – Skreće u Monmut strit – reče sudija odmerenim glasom. Uspeo je da pojmi Čejmbersovu krivicu, užas onoga što se dešavalo i što se još uvek moglo desiti. Rebus odozgo začu zvuk vitlanja, i podiže pogled ka helikopteru koji je pratio njihovu trku automobilima. Policijski helikopter. Čuo je i sirene. Po svemu sudeći, dakle, čuo ih je i Čejmbers. Be-em-ve je poleteo napred, zasekavši bok jednog automobila dok je pokušavao da se ugura u prostor između. Oštećeno vozilo je stalo. Rebus je prikočio, čvrsto se držeći za volan, ali je ipak zakačio branik sa vozačeve strane i razbio far. – Izvinjavam se zbog ovoga. – Ne brinite za auto – reče sudija. – Samo mu ne dozvolite da umakne. – Neće umaći – reče Rebus, sa neočekivanim naletom samuverenosti. „Odakle li se, kog đavola, to stvorilo?“ Kako je pomislio na to, auto je ponovo nestao, ostavljajući za sobom lelujavo isparenje.
Sada su se našli u Sent Martins lejnu. Ljudi su se šetali, pre bioskopa ili posle posla. Grozničavi Vest End. Iz naizgled nepoznatog razloga, saobraćaj se proredio, i gomila se zablenula kada je prvo be-em-ve a potom i jaguar proleteo kraj njih. Kako su prilazili Trafalgar skveru, Rebus je s leve i desne strane spazio policajce u svetlećim žutim jaknama, koji su zadržavali saobraćaj u bočnim ulicama. Zašto bi radili tako nešto? Osim… Privremena barikada! Ostavljen je jedan prilaz Trafalgar skveru, svi izlazi su blokirani a sam trg ispražnjen za njih. Imaće ga za koji čas. „Bog te blagoslovio“, Džordže Flajte. Rebus podiže slušalicu, glas mu se pretvorio u režanje a tačkice pljuvačke su mrljale vetrobran kada je progovorio. – Zaustavi auto, Čejmberse. Nemaš kud. Tišina. Već su ušli na Trafalgar skver, dok su kolone svuda oko njih svirale, zaustavljene podignutom pozornikovom rukom u rukavici. Rebus je ponovo jurcao. Čitav jedan deo Londona, Vest End, bio je u zastoju kako bi se on u jaguaru trkao sa be-em-veom. Setio se prijatelja koji bi dali sve na svetu da budu na njegovom mestu. A njega je čekao posao. U tome je bila caka; još jedan posao koji je trebalo raščistiti. Isto tako je mogao da juri nekakve tinejdžere u kortini kroz ulice nekog edinburškog naselja. Ali nije. Napravili su pun krug oko Nelsonovog spomenika. Kanadska kuća, Južnoafrička kuća i Nacionalna galerija bile su samo nejasne mrlje. Sudija je bio bačen na vrata iza Rebusa. – Drž’te se – reče Rebus. – Za šta, moliću lepo? Rebus se nasmeja. Urlao je od smeha. A onda je shvatio da je još uvek na vezi sa Čejmbersom u be-em-veu. Još se glasnije nasmejao, podižući slušalicu, dok su mu zglobovi šaka na volanu beleli a bol ga probadao kroz ruku. – Zabavljaš se, Čejmberse? – povikao je. – Kao što kažu na televiziji, nigde se ne možeš sakriti! A onda se be-em-ve trgnu, i Rebus ču Čejmbersa kako iznenađeno uzdahnu. – Ti kučko! – Još jedan trzaj, a zatim zvuci borbe. Lisa se borila, sada kada je Čejmbers rešio da se beskrajno vrti ukrug. – Ne!
– Sklanjaj se! – Ima da… A zatim prodoran krik, dva prodorna krika, oba visoka, činilo se oba ženska, i crni auto se više nije kretao po krivini već je poleteo pravo na pločnik i zaleteo se u autobusku stanicu, gužvajući metalnu konstrukciju i produžavajući pravo u zidove same Nacionalne galerije. – Lisa! – povika Rebus. Naglo zakoči auto. Vrata sa vozačeve strane beem-vea se uz škripu odškrinuše i Čejmbers, teturajući se, izađe, pognuvši se u polutrku, čvrsto stiskajući nešto u desnoj šaci, sa povređenom nogom. Rebus se spetljao sa vratima na svom autu, konačno pronašavši bravu. Potrčao je ka be-em-veu i zavirio u njega. Lisa se skljokala na mestu suvozača, sa pojasom koji joj je išao koso preko tela. Ječala je ali na njoj nije bilo nikakvih tragova krvi. Iščašila je vrat. Ništa ozbiljnije od iščašenja vrata. Otvorila je oči. – Džone? – Bićeš dobro, Lisa. Samo se drži. Neko pristiže. – Zaista, približavala su im se policijska vozila, ljudi u uniformama su utrčali na trg. Rebus skrenu pogled sa automobila i potraži Čejmbersa. – Tamo! – Sudija je izašao iz jaguara i pokazivao ukočenom rukom naviše. Rebus je pratio ruku do stepeništa Nacionalne galerije. Čejmbers je stigao do poslednjeg stepenika. – Čejmberse! – povika Rebus. – Čejmberse! Ali se telo izgubi sa vidika. Rebus krenu ka stepeništu, otkrivši da mu noge klecaju. Kao da je umesto kostiju i hrskavica imao gumu koja ga je držala u uspravnom položaju. Popeo se stepeništem i ušao u zgradu na najbliža vrata – vrata za izlaz. Žena u uniformi je ležala na podu foajea, a nad njom je stajao neki muškarac. Čovek je pokazao na unutrašnjost galerije. – Utrčao je unutra! I kud god je Malkolm Čejmbers išao, Rebus ga je sledio. * * * Trčao je i trčao i trčao. Kao što je bežao od svog oca, trčao i penjao se stepenicama do potkrovlja u nadi da će se sakriti. Na kraju ga je uvek nalazio. Čak i kad bi
se krio čitav dan i pola noći, glad i žeđ bi ga napokon naterali da ode dole, tamo gde su ga čekali. Noga ga je bolela. I posekao se. Lice ga pecka. Topla krv mu kaplje niz bradu, niz vrat. A on trči. Njegovo detinjstvo nije bilo sasvim loše. Seća se kako je njegova majka nežno štrickala dlake iz očevih nozdrva. „Dugačke dlačice u nosu su tako neprikladne kod muškarca.