Zub i nokat - Ian Rankin

– Pretpostavljam – rekao je – da misliš na to da pisac govori o Vukodlaku u trećem licu? – Iz prve si pogodio, Džordž. Upravo na to mislim. Flajt podiže pogled. – Uzgred, Džone, šta ti se, kog vraga, dogodilo? Jesi li se potukao ili šta već? Mislio sam da su Škoti odustali od mazanja ratničkim bojama još onomad? Rebus dotaknu svoju izubijanu vilicu. – Ispričaću ti prvom prilikom. Ali pogledaj, u prvoj rečenici, pisac o sebi govori u prvom licu. Lično je shvatio onu našu žvaku o homoseksualcu. Ali u ostatku pisma, govori o Vukodlaku u trećem licu. Uobičajeno za serijske ubice. – A što je pogrešno ispisao reč homoseksualac? – Možda je autentično a možda nam odvlači pažnju. „S“ i „k“ se nalaze skoro na suprotnim krajevima tastature. Neko ko kuca s dva prsta može da promaši „k“ ako kuca brzo, ako je ljut. – Rebus je zastao, prisetivši se spiska u svom džepu. – Govorim to iz svežeg iskustva. – Dovoljno dobro. – Pazi šta nam zapravo kaže: Samo čini ono što jeste. Knjige kažu da ubice svoj identitet nalaze kroz ubistva. Ova rečenica upravo to znači. Flajt glasno izdahnu. – Da, ali ništa od svega ovoga nam ne pomaže, zar ne? – Ponudio je cigaretu Rebusu. – Mislim, možemo da sačinimo koliko god jasnu sliku o ličnosti ovog đubreta, ali nam to neće doneti ime i adresu. Rebus se nagnu napred u stolici. – Ali sve vreme sužavamo mogućnosti, Džordže. U jednom času ćemo ih suziti na samo jednu osobu. Pogledaj poslednju rečenicu. – „Samo reci istinu i nikakvo te zlo neće stići“ – recitovao je Flajt. – Šala na stranu, što je samo po sebi zanimljivo… Zar ne misliš da ima nečeg veoma, ne znam, zvaničnog, u tome kako zvuči ova rečenica? Nečeg veoma službenog? – Ne vidim na šta ciljaš? – Ciljam na to da mi se čini kao nešto što bismo rekli ti ili ja. – Pandur? – Flajt se zavali u stolicu. – Ma, daj, Džone, kakvo je sad pa to sranje? Rebus spusti glas i ubedljivo reče: – Neko ko zna gde živi Lisa Frejzer, Džordže. Razmisli o tome. Neko ko ima takvu informaciju ili zna kako da je dobije. Ne možemo da isključimo… Flajt ustade. – Izvini, Džone, ali ne. Prosto ne mogu ni da pomislim da… da neko, neki pandur, stoji iza svega ovoga. Ne, jednostavno ne mogu.

Rebus slegnu ramenima. – Dobro, Džordže, kako ti kažeš. – Ali je Rebus znao da je usadio crva sumnje u glavu Džordža Flajta, i da će crvić sigurno proviriti. Flajt ponovo sede, uveren da je ovoga puta preoteo poen Rebusu. – Još nešto? Rebus još jednom pročita pismo, sisajući svoju cigaretu. Prisetio se kako je u školi na času engleskog, voleo da piše u kratkim crtama tumačenje teksta. – Da – napokon je rekao. – Još nešto. Ovo pismo mi više liči na opomenu, na pucanj upozorenja. Počinje tako što kaže da će je ubiti, ali do kraja pisma ublažava pretnju. Kaže da joj se ništa neće dogoditi ako bude rekla istinu. Mislim da pokušava da se povuče. Mislim da želi da objavimo još jednu priču o tome kako on nije gej. Flajt pogleda na svoj sat. – Još jednom će se isprepadati. – Kako to misliš? – Podnevno izdanje samo što se nije pojavilo. Verujem da je Ket Faradej objavila priču o Džen Kroford. – Stvarno?! – Rebus je promenio mišljenje koje je imao o Faradejevoj. Možda na kraju i nije bila osvetoljubiva matora kučka. – Sada kažemo kako imamo živog svedoka, što on mora da prihvati kao činjenicu. Mislim da će to zapaliti ono fitilja što mu je preostalo. – Rebus se kucnu po glavi. – Načisto će odlepiti, kako bi to rekao Lem. – Misliš? – Mislim, Džordže. Svi treba da budu u pripravnosti. Mogao bi svašta da pokuša. – Strahujem od same pomisli. Rebus je zurio u pismo. – Još nešto, Džordže. EC4, gde je to tačno? Flajt je razmišljao. – U Sitiju, jedan njegov deo. Faringdon strit, Blekfrajers bridž, tu negde. Ladgejt, Sent Pols. – Hm. I ranije nas je nadmudrivao, nateravši nas da vidimo obrasce gde ih nije bilo. Veštački zubi, na primer, uveren sam da sam u pravu u vezi s njima. Ali sada kada smo ga protresli… – Misliš da živi u Sitiju? – Živi tamo, radi tamo, možda samo prolazi tuda na putu do posla. – Rebus odmahnu glavom. Još uvek nije bio spreman da sa Flajtom podeli prizor koji mu je proleteo kroz glavu, sliku kurira na motoru koji radi u Sitiju i kome su svi delovi Londona lako dostupni. Poput čoveka u kožnoj odeći kojeg je video na mostu one prve noći kraj kanala.

Čoveka poput Kenija Votkisa. – Pa – reče umesto toga – kako god, još jedan deo slagalice. – Ako mene pitaš – reče Flajt – ima ih previše. Neće svi pasovati. – Slažem se. – Rebus ugasi cigaretu. Flajt je svoju već popušio, i spremao se da upali još jednu. – Ali kako se slika bude nazirala, bolje ćemo znati koje delove da odbacimo, zar ne? – Ponovo je proučavao pismo. Bilo je još nečeg. Šta to? Negde krajičkom svesti vrebalo je sećanje… Nešto što je pismo podstaklo, ali šta? Ako prestane da razmišlja o tome, možda će se setiti, kao što se priseti imena zaboravljenih filmskih glumaca. Vrata su se otvorila. – Lisa, kako si? – Obojica ustadoše da joj ustupe mesto, ali ona podiže ruku kako bi pokazala da bi radije ostala da stoji. Sve troje je stajalo, načinivši kruti trougao u kutijici od sobe. – Opet mi je pozlilo – rekla je a zatim se osmehnula. – Nemam više šta da ispovraćam. Mislim da sam već stigla do jučerašnjeg doručka. – Osmehnuli su joj se. Rebusu je izgledala umorno, iscrpljeno. Srećom je juče čvrsto spavala. Sumnjao je da će naredne noći, ili narednih deset noći, uspeti da odspava, sa sredstavom za smirenje ili bez njega. Flajt je prvi progovorio. – Uredio sam vam privremeni smeštaj, doktorka. Što manje ljudi zna lokaciju, to bolje. Ne brinite se, bićete na sigurnom. Imaćete i obezbeđenje. – A šta je s njenim stanom? – pitao je Rebus. Flajt klimnu glavom. – Dvojica mojih ljudi osmatraju stan. Jedan je unutra, drugi napolju, obojica skriveni. Ako se Vukodlak pojavi, savladaće ga, veruj mi. – Prestanite da pričate kao da nisam prisutna – brecnu se Lisa. – Ovo se i mene tiče. U sobi je zavladao ledeni muk. – Izvinite – reče ona. Pokrila je oči levom rukom, na kojoj nije bilo burme. – Prosto ne mogu da poverujem koliko sam se uplašila tamo. Osećam… Ponovo je zabacila glavu. Suze su bile isuviše dragocene da bi ih pustila. Flajt lagano spusti ruku na njeno rame. – U redu je, doktorka. Stvarno je u redu. – Na ovo se kiselo osmehnula. Flajt je nastavio da priča, hraneći je rečima utehe, ali ga ona nije slušala. Zurila je u Rebusa, koji je zurio u nju. Rebus je znao šta mu njene oči govore. Pričale su mu nešto od najveće važnosti.

Uhvati Vukodlaka, uhvati ga brzo i uništi ga u potpunosti. Učini to za mene, Džone. Ali učini to. Trepnula je i prekinula sponu. Rebus joj lagano klimnu glavom, gotovo neprimetno, ali sasvim dovoljno. Uputila mu je osmeh i njene oči postadoše suvi blistavi dragulji. Flajt oseti promenu i skloni ruku s njenog ramena. Pogledao je u Rebusa kako bi dobio neko objašnjenje, ali je Rebus ponovo gledao pismo, usredsredivši se na uvodnu rečenicu. Šta je to? Bilo je tu nečeg, malo je falilo da ga uhvati. Nečeg što još nije poimao. Zasad. * * * Dva detektiva, od kojih jedan neobično nezgrapan poput stubnog igrača ragbija a drugi visok, tanak i ćutljiv, došli su do laboratorije da povedu Lisu sa sobom, negde na sigurno; uprkos snažnom protivljenju, Rebusu nije dozvoljeno da zna gde. Flajt je sve shvatao krajnje ozbiljno. Ali pre nego što je Lisa mogla da ode, iz laboratorije su joj tražili otiske prstiju i uzorke vlakana sa odeće, kako bi eliminisali ono što je bilo od nje. Dvojica detektiva su pošla za njom. Iscrpljeni, Rebus i Flajt su stajali kraj automata sa pićima u dugačkom, jarko osvetljenom hodniku, ubacujući novčiće zarad šoljica praškaste kafe i praškastog čaja. – Jesi li oženjen, Džordž? Flajt je izgledao iznenađen pitanjem, iznenađen što je postavljeno tako kasno. – Da – reče on. – Poslednjih dvanaest godina. Marion. Druga žena. Prva je bila katastrofa, moja greška, ne njena. Rebus klimnu glavom, uhvativši vrelu plastičnu čašu za obod. – Rekao si da si i ti bio oženjen – primeti Flajt. Rebus ponovo klimnu glavom. – Tako je. – Šta se dogodilo? – Više nisam siguran. Rona je govorila da je to nešto kao pomeranje kontinenata. Toliko je sporo da primetiš tek kad je prekasno. Ona na jednom ostrvu, ja na drugom, a veliko prokleto more između nas. Flajt se osmehnu. – Pa, rekao si da je bila nastavnica. – Da, štaviše, još uvek je. Živi u Majl Endu sa mojom ćerkom.

– Majl End? Prokletstvo. Teritorija bandi srednjeg staleža, nije mesto za ćerku pandura. Rebus se nasmeja na ovu ironiju. Došao je trenutak da se ispovedi. – Zapravo, Džordže, otkrio sam da se zabavlja sa nekim ko se zove Keni Votkis. – O, Bože. Ko to? Tvoja bivša ili ćerka? – Moja ćerka. Zove se Samanta. – I izlazi sa Kenijem Votkisom? Koliko mu je godina? – Stariji je od nje. Osamnaest-devetnaest, tako nešto. Radi kao kurir na motoru u Sitiju. Flajt klimnu glavom jer je shvatio. – On je vikao s balkona za publiku? – Flajt je neko vreme razmišljao. – Pa, koliko sam upućen u porodičnu istoriju Votkisovih, rekao bih da je Keni Tomijev sestrić. Tomi ima brata Lenija, koji je u zatvoru. Leni je blag čovek, za razliku od Tomija. Leži zbog prevare, neplaćanja poreza, tipovanja automobila, noti kajts, ovaj, puštanja čekova bez pokrića. Sve su to sitniji prestupi, ali, kada se nagomilaju, dovoljni su da se nađeš na optuženičkoj klupi zbog nečega i završiš u zatvoru, zar ne? – Nije drugačije ni u Škotskoj. – Ne, pretpostavljam. Želiš li da saznam sve što mogu o tom kuriru na motoru? – Saznao sam gde živi. Čerčil estejt, naselje u… Flajt se kikotao. – Ne moraš da objašnjavaš pandurima iz Londona gde se nalazi Čerčil estejt, Džone. Tamo treniraju ljudi iz Specijalnog vazduhoplovnog odreda. – Da – reče Rebus – to mi je i Lejn rekao. – Lejn? Kakve on ima veze sa tim? Kad sam već ušao u kolo, pomisli Rebus. – Imao sam Kenijev telefonski broj. Trebala mi je adresa. – I Lejn ti ju je našao? Jesi li mu objasnio zbog čega ti treba? – Zbog slučaja „Vukodlak“. Flajt se trgnu, lice mu se iskrivi. – Sve vreme zaboravljaš, Džone, da si ovde gost. Ne možeš da izvodiš takve kerefeke. Kada Lejn sazna… – Ako otkrije. Flajt je odmahivao glavom. – Kada otkrije. Nema tu nikakvog „ako“, veruj mi. Kada otkrije, neće se tebi obratiti. Čak ni tvom direktno

nadređenom. Obratiće se tvom šefu, višem policijskom inspektoru u Edinburgu i očitaće mu bukvicu. Video sam ga da to radi. Pokaži se dobro, Džone. Upamti, dole predstavljaš našu policiju. Rebus je duvao u svoju kafu. Pomisao da iko „čita bukvicu“ seljaku Votsonu bila je gotovo zabavna. – Uvek sam maštao da ću se vratiti u uniformu – rekao je. Flajt je zurio u njega. Zabava je prošla. – Postoje neka pravila, Džone. Možemo da se provučemo ako prekršimo koje, ali su neka od njih svetinja, u kamenu ih je isklesao sam Bog. A jedno od njih glasi da se ne petljaš s nekim kao što je Lejn samo da bi zadovoljio sopstvenu radoznalost. – Flajt je bio ljut i pokušavao da kaže nešto važno, ali je istovremeno šaputao jer nije želeo da ga drugi čuju. Rebus, koga više nije bilo briga, napola se osmehivao dok mu je odgovarao šapatom. – Šta onda da radim? Da mu kažem istinu? O, zdravo, viši inspektore, moja ćerka se šeta sa nekim ko mi se ne sviđa. Mogu li da dobijem adresu tog mladića, molim vas, da odem i premlatim ga? Je l’ tako treba da radim? Flajt zastade a zatim se namršti. – „Šeta“29? Sada se i on osmehivao, iako je pokušavao to da sakrije. Rebus se glasno nasmeja. – To znači zabavlja – objasni. – Još ćeš da mi kažeš da ne znaš šta znači „hoolit“? – Probaj me – izazva ga Flajt, smejući se. – Pijan – objasnio je Rebus. Neko vreme su pijuckali svoja pića u tišini. Rebus je zahvaljivao bogu na jezičkoj barijeri između njih dvojice jer bez nje ne bi mogao da zbija šale koje su razbijale napetost. Postojala su dva načina da se razbije napetost: smehom ili fizičkim nasiljem. Smeh ili udarci. Jednom ili dvaput su bili na ivici da se potuku, ali su umesto toga razmenili osmehe. Neka je slava daru kakav je smeh. – Nego, sinoć sam otišao u Hekni da potražim Kenija Votkisa. – I dobio si to za uloženi trud? – Flajt je glavom pokazivao na modrice. Rebus slegnu ramenima. – Tako ti i treba. Neko mi je jednom rekao da na francuskom „hekni“ znači „raga“. Ne zvuči baš francuski, zar ne? Ali to objašnjava hekni kočije30. Hekni. Raga. Onaj konj u Britanskom muzeju, bez ugriza. Rebus je morao da porazgovara sa Morisonom o tragovima ugriza.

