Ernest Hemingway - Zeleni bregovi Afrike

150 – Kaže, – poče Pop, – da su pronašli jedan kraj gde ima kudua i velikih crnih antilopa. Bio je tamo tri dana. Zna na kom se mestu tamo nalazi jedan veliki mužjak kudu, na koga sad jedan njegov čovek motri. – Jel’ ti veruješ u to? – Osetih kako piće i zamor čile iz mene i kako me obuzima uzbuđenje. – Bog sveti zna, – reče Pop. – Koliko ima do tog kraja? – Jedan dan hoda. Pretpostavljam da to znači tri, četiri časa kolima, ako se tamo uopšte može kolima. – Šta on misli o tome, mogu li se kola probiti? – Još niko nije bio tamo, ali on misli da bi ti to mogao da izvedeš. – Kad su ostavili tog čoveka da motri na kudua? – Jutros. – Gde su crne antilope? – Tamo u brdima. – Kako doći donde? – Ne bih ti umeo tačno reći, ali morao bi da pređeš ravnicu, obiđeš planinu i zatim kreneš na jug. Kaže da još niko nije lovio tamo. On je lovio kad je bio mlad. – Jel’ ti veruješ u to? – Znaš, urođenici đavolski lažu, ali rekao bih da on ovo priča veoma iskreno. – Hajdemo. – Bolje da iz ovih stopa kreneš. Vozite se kolima dokle možete, a onda ih ostavi kao bazu i lovi odatle. Memsahib i ja ćemo rasturiti logor sutra ujutro, pokrenuti ljudstvo s opremom i otići tamo gde su Den i gospodin T. Kad se jednom dokopamo predela iza onog crnog poteza s pamukom, bićemo bezbedni iako nas uhvate kiše. Ti posle kreni dalje i pridruži nam se. Ako te baš uhvati kiša, uvek možemo poslati kola natrag do Kandoa, a ako dođe ono najgore, i kamione dole do Tange i okolo. – Ne bi li i ti pošao sa mnom?

151 – Ne. Ti se bolje osećaš sam u takvim prilikama. Što više sveta, to manje divljači. Ti treba sam da loviš kudu. Ja ću povesti ljudstvo sa opremom i voditi brigu o maloj memsahib. – U redu, – rekoh. – I ne moram da povedem Garika ili Abdulu? – Dođavola, nikako. Povedi M'Kolu, Kamaua i ovu dvojicu. Reći ću Molou da ti spakuje stvari. Putuj igumane i ne brini za manastir. – O, kakvo slatko prokletstvo, Pope! Veruješ li da je sve to istina? – Možda i jeste, – reče Pop. – Ne možeš a da ne trzaš na tako nešto. – Kako se kaže velika crna antilopa? – Tarahala. 22 – Setiću se pomoću reči „Valhala”. Da li i ženke imaju rogove? – Svakako, ali ne možeš pogrešiti. Mužjak je crn a one su smeđe. Ne možeš se zabuniti. – Da li ih je M'Kola ikad video? – Ne bih rekao. Imaš dozvolu za četiri. Čim naiđeš na nekog boljeg, gađaj. – Da li ih je teško ukokati? – Žilavi su. Nisu kao kudu. Ako nekog oboriš, pazi kako mu prilaziš. – Kako stojimo s vremenom? – Ne možemo više ostati. Gledaj da se vratiš sutra uveče. Osloni se na svoj sopstveni sud. Ja mislim da je ovo prekretnica. Ulovićeš kudua. – Znaš na šta me sve ovo podseća? – rekoh. – Baš kao kad smo bili klinci i kad smo čuli za jednu reku na kojoj još niko nije pecao, tamo, u dolini Haklberi iza Sterdžona i Pidžona. – I kakva je ispala ta reka? – Pazi: krvavo smo se proveli dok nismo stigli donde; i to kasno popodne, baš pred sumrak, mi je ugledamo; dođemo do jednog . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 Tarahala (svahili): Sabljasta antilopa (lat. Hippotragus niger).

152 dubokog mesta u reci, stanemo na obalu koja je bila prava k’o strela a voda tako ‘ladna da ruku nisi mogao da držiš u njoj, i ja bacim u vodu jedan pikavac a jedna velika pastrmka sjuri se na njega, pa onda dođu i druge i sve počnu da ga štrpkaju, cepkaju, onako na površini, sve dok se sav nije raspao. – Velike pastrmke? – Najveće. – O, mili bogo, – reče Pop. – I šta si onda radio? – Opremio sam štap i hitnuo udice, i onda se pojavila jedna sova, šišala okolo, a bilo je i jezivo hladno, i čim su mušice dotakle vodu, brat je imao tri pastrmke. – Jesi li ih izvukao na obalu? – Sve tri. – More, ti si jeziv lažov. – Ne lažem, boga mi; časna reč. – Verujem ti. Ispričaćeš mi kraj kad se budeš vratio. I kažeš, baš velike pastrmke? – Ona najveća sorta, krvava, ‘leba mi. – O, mili bogo, – reče Pop. – Ulovićeš kudua. Navali. U šatoru nađoh P.O.M. i sve joj ispričah. – Ma nije moguće?! – Jeste. – Požuri, – reče ona. – Ne pričaj više. Kreći. Pokupih kišnu kabanicu, rezervne čizme, čarape, frotirski ogrtač, bočicu kinina, citronelu,23 beležnicu, olovku, svoje metke, kamere, sanduče za prvu pomoć, nož, šibice, čistu košulju i potkošulju, jednu knjigu, dve sveće, novac, pljosku. – Šta mi još treba? – Jesi li poneo sapun? Uzmi češalj i peškir. Imaš li maramice? . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Kao repalant, radi odvraćanja insekata.

153 – Sve je u redu. Molo beše sve spakovao u jedan ranac i ja iz njega izvadih svoj poljski dogled, M'Kola je nosio Popov veliki poljski dogled i jednu čuturu s vodom, a Kati nam je poslao jedan sanduk s hranom. – Ponesi dosta piva, – reče Pop. – Možeš ga ostaviti u kolima. Ponestalo nam je viskija, ali evo ti jedna boca. – A šta ćeš ti? – Ne sekiraj se. Ima ga još u drugom logoru. Gospodin K. je dobio dve boce. – Meni je dovoljna ova pljoska, – rekoh. – Boca može da se razbije. – Onda ponesi dosta piva. Imamo ga ovde kol’ko hoćeš. – Šta to radi ono kopile? – rekoh pokazujući na Garika koji je ulazio u kola. – Kaže da ti i M'Kola ne znate jezik tamošnjih urođenika. Biće vam potreban tumač. – Zubna bolest. – Stvarno vam je potreban neko da prevodi sa svahilskog. – U redu. Alireci mu da on nije šef parade i da mora da umukne. – Idemo s vama do vrha brega, – reče Pop, i mi krenusmo; Vanderobo je visio na papučici kola. – U selu ćemo pokupiti onog starca. Ceo logorje bio napolju da nas isprati. – Imamo li dosta soli? – Imate. Sada smo stajali pored kola na drumu u selu i čekali starca i Garika da se vrate iz svojih koliba. Bilo je rano popodne, nebo se oblačilo a ja sam gledao P.O.M., veoma poželjnu, staloženu i lepu u njenom kaki-dresu i čizmama, i s malo nakrivljenim lovačkim šeširom „Stetson”, i Popa, krupnog, razbijenog, u izbledelom pamučnom žaketu bez rukava, koji mu je sad već bio gotovo beo od silnog pranja i sunca. – Budi dobra devojčica. – Nema šta da brineš. Želela bih da i ja mogu da pođem s tobom.

154 – To je parada samo za jednog dasu, – reče Pop. – Treba da uletiš brzo, obaviš svinjariju i izletiš brzo. I ovako vučeš dosta. Starac se pojavi i uđe u zadnji deo automobila s M'Kolom koji je nosio moj stari kaki-žaket, bez rukava, za lov na prepelice. – M'Kola je obukao dasin stari žaket, – reče Pop. – On voli da nosi stvari u džepovima za divljač, – rekoh. M'Kola je video da govorimo o njemu. Ja bejah zaboravio na onu neočišćenu pušku. Ali sad se setih toga irekoh Popu: – Pitaj ga gde je našao taj novi kaput. M'Kola razvuče usne i nešto reče. – Kaže da je to njegovo vlasništvo. I ja razvukoh usne na njega a on zavrte svojom ćelavom glavom i to je značilo da mu ništa nisam rekao zbog puške. – Gde je ono kopile Garik? – upitah. Najzad se i on pojavi noseći svoje ćebe, i uđe u zadnji deo automobila gde su već sedeli M'Kola i stari. Vanderobo sede napred između mene i Kamaua. – Imaš prijatelja lepotana, – reče P.O.M. – I ti da budeš dobar. Na rastanku je poljubih i mi nešto šapnusmo jedno drugom. – Maze se i guguću, – reče Pop. – Odvratno. – Zbogom, matoro kopile. – Zbogom, prokleti torero. – Zbogom, mila. – Zbogom i srećno. – Benzina imate dovoljno a nešto ćemo i ovde ostaviti, – doviknu nam Pop. Ja mahnuh i mi krenusmo niz breg, kroz selo, vozeći uskim putem koji je vodio naniže u dolinu s kržljavim rastinjem koja se širila ispod dva velika plava brda. Dok smo se spuštali niz breg, osvrnuh se i videh dve figure, jednu visoku i krupnu i jednu malu i ljupku, obe pod velikim šeširima „Stetson” – dve siluete koje su odmicale drumom ka logoru; zatim se okrenuh i pogledah napred, na sprženu preriju.

IV DEO LOV RAVAN SREĆI

156 DVANAESTA GLAVA Drum je zapravo bio obična staza a ravnica mi je onespokojavala pogled. U toku dalje vožnje videh smo nekoliko mršavih grantovih gazela koje su prema žutoj boji spržene trave i sivom drveću izgledale bele. Moje oduševljenje je splasnulo kad mi je pred očima pukla ova ravnica, tipičan predeo s malo divljači, i sve je počinjalo da mi se čim veoma nemogućnim i romantičnim i sasvim nestvarnim. Vanderobo je imao vrlo jak miris, a ja sam posmatrao oblik njegovih ušnih školjki koje su bile blago uvrnute i njegovo čudno nenegroidno lice s tankim usnama. Kad vide da ga ispitivački posmatram, on se ljubazno osmehnu i počeša se po grudima. Zatim sam se osvrnuo i pogledao na zadnji deo automobila. M'Kola je spavao. Garik je sedeo uspravno i dramatizovao svoju budnost, a starac je pokušavao da vidi drum. Sad više nije bilo druma, to je sad bila samo stočna staza, ali približavali smo se kraju ravnice. Onda je ravnica ostala iza nas a ispred nas se pojavi veliko drveće i mi počesmo da ulazimo u najljupkiji predeo koji sam video u Africi. Trava je bila zelena i glatka, kratka kao ona nova na livadi koja posle kosidbe iznikne, a drveće veliko, dugačkih stabala i staro, a oko njega, nikakvo šiblje, već samo zelena mekota busena kao u nekom parku jelena, i sad smo prolazili kroz hladovinu isprekidanu krpicama sunčeve svetlosti prateći jedan nejasan trag na koji nam je ukazao Vanderobo. Nisam mogao da verujem da smo ovako iznenada došli u tako divan kraj. Bila je to zemlja iz koje se čovek budi, srećan što je sanjao takav san, i, kao nastojeći da vidim da li je sve to stvarnost ili nekakva gruba šala, pružih ruku i dodirnuh Vanderobovo uho. On đipi a Kamau se zakikota. M'Kola me munu u leđa i pokaza rukom u jednom pravcu, kad tamo, na jednoj čistini između drveća, na nekih petnaestak metara od nas, podignute glave, nakostrešenih čekinja na leđima, dugačkih, debelih, belih, naviše izvijenih zuba, svetlucavih očiju, stajao je buljeći u nas jedan veoma veliki bradavičasti divlji vepar. Ja dadoh znak Kamauu da ukoči i tako smo malo sedeli gledajući njega, a on nas. Podigoh pušku i nanišanih u njegove grudi. On nas je gledao ne mičući se. Onda sam rukom dao znak Kamauu da ubaci menjač u brzinu i mi nastavismo vožnju

157 obišavši ga zdesna. Tako smo ostavili bradavičastog divljeg vepra, koji se nije čak ni pomakao s mesta, niti pokazao i najmanji strah od nas. Video sam da je Kamau bio uzbuđen, a M'Kola, pogledavši unazad, klimnu glavom u znak odobravanja. Niko od nas ne beše video divljeg vepra koji u sličnoj situaciji ne bi pojurio brzim kasom, uzdignuta repa. Bio je to neki čedan predeo, neki džep pa ogromnom prostranstvu krvave Afrike u koji ne beše kročila lovčeva noga. Bio sam spreman da se ma gde zaustavimo i podignemo logor. Bila je to najlepša zemlja koju bejah video, ali mi smo produžili vožnju vijugajući između velikog drveća, klizeći preko meke trave. Zatim se ispred nas, na desnoj strani, ukaza visoko kolje nekog sela Masaija. Bilo je to veoma veliko selo i iz njega su sad trčali ka nama dugonogi, smeđokoži, lakokreti ljudi, rekao bi čovek – svi istih godina, koji su nosili teške, debele perčine, dok su trčali, perčini su im se klatili i udarali im o ramena. Priđoše kolima i opkoliše nas; svi su se smejali, osmehivali, govorili. Svi su bili visoki, zubi su im bili beli i jaki a kosa po površini kao zarđala, crvenkasto-smeđa i u negovanim resama na čelu. Nosili su koplja i bili su veoma lepi i neobično veseli, ni sumorni ni oholi kao severni Masai, i želeli su da im kažemo šta nameravamo da radimo. Vanderobo im očigledno reče da lovimo kudu i da se žurimo. Oni behu opkolili kola, te nismo mogli da krenemo. Jedan nešto reče a trojica, četvorica to potvrdiše, a Kamau mi objasni da su to popodne videli dva mužjaka kudua kako promiču stazom kojom smo se mi kretali. „To ne može da bude istina”, rekoh u sebi, „To ne može da bude istina” Rekoh Kamauu da krene i mi smo se sad polako probijali kroz gomilu, dok su se svi oni oko nas smejali i pokušavali da zaustave kola, i u tom pokušaju samo što još nisu trčali preko njih. Bili su to najviši, najstasitiji, najlepši ljudi koje sam video, i prvi istinski bezbrižni i srećni ljudi koje sam sreo u Africi. Kad najzad nesmetano krenusmo, oni počeše da trče pored kola osmehujući se i smejući se i pokazujući nam kako lako trče, i onda, kad ubrzasmo u ravnoj dolini jedne rečice, to postade prava trka, i oni jedan za drugim počeše da odustaju mašući nam i smešeći se na nas, sve dok ne ostadoše samo dvojica koji su i dalje trčali uporedo s kolima, najbolji trkači iz te grupe koji su to s lakoćom činili, dugonogo, glatko, elegantno i