“ To nije bila njegova krivica, zar ne, bilo šta od toga, već njihova. Oni su priželjkivali ćerku; nikada nisu želeli sina. Majka ga je oblačila u ružičasto, u boje i odeću za devojčice. A onda ga je slikala, slikala ga sa dugačkim, plavim kovrdžama, zamišljala ga u svojim slikama, u svojim pejzažima. Devojčica koja trči kraj obale reke. Trči sa mašnama u kosi. Trči. Prolazi jednog stražara, pa drugog. Zaleće se u njih. Negde se čuje zvonjava alarma. Možda mu se samo pričinjava. Sve ove slike. Odakle dolaze sve ova slike? Kroz jedna vrata skrenu desno, pa kroz druga. Držali su ga kod kuće. Škole nisu mogle da mu pruže obrazovanje kakvo su oni mogli. Kućno obrazovanje. Kućna radinost. Njegov otac bi ponekad noću pijan rušio majčina platna i igrao po njima. – Umetnost! Jebeš umetnost! – Otplesao bi svoj mali ples uz kikot u grlu a njegova majka bi za sve to vreme sedela s licem u rukama i plakala, a zatim otrčala u svoju sobu i stavljala rezu na vrata. Tih noći bi se njegov otac oteturao do njegove sobe. Samo da se pomazi. Slatki alkoholni zadah. Samo da se pomazi. A onda i više od maženja, mnogo više. – Širom ih otvori, kao kod zubara. – Hriste, toliko ga je bolelo. Prst koji se probija… jezik… bolno iskustvo se vraća… Još gori su bili zvuci, tupo stenjanje, glasno disanje kroz nos. A zatim gluma, pretvaranje da je sve bila samo igra, to je sve. Kako bi to dokazao, njegov otac bi se saginjao i blago ga gricnuo za stomak, režeći kao medved. Napućenim usnama po golom telu. A zatim smeh. – Vidiš, bila je to samo igra, je l’ tako? Ne, nikada nije bila igra. Nikada. Trčanje. U potkrovlje. U baštu, kako bi se stisnuo iza šupe, gde su peckave koprive. Njihovo peckanje nije bilo strašno kao očevi ugrizi. Da li je njegova majka znala? Naravno da je znala. Jednom, kada je pokušao da joj šapatom kaže, odbila je da ga sasluša. – Ne, ne tvoj otac, izmišljaš stvari, Malkolme. – Ali su njene slike postale sve nasilnije, polja ljubičasta i crna, voda kao krv crvena. Figure na obali reke postale su kosturi, oslikani belom bojom kao duhovi.
Dugo je uspevao da sve to uspešno sakrije. Ali onda mu se vratila. I sada je on uglavnom bio „ona“, postao je obuzet njome i njenom potrebom za… Ne osvetom, jer se to ne bi moglo nazvati osvetom. Nečim dubljim od osvete, nekom ogromnom i pohlepnom potrebom bez imena, bez oblika. Samo sa svrhom. O da, sa svrhom. Ovuda pa onuda. Ljudi u galeriji mu se sklanjaju. Alarm još uvek zvoni. U njegovoj glavi se čuje siktanje, poput dečje zvečke. S-s-s-s-s-s-s-s-s. S-ss-s-s-s-s-s-s. Slike pored kojih protrčava – smešne su. Dugačke dlačice, Džoni. Nijedna nije odražavala stvarni život, a još manje život ispod površine. Nijedna nije mogla da podražava misli mračnog pećinskog čoveka koji čuči u svakom ljudskom biću na planeti. Ali zatim odgurnu vrata i sve je sasvim drugačije. Soba sa tamom i igrom senki, lobanjama i namrštenim ubledelim licima. Da, ovako je. Velaskez, El Greko, španski slikari. Lobanja i senka. Ah, taj Velaskez. Zašto njegova majka nije slikala ovako? Kada su umrli. (Zajedno, u krevetu. Isticanje plina. Policija je izjavila da je dete imalo sreće što je preživelo. Srećom je njegov prozor bio odškrinut pet centimetara.) Kada su umrli, sve što je iz kuće poneo sa sobom bile su njene slike, sve odreda. – Samo igra. – Dugačke dlačice, Džoni. – Štricka ih makazicama, dok njegov otac spava. Molio ju je očima, preklinjao da zabije vrh makazica u očevo mesnato nemo grlo. Bila je tako nežna. Štric. Tako fina i nežna. Štric. Dete je imalo sreće. Šta su pa oni mogli da znaju? * * * Rebus se pope stepeništem, pa prođe kroz knjižaru. Ostali policajci su bili odmah iza njega. Pokazao im je da se rašire. Neće moći da umakne. Ali ih je upozorio i da se drže na odstojanju. Malkolm Čejmbers je njegov. Prva galerija je bila ogromna, sa crvenim zidovima. Stražar mu je pokazao na vrata s desne strane i Rebus im brzim korakom priđe. Kraj vrata se nalazila slika koja je prikazivala obezglavljeni leš iz kojeg je šikljala krv. Slika je tako dobro odražavala Rebusove misli da se sumorno osmehnuo. Na narandžastom tepihu su se videle tačke krvi boje rđe. Ali i bez njih, ne bi mu bilo teško da prati Čejmbersov trag. Turisti i osoblje muzeja sklanjali
su se od njega, pokazujući mu put. Zvono alarma bilo je jasno i oštro, i pomagalo mu da se usredsredi. Noge su mu ponovo bile čvrste a srce mu je tako glasno upumpavalo krv da se pitao da li ga i drugi čuju. Skrenuo je udesno, iz manje prostorije u ćošku u drugu veliku galeriju, na čijem se udaljenom kraju nalazio par pozamašnih drvenih i staklenih vrata. Kraj njih je stajao još jedan službenik i zavijao ranjenu ruku. Na jednom krilu vrata video se krvavi otisak ruke. Rebus je stao i zagledao se u sobu. U najudaljenijem ćošku, skljokan na podu, sedeo je Vukodlak. Pravo iznad njega na zidu nalazila se slika nekog monaha, s licem u senci pod kapuljačom. Prilika kao da se molila nebesima, držeći u ruci lobanju. Trag krvi je kapao niz lobanju i kraj nje. Rebus odgurnu vrata i uđe u sobu. Kraj ove slike nalazila se još jedna, sa Devicom Marijom i zvezdama oko onoga što je ostalo od njene glave. Ogromna rupa je bila probijena kroz njeno lice. Prilika ispod slika bila je nepomična i nema. Rebus je napravio nekoliko koraka. Pogledao je nalevo i primetio da se na suprotnom zidu nalaze portreti plemića nesrećnog izgleda. Imali su svako pravo da budu nesrećni. Posekotine na svakom platnu gotovo su im razdvojile glave od tela. Približio se. Dovoljno da pročita da je slika kraj Malkolma Čejmbersa Velaskezova, Bezgrešno začeće. Rebus se ponovo osmehnu. Stvarno bezgrešno. A onda Malkolm Čejmbers cimnu glavom naviše. Oči su mu bile ledene, lice prekriveno staklom sa vetrobrana be-em-vea. Glas, kada je prozborio, bio je tup i umoran. – Inspektore Rebus. Rebus klimnu glavom, iako to nije bilo pitanje. – Pitam se – reče Čejmbers – zašto me majka nikada nije dovela ovamo. Ne sećam se da su me ikuda vodili, osim možda u Muzej Madam Tiso. Da li ste ikada bili u Muzeju Madam Tiso, inspektore? Meni se sviđa Soba užasa. Moja majka nije htela da uđe čak ni sa mnom. – Nasmejao se i naslonio na prečku za noge iza sebe, spreman da se odgurne i ustane. – Verovatno nemaju cenu. Luckasto, zapravo. To su samo slike, na kraju krajeva. Zašto slike ne bi imale cenu? Rebus ispruži ruku kako bi mu pomogao da ustane. Istovremeno, ponovo osmotri portrete. Prerezane. Ne iscepane, nego prerezane. Kao ruka službenika. Ne ljudskom rukom, već nekakvim oružjem.
