Ernest Hemingway - Zeleni bregovi Afrike

ERNEST HEMINGVEJ Zeleni bregovi Afrike Priredio i likovno ilustrovao: Miodrag Stojanović Tehnički urednik: Aleksandar Mandić Naslov originala: Ernest Hemingway, Green Hills of Africa ISBN: 86-903637-3-4 Izdavač: Miodrag Stojanović Beograd, 2002

2 Beleška o Ernestu Hemingveju Još uvek živi legenda o velikom lovcu i pustolovu i književniku Ernestu Hemingveju. Otkako je tragično završio svoj životu nenadmašni lovac i jedan od najvećih književnika 20 veka, lovački i književni život izgledaju dosadniji i čini se bez previše iznenađenja. U Evropi je bilo dosta pisaca koji su bili lovci i pisali o njemu, ali je malo njih doguralo do svetske slave. Hemingvej je bio veliki pisac, dobitnik Nobelove nagrade, uz to izvanredan lovac, Ali on je od lova i ribolova napravio veliku temu svoje književnosti, kao ogledalo ljudske strasti, straha, radosti i večite čežnje. „Istinski loviti to znači dotle loviti dok je čovek živ i pri snazi, loviti dok god postoji bogatstvo divljači koju možemo loviti. Kao što i istinski slikati znači slikati dok god ti postojiš i postoje i boje i platno, i istinski pisati znači pisati dokle god čovek još sme da živi, dok god postoje olovka i papir i mastilo ili kakva pisaća mašina čime je to moguće činiti, i dok hod postoji nešto o čemu bi čovek rado pisao. A čovek izgleda sam sebi kao budala, i jeste budala ako to čini na koji drugi način.” Lov nije dečija igra, niti hobi, to je samo narasla praiskonska strast modernog čoveka, barem onih koji su sačuvali bliskost prema prirodi. Mali Ernest se lovom na divljač, ribama i ribolovom upoznao veoma rano pored svoga oca, a posle je važio i kao izvanredan poznavalac oružja. I kasnije je iako već književnik ostao veran lovu i boemskim zanimanjima, pa je voleo i da se por've, boks mu nije bio nimalo stran, u takmičenju u piću retko ko mu je bio ravan, ljubav prema lepim ženama i ženama uopšte ga je ispunjavala veseljem, a o takmičenjima u gađanju iz vatrenog oružja, naročito puškom, da se i ne govori. Još za života je „Dobri stari Ham” imao dosta kritičara, naročito zbog svog obesnog i pustolovnog načina života. Naročito su ga napadali slonski intelektualci i književnici koji su po bibliotekama i radnim sobama spremali materijale za svoje romane. Takve tipove Hemingvej nikada nije podnosio. Književni kritičar Maks Istman je jednom prilikom rekao da je Hemingvejev stil isto što i „lažne dlake

3 na grudima”. Kada su se kasnije nekom prilikom sreli, Hemingvej je raskopčao košulju i demonstrativno pokazao kritičaru svoje veoma maljave grudi a zatim ga pošteno isprebijao.

4 „Old Henri” se nije zatvarao u sobu i pisao već se mešao sa običnim svetom, odlazio u prirodu. Putovao je po celom svetu. Francuska, Italija, Austrija, Meksiko, Kenija, Tanzanija, Kuba. Ali, iako kosmopolita, svoj život je završio u Americi. Istina je da je Hemingvej svoj život živeo onako kako je i pisao. Bio je snažan i robustan, svakog trenutka spreman na književnu polemiku ili avanturu bilo kakve vrste. Borbe bikova u Španiji, ili građanski rat, ili safari u Africi za njega su prestavljale podjednaka uzbuđenja i pustolovinu. Tome i možemo da budemo zahvalni na izvanrednim pripovetkama o uzbudljivim i opasnim lovovima na krupnu afričku divljač. U autobiografskoj knjizi pripovedaka „Zeleni bregovi Afrike” Hemingvej nam otkriva da tu nije izmišljao ni ličnosti ni događaje, već da je pisao „zaista istinitu knjigu” u kojoj proverava da li tako pisana knjiga može da se meri sa delima koja nastaju na osnovu umetničke mašte. Ali oni koji se bave pisanjem znaju da je to jedna kontradiktorna iluzija. Jer čim je na delu opisivanje onda je i interpretacija prisutna. Utoliko pre, jer je reč o književniku koji je ne samo obdaren pripovedač, već se često, čak i nesvesno koristi različitim stilskim sredstvima u opisivanju ljudi ili događaja. U svakom slučaju, ni drugi Hemingvejevi opisi lova nisu manje autentični od ovih u „Zelenim bregovima Afrike” i to samo pokazuje da mašta nije sve i da su često potrebna i znanja „iz prve ruke”. Zaljubljen u Kubu, Hemingvej je često boravio u mestu Ki Vest na Floridi koje je od Kube udaljeno 70 kilometara. I danas tamo postoji njegov omiljeni „Džoov bar” gde je svakodnevno navraćao između pola pet i sumraka i tu uz piće ćaskao sa ribarima, umetnicima ili redovnim posetiocima bara. U istom mestu je sada njegova kuća pretvorena u muzej, ispunjena njegovim lovačkim trofejima, fotografijama i ličnim predmetima. Do skoro je u Ki Vestu živeo i jedan od pravih Hemingvejevih pajtaša iz tih burnih vremena, Tobi Brus. On se rado sećao vremena provedenog sa „najvećim lovcem Amerike” koji je po njemu bio muškarac bez straha i premca. Ali i Tobi Brus je umro i sada verovatno „na nekom drugom mestu” lovi sabljarke sa „Starim Henrijem”. M. S.

Filipu, Čarlsu i Sali

I DEO HAJKA I RAZGOVOR

7 PRVA GLAVA Sedeli smo u skrovištu koje su od pruća i grana sagradili lovci plemena Vanderobo na rubu solišta, kad začusmo brujanje kamiona koji se približavao. Taj zvuk je isprva bio veoma udaljen, te niko od nas nije mogao da odredi njegov izvor. Zatim je prestao, i mi se ponadasmo da nam se to učinilo, ili da je to bilo samo hujanje vetra. Ali ubrzo začusmo kako se opet polako približava, sada bez ikakve sumnje, sve jasnije i razgovetnije, dok se najzad ne pretvori u stravičnu buku nepravilnih eksplozija motora kamiona koji prođe sasvim blizu iza nas, krećući se dalje drumom. Onaj teatralniji od dvojice tragača ustade. – Sve propalo, – reče on. Ja stavih šaku na svoja usta i pokazah mu rukom da sedne. – Sve propalo, – reče on opet, iraširiruke. Nikad ga nisam voleo, a sada još manje. – Kasnije, – šapnuh. M'Kola zavrte glavom. Pogledah njegovu golu crnu lobanju a on malo okrenu lice u stranu, tako da sam na krajevima njegove gornje usne mogao da vidim retke dlačice koje su podsećale na kineske brkove. – Ne dobro, – reče on: – Hapana m'uzuri. – Čekaj malo, – rekoh mu. On opet obori svoju glavu tako da se više nije mogla videti iznad granja skrovišta i mi ostadosmo da sedimo u prašini rupe, dok u njoj ne postade tako mračno da više nisam mogao videti ni svoju pušku; ali ništa se više ne pojavi. Teatralni tragač je bio nestrpljiv i nespokojan. Nešto pre nego što je iščezao i poslednji tračak svetlosti, on šapnu M'Koli da je sad i suviše mračno za lov. – Zaveži, – reče mu M'Kola. – Naš buana1 ume da gađa i kad ti ništa ne vidiš. . . . . . . . . . . . . . . . . . 1 Buana na svahiliskom jeziku znači gospodar.

8 Drugi tragač, onaj obrazovani, pruži još jedan dokaz o svom obrazovanju na taj način što jednom grančicom naškraba svoje ime: Abdula – na crnoj koži svoje butine. Gledao sam ga bez divljenja, a M'Kola pogleda ispisanu reč bez i najmanjeg prisenka nekog izraza na svome licu. Nešto posle toga tragač izbrisa ono što je napisao. Ja najzad bacih i poslednji pogled kroz ono što beše ostalo od svetlosti i zaključih da je sve uzalud, pa makar gađao i kroz veliki otvor na skrovištu. M'Kola je budno motrio. – Ne dobro, – rekoh. – Da, – složi se on na svahilskom. – Idemo u logor? – Da. Ustadosmo i izvukosmo se iz skrovišta, provukosmo se kroz šumu koračajući po glinovitom tlu izmešanom s peskom i suvim lišćem i, nabadajući između drveća i niskih grana, uputismo se natrag ka drumu. Jednu milju udaljen od nas, na drumu je čekao naš kamionet. Kad pođosmo ka njemu, šofer Kamau upali farove. Ona kola su nam sve pokvarila. Tog popodneva napustili smo kamionet gore na drumu i veoma pažljivo smo se približili solištu. Dan ranije bilo je malo kiše, mada ne toliko da preplavi solište koje je zapravo bilo jedan otvor između drveća, s komadićem zemljišta razbijenog u duboka okrugla udubljenja izbrazdana po ivicama, gde su životinje lizale blatište da bi došle do soli i gde smo otkrili dugačke, u obliku srca, sveže tragove kopita četiri veća mužjaka kudu, koji su prošlu noć bili na solištu, kao i mnoge još svežije tragove manjih kudua. Bili su tu i tragovi jednog nosoroga koji je, sudeći po izgaženim gomilama balege izmešane sa slamom, dolazio na to mesto svake noći. Skrovište beše sagrađeno nadomak strele od solišta, i dok smo u njemu sedeli nagnuti unazad, s kolenima visoko uzdignutim, s glavama spuštenim, u udubljenju do pola punjenom pepelom i prašinom, motreći kroz suvo lišće i tanke grančice, ugledao sam jednog manjeg mužjaka kudu kako izlazi iz žbunja i dolazi do ivice otvora gde je bilo soli; zaustavio se tamo i stajao, debela vrata, siv i lep; spiralni rogovi presijavali su mu se na suncu dok sam nišanio u njegove grudi a zatim odlučih da ne pucam, jer nisam hteo da uplašim veće kudue koji će se, mislio sam, sigurno pojaviti u sumrak. Ali mužjak je mnogo pre nas čuo brujanje motora onog kamiona i odjurio natrag u šumu, posle čega je sve ostalo što se

9 kretalo u šipragu na zaravnima ili silazilo niz brežuljke obrasle drvećem, sve što se približavalo solištu, stalo kao ukopano na eksplozije i zveket motora. Vratiće se, mislio sam, kasnije, u sumrak; ali onda je bilo suviše kasno. I tako sada, dok smo se vozili kolima po peskovitom drumu, u svetlosti farova sijale su se oči noćnih ptica šćućurenih jedna uz drugu na pesku, dok im se ogromna masa kola nije približila: onda su poletele u blagoj panici i proletele pored vatri putnikadomorodaca koji su se danju pomerali na zapad tim drumom, ostavljajući za sobom zemlju gladi koja se nalazila pred nama; ja sam sedeo držeći svoju pušku – kundak na cipeli a cev na prevoju moje desne ruke, pljoska s viskijem između kolena; sipao sam ga u jednu metalnu šolju koju sam u mraku predavao preko ramena M'Koli da doda malo vode iz čuture; i dok sam pio viski, prvi toga dana, najbolji koji se mogao naći, gledao gusto žbunje pored koga smo prolazili u mraku, osećao hladan noćni vetar i udisao dobar miris Afrike, bio sam savršeno srećan. Dok smo se tako vozili drumom, jednog trenutka ugledasmo ispred sebe kraj puta jednu veliku vatru; stigosmo do nje, prođosmo je, i ja s naporom razaznah jedan kamion pored druma. Rekoh Kamau da zaustavi i da se vrati natrag, i dok smo se vraćali ka vatri, pred nama se pojavi jedan mali, krivonogi čovek s tirolskim šeširom na glavi, u kožnom šortsu i u raskopčanoj košulji; stajao je u jednoj grupi domorodaca ispred motora s koga je bio podignut poklopac. – Možemo li da vam pomognemo? – upitah ga. – Ne, – reče on. – Sem ako niste mehaničar. Eto prkosi na mene. Mene ni jedan motor ne podnosi. Prosto me svi mrze. – Da vam nije pregorela neka svećica? Kad ste prolazili pored nas imao sam utisak da vam motor ne radi pravilno. – Mislim da je ovde neki mnogo veći defekt. Izgleda mi da je to nešto mnogo gadno. – Kad biste mogli da se dokotrljate do našeg logora. Imamo tamo jednog mehaničara. – Gde je to? – Oko dvadeset milja odavde. – To ću pokušati sutra ujutro. Sada me je strah da ga opet pokrećem s tim njegovim samrtničkim krkljanjem iznutra.