Flajt je prvo završio svoje piće, ispraznio šolju i bacio je u korpu za otpatke kraj automata. Pogledao je na sat. – Bolje da pronađem telefon – rekao je. – Da vidim šta se dešava u bazi. Možda je Lem pronašao nešto u vezi sa onom ženom, Krofordovom. – „Ona žena, Krofordova“ je žrtva, Džordž. Prestani da je predstavljaš kao kriminalca. – Možda i jeste žrtva – reče Flajt. – Hajde da saznamo šta možemo pre nego što se odlučimo da budemo fini prema njoj. Osim toga, kada si se pridružio toj svojoj grupici koja daje podršku žrtvama? Znaš koja je procedura. Nije nužno fina, ali osigurava nam da ne pogrešimo. – Kakav govor. Flajt uzdahnu i zagleda se u vrhove svojih cipela. – Vidi, Džone, zar ti nikad nije palo na pamet da postoji i drugi put? – Put zena, možda? – Mislim, put drugačiji od tvog. Ili smo svi ostali samo tupadžije, a ti si jedini policajac na svetu koji zna kako da reši neki zločin? Voleo bih da znam. Rebus se očajnički trudio da ne pocrveni, zbog čega se verovatno i zacrveneo. Pokušao je da se seti nekog pametnog odgovora, ali mu ništa nije palo na pamet u tom času, pa je ćutao. Flajt klimnu glavom u znak odobravanja. – Hajde da pronađemo taj telefon – rekao je. Rebus je sada skupio hrabrost koja mu je bila potrebna. – Džordže – rekao je. – Moram da znam: ko me je doveo ovamo? Flajt je zurio u njega, pitajući se da li da mu odgovori. Napućio je usta razmišljajući o tome, i smislio koji će mu odgovor dati. Ma, nek ide do vraga. – Ja – rekao je. – Bila je to moja ideja. – Ti? – Rebus je izgledao iznenađeno. Flajt je potvrdno klimnuo. – Da, ja. Predložio sam te Lejnu i Pirsonu. Nova glava, sveža krv, te stvari. – Ali kako si, pobogu, saznao za mene? – Pa – Flajt je postajao stidljiv. Ponovo se zagledao u vrhove svojih cipela. – Sećaš se da sam ti pokazao tu fasciklu, sa svim onim mozganjima? Pored toga sam čitao o serijskim ubicama. Istraživao sam, moglo bi se reći. Onda sam naišao na onaj tvoj slučaj u novinskim isečcima iz Skotland jarda. Bio sam zadivljen.

Rebus upre sumnjičavi prst u njega. – Čitao si o serijskim ubicama? Flajt klimnu glavom. – O psihologiji serijskih ubica? Flajt slegnu ramenima. – I drugim stanovištima, da. – Rebus razrogači oči. – A sve vreme si kritikovao mene zbog toga što se priklanjam Lisi Frejzer… Ne, ne mogu da verujem! Flajt se ponovo nasmeja. Naizgled vatreni protivnik psihologije je otkrio svoje pravo lice. – Morao sam da sagledam stvari iz svih uglova – rekao je, gledajući kako je Rebus, koji je završio svoju kafu, zafrljačio šolju u kantu za otpatke. – Ajde sad, moramo da obavimo taj telefonski razgovor. Rebus je i dalje odmahivao glavom dok je pratio Flajta niz hodnik. Iako je izgledalo da je dobro raspoložen, mozak mu je radio kao nikada. Flajt ga je nasamario sa savršenom lakoćom. Koliko daleko je dosezalo njegovo pretvaranje? Da li sada gleda pravog Flajta ili još jednu masku? Flajt je zvižduckao dok je koračao i šutirao zamišljenu loptu. Ne, nikako Džordž Flajt, Rebus je brzo zaključio: nikako Džordž Flajt. * * * U izvršnoj kancelariji se nalazio telefon. Ali je tamo za stolom i u razgovoru sa nekim višim činom takođe bio i Filip Kazins, besprekoran u sivom odelu i kravati boje burgundca. – Filipe! – Zdravo, Džordže. Kako je? – Kazins je ugledao Rebusa. – I vi, inspektore Rebuse. Pružate nam svoju kaledonijsku ruku u pomoć? – Pokušavam – odvrati Rebus. – Da, veoma – pridružio se Flajt. – Šta te dovodi ovamo, Filipe? Gde je Izabel? – Peni je prilično zauzeta, bojim se. Biće joj žao što se nije srela s tobom, Džordže. A što se mog prisustva tiče, samo sam hteo još jednom da proverim činjenice u vezi sa ubistvom od prošlog decembra. Možda ga se sećaš, čovek u kadi. – Ono koje je izgledalo kao samoubistvo? – Tako je. – Glas Filipa Kazinsa je bio dubok i usporen, kao gusti krem. Rebus je zaključio da je reč „civilizovan“ skovana po uzoru na njega. – Kasnije ću biti na sudu – govorio je Kazins. – Pokušaću da pomognem

Malkolmu Čejmbersu da optuži pokojnikovu ženu barem za ubistvo bez predumišljaja. – Čejmbers? – Flajt odmahnu glavom. – Nimalo ti ne zavidim na tome. – Ali – ubacio se Rebus – sigurno ćete biti na istoj strani? – O, da, inspektore Rebus – rekao je Kazins – sasvim ste u pravu. Ali Čejmbers je tako savestan čovek. Tražiće da moje svedočenje bude bez ijedne slabosti, a ako ne bude takvo, onda će me se rešiti kao i advokat odbrane. Najverovatnije će biti tako. Malkolma Čejmbersa zanima istina a ne presuda. – Da – reče Flajt – sećam se da me je jednom napao dok sam se nalazio na klupi za svedoke samo zato što se nisam odmah setio kakav se sat nalazio u dnevnoj sobi. Slučaj samo što nije propao zbog toga. – Flajt i Kazins izmeniše drugarske osmehe. – Kako čujem – počeo je Kazins – postoje neki „sveži“ dokazi u slučaju „Vukodlak“? Molim vas, recite mi. – Stvari su počele da dobijaju smisao, Filipe – reče Flajt. – Napokon su počele da dobijaju smisao, velikim delom zahvaljući ovde prisutnom mom saradniku. – Flajt nakratko zadrža ruku na Rebusovom ramenu. – Zadivljen sam – reče Kazins, koji nije zvučao ni zadivljeno ni ravnodušno. – Imali smo sreće – reče Rebus, pošto je osećao potrebu da nešto kaže a i nije baš verovao u to što je rekao. Kazins ga je pogledao ledenim očima, tako da je temperatura u sobi opadala svaki put kada bi bacio pogled na njega. – Šta onda imamo? – Pa – reče Flajt – imamo osobu koja tvrdi da ju je Vukodlak napao, ali je ona uspela da mu umakne. – Srećno stvorenje – prokomentarisa Kazins. – I – nastavio je Flajt – jedna od… osoba koje nam pomažu u ovom slučaju jutros je dobila pismo za koje tvrdi da je Vukodlakovo. – Blagi Bože. – Mislimo da je sve istinito – zaključio je Flajt. – Pa – reče Kazins – to je nešto. Kad budem rekao Peni, ima da se oduševi. – Filipe, ne želimo da se pročuje… – Ni reč, Džordže, ni jedna jedina reč. Znaš da ne širim vesti. Ali moram da obavestim Peni.

– O, svakako reci Izabel – odobrio je Flajt – samo je upozori da ne širi dalje. – Apsolutna tajnovitost – reče Kazins. – Jasno mi je, jezik za zube. Uzgred, o kome je reč? – Flajt kao da ga nije razumeo. – Kome je bilo poslato preteće pismo? Flajt samo što nije izustio, ali ga Rebus preteknu. – Samo nekom ko radi na tom slučaju, kao što kaže inspektor Flajt. – Osmehnuo se kako bi ublažio oštrinu svog odgovora. O, da, mozak mu je radio punom parom, grozničavo: Kazinsu niko nije pomenuo da je pismo bilo preteće, pa kako je onda znao? Dobro, lako je zaključiti da nije reč o pismu obožavaoca, ali svejedno. – Pa dobro – reče Kazins koji nije insistirao da čuje pojedinosti. – A sada, gospodo – on pokupi dve žute koverte sa stola i stavi ih pod mišku, a zatim ustade, a zglobovi kolena mu zapucketaše od napora – ako mi dozvolite, čeka me Sudnica broj osam. Inspektore Rebus – Kazins ispruži svoju slobodnu ruku – zvuči mi kao da se slučaj privodi kraju. Ako se više ne budemo sreli, pozdravite mi svoj prelepi grad. – Okrenuo se Flajtu. – Videćemo se uskoro, Džordže. Dovedi Marion jednom na večeru. Zvrcni Peni, pa ćemo pronaći jedan dan u kalendaru kada smo svi slobodni. Do viđenja. – Zdravo, Filipe. – Do viđenja. – Do viđenja. – O! – Kazins stade u dovratku. – Samo još nešto. – Uputio je Flajtu molećiv pogled. – Da nemaš kojim slučajem slobodnog vozača, Džordže? Biće prokleto teško naći taksi u ovo doba dana. – Pa – Flajt je razmišljao, a zatim se dosetio – ako možeš da sačekaš koji minut, Filipe, dvojica mojih ljudi su ovde u zgradi. – Okrenuo se Rebusu, koji je razrogačio oči. – Lisi neće smetati, zar ne, Džone? Mislim, ako usput odbace Filipa do „Old Bejlija“? Rebus je samo slegnuo ramenima. – Izvrsno! – reče Kazins, sklapajući ruke. – Puno ti hvala. – Otpratiću te do njih – reče Flajt. – Ali prvo moram da obavim jedan telefonski razgovor. Kazins klimnu glavom i krenu put hodnika. – A ja moram da posetim toalet. Začas se vraćam.

Gledali su ga kako odlazi. Flajt se kezio i odmahivao glavom u neverici. – Znaš li – počeo je – da je takav otkad ga poznajem? Mislim, ima taj uglađeni stil ostarelog aristokrate. Otkad ga poznajem. – Zaista je gospodin čovek – složio se Rebus. – Ali, u tome je stvar – reče Flajt. – Njegovo poreklo je obično baš kao tvoje ili moje. – Okrenuo se laboratorijskom službeniku. – Mogu li da se poslužim telefonom? Nije sačekao odgovor, već je odmah okrenuo broj. – Alo? – rekao je u slušalicu kada je konačno dobio vezu. – Ko je to? O, zdravo, Dikine, je li Lem tu? Da, daj mi ga, molim te? Hvala. – Dok je čekao, Flajt je skidao nevidljive niti sa svojih pantalona. Pantalone su se presijavale od iznošenosti. Sve u vezi s Flajtom, primetio je Rebus, izgledalo je iznošeno: okovratnik košulje je imao crnu ivicu od prljavštine i bio je pretesan, stežući opuštenu kožu vrata i stvarajući vertikalne nabore. Rebus je bio očaran njegovim vratom, gomilicama sive dlake koja je nicala tamo gde brijač nije odradio svoj posao. Znaci smrtnosti, konačni kao ruka oko grla. Kada Flajt završi telefonski razgovor, Rebus će protestovati što je Flajt poslao Kazinsa sa Lisom. – Uglađeni stil. Aristokrata. Jedan od pređašnjih serijskih ubica takođe je bio aristokrata. – Alo, Leme? Šta si pronašao u vezi sa gospođicom Kroford? – Flajt je slušao, gledajući u Rebusa, spreman da mu pogledom prenese štogod zanimljivo. – A-ha, dobro. Mhm, tako, dakle. Da. Dobro. – Sve vreme je pogledom prenosio Rebusu da je sve u redu, da je Džen Kroford pouzdan svedok, da je govorila istinu. A onda mu se oči neznatno raširiše. – Šta kažeš? – A zatim je slušao pažljivije, skrećući pogled sa Rebusa na telefonski aparat. – Vidiš, to je zanimljivo. Rebus se promeškolji. Šta? Šta je zanimljivo? Ali se Flajt ponovo vrati jednosložnim rečima. – A-ha. Mhm. Pa, nema veze. Znam. Da, siguran sam. – Glas mu je zvučao pomirljivo. – Dobro. Hvala ti na obaveštenju. Da. Ne, vratićemo se za otprilike, ne znam, možda jedan sat. Tako je, vidimo se tada. Flajt je držao slušalicu iznad telefonskog postolja, ali je nije odmah vratio na mesto, već ju je tako držao u vazduhu. Rebus više nije mogao da obuzda svoju radoznalost. – Šta? – pitao je. – Šta je bilo? Šta nije u redu? Flajt kao da se prenu iz sanjarenja, i vrati slušalicu na mesto. – O! – reče on – Reč je o Tomiju Votkisu.

– Šta s njim? – Lem je upravo čuo da neće biti ponovnog suđenja. Još uvek ne znamo zašto. Možda je sudija smatrao da optužba nije vredna sveg cimanja pa je to rekao Tužilaštvu. – Napad na ženu nije vredan cimanja? – Dalje razmišljanje o Filipu Kazinsu iščezlo je iz Rebusove glave. Flajt slegnu ramenima. – Ponovna suđenja su skupa. Svako suđenje je skupo. Zabrljali smo prvi put i tako smo izgubili drugu priliku. Dešava se, Džone, znaš već. – Naravno da se dešava. Ali pomisao da se zmija kao što je Votkis provuče sa nečim takvim… – Ne brini se, neće proći puno pre nego što opet nešto uradi. Kršenje zakona mu je u krvi. Kada napravi kakvo zlo, imaćemo ga, a lično ću se potruditi da ne napravimo neki propust, zapamti šta ti kažem. Rebus uzdahnu. Da, i tebi se to dogodilo, i ti si koji put izgubio. Više nego koji put. Nesposobnost ili popustljiv sudija, bezosećajna porota ili pouzdani svedok odbrane. A ponekad bi škotski javni tužilac zaključio da ne vredi trošiti novac na ponovno suđenje. Izgubio si nekoliko slučajeva. Bilo je to kao da te muči zubobolja. – Kladim se da se Čejmbers puši od besa – reče Rebus. – O, da – odvrati Flajt, osmehnuvši se na tu pomisao – uveren sam da mu para izbija kroz proklete manžete. „Barem će jedna osoba zbog toga biti srećna“, mislio je Rebus. Keni Votkis. Biće lud od sreće. – Dakle – poče Rebus – šta je sa Džen Kroford? Flajt ponovo slegnu ramenima. – Izgleda sasvim u redu. Nema dosije, nikakve zabeležene mentalne bolesti, živi povučeno, ali je susedi izgleda vole. Kao što je rekao Lem, čista je da to pomalo plaši. Da, čistunci često zastrašuju. Plaše policajce kao što nepoznate vrste mogu da zastraše istraživača džungle: to je strah od novog, nepoznatog. Morate pretpostaviti da svi nešto kriju: nastavnici švercuju video-porniće sa odmora u Amsterdamu; advokati uzimaju kokain vikendom na žurkama; srećno oženjeni poslanik spava sa svojom sekretaricom; profesor je naklonjen dečacima; bibliotekarka u ormanu skriva pravi kostur; deca anđeoskog lica su zapalila susedovu mačku. Ponekad se tvoje sumnje pokažu ispravne.