158 ponosno. Trčali su brzinom odličnog šprintera, iako su pritom nosili koplja. Zatim smo morali da skrenemo na desno, da ostavimo tu ravnu dolinu s kratkom travom kao na igralištu za golf, i da nastavimo naviše preko jedne valovite livade, i kad usporismo, vozeći prvom brzinom, čitava grupa se opet pojavi, smejući se i nastojeći da skrije zadihanost. Prođosmo kroz jedan manji žbunovit deo livade iz koga izlete jedan mali zec i poče da beži krivudajući mahnito a svi predstavnici plemena Masai iza nas, pojuriše za njim u ludom trku. Uhvatiše zeca i najviši trkač se pojavi s njim pored kola i pruži mi ga. Ja ga uzeh i osetih kako u njegovom toplom, mekom, krznastom telu lupa srce, i dok sam ga milovao, onaj Masai me potapša po ruci. Držeći zeca za uši ja mu ga pružih s namerom da mu ga vratim. Ne, ne, on je moj. To je poklon. Pružih ga M'Koli. M'Kola ga nije ozbiljno shvatio i dade ga jednom od Masaija. Auto se kretao i oni su sada opet trčali pored nas. Onaj Masai sa zecom se sagnu i spusti ga na zemlju i kad se on ponovo nađe na slobodi i pojuri, svi se nasmejaše. M'Kola zavrte glavom. Ovi ljudi iz plemena Masai ostaviše na sve nas veoma dubok utisak. – Dobro Masai, – reče M'Kola veoma uzbuđen – Masai puno stoka. Masai ne ubi da jesti. Masai ubi čovek. Vanderobo se pljesnu po grudima. – Vanderobo-Masai, – reče on veoma ponosno objavljujući svoje srodstvo s njima. Uši su mu bile uvrnute kao i njihove. Kad smo ih videli kako trče onako prokleto lepi i onako srećni, svi smo živnuli i bili radosni. Nikad ne bejah video tako brzo stvaranje nesebičnog prijateljstva, niti tako lepe ljude. – Dobro Masai, – ponovi M'Kola klimajući glavom krepko – Dobro, dobro Masai. Jedino je Garik bio drukčije impresioniran. Verujem da je on od Masaija osetio neki iskonski strah i pored sve svoje kaki-uniforme i pisma preporuke od Buana Simbe. Oni su bili naši prijatelji a ne njegovi. Da, oni su doista bili naši prijatelji. Imali su onaj stav koji dovodi do bratimljenja, ono neočekivano ali neposredno i potpuno prihvatanje vaše ličnosti kao jednog pravog Masaija, bez obzira na to odakle dolazite. Na takav stav nailazite jedino kod najboljih Engleza, kod najboljih Mađara i kod naj, najboljih Španaca, to je ona stvar koja je znala da bude najizrazitija odlika plemenitosti, kad je bilo

159 plemenitosti. To je neznalački stav, i narod koji ga ima ne može da opstane, ali nailaženje na takav stav je jedna od onih prijatnosti od kojih su možda samo dve, tri veće. I tako su sad opet samo dvojica trčala, teren je bio težak i mašina ih je tukla. Oni su još uvek dobro trčali, još uvek elegantno i dugačkim koracima, ali mašina je bila surov takmac. I zato rekoh Kamauu da ubrza i prekine već jednom s tim, jer iznenadni prelaz kola u veliku brzinu, nedostupnu čoveku, ne može da ponizi onako kao mala ali stalna nadmoćnost. Oni su „šprintovali”, doživeli poraz, nasmejali se, a onda smo im mi, nagnuti preko prozora, mahali, a oni su nam mahanjem otpozdravljali stojeći naslonjeni na svoja koplja. Ostali smo veliki prijatelji, ali sad smo opet bili sami, staze više nije bilo i morali smo da se držimo određenog pravca obilazeći oko drveća irazbacanih gustiša u toj zelenoj dolini. Posle kraćeg vremena naiđosmo na gušće drveće a iza nas ostade ona idilična pokrajina i sada smo se probijali kroz gušće rastinje vozeći po nekakvom puteljku. Ponekad smo morali i da se zaustavimo, da iziđemo da bismo sklonili s puta neki balvan ili odsekli neko drvo koje je preprečavalo put kolima. Ponekad, opet, morali smo i da se vraćamo iz gustiša i da potražimo neki zaobilazan put, da bismo se opet vratili na puteljak, krčeći prolaz dugačkim noževima za šiblje zvanim panga. Vanderobo se u tome veoma teško snalazio, dok je Garik bio nešto spretniji. M'Kola je dobro radio sve one poslove za koje je bio potreban nož i njegova je panga samo sevala, i pri svakom zamahu bila od koristi. Ja sam loše rukovao njome. Sva je veština bila u pravilnom pokretanju zgloba na ruci i ona se nije mogla brzo naučiti; osetite bol u zglobu i nož vam izgleda teži no što u stvari jeste. Tako sam želeo da mi je u rukama umesto te sabljice jedna dobro naoštrena mičigenska sekira. Krčeći pangama put, gde bismo zastali, izbegavajući sve što smo mogli da izbegnemo i zahvaljujući Kamauu, njegovoj inteligentnoj vožnji i sjajnom osećanju terena, uspeli smo da se probijemo kroz teško prohodne staze i puteljke i da izbijemo na jednu drugu livadu odakle smo u daljim ugledali jedan niz bregova s naše desne strane, ali livada je bila vlažna od skorašnje kiše i zato smo morali pažljivo da vozimo preko njenih udubljenja na kojima su točkovi propadali kroz busen i vrteli se u mestu po njegovoj klizavoj masnoći. Dvaput smo morali da sečemo žbunje i kopamo lopatama, a zatim, naučivši da ne verujemo udubljenjima, vozili smo po visokoj ivici livade i tako

160 se ponovo našli u šumi. Kad smo se posle nekoliko dugih obilaženja kroz šumu, posle pronalaženja mesta kojima su kola mogla da se kreću, najzad probili, nalazili smo se na obali neke rečice preko koje se kao most protezao čitav red žbunja, sličan dabrovoj brani, očigledno tu postavljen da zadržava vodu. Na drugoj strani se nalazilo jedno žitno polje ograđeno trnovitom živom ogradom, bila je to zapravo strma obala s mnogim panjevima i po njoj je svuda bilo zasađeno žito, tu ugledasmo i nekakve napuštene obore, ili pak blatnjave prostore ograđene trnovitom živom ogradom u kojima su stajale uglibljene neke nazovi brvnare, dok su se zdesna nalazile kolibe od trave u obliku kupa koje su štrčale iza guste žive ograde od trnja. Svi smo morali da iziđemo iz automobila, jer ta rečica je predstavljala problem; jedno mesto na obali kojim se moglo proći vodilo je u jedno kukuruzno polje puno panjeva. Starac nam reče da je toga dana u ovom kraju padala kiša. Kad su oni toga jutra prošli tuda, voda nije prelazila preko žbunovite brane. Bio sam prilično potišten. Eto gde smo stigli, zaglavljeni na obali neke rečice, i to posle prolaska kroz jedan divan predeo čednih šuma na čijim se stazama viđaju kudui kako šetaju, zaglavljeni u bog-tepita čijem kukuruzištu. Nikakvo kukuruzište nisam ovde očekivao i ono mi je bilo prosto odvratno. Pomislih da bismo morali da dobijemo dozvolu za prolaz kolima kroz kukuruzno polje, ukoliko uspemo da prvo pređemo rečicu i da se popnemo uz obalu, te zato izuh cipele i pređoh gacajući preko vode da bih ispitao čvrstinu dna. Žbunje i mlado rastinje na dnu predstavljali su čvrstu i zbijenu podlogu, te sam bio siguran da ćemo moći da se prevezemo preko, ukoliko budemo vozili brzo. M'Kola i Kamau se složiše i mi pređosmo na drugu obalu da ispitamo situaciju. Blato na obali bilo je meko, ali ispod njega se nalazila suva zemlja i ja sam zamišljao da bismo mogli da odstranimo blato lopatama, ukoliko prvo uspemo da se prebacimo preko panjeva. Ali pre tog pokušaja trebalo je da iz kola izbacimo sav teret. Idući od koliba u susret su nam dolazila dva čoveka i jedan dečak. Kad nam priđoše, ja im rekoh „Đambo”. Oni odgovoriše „Đambo”, a zatim starac i Vanderobo stupiše s njima u razgovor. M'Kola zavrte glavom na mene. On ni reč nije razumeo. Pomislih da ova dvojica sada traže dozvolu za prolaz kroz kukuruzište. Kad starac prestade da govori, oni nam priđoše bliže i mi se rukovasmo.

161 Takve crnce još ne bejah video. Lica su im bila sivkasto-smeđa, stariji je imao otprilike pedeset godina, tanke usne i gotovo grčki nos, prilično visoke jagodice i krupne, pametne oči. Imao je lepo i dostojanstveno držanje i delovao je veoma inteligentno. Mlađi je imao isti oblik lica i ja sam ga držao za njegovog mlađeg brata. On je mogao imati oko trideset pet godina. Dečak je bio lep kao devojčica i izgledao prilično stidljiv i glup. Kad su nam prilazili, isprava sam pomislio da je devojčica, jer sva trojica su nosila neku vrstu rimljanske toge od nebeljenog muslina, pokupljenu na ramenu, koja nije otkrivala oblike njihovih tela. Razgovarali su sa starcem, koji mi se sada, dok sam ga gledao kako razgovara s njima, učini kao neka vrsta smežurane i degenerisane kopije onog klasičnolikog sopstvenika šambe; baš kao što je i Vanderobo-Masai predstavljao karikaturu onih lepih Masaija koje smo videli u šumi. Posle smo svi sišli na rečicu, a Kamau i ja smo konopcima obmotavali gume, da bi nam poslužili kao lanci, a za to vreme su stariji Rimljani i ostali istovarivali kola i najteže stvari prenosili gore na strmu obalu. Zatim Kamau u besnom naletu potera kola preko vode koja se dizala na sve strane i, uz pomoć svih nas koji smo gurali, uspe da pređe naviše pola obale i tu stade. Sekli smo grane, žile, kopali i na jedvite jade ipak izgurasmo kola na vrh obale, ali pred nama se sad nalazilo ono kukuruzište i ja pojma nisam imao kuda ćemo odatle. – A šta ćemo sada? – upitah starijeg Rimljanina. Nisu razumeli Garikovo tumačenje, ali starac lasno prevede moje pitanje. Rimljanin pokaza u pravcu guste žive ograde od trnja, levo od ruba šume. – Ne možemo se onuda probiti s kolima. – Kampi, – reče M'Kola, što je značilo da ćemo tamo podići logor. – Kampi! Kampi! – reče starac. – Mi tamo logor, – objavi Garik svečano. – Ti da ideš do đavola, – rekoh mu od srca. Krenuh ka mestu za logor s Rimljaninom koji je neprestano govorio, ali ja ni jedne jedine reči tog jezika nisam razumeo. M'Kola je bio pored mene, a ostali su tovarili auto i spremali se da njime

162 krenu za nama. Setio sam se da sam negde pročitao kako nikad ne smete logorovati u napuštenim urođeničkim konacima, zbog krpelja i ostalih opasnosti, pa sam se zato pripremao da se tome usprotivim. Prođosmo kroz jedan otvor u živoj ogradi iza koje se nalazila jedna kuća od balvana i mladih drveta pobodenih u zemlju pa povezanih prućem. Podsećala je na neki veliki kokošinjak. Rimljanin nam pokretom ruke dade na znanje da možemo slobodno koristiti i kuću i ograđeni prostor, ne prestajući da govori. – Bubetine, – rekoh M'Koli na svahilskom, s prizvukom odlučnog neodobravanja u glasu. – Ne, – reče on razuveravajući me. – Ne bubetine. – Gadne bubetine. Mnogo bubetina. Bolest. – Ne bubetine, – reče on odlučno. Uveravanje „ne-bubetine” pobediše, i dok je Rimljanin neprestano govorio, ja sam se nadao da ćemo naći bar neku zajedničku temu. Kola stigoše, zaustaviše se ispod jednog velikog drveta na pedesetak metara od trnovite žive ograde i onda svi počeše da iznose stvari i opremu za podizanje logora. Moj šator postaviše između jednog drveta i jedne strane kokošinjca a ja sedoh na jednu kantu za benzin da prodiskutujem mogućnosti za lov uz tumačenje starca i Garika, dok su Kamau i M'Kola postavljali logor, a Vanderobo-Masai otvorenih usta stajao na jednoj nozi. – Gde su bili kudu? – Tamo pozadi, – objasni mi uz pokretrukom. – Veliki? Rimljanin raširi ruke da pokaže veličinu rogova i to proprati pravom bujicom reči. A ja sam teško kopao po rečniku: – Gde je onaj na koga motre? Na to ne dobih nikakav odgovor već je samo Rimljanin održao jedan dugačak govor, iz kojeg zaključih da na tog kudua svi motre. Bilo je kasno popodne a nebo su prekrivali teški oblaci. Bio sam mokar do pojasa a čarape su mi bile natopljene žitkim blatištem. Pored svega toga, s mene je curio znoj od guranja kola i raskrčivanja puta. – Kad počinjemo? – upitah. – Sutra, – odgovori Garik ne potrudivši se da to pitanje postavi