10 Pokušava da crkne jer me ne voli. Vala, ne volim ni ja njega. Ali kad bih ja crknuo, znam, on se ne bi ni malo uznemiravao. – Hoćete li jedno piće? – pružih mu pljosku. – Ja se zovem Hemingvej. – Kandiski, – reče on i pokloni se. – Ime Hemingvej sam već negde čuo. Ali gde? Gde li sam ja to ime video? Pa dabome. To je onaj dihter. 2 Jel' znate pesnika Hemingveja? – Gde ste čitali njegove stvari? – U Querschnitt -u. – To sam ja, – rekoh veoma zadovoljan. Querschnitt bio jedan nemački časopis u kome sam objavio neke prilično odvratne pesme i jednu dugačku pripovetku, mnogo godina pre nego što sam mogao nešto da unovčim u Americi. – To je veoma čudno, – reče čovek s tirolskim šeširom. Recite mi, šta vi mislite o Ringelnacu? – On je sjajan. – Tako. Vama se dopada Ringelnac. Dobro. Šta mislite o Hajnrihu Manu? – On ne valja. – Mislite? – Jedino što znam, to je da ne mogu da ga čitam. – On ni dve pare ne vredi. Dakle, nas dvojica se slažemo… Šta radite ovde? – Lovim. – Nadam se da ne jurite za slonovačom. – Ne. Lovim kudu. – Šta će ljudima kudu? A vi ste jedan inteligentan čovek, pesnik, pa lovite kudu. – Nisam još ni jednog ulovio, – rekoh. – Ali uporno ih tražimo već deset dana. Večeras bismo ulovili jednog, da nije bilo vašeg kamiona. . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 Dichter (nem.) - Pesnik.

11 – Ovog jadnog kamiona. Ali vi treba da lovite godinu dana. Posle toga roka ulovili ste sve i onda vam je žao. Glupo je loviti samo jednu posebnu životinju. Šta će vam to? – Ja to volim. – Svakako, kad već volite. Nego, recite mi, šta zapravo mislite o Rilkeu? – Čitao sam samo jednu njegovu stvar. – Koju? – „Zastavnika”. – Da li vam se dopao? – Da. – Ja nemam strpljenja za takve stvari. To je snobizam. Valeri, da. Kod Valerija vidim smisao; mada i kod njega ima dosta snobizma. Pa, vi bar ne ubijate slonove. – Ubio bih jednog koji bi mi odgovarao po veličini. – A koliki bi taj morao da bude? – Sedamdeset funti. Možda i manji. – Dakle, ima stvari u kojima se ne slažemo. Ali drago mi je što sam upoznao jednog iz dobre stare grupe oko Querschnitt-a. Recite mi, kakav je Džojs? Nemam para da kupim njegovu knjigu. Sinkler Luis nije ništa. Kupio sam. Ne. Ne. Reći ćete mi sutra. Nećete mi zameriti ako se ulogorim blizu vas? Vi ste s prijateljima? Vodi vas beli lovac? – Ja sam sa ženom. Biće nam drago. Da, beli lovac. – Zašto on sad nije s vama? – Misli da čovek treba sam da lovi kudu. – Bolje je da ih uopšte ne lovi. Šta je on? Englez? – Da. – Zadrti Englez? – Nije. Veoma simpatičan čovek. Dopašće vam se. – Vi morate ići. Ne smem da vas zadržavam. Možda ćemo se videti sutra. Čudno da se baš ovde sretnemo.

12 – Da, – rekoh. – Dođite sutra da vam pogledaju kamion. Učinićemo sve što možemo. – Laku noć, – reče on. – Srećan put. – Laku noć, – rekoh ja. Krenusmo i ja ga videh kako korača ka vatri mahnuvši jednom rukom urođenicima. Nisam ga pitao ni šta će mu dvadeset urođenika iz unutrašnjosti, niti kuda ide. Kad sam se okrenuo ništa ga nisam pitao. Ja ne volim da postavljam pitanja, jer tamo gde sam ja odgojen to se smatra za neučtivost. Ali ovde već čitave dve nedelje ne besmo videli ni jednog belog čoveka, zapravo od onog dana kad smo napustili Babati i pošli ka jugu, a zatim, eto, naleteti na jednog, i to na ovom drumu gde ponekad srećete samo ponekog trgovca iz Indije i neprestane kolone urođenika koji se sele iz zemlje gladi, naleteti na čoveka koji podseća na jednu karikaturu Benčlija u tirolskom odelu, čoveka koji zna vaše ime, koji vas naziva pesnikom, koji je čitao Querschnitt, koji se divi Joakimu Ringelnacu i želi da razgovara o Rilkeu – bilo je više nego fantastično. I tako, upravo tada, da bi ta fantazija dobila i svoju krunu, farovi naših kola osvetliše na drumu ispred nas tri visoke kupaste gomile nečega što se pušilo. Pokretom ruke dadoh znak Kamauu da zaustavi, kočnice zaškripaše i mi se zaustavismo ispred samih kupa. Bile su visoke dve do tri stope, a kad sam dodirnuo jednu, osetio sam da je sasvim topla. – Tembo – reče M'Kola. Bila je to balega od slonova koji upravo behu prešli preko druma, a u svežini večeri mogli ste videti kako se puši. Ubrzo smo stigli u naš logor. Sutradan sam ustao i još pre zore otišao na jedno drugo solište. Tamo smo čuli jednog mužjaka kudu. Kad smo mu se približavali prolazeći kroz šumu, on je ispustio jedan oštar grleni glas, sličan glasnom lavežu psa, no piskaviji, i pobegao, ne dižući isprva nikakvu buku, a zatim jurio kao pomahnitao kroz žbunje u koje već uveliko beše zašao. I nikad ga više ne videsmo. To solište je imalo jedan nemoguć prilaz. Bilo je obraslo drvećem i tako sasvim zaklonjeno, te ste imali utisak da se divljač nalazi u skrovištu kome vi treba da se primaknete idući preko brisanog prostora. Lov bi možda uspeo jedino kad bi čovek došao sasvim sam i puzao do tog mesta, ali samo na dvadeset koračaja od solišta, jer na malo većoj razdaljini smetalo

13 bi mu drveće da puca. Svakako, kad se jednom nađete iza prvog reda zaštitnog drveća, u skrovištu, sjajno ste smešteni, jer bilo šta da dođe na solište mora da se pojavi na otvorenom prostoru i onda vam je lako da gađate. Ali iako smo tu ostali sve do jedanaest, ništa se ne pojavi. Zato nogama pažljivo izravnasmo prašinu da bi se jasno video i najmanji nov trag neke životinje kad se budemo ponovo vratili, i pređosmo zatim dve milje do druma. Pošto je osećala da je gone, divljač je dolazila na solište samo noću i odlazila pre svanuća. Ali kako se onaj mužjak duže zadržao i mi ga tog jutra uplašili, očekivali smo da će sada ići još teže. Bio je to deseti dan našeg lova na krupnije antilope kudu, a ja do tada ne videh ni jednog zrelog mužjaka. Imali smo još samo tri dana na raspolaganju, jer kiša se iz Rodezije svakog dana kretala sve bliže severu, a pošto nismo bili opremljeni da dočekamo kišni period, morali smo da mislimo na blagovremeno napuštanje našeg logorišta u tom kraju i na odlazak čak do Handenija. Odredili smo sedamnaesti februar kao poslednji siguran dan za odlazak. Svakog jutra nebo je bilo tmurno, prekriveno teškim vunastim oblacima, te je bilo potrebno čitav čas i više da bi se razvedrilo, i prosto ste osećali kako kiše dolaze, dok ste posmatrali oblake kako se postojano kreću ka severu, sigurno i jasno kao da ste ih gledali na nekoj meteorološkoj karti. No, ipak, prijatno je loviti divljač koju tako žarko i tako dugo priželjkujete, koja vas je nadmudrila i nadigrala, ali pri kraju svakog dana, kad vidite da ste opet bili bezuspešni, da ste izigrani, ipak ste svesni lova i znate da će vam se lovačka sreća pre ili kasnije osmehnuti i da će vam se pružiti prilika koju očekujete. Ali neprijatno je kad vam je vreme ograničeno i kad znate da u kratkom roku morate uloviti svoga kudua, jer inače ga možda nikada više nećete uhvatiti, čak nikada ni ugledati. Lov ne treba da bude takav. To onda mnogo podseća na one momke koje šalju u Pariz na dve godine, da u tom roku postanu dobri pisci ili dobri slikari, posle kojeg se, ako ne uspeju, vraćaju kući da bi se zaposlili u preduzećima svojih očeva. Pravi lov treba da bude ograničen samo smrću lovca i izumiranjem te i te životinje; baš kao što je i pravo slikanje dok je vàs i boja i platna, a pravo pisanje dok je života i olovke i hartije ili mastila ili bilo kakve mašine kojom se piše, ili ma čega o čemu osećate potrebu da pišete, a osećate se kao budala ili ste baš prava budala ako to morate da radite na neki drugi način. A sad je stvar izgledala baš tako i nikako drukčije: ograničeni vremenom, period

14 kiša pred vama a novac na izmaku, te ono što je za vas svaki dan predstavljalo veliku zabavu, pa ubili neku životinju ili ne, silom se pretvaralo u onu najuzbudljiviju nastranost života: u potrebu da nešto obavite za kraće vreme nego obično. I tako, vraćajući se u logor u podne, pošto sam ustao dva časa pre zore, a svestan činjenice da su nam preostala još samo tri dana, počinjao sam da zbog toga bivam nervozan; a u logoru, za stolom ispod dvostruke cirade šatora za ručavanje, ćaskajući na veliko, sedeo je Kandiski od Tirolskih Pantalona. Bio sam potpuno zaboravio na njega. – Da ste mi zdravo! – reče on. – Šta je bilo… ništa? Jeste li nešto ulovili? Gde vam je kudu? – Nakašljao se jedanput i otišao, – rekoh ja. – Zdravo, devojčice. Ona se osmehnu. I sama je bila zabrinuta. Njih dvoje su još od svanuća osluškivali, očekivali da čuju pucanj. Osluškivali sve vreme, čak i kad je naš gost stigao; osluškivali dok su pisali pisma, osluškivali dok su čitali, osluškivali i kad se Kandiski vratio i dok je pričao. – Niste pucali na njega? – Nisam. Nisam ga ni video. Primetio sam da je i Pop bio zabrinut i pomalo nervozan. Razgovor se očigledno vodio nadugačko i naširoko. – Pukovniče, popij jedno pivo, – reče mi on. – Jednog smo uplašili, – podnesoh raport. – Nisam imao prilike da pucam. More tragova. Ništa se više nije pojavilo. Vetar je duvao na sve strane. Pitaj ljude kako je bilo. – Kao što sam rekao pukovniku Filipsu, – Kandiski poče pomerajući svoju kožom zaštićenu zadnjicu i prebacujući jednu svoju glomaznu, dlakavu, golu nogu preko druge, – vi ne smete ostati ovde predugo. Morate shvatite da kiše dolaze. Pred vama se nalazi prostor od dvadeset milja koji po kiši nikad nećete moći da pređete. To je nemoguće. – Dakle, on je to rekao meni, – dopuni ga Pop. – Ali, uzgred budi rečeno, ja sam samo gospodin. Vojne titule dajemo jedan drugom samo kao nadimke. Nema ljutnje ako ste i vi pukovnik. – Zatim meni, – Neka đavo nosi ta solišta. Ulovio bi ga da si išao sam. – Oni ti sve pokvare, – složih se. – Na solištu si pre ili kasnije uvek siguran da ćeš pucati.

15 – Pokušaj i u brdima. – Hoću, Pop. – Uostalom, šta je lov na kudu? – reče Kandiski. – To ne treba da uzimate tako ozbiljno. Nije to ništa. Za godinu dana možete odstreliti dvadeset komada. – Mada je ipak najbolje ništa ne pričati o tome u Odseku za zaštitu divljači, – reče Pop. – Pogrešno ste me razumeli, – reče Kandiski. – Mislio sam da je to teoretski moguće učiniti za godinu dana. Svakako, niko to ne želi. – Razume se, – reče Pop. – To je mogućno ako čovek živi u kraju kudua, gde ih ima dovoljno. A te velike antilope se najčešće viđaju baš u ovoj žbunovitoj pokrajini. Samo, nikad se ne pojave kad želite. – Ja ništa ne ubijam, razumete, – reče nam Kandiski. – Zašto se malo više ne zanimate za urođenike? – O, oni nas zaista interesuju, – uveri ga moja žena. – Oni su stvarno interesantni. Evo, na primer… – reče Kandiski i nastavi da joj priča. – To ti je prokleta stvar, – rekoh Popu, – kad sam u brdima, siguran sam da se ti kopilani nalaze dole na solištu. Ženke su u brdima, ali sumnjam da su mužjaci sada s njima. Onda uveče siđeš na solište i nađeš samo njihove tragove. To ti jasno govori da su bili na tom vašljivom solištu. Rekao bih da oni odlaze tamo u svako doba. – Verovatno. – Siguran sam da ovde ima mužjaka različitih veličina. Oni verovatno dolaze na solište samo svaki drugi dan. Izvesno je da su se ostali uplašili zato što je Karl pogodio onog. Eh, samo da ga je ubio na mestu, sve bi bilo drukčije; da ga nije onako ranjenog gonio po čitavoj ovoj pokrajini, dođavola! Gospode, samo kad bi mu pošlo za rukom da svaku prokletu divljač ubije načisto. Onda bi se i nova pojavila. Zaista, ništa nam drugo ne ostaje nego da je čekamo. Svakako, nemoguće je da su baš sve životinje nanjušile opasnost. Ali on je pakleno zastrašio ovaj kraj. – On se veoma uzbudi, – reče Pop. – Ali dobar je momak. Kako je samo krasno pogodio onog leoparda, i sâm znaš. Odstrelio ga je namrtvo, da ne može biti mrtvije. Pusti da se sve to opet malo smiri.