Neki drugi put ne budu. Kazins je stajao kraj vrata, spreman da krene. Flajt mu nežno položi ruku na rame. Rebus se seti da je hteo nešto da kaže Flajtu, ali kako da to sroči? Da li bi bilo dovoljno da mu kaže kako mu Filip Kazins izgleda kao čistunac, sa svojim hirurški hladnim, negovanim rukama i svojim uglađenim stilom? Rebus se pitao, zaozbiljno. * * * Pošto je Flajt otišao sa Kazinsom da pronađe Lisu i njene čuvare, Rebus se vratio natrag u laboratoriju da sazna rezultate prvog testa na pljuvačku. – Izvinite – rekao mu je naučnik odeven u beli mantil. Izgledao je kao da još uvek nije izašao iz puberteta. Ispod mantila virila je crna majica sa ispisanim imenom nekog hevi-metal benda. – Mislim da nam se neće posrećiti. Sve što smo zasada našli jeste H2O, voda iz slavine. Ko god da je zatvarao kovertu, mora da je koristio vlažni sunđer, jastuče ili neki od onih staromodnih valjaka. Nema nikakvih tragova pljuvačke. Rebus naglo istisnu vazduh iz pluća. – Šta je sa otiscima prstiju? – Zasad ništa. Pronašli smo samo dva para, za koje verujemo da pripadaju doktorki Frejzer. Nismo bolje sreće ni sa vlaknima ili masnim mrljama. Rekao bih da je pisac nosio rukavice. Niko odavde nije video tako čisto obavljen posao, bez ijedne mrlje. „Zna“, pomislio je Rebus. „Zna sve što ćemo uraditi. Tako prokleto pametan.“ – Pa, u svakom slučaju hvala – reče on. Mladić podiže obrve i raširi dlanove. – Voleo bih da možemo da uradimo više. „Za početak bi mogao da se ošišaš, sinko“, pomislio je. Isuviše ličiš na Kenija Votkisa. Umesto toga je uzdahnuo. – Uradite ono što možete – reče on. – Ono što možete. Okrenuvši se da pođe, Rebus oseti nadolazeću mešavinu gneva i osujećenosti, iznenadni napad divljeg nezadovoljstva. Vukodlak je bio isuviše dobar. Prestaće da ubija pre nego što uspeju da ga uhvate; ili će prosto nastaviti da ubija, ubija, ubija. Niko neće biti bezbedan. A pre svega, činilo mu se, Lisa neće biti bezbedna. Lisa. Vukodlak nju krivi za priču koju je izmislio Rebus. Priča nema nikakve veze sa Lisom. A ako Vukodlaku nekako pođe za rukom da je se dočepa,

bila bi to Rebusova krivica, zar ne? Kuda je Lisa išla? Rebus nije znao. Flajt je smatrao da je tako bezbednije. Ali Rebus nikako nije uspevao da odagna pomisao da je Vukodlak možda policajac. Možda bilo koji policajac. Možda onaj nezgrapni ili onaj tanki i ćutljivi detektiv. Lisa je otišla s njima, smatrajući ih za svoje zaštitnike. Šta ako je uletela pravo u kandže…? Šta ako Vukodlak zna tačno…? Šta ako Filip Kazins…? Začuo se zvučnik skriven negde u plafonu. – Telefonski poziv za inspektora Rebusa na prijemnom. Telefonski poziv za inspektora Rebusa. Rebus brzo pređe ostatak hodnika i prođe kroz dvokrilna vrata na njegovom kraju. Nije znao da li je Flajt još uvek u zgradi, ali nije ni mario. U glavi su mu se ređali užasi: Vukodlak, Lisa, Rona, Semi. Mala Semi, njegova ćerka. Videla je dovoljno užasa u svom životu. Ranije je on bio odgovoran zbog toga. Nije želeo da ona ikada više bude povređena. Službenica na prijemnom je podigla slušalicu kada ga je videla da prilazi, i pružila mu je. Kad ju je zgrabio, ona pritisnu tipku na brojčaniku i poveza ga s drugom stranom. – Alo! – rekao je zadihano. – Tata? – O, Isuse, jeste Semi. – Semi?! – Gotovo je povikao. – Šta je bilo? Šta nije u redu? – O, tata. – Plakala je. Sećanje sinu pred njim, pržeći mu pogled. Telefonski pozivi. Vrisci. – Šta je bilo, Semi? Kaži mi! – Reč – šmrcanje – reč je o Keniju. – Keniju? – Namrštio se. – Šta nije u redu s njim? Je li doživeo saobraćajku? – O, ne, tata. Samo je… samo je nestao. – Gde si ti, Semi? – U govornici. – Dobro, daću ti adresu policijske stanice. Naći ćemo se tamo. Ako treba, uzmi taksi, u redu je. Platiću kada stigneš. Razumela si? – Tata. – Ušmrknula je suze. – Moraš da ga pronađeš. Zabrinuta sam. Molim te, nađi ga, tata. Molim te. Molim te! * * *

Kada je Džordž Flajt stigao do prijemnog, Rebus je već otišao. Službenica je objasnila najbolje što je mogla, dok je Flajt trljao vilicu, nailazeći na čekinje. Raspravljao se sa Lisom Frejzer, ali je ona dozlaboga tvrdoglava. Privlačno tvrdoglava, morao je da prizna. Rekla mu je da joj obezbeđenje ne smeta, ali da zamisao o „sigurnom mestu“ ne dolazi u obzir. Ima, rekla je, zakazan sastanak u „Old Bejliju“, zapravo nekoliko sastanaka, intervjue u vezi sa nekakvim svojim istraživanjem. – Bile su mi potrebne nedelje da ih zakažem – rekla je – nema šanse da ih sada otkazujem! – Ali, draga moja – otezao je reči Filip Kazins – tamo smo se i mi zaputili. – Stalo mu je, znao je Flajt, da okonča suđenja i nestrpljivo je pogledavao na sat. Izgledalo je da se Lisa i Kazins poznaju još od ubistva u Kuperplejt stritu, da imaju nešto toga zajedničkog, o čemu su hteli da porazgovaraju. I da su bili nestrpljivi da krenu. Stoga je Flajt odlučio. Šta i ako svrati do Bejlija? Malo je bilo mesta u čitavom gradu koje imaju obezbeđenje kao što ga tamo imaju. Razgovore je zakazala tek za nekoliko sati, ali joj to nije smetalo. Nije joj, rekla je, smetalo da se mota po „sudu“. Zapravo, činilo joj se da će u tome uživati. Dva detektiva je mogu pratiti, sačekati je a onda je odvesti do kakve god sigurne lokacije koju je Flajt imao na umu. To je, u svakom slučaju, bio argument Lise Frejzer, koju je podržavao i Filip Kazins, rekavši da ne vidi nikakvu falinku u rezonovanju, „stari druže“. I uz osmehe ovo dvoje i Flajtovo sleganje ramenima, pravac delovanja je bio odlučen. Flajt je gledao kako se ford granada udaljava, dvojica policajaca napred, Filip i Lisa pozadi. Potpuno sigurni, razmišljao je. Potpuno prokleto sigurni. A sad je i Rebus zapalio. Pa dobro, već će se negde naći s njim. Nije se kajao što je doveo Rebusa, ni najmanje. Ali je znao da je odluka bila isključivo njegova, i da je njegovi nadređeni nisu preterano podržavali. Bilo kakav problem i Flajtova penzija će biti dovedena u pitanje. Isuviše je dobro to znao, kao i svi ostali. I zato se držao toliko blizu Rebusa onih prvih dana, da bude što sigurniji kada je on u pitanju. Da li je postao siguran u njega? Radije ne bi odgovorio na to pitanje, čak ni sada, čak ni samom sebi. Rebus je bio poput opruge u nekoj zamci, koja će iskočiti bez obzira na to šta sleti na mamac. Povrh svega je i Škot, a Flajt im nikada nije verovao, još od vremena kada su glasali da ostanu deo Ujedinjenog Kraljevstva…

* * * – Tata! Trči mu u zagrljaj. On je privija k sebi, svestan da više ne mora previše da se saginje kako bi to uradio. Da, porasla je, pa ipak više nego ikad izgleda kao dete. Ljubi je u vrh glave, miriše njenu čistu kosu. Ona drhti. Oseća kako joj drhtaji struje kroz grudi i ruke. – Š-š-š – kaže on. – Š-š-š-š, mezimče, š-š-š-š. Ona mu se izvlači iz zagrljaja i taman da se nasmeje, kada šmrkne, a zatim izusti: – Uvek si me tako zvao. Tvoje mezimče. Mama me nikada nije tako zvala. Samo ti. On joj se osmehuje i gladi joj kosu. – Da – kaže – tvoja majka me je zbog toga prekorevala. Rekla bi da je mezimče vlasništvo a da ti nisi vlasništvo. – Počeo je da se priseća. – Imala je neke čudne predstave, tvoja mama. – Još uvek ih ima. – A onda se priseti zašto je tu. Suze joj ponovo naviru na oči. – Znam da ti se ne sviđa – kaže mu. – Besmislica, kako si samo… – Ali ja ga volim, tata. – Srce mu u grudima napravi okret. – I ne želim da mu se išta dogodi. – Zašto misliš da će mu se nešto dogoditi? – Na osnovu toga kako se ponašao u poslednje vreme, kao da nešto krije od mene. I mama je to primetila. Ne umišljam. Ali mi je ona rekla da on možda planira veridbu. – Vidi da je razrogačio oči i odmahuje glavom. – Nisam poverovala u to. Znala sam da je reč o nečem drugom. Mislila sam, ne znam, samo sam… Tek je tada primetio da imaju publiku. Do tog časa mogli su se nalaziti i u zapečaćenoj kutiji, ne bi obratio pažnju na svoje okruženje. A sada, međutim, vidi zbunjenu narednicu na prijemnom, dve žene pozornice kako stežu papire na grudima i posmatraju prizor uz majčinsko saosećanje, dvojicu neobrijanih muškaraca skljokanih u stolicama kraj zida, koji samo čekaju. – Ajde, Semi – kaže on. – Idemo gore do moje kancelarije. * * *

Na pola puta do Sobe za ubistva pada mu na pamet da to možda i nije najprikladnije mesto za jednu tinejdžerku. Fotografije na zidu su samo početak. Duhovitost je nedostajala u slučaju kakav je bio ovaj u vezi sa Vukodlakom, pa se ona iskazivala kroz karikature, šale i lažne novinske članke, koji su bili prikačeni za table s obaveštenjima ili zalepljene postrance na monitore kompjutera. I jezik je previše sočan, a moglo bi da se čuje i kako neko razgovara sa nekim forenzičarem. „…Pocepano… otkinuo je njenu… kuhinjski nož, pretpostavljaju… razrezana od uha… iskopana… anus… gadno đubre… umalo pa da liče na ljude.“ Razmenjivale su se priče o prethodnim serijskim ubicama, samoubicama koje su skupljali sa šina, policijskim psima koji se igraju odsečenim glavama. Ne, sasvim sigurno ovo nije mesto za njegovu ćerku. Osim toga, uvek je postojala mogućnost da je Lem u blizini. Pronašao je praznu sobu za ispitivanje. Dok traje istraga, privremeno su je pretvorili u orman, ispunjen praznim kartonskim kutijama, suvišnim stolicama, polomljenim lampama i tastaturama i ogromnom običnom pisaćom mašinom. Na kraju će se kompjuteri iz Sobe za ubistva vratiti u kartonske kutije a dokumenta će se pohraniti negde na neku prašnjavu gomilu. Zasad, soba je odisala na memlu, izgledala je oronulo, ali je još uvek imala sijalicu na plafonu, kao i sto i dve stolice. Na stolu se nalazila staklena pepeljara prepuna opušaka i dve plastične šolje za kafu sa zelenim i crnim slojem plesni. Na podu je bila zgužvana kutija cigareta. Rebus je šutnuo kutiju iza nekakvih naslaganih stolica. – Nije nešto – rekao je – ali je dom. Sedi. Hoćeš nešto? Kao da nije razumela šta je pita. – Šta, na primer? – Ne znam, kafu, čaj? – Dijet kolu? Rebus odmahnu glavom. – A ajron-bru31? Sada se nasmejao; šalila se s njim. Nije mogao da podnese da je vidi uznemirenu, pogotovo zbog nekog ko to ne zaslužuje, kao što je Keni Votkis. – Semi – rekao je – da li Keni ima strica? – Strica Tomija? Rebus klimnu glavom. – Upravo tog.

– Šta s njim? – Pa – poče Rebus i prekrsti noge – šta znaš o njemu? – O Kenijevom stricu Tomiju? Ne baš mnogo. – Od čega živi? – Mislim da mi je Keni rekao da negde drži tezgu, znaš, kao na pijaci. „Kao na pijaci Brik lejn? Da li prodaje proteze?“ – Ili samo raznosi robu po tezgama, ne sećam se tačno. „Raznosi kradenu robu? Robu koju mu daju lopovi poput onog kojeg su uhvatili i koji se pretvarao da je Vukodlak?“ – Svejedno, ima kintu. – Kako to znaš? – Keni mi je rekao. To jest, mislim da mi je rekao. Kako bih drugačije znala? – Gde Keni radi, Semi? – U Sitiju. – Da, ali za koju firmu? – Firmu? – On je kurir, je l’ tako? Mora da radi za neku firmu? Ali ona odmahnu glavom. – Prešao je u slobodnjake kada je sakupio dovoljno redovnih mušterija. Sećam se da mi je rekao kako je njegov šef sa starog posla popizdeo – naglo je zastala i pogledala ga, dok je počela da crveni. Na trenutak je zaboravila da razgovara sa svojim ocem, a ne sa tamo nekim pandurom. – Izvini, tata – izustila je. – Njegov šef se naljutio na njega zbog toga što mu je preuzeo mušterije. Keni je bio dobar, znaš, zna sve prečice, zna koja je koja zgrada. Neki vozači se zbune kada ne mogu da nađu neku uličicu ili kada brojevi u ulici naizgled nemaju smisla. – Da. Rebus je to primetio; kako se brojevi u ulici ponekad čine nelogičnim, kao da su neki preskočeni. – Ali ne i Keni. Poznaje London kao svoj dlan. „Dobro poznaje London, ulice, prečice. Na motoru, možeš začas da prođeš kroz London. Kanali, uličice, očas posla.“ – Kakav motor ima, Semi? – Ne znam. Kavasaki nešto. Ima jedan koji koristi za posao jer nije pretežak, a drugi čuva za vikende, jedan veoma veliki. – Gde ih drži? Nema previše sigurnih mesta na Čerčil estejtu? – U blizini postoje neke garaže. Stalno ih obijaju, ali je Keni stavio blindirana vrata. Sada je kao Fort Noks. Zadirkujem ga zbog toga. Bolje je

čuvana od njegove – glas joj je neočekivano klonuo. – Kako si znao da živi u Čerčilu? – Šta? Glas joj se osnažio, postao radoznao. – Kako znaš da Keni živi u Čerčilu? Rebus slegnu ramenima. – Pretpostavljam da mi je rekao, one večeri kad smo se upoznali kod tebe. Razmišlja, pokušava da se priseti tog razgovora. Ali nema ničeg, ničeg za šta bi se zakačila. I Rebus razmišlja. „Kao Fort Noks. Zgodno mesto za skrivanje ukradene robe. Ili leša.“ – Dakle – reče on, privlačeći stolicu bliže stolu. – Reci mi šta ti misliš da se dogodilo. Šta ti misliš da je on krio od tebe? Zurila je u sto, lagano odmahivala glavom, zurila, odmahivala, do konačnog: – Ne znam. – Pa, jeste li se svađali oko nečeg? Možda ste se raspravljali? – Ne. – Možda je bio ljubomoran? Očajnički se zasmejala. – Nije. – Možda je imao još devojaka? – Nije! Kada joj je ulovio pogled, Rebus oseti kako ga je sramota. Nije mogao da smetne s uma da je ona njegova ćerka, niti je mogao da zaboravi da mora da joj postavi ta pitanja. Nekako se priklanjao jednoj pa drugoj strani, i na toj putanji naletao na nju. – Ne – ponovila je tiho. – Znala bih da ima neku drugu. – Onda prijatelji: da li je imao bliske prijatelje? – Nekoliko. Ne mnogo. Mislim, pričao je o njima, ali me nikada nije upoznao. – Jesi li probala da ih pozoveš? Možda neko od njih zna nešto. – Znam samo njihova imena. Dvojicu s kojima je odrastao, Bili i Džim. A postoji i neko ko se zove Arnold. Njega je pominjao. I još jednog kurira na motoru, mislim da se zvao Roland ili Ronald, nešto tako fensi. – Sačekaj da sve to pribeležim. – Rebus je uzeo beležnicu i hemijsku iz džepa. – Dobro – rekao je – tu su, dakle, Bili, Džim. A ono treće? – Roland ili Ronald ili tako nešto. – Gledala ga je kako piše. – I Arnold. Rebus se zavalio u stolicu. – Arnold? – Da.