Prekasno. Mali kuhinjski nož u Čejmbersovoj ruci već je prodirao kroz Rebusovu košulju. Čejmbers je skočio na noge i gurao Rebusa natraške, ka portretima na udaljenom zidu. Čejmbers se napajao ludilom. Rebus oseti kako iza sebe nogama kači prečku za noge, kako mu glava pada na jednu od slika, lupnuvši o zid. Desnom rukom je čvrsto držao Čejmbersovu ruku s nožem, tako da je vrh noža i dalje bušio njegov stomak ali nije mogao da se zarije dublje. Zabi koleno u Čejmbersove prepone, istovremeno nabijajući koren svoje leve ruke u Čejmbersov nos. Začu se škripa kada je pritisak na nožu popustio. Rebus uvrnu Čejmbersov zglob, pokušavajući da mu izbije nož, ali je Čejmbersov stisak bio snažan. Ponovo uspravljeni i odmaknuti od zida, borili su se za nož. Čejmbers je jaukao, zavijao. Ti zvuci slediše Rebusa iako se rvao s njim; kao da se borio sa sámom tamom. Neželjene misli su mu jurcale kroz glavu: pretrpani vozovi podzemne železnice, zlostavljači dece, prosjaci, prazna lica, pankeri i podvodači – kao da su ga sve stvari koje je video i iskusio u Londonu zapljusnule u konačnom naletu talasa. Nije se usuđivao da Čejmbersa pogleda u lice, iz straha da će se zalediti. Sve slike naokolo pričinjavale su mu se kao nejasni obrisi plavog, crnog i sivog dok je plesao ovaj ples smrti, osećajući kako Čejmbers biva osnažen a on sve umorniji. Umoran i ošamućen, dok se prostorija vrti ukrug, a nekakva tupost teče kroz njegov stomak ka rupi koju je načinio nož. Nož, koji se sada pomera, uz novopronađenu snagu, snagu kojoj Rebus ne može da se suprotstavi bilo čime osim iskrivljenim licem. Izaziva samog sebe da se suoči sa Čejmbersom. Čini to, i vidi oči koje zure u njega poput bikovskih, dok su mu usta prkosno iskrivljena a brada isturena. U njima je nešto više od prkosa, više od ludila, nekakva odlučnost. Rebus to oseća istovremeno kad i uvrtanje noža. Uvrtanje od sto osamdeset stepeni. A zatim je ponovo odgurnut unazad. Čejmbers kreće u napad, gura ga, moćan poput kakve mašine, sve dok Rebus ne tresne o drugi zid, a Čejmbers za njim. U svojevrsnom su zagrljaju; tela im se gotovo prisno dodiruju. Čejmbers je težak, prevelik teret. Obrazom se naslanja na Rebusov, sve dok ga Rebus, povrativši dah, ne odgurnu od sebe. Čejmbers uz posrtanje krenu ka sredini sobe, noža zarivenog u prsa sve do drške. Krivi glavu kako bi pogledao dole dok mu tamna krv kaplje iz uglova usana. Hvata dršku noža, a zatim diže pogled ka Rebusu i osmehuje se kao da se izvinjava. – Tako neprikladne... kod muškarca. – A zatim pada na kolena. Trup mu pada napred. Glava udara u tepih. I ostaje tako. Rebus teško diše.