16 – Svakako. Ne proklinjem ja njega ozbiljno. – Šta misliš, kako bi bilo da ostaneš u skrovištu ceo dan? – Ma i sad bih ja ostao, ali onaj prokleti vetar duvao je sve u krug. Raznosio je naš miris u svakom prokletom pravcu. Ma, dođavola, nema nikakve vajde od sedenja, kad mogu da te nanjuše. Samo kad bi taj prokleti vetar prestao da duva. Abdula je danas poneo jednu konzervu s pepelom. – Video sam ga kad je nosio. – Ni daška vetra nije bilo kad smo se došunjali do solišta, i onda je moglo da se puca kao od šale. On je celim putem bacao pepeo uvis da odredi pravac vetra. Ja sam se prišunjao sa Abdulom, a oni drugi su ostali iza nas; kretali smo se da ne može tiše biti. Na nogama sam imao one visoke cipele s đonovima od krepa, ono meko đubre od pamuka. Kopilan se trgao kad smo bili na pedeset koračaji od njega. – Jesi li im ikad video uši? – Jesam li im ikad video uši? Kad bih ja tim kopilanima video uši, kožoder bi odmah imao posla. – Vala i jesu kopilani, – reče Pop. – Mrzim to muvanje po solištu. Nisu oni tako lukavi kao što mi mislimo. Ali nevolja je u tome što su lukavi baš onda kad ih gonimo. Otkad postoji ono solište lovci pucaju na njih. – U tome i jeste zadovoljstvo, – rekoh. – Voleo bih da mogu čitav mesec dana da ih vrebam. Uživam da lovim dok sedim na svom repu. Nema znojenja. Nema ničega. Samo sediš u skrovištu, hvataš muve i njima hraniš mrave u prašini. Ja to volim. Ali kako stojimo s vremenom? – To je ono. Prokleto vreme. – Dabome, – Kandiski je govorio mojoj ženi. – To treba da vidite. Velike ngome. Velike urođeničke festivale igre. One prave. – Znaš, – rekoh ja Popu. – To drugo solište, ono gde sam bio prošlu noć, sasvim je u redu, sem što se nalazi blizu onog prokletog druma. – Tragači kažu da ono stvarno pripada manjim primercima kudua. A i daleko je odavde. Osamdeset milja tamo i natrag. – Znam. Ali ja sam tamo video tragove četiri velika mužjakakudu. To je izvesno. Eh, samo da ne prođe onaj kamion sinoć. Šta

17 misliš, kad bih noćas otišao tamo? Onda bih imao na raspolaganju celu noć i rano jutro, i lepo bih vrebao. Tamo dolazi i jedan veliki nosorog. Veliki trag postoji, u svakom slučaju. – Dobro, – reče Pop. – Odstreli i tog prokletog nosoroga. On nikako nije podnosio ubijanje bilo koje druge životinje sem one koju smo gonili, mrzeo je uzgredna ubijanja, dekorativna ubijanja, ubijanja radi ubijanja; sem ako se ne uveri da vam je zaista stalo do neke životinje, kad je odstreljivanje te životinje potrebno i ne narušava njegov ugled najboljeg majstora svog zanata, te shvatih da mi nudi nosoroga samo da bi me zadovoljio. – Neću ga ubiti ako stvarno nije dobar, – obećah. – Samo ti pucaj u tog kopilana, – reče Pop, kao da mi prezentira neki poklon. – Ah, Pope, – rekoh. – Odstreli ga. – reče Pop. – Uživaćeš u tome što gađaš sam. A ako ti se njegov rog ne bude svideo, možeš ga prodati. Još uvek imaš jednog na svojoj dozvoli. – Dakle tako, – reče Kandiski. – Napravili ste ratni plan? Našli ste načina kako da nadmudrite jadne životinje? – Da, – rekoh. – Kako je vaš kamion? – Propala stvar, – reče Austrijanac. – S jedne strane mi je milo. On je i onako bio samo jedan simbol. Taj kamion je bio sve što mi je ostalo od moje „šambe”. Sad je sve propalo i mnogo je jednostavnije. – Šta je to „šaman”? – upita P.O.M., moja žena. – Već mesecima slušam tu reč. Bojim se da pitam šta znače te reči koje svi govore. – Plantaža, – objasni on. – Sve je palo u vodu sem tog kamiona. Ja sam tim kamionom vozio radnike na „šambu” jednog Hindustanca. To je jedan veoma bogat Hindustanac koji gaji sisal. Ja sam jedan od njegovih nadzornika. Hindustanac vam je u stanju pare da namlati pomoću plantaže sisala. – On od svega napravi pare, – reče Pop. – Tako je. Tamo gde mi propadnemo, gde gladujemo, on pravi pare. Ali, taj Hindustanac je vrlo inteligentan. Mene ceni. Ja sam predstavnik evropske organizacije. Upravo sam završio s regrutacijom urođenika. Za organizovanje regrutacije potrebno je mnogo vremena. Uzbudljiva stvar. Već tri meseca nisam video svoju

18 porodicu. Ali Organizacija je sada formirana. Sad se cela stvar obavlja za nedelju dana, cakum-pakum, ali to nije onako uzbudljivo. – A vaša žena? – upita moja. – Čeka me u kući, u kući nadzornika, s našom kćerkom. – Da li vas ona mnogo voli? – upita moja žena. – Mora, jer inače je odavno ne bilo. – Koliko godina ima vaša kćerka? – Trinaest. – Mora da je veoma lepo imati kćerku. – Ne možete znati kako je to lepo. Ona vam dođe kao druga žena. Moja žena zna sve što se događa u mojoj glavi, šta mislim, šta ću da kažem, u šta verujem, šta mogu, sve što ne mogu i što nisam. Ja isto tako znam o svojoj ženi – potpuno. A sad je pored nas neko koga vi ne poznajete, ko ne poznaje vas, ko vas voli u svom neznanju i stran je za vas oboje. Neko ko je vrlo privlačan i ko je vaš i nije vaš i ko čini razgovor više… kako da kažem? Da, to je kao… kao što vi Amerikanci kažete… kad imate pored sebe… pored vas dvoje… da, tako je: kad na hranu stavljate onaj Hajncov paradajz sos. – To vam je mnogo dobro, – rekoh ja. – Imamo knjige, – reče on. – Ja sada ne mogu da kupujem nove knjige, ali uvek možemo da pričamo. Ideje i konverzacija su vrlo interesantne. Diskutiramo o svemu i svačemu. O svemu i svačemu! Imamo vrlo interesantan mentalni život. Ranije, kad sam imao svoju šambu, primali smo Querschnitt. To vam daje osećanje kao da pripadate nečemu, kao da ste vi deo nečega, kao da ste vi deo jedne grupe sjajnih ljudi. Ljudi s kojima se viđate, ukoliko znate s kim želite da se viđate… Vi poznajete te ljude? Vi ih morate znati. – Neke od njih, – rekoh. – Neke u Parizu. Neke u Berlinu. Nisam želeo da razbijem ni jednu iluziju tome čoveku, te zato nisam podrobnije pričao o tim sjajnim ljudima. – Divni ljudi, – slagah. – Zavidim vam što ih poznajete, – reče on. – Nego, recite mi, ko je najveći pisac u Americi? – Moj muž, – reče moja žena. – Ne. Ja neću da vi meni govorite iz vašeg familijarnog ponosa. Ja

19 mislim ko je stvarno. Apton Sinkler sigurno nije. Sinkler Luis sigurno nije. Ko je vaš Tomas Man? Ko je vaš Valeri? – Mi nemamo velike pisce, – rekoh ja. – Našim dobrim piscima se uvek nešto dogodi kad dođu u izvesne godine. Ja bih to mogao da vam objasnim, ali to je veoma duga priča i može da vam bude dosadna. – Molim objasnite, – reče on. – To je ono u što ja uživam. To je najbolji deo života. Život uma. To nije ubijanje kudu. – To još niste čuli, – rekoh. – O, ali ja vidim da ću čuti. Morate uzeti još piva da vam se razveže jezik. – Razvezan je, – rekoh mu. – Moj jezik je uvek krvavo razvezan. Ali vi ništa ne pijete. – Ne, ja nikad ne pijem. To nije dobro za um. To je nepotrebno. Ali pričajte meni. Molim, pričajte meni. – Dakle, – rekoh – bilo je u Americi veštih pisaca. Po je vešt pisac. To je vešto napisano, sjajno konstruisano i mrtvo. Imali smo slatkorečive pisce kojima je sreća bila naklonjena da nađu nešto malo materijala, u hronici o nekom drugom čoveku ili u plovidbama morem, o tome kako stvari stoje, prave stvari, sa kitovima na primer, i to znanje je zavijeno u retoriku i podseća na šljive u pudingu. Ponekad je ono tu, pred nama, kao šljive van pudinga, i onda je dobro. Takav je Melvil. Ali oni koji ga cene, cene ga zbog retorike koja nije važna. Oni tu vide neku misteriju koje zapravo nema. – Da, – reče on, – Shvatam. Ali tu radi mozak, to je radna sposobnost koja stvara tu retoriku. Retorika je kao one plave varnice koje stvara dinamo. – Ponekad. A ponekad imate samo tu plavu varnicu, ali šta pri tom dinamo pokreće? – Aha. Nastavite. – Ne znam šta sam hteo da kažem. – Ma znate. Nastavite. Ne pravite se glup. – Da li ste vi nekad ustali pre zore? – Svaki dan, – reče on. – Nastavite.

20 – U redu. Bilo je i drugih koji su pisali kao engleski kolonisti izgnani iz jedne Engleske kojoj nikada nisu pripadali u jednu novu Englesku koju su stvarali. Bili su to vrlo dobri ljudi malog, suhoparnog, i sjajnog unionističkog uma; ljudi od pera; kvekeri sa smislom za humor. – Koji su to bili? – Emerson, Hotorn, Vitjer i kompanija. Svi naši rani klasici koji nisu znali da jedan novi klasik nema nikakve sličnosti s klasicima pre njega. On može da krade od onoga koji je bolji od njega, od onoga koji nije klasik, to rade svi klasici. Neki pisci postoje samo zato da bi pomogli nekom drugom piscu da napiše jednu rečenicu. Ali on ne sme da se izvede iz nekog ranijeg klasika, niti da podseća na njega. Osim toga, svi ti ljudi bili su džentlmeni, ili su pak želeli da to budu. Sve same veoma pristojne ličnosti. Oni se nisu koristili rečima iz svakodnevnog govora ljudi, rečima koje uvek žive u jeziku. Nemate utisak da su to pisci od krvi i mesa, kao da su neka bestelesna bića. Da su imali pameti, jesu. Stvarno, imali su lepe, suhoparne, čiste umove. Sve je to veoma glupo, i ne bih želeo da vam o tome pričam, sem, ako baš navaljujete. – Nastavite. – Ima jedan iz toga vremena za koga kažu da je stvarno dobar, to je Torou. Ne mogu ništa da vam pričam o njemu, jer još ga nisam čitao. Ali to ništa ne znači, jer ja ne mogu da čitam druge naturaliste, sem ako nisu savršeno precizni i neliterarni. Svi naturalisti treba da rade sami, a neko drugi treba da ih stavi u uzajaman odnos. Pisci treba da rade sami. Oni treba da se viđaju samo kad završe svoj posao, a ni tada i suviše često. U protivnom ličiće na njujorške pisce. Sve sami crvići-mamci u istoj boci, koji pokušavaju da izvuku znanje i hranu iz ličnih dodira i iz boce. Ta boca je ponekad umetnost, ponekad politička ekonomija, ponekad politička ekonomija-religija. Ali kad jednom uđu u bocu, tamo i ostaju. Van boce osećaju usamljenost. Boje se da budu sami sa svojim uverenjima i ni jednog od njih ni jedna žena ne može da voli toliko da bi mogao pomoću nje da ubije svoju usamljenost ili da je podeli s njom, ili da nešto uradi s njom što bi sve ostalo učinilo nevažnim. – A Torou? – Moraćete da ga čitate. Možda ću i ja moći kasnije. Ja gotovo sve mogu kasnije.