163 Rimljaninu. – Ne, – rekoh ja. – Večeras. – Sutra, – reče Garik. – Dockan sada. Samo jedno sat vidi. – Pokaza mi jedan sat na mom časovniku. Pogledah u rečnik: – Lov večeras. Poslednji sat: najbolji sat. Garik mi stavi na znanje da se kudu nalazi isuviše daleko od nas. Da je nemoguće i otići u lov i vratiti se iste večeri, i sve to samo rukama. – Lovite sutra. – Ti si kopile, – rekoh mu engleski. Rimljanin i starac su sve to vreme stajali i ćutali. Ja sam drhtao i pored teške omorine koja je vladala posle kiše, bilo je hladno, jer sunce je bilo skriveno iza oblaka. – Stari, – rekoh. – Da, gazda, – reče starac. Tražeći pažljivo po rečniku, rekoh: – Lovimo kudu večeras. Poslednji sat najbolji sat. Kudu blizu? – Možda. – Lovimo sad? Njih dvojica su se nešto dogovarali. – Loviti sutra, – ubaci Garik. – Glumac, ti da umukneš, – rekoh mu. – Stari. Samo malo lovimo sad? – Da, – reče starac, a Rimljanin klimnu glavom – Samo vrlo malo. – Dobro, – rekoh i odoh da presvučem košulju, potkošulju i čarape. – Lovimo sad, – rekoh M'Koli. – Dobro, – reče on. – M'uzuri. Sa onim osećanjem svežine koju pružaju čista košulja, čiste čarape i suve cipele, sedoh na kantu za benzin i popih jednu čašu viskija s vodom, čekajući da se vrati Rimljanin. Bio sam siguran da ću pucati na kudua pa sam hteo da se pićem malo umirim. Ono me je

164 štitilo i od nazeba. Ali želeo sam viski i zbog viskija, jer volim njegov ukus, a i zato što mi je povećavao i onako veliku radost koju sam tog trenutka osećao. Ugledah Rimljanina kako dolazi i povukoh zip na svojim polučizmama, proverih metke u magacinu moje springfildke, skinuh zaštitnik i dunuh kroz zadnji otvor cevi. Zatim popih preostali sadržaj limene šolje koja je ležala na zemlji pored kante za benzin i ustadoh proveravajući da li su mi dve maramice na svom mestu; bile su mi u džepovima košulje. Dođe i M'Kola noseći svoj nož i veliki Popov dogled. – Ti ćeš ostati ovde, – rekoh Gariku. Njemu je bilo svejedno. On je mislio da smo šašavi što odlazimo u lov tako kasno i već je uživao u svom zadovoljstvu zbog našeg neuspeha. Vanderobo je želeo da pođe. – Dovoljno, – rekoh i odmahnuh rukom na starca, te krenusmo iz obora. Na čelu je išao Rimljanin s kopljem u ruci, zatim ja, za mnom M'Kola s dogledom i manliherkom punom olova, i poslednji, Vanderobo-Masai, takođe s kopljem u ruci. Beše prošlo pet kad smo udarili preko kukuruznog polja, spustili se na rečicu, pregazili je na mestu gde se sužavala tekući kroz visoku travu na stotinak metara iznad brane, a zatim, koračajući polako i oprezno, krenuli uz suprotnu obalu obraslu travom, mokri do pojasa od vlažne travuljine i paprati kroz koje smo se probijali pognuti. Nismo hodali ni deset minuta krećući se oprezno uz obalu, kad me Rimljanin, bez ikakvog prethodnog upozorenja ščepa za ruku i gotovo me obori na zemlju, čučnuvši pored mene, stigao sam samo da zategnem obarač na pušci. Zaustavivši dah, on mi pokaza rukom preko rečice na suprotnu obalu, na čijem je kraju, uz samu ivicu šume, podignute glave i kao da osluškuje okrenut bokom prema nama stajao jedan veliki kudu sive boje s belim prugama i raskošnim izvijenim rogovima koji su mu s glave koso štrčali unazad. Podigoh pušku ali u pravoj liniji između mene i kudua bio je isprečen jedan žbun, preko koga nisam mogao da pucam a da ne ustanem. – Piga, – šapnu mi M'Kola. Pokazah mu prstom da ćuti i počeh da puzim dalje od žbuna, umirući od straha da mužjak-kudu ne skoči i ne pobegne dok budem nišanio, ali sećajući se istovremeno Popovih reči, „ne brzaj”. Kad ugledah ispred sebe čistinu, oslonih se na jedno koleno, uzeh mužjaka na nišan diveći se njegovoj veličini, i, usredsređujući se sav

165 na misao da nema veze, da je ovo gađanje kao i svako drugo gađanje, postavih mušicu upravo tamo gde joj je i bilo mesto, ispod samog vrha njegovih pleća, i okinuh. Kad puška grmnu on poskoči i krenu ka žbunju, ali ja sam znao da sam ga pogodio. Dok je nestajao, još jednom opalih u jednu sivu mrlju u zelenilu, dok je M'Kola vikao: „Piga! Piga!”, što je značilo, „Pogođen je! Pogođen je!” – a Rimljanin me tapšao po ramenu; zatim prestade da me tapše, podiže svoju togu i skupi je oko vrata, potrča nag, a za njim i nas trojica potrčasmo, i sad smo svi trčali, iz petnih žila, kao lovački psi, pljuskajući i šljapkajući preko vode, jureći uz obalu, s Rimljaninom na čelu koji se onako golišav probijao kroz žbunje i kršio sve ispred sebe, saginjući se zatim u trku i čupajući jednu vlat trave sa svežom krvi. Tapšući me po leđima, M'Kola je vikao „Damu! Damu!” – krv, krv, zatim po duboko usečenom tragu je skrenuvši desno. Ja u trku ponovo napunih pušku, svi su u trku mahnito tragali, u šumi je skoro mrak. Rimljanin – jedan čas zbunjen tragom, zatim, bacajući se udesno na tačkastu liniju krvi – jednim trzajem za ruku opet me povlači na zemlju, obojica prestajemo da dišemo, jer vidimo ga kako stoji na jednoj čistini stotinjak koračaji ispred nas, meni izgleda da je teško ranjen dok okreće glavu unazad široko raširenih ušiju, velik, siv, beloprug, s čudom od rogova, dok gleda preko ramena pravo prema nama. Pomislih da ovog puta moram da budem sasvim siguran, sada, kad se već smrkava, i zato zaustavih dah, nanišanih nešto iza grudi i opalih. Čusmo kako metak coknu i svi videsmo kako on teško odskoči pogođen. M'Kola uzviknu, „Piga! Piga! Piga!” kad nam se on izgubi iz vida i kad mi opet potrčasmo, kao lovački psi, i umalo se ne preturismo preko nečega. Bio je to jedan ogroman, divan mužjak kudu, mrtav kao stvar, ležao je na boku, s rogovima u velikim tamnim spiralama, raskošnim i neverovatnim, ležao je mrtav na mestu udaljenom pet koračaji od onog mesta sa koga sam trenutak ranije pucao. Pogledah ga onako velikog, dugonogog, golubije sivog s belim prugama, i velikim, izvijenim, bogatim rogovima, smeđim kao orahovo jezgro i s vrhovima kao slonovača, s velikim ušima i krupnim vratom obraslim divnom teškom grivom, i s jednim belim belegom u obliku slova „V” između očiju i beline brnjice, i ja se nagnuh nad njega i dodirnuh ga da bih pokušao da poverujem u ono što vidim. Ležao je na onoj strani kroz koju je prošao metak, tako da se na njemu nije videla ni jedna

166 ogrebotina a mirisao je prijatno i ljupko kao dah stoke i majčina dušica posle kiše. Onda je Rimljanin savio ruke oko mog vrata, a M'Kola je vikao nekim čudnim, visokim glasom, kao da peva, dok me je VanderoboMasai pljeskao po ramenu i skakao, a zatim su mi jedan za drugim prilazili i rukovali se sa mnom na neki čudan način koji nikad pre toga nisam imao prilike da vidim: uhvate vas za palac, stegnu ga, drmaju i vuku, onda ga puste pa vas opet uhvate za palac i sve iznova, a pritom vas vatreno gledaju u oči. Sad smo ga svi posmatrali, a M'Kola kleknu i prstom poče da povlači po krivinama njegovih rogova a zatim i da rukama meri njihovu dužinu, pri čemu je neprestano pevušio „Oo-oo-iii-iii”, i tiho podvriskivao od ushićenja milujući kudua po brnjici i grivi. Ja potapšah Rimljanina po leđima i opet poče ono hvatanje za palac samo s tom razlikom što sam i ja sad isto hvatao njega. Zagrlih Vanderobo-Masaija, a on se, posle povlačenja za palac s velikom snagom i dubokim osećanjem, pljesnu po grudima i reče s ogromnim ponosom: „Vanderobo-Masai divno vodiča”. – Vanderobo-Masai divno Masai, – rekoh ja. M'Kola je neprestano vrteo glavom, posmatrao kudua i ispuštao iz grla one neobične tihe tonove. Zatim reče: – Doumi, doumi, doumi! Buana Kabor kidogo, kidogo, – što je značilo da je ovo mužjak nad mužjacima, da je Karlov mali, ništa prema ovome. Svi smo znali da sam ja ubio i drugog kudua, onog koga sam držao za ovoga, dok je ovaj zapravo bio mrtav od prvog metka, te je onaj drugi izgledao nevažan u poređenju sa ovim čudom od kudua. Ali ja sam želeo da vidim i drugog. – Hajdemo, kudu, – rekoh. – On mrtvo, – reče M'Kola, – Kufa! – Hajdemo. – Ovo jedno najbolje. – Hajde. – Meriti, – M'Kola je molio da bi dobio potvrdu za svoju konstataciju.

167 Izvadih savitljivu čeličnu traku za merenje i prislonih je oko krivine jednog roga, M'Kola ju je pritiskao naniže, uz rog, da se ne izvije. Rog je bio dugačak dosta preko pedeset inča. M'Kola me pogleda kao da pita: „Šta sad kažeš?” – Veliki! Veliki! – rekoh. – Dva puta veći rogovi nego kod onog koga je ulovio buana Kabor. – Ii-iii, – on zapevuši. – Hajdemo, – rekoh Rimljanin već beše odmakao napred. Stigosmo do mesta na kome je stajao onaj mužjak kad sam pucao na njega, i odatle je odmah počinjao trag a na lišću žbuna se videla krv. Posle stotinak koračaji nađosmo i njega. Nesumnjivo mrtva. Ovaj nije bio tako velik kao onaj prvi mužjak. Rogovi su mu bili iste dužine, ali tanji, no bio je isto onako lep, ležao je na boku, preko jednog žbuna, na koji beše pao. Opet se svi rukovasmo hvatajući jedan drugog za palac, što je očigledno bio znak najveće emocije. – Ovo askari, – objasni M'Kola. Ovaj mužjak je bio neka vrsta policajca ili telohranitelja onog većeg. On je po svemu sudeći bio u šumi kad smo opazili prvog mužjaka, potrčao zajedno s njim i zatim se okrenuo da pogleda zašto ga veliki mužjak više ne prati. Želeo sam da ih slikam i zato rekoh M'Koli da se zajedno s Rimljaninom vrati u logor i donese dve kamere, fotografsku „Grafleks” i filmsku, kao i moju džepnu lampicu. Znao sam da se nalazimo na onoj strani reke na kojoj je bio i logor, nešto iznad njega, i nadao sam se da će Rimljanin ići prečicom i vratiti se pre sunčevog zalaska. Njih dvojica otidoše, i sada, na završetku dana, jarko sunce se pojavi ispod oblaka a Vanderobo-Masai i ja pogledasmo ovog kudua, izmerismo mu rogove uživajući u njegovom finom mirisu, finijem čak i od antilope-elande, pogladismo ga po brnjici, vratu, plećima, diveći se njegovim velikim ušima, glatkoj i divnoj koži, osmotrismo mu kopita koja su mu bila dugačka, uska i sunđerasta, kao da je hodao na prstima, napipasmo mu ispod pleća rupu od metka i ponovo se rukovasmo, pri čemu mi Vanderobo-Masai reče kakav je on čovek a ja njemu da je on moj drugar i dadoh mu svoj najbolji četvororezni džepni nožić.

168 – Vanderobo-Masai, hajdemo da pogledamo onog prvog, – rekoh mu engleski. Vanderobo-Masai klimnu glavom u znak odobravanja, razumevši perfektno šta sam mu rekao, i mi se po našem tragu vratismo natrag, do ruba male čistine na kome je ležao onaj veliki kudu-mužjak. Obiđosmo ga posmatrajući ga sa svih strana, a zatim je VanderoboMasai zavukao ruku ispod njega, pošto sam kuduu malo podigao pleća, pronašao je rupu od taneta i u nju zavukao svoj prst. Onda je krvavim prstom dotakao svoje čelo i održao jedan govor s temom: „Vanderobo-Masai divan vodič”. – Vanderobo-Masai kralj vodiča, – rekoh ja. – Vanderobo-Masai moj drugar. Sav sam bio mokar od znoja i zato sam obukao svoju kišnu kabanicu koju mi je nosio M'Kola i ostavio da mi se nađe, i podigao sam okovratnik. Sad sam gledao sunce i brinuo da ne zađe pre nego što se oni vrate s kamerama. Ali nije prošlo mnogo i mi ih čusmo kako dolaze kroz žbunje i ja viknuh da bi im stavio do znanja gde se nas dvojica nalazimo. M'Kola odgovori i mi ponovo viknusmo, pa onda oni, i ja sam ih sad već čuo kako razgovaraju i kako grančice puckaju pod njima i gledao sam sunce koje beše gotovo zašlo. Najzad ih i ugledah i doviknuh M'Koli, „trči, trči”, i pokazah mu na sunce, ali oni više nisu mogli da trče. Brzo su koračali uz brdo, kroz gusto žbunje, a kad mi se kamera našla u rukama i kad sam široko otvorio sočivo i uperio ga na mužjaka-kudu, zraci sunca su padali još samo po krošnjama drveća. Napravio sam pet, šest snimaka pri različitim eksponažama, a zatim sam snimao i filmskom kamerom dok su oni vukli kudua do mesta koje je izgledalo svetlije, onda je sunce zašlo, i pošto sam obavio svoju snimateljsku dužnost, vratio sam kameru u njenu futrolu i seo, srećan i zadovoljan, dok se mrak mešao s neodgovornošću pobede; ustajao sam samo onda kad je trebalo da dajem uputstva M'Koli dok je on drao kožu s glave kudua. M'Kola je sjajno rukovao nožem i ja sam uživao da ga posmatram dok dere divljač; ali te večeri, pošto sam mu pokazao gde da napravi prvi rez, sasvim nisko oko nogu, pa oko donjeg dela grudnog koša, zapravo između grudi i trbuha, i sasvim pozadi preko vrata, nisam hteo da ga posmatram jer sam želeo da mi taj mužjak-kudu ostane u sećanju onakav kakav je bio kad sam ga prvi put ugledao, i zato sam, idući kroz sumrak, s ručnom lampicom, otišao do onog drugog kudua i