– Da li si ikada upoznala Arnolda? – Ne bih rekla. – Šta je Keni pričao o njemu? Ona slegnu ramenima. – To je neko na koga je Keni naletao. Mislim da i on radi na tezgama. Ponekad bi izlazili na piće. Nemoguće da je to isti onaj Arnold, zar ne? Flajtov ćelavi seksualni prestupnik koji je postao doušnik? Kolika je verovatnoća za to? Odlaze na piće? Teško da izgledaju kao ortaci, pod pretpostavkom da je reč o istom Arnoldu. – Dobro – reče Rebus, sklapajući beležnicu. – Da li imaš neku noviju Kenijevu fotografiju? Neku dobru, finu i oštru. – Mogu da je nabavim. Imam nekoliko kod kuće. – Dobro, naći ću nekog da te odveze kući. Daćeš im fotografiju a oni će mi je doneti. Prosledićemo Kenijev opis, to je prvo. U međuvremenu ću malo da pronjuškam, da vidim šta ću da nađem. Osmehnula se. – Nije baš tvoja teritorija, je l’ da? – Ne, uopšte nije moja teritorija. Ponekad, ako isuviše dugo gledaš u nešto, u neko mesto, prestaneš da vidiš šta se tu nalazi. Ponekad su potrebne drugačije oči da vide ono što je očigledno. – Mislio je na Flajta i na razlog zbog kojeg ga je Flajt doveo ovamo. Razmišljao je takođe i o tome da li on, Rebus, može da okupi dovoljno detektiva koji bi krenuli u potragu za Kenijem Votkisom. Možda neće uspeti bez Flajtove podrške. Ne, šta je on to umislio. Reč je o nestaloj osobi, zaboga. To se mora istražiti. Da, ali postoje različiti načini da se neštro istraži, a on nije mogao da računa na povlašćen položaj, na usluge, kada dođe odsudni trenutak. – Pretpostavljam da ne znaš – pitao ju je – da li su njegovi motori još uvek u garaži? – Bacila sam pogled. Još uvek su tamo. Tada sam se zabrinula. – Da li je još nešto u garaži? – Ali ga ona više nije slušala. – Retko kad ide nekud bez motora. Mrzi autobuse i to sve. Rekao je da će veliki motor nazvati po… po meni. Ponovo je briznula u plač. Ovoga puta ju je pustio da se isplače, iako ga je to pogađalo više nego što je bio spreman da prizna. Bolje napolju nego unutra, zar ne kaže tako i izreka? Tresla je nos kada su se vrata otvorila. Flajt je zavirio u prostoriju. Pogled mu je sve govorio: mogao si da je odvedeš na neko bolje mesto. – Da, Džordže? Šta mogu da učinim za tebe?

– Nakon što si otišao iz laboratorije – napravio je pauzu koja je pokazavala nezadovoljstvo zbog činjenice da ga nije obavestio o tome, niti mu je ostavio poruku – dali su mi još informacija o samom pismu. – Pridružiću ti se za minut. Flajt klimnu, ali obrati pažnju na Samantu. – Jesi li dobro, mila? Ona šmrknu. – Dobro sam, hvala vam. – Pa – reče on vragolasto – ako se ipak odlučiš da uložiš žalbu protiv inspektora Rebusa, obrati se službenici na prijemnom. – Ah, beži, Džordže! – reče Rebus. Semi je istovremeno pokušala da istrese nos i da se zakikoće, pa se upetljala. Rebus namignu Flajtu, koji se, učinivši koliko je mogao (na čemu mu je Rebus bio zahvalan), povlačio. – Niste svi tako loši, zar ne? – reče Samanta kada je Flajt otišao. – Kako to misliš? – Vi policajci. Niste svi loši kao što se priča. – Ti si ćerka pandura, Semi. Upamti to. I to ćerka poštenog pandura. Potrudi se da uvek držiš stranu svom matorom. Važi? Ona se ponovo osmehnu. – Nisi mator, tata. I on se osmehnuo ali nije odgovorio. Istini za volju, uživao je u tom komplimentu, bilo da je samo laskanje ili ne. Ono što je bilo važno, bilo je to što je Semi, njegova ćerka Semi, to rekla. – Dobro – napokon je rekao – da te smestimo u auto. Ništa ne brini, mezimče, pronaći ćemo tvog nestalog dragana. – Ponovo si me nazvao mezimče. – Jesam li? Nemoj da kažeš majci. – Neću. I… tata? – Šta? – Napola se okrenuo k njoj, na vreme da ga cmokne u obraz. – Hvala ti – rekla je. – Šta god da se dogodi, hvala ti. * * * Flajt je bio u manjoj kancelariji u sklopu Sobe za ubistva. Nakon teskobnog prostora ormana za ispitivanje, ovaj prostor je najednom dobio novu, mnogo veću zapreminu. Rebus je seo i prekrstio noge. – I, šta je to u vezi s Vukodlakovim pismom? – pitao je. – I – uzvratio je Flajt – šta je to u vezi s nestankom Kenija Votkisa? – Odgovori na moje pa ću ja na tvoje pitanje.

Flajt podiže fasciklu, otvori je, izvadi tri ili četiri gusto otkucane stranice i poče da čita. – Font koji je koristio jeste helvetika. Neobično za ličnu prepisku, iako ga koriste novine i časopisi. – Flajt značajno podiže pogled. – Novinar? – Rebus reče sumnjičavo. – Pa, razmisli o tome – reče Flajt. – Svaki novinar u Engleskoj koji prati kriminalna dešavanja već je saznao za Lisu. Takođe bi mogli da pronađu i gde stanuje. Rebus je razmišljao o tome. – Dobro – napokon je rekao – nastavi. – Helvetika postoji na nekim običnim električnim pisaćim mašinama, kao i na elektronskim pisaćim mašinama, ali uglavnom na kompjuterima i u programima za pisanje. – Flajt podiže pogled. – To odgovara gustini kucanja. Kucanje je ujednačenog kvaliteta… bla-bla-bla. Takođe, slova se ravnomerno nižu, što ukazuje na to da je korišćen dobar štampač, verovatno neki iz niza, što opet pokazuje da je korišćen kvalitetan program za pisanje ili neki dobar programski paket. Međutim – nastavio je da čita Flajt – slovo „K“ bledi pri vrhovima. – Flajt zastade kako bi okrenuo stranicu. Rebus još uvek nije pomno pratio sve što je napisano, kao ni sâm Džordž Flajt. Laboratorije su uvek davale mnogo više podataka nego što je bilo korisno. Zasad, Rebus je čuo samo za kukolj. – Sada postaje zanimljivije – nastavio je Flajt. – Unutar koverte pronađene su čestice koje potiču od farbe, žute, zelene i uglavnom narandžaste. Možda se radi o uljanoj boji: testiranje se nastavlja. – Dakle, imamo novinara koji izveštava o zločinima a zamišlja da je Van Gog? Flajt se nije primio. Ostatak izveštaja je pročitao na brzaka, u sebi. – To bi uglavnom bilo to – rekao je. – Ostalo je ono što nisu uspeli da pronađu: nema otisaka, nema mrlja, kao ni dlaka ni vlakana. – Ni ličnih vodenih žigova? – zapitao je Rebus. U detektivskim romanima, lični vodeni žig bi vodio do malog porodičnog biznisa kojim upravlja nekakav ekscentrični starac, koji bi se prisetio da je papir prodao nekom ko se zove… I to bi bilo to: slučaj rešen! Čisto, domišljato, ali se tako nešto retko kad događalo. Ponovo se setio Lise, i Kazinsa. Ne, nije Kazins: ne može biti Kazins. Osim toga, ne bi ništa pokušao pored one dvojice gorila u pratnji. – Bez ličnih vodenih žigova – ponovio je Flajt. – Izvini.

– Pa dobro – uzvrati Rebus, glasno uzdahnuvši – dalje nismo odmakli, je l’ tako? Flajt je gledao u izveštaj, kao da pokušava da nešto izvuče, nekakav trag koji bi mu skrenuo pažnju. A zatim reče: – I, šta se to dešava sa Kenijem Votkisom? – Nestao je pod tajanstvenim okolnostima. Neka mu je sa srećom, što se mene tiče, ali je Semi pomalo u šoku. Rekao sam joj da ćemo uraditi šta možemo. – Ne možeš da se mešaš, Džone. Prepusti to nama. – Ne želim da se mešam, Džordže. Prepuštam ti čitav slučaj. – Glas je zvučao dovoljno iskreno, ali Flajta Rebus više nije mogao tako lako prevariti. Iskezio se i odmahnuo glavom. – Šta ti treba? – pitao je. – Pa – reče Rebus naginjući se napred u stolici – Semi je pomenula jednog Kenijevog saradnika. Nekog po imenu Arnold, koji radi za tezgom, barem ona misli da radi na pijaci ili tako nešto. – Misliš da se radi o mom Arnoldu? – razmišljao je Flajt. – Moguće je. – Prevelika slučajnost, slažeš se? – Ne u ovako malom gradu. – Flajt opazi Rebusov izraz lica. – Ozbiljno to mislim, zapravo. Sitni lopovi su kao mala porodica. Da je ovo Sicilija, mogao bi sve njih da potrpaš u jedno selo. Svi se znaju. One velike igrače ne možemo da pohvatamo. Oni se drže za sebe, nikada ne odlaze u pab gde se na sav glas hvale posle nekoliko čaša tamnog ruma. – Možemo li da popričamo sa Arnoldom? – Zašto? – Možda on zna nešto o Keniju. – Čak i da zna, zašto bi nam rekao? – Zato što smo policajci, Džordže. A on je deo zajednice. Ovde smo da održavamo zakon i red, a on je dužan da nam pomogne u tom teškom zadatku. – Rebus se zamislio. – A daću mu i dvadeset funti pride. Flajt je bio u neverici. – Ovo je London, Džone. Teško da za dvadeseticu možeš da častiš turu pića. Arnold mi daje dobre informacije, ali će očekivati barem ponija32. – Sada je zavitlavao Rebusa, koji se, kada je to shvatio, nasmešio. – Ako Arnold traži ponija – rekao je – reci mu da će ga dobiti za Božić. I malu devojčicu u sedlu. Samo da mi kaže ono što zna.

– To je fer – rekao je Flajt. – Hajde onda da potražimo kakvu uličnu pijacu.

Galerija Flajt se borio sa pola tuceta velikih smeđih papirnatih kesa punih voća – bukvalno – nakon raspitivanja o tome gde je Arnold, na tri-četiri tezge do sada. Rebus je odbio da primi banane, kruške i grožđe, iako ga je Flajt ćuškanjem navodio da ih prihvati. – To je lokalni običaj – objasnio je Flajt. – Naljute se ako ih odbiješ. Kao kad te Glazgovljanin ponudi pićem. Da li ćeš ga odbiti? Ne, jer bi ga time uvredio. Tako je i sa ovim ljudima. – Šta da radim sa kilo i po banana? – Pojedi ih – objasni mu Flajt dobroćudno. A zatim, zagonetno: – Ukoliko nisi Arnold, naravno. Odbio je da pojasni značenje izrečenog, a Rebus je odbio da razmišlja o različitim mogućnostima. Kretali su se od tezge do tezge, prošavši većinu, zaustavljajući se tek kod nekoliko njih. Pomalo su ličili na žene koje su se sudarale s njima, ispipavajući ovaj ili onaj mango ili patlidžan, proveravale cene na različitim tezgama, zastajući samo kod onih gde su odlučile da kupe. – Ej, Džordž. – Zaboga, Džordže! Gde si se krio? – Je l’ sve u redu, Džordže? Kakav je ljubavni život? Rebusu se činilo da svi vlasnici tezgi kao i većina njihovih pomoćnika koji raznose kutije i gajbe znaju za Flajta. U jednom trenutku, Flajt je klimnuo nekom iza jedne od tezgi, odakle je neki mladić brzo nestao duž ulice. – Džim Džesop – reče Flajt. – Pobegao je sa uslovne pre nekoliko nedelja. – Zar ne bi trebalo da…? Ali Flajt odmahnu glavom. – Drugi put, a, Džone? Mali klipan je pobeđivao na trkama na hiljadu metara. Danas mi se nešto ne trči, a tebi? – Pravo kažeš – reče Rebus, svestan da je ovde, na ovom mestu, na ovoj „teritoriji“, zapravo samo posmatrač, turista. Ovo je Flajtova teritorija. Čovek se samouvereno kretao u gomili, opušteno razgovarao sa prodavcima, i na razne načine pokazivao da je domaći. Napokon, nakon ćaskanja sa čovekom iza tezge sa svežom ribom, Flajt se vratio s kesom

punom dagnji, još jednom sa školjkama kapicama i informacijom o tome gde bi mogao da bude Arnold. Poveo je Rebusa iza tezgi do pločnika a zatim u uzanu uličicu. – „Moules marinière“33 – reče i podiže jednu od belih plastičnih kesa. – Predivno. I još se lako spremaju. Priprema je ta koja oduzima puno vremena. Rebus odmahnu glavom. – Stalno me iznenađuješ, Džordže. Nikad ne bih rekao da si i kuvar. Flajt se samo zamišljeno osmehnu. – A školjke kapice – reče on – Marion ih obožava. Uz njih služim sos i svežu pastrmku. I opet, sve je u pripremi. Kuvanje je lakši deo. Uživao je u tome da Rebusu pokaže ovu stranu svoje ličnosti, mada nije mogao da kaže zašto. Niti je mogao da objasni zašto nije rekao Džonu Rebusu da je Lisa otišla u „Old Bejli“; umesto čega je samo promrmljao nešto o tome kako ju je ispratio na sigurno. Rezonovao je da to ima veze sa Rebusovim impulsivnim osećanjima: ako Škot pomisli da Lisa Frejzer nije na Flajtovom sigurnom mestu, verovatno bi otrčao za njom, i izglupirao se pod samom Pravdom sa povezom na očima. A Rebus je još uvek bio Flajtova odgovornost, ostao je teret kakav je i bio, ako ne i veći. Izašli su iz uličice u naselje s niskim kućama. Kuće su izgledale relativno nove, ali se boja već ljuštila sa prozorskih dasaka. Iznad njihovih glava čuli su se povici i cičanje. Dečje igralište, beton okružen betonom. Deo ogromne cevi postao je tunel, jazbina, mesto za skrivanje. Bilo je i ljuljaški, kao i klackalica. Tu je bio i bazenčić s peskom, koji je postao drugi dom lokalnim mačkama i psima. Dečja mašta nije poznavala granice: pretvaraj se da si u bolnici, a da sam ja doktor; a onda se svemirski brod srušio na planetu; kauboji nemaju devojke; ne, ti juriš mene, jer sam ja vojnik a ti stražar; pretvaraj se da cev ne postoji. Pretvaraj se. Nije bilo nikakvog pretvaranja sa energijom koju su trošili. Nisu mogli da budu mirni, da zastanu kako bi došli do daha. Morali su da viču, skaču i budu aktivni. Rebus se umorio od samog gledanja. – Eno ga – reče Flajt. Pokazivao je na klupu na kraju igrališta, na kojoj je sedeo Arnold, veoma pravih leđa, i dlanovima se držao za kolena. Imao je veoma napregnut izraz lica, ni srećan ni nesrećan. Izraz kakav se nekad može videti u zoološkom vrtu, kada bi se neko upiljio u koji kavez ili ograđeni prostor. Najbolje bi ga bilo opisati kao zagledanog čoveka. O, da,