21 – Papa, bolje popij još jedno pivo. – Važi. – A ko su dobri pisci? – Dobri pisci su Henri Džejms, Stiven Krejn i Mark Tven. Ali ne po tom redu. Red ne postoji za dobre pisce. – Mark Tven je humorist. One ostale ne znam. – Čitava američka moderna literatura je proizišla iz jedne knjige Marka Tvena koja se zove Haklberi Fin. Ako je čitate, morate se zaustaviti na onom mestu kad dečacima ukradu crnca Džima. To je pravi kraj romana. Sve posle toga je tričarija. To je naša najbolja knjiga. Sva američka književnost izlazi iz nje. Pre toga ništa nije postojalo. Posle toga, ništa tako dobro. – A šta mislite o ostalima? – Krejn je napisao dve lepe priče. Otvoreni brod i Plavi hotel. Ova druga mu je najbolja. – Šta se s njim dogodilo? – Umro je. To je jednostavno. Umirao je od samog početka. – A šta je bilo sa onom drugom dvojicom? – Obojica su doživeli starost, ali kako su starili nisu postajali ni malo mudriji. Ne znam šta su zapravo hteli. Znate, mi naše pisce pretvaramo u nešto veoma čudno. – Ne shvatam. – Mi ih uništavamo na razne načine. Pre svega, ekonomski. Oni prave pare. To je samo slučajnost kad jedan pisac napravi pare, mada je uvek mogućno da dobra knjiga donese novac. Zatim, naši pisci, kad zarade nešto para, podignu svoj životni standard i onda su ukebani. Moraju da pišu da bi održali svoje kuće, svoje žene, i tako dalje, i pišu koješta. Ne stvaraju oni te koještarije namerno, već zato što pišu na brzu ruku. Zato što pišu onda kad nemaju ništa da kažu ili kad u izvoru nema vode. Zato što su ambiciozni. Zatim, kad jednom iznevere sebe, oni to opravdavaju i prave nove koještarije. Ili pak čitaju svoje kritičare. Ako poveruju kritičarima kad im kažu da su veliki, onda im moraju verovati i kad im kažu da ne valjaju, i tako izgube samopouzdanje. Danas imamo dva dobra pisca koji više nisu u stanju da pišu zato što su „čitajući kritičare” izgubili veru u sebe. Kad bi pisali, ponekad bi napisali nešto dobro, ponekad nešto ne

22 tako dobro, a ponekad i nešto sasvim rđavo, ali ono što je dobro izišlo bi na videlo. Ali oni su čitali kritiku i zato moraju da pišu remek-dela. Remek-dela koja su po kritičarima napisali. Svakako, to nisu nikakva remek-dela. Samo sasvim dobre knjige. I tako, sad uopšte više ne mogu da pišu. Kritičari su ih onesposobili. – Ko su ti lisci? – Njihova imena vam ništa ne bi govorila, i oni su dosad možda opet pisali, izgubili samopouzdanje i opet postali nesposobni. – Ali šta je to što se događa američkim piscima? Budite određeni. – Ja nisam živeo u staro vreme i zato ništa ne mogu da vam pričam o njima, ali danas postoje razne stvari. U izvesnim godinama života pisci se pretvaraju u staramajke Habard. Spisateljke bez borbe postaju Jovanke Orleanke. One postaju vođe. Nije važno koga vode. Ako nemaju svoje sledbenike, one ih izmisle. Onima koji su izabrani kao sledbenici ništa ne pomaže ako se bune. Biće optuženi za izdaju. O, dođavola. Mnoge stvari se njima događaju. To je samo jedna… Neki pokušavaju da spasu svoje duše onim što pišu. To je lak put za vađenje. Neke upropasti prvi novac, prva pohvala, prvi napad, prvo otkriće da nisu u stanju da pišu, ili kad prvi put ustanove da ne mogu ništa drugo da rade, ili se pak uplaše, pa pristupe nekoj organizaciji koja misli za njih. Ili ne znaju šta hoće. Henri Džejms je hteo da napravi pare. Naravno, to mu nikad nije pošlo za rukom. – A vi? – Mene zanimaju druge stvari. Ja imam dobar život, ali ja moram da pišem, jer ako ne pišem, ostatak života će mi proći bez izvesnog zadovoljstva. – A šta vi hoćete? – Da pišem kako najbolje umem i da uz put učim. Da istovremeno uživam svoj život koji je krvavo dobar. – Da lovite kudu? – Da. Da lovim kudu i još mnoge druge stvari. – Koje druge stvari? – More drugih stvari. – I vi znate šta hoćete? – Da.

23 – Vi stvarno volite da radite ovo, ovo što radite sada, ovu glupost sa kudu? – Isto toliko kao što volim da razgledam muzej Prado. – Jedno nije bolje od drugog? – Jedno je isto toliko potrebno koliko i drugo. Postoje i druge stvari. – Prirodno. Moraju da postoje. Ali zar vama ova stvar zaista nešto znači? – Zaista. – I vi znate šta hoćete? – Savršeno, i ja sve vreme imam to što hoću. – Ali za to je potrebno dosta para. – Ja uvek mogu da napravim pare, a osim toga imam mnogo sreće. – Znači, vi ste srećan čovek? – Sem kad razmišljam o drugim ljudima. – Znači, vi razmišljate o drugim ljudima? – O, da. – Ali vi ništa ne činite za njih? – Ne. – Ništa? – Možda nešto malo. – Smatrate li da je vaše pisanje vredno truda, kao jedan cilj sam po sebi? – O, da. – Vi ste sigurni? – Vrlo siguran. – To mora da je vrlo prijatno. – I jeste, – rekoh. – To je ono što je u tome sasvim prijatno. – Postajete strašno ozbiljni, – reče moja žena. – To je jezivo ozbiljna stvar.

24 – Znate, on je zaista ozbiljan u nekim stvarima, – reče Kandiski. – Znao sam da osim kudu on mora da ima nešto čemu prilazi ozbiljno. – Razlog što svi sada izbegavaju to pitanje, što osporavaju njegovu važnost, što pokušaje da se reši predstavljaju uzaludnim poslom, je u tome što je to veoma tvrd orah. A da bi se to ostvarilo, potrebno je združiti mnoge činioce. – Šta vam je sad pa to? – Jedan način na koji može da se piše. Saznanje gde su granice proze ako je čovek dovoljno ozbiljan i ima sreće. Tu se može ostvariti i četvrta i peta dimenzija. – Vi verujete u to? – Ja to znam. – A šta ako pisac to i ostvari? – Onda više ništa drugo nije važno. To je važnije od svega što on može da učini. Svakako, može mu se desiti i da ne uspe. Ali postoji i jedan procenat mogućnosti za uspeh. – Ali vi to govorite o poeziji. – Ne. To je mnogo teže od poezije. Govorim o prozi koja još nikad nije bila napisana. Ali takva se proza može pisati, i to bez trikova i bez obmanjivanja. Tako da se ni jedna njena komponenta kasnije ne pokaže kao loša. – A zašto još niko nije tako pisao? – Zato što tu ima i suviše mnogo činilaca. Pre svega, neophodan je talenat, veliki talenat. Talenat jednog Kiplinga. Zatim, potrebna je disciplina. Disciplina jednog Flobera. Onda mora da postoji i jasna koncepcija o onom što se hoće i neprikosnovena savest, koja se neće menjati, kao ni onaj standardni metar u Parizu, da bi se izbegla svaka obmana. Zatim pisac mora da bude inteligentan i nepristrasan i, iznad svega, ne sme da poklekne. Pokušajte da nađete sve to u jednoj osobi i pustite je da prođe kroz sve uticaje kojima je izložen pisac. Ono što je u svemu tome najteže, jer život je tako kratak, jeste izdržati, i završiti svoje delo. Voleo bih da vidim takvog pisca i da pročitam ono što je napisao. Šta kažete? Da pređemo na neku drugu temu?

25 – Veoma zanimljivo. Naravno, ne slažem se s vama potpuno. – Naravno. – Hoćemo li po jedan viski? – upita Pop. – Da otvorimo jednu bocu, dobra ideja, a? – Čekajte, recite mi pre svega, koje su to stvari, realne, konkretne stvari koje škode jednom piscu? Bio sam već umoran od tog razgovora koji se pretvarao u intervju. I zato sam odlučio i da se ponašam kao neko koga intervjuišu i da sve okončam. Sada, pred ručak, osećao sam krvavu potrebu da u jednu jedinu rečenicu smestim hiljadu odgovora koji ne obavezuju na dalji razgovor. – To su politika, žene, piće, novac, ambicija. Kao i nedostatak politike, žena, pića, novca i ambicije, – rekoh mudro. – E, sad je već mnogo jednostavniji, – reče Pop. – Ali, piće. To nikako ne mogu da razumem. To mi je uvek izgledalo strašno glupo. Ja to shvatam kao slabost. – To vam je jedan od načina da završite dan. Pruža velika preimućstva. Zar nikad niste želeli da odstupite od svojih shvatanja? – Da popijemo po jednu, – reče Pop. – M'Uendi! Pop nikad nije pio pred ručak, sem kad bi se zaboravio, i ja sam sad znao da pokušava da me tako izvuče. – Stvarno, možemo po jedno piće, – rekoh. – Ja nikad ne pijem, – reče Kandiski. – Idem do kamiona da donesem malo svežeg putera za ručak. Upravo je donesen iz Kandoa, neslan. Vrlo dobar puter. Spremamo specijalnu večeru: bečke poslastice. Moj kuvar se sjajno izveštio za takve stvari. On ode, a moja žena reče: – Počinjao si da bivaš strašno mudar. Šta si mislio kad si pomenuo one žene? – Koje žene? – Pa one o kojima si govorio. – Neka ih đavo nosi, – rekoh ja. – Mislio sam na one s kojima se čovek spetlja kad je pijan. – Znači, tim se stvarima baviš. – Ne.

26 – Ja se ni s kim ne spetljavam kad sam pijana. – De, de, – reče Pop. – Niko od nas nije nikad pijan… Gospode, što taj čovek može da priča. – Ali kad je buana mkubua3 počeo da priča, on nije mogao da dođe do reči. – Da, imao sam pravu verbalnu dizenteriju, – rekoh ja. – Šta ćemo s njegovim kamionom? Možemo li ga dovući a da ne upropastimo naš? – Mislim da možemo, – reče Pop. – Kad se naš bude vratio iz Handenija. Dok smo sedeli za ručkom ispod zelene šatorske mreže u senci jednog velikog drveta i jeli svež puter kome smo se svi mnogo divili, šnicle od grantove gazele, pire od krompira, kuvan mlad kukuruz, a zatim voćnu salatu kao desert, vetar je duvao a Kandiski nam je pričao zašto su istočni Indijci preuzimali tu zemlju. – Znate, za vreme rata oni su slali ovamo indijske trupe, da se bore; da bi ih držali van Istočne Indije, jer bojali su se još jedne pobune. Obećano je Agi Kanu da će Indijci, zato što su se borili u Africi moći kasnije slobodno da dolaze i da se naseljavaju ovde radi poslova. Ne mogu da ne ispune to obećanje i zato su sada istočni Indijci preuzeli zemlju od Evropljana. Svaku paru od usta odvajaju i šalju je natrag u Indiju. Kad zarade dovoljno, vraćaju se kući, ostavljajući ovde svoje siromašne rođake da umesto njih nastave posao i eksploataciju ove zemlje. Pop ništa ne reče. Nije hteo da se raspravlja s gostom za stolom. – Sve je to maslo Age Kana, – reče Kandiski. – Vi ste Amerikanac. Vi ništa ne znate o tim kombinacijama. – Jeste li vi bili s fon Letevim? – upita ga Pop. – Od samog početka, – odgovori Kandiski. – Pa do kraja. – On je bio veliki borac, – reče Pop. – Ja ga mnogo poštujem. – I vi ste se borili? – upita Kandiski. . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Buana mkumba (svahili) - veliki gazda, veliki gospodin.