169 čekao tamo sve dok oni nisu došli, i onda, setivši se da sam i sâm drao ili gledao kako drugi deru svaku životinju koju sam ustrelio, a sećajući se tačno i kako je svaka izgledala u svakom trenutku i znajući da jedna uspomena ne uništava drugu i da je ta moja ideja o negledanju samo rezultat lenjosti i jedan vid ostavljanja prljavih sudova u slivniku za sutra, počeh lampicom da osvetljavam M'Koli dok je drao drugog mužjaka-kudu, i, mada sam bio umoran, da uživam kao i uvek u njegovom brzom, čistom i finom skalpiranju pomoću noža, sve dok mu, onako potpuno odranom, s kožom prevrnutom i prostrtom, ne preseče vezu između lobanje i kičme, posle čega uhvati za rogove, zavrte glavu, oslobodi je od vrata i podiže uvis zajedno s kožom koja je visila teška i vlažna u svetlosti električne lampe koja je osvetljavala i M'Koline crvene ruke i njegovu prljavu kaki-tuniku. Onda smo ostavili Vanderobo-Masaija, Garika, Rimljanina i njegovog brata s jednim fenjerom da dovrše dranje i umotaju meso, a M'Kola s glavom jednog, starac s glavom drugog kudua i ja s ručnom lampicom i dve puške, krenusmo kroz mrak natrag ka logoru. U pomrčini, stari se spotače i prostre koliko je bio dug a M'Kola se nasmeja; zatim mu se ona koža s glave koju je nosio na ramenu odmota, pade mu preko lica i gotovo ga uguši, na što se obojica nasmejasmo. Smejao se i stari. Posle toga se i M'Kola spotače u mraku i pade, i sad smo se smejali stari i ja. Nešto dalje od tog mesta, prođoh kroz jedan žbun ispod koga se nalazila neka rupa slična skrovištu sitnije divljači, i tresnuh ničice, a kad sam se podigao čuo sam kako se M'Kola pritajeno smeje i guši, a stari se kikoće. – Šta je ovo, dođavola? Čaplinova komedija? – upitah ih na engleskom. Obojica su se prigušeno smejali. Posle jednog košmara od hodanja kroz gustiš, najzad prođosmo kroz živu ogradu od trnja i ugledasmo vatru u logoru, a M'Kola je izgledao oduševljen kad je stari pao dok je prolazio kroz trnje i psovao ustajući i jedva u stanju da podigne glavu, dok sam mu ja osvetljavao put i otvor u živoj ogradi. Kad smo prišli vatri, ugledah krv na starčevom licu kad je on prislonio čelo na zid kolibe od pruća i blata. M'Kola se saže, zaviri u starčevo lice, pokaza prstom na nj, i nasmeja se vrteći glavom. Ja pogledah starog. Bio je sasvim iscrpljen, lice mu je bilo u dubokim ogrebotinama, pokriveno blatom i krvi, ali on se uprkos tome zadovoljno i prigušeno smejao.

170 – Buana pao, – reče M'Kola podražavajući me kako se spotičem i zanosim napred. Obojica su se prigušeno i isprekidano smejali. Ja kobajagi pođoh na njega irekoh mu: „Šenzi!” On opet poče da me podražava kako padam ničice, i u to se pojavi Kamau koji mi veoma pristojno i pun poštovanja pruži ruku, mi se rukovasmo i on mireče. – Dobro, buana! Vrlo dobro, buana, – zatim priđe glavama kudua, oči su mu sijale, onda kleknu, blago prevuče rukom preko rogova, dodirnu im i uši i duboko uzdahnuvši zapeva ono isto – Ooo-ooo! Iiiiii, – što je pevušio i M'Kola. Ušao sam u svoj šator koji je bio u mraku, jer smo fenjer ostavili mesonošama, oprao se, skinuo svoje mokro rublje i po mraku napipao u svom rancu pidžamu i frotirski ogrtač. U tome i čizmama protiv komaraca priđoh vatri. Svoje mokro rublje i cipele prineo sam vatri i Kamau je rublje prostreo preko štapova, svaku cipelu nabio na jednu granu a grane i štapove podbuo u zemlju pored vatre, na odstojanju na kome stvari nisu mogle da se oprlje. Okrenut licem vatri sedeo sam na jednoj kanti za benzin, naslonjen leđima na jedno drvo. Kamau mi je doneo pljosku s viskijem, nasuo mi ga u šolju, a ja sam dodao malo vode iz čuture i tako sedeo. Pijuckajući i gledajući u vatru, bez ikakvih misli, u stanju savršene sreće, osećajući kako me viski zagreva i gladi, kao kad izravnavate izgužvani krevetski čaršav, dok mi je Kamau iz opskrbe donosio i prinosio konzerve da izaberem večeru. Bile su tu tri konzerve specijalnog božićnjeg seckanog mesa, tri konzerve lososa i tri voćne salate kao i nekoliko paketića suvih kolača i čokolade, i jedna konzerva specijalnog božićnjeg pudinga od suvih šljiva. Sve sam to vratio čudeći se šta je Kati držao za seckano meso. Taj puding od suvih šljiva smo već dva meseca tražili bez ikakvog uspeha. – Meso? – upitah. Kamau donese jedan dobar komad pečenice grantove gazele, jednog od onih grantova koje Pop beše ustrelio kad smo lovili na onom dvadesetpeto miljskom solištu, i malo hleba. – Piva? On donese jednu od velikih litarskih boca nemačkog piva i otvori je.

171 Sedenje na kanti za benzin učini mi se i suviše komplikovano, i zato prostreh svoju kišnu kabanicu na jedan deo tla pored vatre, koji jara beše osušila, i sedoh na nju opruživši noge i naslonivši se na drveni sanduk. Stari je pekao meso na kraju jednog štapa. Bio je to odabran komad koji on beše poneo sa sobom uvivši ga prethodno u svoju togu. Ubrzo i ostali počeše da pristižu noseći meso i kože, a ja sam bio opružen pijući pivo i posmatrajući vatru oko koje su oni sad razgovarali i pekli meso na štapovima. Počinjalo je da zahlađuje i noć je bila bistra a svuda se širio miris pečenog mesa, miris dima logorske vatre, miris mojih cipela koje su se sušile i pušile, i, na mestu gde je on sklupčan čučao, miris dobrog drugara VanderoboMasaija. Ali ja sam pamtio i onaj miomiris kudua dok je ležao u šumi. Svaki je čovek imao svoj sopstveni komad mesa, ili gomilicu mesnih komadića-sitnica nabijenih na štapove oko vatre, koje su okretali i bdeli nad njima i mnogo pričali. Još dvojica koje ranije nisam primetio, behu došli iz koliba, a s njima je bio i onaj dečak koga smo videli to popodne. Ja sam jeo komad vrele, pečene džigerice koji sam skinuo sa jednog od štapova Vanderobo-Masaija i pitao se gde se dadoše bubrezi. Džigerica je bila izvrsna. Upravo kad sam se dvoumio da li da ustanem i uzmem rečnik da bih pitao gde su bubrezi, M'Kola reče, „Pivo?” – Važi. On donese bocu, otvori je, a ja bocu podigoh i ispih polovinu njene sadržine zalivajući onu džigericu. – Ovo ti je đavolski moćan život, – rekoh mu na engleskom. On razvuče usne u širok osmeh i reče: – Još pivo? – na svahilskom. Moje obraćanje njemu na engleskom bila je šala koju je on prihvatao. – Gledaj, – rekoh, nagoh bocu i popih sve u jednom gutljaju. Bio je to stari trik koji besmo naučili u Španiji kad smo bez gutanja pili vino iz mešina. To je učinilo dubok utisak na Rimljanina. On mi priđe, čučnu pored moje kišne kabanice i poče da govori. Govorio je dugo. – Sasvim tačno, – rekoh mu na engleskom – A osim toga, on može da uzme i saonice.

172 – Još pivo? – upita M'Kola. – Ti kao da želiš da nacvrckaš ovog čiku? – Ndio, – reče on, – Da, – praveći se da razume engleski. – Pogledaj Rimljanine, – počeh da puštam pivo da mi u mlazu klizi niz jednjak, a onda videh Rimljanina kako zeva praveći isti pokret grlom; zagrcnuh se, jedva se povratih i spustih bocu. – To je sve. Ovo mogu da izvedem samo dvaput za jedno veče. Gadan štos. Prelazi samog štosera. Rimljanin nastavi da govori na svom maternjem jeziku. Čuh kako dva puta reče „simba”. – Simba ovde? – Ne, – reče on – Tamo, – i pokaza rukom u mrak… Ja ne shvatih njegovu priču. Ali lepo je zvučala. – Ja mnogo volim simba, – rekoh – Glavna fora za simba. Pitaj M'Kola. Primetio sam da postajem večernji puvadžija, no srećom tu nisu bili Pop i P.O.M. da me čuju. Ali kad vas drugi ne razumeju, kočoperenje vam ni blizu nije onako zadovoljstvo kao kad vas razumeju; tek, bolje išta nego ništa. No, mom hvalisanju je i pivo bilo uzrok. – Prosto da se zaprepastiš, – rekoh Rimljaninu. On nastavi svoju priču. Na dnu boce beše ostalo nešto malo piva. – Stari, – rekoh. – Mzi. – Da, buana, – reče starac. – Evo i tebi malo piva. Ti si dosta star i neće ti škoditi. Video sam starčeve oči dok me je gledao kako pijem i znao sam da je i on od moje sorte. On uze bocu, iskapi je do poslednje krpice pene i čučnu pored svojih štapića s mesom držeći bocu zaljubljeno. – Još pivo? – upita M'Kola. – Da, – rekoh. – I moje metke. Rimljanin je neprestano pričao. Taj je bio u stanju da priča duže i od Karlosa s Kube. – Burazeru, to ti je mnogo zanimljivo. – rekoh mu. – I da znaš da si krvav dasa. Obojica smo moćni. Pazi ovamo. – M'Kola beše doneo pivo i moj kaki-žaket za lov u čijem su džepu bili meci. Popih malo piva, uhvatih starčev pogled i stavih ispred sebe šest metaka. – Počeo

173 sam da se puvam, – rekoh. – Ali nema veze. Moraš da izgutaš vatru, nema ti druge, gledaj! – Počeh da dodirujem metke, jedan za drugim, – simba, simba, faro, njati, tendala, tendala. Šta kažeš na ovo? Ne moraš da mi veruješ. M'Kola, gledaj! – I opet imenovah svaki metak, – lav, lav, nosorog, bivo, kudu, kudu. – Ejii! – izusti Rimljanin uzbuđeno. – Ndio, – reče M'Kola ozbiljno. – Da, to istina. – Ejii! – ponovi Rimljanin i ščepa me za palac. – Cela istina, boga mi, – rekoh – Prosto da ne veruješ, zar ne? – Ndio, – reče M'Kola brojeći metke za sebe – simba, simba, faro, njati, tendala, tendala! – Možeš to da ispričaš i drugima, – rekoh na engleskom. – Ovo ti je puvanje na kvadrat. To će me držati samo večeras. Rimljanin nastavi da mi priča svoju priču, a ja sam ga pažljivo slušao i jeo drugo parče pečene džigerice. M'Kola je sad opet radio oko onih glava, drao jednu i pokazivao Kamauu kako da lakše odere drugu. Njih dvojica su imali da obave ozbiljan posao, pipav posao koji je zahtevao pažljiv rad oko očiju, gubice i rskavice ušiju, a zatim i da odstrane meso s koža a da ih ne oštete, i oni su to zaista veoma pažljivo i nežno radili. Ne sećam se odlaska na spavanje, niti da smo uopšte otišli na spavanje. Sećam se da sam jednom uzeo rečnik i zamolio M'Kolu da upita onog dečka da li ima sestru i da mi je M'Kola na to veoma odlučno i ozbiljno odgovorio „Ne. Ne.” – Ne mislim ništa tendenciozno, razumeš. Čista radoznalost. M'Kola je bio nepopustljiv. – Ne, – reče on i odmahnu glavom: – Hapana, – dodade istim tonom kao onda kad smo pratili lava kroz sansevieriju. To je isključivalo svaku priliku za vođenje društvenog života, i ja potražih u rečniku reč bubreg, posle čega Rimljaninov brat izvadi jedno parče iz svoje gomile i dade mi ga, a ja ga nabih na štap između dva komada džigerice i počeh sve da pečem. – Brat će sebi da napravi moćan doručak, – rekoh glasno. – Mnogo bolji nego što su faširane šnicle. Onda smo vodili jedan dug razgovor o velikim crnim antilopama. Rimljanin ih nije zvao tarahala i ta reč njemu ništa nije značila. Tu

174 dođe do izvesne zabune oko reči bivo, jer Rimljanin je neprestano govorio „njati”, misleći da su one crne kao afrički bivo. Onda smo u pepelu nacrtali životinju na koju smo mislili i zaključili smo da je i on mislio upravo na crnu antilopu. Rogovi su joj bili izvijeni unazad, kao jatagani, i prelazili daleko iznad vrata. – Bikovi? – rekoh. – Bikovi i krave. Zahvaljujući starčevom i Garikovom tumačenju, verovao sam da sam dobro razumeo da je tu bilo dva stada. – Sutra. – Da, – reče Rimljanin. – Sutra. – Kola, – rekoh – Danas kudu. Sutra: crna antilopa, bivo, simba. – Bivo hapana! – reče on i zatrese glavom. – Simba hapana! – Ja i Vanderobo-Masai bivo – rekoh. – Da, – uzbuđeno reče Vanderobo-Masai. – Da. – U blizina ima vrlo velika slonovi, – reče Garik. – Sutra slonovi, – rekoh da pecnem M'Kolu. – Hapana slonovi! – On je znao da je to samo peckanje, ali on to čak nije voleo ni da čuje. – Slonovi, – rekoh – Bivo, simba, leopard. Vanderobo-Masai je uzbuđeno klimao glavom. – Nosorog. – ubaci on. – Hapana! – reče M'Kola tresući glavom. Počinjao je da pati. – U ovo bregovi mnogo bivoli, – stari protumači reči sada već veoma uzbuđenog Rimljanina koji je bio na nogama i pokazivao rukom iza koliba. – Hapana! Hapana! Hapana! – reče M'Kola odlučno i konačno. – Još pivo? – upita on i spusti svoj nož. – Važi, – rekoh. – Ovo je bila samo šala. M'Kola čučnu uz mene i poče nešto da mi govori nastojeći da mi objasni svoje razloge. Čuh Popovo ime s titulom i pretpostavih da je rekao da Pop to ne bi voleo. Da Pop to nikako ne bi želeo. – Samo sam se šalio s tobom, – rekoh na engleskom. Zatim na

175 svahiliju. – Sutra antilope? – Da, – reče on osećajno. – Da. Posle toga Rimljanin i ja smo vodili dugačak razgovor; ja sam govorio španski a on je govorio što je govorio, i verujem da smo napravili plan čitavog sutrašnjeg pohoda.