Arnold se zagledao. Rebus je osetio nelagodu u stomaku pri samom pogledu na njega. Flajt je sve to shvatao krajnje opušteno. Odšetao se do klupe i seo kraj Arnolda, koji se okrenuo i istog časa njegove su oči poprimile zapanjeni, progonjeni izraz a usta mu se izvila u nemo „O“. A zatim je glasno uzdahnuo. – O, to ste vi, gospodine Flajt! Nisam vas prepoznao. – Pokazao je na kese. – Išli ste u kupovinu? Baš fino. Glas mu je bio jednoličan, bez i trunke osećanja. Rebus je čuo ovisnike koji tako govore. Pet procenata njihovog mozga bilo je rezervisano za opštenje sa spoljnim svetom, ostalih devedeset pet bilo je usredsređeno na druge stvari. Pa, reklo bi se da je i Arnold svojevrsni ovisnik. – Da – reče Flajt – kupovao sam neke sitnice. Sećaš se inspektora Rebusa? Arnold je pratio Flajta, pa skrenuo upiljeni pogled sa klupe do mesta na kom je stajao Rebus, koji mu je telom namerno zaklanjao pogled na decu. – O, da – reče Arnold mehanički – pre neki dan je bio sa vama u kolima, gospodine Flajt. – Izvrsno, Arnolde. Da, tako je. Imaš dobro pamćenje, zar ne? – Isplati se, gospodine Flajt. Tako pamtim sve one stvari koje vam pričam. – Zapravo, Arnolde – Flajt skliznu duž klupe sve dok se svojim bokom nije gotovo dodirivao sa Arnoldovim. Arnold iskrenu svoje noge u stranu, dalje od policajčevih, napregnuto osmatrajući Flajtovu blizinu. – Kada smo kod pamćenja, možda možeš da mi pomogneš. Možda možeš da pomogneš i inspektoru Rebusu. – Da? – Rastegao je ovu rečcu skoro do kidanja. – Pitali smo se – reče Flajt – da li si u skorije vreme video Kenija? Mada, nešto ga i nema u poslednje vreme, je l’ da? Pitao sam se da nije otišao nekud na odmor? Arnold podiže svoj zamagljeni pogled, nalik na dečji. – Koji Keni? Flajt se nasmeja. – Keni Votkis, Arnolde. Tvoj drugar Keni. Rebus je za trenutak držao dah. Šta ako je reč o nekom drugom Arnoldu? Šta ako Semi nije dobro zapamtila ime? Arnold je, međutim, polako počeo da klima glavom. – O, taj Keni. Nije mi on drugar, gospodine Flajt. Mislim, viđamo se tu i tamo. – Arnold zastade ali Flajt je klimao glavom i ćutao, iščekujući još. – Ponekad popijemo piće.

– O čemu razgovarate? Pitanje je bilo neočekivano. – Kako to mislite? – Pitanje je prosto – reče Flajt uz osmeh. – O čemu razgovarate? Pomislio bih da vas dvojica nemate puno toga zajedničkog. – Mi samo, pa, pričamo. Ne znam. – Da, ali o čemu razgovarate? O fudbalu? – Ponekad, da. – Za koji tim navija? – Ne znam, gospodine Flajt. – Razgovaraš s njim o fudbalu a ovamo ne znaš za koji tim navija? – Možda mi je rekao ali sam zaboravio. Flajt je izgledao sumnjičav. – Možda – složio se. Rebus je znao koja je njegova uloga u ovoj drami. Neka Flajt priča. Treba samo da ćuti i da izgleda preteći, nadvijen tako nad Arnoldom poput olujnog oblaka, i da poput osvetnika zuri dole u presijavajuću ćelavu kupolu od glave. Flajt je tačno znao šta radi. Arnold je postajao sve nervozniji, telo mu se trzalo, glava nije mogla da miruje, desno koleno je poskakivalo gore-dole. – I o čemu još razgovarate? On voli motore, zar ne? – Da – odgovorio je Arnold, sada već oprezno, jer je shvatio šta mu se dešava. – I, da li pričate o motorima? – Ja ne volim motore. Isuviše su bučni. – Isuviše bučni? Da, imaš pravo. – Flajt glavom pokaza na igralište. – Ali, i ovo mesto je bučno, Arnolde, zar ne? Ali tebi ova buka kao da ne smeta. Zašto je to tako? Arnold se okrenu k njemu i grozničavo ga pogleda. Ali Flajt ga je čekao sa spremnim osmehom, osmehom ozbiljnijim od bilo kakve grimase. – Ono što hoću da kažem – nastavio je – jeste da ti neka buka prija a druga ne prija. To je u redu, zar ne? Ali ti se ne sviđaju motori. Dakle, o čemu još razgovaraš sa Kenijem? – Samo razgovaramo – reče Arnold, lica iskrivljenog od muke. – Ogovaramo, kako se grad menja, pričamo o Ist Endu. Ovde su nekada bili nizovi kućica. Postojala je poljana i baštice. Porodice su pravile piknik na poljani. Donosili bi paradajz, krompir ili kupus tvojoj mami, rekavši da su previše zasadili, a deca su se igrala na ulici. Nije bilo ovih Bangladešana ili koga već. Samo pravih Istendera. Kenijevi mama i tata nisu živeli daleko

odavde. Dve ulice dalje od mesta gde sam ja živeo. Naravski, bio sam stariji od njega. Nikada se nismo igrali zajedno ili tako nešto. – A gde je živeo stric Tomi? – On je živeo na onoj strani. – Arnold pokaza prstom. Postao je nešto poverljiviji. Prisećanje ne može da škodi, zar ne? Došlo mu je kao olakšanje to što može opušteno da priča, nakon promišljenog dvoboja kroz koji je prošao. I tako im je otvorio dušu. Dobra stara vremena. Ali između redova, Rebus je mogao da vidi jednu istinitiju sliku, sliku o tome kako su ga druga deca tukla, podvaljivala mu, o tome kako ga je njegov otac zaključavao u sobu, izgladnjivao ga. O porodici koja se raspadala. O laganom uvlačenju u sitni kriminal. Bolno stidljiv, nesposoban da sklapa prijateljstva. – Da li ikada viđaš Tomija ovde? – iznenada ga zapita Flajt. – Tomija Votkisa? Da, viđam ga. – Arnold je još uvek uživao u prošlosti. – Da li ga Keni viđa? – Naravno da ga viđa. Ponekad radi za njega. – Šta? Dostavu, takve stvari? – Dostavu, preuzimanje – Arnold zastade, svestan onoga što priča. Više nisu govorili o onoj prošlosti. Ovo nije bilo bezbedno. Flajt se nagnu tako da je nosom gotovo dodirivao Arnoldov nos. Sve što je Arnold mogao da uradi bilo je da se zavali na klupu, čije su ga tvrde prečke sprečavale da umakne. – Gde je on, Arnolde? – Ko? Tomi? – Znaš ti dobro na koga mislim! Keni! Reci mi gde je! Rebus se napola okrenu i primeti da su deca prestala da se igraju i da sada gledaju ovu igru odraslih. – Hoćete li se tući, gospodine? – doviknuo je jedan. Rebus odmahnu glavom i odvrati: – Samo se pretvaramo. Flajt je još uvek držao Arnolda prikovanog za klupu. – Arnolde – siktao je – poznaješ me. Uvek sam bio fer prema tebi. – Znam to, gospodine Flajt. – Ali se ne pretvaram već polako gubim živce. Sve ide do đavola u ovom gradu, Arnolde, pa sam sklon da samo slegnem ramenima i pridružim im se. Razumeš me? Zašto bih ja bio fer kad niko drugi nije, a? Zato ću ti reći šta ću da uradim, Arnolde. Moraću da te privedem.

– Zbog čega? – Arnold se sada već užasnuo. Nije mislio da se Flajt igra, a nije ni Rebus; ili je tako ili Flajt glumi za Oskara. – Zbog egzibicionizma. Spremao si se da se razgolitiš pred ovom decom. Video sam te kako se spremaš. Video sam kako ti kita viri iz šlica. – Ne, ne – Arnold je odmahivao glavom. – To je laž. – Prethodne osude ne lažu, Arnolde. I inspektor Rebus te je video. Video je kako ti se kita klati u vazduhu poput koktel kobasice. Obojica smo te videli, a tako ćemo reći i sudiji. Šta misliš, kome će da poveruje, a? Razmisli o tome načas. Pomisli na samicu. Moraće da te drže u samici kako te ostali zatvorenici ne bi premlaćivali. Ali ih ni to neće sprečiti da ti pišaju u čaj i pljuju u hranu. Znaš kakav je kraj, Arnolde. Bio si tamo. A onda ćeš jedne noći čuti kako neko otključava vrata, i oni će ući. Možda stražari, možda zatvorenici. Ući će i savladaće te. Neko će imati četkicu za zube, neko staru zarđalu britvu, zar ne, Arnolde? Je li tako, Arnolde? Arnold je toliko silno drhtao da nije mogao da progovori, tresao se i mrmljao, dok mu je iz uglova usana izbijala pljuvačka s mehurićima. Flajt se otkliza dalje od njega a zatim tužno pogleda Rebusa. Rebus ozbiljno klimnu glavom. Ovaj posao nije bio baš prijatan, nimalo prijatan. Flajt zapali cigaretu. Rebus odbi. Dve reči su poskakivale u glavi Džona Rebusa. Treba morati. A zatim je Arnold progovorio. Kada je završio, Flajt zavuče ruku u džep pantalona i izvadi kovanicu od jedne funte, koju pljesnu na klupu pored svoje slomljene žrtve. – Izvoli, Arnolde. Kupi sebi šolju čaja ili nešto. I drži se podalje od igrališta, važi? – Flajt podiže svoje kese, iz jedne izvadi jabuku i baci je Arnoldu u krilo, na šta se ovaj trgnu. Zatim je izvadio drugu i zagrizao je, krenuvši natrag ka pijaci. Treba morati. * * * U policijskoj stanici, Rebus je pomislio na Lisu. Osećao je potrebu za ljudskim dodirom, za nečim čistim, toplim i nečim što je daleko od ovog sveta u kome je odabrao da živi, nečim čime bi sprao svoj teško zagađeni um. Flajt ga je pri povratku upozorio: – Ovoga puta bez brljanja, Džone. Prepusti to nama. Moraš da ostaneš po strani. Izgledaće loše na sudu,

pandur zlopamtilo i takve fraze. – Ali – Rebus je odgovorio – i jesam zlopamtilo, Džordže. Ovaj tip Keni možda ševi moju kćer! Flajt je sa vetrobrana skrenuo pogled na Rebusovo lice, a zatim ga sklonio. – Rekao sam da prepustiš sve nama, Džone. Ako ne možeš to da uradiš, lično ću se postarati da ti čin poput lopte odskakuće niz jebene stepenice. Jesi li razumeo? – Jasno i glasno. – Ovo nije pretnja, Džone, već obećanje. – A ti uvek ispunjavaš svoja obećanja, Džordže, zar ne? Izgleda da si zaboravio na nešto. Ti si kriv što sam ja uopšte ovde. Ti si poslao po mene. Flajt klimnu glavom. – I ja mogu da te pošaljem natrag isto tako. Da li to hoćeš? Rebus je zaćutao, iako je znao odgovor. I Flajt ga je znao, pa se nasmešio zbog ove male pobede. Posle toga su se vozili u tišini, obojica uprljani sećanjem na igralište i prizorom tihog čoveka, s rukama na kolenima, koji zuri pred sebe, slatkih nečistih misli. Rebus je ponovo razmišljao o Lisi, o tome kako bi bilo da se zajedno nađu pod tušem i trljanjem speru sa sebe sloj Londona. Možda će ponovo pitati Džordža za adresu tog sigurnog mesta. Možda će moći da je poseti. Setio se razgovora koji su vodili u krevetu. Pitao ju je da li jednom može da vidi njenu kancelariju na Univerzitetskom koledžu. – Jednom – odgovorila je. – Samo da znaš, i nije neka kancelarija, ništa poput onih ogromnih starinskih kancelarija Oksbridža kakve gledaš u televizijskim dramama. To je jedna prenatrpana rupčaga, da budem iskrena. Mrzim je. – Ipak bih voleo da mi je pokažeš. – Odgovorila sam ti da hoću. – Zvučala je razdražljivo. Zašto? Zašto se tako unervozila kada je poželeo da vidi njenu kancelariju? Zašto je sekretarica – Milisent, tako ju je nazvala Lisa – bila tako nejasna onog dana kada ju je Rebus posetio? Ne, ne samo nejasna. Nespremna za saradnju. Očigledno nespremna za saradnju, kada bolje razmisli. Šta su to kog đavola krili od njega? Znao je jedan način da sazna odgovor, jedan siguran i pouzdan način. Do đavola, Lisa je bezbedna, a rečeno mu je da se drži podalje od slučaja Votkis; šta ga onda sprečava da detaljnije istraži ovu

najnoviju zagonetku? Stao je na noge. Odgovor je bio: ništa ga ne sprečava, baš ništa. * * * – Kuda si krenuo? Bio je to Flajt, koji je vikao na njega kraj otvorenih vrata dok je Rebus brzim korakom prošao niz hodnik. – Privatnim poslom – doviknuo mu je Rebus. – Upozorio sam te, Džone! Ne mešaj se! – Nije to što misliš! – Zastao je, okrenuo se i pogledao Džordža Flajta. – A šta je onda? – Kao što rekoh, Džordže, nešto privatno, u redu? – Nije. – Gledaj – reče Rebus, koga su ponovo nadjačale emocije, i sve one misli koje je držao pod kontrolom, Semi, Keni Votkis, Vukodlak, pretnja upućena Lisi, sve je to proključalo. Progutao je knedlu, teško dahćući. – Gledaj, Džordže, imaš puno posla, u redu? – Prstom je bockao Flajta po grudima. – Sećaš se šta sam ti rekao: da je možda u pitanju pandur. Zašto ne bi onako pažljivo, savršeno i pedantno, kako samo ti umeš, to malo istražio. Vukodlak je možda u ovoj zgradi. Možda radi i na prokletom slučaju, lovi samog sebe! – Rebus primeti da mu je glas postao histeričan, te se brzo primiri, obuzdavši svoje glasne žice ako ništa drugo. – Misliš nešto kao vuk u toru s ovcama? – Ozbiljan sam. – Rebus je zastao. – Možda zna i kud si poslao Lisu. – Zaboga, Džone, samo tri osobe znaju kuda ide Lisa. Ja i dvojica koju sam poslao s njom. Ti ne znaš te momke, ali ja ih znam. Znam ih još iz policijskog trening-centra. Poverio bih im i svoj život. – Flajt je zastao. – Veruješ li ti meni? Rebus je ćutao. Flajt skupi oči u neverici, a zatim zviznu. – Pa – reče – dobio sam odgovor na svoje pitanje. – Lagano je odmahivao glavom. – Ovaj slučaj, Džone. U policiji sam bogzna koliko dugo, ali ovaj slučaj je ubedljivo najgori. Kao da je svaka žrtva neko meni blizak. – Ponovo je zastao, prikupljajući snagu. Sada je on prstom bockao Rebusa. – Stoga nemoj ni da pomisliš ono što znam da misliš! To je vrhunska jebena uvreda! U hodniku je zavladao potpuni muk. Negde se čulo zveketanje pisaćih mašina. Glasovi muškaraca su se pretvarali u glasan smeh. Hodnikom je