27 – Da. – Ja ne marim za Leteva, – reče Kandiski. – On se borio, jeste. Niko bolje od njega. Kad nam je bio potreban kinin, on naredi da se zapleni. Sve količine na isti način. Ali kasnije, nimalo ga nije bilo briga za njegove ljude. Posle rata, ja u Nemačkoj. Idem da tražim odštetu za svoju imovinu. „Vi ste Austrijanac”, kažu mi oni. „Morate se obratiti austrijskim vlastima”. I tako ja idem u Austriju. „Ali zašto ste se borili”, pitaju oni mene. „Ne možete nas smatrati za odgovorne. Šta bi bilo da ste se borili u Kini? To je vaša privatna stvar. Mi vam ne možemo pomoći”. „Ali ja sam tamo otišao kao patriota”, kažem ja vrlo glupo. „Borim se tamo gde mogu, jer ja sam Austrijanac i znam svoju dužnost”. „Da”, kažu oni. „To je mnogo lepo s vaše strane. Ali ne možete nas smatrati odgovornim za vaša uzvišena osećanja”. I onda su me slali od jednog do drugog, i ništa. Ja ipak mnogo volim ovu zemlju. Ovde sam sve izgubio, ali ipak imam više nego iko u Evropi. Meni je ova zemlja uvek interesantna. Urođenici i njihov jezik. Napravio sam mnogo knjiga zabeleški o njima. Zatim takođe, u stvarnosti, ja sam ovde kralj. To je vrlo prijatno. Kad se ujutro probudim, pružim jednu nogu, a momak mi oblači na nju čarapu. Kad sam spreman, ja pružim drugu nogu, a on mi na nju navuče drugu čarapu. Izvučem se ispod mreže protiv komaraca i uđem u svoje pantalone koje mi drugi pridržava. Zar to nije vrlo sjajno? – Sjajno. – Kad opet budete došli ovamo moramo preduzeti jedan safari da proučavamo urođenike. Ništa nećemo loviti, samo za hranu. Pazite, pokazaću vam jednu igru i otpevaću vam jednu pesmu. Poguren, dižući i spuštajući laktove, savijenih kolena, obigra oko stola pevajući. To je zaista bilo veoma lepo. – To je samo jedan od hiljadu plesova, – reče on. – A sad moram da odem na neko vreme. Vi ćete spavati. – Nema žurbe. Ostanite. – Ne. Vi ćete sigurno spavati. Ja takođe. Uzeću puter da ga stavim na hladno mesto. – Videćemo vas na večeri, – reče Pop. – Sad morate spavati. Zbogom.

28 Kad je otišao, Pop reče: – Znate, čisto sumnjam u sve ono o Agi Kanu. – Njegova priča je mnogo zgodna. – Svakako da mu nije lako, – reče Pop. – A kome bi i bilo u njegovoj koži. Fon Letev je bio đavo od čoveka. – On je veoma inteligentan, – reče moja žena. – Divno priča o urođenicima. Ali ogorčen je na Amerikanke. – I ja, – reče Pop. – Dobar je on čovek. A ti bi sad najbolje učinio kad bi malo dremnuo. Moraćeš da pođeš oko pola četiri. – Reci im da me probude. Molo podiže zadnje krilo šatora i podupre ga štapovima, kako bi vetar mogao da duva kroz šator i ja zaspah čitajući, dok je vetar ćarlijao hladeći i osvežavajući vazduh ispod zažarene cirade. Kad sam se probudio bilo je vreme za polazak. Nebom su plovili kišni oblaci a u vazduhu se osećala velika sparina. Spakovaše nekoliko konzervi s voćem, jedan poveći komad pečenog mesa, hleb, čaj, jedan čajnik, i nekoliko konzervi mleka, bocu viskija i četiri boce piva. Bila je tu i jedna mešina s vodom i jedan prostirač od nepromočivog platna umesto šatora. M'Kola je iz automobila vadio veliku lovačku pušku. – Ne morate žuriti natrag, – reče Pop. – Potražićemo vas kad vas budemo opazili. – U redu. – Poslaćemo kamion da odvuče onog rekreativca u Handeni. On šalje svoje ljude napred pešice. – Jesi li siguran da će naš kamion to izdržati? Nemoj to da činiš samo zato što je on moj prijatelj. – Moramo ga izvući. Kamion se vraća večeras. – Memsahib4 još spava, – rekoh. – Možda bi kasnije mogla malo da prošeta i upuca koju biserku. – Ovde sam, – reče ona. – Ne brini za nas. Oh, nadam se da ćeš ih . . . . . . . . . . . . . . . . . 4 Memsahib (svahili) - Gospođa, gospodarica.

29 uloviti. – Nemoj slati ljude na drum da nas traže sve do prekosutra, – rekoh. – Ako budemo imali sreće, zadržaćemo se. – Srećno. – Srećno, srce. Zbogom, gospodine Dž. F.

30 DRUGA GLAVA Iziđosmo iz hladovine našeg logora i krenusmo peščanom rekom druma, vozeći se ka suncu na zapadu. Čvrsto kao gustiš, žbunje je dopiralo do same ivice peska, brežuljci su se dizali pokraj druma, a celom njegovom dužinom prolazili smo pored grupa urođenika koji su se kretali na zapad. Neki su bili bezmalo nagi – nosili su samo neke zamašćene krpe vezane u čvor na jednom ramenu, a na drugom su im se klatili tobolci sa strelama. Neki su nosili koplja. Oni imućni držali su u ruci kišobran i bili ogrnuti belim čaršavom, dok su im žene koračale iza njih natovarene loncima i tavama. Malo dalje napred, raštrkani po drumu, išli su drugi urođenici noseći na glavama svežnjeve i tovare životinjskih koža. Svi su napuštali zemlju gladi. Vozili smo se ka zapadu po vrućini – ja s nogama izbačenim van kola da bih izbegao jaru motora i sa šeširom nabijenim na oči zbog sunca – i posmatrali drum, ljude i sve čistine između žbunja ne bi li spazili divljač. Jednom ugledasmo tri manje ženke-kudu na jednom otvorenom mestu gde se žbunje prekidalo. Sive, velikih trbuha, dugih vratova, malih glava i dugačkih ušiju, brzo su se kretale ka šumi i u njoj iščezle. Napustili smo kola i pošli njihovim tragom ali ne otkrismo ni jedan trag mužjaka. Malo dalje od tog mesta jedno jato brzonogih biserki pređe drum trčeći s glavama napred i pokretima kasača. Kad sam skočio iz kola i pojurio za njima, one poleteše uvis s nogama priljubljenim uz teška tela, lupajući krilima i skakućući da bi preletele drveće koje se nalazilo ispred njih. Nanišanih i oborih dve; potmulo bupnuše na tle udarajući krilima, a Abdula im odmah odrubi glave da bi zadovoljio propise o odstreljivanju divljači koja služi za ishranu. Potom ih baci u automobil gde je sedeo M'Kola i smejao se; njegov zdrav starački smeh, njegov smeh kojim je mene zadirkivao, njegov specijalni smeh za lov na ptice vodio je poreklo još od jednog našeg lova na biserke koji je bio pun promašaja i koji ga je zato oduševljavao. A sad, kad sam nešto ulovio, to je za njega bila šala kao onda kad smo ubili jednu hijenu; najsmešnija šala na svetu. On se uvek smejao kad vidi kako se ustreljene ptice prevrću, a kad bih ja promašio, urlao bi od

31 smeha i neprestano vrteo glavom. – Pitaj ga, dođavola, zašto se smeje? – rekao sam Popu jednom prilikom. – Smejem na buanu, – rekao je M'Kola vrteći glavom, – smejem na male ptice. – Kaže da si smešan. – rekao mi je Pop. – O, grom i pakao! Ja smešan. Ali neka ga nosi đavo. – On misli da si ti mnogo smešan, – dodao je Pop. – Memsahib i ja nećemo ti se nikad smejati. – Gađajte ih sami. – Ne, ti si lovac na ptice. To si i dokazao, – rekla je ona. I tako je lov na ptice postao ta neobična šala. Kad bih neku pogodio, šala se zbijala s pticama i M'Kola bi se smejao i vrteo bi glavom i pokazivao bi rukama kako se ptica prevrnula u vazduhu. A kad bih promašio, ja bih bio glavni komedijaš u tom skeču i on bi me gledao i tresao bi se od smeha. Za njega su samo hijene bile smešnije. Veliki smeh je izazivala hijena kad, usred bela dana, na čistini, pogođena u stražnjicu, pojuri kao pomahnitala i počne da se prevrće preko glave. Pravo oduševljenje je izazivala hijena kad bi se zaustavila na puškomet i, stojeći pored alkalnog jezera, okrenuta da pogleda iza sebe, i kad bi je u tom trenutku opet pogodili u zadnji deo; onda bi se prevrnula na leđa i podigla sve četiri uvis. Ali ništa nije smešnije nego kad hijena klinaste glave i smrdljiva tela iznenada izleti iz visoke trave pored neke donge-jaruge i, ustreljena s razdaljine od desetak koračaji, počne da lovi svoj rep bežeći u krugovima, sve manjim i manjim, dok ne crkne. M'Kola se divno zabavljao kad je gledao hijenu pogođenu iz blizine. Čuo bi se onaj tupi udarac puščanog zrna i video hijenin zbunjeni trzaj, kad oseti da se u metku nalazi smrt. Bilo je još zabavnije gledati hijenu pogođenu s velike daljine, na ravnici koja treperi od jare, gledati je kako se prevrće, kako se mahnito vrti u krug, kako jurne brzinom munje uzalud bežeći od one male niklene smrti koja se već nalazi u njoj. Međutim, najveća zabava, ona stvar zbog koje je M'Kola mlatarao rukama ispred svog lica, zanosio se, vrteo glavom i smejao se kao lud, stideći se čak i same hijene: vrhunac hijenskog humora bila je ona hijena, klasična hijena, koja bi, dok trči, bila pogođena takođe u zadnjicu; i ona bi se tada

32 mahnito vrtela u krug, grizla samu sebe i otkidala svoje sopstveno meso, sve dok ne bi izvadila svoja sopstvena creva, koja zatim u trzajima vuče zubima i, stojeći u mestu, jede s velikim uživanjem. – Fisi, – rekao bi M'Kola, vrteći glavom, istovremeno i oduševljen i tužan što na ovome svetu postoji i takva odvratna zver. Fisi: hijena, hermafroditski samojed, izelica mrtvih, pratilac skotnih ženki, kidač nožnih žila, potencijalni cepač vašeg lica dok noću spavate, tužni urlač, logorski uhoda, smrdljiva, grozna skotina s čeljustima koje krckaju kosti napuštenog lavljeg plena, prepredeni melezan sličan psu; osvrće se iza sebe, tresne je metak iz male „manliherke” i onda počinje onaj jezivi krug. – Fisi, – M'Kola se smejao stideći se hijene. – Fisi. Jede sama sebe. Fisi. Hijena je bila prljava šala, ali lov na ptice: čista šala. Moj viski je bio čista šala. Bilo je mnogo varijacija na tu šalu. Na neke ćemo doći kasnije. Muhamedanci i sve religije bile su jedna posebna šala. Šala o svim ljudima u vezi s religijom. Čaro, drugi nosač puške, bio je malog rasta, veoma ozbiljan i veoma religiozan. Tokom čitavog ramazana nije hteo ni svoju sopstvenu pljuvačku da proguta dok sunce ne zađe; a na samom zalasku, ja bih ga posmatrao kako nervozno čeka i gleda prema zapadu čekajući da i poslednji zrak sunca nestane. Nosio je sa sobom jednu bocu neke vrste čaja, koju je dodirivao prstima i čekao da sunce zađe, a ja bih u takvim trenucima ugledao M'Kolu kako ga takođe posmatra i kako se pravi da ga ne vidi. To njemu nije bilo sasvim smešno. To je bilo nešto čemu se on nije mogao otvoreno smejati, ali u čemu se osećao superiorniji i začuđen pred glupošću takvih stvari. Muhamedanska religija bila je u velikoj modi, te su svi momci iz viših društvenih slojeva bili muhamedanci. To je bilo nešto što je pružalo mogućnost da se pripada kasti, nešto u šta se moglo verovati, nešto pomodno i božansko, za ljubav čega se moglo i malo patiti jedanput godišnje, nešto što vas je činilo višim od ostalih ljudi, nešto što vam je nalagalo mnogo komplikovanije običaje pri jelu, nešto što sam ja razumeo a M'Kola nije razumeo, niti je za to mario, već je samo posmatrao Čaroa kako gleda u sunce i čeka da ono zađe, kako gleda sa onim praznim izrazom lica koji je imao pred svim stvarima čiji deo on nije bio. Čaro je goreo od žeđi i bio istinski posvećen a sunce je veoma sporo zalazilo. Bacih pogled prema crvenom suncu iznad drveća, munuh Čaroa laktom a on razvuče usne u osmeh. M'Kola mi savršeno ozbiljna lica pruži bocu s vodom. Ja odmahnuh glavom a Čaro se ponovo osmehnu. M'Kola nije menjao izraz i gledao je