Odgurnuvši se od zida, korača do sredine prostorije i vrhom cipele pogura telo, okrenuvši Čejmbersa u stranu. Lice mu izgleda mirno, uprkos tragovima krvi. Rebus sa dva prsta napipava prednju stranu svoje košulje. Na njima ostaju vlažni tragovi krvi. To mu nije toliko važno kao činjenica da se pokazalo kako je Vukodlak ipak čovek, običan smrtnik, koji je sada mrtav. Rebus zna da se može pohvaliti time, ako poželi; ali ne želi. Reći će im da odnesu nož i uzmu otiske prstiju s njega. Pronaći će samo Čejmbersove otiske. Naravno, to ništa ne znači jer će ljudi poput Flajta i dalje misliti da ga je Rebus ubio. Ali Rebus nije ubio Vukodlaka, a nije sasvim siguran ni šta jeste: kukavičluk, krivica ili nešto dublje, nešto što se nikada neće razjasniti. Tako neprikladne… kod muškarca. Kakvo je to posmrtno slovo? – Džone? Bio je to Flajtov glas. Iza njega su stajala dvojica naoružanih policajaca. – Nema potrebe za srebrnim mecima, Džordže – reče Rebus. Stajao je okružen oštećenim umetničkim delima vrednim, po njegovim procenama, više miliona funti, sa alarmom koji zvoni i nepreglednom kolonom vozila u centralnom Londonu, koja se neće pomeriti dok se Trafalgar skver ponovo ne otvori. – Rekao sam ti da će biti lako – rekao je. * * * Lisa Frejzer je bila dobro. Potresena, sa nekoliko modrica i iščašenim vratom. U bolnici su hteli da je zadrže preko noći, iz predostrožnosti. I Rebusa su hteli da zadrže, ali je on odbio. Umesto toga je dobio tablete protiv bolova i tri kopče na stomaku. Rana nije bila duboka, kako su objasnili, ali su hteli da budu sigurni. Upotrebili su debeo, crni konac. Kada je stigao u Čejmbersov ogromni stan na dva nivoa u Izlingtonu, sve je vrvelo od policije, forenzičara, fotografa i uobičajene pratnje. Napolju su novinari očajnički iščekivali da im se obrati, neki ga prepoznavši sa improvizovane konferencije koju je sazvao ispred kuće u Koperplejt stritu. Progurao se kraj njih, pravo u Vukodlakovu jazbinu. – Džone, kako si? – Bio je to Džordž Flajt, koji je izgledao pometeno zbog događaja od tog dana. Položio je ruku na Rebusovo rame. Rebus se osmehnu. – Dobro sam, Džordže. Šta ste pronašli?
Stajali su u glavnom predsoblju. Flajt baci pogled iza sebe, u jednu od soba koje vode iz predsoblja. – Nećeš verovati – reče. – Ni sâm ne mogu da poverujem. – U dahu mu se osećao viski. Slavlje je već počelo. Rebus priđe vratima i uđe u sobu. Tu su fotografi i forenzičari užurbano obavljali svoj posao. Visoki čovek se uspravio iza sofe i pogledao Rebusa. Bio je to Filip Kazins. Osmehnuo se i klimnuo glavom. Kraj njega je stajala Izabel Peni, sa blokčetom u ruci. Ali je Rebus primetio da ne skicira i da joj je s lica nestao svaki trag živosti. Činilo se da je čak i ona potresena. Prizor je svakako bio užasavajući, ali je najgori bio smrad, zadah i zujanje muva. Jedan zid bio je pokriven onim što su nekada bile slike – veoma grubo oslikane, što je i Rebus mogao da primeti. One su sada bile rastrgane na dronjke, od kojih su neki ležali na podu. Na suprotnom zidu je bilo toliko grafita koliko bi priličilo naselju kao što je Čerčil estejt. Užasne stvari: JEBEŠ UMETNOST. OSETI SIROMAŠNE. UBIJ PANDURE. Sve ludačke koještarije. Dva su tela bila nemarno bačena iza sofe a treće je ležalo ispod stola, kao da je neko pokušao da ih samo skloni iz svog vidokruga. Tepih i zidovi su bili isprskani tankim mlazevima krvi a sladunjavi vonj je Rebusu ukazivao na to da je najmanje jedno od tela danima ležalo ovde. Lako je bilo suočiti se s tim, sada kada se sve okončalo, ali nije bilo lako shvatiti zašto? To je brinulo Flajta. – Jednostavno ne mogu da shvatim motiv, Džone. Mislim, Čejmbers je imao sve. Zašto je, do đavola, morao da…? Mislim, zašto je uopšte…? – Nalazili su se u dnevnoj sobi. Nije bilo nikakvih tragova. Čejmbersov privatni život činio se uredan i bezazlen kao i preostali deo njegovog doma. Samo ona jedna soba, taj jedan tajni kutak. Ako se sve to izuzme, izgledalo je kao da se nalaze u stanu bilo kog uspešnog advokata, koji je zadubljen u svoje knjige, sto, prepisku, dokumenta na kompjuteru. Rebusu to nije previše smetalo. Nije mu smetalo ni da nikada ne saznaju pravi motiv. Slegnuo je ramenima. – Sačekaj da mu objave biografiju, Džordže – reče Rebus – možda tada dobiješ odgovor. – „Ili pitaj nekog psihologa“, pomisli. Ni najmanje nije sumnjao da će se pojaviti mnogobrojne teorije. Flajt je, međutim, odmahivao, trljao se po glavi, licu, vratu. Još uvek nije mogao da veruje da se sve okončalo. Rebus dlanom dotaknu njegovu ruku. Pogledali su se. Rebus je lagano klimao glavom a zatim namignuo. – Trebalo je da budeš u onom jaguaru, Džordže. Bilo je čarobno.
Flajt je uspeo da se uprkos svemu osmehne. – Reci to sudiji – odgovorio je. – Reci to sudiji. * * * Rebus je te noći večerao u domu Džordža Flajta, jelo koje je spravila Marion. Napokon su ispunili obećanje o zajedničkoj večeri, ali je povod bio mračan pa im se raspoloženje malo popravilo tek kada su u kasnim vestima odgledali intervju sa nekim istoričarem umetnosti koji je pričao o šteti na slikama u Španskoj sobi Nacionalne galerije. – Takvo besmisleno pustošenje… vandalizam… čisti, hiroviti… neprocenjive… možda nenadoknadivo… na hiljade funti… nasleđe. – Bla-bla-bla – podrugljivo je rekao Flajt. – Barem možeš da zakrpiš prokletu sliku. Ovi ljudi pola vremena provedu pričajući iz dupeta. – Džordže! – Izvini, Marion – skrušeno uzvrati Flajt. Osmotrio je Rebusa, koji mu je namignuo. Kasnije, kada je ona otišla na spavanje, dvojica muškaraca su sela da ispiju poslednju čašicu brendija. – Rešio sam da odem u penziju – objavi Flajt. – Marion me već godinama pritiska. Zdravlje mi nije kao što je bilo. – Nadam se da nije ništa ozbiljno? Flajt odmahnu glavom. – Ne, nije to. Postoji neka firma za obezbeđenje koja mi je ponudila posao. Više novca, radi se od devet do pet. Znaš kako je. Rebus klimnu glavom. Video je kako neki od najboljih starešina, poput noćnih leptirova, koji se skupljaju oko sijalice, odlaze u firme za obezbeđenje i slična mesta. Ispraznio je svoju čašu. – Kada odlaziš? – zapita Flajt. – Mislio sam da otputujem sutra. Mogu da se vratim za svedočenje. Flajt klimnu. – Sledeći put kad dođeš, čeka te slobodna soba kod nas. – Hvala ti, Džordže. – Rebus ustade. – Odvešću te u hotel – ponudi se Flajt, ali Rebus odmahnu glavom. – Pozovi mi taksi – navaljivao je. – Ne želim da te privedu zbog vožnje u pijanom stanju. Zamisli kako bi se to odrazilo na tvoju penziju. Flajt je zurio u svoju čašu s brendijem. – Imaš pravo – reče. – Dobro, zovem taksi. – Kliznu rukom u džep. – Uzgred, imam poklončić za tebe.