lebdelo nečije pevušenje, koje je prošlo kraj njih. Kao da je čitav svet bio ravnodušan na ovu svađu. A eto njih gde stoje – nisu još uvek prijatelji niti neprijatelji, ali više nisu sigurni ni šta im je činiti. Rebus se zagledao u tragove struganja po linoleumu. A onda je pitao: – Lekcija završena? Flajta je ova reakcija zabolela. – Nisam ti očitao lekciju, samo sam… Želeo sam da vidiš moju stranu priče. – Ali vidim je, Džordže, vidim je. – Rebus potapša Flajta po ruci i ponovo se okrenu od njega. Počeo je da korača. – Želim da ostaneš ovde, Džone! – Koračanje. – Da li me čuješ? Naređujem ti da ostaneš. Rebus je nastavio da korača. Flajt odmahnu glavom. Bilo mu je dosta, i preko glave, pa su ga oči pekle kao da se zatekao u sobi zadimljenoj od duvana. – Bićeš izbačen, Rebuse – viknuo je, znajući da mu je to poslednje upozorenje. Ako Rebus nastavi da hoda, Flajt će morati da održi reč ili će izgubiti obraz, a proklet bio ako dozvoli da mu se to desi zbog jednog tvrdoglavog škotskog pandura. – Samo ti idi! – povikao je. – Nastavi da hodaš i izbačen si! Rebus je koračao. Nije znao tačno zašto, možda više zarad svog ponosa nego bilo čega drugog. Glupi ponos, ponos koji nije mogao da objasni, ali svejedno ponos. Isto ono osećanje koje je navodilo odrasle ljude da plaču na fudbalskim utakmicama dok svira škotska himna Cvet Škotske. Znao je samo da mora nešto da uradi i da će to uraditi, kao što su Škoti znali da im je posao da budu fudbaleri koji imaju više ambicije nego sposobnosti. Da, to ga dobro opisuje; više ambicije nego sposobnosti. Staviće mu to na nadgrobnu ploču. Na kraju hodnika, snažno je odgurnuo dvokrilna vrata. Nije se osvrnuo. Pratio ga je Flajtov glas koji se gubio kako je bivao sve gnevniji. – Proklet bio, glupi škotski skote! Ovoga si puta zagrizao više nego što možeš da progutaš, jesi li me čuo?! Prokleto više nego što možeš da progutaš! „JSITD.“ Rebus se kretao predvorjem kada se našao licem u lice sa Lemom. Pokušao je da prođe pored njega, ali mu Lem položi ruku na grudi. – Gde gori? – zapita ga. Rebus je pokušao da ga ignoriše, trudio se da ga učini nevidljivim. Poslednje što mu je u ovom času trebalo bilo je ovo.

Zglobovi šaka su ga svrbeli od iščekivanja. Lem je još uvek pričao, očigledno nesvestan opasnosti kojoj se izložio. – Pronašla te je, tvoja ćerka? – Šta? Lem se osmehivao. – Prvo je pozvala ovde, pa su je prosledili meni. Zvučala je pomalo uznemireno, pa sam joj dao telefon laboratorije. – O… – Rebus oseti kako splašnjava. Uspeo je da promrmlja „hvala“ i uspešno zaobiđe Lema. Ali onda je Lem ponovo progovorio. – Zvučala je prilično privlačno. Volim ih tako mlade. Koliko, beše, ima godina? Rebusov lakat polete ka Lemovom nezaštićenom stomaku, izbi mu vazduh i presamiti ga. Rebus je proučavao svoje delo; nije loše za jednog matorca. Uopšte nije loše. Nastavio je da korača. * * * Pošto obavlja privatan posao, stoji ispred stanice i pogledom traži taksi. Jedan od uniformisanih policajaca, koji ga je upoznao na mestu zločina u nedelju, nudi mu da ga poveze patrolnim kolima, ali Rebus odmahuje glavom. Policajac ga gleda kao da su razmenili uvrede. – U svakom slučaju, hvala – reče Rebus u pokušaju da zvuči pomirljivo. Ali zvuči samo kao ludak. Lud zbog Lema, sebe, slučaja „Vukodlak“, Kenija prokletog Votkisa, Flajta, Lise (zašto je uopšte morala da se pojavi u Koperplejt stritu?) i, najviše od svega, lud zbog Londona. Kud su nestali svi ti taksiji, svi ti pohlepni crni taksiji, koji mile kao insekti u pokušaju da pokupe mušteriju? Video ih je na hiljade protekle nedelje, ali sada, kada mu taksi treba, svi ga zaobilaze. Svejedno čeka, pomalo odsutnog pogleda. I dok čeka, razmišlja, i razmišljajući – polako se smiruje. Šta on to kog vraga uopšte radi? Priziva nevolju čineći ovo. Prosto preklinje, poput nekog kalviniste odevenog u crno, koji moli da ga premlate za počinjene grehove. Bičem po leđima. Rebus ih je sve video; sve moguće religije. Iskusio ih je i svaka je imala gorak ukus na svoj jedinstven način. Postoji li religija za one koji se nisu osećali krivim, niti posramljenim, koji se nisu kajali što su se razbesneli ili osvetili, ili, još bolje, višestruko osvetili? Postoji li ta religija za čoveka koji veruje da dobro i zlo moraju da

žive naporedo, čak i u svakom pojedincu? Postoji li religija za čoveka koji veruje u Boga ali ne i u Božju religiju? I gde su svi ti prokleti taksiji? – Nek se nose. – Prišao je prvim patrolnim kolima koje je ugledao i pokucao na prozor, pokazujuću svoju legitimaciju. – Inspektor Rebus – predstavio se. – Možeš li me povesti do Gauer strita? * * * Zgrada je izgledala kao da je odavno pusta, pa je Rebus strahovao da je ovom prilikom čak i sekretarica možda zbrisala ranije zbog vikenda. Ali nije, bila je tamo, kao sluga u kakvom prašnjavom dvorcu. Nakašljao se kako bi pročistio grlo, a ona podiže pogled sa svog hekleraja. – Da? – reče ona. – Mogu li vam pomoći? – Izgledalo je da ga se ne seća. Rebus je izvadio legitimaciju i gurnuo je k njoj. – Detektiv inspektor Rebus – predstavio se glasom krutim od zvaničnosti. – Skotland jard. Želim da vam postavim nekoliko pitanja o doktorki Frejzer. Žena je izgledala preplašeno. Rebus je strahovao da je preterao sa pretećim stavom. Pokušao je da joj uputi osmeh u smislu ne brinite se, ne raspitujemo se za vas; miroljubivi osmeh. Ali žena je i dalje delovala preplašeno, i taj strah ju je učinio usplahirenom. – Mili Bože! – zamucala je. – O Bože, o Bože. – Pogledala ga je. – Koga ono tražite? Doktorku Frejzer? Ali na ovom odseku nema doktorke Frejzer. Rebus je opisao Lisu Frejzer. Žena iznenada podiže glavu, prepoznavši opis. – O, Lisa? Mislite na Lisu? Mora da je neka greška u pitanju. Lisa Frejzer nije zaposlena ovde. Mili Bože, nikako. Mada mi se čini da je prošla nekoliko obuka, samo je radila kao zamena. O Bože, Skotland jard. Šta, mislim, sigurno nije nešto… Šta je uradila? – Ona ne radi ovde? – Rebus je morao da bude siguran. – Ko je onda ona? – Lisa? Ona je jedna od naših studenata-istraživača. – Studentkinja? Ali ona je… – Hteo je da kaže „stara“.

– Starija studentkinja – objasnila je sekretarica. – Blagi Bože, je li u nevolji? – Dolazio sam već jednom – reče Rebus. – Tada mi ništa od toga niste rekli. Zašto? – Dolazili ste ranije? – Pažljivije mu je zagledala lice. – Da, sećam se. Pa, Lisa me je zamolila da nikom ne kažem. – Zašto? – Zbog njenog projekta, tako je rekla. Radi na nekom projektu, da vidim, o čemu ono beše? – Otvorila je fioku u svom stolu i izvadila list papira. – A, da! „Psihologija istrage ozbiljnih zločina“. Objasnila mi je kako joj je potrebno da učestvuje u policijskoj istrazi; kako mora da zadobije poverenje: sudova, policije i tako redom. Rekla mi je da će se predstavljati kao predavačica. Rekla sam joj da to ne čini, upozorila je, ali mi je objasnila da je to jedini način. Policija ne bi gubila vreme sa jednom studentkinjom, zar ne? Rebus nije znao kako da joj odgovori. Odgovor je bio ne, ne bi gubili vreme. Zašto bi? – I tako vas je nagovorila da je pokrivate? Žena slegnu ramenima. – Lisa je veoma ubedljiva mlada žena. Rekla je da verovatno neću morati da lažem. Mogu prosto da kažem kako nije tu, da danas ne drži predavanja, i tome slično. Pod pretpostavkom da neko uopšte dođe da je proveri. – I da li je iko dolazio da je proveri? – O, da! Koliko danas sam imala telefonski poziv od nekog sa kim je zakazala intervju. Želeo je da se uveri kako ona zaista radi na Univerzitetskom koledžu, a ne da je neka novinarka ili kakvo njuškalo. „Danas? Intervju za danas. Pa, taj se sastanak neće održati danas.“ – Ko je zvao? – pitao je Rebus. – Da li se sećate? – Mislim da sam zapisala – odgovori ona, podiže debelo blokče kraj telefona i okrenu nekoliko listova. – Rekao je ko je, ali nisam upamtila. Nešto u vezi sa „Old Bejlijem“. Da, tako je. Dogovor je bio da se nađu u „Old Bejliju“. Obično, čim neko kaže svoje ime, zapišem za svaki slučaj da ne bih zaboravila. Ne, nemam ništa. Baš čudno. – Možda je u korpi? – predložio je Rebus. – Pa, možda. – Ali nije zvučala previše uvereno. Rebus je podigao malu pletenu korpu za papire na sto i počeo da pretura po njoj. Opiljci od olovke

i omoti od slatkiša, prazna šolja za kafu od stiropora i zgužvani papirići. Mnoštvo papirića. „Preveliki“, rekla bi kada bi počeo da ispravlja neki papir, ili „premali“. Dok konačno nije izvadio list i ispravio ga na stolu. Izgledao je kao kakvo neobično umetničko delo, ispunjeno škrabotinama, hijeroglifima i malim porukama, telefonskim brojevima, imenima, adresama. – Aha! – reče, klizeći prstom do ugla u kojem je nešto bilo ispisano veoma bledom olovkom. – Je li to to? Rebus je pažljivije zagledao. Da, to je bilo to. To je sigurno bilo to. – Hvala vam – reče on. – Blagi Bože – reče sekretarica. – Jesam li je uvalila u nevolju? Da li je Lisa u nevolji? Šta je uradila, inspektore? – Slagala nas je – reče Rebus. – I zbog toga mora da se sakrije. – Sakrije? Iju, nije mi pomenula ništa od toga. Rebus je počeo da sumnja kako sekretarici fali nekoliko tipki u glavi. – Pa – reče on – nije znala da je u nevolji sve do danas. Sekretarica je klimala glavom. – Da, ali pozvala me je pre nešto više od sat vremena. Čitavo Rebusovo lice se namrštilo. – Šta? – Da, rekla je da zove iz „Old Bejlija“. Htela je da zna da li joj je neko ostavio poruku. Rekla mi je da ima vremena na pretek pre drugog zakazanog intervjua. Rebus se nije gnjavio postavljanjem pitanja. Brzo je okrenuo broj, slušalice čvrsto stegnute u ruci, poput kakvog oružja. – Želim da razgovaram sa Džordžom Flajtom. – Samo trenutak, molim. – Začulo se „č-č-č-č“ dok sum u prebacivali vezu, a zatim: – Soba za ubistva, detektiv narednik Volš na vezi. – Ovde je inspektor Rebus. – Je li? – Glas je ogrubeo poput dleta. – Moram da razgovaram sa Flajtom. Hitno je! – Na sastanku je. – Onda ga pozovite! Rekao sam vam da je hitno! U narednikovom glasu se čula sumnjičavost, nepoverljivost. Svi su znali da Škotovo „hitno“ nije vredno ni pišljiva boba. – Mogu da mu ostavim poruku… – Ne zajebavaj me, Volše! Ili ga pozovi ili me prebaci na nekoga ko ne sedi na rezervnom mozgu!

K-klik. Brrr. Vrhunsko nipodaštavanje. Sekretarica je užasnuta zurila u Rebusa. Možda se psiholozi nikad ne razljute. Rebus je pokušao da joj uputi ohrabrujući osmeh, ali se njegovo lice pretvorio u naslikanu pijanu grimasu klovna. Naklonio se pre nego što se okrenuo da pođe, dok ga je sve do stepeništa pratio pogled žene obamrle do same srži njenog bića. Rebusa je lice peckalo od jakog naleta gneva. Lisa Frejzer ga je prevarila, napravila ga budalom. Isuse, šta joj je sve ispričao. Misleći da joj treba pomoć u vezi sa slučajem „Vukodlak“. Ne shvatajući da je samo deo njenog projekta. Isuse, šta joj je sve ispričao. Šta je sve rekao? Previše toga da bi se prisećao. Da li je ona sve to snimala? Ili je prosto sve zapisivala nakon njegovog odlaska? To nije bilo važno. Važno je bilo to što je u njoj video nešto pouzdano i uverljivo usred ogromnog meteža. A ona se pokazala kao Janus. Iskoristila ga je. Isuse Hriste, čak je i spavala s njim! Da li je i to bio deo projekta, deo njenog malog eksperimenta? Kako da ikada sazna? Izgledala je sasvim iskreno, ali… Ponudio joj je svoj um, kao što mu je ona ponudila svoje telo. Razmena nije bila pravedna. – Kučka! – planuo je i na mestu se ukopao. – Mala lažljiva kučka! Zašto mu nije rekla? Zašto mu prosto nije objasnila sve? Pomogao bi joj, našao bi vremena za nju. Ne, ne bi. To je laž. Studentkinja-istraživač? Projekat? Pokazao bi joj vrata. Ovako ju je saslušao, poverovao joj se, učio od nje. Da, to je istina. Puno toga je naučio od nje. O psihologiji, o umu ubice. Naučio je iz njenih knjiga. Da, ali nije u tome stvar. Stvar je u tome da je sve postalo grubo i uprljano sada kada zna ko je ona. – Kučka. – Glas mu je, međutim, bio blaži, grlo mu se steglo, kao da ga je nečija ruka uhvatila oko vrata i lagano stiskala. S mukom je progutao knedlu i počeo da grabi vazduh. „Smiri se, Džone. Koga briga? Koga briga za sve? Briga me je“, odgovorio je samom sebi, zato što je osetio nešto prema njoj. Ne, još uvek oseća nešto. Nešto što je mislio da će mu biti uzvraćeno. – Koga ti to zavaravaš? – Pogledaj ga, debeo, zagazio u četrdesete. Zaglavljen na položaju inspektora bez mogućnosti napredovanja, osim, ako Flajt ispuni svoje obećanje, mogućnosti ražalovanja. Razveden. Ćerka izvan sebe i u dodiru sa mračnim svetom. Neko u Londonu s kuhinjskim nožem, tajnom i saznanjima o Lisi. Sve je bilo pogrešno. Grčevito se držao Lise, kao što se ljudi koji se dave hvataju za slamku. Glupi matorac. Stajao je na glavnom ulazu u zgradu, sada već nesiguran. Da li da se suoči s njom ili da je pusti, da je više nikad ne vidi? Obično je uživao u