33 prazno. Onda sunce zađe a Čaro podiže svoju bocu – Adamova jabučica mu se brzo dizala i spuštala dok je pohlepno pio; M'Kola ga malo osmotri, a zatim skrenu pogled na drugu stranu. U prvo vreme, pre nego što smo postali dobri prijatelji, on uopšte nije imao poverenja u mene. Kad god bi nešto iskrslo, on bi se povlačio u tu svoju prazninu. Zatim sam počeo Čaroa mnogo više da volim. Razumevali smo se u pitanju religije a Čaro se divio mojim lovačkim sposobnostima i uvek se sa mnom rukovao i osmehivao kad bismo odstrelili nešto naročito dobro. To je bilo laskavo i prijatno. M'Kola je na sve te naše početne lovačke uspehe gledao kao na jedan niz srećnih slučajnosti. Ali mi besmo ovde i došli da bismo nešto ulovili. Ne besmo odstrelili još ništa što bi bilo vredno neke naročite pažnje, a on u stvari nije bio moj puškonoša. On je bio puškonoša gospodina Džeksona Filipsa koji mi ga je pozajmio. Ja njemu ništa nisam značio. Nije me ni voleo ni mrzeo. Karla je učtivo prezirao. Osoba koju je voleo bila je mama. One večeri kad smo ubili našeg prvog lava bilo je mračno dok smo se približavali logoru. Lov na tog lava bio je zbrkan i nezadovoljavajući. Unapred smo se bili dogovorili da P.O.M. (to jest moja žena, to jest mama) puca prva, ali pošto do tada niko od nas još nikada nije pucao na lava, a kako se dan već bližio kraju, zapravo bilo je i suviše kasno za lov na lavove, složili smo se da, kada se lav pojavi, svi jurnemo na njega kao gladni psi i da svako ima pravo da puca. To je bio dobar plan, pošto sunce beše gotovo na zalasku; a ukoliko se dogodi da lav bude samo ranjen i pobegne u zaklon, smatrali smo da bi tada bilo i suviše mračno da se ma šta dalje preduzima a da ne dođe do opasne zbrke. Sećam se tog trenutka kad se lav pojavio: bio je žut, imao je veliku glavu i izgledao je ogroman prema kržljavom žbunu pored koga je stajao; P.O.M. je klekla spremajući se da opali a ja sam želeo da joj kažem da sedne i da se prvo smiri, pa tek kad bude sasvim sigurna, da puca. Onda se začula eksplozija iz kratke cevi „manlihera”, a lav je skrenuo u levo, trčeći nekako neobično, ni lako ni tromo, kao neka ogromna mačka. Zatim sam ja opalio iz svoje „springfildke” i on je pao i počeo da se izvija, i ja sam odmah zatim opalio ponovo i podigao oblak prašine oko njega. Ali on je sad ležao tamo, prostrt, na trbuhu, i, dok je sunce bilo iznad samih vrhova drveća a trava veoma zelena, mi smo krenuli ka njemu kao neka četa, ili banda Crnih i Pocrnelih, s puškama na gotovs i zategnutih oroza, ne znajući da li je samo ošamućen ili mrtav.

34 Kad smo mu se približili, M'Kola je na njega bacio jedan kamen. Kamen ga je udario u bok, i sudeći po udarcu, odmah ste mogli da zaključite da se pred vama nalazi jedna mrtva životinja. Ja sam bio siguran da ga je P.O.M. pogodila, ali na njemu nađosmo samo jednu rupu od metka, i to prilično nisko na leđima, ispod same kičme, gde je metak ušao a zaustavio se ispod površine kože na grudima. Mogli ste da napipate tane ispod kože, a M'Kola je seo i izvadio ga nožem. Bilo je to puščano zrno kalibra 220 „springfildke” i ono ga je prosto razrovalo prošavši mu kroz pluća i srce. Ja sam bio toliko iznenađen kad se lav odmah prevrnuo i pao mrtav od pogotka, posle našeg dugog pripremanja za napad, za herojsko delo, za dramu, da sam se osećao više razočaran nego zadovoljan. Bio je to naš prvi lav a mi smo u tome bili velike neznalice i to nije bilo ono što smo platili da vidimo. Čaro i M'Kola rukovaše se sa P.O.M., a zatim Čaro priđe meni pa se i sa mnom rukovao. – Dobar pogodak, buana, – reče on na svahilskom: – Piga m'uzuri. – Jesi li i ti pucao, Karl? – upitah.

35 – Nisam. Baš sam se spremao kad si ti opalio. – Nisi ga ti pogodio, Pop? – Nisam. Čuo bi. – On otvori zatvarač na svojoj pušci i izvadi dva velika metka, kalibra 450 br. 2. – Sigurna sam da sam ga promašila, – reče P.O.M. – Ja sam bio siguran da si ga pogodila. Ja još uvek mislim da si ga ti pogodila, – rekoh. – Mama pogodila, – reče M'Kola. – Gde? – upita Čaro. – Pogodila, – reče M'Kola. – Pogodila. – Od tvog metka se prevrnuo, – reče mi Pop. – Gospode, prevrnuo se kao zec. – Nisam mogao da verujem. – Mama piga – reče M'Kola. – Piga simba5 . Kad smo ispred sebe u mraku ugledali logorsku vatru, vraćajući se te večeri, M'Kola iznenada poče piskavim glasom da viče nešto, pevajući dijalektom vakamba, nešto što se završavalo rečju „Simba”. Neko mu iz logora odgovori samo jednom rečju. – Mama! – uzviknu M'Kola. A zatim opet onaj niz zapevanja. Pasle toga ponovo uzviknu: – Mama! Mama! Iz mraka se pojaviše naši nosači, kuvar, kožoder, momci i predvodnik. – Mama! – uzviknu M'Kola; – Mama piga simba. Momci priđoše igrajući, stvarajući gužvu, tapkajući nogama u mestu i pevajući nešto iz dubina grudi što je počinjalo kao kašalj i, zvučalo kao „Hej la mama! Hej la mama! Hej la mama!” Prevrćući očima, kožoder podiže P.O.M., krupni kuvar i momci je pridržaše a ostali navališe napred da je i oni pridrže već podignutu na ramena, a oni koji nisu mogli da joj sasvim priđu, da je bar dotaknu i drže; igrali su i pevali kroz mrak, oko vatre i pred našim . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Simba (na svahili j.) - lav.

36 šatorom. – Hej la mama! hu! hu! hu! Hej la mama! Hu! Hu! Hu! – pevali su pesmu za lavlji ples, prožetu onim dubokim, lavlje astmatičnim kašljanjem. Zatim je spustiše ispred šatora i onda se jedan po jedan veoma stidljivo rukovaše s njom, a momci su pri tom govorili „m'uzuri, memsahib”, dok su joj se M'Kola i nosači obraćali sa „m'uzuri, mama”, naglašavajući reč „mama” s mnogo osećaja. Kasnije, dok smo sedeli na stolicama pored vatre i pili, Pop reče: – Ti si ga pogodila. M'Kola je u stanju da ubije svakog onog ko kaže da nisi ti. – Znate, osećam se kao da sam ga stvarno ja pogodila, – reče P.O.M. – Ne verujem da bih mogla da podnesem saznanje da sam ga ja ubila. Bila bih strašno ponosna. Zar trijumf nije divna stvar? – Oh, dobra naša mamice, – reče Karl. – Ja verujem da si ga ti pogodila, – rekoh. – Oh, pustimo tu priču, – reče P.O.M. – Ja se tako sjajno osećam, iako se samo pretpostavlja da sam ga ja ubila. Znaš, mene ljudi kod kuće ne nose baš tako često na ramenima. – U Americi niko ne zna kako treba da se ponaša, – reče Pop. – Mnogo necivilizovan svet.

37 – Nosićemo te na ramenima u Ki Vestu, – reče Karl. – Jadna mamice. – Dosta o tome, – reče P.O.M. – Ovako mi je mnogo lepo… Zar ne bi trebalo da im podelim neke poklone? – Ne rade oni to zato, – reče Pop. – Ali bilo bi sasvim u redu da im nešto daš za malo slavlje. – Oh, želim da im svima dam dosta para, – reče P.O.M. – Zar trijumf nije prosto divna stvar? – Dobra, draga mamice, – rekoh. – Ti si ga pogodila. – Ne, nisam ja. Nemoj da me lažeš. Samo me pusti da uživam u svojoj pobedi. U svakom slučaju, M'Kola dugo nije imao poverenja u mene. Dok lovačka povlastica P.O.M. nije istekla, ona je bila njegova ljubimica a mi ostali predstavljali smo za njega prosto jednu grupu ljudi koji su se tu umešali i samo smetali mami da lovi. Ali kad je njenoj licenci istekla važnost i kad je ona prestala da lovi, kod njega je stekla status neborca; a kad smo mi počeli da lovimo antilope kudu, a Pop ostajao u logoru i nas slao same sa tragačima – Karla s Čarom a mene s M'Kolom – Pop je očigledno dosta izgubio u M'Kolinim očima. Svakako, to je bilo samo privremeno. On je bio Popov čovek i ja verujem da su se njegove ocene Popovih lovačkih sposobnosti menjale od dana do dana, te je bio potreban čitav niz događaja slične vrste da bi ta njegova poslednja ocena imala nekog značaja. Ali između nas dvojice beše se nešto dogodilo.

II DEO JEDNA RANIJA HAJKA

39 TREĆA GLAVA Bilo je to još onda kad se uz nas nalazio Mlitavko, posle mog povratka iz bolnice u Najrobiju, i kad smo pešice preduzeli jedan safari da bismo u šumi ulovili nosoroga. Mlitavko je bio pravi divljak s očnim kapcima koji su mu gotovo sasvim pokrivali oči i kad ih je držao otvorene, bio je lep i u svemu je imao mnogo stila, bio je dobar lovac i izvrstan tragač. Mislim da je imao oko trideset i pet godina; nosio je samo jedan komad platna koji je vezivao u čvor na ramenu i fes koji mu beše poklonio neki lovac. Uvek je išao s kopljem. M'Kola je nosio jednu staru američku vojničku kaki-bluzu, sa svim dugmetima, koja je bila namenjena Mlitavku, ali ovaj je tada bio odsutan i zato nije mogao da je dobije. Pop je tu bluzu dva puta iznosio za Mlitavka i na kraju mu je M'Kola rekao: „Dajte je meni”. Pop mu ju je dao i M'Kola od tada nije skidao tu bluzu. Ona, šorts, skijaška kapa od čupave vune i jedan vojnički džemper koji je nosio kad je prao bluzu, bila je sva odeća koju sam video na tom starom čoveku dok mu nisam poklonio jedan svoj lovački kaput. Umesto cipela nosio je sandale isečene iz stare automobilske gume. Imao je tanke, lepe noge s finim člancima u stilu Bejbi Rut, i sećam se kako sam bio iznenađen kad sam ga prvi put video bez bluze i zapazio kako mu je gornji deo tela izgledao starački. Podsećao je na one fotografije boksera Džefrisa i Šarkija na kojima poziraju trideset godina kasnije – sa ružnim, staračkim mišicama i opuštenim grudnim mišićima. – Koliko je star M'Kola? – upitao sam Popa. – Mora da je prešao pedesetu, – rekao je Pop. – On ima već odraslu decu u urođeničkom rezervatu. – Kakva su mu deca? – Nisu dobra, ne vrede. Nije u stanju da s njima iziđe na kraj. Pokušali smo s jednim; bio je naš nosač. Ali nije išlo, ne vredi. M'Kola nije bio ljubomoran na Mlitavka. On je prosto znao da je taj Mlitavi bolji od njega. Bolji lovac, brži i umešniji tragač i veliki stilist u svemu. On se Mlitavku divio kao i mi, a kad je s njim pošao na teren, shvatio je da nosi Mlitavkovu bluzu i da je bio samo nosač pre nego što je postao puškonoša i iznenada je prestao da bude