176 TRINAESTA GLAVA Ne sećam se ni odlaska na spavanje ni ustajanja; sećam se samo sedenja pored vatre u jutarnjem sivilu pre nego što je svanulo i kako sam držao u ruci limenu šolju s vrelim čajem, kao i doručak na štapu, doručka koji je sad bio skoro sav prekriven pepelom i ni blizu onako privlačan kao prošlu noć. Rimljanin je stajao i držao govor pokazujući rukom u pravcu horizonta na kome je počinjala da se pojavljuje svetlost. Sećam se da sam se upitao da ovaj kopilan nije možda celu noć govorio. Kože s glava kudua bile su razapete i dobro usoljene a lobanje s rogovima ležale su naslonjene na kuću od balvana i pruća. M'Kola je presavijao kože s glava. Kamau mi donese konzerve i ja mu rekoh da otvori jednu s voćem. Beše se ohladila preko noći, te su mi sad i voćna salata i voćni sirup oko nje lako klizili niz grlo. Popih još jednu šolju čaja, odoh u šator, spremih se, obuh suve cipele i sad smo bili spremni za polazak. Rimljanin beše rekao da ćemo se vratiti pre ručka. Rimljaninov brat nam je bio vodič. Ako sam ga dobro razumeo, trebalo je da sâm Rimljanin motri na jedno stado velikih antilopa a mi da nađemo drugo. Krenusmo iz logora s njegovim bratom na čelu kolone; za njim sam išao ja sa springfildkom o ramenu i jednim malim Zeiss-ovim dogledom u džepu, za mnom M'Kola s Popovim dogledom o jednom ramenu, čuturom za vodu o drugom, nožem za dranje kože, brusom, rezervnom kutijom metaka i tablama čokolade u džepovima, kao i s velikom puškom o ramenu, za njim je išao stari, noseći „Grafleks”, zatim Garik s filmskom kamerom i VanderoboMasai s kopljem, lukom i strelama. Rimljaninu rekosmo „zbogom”, i prođosmo kroz živu ogradu od trnja upravo kad je sunce provirivalo između bregova i bacalo svoje zrake na žitno polje, kolibe i plave bregove iza njih. To je obećavalo da će dan biti lep i vedar. Rimljaninov brat nas je vodio kroz neko gusto žbunje koje nas sve proguta; zatim kroz jednu retku šumu, posle uz jednu veliku uzbrdicu sve dok se ne nađosmo pri vrhu padine iza ruba poljane na

177 kojoj se nalazio naš logor. Onda smo izbili na jednu dobru, ravnu stazu koja nas je stupnjevito vodila natrag u one bregove iznad kojih se sunce još ne beše pojavilo. Ja sam uživao u ranom jutru, iako sam još uvek bio pomalo sanjiv, dok sam se kretao prilično mehanički i počinjao da razmišljam o tome kako smo mi veoma velika grupa za miran lov, premda je svaki njen član koračao prilično mirno, kad ugledasmo dve prilike kako nam idu u susret. Jedna je bila visokog, lepog čoveka s crtama lica sličnim Rimljaninovim, ali nešto manje otmen, koji je nosio togu, a o ramenu luk i tobolac sa strelama, a druga, iza njega, njegova žena, veoma lepa, veoma skromna, veoma ženstvena, koja je nosila nekakvu smeđu odeću od štavljenih koža, oko vrata ukras od koncentričnih bakarnih prstenova a oko članaka na rukama i nogama mnoštvo grivni od žice. Mi stadosmo, rekosmo „đambo” a Rimljaninov brat stupi u razgovor s tim naizgled-plemića koji je imao držanje nekog poslovnog čoveka na svom putu u kancelariju u centru grada. Dok su njih dvojica razgovarali brzo postavljajući jedan drugom pitanja i dajući još brže odgovore, ja sam posmatrao tu najsvežiju i najnevestinskiju ženu, koja je svojim poluprofilom bila okrenuta meni, tako da sam joj video kruškolike dojke i dugačke, pravilne crnačke noge, i sa najvećim zadovoljstvom proučavao njen lepi profil, sve dok se njen muž iznenada ne obrecnu na nju, a odmah zatim joj mirnijim tonom nešto objasni i naredi, te nas ona oborena pogleda obiđe i sama produži putem kojim mi besmo došli praćena našim pogledima. Izgledalo je da je njen muž nameravao da pođe s nama. Tog jutra on beše video velike crne antilope i sada, pomalo sumnjičav i očigledno nezadovoljan što ostavlja onu sad već nedoglednu ženu-nad-ženama, koju svi besmo upili očima, povede nas nadesno jednom drugom, dobro utabanom i ravnom stazom kroz šumu koja je podsećala na jesen kod kuće, i u kojoj ste mogli očekivati da ćete svakog časa isterati tetreba iz njegovog skrovišta i videti ga kako šiba uvis ka drugom bregu, ili se strmoglavljuje u dolinu. Ali umesto toga mi uplašismo jarebice, one prhnuše uvis i dok sam ih posmatrao kako lete, pomislio sam da su svi predeli ovoga sveta jedan isti predeo i da su svi lovci isti. Zatim smo pored staze ugledali jedan svež trag kudua i onda, dok smo išli kroz ranu jutarnju šumu, sada bez ikakvog žbunja, sa prvim zracima sunca koji su se probijali kroz drveće, naiđosmo na večno čudo – na tragove slonova, svaki je trag bio velik onoliko koliko možete da obujmite

178 rukama i zariven čitavu stopu duboko u šumskom prekrivaču, preko koga beše prešao i neki mužjak kudua putujući posle kiše. Dok sam gledao te ravnomerno utisnute velike tragove u toj prijatnoj šumi, pomislio sam da smo u davna vremena imali i mamute koji su, dok su se kretali preko bregova južnog Ilinoisa, ostavljali za sobom iste tragove. I to samo zato što je Amerika starija zemlja i što je najveća divljač izumrla. I dalje smo se kretali preko tog brega, ali sada idući po jednom prijatnom izbočenom platou i onda smo stigli i do ivice brda odakle se protezala jedna dolina a iza nje jedna dugačka i sa svih strana otvorena livada s nešto drveća u daljini, dok su se još dalje videli bregovi, a levo od njih još jedna dolina. Zaustavili smo se na ivici šume našeg brega i pogledali preko velike livade koja se protezala sve do neke vrste strmog travnatog bazena, na kraju omeđenog bregovima. Levo od nas bila su strma, obla, pošumljena brda sa krečnjačkim stenama koje su nekad izbile na površinu i počinjale od mesta na kome smo mi stajali a završavale se na početku doline, obrazujući tako još jedan niz bregova. Ispod nas, na desnoj strani, nalazila se jedna divlja pokrajina, razbijena na stenovite bregove i neravne livade koje su se završavale jednom strminom obraslom šumom što se protezala sve do onih plavih brda koje smo videli na zapadu iza koliba gde su živeli Rimljanin i njegova porodica. Ocenio sam da se naš logor nalazio pravo dole ispod nas i otprilike pet milja severno kroz šumu. Muž je stajao i razgovarao sa Rimljaninovim bratom objašnjavajući i pokretima ruku, da bi potkrepio svoju izjavu, kako je na drugoj strani doline s livadama video antilope na paši i da su po njegovom mišljenju pasle u gornjem ili donjem delu doline. Seli smo iza jednog zaklona od drveća i poslali Vanderobo-Masaija dole, u dolinu, da pogleda ima li nekih tragova. Kad se vratio saopštio nam je da tragova nema ni dole ka dolini ispod nas, ni prema zapadu, i tako smo saznali da su antilope pasle u gornjem delu doline s livadama. Sada se postavljao problem našeg kretanja po tom terenu, otkrivanja antilopa, prilaženja gornjem delu doline i pristupa na puškomet od divljači, a da pri svemu tome ne budemo primećeni. Sunce se pojavljivalo bacajući zrake preko bregova na začelju doline i sijalo na nas, dok je sve na samom začelju doline bilo u dubokoj senci. Rekoh ljudstvu da ostane gde je, u šumi, sem M'Kole i muža

179 koji su trebali da pođu sa mnom držeći se šume i stepenasto idući našom stranom prema dolini, sve dok ne stignemo do mesta iznad nje – da bismo bacili pogled u džep pregiba na gornjem delu i osmotrili ga dogledom ne bi li ugledali antilope. Vi se sada pitate kako je sve ovo prodiskutovano, razrađeno i shvaćeno i pored jezičke prepreke, a ja vam kažem da je to lako prodiskutovano i jasno shvaćeno kao da smo svi bili pripadnici neke konjičke patrole koji govore istim jezikom. Svi smo mi bih lovci, sem, možda, Garika, i čitava ta stvar je mogla da se razradi, shvati i moglo je da se dođe do slaganja u akciji bez upotrebe bilo čega drugog sem kažiprsta za razne znake i šake za upozorenje. Ostavismo ih i veoma pažljivo počesmo da se probijamo natrag kroz šumu da bismo stigli do potrebne visine. Zatim, kad smo dovoljno odmakli naviše i duž brega pod šumom otpuzali do jedno stenovito mesto i dok smo bili skriveni iza jedne stene, ja sam nabio šešir na oči da mi naočare ne bi odražavale sunce a M'Kola je klimnuo glavom i nešto progunđao shvativši izvodljivost poduhvata, onda smo dogledima osmotrili suprotnu stranu livade oko ruba šume i onaj džep na začelju doline – i tamo ih ugledasmo. M'Kola ih je video pre mene i povukao me za rukav. – Ndio, – rekoh. Onda sam ih zaustavljena daha posmatrao. Sve antilope su izgledale veoma crne, krupnih vratova i velike. Sve su imale one krivo sabljaste, unazad izvijene rogove. Nalazile su se daleko od nas. Neke su i ležale. Jedna je stajala. Izbrojali smo ih sedam. – Gde je mužjak? – šapnuh. M'Kola napravi pokret levom rukom i odbroja četiri prsta. Mužjak je bio jedan od onih u ležećem stavu u visokoj travi i zaista je izgledao mnogo veći od ostalih antilopa a rogovi su mu bili bogatiji i pod oštrijim uglom izvijeni. Ali gledali smo u jutarnje sunce i zato nam je bilo teško da ih dobro vidimo. Iza njih, sa brega koji je ograničavao dolinu, spuštala se neka vrsta vododerine. Sada smo znali šta nam valja činiti. Trebalo je vratiti se, preći preko livade što dalje od antilopa, kako nas ne bi videle, ući u šumu na najudaljenijem delu i onda se probijati kroz šumu sve do mesta iznad antilopa. Ali pre nego što im se prišunjamo trebalo je uveriti se da nema još koje antilope u šumi ili na onom delu livade preko koga smo morali da pređemo. Ovlažih prst i podigoh ga uvis. Sudeći po strani koja se hladila, izgledalo je da vetar duva niz dolinu. M'Kola podiže nešto suvog

180 lišća, zgužva ga i hitnu uvis. Lišće pade malčice prema nama. Vetar je bio povoljan i sad nam je još bilo ostalo da dogledima osmotrimo rub šume i pažljivo proverimo situaciju. – Hapana, – najzad reče M'Kola. Ali ja ništa nisam video i oči su me bolele od velike jačine sočiva moga dogleda. Trebalo je pokušati, rizikovati u šumi. Moglo se desiti da tamo naletimo na nešto i poplašimo antilope, ali ništa nam drugo nije ostajalo no da rizikujemo, da idući kroz šumu obiđemo antilope i izbijemo iznad njih. Vratismo se natrag, naniže, i upoznasmo ostale s našim planom. Od mesta gde su nas oni čekali mogli smo neprimećeni da pređemo dolinu s njenog gornjeg kraja; to i učinismo hodajući pognuto, ja bez šešira na glavi, gologlav kao i ostali, i tako prođosmo kroz visoku travu livade, pređosmo preko jednog duboko usečenog ali isušenog korita rečice koje se protezalo po sredini livade, zatim i preko nekog grebenja i dalje, preko travnate padine na drugoj strani, i najzad, držeći se ruba jednog prevoja doline, uđosmo u zaklon šume. Posle toga smo nastavili kroz šumu, pognuti, u koloni po jedan, nastojeći da dođemo do mesta iznad antilopa. Probijali smo se napred trudeći se da što bolje možemo idemo ukorak i što nečujnije. Iskustvo koje bejah stekao u lovu na krupnu rogatu divljač, u prikradanju oko planinskih grebena stadu koje pase na proplanku, stadu koga više nema kad se pojavite, beše me naučilo da ne verujem da će se i ove antilope nalaziti na mestu gde smo ih videli; a pošto smo se sada nalazili u šumi iz koje ih više nismo mogli videti, smatrao sam da je veoma važno da što pre dospemo iznad njih i da ja ne budem zadihan i drhtav u trenutku kad bude trebalo da pucam. Čuturica s vodom koju je nosio M'Kola zveckala je udarajući o metke u njegovom džepu i ja se zato zaustavih irekoh mu da je preda Vanderobo-Masaiju. Činilo mi se da nas je bilo mnogo za lov, ali svi su se kretali tiho kao zmije, a ja sam uz to bio preterano pouzdan i u sebe i u njih. Bio sam siguran da nas antilope ne mogu videti u šumi, niti nanjušiti. Najzad dođosmo do mesta koje se po mom dubokom uverenju nalazilo iznad antilopa, sa sigurnošću sam osećao da su one sada u pravoj liniji prema nama, zapravo ispod nas, u samom podnožju brega, ili još tačnije, u proređenom delu šume gde sada, po mom