Ispružio je stisnutu pesnicu ka Rebusu, koji je ispod nje stavio otvoren dlan. Parče papira je palo iz Flajtove ruke u njegovu. Rebus odmota papirić. Bila je to adresa. Rebus pogleda Flajta i s razumevanjem klimnu glavom. – Hvala ti, Džordže – reče. – Bez grubosti, Džone, a? – Bez grubosti – složio se Rebus.
Porodica Te je večeri spavao čvrstim snom, ali se sledećeg jutra probudio u šest i istog trena se uspravio u krevetu. Stomak ga je boleo, peklo ga je kao da je upravo progutao alkohol. Doktori su ga upozorili da ne pije alkohol. Prethodne večeri je popio samo jednu čašu vina i dve čaše brendija. Protrljao je deo oko rane, trudeći se da odagna bol a zatim je uzeo dve tablete protiv bolova sa čašom česmovače pre nego što se obukao i obuo. Taksista, iako pospan, bio je pun priča o jučerašnjem dešavanju. – Bio sam u Vajtholu, je l’ tako? Čitav sat i petnaest minuta u taksiju pre nego što se saobraćaj ponovo pokrenuo. Prokletih sat i četvrt. Ni trku nisam video, ali sam čuo lomljavu. Rebus je sedeo zavaljen i ćutao, čitavim putem do niza zgrada u Betnal grinu. Platio je taksisti i ponovo pogledao papirić koji mu je dao Flajt. Broj četrdeset šest, četvrti sprat, stan šest. Lift je bazdeo na sirće. Iz zgužvanog papirnog pakovanja u jednom ćošku curili su nedovoljno prženi krompirići i masa za pohovanje. Flajt je bio u pravu: najvažnije je bilo imati dobru mrežu doušnika – tako su se najbrže dobijala željena obaveštenja. Ali što može da dobavi dobra mreža jednog pandura, može i dobra mreža jednog kriminalca. Rebus se ponadao da će stići na vreme. Brzo je prešao preko malog odmorišta od otvorenih vrata lifta do vrata jednog od stanova ispred kojeg su se u plastičnoj nosiljci nalazile dve prazne flaše mleka. Uzeo je jednu flašu i požurio do lifta upravo u času kada su se vrata treskom zatvarala kako bi ih zaglavio. Vrata su ostala odškrinuta a lift nije otišao. Nikada se ne zna kada je potrebno brzo uteći. A zatim se uzanim hodnikom zaputio do stana broj šest, oslonio se na zid i petom cipele šutnuo kvaku. Vrata se širom otvoriše i on uđe u ustajali hodnik. Još jedna vrata, još jedan udarac i našao se licem u lice sa Kenijem Votkisom. Votkis je spavao na dušeku na podu. Sada je stajao uspravan, samo u gaćama i drhtao kraj najudaljenijeg zida od vrata. Provlačio je prstima kroz kosu unazad kada je shvatio ko je pred njim. – Is-Isuse – zamucao je. – Šta vi tražite ovde?
– Zdravo, Keni – reče Rebus i koraknu u sobu. – Mislio sam da porazgovaramo malo. – O čemu? – Ne biste se uplašili kao što se Keni Votkis uplašio zbog toga što vam je neko razvalio ulazna vrata u pola šest ujutru. Tako biste se uplašili samo zbog onog ko je to uradio i zašto. – O stricu Tomiju. – Stricu Tomiju? – Keni Votkis se neubedljivo osmehnu. Primakao se dušeku i počeo da navlači par iscepanih farmerki. – Šta u vezi s njim? – Čega se toliko plašiš, Keni? Zašto se kriješ? – Krijem? – Ponovo taj osmeh. – Ko kaže da se krijem? Rebus odmahnu glavom, uz osmeh koji je izražavao saosećanje. – Žao mi te je, Keni, stvarno jeste. Nedeljno vidim na stotine takvih kao što si ti. Ambiciozni ali bez mozga. Hvalisavi ali bez petlje. U Londonu sam tek nedelju dana i već znam kako da te pronađem kada mi trebaš. Misliš da Tomi ne može? Misliš da će odustati? Ne, ima da ti prikuca glavu za zid. – Svašta. – Sada, kada je obukao farmerke i navukao crnu majicu, Kenijev glas više nije onako podrhtavao. Ipak nije mogao da sakrije pogled u svojim očima, taj progonjeni, proganjani pogled. Rebus je odlučio da bude blag. Zavukao je ruku u džep i izvadio kutiju cigareta, ponudio jednu Keniju i pripalio mu je pre nego što je i sam uzeo jednu. Protrljao je stomak. „Isuse, ala boli.“ Nadao se da će kopče izdržati. – Potkradao si ga – nezainteresovano izjavi Rebus. – Prodavao je ukradenu robu, ti si mu bio kurir i delio si je dalje. Ali bi ponešto i zadržao, zar ne? Sa svakim poslom uzimao bi malo više nego što je znao. Zašto? Štediš za stan u Doklandu? Da bi pokrenuo sopstveni posao? Možda si postao pohlepan, ne znam. Ali je Tomi postao sumnjičav. Bio si u sudnici onog dana jer si hteo da se uveriš da će da padne. Jedino bi te to spaslo. Kada se to nije dogodilo, i dalje si pokušavao da mu zamažeš oči, vičući odozgo sa balkona. Ali posle toga bilo je pitanje vremena. A kada si čuo da se od slučaja odustalo, pa, znao si da će da krene pravo na tebe. I zato si pobegao. Nisi pobegao dovoljno daleko, Keni. – Šta je vas briga? – Reči su bile ljutite, ali je ta ljutnja proizlazila iz straha i nije bila upućena Rebusu. On je samo bio glasnik. – Samo jedno – mirno je rekao Rebus – drži se podalje od Semi. Nemoj više nikada da joj priđeš, ne pokušavaj ni da razgovaraš s njom. Zapravo, najbolje bi ti bilo da sedneš na voz, u autobus ili šta već, i zapališ iz Londona. Ne brini se, nešto ćemo već nakačiti Tomiju, pre ili kasnije. Onda