sukobljavanju, smatrao ga podsticajnim i uzbudljivim. Ali danas možda nije tako. Bila je u „Old Bejliju“ kako bi intervjuisala Malkolma Čejmbersa. I njega u ovom času vara lažnim dokumentima, onim lažnim atributivom „doktorka“. Svi su se divili Malkolmu Čejmbersu. Pametan, na strani zakona, i zarađuje brdo para. Rebus je znao pandure koji nisu bili ništa od svega toga; većina je imala jednu od ove tri karakteristike, samo nekolicina je imala dve. Čejmbers će na prečac osvojiti Lisu Frejzer. Prezreće ga, pa će se taj prezir izmešati sa strahopoštovanjem, a onda će verovatno pomisliti da ga voli. Pa, neka joj je sa srećom. Otići će natrag do stanice, oprostiti se, spakovati svoje torbe i zaputiti na sever. Mogu oni dobro da se snađu i bez njega. Slučaj se neće pomeriti s mrtve tačke sve dok Vukodlak ne bude ponovo zagrizao. Ipak su puno toga saznali. Saznali su dosta toga o njemu, došli su dovoljno blizu da ga otvore kao sočnu debelu breskvu. Možda će ugristi Lisu Frejzer. Šta kog vraga radi u „Old Bejliju“ kada treba da se skriva? Morao je da razgovara sa Flajtom. Šta je to Flajt, kog đavola, naumio? – Ah, neka svi idu do đavola – promrmljao je nabijajući ruke u džepove. Približavala su mu se dva studenta, glasno pričajući, sa američkim izgovorom. Kako to već studenti čine, živo su raspravljali o ovom ili onom konceptu, spremni da promene način na koji svet razmišlja. Hteli su da prođu pored njega, da uđu u zgradu. Odmaknuo se u stranu, ali oni nisu prošli kraj njega već skoro kroz njega, kao da nije načinjen od materije, poput izduvnih gasova. – Kao, znaš, mislim da joj se sviđam, ali nisam siguran da sam spreman za nešto kao… Toliko o složenim konceptima, pomisli Rebus. Zašto bi se studenti razlikovali od bilo kog drugog stanovnika? Zašto bi razmišljali (i pričali) o bilo čemu drugom osim o seksu? – Aha – reče drugi. Rebus se pitao koliko li se udobno oseća u svojoj debeloj beloj majici i još debljoj kariranoj košulji. Dan je bio zagušljiv. – Aha – ponovio je drugi Amerikanac. Njegov naglasak je podsetio Rebusa na Lisin mekši kanadski izgovor. – Pazi sad ovo – nastavio je njegov pratilac, dok su im se glasovi gubili kako su zalazili dublje u zgradu – kaže mi da njena majka mrzi Amerikance zato što ju je jedan umalo silovao tokom rata.

Pazi sad ovo. Gde li je Rebus već čuo ovaj izraz? Preturao je po džepu sakoa i pronašao presavijen list papira. Rasklopio ga je i počeo da čita: – PAZI SAD OVO, JA NISAM HOMOSESUALAC, OKEJ? – Bila je to fotokopija Vukodlakovog pisma Lisi. Pazi sad ovo. I zvučalo je nekako prekomorski, zar ne? Sasvim neobičan način za početak pisma. Pazi sad ovo. Upozoravam te, čuvaj se. Postojalo je nekoliko načina da se započne pismo kako bi čitalac znao da treba da obrati posebnu pažnju na njega. Ali pazi sad ovo? Šta su znali ili šta su pretpostavljali u vezi s Vukodlakom? Poznavao je policijsku proceduru (raniji prestupnik, pandur, obe mogućnosti su bile u igri). On je zaista muško, ako se može verovati Džen Kroford. Prilično visok, kako joj se činilo. U restoranu, Lisa Frejzer je natuknula neke svoje ideje: kozervativan je, većinu vremena ne samo da izgleda normalno već jeste normalan, on je, kako se izrazila „psihološki zreo“. A poslao je Lisi pismo iz pošte EC4. Zar „Old Bejli“ ne potpada pod EC4? Prisetio se svoje prve i jedine posete tom sudu. Sudnice, Kenija Votkisa u njoj. A onda susret sa Malkolmom Čejmbersom. Šta je to Čejmbers rekao Džordžu Flajtu? Prejebe rođeni tim. Ne volim. Flajte, ne volim kada me ovako prejebe… rođeni tim… pazi sad ovo. Pazi sad ovo, Džordže. Isuse Hriste! Sve lopte sa stola odjednom su upale u svoje rupe, osim bele i crne. Sve odreda. Pazi sad ovo, Džordže, ne volim kada me ovako prejebe rođeni tim. Razumeš? Malkolm Čejmbers je neko vreme studirao u SAD. Flajt je to pomenuo Rebusu. Ljudi su skloni tome da pokupe određene manire kada žele da se uklope u neko novo i neobično okruženje. Pazi sad ovo. Rebus je pokušavao da odoli iskušenju u Londonu, ali bezuspešno. Studirao je u SAD. A sada je sa Lisom Frejzer. Lisom studentkinjom, Lisom psihologom, Lisom čija je fotografija izašla u novinama. Pazi sad ovo. O, kako li je samo Vukodlak mrzi. Ipak je ona psiholog a oni su ga proglasili homoseksualcem, imaju uvida u to šta s njim nije u redu. On nije smatrao da nešto s njim nije u redu. Ali, nešto jeste. Nešto što je lagano počelo da preuzima vlast nad njim. „Old Bejli“ se nalazi u EC4. Isprovociran, Vukodlak greši i šalje pismo iz EC4. Bio je to Malkolm Čejmbers, Malkolm Čejmbers je Vukodlak. Rebus nije mogao to da objasni, niti da sasvim jasno opravda, ali je svejedno znao.

Kao da ga je zapljusnuo kakav mračan zagađeni talas, prosvetlivši ga. Malkolm Čejmbers. Neko ko poznaje policijsku proceduru, u koga niko ne bi posumnjao, neko toliko čist da biste morali da zagrebete po koži kako biste našli prljavštinu. Rebus je trčao. Trčao je duž Gauer strita nadajući se da je to pravi put za Siti. Trčao i izvijao vrat kako bi ugledao taksi. Ispred njega se nalazio jedan, na ćošku kraj Britanskog muzeja, u koji su upravo ulazile mušterije. Studenti ili turisti. Japanci. Osmesi i fotoaparati. Njih četvoro, dva muškarca, dve mlade žene. Rebus uvuče glavu kroz zadnji prozor taksija, gde je dvoje već zaselo. – Napolje! – povikao je, palcem pokazujući na pločnik. – Hej, druškane, šta to radiš? – Vozač je bio toliko debeo da se jedva okrenuo u sedištu. – Rekao sam napolje! – Rebus zgrabi nečiju ruku i cimnu je. Ili je mladić bio neobično lagan ili je Rebus u sebi pronašao skrivenu snagu, telo je prosto poletelo sa sedišta, izgovarajući usput niz primedbi piskavim glasom. – I ti. Devojka ga je predusretljivo sledila i Rebus ulete u taksi, lupajući vratima za sobom. – Vozi! – zaurla. – Ne mrdam se dok… Rebus tresnu legitimaciju na staklo koje razdvaja zadnja sedišta od prednjih. – Inspektor Rebus! – povika. – Stvar je hitna! Moram da stignem do „Old Bejlija“. Krši svaki propis koji možeš, srediću to kasnije. Samo požuri! Vozač je na to upalio sva svetla na taksiju pre nego što se uključio u saobraćaj. – Upotrebi sirenu! – reče Rebus, što taksista i učini. Neobičan broj ljudi mu se sklanjao s puta. Rebus je bio na ivici sedišta, čvrsto se držeći obema rukama kako se ne bi bacakao naokolo. – Koliko će nam trebati vremena? – U ovo doba dana? Deset ili petnaest minuta. Šta se dešava, šefe? Zar ne mogu da počnu bez tebe? Rebus se kiselo osmehnu. U tome je i bio problem. Bez njega, Vukodlak je mogao da počne kad god poželi. – Moram da se poslužim tvojom radiovezom – reče on. Taksista spusti niže svoj prozor.

– Samo izvol’te – reče on i podiže omanji mikrofon ka Rebusu. Radio je kao taksista više od dvadeset godina ali nikada nije imao ovakvu mušteriju. Zapravo, bio je toliko oduševljen da se tek negde na pola puta setio da uključi taksimetar. * * * Rebus je Flajtu ispričao koliko je god mogao, trudeći se da ne zvuči histerično. Flajtu čitava priča nije zvučala previše ubedljivo, ali je ipak pristao da pošalje svoje ljude u „Old Bejli“. Rebus nije mogao da okrivi Džordža Flajta zbog opreznosti. Teško je opravdati hapšenje stuba društva samo na osnovu nečije intuicije. Rebus je upamtio šta mu je Lisa Frejzer još pomenula u vezi sa serijskim ubicama: da su plod svog okruženja, da su im ambicije sputavane, što ih navodi da ubijaju pripadnike staleža iznad njihovog. Pa, to očigledno nije važilo kada je u pitanju bio Malkolm Čejmbers, zar ne? A šta je rekla za Vukodlaka? Kad je napadao, nije gledao žrtvu u oči, pa je možda takav i na radnom mestu. Ha! Toliko o teoriji. Rebus je, međutim počeo da sumnja u sopstveni instinkt. Isuse, šta ako nije u pravu? Šta ako je teorija ispravna? Izgledaće više nego psihički poremećen. A onda se setio nečeg što je Džordž Flajt rekao. Mogli su da načine ma kako dobar prikaz ubice, ali im on ne bi otkrio ime i adresu. Psihologija je sasvim u redu, ali ništa ne može da nadmaši dobri, stari instinkt. – Stižemo, šefe. Rebus je pokušao da uspori disanje. „Smiri se, Džone, smiri se.“ Međutim, ispred ulaza u „Old Bejli“ nije bilo policijskih automobila. Nikakvih sirena niti naoružanih policajaca, samo je vrvelo od ljudi koji su završavali poslove za taj dan, i šalili se. Rebus ostavi takstistu bez novca i bakšiša, uz „srediću to kasnije“, i snažno odgurnu teška staklena vrata. Iza još jednog stakla otpornog na metke, stajala su dvojica iz obezbeđenja. Rebus im pod nos poturi svoju legitimaciju. Jedan mu pokaza na dva uspravna staklena valjka kraj kojih su ljudi puštani u zgradu jedan po jedan. Rebus se zaputio ka jednom valjku i čekao. Ništa se nije dogodilo. A onda se prisetio, korenom dlana pritisnuo je dugme i valjkasta vrata su se otvorila. Ušetao je i sačekao, činilo mu se da je potrebna čitava večnost da se vrata iza njega zatvore, pre nego što su se vrata pred njim lagano otvorila.

Još jedan stražar je stajao pokraj opreme za detekciju metala. Rebus, još uvek držeći svoju legitimaciju otvorenu, brzo je prošao pored njega dok se nije našao iza stakla otpornog na metke u čekaonici. – Izvolite? – reče jedan od dvojice iz obezbeđenja. – Malkolm Čejmbers – reče Rebus. – Advokat. Moram pod hitno da ga vidim. – Gospodin Čejmbers? Samo trenutak, da proverim. – Ne želim da zna da sam ovde – upozorio ga je Rebus. – Samo želim da znam gde mogu da ga nađem. – Samo trenutak. – Stražar se udaljio da se posavetuje s jednim od svojih kolega, a zatim je sporo pregledao stranicu papira pričvršćenu za blok. Rebusovo srce je snažno tuklo. Osećao se kao da će da pukne. Nije mogao mirno da stoji. Morao je nešto da učini. „Strpi se“, Džone. Što je brzo, to je i kuso, stalno je govorio njegov otac. Ali šta to uopšte znači? Kuso je sigurno nešto brzo? Stražar se vraćao. – Da, inspektore. Gospodinu Čejmbersu je trenutno u poseti mlada dama. Rečeno mi je da sede gore. Gore je značilo u predvorju ispred sudnica. Rebus je poleteo impozantnim nizom stepenica, preskačući dve po dve. Mermer. Oko njega je bilo puno mermera. I drveta. I stakla. Prozori su izgledali ogromno. Kraljevski advokati u perikama silazili su niz spiralno stepenište, zaneti razgovorom. Neka nervozna žena je pušila jeftinu cigaretu dok je čekala nekoga. Bio je to tihi metež. Ljudi su prolazili pored Rebusa, krećući se u suprotnom smeru od njega. Porotnici koji su ispunili svoju dnevnu obavezu. Advokati i klijenti koji su izgledali kao krivci. Jedna žena je ustala da pozdravi svog sina. Sinovljev advokat je izgledao iznureno, unezvereno. Predvorje se brzo praznilo, stepenice su ih vodile nadole do još staklenih valjaka i spoljašnjeg sveta. Na nekih trideset metara od mesta na kom je stajao Rebus, dva muškarca su sedela prekrštenih nogu i uživala u cigareti. Ona dvojica koje je Flajt poslao sa Lisom. Njeni telohranitelji. Rebus im je pritrčao. – Gde je ona? Prepoznali su ga, istog trena shvativši da nešto nije u redu i skočili na noge. – Intervjuiše nekog advokata… – Da, ali gde?

Ljudi su glavom pokazali na jednu od sudnica. Sudnica broj osam! Naravno: zar Kazins nije trebalo da svedoči u Sudnici broj osam? Zar Malkolm Čejmbers nije tužilac na tom slučaju? Rebus odgurnu vrata sudnice ali, osim čistača, u njoj nije bilo nikog drugog. Mora da je postojao i drugi izlaz. Naravno da je postojao: zelena tapecirana vrata bočno od klupa za porotnike. Vrata su vodila u sudijinu sobu. Pretrčao je sudnicu, stepenice i povukao vrata, zatekavši se u svetlom hodniku zastrtom tepihom. Prozor, cveće u saksija na stolu. Uzani hodnik, vrata samo s jedne strane, s druge prazan zid. Imena sudaca iznad vrata. Sama vrata zaključana. Bila je tu i čajna kuhinja, ali je i ona bila prazna. Jedna vrata su napokon popustila, i on zaviri u sobu za porotu. Prazna. Našavši se ponovo u hodniku, pištao je od gneva. Sudska razvodnica, obujmivši prstima šolju čaja, kretala se k njemu. – Nikome nije dozvoljeno… – Inspektor Rebus – reče on. – Tražim advokata.. to jest, branioca. Malkolma Čejmbersa. Bio je ovde s jednom mladom ženom. – Upravo su otišli. – Otišli? Pokazala je na udaljeni kraj hodnika. – Vodi do podzemnog parkinga. Tamo su se zaputili. – Rebus pokuša da se progura pored nje. – Nećete ih stići – reče ona. – Samo ukoliko im se ne pokvare kola. Rebus razmisli, grizući donju usnu. Nije imao vremena. Njegova prva odluka mora biti ispravna. Donevši je, okrenuo se od razvodnice i potrčao natrag do sudnice, pa kroz sudnicu do predvorja. – Otišli su! – doviknuo je telohraniteljima. – Recite Flajtu! Recite mu da su u Čejmbersovom autu! – A zatim je ponovo otrčao niz stepenište do izlaza, zastavši samo da zgrabi čoveka iz obezbeđenja za rukav. – Gde je izlaz iz parkinga? – S druge strane zgrade. Rebus zari prst stražaru u lice. – Pozovi one dole na parkingu. Neka zadrže Malkolma Čejmbersa! – Stražar je preneraženo stajao i zurio u upereni prst. – Učini to! A zatim je opet pojurio, preskačući po tri stepenika odjednom, tako da je gotovo mogao i da poleti. Progurao se kroz gomilu koja je čekala da izađe. – Policija – reče on – vanredna situacija! – Niko se nije bunio. Bili su poput krava koje strpljivo čekaju da ih pomuzu. Svejedno, bila je potrebna