181 računu, više nisu padali zraci sunca. Proverih pušku, obrisah naočare i istom maramicom upih znoj sa čela, ne zaboravljajući da tu upotrebljenu maramicu stavim u levi džep, da je ne bih ponovo upotrebio i tako zamaglio naočare. M'Kola, muž i ja krenusmo da se probijamo ka rubu šume, konačno smo puzeći stigli gotovo do same ivice vododerine. Između nas i livade bilo je još nekoliko drveta, a mi smo se zapravo nalazili iza jednog malog žbuna i jednog oborenog stabla, kad smo, podigavši glave, ugledali antilope na zatravljenoj čistini, na nekih tri stotine koračaji od nas – u senci, krupne i veoma crne. Oko nas je bila proređena šuma puna sunca, a kraj nas otvor jaruge. Dok smo ih posmatrali, dve stadoše na noge i dok su stajale činilo nam se da gledaju pravo u nas. S tog mesta je bilo mogućno pucati, ali razdaljina je bila krvavo velika da bi čovek bio siguran da neće promašiti, i dok sam tako ležao gledajući antilope, osetih kako me neko dodirnu za ruku. Bio je to Garik koji beše dopuzao za nama, i on mi sada grleno šapnu: „Piga! Piga, buana! Doumi! Doumi!” – govoreći mi da pucam, da je ono mužjak. Bacih kratak pogled iza sebe i ugledah sve ostale; jedan je ležao na trbuhu, drugi se oslanjao na ruke, a treći na kolena; Vanderobo-Masai je drhtao kao ptičar. To me razbesne i ja im rukom pokazah da legnu. Kažeš mužjak, prikane! E, moj brajko, pa M'Kola i ja smo ležeći ugledali jednog još većeg mužjaka nego što je taj tvoj. Dve antilope su nas posmatrale i ja spustih glavu, bojeći se da nisu opazile odsjaj s mojih naočara. Kad sam, sasvim polako, ponovo podigao glavu, zaklonio sam oči šakom. One dve antilope nisu više gledale u našem pravcu; nastavile su da pasu. Ali jedna se ponovo uspravi plašljivo i ja videh tu krupnu antilopu sa zabačenim rogovima u obliku jatagana, kako bulji u nas. Tada sam prvi put video crnu afričku antilopu. Ništa nisam znao o njima, čak ni to da li joj je vid oštar kao u divojarca koji vas vidi na svakoj razdaljini s koje ga i vi vidite, ili kao u mužjaka losa koji vas ne vidi na dvesta koračaji, sem ako se ne krećete. Nisam bio siguran ni kolike su u stvari, ali ocenio sam da nas razdvaja najviše tri stotine koračaji. Znao sam da bih mogao da je pogodim ako pucam iz sedećeg ili ležećeg stava, ali nisam znao gde da je gađam. Zatim se Garik ponovo oglasi: – Piga buana, piga! Okrenuh se kao da se spremam da ga tresnem po njušci. A i bilo bi mi mnogo lakše da sam to učinio. Stvarno nisam bio nervozan kad sam prvi put ugledao antilope, ali sad me je Garik nervirao.

182 – Daleko? – šapnuh M'Koli koji već beše dopuzao i sad ležao pokraj mene. – Da. – Pucati? – Ne. Dogledi. Obojica smo ih posmatrali koristeći se dogledima pažljivo. Ja sam video samo četiri antilope. A bilo ih je sedam. Ako je onaj na koga mi je ukazao Garik bio mužjak, onda su svi bili mužjaci. U senci su svi bili iste boje. Meni su svi rogovi izgledali veliki. Znao sam da se među divokozama svi divojarci drže zajedno, zbijeni u grupe, sve do kasne zime, kad se združuju sa ženkama; da u kasno leto u grupama viđate i mužjake-losove, pred vreme parenja, i da se kasnije i oni opet priključuju stadu ženki. Videli smo i čitavih dvadeset mužjakaimpale u grupi na Sereneji. U redu, onda, možda su to sve sami mužjaci, ali ja sam želeo da ulovim jednog dobrog, najboljeg među njima, i pokušah da se prisetim šta sam čitao o njima, no pamtio sam samo jednu glupavu priču o nekom čoveku koji je svakog jutra na istom mestu viđao istog mužjaka crne antilope, i nikad nije uspeo da ga ulovi. Sve čega sam mogao da se setim bio je jedan divan par rogova koje smo videli u kancelariji nadzornika lova u Aruši. A sad su se crne antilope nalazile preda mnom i ja sam morao dobro da odigram svoju ulogu i da ulovim najbolju. Nikad mi nije palo na pamet da Garik nikad nije video crnu antilopu i da o njima nije znao ništa više nego M'Kola i ja. – Suviše daleko, – rekoh M'Koli. – Da. – Hajdemo, – rekoh, zatim mahnuh ostalima da legnu, a nas dvojica počesmo da puzimo ka podnožju brega. Dopuzasmo najzad do jednog drveta i ja pogledah oko njega. Sada smo pomoću dogleda mogli sasvim jasno da im vidimo rogove, kao i ostale tri antilope. Jedna, koja je ležala, bila je najveća, a rogovi, dok sam ih posmatrao u silueti, izgledali su mi mnogo duži, bogatiji i izvijeniji nego kod ostalih. Proučavao sam ih, isuviše uzbuđen da bih se radovao dok sam ih posmatrao, kad začuh M'Kolin šapat: „buana”. Spustih dogled, pogledah i spazih Garika kako nam se približava puzeći na šakama i kolenima, ne koristeći se nikakvim zaklonom.

183 Pružih ruku s dlanom prema njemu i mahnuh mu da legne, ali on na to nije obraćao nikakvu pažnju već je nastavio da se kreće četvoronoške, i to upadljivo kao čovek koji se na rukama i kolenima kreće nekom ulicom grada. Videh jednu antilopu kako gleda prema nama, ili tačnije, prema njemu. Zatim još tri ustadoše. Onda ustade i ona velika, stade okrenuta bokom prema nama, a kad nam Garik priđe šapućući: „Piga, buana! Piga! Doumi! Doumi! Kubva sana”, antilopa okrete i glavu u našem pravcu. Sada nisam imao drugog izbora. Konačno su bile zaplašene i ja se ceo opružih ležeći potrbuške, skidoh pušku s ramena, oslonih se na laktove podupirući se palcem desne noge i okinuh ciljajući u središte mužjakovih pleća. Ali već pri samom prasku znao sam da nije dobro. Prebacio sam se. Sve antilope đipiše i stadoše gledajući oko sebe, no ne znajući odakle beše došao pucanj. Ponovo opalih na mužjaka i podigoh prašinu oko njega, a sve antilope počeše da beže. Bio sam na nogama dok je mužjak jurio, opalih i po treći put i on pade. Onda ustade, ja ponovo opalih, on se trgnu i zgrči. Ostale antilope projuriše pored njega, a ja opet okinuh i pojurih za njim. Onda ponovo opalih, on poče da se vuče, ja sam sada znao da je moj. M'Kola mi je pružao metke a ja sam ih nabijao u prokleti, vašljivi, uzani magacin spingfildke gledajući antilope kako mahnito jure preko vododerine. Mužjak je svakako bio naš. Video sam da mu je bilo veoma teško. Ostale su jurile naviše u šumu. Na toj strani je bilo sunca i tu su izgledale mnogo svetlije, a i onaj koga bejah pogodio takođe je izgledao svetliji. Ove antilope su zapravo bile tamnokestenjaste boje, a onaj koga bejah ustrelio bio je gotovo crn. Ali on nije bio sasvim crn i ja osetih da tu nešto nije u redu. Ugurah i poslednji metak u magacin, i dok je Garik pokušavao da me ščepa za ruku da bi mi čestitao, ispod nas se ukaza jedna jaruga koju ranije ne besmo videli, i iz nje u divljem trku počeše da izleću antilope. – Bože blagi, – pomislih. Sve su izgledale kao onaj koga bejah pogodio, i sad sam pokušavao da odaberem najvećeg. Sve su uglavnom ličile jedna na drugu i trčale su u gomili, a onda se pojavi i mužjak. Čak je i u senci bio crn kao ugljen, a kad izbi na sunce, sjajan, a rogovi ogromni, izvijeni unazad i crni, – ne rogovi, već dva ogromna jatagana čiji su mu vrhovi gotovo dodirivali sredinu leđa. To je bez svake sumnje bio mužjak. Gospode, kakav mužjak! – Doumi, – reče mi M'Kola na uho: – Doumi! Opalih na njega i on pri samom prasku pade. Zatim ustade, dok

184 su ostali u trku prolazili pored njega, pa se izduži, pa zgrči, i onda opet pojuri. Promašio sam ga. Zatim ga ugledah kako se gotovo po pravoj liniji kreće preko doline idući kroz visoku travu, i ja opet opalih a on mi se izgubi iz vida. Antilope su sada grebale uz breg pri začelju doline, uz breg desno od nas, uz breg u šumu na drugoj strani doline, raštrkane, ali krećući se veoma brzo. Sad kad sam video mužjaka, znao sam da su sve ostale bile ženke, uključujući i onu prvu koju bejah pogodio. Mužjak se više ne pojavi, ali ja sam bio sasvim siguran da ćemo ga pronaći tamo dole u visokoj travi gde sam ga video kako nestaje. Sve ljudstvo se sada nalazilo na okupu oko mene, te se ja prvo odbranih od rukovanja i povlačenja za palac i onda kao pomahnitali pojurismo naniže između drveća, sjurismo se niz vododerinu i izbismo na livadu. Moje oči, moja duša i sve u meni bilo je crno od onog mužjaka antilope i njegovih crnih jataganskih rogova, i zahvaljivao sam Bogu što sam pušku ponovo napunio pre nego što se on pojavio. Ali bio sam uzrujan dok sam pucao, sve vreme, i zato sam smatrao da ne smem da se dičim. Bio sam uzbuđen i pucao sam u „celu” životinju, umesto da gađam u pravo mesto i zato sam se stideo, ali ljudi su sad bili pijani od uzbuđenja. Ja sam hteo da idemo šetaćim korakom, ali njih niko nije mogao da zaustavi, i dok smo trčali podsećali su me na čopor pasa. Kad pređosmo preko onog džepa u dolini, gde smo prvi put ugledali sedam antilopa, i kad dospesmo iza onog mesta na kome sam mužjaka antilope izgubio iz vida, trava poče iznenada da biva sve veća i veća, pa i iznad naših glava, i svi usporismo. Tu naiđosmo na dve skrivene, isprane jaruge, deset do dvanaest stopa duboke, koje su se spuštale do jedne druge jaruge ili isušenog korita rečice, i ono što nam je iz daljine izgledalo kao gladak, zatravljen basen, sada se ispostavi da je veoma iskidan i teško prohodan kraj, obrastao u travuljinu od struka pa do preko glave visoku. Odmah nađosmo krvav trag koji je vodio na levo, preko rečnog korita, pa opet levo uz padinu brega ka začelju doline. Pomislih da je to trag prve antilope, ali izgledalo je da je razmak između ovih kopita veći nego što nam se činio korak one prve dok smo je odozgo, iz šume gledali kako se kreće. Napravio sam jedan krug tragajući za velikim mužjakom, ali u masi tragova nisam mogao da odredim njegov, a u visokoj travi i na razrovanom terenu bilo je teško odrediti u kome je pravcu nestao. Oni su svi išli po tragu krvi, ali to vam je izgledalo kao kad loše uvežbane ptičare terate da njuškaju po tragu jedne mrtve ptice, a oni

185 mahnitaju od želje da gone celo jato. – Doumi! Doumi! – rekoh im. – Kubva sana! Bik. Onaj veliki bik! – Da, – svi se složiše. – Evo! Evo! Trag krvi je vodio preko isušenog korita rečice. Najzad pođoh po tom tragu smatrajući da moramo goniti jednog po jednog i znajući da je ovaj prvi teško ranjen, a da drugi može i da pričeka. Ali, možda i nisam u pravu, pomislih, možda je ovo trag onog velikog mužjaka koji je verovatno skrenuo u visoku travu i prešao preko ovog isušenog korita dok smo mi trčali ovamo. Setih se da iranije ponekad nisam bio u pravu. Brzo smo tragali uzbrdo; trag je vodio u šumu, krvi je bilo dosta i videlo se da je nesmetano tekla; skrenusmo na desno verući se uz jednu strminu, a u samom začelju doline, među nekakvim velikim stenama, naletesmo na jednu antilopu. Probijala se između stena s naporom, ševrdajući i poskakujući. Odmah sam video da ova nije ranjena i da je, uprkos svojim unazad povijenim tamnim rogovima, ženka, što sam zaključio po njenoj tamno kestenjastoj boji. Ali to sam zapazio na vreme, upravo kad sam se spremao da pucam. Već sam počinjao da povlačim za oroz kad sam obarao pušku. – Manamouki, – rekoh. – To je ženka. M'Kola i ona dvojica rimskih vodiča se složiše sa mnom. Zamalo da opalim. Nismo prešli ni pet koračaji, kad pred nas izlete još jedna antilopa. Ali ova je pomamno mahala glavom i nije mogla da se probije između stena. Bila je teško ranjena, i ja se smirih, nanišanih pažljivo, opalih i prebih joj vrat. Priđosmo joj dok je ležala na jednoj steni; bila je to jedna krupna, tamno kestenjasta, gotovo crna životinja, crnih i unazad lepo izvijenih rogova, s po jednom belom belegom na brnjici i iza jednog oka: i trbuh joj je bio beo, ali to nije bio mužjak. M'Kola još uvek nesiguran, napipa joj jednu kratku, rudimentarnu bradavicu i reče „Manamouki”, pa žalosno zavrte glavom. Mužjak je bio ona velika antilopu koju mi je ukazao Garik. – Mužjak je tamo dole, – pokazah rukom. – Da, – reče M'Kola.