40 staromodan, te tako počesmo zajedno da idemo u lov; on i ja smo zajedno gonili divljač a Mlitavko je bio šef parade. Bila je to lepa hajka. Tog dana po podne, kad smo zašli u unutrašnjost te pokrajine, hodali smo od našeg logora oko četiri milje duž jednog dubokog traga nosoroga koji beše prošao kroz visoku travu bregova s napuštenim drvećem što je podsećalo na voćnjak; trag je bio lep i ravnomeran kao da ga je iscrtao neki inženjer. Bio je dubok jednu stopu, glatkih ivica, i kad je počeo da se spušta niz jedan prosek u bregovima sličan isušenom prokopu za navodnjavanje, mi ga napustismo i krenusmo, znojeći se, uz jedan mali, strm breg nadesno, gde smo se najzad zaustavili i seli, leđima okrenuti samom vrhu, da dogledima razgledamo okolinu. Bila je to jedna zelena, prijatna pokrajina s brežuljcima ispod guste šume kojom je bila obrasla padina jedne planine, ispresecana dolinama s nekoliko isušenih korita planinskih potoka koji su počinjali iz guste šume. Ogranci šume spuštali su se do vrhova uzvišica, a na jednom od njih, na samoj ivici šume sedeli smo mi i očekivali da se pojavi nosorog. Da ste bacili pogled preko šume i planinskog obronka, mogli biste dalje pratiti korita planinskih potoka koji su se protezali kroz brdovitu zemlju ispod vas, sve dalje ka horizontu gde je počinjala ravnica obrasla mrkom i sprženom travom, i još dalje preko dugačkog brisanog prostora pokrajine gde se nazirala smeđa Dolina procepa i presijavalo Jezero Manjara. Svi smo ležali ispod vrha brežuljka i pažljivo posmatrali okolinu očekujući da se pojavi nosorog. Mlitavko se nalazio s druge strane vrha, sedeći šćućuren na svojim petama i budno motreći, dok je M'Kola sedeo na jednom obronku ispod nas. Hladan povetarac je duvao sa istoka i talasao travu na padinama. Nebom je plovilo mnoštvo velikih belih oblaka a visoko drveće šume na padini planine bilo je tako zbijeno i krošnje tako guste da se čoveku činilo da može hodati po njihovim vrhovima. Iza te planine nalazilo se jedno ždrelo a zatim druga planina, a ta planina u daljini imala je tamnoplavu boju i takođe je bila obrasla šumom. Do pet časova ništa ne ugledasmo. Zatim, ne koristeći se dogledom, zapazih kako se nešto kreće preko uzvišice jedne od dolina i ide ka jednom ogranku šume. To nešto je u dogledu bio nosorog, video se sasvim jasno, a pošto je daljina bila velika izgledao je sasvim mali; na suncu je imao crvenu boju i kretao se preko brega brzim pokretima vodenog kukca. Zatim se iz šume pojaviše još tri

41 nosoroga, crna u senci, a iza njih su se u dogledu jedva nazirala još dva koji su se borili, gurajući se glavama, ispred jednog velikog žbuna, dok smo ih mi posmatrali a dnevna svetlost postepeno iščezavala. Bilo je i suviše kasno da se spustimo niz breg, da pređemo dolinu i da se popnemo uzanom planinskom padinom do njih da bismo na vreme pucali. Zato krenusmo natrag ka logoru, silazeći po mraku niz breg, zapravo odupirući se nogama niz strminu, posle čega osetismo ispod tabana onaj trag nosoroga; hodali smo duž tog dubokog traga koji je vijugao preko tamnih bregova, sve dok ne ugledasmo logorsku vatru u šumi. Te večeri smo bili uzbuđeni, jer besmo videli tolike nosoroge, i rano sledećeg jutra, dok smo doručkovali, pre polaska, pojavi se Mlitavko i saopšti nam da je pronašao jedno stado bivola koji su pasli na ivici jedne šume udaljene manje od dve milje od našeg logora. Krenusmo tamo osećajući u ustima još uvek ukus kafe i sušene ribe, dok su nam srca uzbuđeno lupala tog ranog jutra kad je urođenik Mlitavko idući ispred nas rukom pokazivao mesto na kome su se nalazili bivoli, da bismo zatim prešli preko jedne duboke jaruge i otišli na jedan proplanak u šumi. Rekao nam je da je video dva velika bivola u tom stadu od nekih dvanaestak i više. Pođosmo po njihovom tragu krećući se sasvim tiho i pomerajući rukama lozu u stranu, a sve vreme gledajući otiske njihovih kopita i gomile sveže balege, ali iako smo već bili uveliko zašli u šumu, koja je bila i suviše gusta da bi se moglo pucati, i napravili veliki krug, nismo ih ni videli ni čuli. Jednom smo čuli ptice koje se hrane stočnim krpeljima i videli ih kako lete, i to je bilo sve. U toj šumi je bilo i dosta tragova nosoroga i gomila njihovog izmeta izmešanog sa slamom, ali ne videsmo ništa osim zelenih šumskih golubova i nekoliko majmuna, a kad smo izišli iz šume bili smo mokri do pojasa od rose a sunce beše već sasvim odskočilo. Dan je bio veoma vreo, jer vetar još ne beše počeo da duva, te smo dobro znali da je svaki nosorog ili bivo koji je toga jutra bio na čistini pobegao duboko u šumu da bi se zaštitio od vrućine. Ostali krenuše natrag ka logoru zajedno s Popom i M'Kolom. U logoru nije bilo mesa za ishranu i ja sam zato želeo da se vratim zajedno sa Mlitavkom i da ipak pokušam da nešto ulovim. Počinjao sam da se oporavljam posle dizenterije i da osećam kako mi se snaga vraća, a bilo je i pravo zadovoljstvo šetati prohodnom okolinom, prosto šetati i biti sposoban za lov, ne znajući na šta možemo naići, lunjati tom pokrajinom i slobodno pucati, da bismo došli do mesa koje nam je bilo potrebno. Osim toga, voleo sam Mlitavka i uživao

42 sam da ga posmatram kako hoda. Koračao je veoma ležerno, meko, izvlačeći se jedva primetno, a ja sam voleo da ga gledam i da osećam travu pod mekim đonovima svojih cipela i prijatan teret puške koja mi je sredinom ležala na ramenu dok mi je ruka bila prebačena preko cevi, sunce peklo, rosa isparavala a ja se prijatno znojio. I vetar je počinjao da ćarlija, a okolina je podsećala na neki napušten voćnjak u Novoj Engleskoj koji je dušu dao za šetnju. Znao sam da sam opet u stanju da dobro gađam a i želeo sam da dobrim pogotkom napravim utisak na Mlitavka. S vrha jedne uzvišice ugledasmo dva kongonija 6 kako se žute na jednoj padini udaljenoj jednu milju od nas i ja rukom dadoh znak Mlitavku da pođemo za njima. Krenusmo niz brdo a iz jedne jaruge iskočiše tri afričke antilope – jedan mužjak i dve ženke. Afrička antilopa je divljač koju smo smeli da lovimo ali meso joj nije bilo za jelo i, osim toga, ranije sam bio ulovio jednu koja je imala mnogo lepšu glavu nego ijedna od ove tri. Nanišanio sam na mužjaka koji je već bežao, setio sam se njegovog bezvrednog mesa i one glave koju već imam, i ne opalih. – Ne puca na kuro7 ? – upita me Mlitavko na svahiliju. – Doumi sana. Dobar mužjak. Pokušao sam da mu objasnim da već imam jednog boljeg i da mu meso nije dobro za jelo. On razvuče usne u osmeh. – Piga kongoni m'uzuri. „Piga” je bila lepa reč. Zvučala mi je upravo onako kako i treba da zvuči komanda „pali” ili izveštaj o pogotku. „M'uzuri” znači dobro, dobar, bolji, a ta reč mi je dugo zvučala kao jedna već poznata reč koja mnogo podseća na jednu državu, i dok sam koračao imao sam običaj da pravim rečenice na svahiliju koristeći se i rečima kao što su Arkanzas i Misuri, ali na ovu poslednju reč već bejah navikao i ona mi je izgledala već tako prirodna da više nije bilo potrebno da je naglašavam, već da je uzimam upravo onako kako se primaju i ostale reči koje nam posle duže upotrebe izgledaju sasvim prirodne i pravilne, i za mene ničeg više nije bilo neobičnog ili nepristojnog u . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 Kongoni ili Hartbist (lat. Alcelaphus buselaphus), vrsta afričke antilope. 7 Kuro (svahili; lat.: Kobus ellipsiprymnus) - Močvarna antilopa.

43 razvlačenju ušiju, u plemenskim ožiljcima, ili u prizoru čoveka s kopljem. Plemenske šare po telu i tetovirana mesta izgledali su mi kao prirodni i lepi ukrasi i bilo mi je žao što ih i ja nemam. Moji sopstveni ožiljci, u poređenju s plemenskim, bili su savršeno nepropisni, neki čak i nepravilni, bez reda i smisla, a neki, opet, prosto nabrekle trake. I na čelu sam imao jedan ožiljak o kome su ljudi pričali i pitali me da li sam tresnuo glavom o nešto; ali Mlitavko je imao na obrazima divne brazgotine, i na drugim mestima, simetrične i dekorativne brazgotine po grudima i trbuhu. Upravo sam mislio na to kako i ja imam jedan dobar ožiljak na desnom stopalu koji mi je služio samo za cepanje čarapa, kad naletesmo na dva mužjaka afričke trščačke antilope. Projuriše kroz drveće i zaustaviše se na šezdesetak koraka ispred nas; jedan od te dvojice mužjaka, vitak i graciozan, okrete glavu i pogleda iza sebe, a ja opalih i pogodih ga ispod pleća. On poskoči i odjuri veoma brzo. – Piga, – osmehnu se Mlitavko. Obojica smo čuli tupi udarac metka. – Kufa, – rekoh mu ja: – Mrtav. Ali kad smo ga malo dalje pronašli, ležao je na boku a srce mu je još uvek jako tuklo, iako je po svim izgledima bio mrtav. Mlitavko nije imao nož za dranje, a ja sam bio poneo samo svoj perorez. Napipah mu rukom srce ispod prednje noge, i dok sam pod prstima osećao kako mu pod kožom lupa srce, drugom rukom zarih mu nož koji samo skliznu, ali pošto je bio kratak, srce izmače. Lepo sam ga osećao pod prstima, vrelo i kao od gume, a osetio sam i kako ga je oštrica noža gurnula u stranu; ali ja sad skrenuh nož na drugo mesto i osetih kako mu presecam veliku arteriju i kako mi njegova vrela krv kulja ispod prstiju. Kad je već prokrvario, počeh da ga otvaram, praveći se još uvek važan pred Mlitavkom, i, pažljivo vadeći iznutricu, izdvojih jetru, odsekoh žuč i pošto spustih jetru na jedan busen trave, položih bubrege pored nje. Mlitavko mi zatraži nož. Sad je on hteo meni nešto da pokaže. Jednim veštim potezom raspori želudac, prevrnu ga naopačke, izruči iz njega svu nesvarenu travu na zemlju, malo ga protrese, zatim stavi jetru i bubrege u prevrnuti želudac i nožem odseče jednu grančicu s drveta ispod koga je ležala antilopa i proši burag prutom, tako da on sad postade vreća za nošenje tih poslastica. Zatim odseče jednu debelu granu i stavi vreću na jedan njen kraj, protrnuvši ga kroz ušice poruba od pruta, i metnu to na rame onako kao što

44 skitnice nose svoju imovinu u jednoj bošči na kraju štapa, u stilu onih reklamnih zidnih plakata s petlom koji je pošao na daleke pute kad smo bili deca. Bila je to dobra majstorija i ja pomislih kako ću je jednog dana pokazati Džonu Stajbu, u Vajomingu, i kako će se na njegovom licu ukazati osmeh gluvog čoveka (morali smo da ga gađamo šljunkom da se skloni s puta kad iza sebe začujemo frktanje bika), i znao sam da će Džon na to reći: „Bogme, Ernest, to ti je mnogo dobar štos”. Mlitavko mi pruži štap, zatim skide svoju jednostavnu odeću, saže se i jednim veštim i lakim pokretom podiže antilopu na svoja leđa. Ja sam pokušao da mu pomognem i predložih mu znacima da odrežemo jednu motku, da antilopu vežemo za nju i ponesemo je između sebe, ali on je hteo da je nosi sâm. I tako krenusmo ka logoru, ja sa onim buragom-vrećom na kraju štapa preko jednog ramena i puškom, koja mi se klatila, preko drugog, a Mlitavko teturajući pouzdano ispred mene i znojeći se teško pod teretom antilope. Pokušao sam da ga nateram da je obesimo na jedno drvo i da je ostavimo tamo dok ne dođemo do logora i pošaljemo natrag nekoliko nosača, i on je stavi u rašlju jednog drveta. Ali kad Mlitavko shvati da sam zapravo nameravao da je tu i ostavimo, da se s njega jednostavno ne bi više slivala voda, on je opet podiže i stavi na ramena, te nastavismo ka logoru. Kad smo ušli u logor, momci okupljeni oko ognjišta pod vedrim nebom slatko su se smejali buragu-vreći na mome ramenu. Takav sam lov voleo. Bez vožnje kolima po ravnici, već pešice preko brežuljaka i kroz šumu, i bio sam savršeno srećan. Pre toga sam bio prilično bolestan a sada sam imao ono prijatno osećanje kad se iz dana u dan osećate snažniji. Bio sam omršaveo, imao sam veliki apetit za meso i mogao sam da jedem štogod sam hteo a da ne osetim zasićenost. Svaki dan mi je na znoj odlazilo ono što bih u društvu popio noću sedeći pored vatre, a sad, po dnevnoj žezi ležao sam u hladu dok je vetar ćarlijao kroz grane drveća i čitao sam knjigu bez obaveze i prinude da pišem, srećan u saznanju da ćemo u četiri časa ponovo krenuti u lov. Čak ni pisma nisam pisao. Jedina osoba do koje mi je bilo stvarno stalo, izuzev dece, nalazila se pored mene, i nije me mučila želja da ovaj život delim s nekim ko nije bio tu, te sam mogao da ga mirno uživam, budući savršeno srećan i sasvim umoran. Bio sam svestan toga da mogu dobro da gađam i imao sam ono osećanje blagostanja i samopouzdanja koje je toliko mnogo bolje imati nego o njemu slušati.