se, možda, možeš vratiti. – Ponovo je zavukao ruku u džep. Izvadio je ruku držeći svežanj novčanica od deset funti u ruci, zgulio četiri i bacio ih na dušek. – Nudim ti kartu u jednom pravcu, i predlažem ti da je odmah uzmeš, ovog jutra. Oči i glas su mu zvučali sumnjičavo. – Nećete me privesti? – Zašto bih to uradio? Osmeh mu je ovog puta bio samouvereniji. Pogledao je novac. – Porodična stvar, Rebuse, ništa više. Mogu da se brinem o sebi. – Možeš li? – Rebus klimnu, osmotrivši sobu sa tapetama koje su se ljuštile i zamandaljenim prozorima, dušekom s jednim jedinim izgužvanim čaršavom. – Važi se. – Okrenuo se da pođe. – Nisam samo ja, znate. Rebus zastade ali se nije okrenuo. – Šta? – Pokušao je da ne zvuči zainteresovano. – Učestvovao je i jedan pandur. Dobijao je deo od pljački. Rebus glasno udahnu. Da li mora da sazna? Da li želi da zna? Keni Votkis mu nije ostavio mogućnost izbora. – Detektiv Lem – reče on. Rebus tiho uzdahnu, ali, ne govoreći ništa, ne pokazujući ništa, išeta se iz stana i, otvorivši vrata lifta, šutnuvši flašu, pritisnu dugme za prizemlje i sačeka da se lagano spusti. Izvan zgrade je zastao da ugasi cigaretu. Ponovo je protrljao stomak. Glupo je što nije sa sobom poneo tablete protiv bolova. Krajičkom oka mogao je da osmotri neobeleženi kombi na parkingu. Šest i četrdeset pet. Moglo je da postoji savršeno razumno objašnjenje za to, kao i za činjenicu da su dva muškarca nepomično sedela na prednjim sedištima. Možda se spremaju da pođu na posao, zar ne? Zapravo, Rebus je i te kako dobro znao da su upravo to i radili. Mogao je da bira. Mogao je da ih pusti da rade svoj posao ili da ih spreči u tome. Napokon se, nakon sekundu-dve odlučio, imajući Samantino lice u glavi, prišao nemarno kombiju i, dok su ljudi ignorisali njegovo postojanje, glasno tresnuo po prozoru suvozača. Suvozač ga je pogledao s neskrivenim neprijateljstvom ali, primetivši da Rebusa to ne odvraća, spustio je prozor. – Da?! Rebus unese svoju legitimaciju čoveku u lice, tako da mu je plastika okrznula nos. – Policija – prasnu. – A sad se nosite odavde. I recite Tomiju Votkisu da držimo njegovog sinovca pod dvadesetčetvoročasovnom prismotrom. Ako
mu se nešto desi, znaćemo kuda da odemo i koga da optužimo. – Rebus koraknu unazad i pažljivo osmotri ovog čoveka. – Misliš da možeš sve da zapamtiš ili da ti napišem? Suvozač je glasno režao dok je zatvarao prozor. Vozač je već upalio motor. Dok se kretao, Rebus ga šutnu postrance za srećan put. Možda Keni ode a možda i ostane. Odluka je na njemu. Rebus mu je dao da bira. Da li će mladić izabrati ponuđeno, Rebus nije mogao da zna. – Kao Pontije Pilat – promrmljao je za sebe dok se kretao ka glavnoj ulici. Stojeći kraj bandere, čekajući i moleći se da crni taksi naiđe, ugleda Kenija Votkisa kako izlazi iz zgrade sa vrećom preko ramena i, osvrćući se oko sebe, počinje da trči ka udaljenom kraju naselja. Rebus klimnu glavom. – Tako je, momče – reče dok se uz škripu kočnica jedan taksi zaustavio kraj njega. – Imaš sreće, drugar – reče taksista. – Tek sam počeo smenu. – Rebus se ukrca i reče ime hotela, a zatim se uvali u sedište, uživajući u gradu u ovaj spokojni čas. Taksista se, međutim, uvežbavao za dan pred sobom. – Nego – reče on – da li ste čuli za onaj krkljanac juče na Trafalgar skveru? Stajao sam u koloni sat i po. Mislim, ja sam za zakon i red, ali mora da postoji i neki drugi način, zar ne? Džon Rebus odmahnu glavom i nasmeja se. * * * Njegov kofer ležao je zatvoren na krevetu kraj korišćene aktovke i kese s knjigama. Nagurao je poslednjih nekoliko stvari u svoju sportsku torbu kada je začuo tiho kucanje na vratima. – Slobodno. Ušla je. Nosila je Šancovu kragnu oko vrata ali ju je podsmešljivo pogledala. – Zar nije glupa? Traže da je nosim narednih nekoliko dana, ali ja… – Ugledala je torbe na krevetu. – Nije valjda da već ideš? Rebus klimnu. – Došao sam da pomognem oko slučaja „Vukodlak“. Slučaj „Vukodlak“ je okončan. – Ali šta je sa… Okrenuo se k njoj. – Šta je sa nama? – pogađao je. Ona spusti pogled. – To je dobro pitanje, Lisa. Slagala si me. Nisi pokušavala da pomogneš već da dobiješ svoju prokletu titulu doktora.