186 Mislio sam da ga pustimo da sasvim onemoća, ako je uopšte bio ranjen, pa tek onda da siđemo i da ga pronađemo. Zato rekoh M'Koli da napravi rezove za skidanje kože s glave, a starom da ostane iza nas i da je odere dok mi dole tragamo za mužjakom. Popih malo vode iz čuture. Osećao sam žeđ posle trčanja i veranja, a sunce sad već beše odskočilo i počinjala je vrućina. Zatim siđosmo i pređosmo na suprotnu stranu doline, s koje upravo besmo došli tragajući za ranjenom ženkom, i tamo dole, u visokoj travi, počesmo kružeći da tražimo trag onog mužjaka. Nismo mogli da ga pronađemo. Antilope su bežale u gomili kad su izletele iz one jaruge i svaki pojedinačni trag bio je isprepleten s mnoštvom ostalih i nejasan. Nađosmo nešto tragova krvi na peteljkama trave, na mestu gde sam ga prvi put pogodio, zatim se trag prekide, pa se opet pojavi na mestu na kome je drugi trag krvi skretao. Zatim se svi tragovi raštrkaše, kako su antilope bežale, šireći se kao lepeza uz uzvišeni deo doline, pa uz brdo, i onda ga opet izgubismo. Najzad otkrih krv na jednoj vlati trave, na pedeset koračaje dalje uz dolinu, iščupah je i podigoh. To je bila greška. Trebalo je da ih samo dovedem do tog mesta. Već su svi, sem M'Kole, gubili veru u postojanje tog mužjaka. Nije ga bilo tamo. On beše nestao. On beše iščezao. Možda nikad nije ni postojao. Ko je mogao da tvrdi da je to bio stvarni mužjak? Da nisam iščupao onu vlat trave poprskanu krvlju mogao sam da im vratim veru. Da su videli tu vlat među ostalima, vlat trave poprskanu krvlju, to bi bio dokaz. A ovako otrgnuta, njima nije značila ništa, sem meni i M'Koli. Ali to je bilo sve, nisam mogao da pronađem druge tragove krvi i oni su sada tragali s mnogo manje volje. Jedini mogući izlaz bio je u pretraživanju svake stope visoke trave i svake stope jaruga. Sad je bilo veoma toplo i oni su se samo pretvarali da tragaju. Priđe mi Garik. – Sve krava, – reče on. – Nema bik. Samo najveći krava. Vi ubi najveći krava. Mi našli to. Manje krava pobeglo. – O, ti, nanjušeni kučkin sine, – rekoh mu, zatim, koristeći se prstima, nastavih – Pazi. Sedam krava. Onda petnaest krava i jedan bik. Bik pogođen. Eto. – Sve krava, – reče Garik. – Jedna velika krava pogođena. Jedan bik pogođen.

187 To je zvučalo tako ubedljivo, da se oni složiše s tim i posle toga opet malo tragaše, ali ja sam video da gube veru u postojanje mužjaka. – Eh, da nešto imam jednog dobrog kera, – pomislih. – Samo jednog dobrog kera. Onda mi opet priđe Garik: – Sve sami krava, – reče on. – Vrlo veliki krava. – Ti si krava, – rekoh mu. – Vrlo velika krava. Ovo natera na smeh Vanderobo-Masaija, koji je već počinjao da deluje ubijeno i jadno. Rimljaninov brat se u pogledu postojanja mužjaka antilope držao s polunevericom, to sam jasno video. Što se tiče muža, on sada više nije imao poverenja ni u jednog među nama. Čisto sumnjam da je verovao da sam prošlu noć ulovio i onog kudua. Ali posle onog mog pucanja nisam mu ni zamerao. Priđe mi M'Kola: – Hapana, – reče on sumorno. A zatim: – Buana, vi pogodio ono bik? – Jesam, – rekoh. Jednog trenutka i sam posumnjah da je taj mužjak uopšte i postojao. Zatim, pre no što se oni povukoše, ja ponovo ugledah tog crnog, velikog, dugovratog lepotana i njegove veličanstvene dugačke rogove, videh ga kako galopira sa ostalima u krdu, znatno krupniji i viši od njih i crn kao najcrnji đavo pakla. I M'Kola ga je opet video kroz malo razređenu maglu neverice divljaka koji ne može da veruje u ono što više ne vidi. – Da, – složi se M'Kola. – Vidim ga. Vi pogodili njega. Ponovih ono: – Sedam krava. Ustrelio najveću. Petnaest krava, jedan bik. Pogodio toga bika. Svi za trenutak opet poverovaše i počeše da kruže po dolini tragajući, ali vera ugasnu čim sunce ponovo poče da ih prži a visoka trava da ih grebe. – Sve sami samcati krava, – reče Garik. Vanderobo-Masai klimnu glavom otvorenih usta. Osetih kako i mene obuzima utešna neverica. Naposletku, dođavola, bio je mnogo lakši stav ne tragati po tom suncu koje je žarilo taj džep bez hlada i po onom suncu na strmoj padini brega. Rekoh M'Koli da ćemo on i ja tragati na oba kraja doline, odrati onu glavu, pa da ćemo zatim opet samo nas dvojica sići u džep i naći mužjaka. Nema ništa od lova kad nema vere. Ja nisam imao prilike da ih vežbam; nisam imao moći da

188 ih disciplinujem. Da nije bilo zakona, upucao bih Garika i onda bi svi oni tragali, ili bi kidnuli. Verujem da bi tragali. Garik nije bio omiljen. On je prosto bio otrov. M'Kola i ja vratismo se natrag niz dolinu, prokrstarismo njom kao ptičari, kružili smo i pratili trag za tragom. Bilo mi je vruće i osećao sam veliku žeđ. Sad je sunce već ozbiljno peklo. – Hapana, – reče M'Kola. Nismo mogli da ga nađemo. Bio mužjak ili ženka, za nas je bio izgubljen. – A možda je to i bila ženka. Možda je i sve to bila samo glupost, – pomislih dopuštajući neverici da me teši. Još nam beše ostalo da pretražimo padinu brega desno od nas, zatim i ceo breg, pa da onu glavu odnesemo u logor i vidimo da li je Rimljanin nešto pronašao. Bio sam užasno žedan i ispraznih čuturu. Vode ima u logoru i tamo ćemo je uzeti, pomislih. Krenusmo uz brdo, i tamo iz jednog žbuna iskoči antilopa. Upravo kad sam hteo da okinem, videh da je i to ženka. Eto kako se kriju, rekoh u sebi. Moramo se vratiti po ljude i sve ponovo pretražiti; i u to začuh kako se stari dere kao da ga neko kolje: – Doumi! Doumi! – visokim, piskavim glasom. – Gde? – viknuh trčeći preko brega ka njemu. – Tamo! Tamo! – vikao je on pokazujući rukom prema šumi na drugoj strani začelja doline: – Tamo! Tamo! Eno ga! Tamo! Pojurismo dalje kao bez glave, ali mužjak nestade iz vida u šumi na padini brega. Starac nam je rekao da je to bila jedna ogromna antilopa-mužjak, crne boje, velikih rogova, i da je prošao pored njega na razdaljini od desetak koračaji, da je ranjen na dva mesta, u trbuh i u gornji deo sapi, teško ranjen, ali da se brzo kretao preko doline, preko odronjenog kamenja a zatim uzbrdo. Znači, pogodio sam ga u utrobu, pomislih. A kad je bežao, onaj drugi metak sam mu sjurio u stražnjicu. Bio je na zemlji, u teškom stanju, i mi smo ga izgubili. Onda, kad smo i ne znajući prošli pored njega, on je đipio i utekao. – Hajdemo, – rekoh. Sada su svi bili uzbuđeni i spremni da pođu, a stari je neprestano brbljao o mužjaku dok je presavijao odranu kožu s glave ubijene

189 antilope i posle i samu njenu glavu na svoju sopstvenu, i mi krenusmo preko onih stena pa naviše, pretražujući čitav gornji deo padine brega. Tamo gde je stari pokazao rukom naiđosmo na veoma veliki trag antilope, na široke otiske kopita, trag je vodio stepenasto u šumu, a pored njega je bilo i krvi, dosta krvi. Pratili smo ga brzo nadajući se da ćemo ga iznenaditi i upucati, i to traganje je sada bilo lako, jer kretali smo se po hladu drveća a i krvi je bilo dosta. Ali on se i dalje verao, išao krivudavo i postepeno oko brega, išao brzo. Pratili smo sasvim svež trag krvi, jarko crven i vlažan, ali njega nikako nismo stizali. Ja nisam stalno gledao u trag, već sam uglavnom osmatrao okolinu ispred sebe misleći da ću ga ugledati kako zastaje da bi se osvrnuo, ili kako leži, ili kako briše kroz šumu, dok su M'Kola i Garik pratili trag uz pomoć svih ostalih, sem starog koji je posrtao pored njih noseći na svojoj sopstvenoj sedoj glavi lobanju antilope i kožu odranu s nje. M'Kola mu beše prebacio preko ramena praznu čuturu, a Garik filmsku kameru. Bio je to veliki napor za tog starog čoveka. Sad naiđosmo na mesto na kojem se mužjak očigledno odmarao i osmotrismo trag njegovih zadnjih nogu; ugledasmo jednu malu lokvu krvi na steni na kojoj je stajao iza nekakvog žbunja, i ja opsovah vetar koji je duvao u pravcu našeg kretanja i nosio napred naš miris. Bio je to dosta jak vetrić i ja sam sada bio siguran da nam se neće pružiti prilika da ga iznenadimo, jer znao sam da će sve živo ispred nas što može da se kreće bežati od našeg mirisa dogod bude moglo da se kreće. Pomislih da bi možda bilo dobro da M'Kola i ja pokušamo da idemo napred zaobilaznim putem dok ostali tragaju, ali kretali smo se brzo, krv je stalno bila sveža i jasno se videla na kamenju, opalom lišću i travi, a bregovi su za nas bili i suviše strmi da bismo mogli da kružimo po njima. Prosto, nisam video na koji bismo ga način mogli izgubiti. Onda nas on povede za sobom naviše u nekakav stenovit, jarugama ispresecan kraj gde je traganje bilo sporo a veranje teško. Pomislih da ćemo ga ovde iznenaditi, da ćemo naleteti na njega u nekoj od ovih jaruga, ali sitne kapi krvi sada više nisu bile onako jarko crvene i videle su se oko velikog odronjenog kamenja, na stenama sve više i više iznad nas i, prateći ih, stigosmo i do kraja traga krvi, do neke vrste stenovitog ruba brega ispod vrha. Mora da se odavde vratio natrag, naniže. Iznad ruba je bila velika uzbrdica, velika i za njega da bi se uzverao do samog vrha brega. Nije mu bilo

190 druge nego da se vrati dole. Ali kako se spustio? Niz koju vododerinu? Ljude sam poslao da tragaju niz tri jedina mogućna puta a ja sam se popeo na onaj stenoviti rub pokušavajući da ga odatle ugledam. Nisu mogli da pronađu ni kapi krvi, a onda Vanderobo-Masai viknu odozdo s moje desne strane da je pronašao krv i mi se spustimo do tog mesta, te je i sami ugledasmo na jednoj steni a zatim i ceo trag već sasušenih i isprekidanih crvenih tačkica, koji je vodio naniže niz strmu padinu do livade ispod nas. Bio sam ohrabren kad sam video da je krenuo niz brdo; a na livadi, u njenoj gustoj travi do kolena, traganje opet postade lako, jer dok se kretao, trbuhom je dodirivao travu, i, kad biste se, izgubivši trag, sagnuli i razmicali travu da ga ponovo nađete, na njenim vlatima je uvek bilo sitnih tačkica krvi. Ali krv je sada bila sasušena i mrka i ja sam po tome zaključio da smo izgubili dosta vremena na bregu, dok smo morali da mu dopuštamo da nas stenovito rubi. Konačno njegov trag pređe preko onog isušenog korita rečice odakle smo toga jutra prvi put ugledali livadu, i nastavi da se proteže u kosi, retko pošumljen predeo na njenoj suprotnoj, udaljenoj strani. Na nebu nije bilo oblaka i ja sada opet osetih sunce, i to ne samo kao jaru, već kao neki ubistveno težak teret koji mi je pritiskao glavu, a bio sam i veoma žedan. Bilo je nesnosno vruće, ali vrućina nas nije mučila, nego težina sunca. Garik beše odustao od ozbiljnog traganja i njegov doprinos opštim naporima sastojao se samo od teatralnih uspeha u pronalaženju tragova krvi kad bismo ih M'Kola i ja izgubili. On se više nije bavio stalnim, mehaničkim traganjem, već se uglavnom odmarao i odmor povremeno prekidao napadima traganja. Vanderobo-Masai je bio nekoristan kao ptica-kreštalica i ja rekoh M'Koli da mu utrapi veliku pušku, kako bismo imali bar neke vajde od njega. Rimljaninov brat očigledno nije bio lovac, a muž nije bio mnogo zainteresovan. Ni on mi nije ličio na lovca i dok smo se, tako, vukli po tragu idući sada po tvrdom, od sunca spečenom zemljištu, prekrivenom kratkom travom po kojoj su se videle sada samo crne tačkice krvi i crne mrljice, Rimljaninov brat, Garik i VanderoboMasai počeše jedan po jedan da otpadaju i da sedaju u hlad razbacanog drveća. Sunce je užasno peklo a kako smo morali da tragamo pognutih glava, presavijeni u struku, mozak mi je i pored maramice na potiljku i vratu, sevao od bolova.