45 I tako, krenusmo nešto posle tri da bismo stigli na breg do četiri. Ali bilo je već skoro pet kad smo ugledali prvog nosoroga kako kratkonogo juri preko prevoja brega gotovo na istom mestu na kome smo prethodne večeri videli onog drugog nosoroga. Odjurio je u ogranak šume u blizini onog mesta gde smo dogledom spazili ona dva nosoroga kako se bore, a zatim skrenuo niz brdo, pa preko travom obrasle jaruge u podnožju i onda uz oštru strminu do mesta na kome se nalazilo jedno trnovito drvo sa žutim cvetovima koje nam je obeležavalo mesto gđe smo videli nosoroge kako ulaze u šumu. Dok smo se kretali uz strminu pravo ka trnovitom drvetu, vetar je duvao preko brega a ja sam pokušavao da hodam što mogu sporije i pritom sam stavio jednu maramicu između šešira i čela da bih sprečio zamagljenje mojih naočara od mog isparavanja. Očekivao sam da ću svakog trenutka morati da pucam i zato sam nastojao da se što sporije krećem da mi srce ne bi lupalo. Kad lovite krupne zveri uopšte nema razloga za promašaj ako imate jasnu metu i možete da pucate i znate gde treba da gađate, sem ako ste nesigurni zbog trčanja ili veranja uz brdo ili su vam se zamaglile naočare, ili ih razbijete, ili nemate parče krpe ili hartije da ih obrišete. Naočare su mi predstavljale najveću smetnju, te sam zato uvek nosio četiri maramice koje sam posle kvašenja prebacivao iz levog džepa u desni. Pažljivo priđosmo drvetu sa žutim cvetovima, kao ljudi koji prilaze jatu prepelica na koje su im ukazali kerovi, ali ne ugledasmo nosoroga. Prođosmo kroz čitav ogranak šume i videsmo bezbroj tragova i svežu balegu nosoroga, ali njega ni od korova. Sunce je zalazilo a oko nas je postajalo i suviše mračno za pucanje, no mi smo se i dalje kretali kroz šumu na padini planine nadajući se da ćemo ugledati nosoroga na nekom od proplanaka. Kad se gotovo sasvim spustila tama, ja videh kako se Mlitavko zaustavlja i saginje. Spuštene glave, on nam rukom pokaza da nastavimo. Puzeći naviše, ugledasmo jednog krupnog nosoroga i pored njega jednog malog kako stoje s plećima duboko u žbunu i gledaju nas preko jednog malog proplanka. – Ženka i mladunče, – tiho reče Pop. – Ne smemo da je ubijemo. Čekaj da joj vidim rog. – On uze dogled od M'Kole. – Može li nas ona videti? – upita P.O.M. – Ne.

46 – Koliko su udaljeni? – Sigurno oko četiri stotine metara. – Gospode, kako izgleda velika, – prošaputah. – Krupna ženka nosoroga, – reče Pop. – Ali gde li je taj mužjak? – Bio je zadovoljan i uzbuđen gledajući divljač. – Sad je i suviše mračno za pucanje, sem kad bismo mu sasvim prišli. Nosorozi se behu okrenuli i sad su pasli. Izgleda da se oni nikad nisu sporo kretali; ili bi jurili, ili stajali mirno. – Od čega su tako crveni? – upita P.O.M. – Od valjanja po blatu, – odgovori Pop. – Bolje da dođemo drugi put, malo ranije. Sunce već beše zašlo kad smo izišli iz šume i pogledali niz padinu i preko brega s koga smo dogledima posmatrali nosoroge. Trebalo je da se vratimo istim putem, da siđemo, zatim da pređemo jarugu i da se popnemo na breg po tragu kojim smo i došli, ali mi, kao neke budale, odlučismo da presečemo idući poprečno po planinskoj padini ispod ruba šume. I tako, krećući se po mraku, prateći tu idealnu liniju, spustismo se postepeno u strme vododerine koje su nam izgledale samo kao krpice zemlje obrasle drvećem sve dok nismo ušli u njih; onda smo se klizali naniže, hvatali se grčevito za lozu, spoticali i verali i ponovo klizali sve dublje i dublje, a zatim opet uz strminu, nemoguću strminu, naviše, slušajući sve vreme šuškanje noćnih životinja i riku nekog leoparda koji je lovio babune; ja sam se plašio zmija i kadgod bih dodirnuo neki koren ili granu, u onom mraku bih se naježio od straha da to nije zmija. I tako smo išli gore, dole, čas posrtali, čas puzili po jarugama, pa zatim izbijali na mesečinu i dugačku, strašno strmu planinsku grbinu uz koju smo se verali stopu po stopu sa strane, stopu po stopu napred, korak po korak, naginjući se čas napred čas nazad, hvatajući se noktima za pukotinu, za kamen, mrtvi umorni i izmučeni od sve većeg tereta puške; mala četa u koloni jedan po jedan na mesečini sad se polako kretala po planinskoj kosi naviše, naviše, sve do ispod samog vrha gde nam laknu: cela pokrajina pukla pred nama na mesečini. Zatim opet još malo naviše, pa naniže i sve niže i niže preko malih brežuljaka, umorni kao psi, ali sad već nedaleko od logorske vatre koja se vidi, i, najzad, u logoru.

47 I tako, sad sedite, ututkani, na noćnom mrazu pored logorske vatre, čaša viskija sa sodom u ruci, i čekate da vam jave da je vruća voda sipana u kadu od cirade. – Kupkanj, buana. – Nek' sve ide do đavola, nikad više neću moći da lovim te biljojede, – kažete. – Ja to nikad nisam ni mogla, – kaže P.O.M. – Meni je bilo teže nego ikom. – Ali ti si se po onom paklu verala bolje nego ijedan od nas. – Šta misliš, Pope, da li ćemo opet moći da lovimo biljoždere? – Ne znam, – reče Pop. – Mislim da sve zavisi od toga da li je čovek u formi ili nije. – Nas ubija vožnja onim prokletim kolima. – Kad bismo još tri noći uzastopce pešačili kao večeras, četvrte ne bismo ništa osetili. – Da. Ali ja bih se plašio zmija i posle hiljadite noći. – Oslobodićeš se toga. – Nikad, – rekoh. – Od njih mi se ledi krv u žilama… Da li se sećaš one koju smo slučajno dodirnuli rukom iza drveta? – Da, sećam se, – reče Pop. – Ti si dva metra odskočio. Da li se ti njih stvarno plašiš, ili samo tako kažeš? – Umirem od straha pred njima, – rekoh. – Otkako znam za sebe. – Ali, ljudi, šta je to s vama večeras? – reče P.O.M. – Zašto ništa ne pričate o ratu? – Krvavo smo umorni. Pope, jesi li nekad bio u ratu? – Nije to za mene, – reče Pop. – Ma, gde je taj momak s viskijem? – Zatim viknu slabim, lakrdijaški-piskavim glasom: – Kajti. Kati-aj! – Kupkanj, – opet reče Molo meko ali nepopustljivo. – Mnogo sam umoran. – Memsahib kupkanj, – reče Molo pun nade. – Idem, – reče P.O.M. – A vas dvojica požurite s pićem. Gladna sam. – Kupkanj, – Kajti reče Popu oštro.

48 – Idi u kupkanj sam, – reče Pop. – Šta mi tu pretiš. Kajti se okrete a plamen osvetli njegov kiseo osmeh. – U redu. U redu, – reče Pop. – Hoćeš li jedno piće? – upita me. – Popićemo samo po jedno, – rekoh, – a onda ćemo u kupkanj. – Kupkanj, buana mkubua, – reče Molo. P.O.M. u svojoj kućnoj haljini i čizmama protiv komaraca priđe vatri. – Idite, – reče ona. – Možete popiti još po jedan kad se vratite. Voda je tako fina, topla i blatnjava. – Svi nam prete, – reče Pop. – Jel' se sećaš onog lova na divokoze kad ti je vetar oduvao šešir i kad ga za malo nije bacio na ovnov rog? – upitah je pod uticajem viskija koji mi je budio uspomene na Vajoming. – Hajde, idi u svoj kupkanj, – reče P.O.M. – A ja ću da trgnem jednu. Sutra ujutro, pre zore, bili smo na nogama i spremni; doručkovali smo i posle lovili duž ivice šume i po dubokim dolinama na kojima je Mlitavko video bivole, pre nego što sunce beše odskočilo. Ali njih sada nije bilo tamo. Bio je to dug lov i mi se vratismo u logor i odlučismo da pošaljemo kamione po nosače i da zatim krenemo u pešački safari do jednog mesta na kome smo pretpostavljali da ima vode, zapravo do jednog potoka koji izvire iz one planine iza koje smo prošle noći videli nosoroge. Kad bismo se tamo ulogorili verovali smo da bismo mogli da lovimo u jednom novom kraju duž ruba šume, te bismo tako bili u mnogo većoj blizini planine. Jedan kamion je trebalo da dovede i Karla iz njegovog kudulogorišta, u kome mu je po svim izgledima počinjalo da biva dosadno ili odvratno, ili i jedno i drugo, te bi on tako već sutradan mogao da siđe u Dolinu Procepa i ulovi neku divljač za hranu, ili da pokuša da odstreli veliku afričku antilopu: oriks. Ako budemo naišli na dobre nosoroge, računali smo, poslaćemo po njega. Tamo kuda smo išli nismo hteli da pucamo ni pa šta drugo, sem na nosoroge, jer nismo želeli da uplašimo ostalu divljač čije nam je meso bilo potrebno. Nosorozi su mi izgledali veoma plašljivi, a ja sam znao još iz lova u Vajomingu kako se plašljiva divljač posle jednog ili dva pucnja ume da se istog trena odseli od ove male države koja obuhvata doline i planinska područja u kome je čoveku pogodno da lovi. Sve smo to lepo isplanirali, Pop se zatim još malo posavetovao sa Mlitavkom i

49 onda poslasmo kamione s Denom da regrutuje nosače. U kasno popodne vratiše se zajedno s Karlom, njegovom grupom i opremom i četrdeset M'Bulua – divljaka dobrog izgleda – s razmetljivim predvodnikom, koji je među njima jedini nosio šorts. Karlo je bio mršav, bled, s modrim podočnim usahlinama, a izgledao je i pomalo očajan. On beše proveo osam dana u svom kudu-logoru u brdima loveći pod teškim okolnostima i uporno, nemajući nikog kraj sebe s kim bi progovorio jednu reč engleski, a behu videli samo dve ženke-kudu i jednog mužjaka van puškometa. Vodiči su tvrdili da su videli još jednog mužjaka kudu, ali Karl je mislio da je to kongoni, ili da su mu pak oni rekli da je to kongoni, i zato nije hteo da puca. Bio je ogorčen zbog toga. Njegova grupa nije imala sreće. – Uopšte mu nisam video rogove. Ne verujem da je to bio mužjak, – reče on. Lov na kudue je sad bila njegova slaba tačka i zato više nismo hteli da razgovaramo o tome. – On će tamo dole uloviti jednog oriksa i onda će se bolje osećati, – reče Pop. – To mu već ide malo na nerve. Karlo se složi s našim planom da mi krenemo napred, u novu pokrajinu, a da on ode po meso u dolinu. – Kako vi kažete, – reče on. – Upravo onako kako vi kažete. – Tamo će moći nešto da odstreli, – reče Pop. – Posle će mu biti bolje. – Ulovićemo nešto. Zatim ćeš i ti nešto uloviti. Ko prvi nešto ulovi može da ode dole da goni oriksa. U svakom slučaju, kad sutra budeš lovio za hranu, verovatno ćeš skinuti i jednog oriksa. – Kako vi kažete, – reče Karl. Osam dana je bio ogorčen i u glavi mu se vrtelo dok se po vrućini pentrao uz brda; osam dana u lovu još pre zore; povratak u logor po mraku, jurnjava za nekom životinjom čije ime na jeziku svahili nije mogao da upamti, sve vreme u lovu s tragačima u koje nije imao poverenja; u logoru je posle svakodnevnog lova uvek jeo sam; nikog s kim bi mogao jednu jedinu reč da progovori, odvojen od svoje žene devet hiljada milja i tri meseca putovanja, te šta li sad radi njegov pas, te kako li stvari stoje kod kuće; te neka đavo nosi ono mesto na kome su lovili, te šta bi bilo da je gađao pa promašio, ali ipak ne bi promašio, jer čovek nikad ne promaši kad gađa nešto do čega mu je jako stalo, on je u to siguran, jer to je jedno od načela njegovog uverenja, i šta bi bilo da se uzbudio