– Žao mi je – reče ona. – I meni. Mislim, mogu da razumem zašto si to uradila, zašto si mislila da moraš to da uradiš. Stvarno mogu. Ali to ništa ne menja. Ona ispravi leđa i klimnu. – Pa, to je fer – reče. – Dakle, inspektore Rebus, ako sam vas samo iskorišćavala, zašto sam ovde došla pravo iz bolnice? Zatvorio je rajsferšlus na torbi. Pitanje je bilo dobro. – Zato što si razotkrivena – rekao je. – Ne – odgovorila je. – To je moralo da se desi kad-tad. Probaj ponovo. – Slegnuo je ramenima. – O – uzdahnu ona, zvučeći razočarano. – Nadala sam se ćeš mi objasniti, jer ni sama nisam sigurna. Ponovo se okrenuo k njoj i video da se osmehuje. Izgledala je tako glupavo sa tom kragnom da je morao da se osmehne. A kada mu je prišla, uzvratio je zagrljaj. – Joj! – jauknu. – Nemoj da stiskaš, Džone. Stoga je malo popustio stisak i nastavili su da se grle. Osećao se pomalo urađeno; tablete protiv bolova su bile krive za to. – Bilo kako bilo – napokon je izustio – nisi bila od neke pomoći. Udaljila se od njega. On se i dalje osmehivao ali široko. – Kako to misliš? – Mislim na sve ono o čemu smo pričali u restoranu. Sve one ceduljice. – Rebus je citirao spisak. – Osujećena ambicija. Žrtve iz društvene klase iznad ubičine. Izbegava suočavanje… – Počeša se po bradi. – Ništa od toga ne odgovara Malkolmu Čejmbersu. – Ne bih to rekla. Ostaje nam da pogledamo njegov privatni život, odakle potiče. – Zvučala je kao da ga izaziva a ne samo da se brani. – I bila sam u pravu u vezi sa šizofrenijom. – Dovršićeš svoj projekat? Pokušala je da klimne glavom, što nije bilo lako. – Naravno – reče ona. – Puno posla me čeka u vezi sa Čejmbersom, veruj mi. Mora da postoje nekakvi tragovi, negde u prošlosti. Mora da je ostavio nešto za sobom. – Pa, javi mi ako nađeš nešto. – Džone, pre nego što je umro, da li je rekao nešto? Rebus se osmehnu. – Ništa važno – reče on. – Ništa važno. * * *
Nakon što je otišla, posle obećanja da će se vratiti i vikenda u Edinburgu, razglednica i telefonskih poziva, odneo je svoj prtljag na recepciju. Džordž Flajt je bio tamo. Rebus je ostavio ključ kraj obrazaca koje je Flajt potpisivao. – Da li znaš koliko je ovaj hotel skup? – rekao je Flajt, ne dižući pogled. – Sledeći put kad budeš dolazio, moraćeš da spavaš kod mene. – A onda je pogledao Rebusa. – Ali mislim da si se isplatio. – Završio je s potpisivanjem i predao obrasce recepcionaru, koji ih je proverio pre nego što je klimanjem glave potvrdio da je sve u redu. – Znate na koju adresu treba da ih prosledite? – doviknuo je Flajt dok su se njih dvojica približavali dvokrilnim vratima hotela. – Stvarno moram da sredim bravu na prtljažniku – reče Flajt, zalupivši vratima prtljažnika. A zatim: – Kuda idemo? Kings Kros? Rebus klimnu glavom. – S jednim kratkim skretanjem – reče on. Skretanje, kako se Flajt izrazio, ipak nije bilo kratko. Parkirali su se preko puta Roninog stana u Gidion parku i Flajt povuče ručnu. – Ulaziš? – zapita Rebusa, koji je neko vreme razmišljao, ali je na kraju odmahnuo glavom. Šta bi mogao da kaže Semi? Ništa što bi pomoglo. Ako kaže da se video s Kenijem, samo će ga optužiti da ga je oterao. Ne, bolje da ostane ovako. – Džordže – reče on – možda možeš da pošalješ nekog da navrati i kaže joj da je Keni napustio London. Ali naglasi da je dobro, da nije u nevolji. Ne želim da ga još dugo pamti. Flajt klimnu. – Ja ću to da uradim – obeća. – Jesi li ga video? – Išao sam jutros. – I? – Stigao sam tačno na vreme. Ali mislim da će biti dobro. Flajt je proučavao lice kraj sebe. – Mislim da ti verujem – reče on. – Samo nešto. – Da? – Keni mi je rekao da je jedan od tvojih ljudi u priči. Seljačina dečjeg lica. – Lem? – Upravo taj. Nalazi se na platnom spisku Tomija Votkisa, tako kaže Keni. Flajt napući usne i ostade neko vreme nem. – Mislim da i u to mogu da poverujem – napokon izusti, veoma tiho. – Ne brini, Džone. Pozabaviću se
time. Rebus ništa nije odgovorio. Još uvek je zurio u prozore Roninog stana, priželjkujući da se na jednom pojavi Samanta i ugleda ga. Ne, ne da ga ugleda, nego da on vidi nju. Ali, nikog nije bilo kod kuće. Dame su izašle negde sa Timom, Tonijem, Grejamom ili Benom. A Rebusa se to nimalo nije ticalo. – Idemo – reče on. Flajt ga je odvezao do Kings Krosa. Vozio ga je ulicama popločanim kao i u bilo kom drugom gradu. Ulice drevne i moderne, koje odišu zavišću i uzbuđenjem. I zlom. Možda ne velikim zlom. Ali dovoljnim. Zlo je, na kraju krajeva, dosledno. Zahvalio se Bogu što ne dotiče previše ljudi. Zahvalio se Bogu što su njegovi prijatelji i porodica bezbedni. I zahvalio se Bogu što se vraća kući. – O čemu razmišljaš? – zapitao ga je Flajt dok su stajali na još jednom semaforu. – Ni o čemu – odgovorio je Rebus. Još uvek ni o čemu nije razmišljao kada se ukrcao u prepuni brzi voz na međugradskoj liniji 125 i seo sa svojim novinama i časopisima. Dok se voz spremao da krene, neko se uvalio u mesto preko puta njega i odložio četiri velike konzerve jakog piva na stočić. Mladić je bio visok i opakog izgleda, glave ošišane na nulu. Popreko je pogledao Rebusa i pojačao zvuk na vokmenu. Začulo se „č-č-č-č-č-č-č-č-č-č-č-č“, toliko glasno da je Rebus umalo mogao da razazna reči. Mladić je u ruci držao kartu na kojoj je kao odredište bio označen Edinburg. Odložio je kartu i povukao otvarač na konzervi. Rebus umorno odmahnu glavom i nasmeja se. Njegov lični pakao. Kako se voz kretao iz stanice, uhvatio je njegov ritam, i taj je ritam održavao u svojoj glavi. JSITD JSITD JSITD JSITD JSITD JSITD Čitavim putem do kuće. - KRAJ -