čitava večnost da valjkasta vrata izbace svoj tovar, zatvore se a zatim propuste Rebusa. – Ajde, ajde! – Vrata se tada otvoriše i on se našao napolju, u foajeu, izletevši kroz glavna ulazna vrata. Istrčao je na ćošak, skrenuo desno i ponovo potrčao duž zida zgrade. Još jednom desno. Sada se nalazio na drugoj strani zgrade, gde je i izlaz iz parkinga. Kosina koja vodi u mrak. Auto je zaškripao kada je izleteo na površinu, jedva usporavajući dok se penjao uzbrdo Njugejt stritom. Bio je to dugački, sjajni, crni be-em-ve. Na mestu suvozača sedela je Lisa Frejzer, opuštena, nasmejana, i razgovarala sa vozačem, krajnje nesvesna. – Lisa! – Bio je predaleko a saobraćaj oko njega isuviše bučan. – Lisa! – Pre nego što je uspeo da im priđe, auto se uključio u saobraćaj i izgubio. Rebus je mrmljao psovke sebi u bradu. Tek tada se osvrnuo oko sebe i shvatio da stoji pored parkiranog jaguara sa šoferom u livreji, koji zuri u njega. Rebus cimnu kvaku i širom otvori vrata, jednom rukom izvlačeći zbunjenog šofera. Bio je sve veštiji u ovome: u oslobađanju ljudi od njihovih vozila. – Oj! Šta kog vraga… Čovekova kapa se otkotrlja na zemlju, pod naletom vetra. Za trenutak je klečao na pločniku, nesiguran da li da spasava kapu ili auto. To je bilo dovoljno da Rebus kresne mašinu i odvoji se od ivičnjaka, uz pratnju sirena koje su se oglasile iza njega. Na vrhu blage uzvišice, snažno je pritisnuo sirenu i skrenuo ulevo u glavnu ulicu. Škripanje kočnica. Još sirena. Pešaci koji ga gledaju kao da je poludeo. – Trebaju mi svetla – reče za sebe i pogleda tablu s instrumentima. Konačno je pronašao prekidač za prednja velika svetla i uključio ih. Zatim je skrenuo oštro udesno kako bi se našao nasred ulice, prolazeći kroz crveno, okrznuvši stranu suvozača o crveni autobus iz suprotnog smera, zakačivši središnji stubić i iščupavši laganu plastičnu konstrukciju, koja je zatim poletela ka dolazećim vozilima. Nisu mnogo ispred njega. Tako je! Ugledao je zadnja svetla be-em-vea dok je kočio kako bi zamakao za ćošak. Proklet bio ako dozvoli da mu umaknu. – Izvinite? Rebus se trgnu iznenađeno i gotovo pređe autom na pločnik. Pogledao je u retrovizor i ugledao starijeg gospodina na zadnjem sedištu, ruku

raširenih kako bi ostao u uspravnom položaju. Izgledao je pribrano kada se nagnuo napred ka Rebusu. – Da li biste bili ljubazni da mi kažete šta se dešava? Da li sam kidnapovan? Rebus prepozna glas pre nego što se prisetio lica. Bio je to sudija na slučaju „Votkis“. Isuse Hriste, pobegao je sa sudijom! – Samo, ukoliko me kidnapujete – nastavio je sudija – dopustićete mi da se javim svojoj ženi. Inače će joj zagoreti krmenadle. Poziv! Rebus ponovo pogleda naniže. Ispod instrument-table, između sedišta vozača i suvozača, nalazio se fini crni telefon. – Mogu li da se poslužim vašim telefonom? – pitao je, cereći se licem iskrivljenim od adrenalina. – Samo izvolite. Rebus zgrabi napravu i stade da se igra istovremeno vozeći, što je njegovo upravljanje učinilo sve vrludavijim. – Pritisnite dugme na kom piše „TRS“ – predložio je sudija. – Hvala vam, gospodine sudija. – Znate ko sam? Učinilo mi se da sam prepoznao vaše lice. Jeste li se u skorije vreme našli na optuženičkoj klupi preda mnom? Ali Rebus je okretao broj i čekao da se neko javi. Činilo se kao da traje beskonačno dugo. U međuvremenu, be-em-ve je proleteo kroz žuto svetlo. – Drž’te se! – reče Rebus, iskezivši se. Sirena se pretvorila u vrisak banši,34 dok su se probijali kroz zaustavljeni saobraćaj, prolećući kroz raskrsnicu, a levo i desno od njih automobili gazili kočnice. Jedan auto je čvrknuo drugi otpozadi. Motocikl je proklizao na nauljenom delu puta. Ali su uspeli da prođu. Be-em-ve je još uvek bio na vidiku, nekih šest automobila ispred njih, mada još uvek nesvestan demona koji ga prati. Napokon se neko javio na telefon. – Rebus ovde. – A zatim, zbog svog saputnika, reče: – Detektiv inspektor Rebus. Moram da razgovaram sa Flajtom. Da li je tu? – Nastala je duga tišina. Veza je neprestano pucketala, kao da će se prekinuti. Rebus je stegao slušalicu između zgurenog ramena i nagnutog obraza, okrećući obema rukama volan kako bi prvo skrenuo na jednu pa na drugu stranu. – Džone? Gde si? – Flajtov glas zvučao je udaljeno i grubo. – U autu sam – reče Rebus – u autu koji sam rekvirirao. Pratim Čejmbersa. Lisa Frejzer je s njim. Mislim da ona ne zna da je on Vukodlak. – Ali, pobogu, Džone, da li on jeste Vukodlak?

– Pitaću ga kad ga uhvatim. Da li si poslao neko vozilo do „Old Bejlija“? – Poslao sam jedno, da. – Stvarno velikodušno. – Rebus je shvatio šta je ispred njega. – O, sranje! – Naglo je zakočio, ali nedovoljno brzo. Jedna starica se sporo gegala preko pešačkog prelaza, sa torbom kao pudlicom na korak iza nje. Rebus zaokrenu ali zakači kolica koja poleteše u vazduh kao da su ispaljena iz topa, rasipajući namirnice u letu: jaja, puter, brašno, pahuljice za doručak, koje su padale po putu. Rebus začu ženu kako vrišti. U najgorem slučaju je slomila ruku. Ne, u najgorem slučaju će umreti od šoka. – O, sranje! – ponovi on. Sudija je gledao kroz zadnji vetrobran. – Mislim da je dobro – prokomentarisa. – Džone? – Bio je to Flajtov glas iz telefona-konzerve. – Ko to govori? – Oh! – izusti Rebus. – To je sudija. Njegov sam jaguar rekvirirao. – Pronašao je dugme za brisače i pustio ih da se pozabave masom za palačinke sa vetrobrana. – Šta si uradio? – Tako, dakle, zvuči rika. Još uvek su mogli da vide beem-ve, koji je malo usporio, možda svestan nezgode koja se desila iza njega. – Nema veze – reče Rebus. – Slušaj, samo dovedi ovamo patrolna vozila. Mi smo na… – pogledao je kroz vetrobran i bočni prozor, ali nije video table sa imenom ulice. – Haj Holbornu – dovrši sudija. – Hvala vam – uzvrati Rebus. – Mi smo na Haj Holbornu, Džordže. – Samo sekund – reče Flajt. Čulo se prigušeno mrmljanje sa njegove strane žice. A zatim se ponovo čuo on. Zvučao je umorno. – Molim te, Džone, reci mi da ti ne stojiš iza izveštaja koje upravo dobijamo. Centrala svetli kao božićna jelka. – Verovatno smo to mi, Džordže. Maločas smo pokupili stubić, izazvali nekoliko sudara a sada smo upravo na sve strane rasuli namirnice jednoj starici. Da, to smo mi. Ako je Flajt zaječao, učinio je to tiho. A zatim: – Šta ako to nije on, Džone? Šta ako si pogrešio? – Onda je sve pomalo katastrofa, Džordže, a ja ću verovatno moći da vidim kako izgleda unutrašnjost biroa za zapošljavanje, ako ne i zatvorska

ćelija. U međuvremenu, pošalji te pandure ovamo! – Rebus je gledao u slušalicu. – Sudijo, pomozite mi. Kako da… – Samo ponovo pritisnite dugme za vezu. – Rebus učini to i osvetljene tipke sa brojevima utrnuše. – Hvala vam – reče on. Saobraćaj se usporavao, ispred njih je bila čitava gužva svetala. – I – nastavio je sudija – ako nameravate da koristite spravu, trebalo bi da vam kažem da može da se koristi i bez ruku. Samo okrenite broj i ostavite ga u postolju. Moći ćete da čujete onoga sa kim pričate, i on će moći da čuje vas. – Rebus se zahvalio klimnuvši glavom. Sudijina glava je bila blizu Rebusovog uha, dok je zurio preko njegovog ramena u put pred njima. – Dakle – reče uzbuđeno – mislite da Malkolm Čejmbers stoji iza svih ovih ubistava? – Tako je. – A kakav to dokaz imate, inspektore? Rebus se nasmeja i kucnu po glavi. – Samo ovo, vaša milosti, samo ovo. – Izvanredno – reče sudija, koji kao da se zamislio oko nečeg. – Uvek sam smatrao da je Malkolm prilično neobičan mladi čovek. Dobar u sudnici, naravno, čak i zvezda među tužiocima, koji mami aplauze i šta već. Ali van sudnice, činio mi se veoma drugačiji. O, i te kako drugačiji. Gotovo sumoran, kao da luta nekud u mislima. „Misli su mu poprilično odlutale“, pomisli Rebus, „i to načisto odlutale.“ – Da li biste razgovarali s njim? – Mislite da ga jurim zbog opklade? Sudija se zakikota, pokazujući na telefon. – Mislio sam sada. Rebus se ukoči. – Mislite, imate njegov broj? – O, da. Rebus se zamisli ali odmahnu glavom. – Ne – reče. – Ima nekog u kolima. Nevinu ženu. Ne želim da ga uspaničim. – Razumem – odvrati sudija i zavali se u sedište. – Da, verovatno ste u pravu. Nisam pomislio na to. A onda se u autu začulo elektronsko predenje. Bio je to telefon, kome su tipke zasvetlele i treperile. Rebus pruži slušalicu sudiji. – Verovatno je za vas – reče suvo. – Ne – reče sudija – vratite je i pritisnite dugme za prijem. – Rebus učini to. Tek tada je sudija progovorio. – Alo?

Glas je bio jasan, prijem jak. – Edvarde? Da li me ti to pratiš? Bio je to Čejmbersov glas, koji kao da je bio zabavljen nečim. Sudija je zurio u Rebusa, koji nije mogao da mu predloži šta da kaže. – Malkolme? – reče sudija, savršeno pribrano. – Jesi li to ti? – Trebalo bi da znaš. Iza mene si na nekih dvadesetak metara. – Je li? Na kom si ti putu? Glas se promenio, iznenada poprimivši ton pun zlobe. – Ne zajebavaj se sa mnom, Tede! Ko vozi prokleti auto? Ti nisi, nemaš ni vozačku. Ko ti je tu? Sudija ponovo pogleda Rebusa, očekujući kakav savet. Zajedno su osluškivali u tišini i začuli Lisin slabašan glas. – Šta se dešava? – raspitivala se. – Šta se događa? Začuo se Čejmbersov glas. – Zaveži, kučko! Dobićeš već svoje. – Glas se podigao za jednu ledenu oktavu, zazvučavši kao loš ženski imitator, od čega su se Rebusu podigle dlačice na vratu. – Dobićeš već svoje. – Zatim je ponovo spustio glas, govoreći u slušalicu. – Alo? Ko je to? Ko je tamo? Čujem te kako dišeš, govance jedno. – Rebus se ugrize za usnu. Da li da se javi Čejmbersu ili da ćuti? Rešio je da ćuti. – Pa dobro – reče Čejmbers i uzdahnu, kao da se miri sa ovom bezizlaznom situacijom. – Leteće napolje. Ispred sebe, Rebus spazi kako se na be-em-veu širom otvaraju suvozačeva vrata dok auto skreće ka pločniku. – Šta to radite?! – vrisnula je Lisa. – Ne! Ne! Pustite me! – Čejmberse! – Rebus zaurla u slušalicu. – Ostavi je! – Be-em-ve ponovo naglo skrenu s pločnika na put, vrata se zatvoriše. Nastupio je muk. – Alo – začu se Čejmbersov glas. – Sa kim razgovaram? – Zovem se Rebus. Upoznali smo se u… – Džone! – Bio je to Lisin glas, veoma usplahiren, gotovo histeričan. Zvuk šamara učinio se Rebusu kao statičko pucketanje u njegovom uhu. – Rekao sam da je ostaviš! – zaurla Rebus. – Znam da jesi – odgovori Čejmbers – ali teško da si u prilici da izdaješ naređenja. Nego, sada kada znam da se vas dvoje poznajete, postaje zanimljivo, zar ne, inspektore? – Sećaš me se? – Dobro sam upoznat sa svima koji rade na slučaju „Vukodlak“. Od samog početka sam se zainteresovao, iz očiglednih razloga. Uvek je bilo nekog spremnog da ispriča sve što zna.

– Kako bi bio jedan korak ispred nas? – Jedan korak? – Čejmbers se nasmeja. – Laskaš samom sebi. Reci mi, inspektore, šta ćemo sada? Da li ćeš zaustaviti svoj auto, zapravo Edvardov auto, ili da ubijem ovu tvoju prijateljicu? Znaš da je mene htela da pita o psihologiji suđenja. Nije mogla da nađe bolju osobu, zar ne, mala kučka! – Lisa je jecala. Rebus je mogao da je čuje, i svaki jecaj ga je sve dublje pogađao. – Fotografija u novinama… – gugutao je Čejmbers. – Fotografija u novinama sa velikim žestokim detektivom. Rebus je znao da mora da zagovara Čejmbersa. Puštajući ga da priča, održavao je Lisu u životu. A onda zastoj. Crveno svetlo negde napred. Beem-ve, koji je bio samo nekoliko automobila ispred njih, nije mogao da prođe kroz crveno zbog automobila tik ispred sebe. Da li je…? Da li uopšte da razmišlja o tome. Sudija je i dalje čvrsto stezao Rebusov naslon za glavu, zureći negde u blistavi crni auto, koji im je bio toliko blizu. Sasvim blizu… i sasvim nepomičan. – I? – Bio je to Čejmbersov glas. – Da li ćeš zaustaviti auto, inspektore, ili da je ubijem? Rebus se zagledao u Čejmbersov auto. Mogao je da vidi kako se Lisa izvija dalje od Čejmbersa kao da pokušava da utekne. Čejmbers ju je, međutim, čvrsto stezao levom rukom, dok je desnu verovatno držao na volanu. Pažnja mu je, dakle, usmerena na mesto suvozača, tako da vrata sa vozačeve strane ostaju nečuvana. Rebus se odlučio i tiho otvorio vrata, istupivši na pouzdano, čvrsto tle. Oko njega su se čule sirene, ali on nije obraćao pažnju. Svetlo na semaforu je još uvek bilo crveno. Krenuo je napred, pognut ali brz. Retrovizor sa Čejmbersove strane! Ako Čejmbers pogleda u njega, jasno će videti da mu Rebus prilazi. Budi brz, Džone, samo brzo. Žuto. Sranje! Zeleno. Stigao je do be-em-vea, mašio se brave na vratima. Čejmbers se osvrnuo i ugledao ga, prenerazivši se. A onda se prvi auto pokrenuo, pa je Čejmbers stao na gas, auto je krenuo, i Rebus je ostao za njim. Sranje! Automobilske sirene sa svih strana. Ljutite. I ljutiti vozači koji spuštaju prozore i urlaju na njega dok se trčeći vraća do jaguara. Pali auto, kreće. Sudija ga rukom potapše po ramenu. – Dobar pokušaj, mladiću. Dobar pokušaj.