Zahvalnost Hvala na pomoći u vezi sa činjenicama, brojkama, psihopatama i baštenskim stazama (koje vode čitaoca ka…): U Londonu: Dr S. Adams, Miz Fiona Kembel, Kris Tomas, gospodin Endru Voker, policajci u stanici Totenam. U Njumarketu: L. Rodžers. U Edinburgu: profesor Dž. Kurt, Miz Alison Girdvud. U Fajfu: Gospodin Kolin Stivenson sa suprugom. U Glazgovu: Aleks Bler. U Kanadi: Gospodin Tiri Makgregor, Dr D. V. Nikol. U SAD: Dr Dejvid Martin, Miz Rebeka Hjuz. Predlažem sledeće štivo: Elliott Leyton, Hunting Humans (Penguin) Clive R. Hollin, Psychology and Crime (Routledge) Professor Keith Simpson, Forty Years of Murder (Grafton) Martin Fido, Murder Guide to London (Weidenfeld) R. M. Holmes & J. DeBurger, Serial Murder (Sage) R. H. C. Bull et al., Psychology for Public Officers (Wiley) David Canter, „To Catch a Rapist“, New Society, 4 March 1988 David Canter, „Offender Profiles“, The Psychologist, Vol 2, No 1, January 1989
1 Bagel (engl.) tj. bejgel je vrsta kuvanog peciva u obliku prstena, više nalik na krofnu; reč na jidišu. (Prim. prev.) 2 De’Ath – death: smrt. (Prim. prev.) 3 Criwens (engl.) – Uzvik iznenađenja ili uzbuđenja, kolokvijalni izraz koji potiče iz Škotske. (Prim. prev.) 4 „Scots wha hae!“ je naslov pesme Roberta Bernsa iz 1793. godine, koja je dugo vremena bila nezvanična himna zemlje, zapravo je prepev govora koji je održao Robert Brus, poznatiji kao Hrabro srce, uoči bitke u Benokbernu 1314. godine, kada su Škoti zadržali suverenitet nad zemljom. (Prim. prev.) 5 Dr. Finlay’s Casebook (engl.) serija sa BBC-ja, koja se prikazivala od 1962. do 1971. godine, čija radnja se odvija u malom škotskom mestu u kome je Finlej mesni doktor. (Prim. prev.) 6 Wolf Street (engl.) – Vučja ulica. (Prim. prev.) 7 Killmore Road (engl.) – šala zbog naziva koji bi se mogao tumačiti kao „ubijaj više“: kill (ubijaj) i more (više). (Prim. prev.) 8 Scott Monument (engl.) građevina je posvećena škotskom piscu ser Volteru Skotu. Nalazi se u Edinburgu, dovršena je u jesen 1844, nakon četiri godine gradnje. (Prim. prev.) 9 MacNaughtie (engl.) prezime koje bi se slobodnije prevelo kao MakNestaško. (Prim. prev.) 10 C&A (engl.), lanac robnih kuća koji prodaje jeftinu odeću. (Prim. prev.) 11 Lotario je eponim za zgodnog zavodnika, zasnovan na liku iz „Don Kihota“. (Prim. prev.) 12 Hampton Wick, prick, dick (engl.). – Ponekad se kaže samo Hempton ili Vik a misli se na muški polni organ. Ulični žargon, tipičan za istočni deo Londona. (Prim. prev.) 13 Konzervativci sa velikim „K“ pripadnici su britanske Konzervativne partije. (Prim. prev.) 14 Jedno od najprihvatljivijih tumačenja jeste da je Gradska služba Londona jedno vreme sva policijska, vatrogasna i ambulantna vozila zavodila pod slovima BYL. (Prim. prev.) 15 Rumpole (engl.) ime je junaka britanske televizijske serije, koji kao londonski advokat brani sve i svakoga. (Prim. prev.) 16 Whistle and flute (engl.). Još uvek jedna od omiljenijih rima za odelo. (Prim. prev.)
17 Bubble and squeek (engl.) – rimuje se sa Greek (engl.), još jedna rima. (Prim. prev.) 18 Škotski ekonomista i filozof iz osamnaestog veka, začetnik političke ekonomije, napisao je čuveno delo Bogatstvo naroda, u kojem je naučnom metodom pokušao da istraži razvitak industrije i trgovine u Evropi. (Prim. prev.) 19 Red herring (engl.) – crvena haringa. Idiomatski izraz sa značenjem „mamac“. (Prim. prev.) 20 Blackheath (engl.) i black death (engl.). Crna pustara i crna smrt. Vukodlakovo razmišljanje o nastanku naziva (Prim. prev.) 21 Hung jury (engl.) situacija je kada porota ne može jednoglasno da donese odluku, ali prošlo vreme glagola hang (engl.) takođe znači obešen. (Prim. prev.) 22 Gracie Fields (engl.) engleska pevačica i glumica, koja je živela od 1898. do 1979. godine. (Prim. prev.) 23 Poigravanje značenjem reči catholic i Catholic (engl.). Prva reč ima značenje širokog interesovanja dok se druga odnosi na pripadnika katoličke crkve. (Prim. prev.) 24 „Elgin Marbles“ (engl.) naziv je za zbirku koju je načinio Tomas Brus, sedmi grof od Elgina. Sporenje je u vezi sa zahtevom Grčke da joj se zbirka vrati, pa otud i promena u nazivu zbirke. (Prim. prev.) 25 Igra reči: Lem (Lamb) na engleskom znači jagnje, a Šepard (Shepard) pastir. (Prim. prev.) 26 Impasse (franc.) znači „ćorsokak“ ili figurativno „zastoj“. (Prim. prev.) 27 Igra rečima – cereal (žitarica) i serial (serijski) isto se izgovaraju. (Prim. ur.) 28 Wersh je škotska reč koja znači „kiselo“. Videti predgovor. (Prim. prev.) 29 Winching i malo niže hoolit su škotski izrazi, koje pisac objašnjava u uvodu knjige. (Prim. prev.) 30 Hekni kočija je preteča današnjeg taksija, a i drugi naziv za taksi. (Prim. prev.) 31 Iron-bru (engl.) škotsko gazirano bezalkoholno piće, nalik na koka-kolu i pepsi. (Prim. prev.) 32 Pony (engl.) u slengu znači „dvadeset pet funti“. (Prim. prev.) 33 Marinirane dagnje. (Prim. prev.) 34 U keltskoj mitologiji, vila koja se pojavljuje pred onima koji će uskoro umreti i vriskom ih upozorava. (Prim.ur.)