191 M'Kola je tragao polako, postojano i bio je sav predan rešavanju tog problema. Njegova gola, ćelava glava sva se sijala od znoja, a kad mu se znoj slivao u oči, on bi iščupao malo trave, uzeo je u obe šake i njome brisao znoj sa čela i crnog ćelavog temena. Nastavismo polako. Uvek sam se kleo Popu da sam bolji tragač od M'Kole i da ću ga uvek nadtragati, ali sada shvatih da sam ranije baš kao i Garik pravio neku vrstu pozorišta kad sam pronalazio izgubljen trag krviranjene divljači i da je u neprekidnom i upornom traganju – ovog puta po žezi, ispod strašnog sunca, zaista strašnog, tako da osećate šta vam sve radi s glavom, kako vam je kuva kao u paklu – u traganju po kratkoj travi na tvrdom zemljištu, – gde je mrljica krvi samo jedan suv i crn mehurić na vlati trave koji je teško pronaći, kad morate da pronađete sledeću crnu tačkicu možda tek čitavih dvadeset koračaji dalje od onoga koji stoji pored poslednje otkrivene i čeka vas da pronađete sledeću, i tako dalje, jedan na jednoj, drugi na drugoj strani traga, kad jednom stabljičicom pokazujete svom partneru na novu tačkicu krvi da ne biste morali da govorite, i tako sve dok opet ne izgubite trag, mada naoko budno držite poslednju tačkicu i obojica ste ostavili markacije da biste je ponovo pronašli, dajete znake podignutom rukom, – usta mi isuviše beše suva da bih mogao da govorim – a jara treperi i svetluca iznad zemlje, dok se vi sada ispravljate da biste malo odmorili leđa što vam sevaju od bola i gledate ispred sebe, – da je M'Kola u svemu tome nesravnjivo bolji čovek od mene i bolji tragač. Moram reci Popu, pomislih. U tom trenutku M'Kola napravi jednu šalu. Usta su mi bila toliko suva da mi je bilo teško da govorim. – Buana, – reče M'Kola gledajući me dok sam se ispravljao i šakom povlačio po vratu da ga oslobodim grča. – Da? – Viski? – upita i pruži mi pljosku. – O, kopile jedno, – rekoh engleski, a on se prigušeno nasmeja i zatrese glavom. – Hapana viski? – Varvarine, – rekoh mu na svahilskom. Ponovo počesmo da tragamo, M'Kola je tresao glavom i bio veoma veseo, očigledno lepo zabavljen svojom šalom, a nešto malo kasnije uđosmo u višu travu i opet nam bi lakše. Prešli smo čitavu

192 poluotvorenu pokrajinu koju smo toga jutra videli s brega i sad smo se spuštali niz padinu idući za otiscima kopita koji su se vraćali u visoku travu. U toj visokoj travi otkrih da kad zažmirim mogu lepo da vidim njegov trag koji on beše napravio dok se grudima probijao kroz travu i zato brzo produžih napred bez praćenja traga krvi, što M'Kolu zapanji; ali onda opet izbismo na veoma kratku travu i kamenjar – i sada traganje postade još teže. Sad više nije mnogo krvario, sunce i žega su mu sigurno osušili rane i samo smo s vremena na vreme otkrivali male zvezdaste mrlje krvi na stenovitom tlu. Garik nam priđe i napravi nekoliko sjajnih otkrića tamnih tačkica pa onda sede ispod jednog drveta. Pod drugim drvetom ugledah jadnog starog drugara Vanderobo-Masai koji je obavljao svoju prvu i poslednju dužnost puškonoše. Ispod trećeg je sedeo stari s lobanjom antilope pored sebe, kao simbolom nekog mističnog rituala, dok su mu čutura i kamera visile o ramenu. M'Kola i ja produžismo da tragamo veoma polako i marljivo preko tog dugačkog kamenitog nagiba, pa onda malo natrag i naviše kroz jednu drugu livadu s razbacanim drvećem, iz koje uđosmo u jedno dugačko polje na čijem se kraju nalazila gomila odronjenog kamenja. Na sredini tog polja sasvim izgubismo trag, posle čega smo kružili njime i tragali gotovo dva časa pre nego što ponovo nađosmo krv. To je zapravo učinio stari; on je pronašao tragove krvi pored kamenja, pola milje desno od nas. On beše otišao tamo na svoju ruku, pretpostavivši da bi to i onaj mužjak učinio. Stari je bio lovac. Zatim smo tragali za mužjakom veoma polako, prešavši celu milju preko kamenjara. Ali dalje nismo mogli. Teren je bio i suviše težak za pronalaženje tragova, a krv više nikad ne videsmo. Zatim smo tragali na osnovu naših različitih teorija o tome kojim se pravcem mužjak kretao, ali taj kraj je bio i suviše prostran, a mi nismo imali sreće. – Ne dobro, – reče M'Kola. Ja se ispravih i odoh u senku jednog velikog drveta. Tu sam se osećao kao u hladnoj vodi, a i vetrić mi je hladio kožu kroz mokru košulju. Mislio sam na mužjaka i proklinjao čas kad sam ga pogodio. Sad je on bio ranjen i za mene izgubljen. Verujem da je stalno držao desno i da je izišao iz te pokrajine. Ni jednog trenutka nije pokazivao težnju da se kružnim putem vrati. Noćas će uginuti, mislio sam, a hijene će ga pojesti, ili, što bi bilo još gore, hijene će ga napasti pre

193 nego što ugine, živom će mu pregristi nožnu žilu i razvući utrobu. Prva koja bude otkrila trag krvi pratiće ga – sve dok ne pronađe i ranjenog mužjaka-kudu. Onda će pozvati i druge. Osećao sam se kao najobičniji kučkin sin što ga nisam ubio, već samo ranio. Uvek sam laka srca ubijao svašta, svaku životinju, ako bi je ubio na mestu; sve su one morale da umru, i kad god bih se upetljao u neki lov, a to sam sve vreme radio, pa bilo to noću ili danju, u sezoni ili van sezone, bio sam veoma pažljiv i precizan i uopšte nisam osećao krivicu. Meso smo jeli, a kože irogove čuvali. Ali zbog tog mužjaka-antilope osećao sam se više nego jezivo, osećao sam pravu muku. Osim toga, želeo sam da ga imam. Krvavo sam žudeo za njim, želeo sam ga više nego što bih to mogao da priznam. Dakle, pratili smo ga dok smo mogli. Prilika da ga ulovimo pružila nam se na samom početku, kad je ležao u travi i kad smo prošli pored njega dok je bio skriven. To nam je promaklo. Ne, naša najbolja šansa, jedina šansa koju jedan čovek s puškom može ikad da očekuje, bila je onog trenutka kad sam pucao i kad sam gađao u celu životinju, umesto da nišanim na pravo mesto. Bila je to moja sopstvena vašljiva greška. Bio sam kučkin sin što sam ga pogodio u stomak. Do toga je došlo zbog onog prevelikog samopouzdanja koje imamo u nekim stvarima kojima smo vični i zato propustimo da učinimo jedan od koraka u čitavom nizu. Dakle, izgubili smo ga. Sumnjao sam da na ovome svetu postoji i ker koji bi mogao da traga za njim po toj žezi. To je još uvek bila jedina šansa. Izvadih rečnik i upitah starog ima li nekih pasa kod Rimljanina. – Ne. – reče stari: – Hapana. Napravismo jedan veoma veliki krug, a Rimljaninovog brata i onog muža poslao sam drugim kružnim putem. Ne nađosmo ništa, ni traga, ni otiska kopita, ni krvi, i ja rekoh M'Koli da krećemo u logor. Brat i muž su otišli uz dolinu da uzmu meso ženke-antilope koju besmo ubili. Bili smo poraženi. M'Kola i ja smo išli napred a ostali za nama, i tako pređosmo preko treperave jare u dugoj dolini, zatim se spustismo preko isušenog korita rečice, pa onda prođosmo kroz prijatnu hladovinu šume. Dok smo se kretali kroz šumu ispresecanu hladom i suncem, po njenom glatkom i sunđerastom tlu, napustivši stazu i izabravši prečicu, ugledasmo na manje od stotinu koračaji od nas jedno stado antilopa koje je stajalo među drvećem i gledalo u nas. Otkočih pušku i potražih najbolji parrogova. – Doumi, – šapnu mi Garik. – Doumi kubva sana!

194 Pogledah u pravcu u kome je pokazivao rukom. Bila je to jedna veoma velika antilopa, ženka tamnokestenjaste boje, s belim belegama na glavi, belim trbuhom, krupne građe i fino povijenim parom rogova. Stajala je bokom okrenuta prema nama gledajući okrenute glave u našem pravcu. Pažljivo osmotrih celo stado. Sve su bile ženke, očigledno ona grupa antilopa čijeg sam mužjaka ranio i izgubio, one behu prešle na breg i tu se ponovo skupile u stado. – Idemo u logor, – rekoh M'Koli. Kad krenusmo dalje, antilope poskočiše i projuriše pored nas sekući stazu pred nama. Pri svakom dobrom paru rogova ženki koje su promicale, Garik je govorio: „Mužjak, buana. Veliko, veliko mužjak. Pucajte, buana. Pucajte, oh, pucajte!” – Same ženke, – rekoh M'Koli kad su prošle pored nas bežeći kroz suncem poškropljenu šumu. – Da, – složi se on. – Stari, – rekoh. Starac mi priđe. – Daj to vodiču da on nosi, – rekoh. Stari spusti glavu antilope. – Ne, – reče Garik. – Da, – rekoh ja. – I to jedno sasvim krvavo „da”. Nastavismo kroz šumu ka logoru. Osećao sam se bolje, mnogo bolje. Tokom celog tog dana nisam ni jedanput pomislio na moja dva kudua; sad smo se vraćali kući gde su me oni čekali. Povratak mi je izgledao duži, mada je vraćanje novom stazom obično kraće. Sve vreme su me kosti bolele od zamora, glava kao da mi je bila skuvana, a žeđ veća nego ikada ranije. Dok smo hodali kroz šumu jednog trenutka naglo zahladne. Jedan oblak beše zaklonio sunce. Iziđosmo iz šume, spustismo se na zaravan i ugledasmo onu živu ogradu od trnja. Sunce je sad bilo iza jednog velikog niza oblaka, a ubrzo zatim teški i crni oblaci prekriše celo nebo. Pomislih da je ovo možda bio poslednji vedar i vreo dan, neobična omorina pred kišu. Ali prvo sam pomislio samo kad bi pala kiša onda bi se na zemlji videli tragovi i mi ne bismo izgubili onog mužjaka; zatim, posmatrajući crne, vunaste oblake koji su tako brzo prekrili nebo, rekao sam u sebi ako želimo da se priključimo našem glavnom ljudstvu i opremi i da uspemo da se kolima prebacimo onom deonicom uz deset milja crnog pamuka na putu za Handeni, onda bi

195 bilo bolje da odmah krenemo. Pokazah rukom na nebo. – Lošo, – složi se M'Kola. – Da idemo u logor buana kubve? – Bolje. – Zatim, prihvatajući odluku, živo. – Ndio. Ndio. – Idemo, – rekoh. Kad smo stigli do žive ograde i kolibe, mi brzo rasturismo logor. Tu nas je već čekao jedan trkonoša iz našeg poslednjeg logora koji beše doneo jedno pisamce, napisano pre nego što su P.O.M. i Pop otišli, i moju mrežu protiv komaraca. U pismu nije bilo nikakvih vesti, samo su nam želeli srećan lov i javljali da polaze. Popih malo vode iz jedne od naših mešina, sedoh na kantu za benzin i pogledah u nebo. Savest mi nije dopuštala da rizikujem, nismo smeli više da se zadržavamo. Kad bi nas ovde uhvatila kiša ne bismo bili u stanju ni druma da se dokopamo. A kad bi nas jaka kiša uhvatila na drumu – tek u iduće godišnje doba bismo mogli da krenemo na obalu. To su nam rekli i Pop i onaj Austrijanac. Morao sam da idem. To je bilo rešeno i zato nije imalo smisla ni da razmišljam o tome koliko sam želeo da ostanem. Bio sam toliko umoran da mi je bilo lako da donesem takvu odluku. Ljudi su sve tovarili u kola i svako je skidao svoj deo mesa sa štapova poređanih oko vatre. – Buana, zar nećete da jedete? – upita me Kamau. – Ne, – rekoh. A zatim na engleskom: – Krvavo sam umoran. – Jedite. Vi ste gladni. – Kasnije, u kolima ću. M'Kola prođe pored mene sa svojim teretom, a njegovo široko, pljosnato lice opet je bilo bez ikakvog izraza. Ono bi mu živnulo jedino u lovu ili pri nekoj šali. Nađoh limenu šolju pored vatre i doviknuh mu da mi donese viski; kad izvadi iz džepa pljosku s viskijem, njegovo bezizrazno lice se oko očiju i usana nabra u osmeh. – S vodom bolje, – reče on. – Ti si jedan crni Kinez. Svi su užurbano radili a Rimljaninove dve žene behu izišle iz kuće, stajale malo po strani i gledale kako ljudi nose stvari i tovare ih u kola. Bile su lepuškaste, lepo građene, stidljive ali ipak zainteresovane za ono što se odvijalo pred njima. Rimljanin se još ne beše vratio. Bilo mi je teško da tek tako odem, a da mu prethodno

196 ništa ne objasnim. Rimljanin mi je bio veoma drag i visoko sam ga cenio. Popih jedan dobar gutljaj viskija s vodom i pogledah ona dva para rogova kudua koji su bili prislonjeni na zid kokošarnika. S belih, lepo odranih lobanja, rogovi su se dizali u blagim spiralama; širili se, pa uvijali jednom, pa još jednom i zatim u finom luku završavali onim glatkim, slonovači sličnim vrhovima. Onako naslonjen na zid kolibe, jedan par je bio uži i viši. Drugi je bio skoro isto toliko visok, ali raskošniji i teži. Imali su boju jezgra crnog oraha i bilo je divno gledati ih. Priđoh toj strani kolibe i postavih svoju springfildku uspravno između njih; puška je bila manja. Kad se Kamau vrati po nov teret, rekoh mu da mi donese kameru i zatim ga postavih pored rogova da i njega snimim. Posle toga ih je on podigao – svaka glava mu je bila jedan tovar – i odneo u kola. Garik je glasno i držeći se kao petao govorio nešto Rimljaninovim ženama. Koliko sam ja mogao da razumem, nudio im je prazne benzinske kante u zamenu za izvesnu stvarčicu. – Dođi ovamo, – pozvah ga. On mi priđe držeći se i dalje kao dasa. – Slušaj, – rekoh mu engleski. – Ako ja uspem da okončam ovaj safari a ne zviznem te po njokalici, ’leba mi to će biti jezivo čudo. A ako te zviznem, da znaš da ću ti rascopati tu tvoju odvratnu njušku. To je sve. Nije razumeo ni jednu reč, ali moj ton mu je bio jasniji nego što bi mu bilo ma šta drugo što bih izvukao iz rečnika da mu kažem. Ustadoh i rukom dadoh znak ženama da mogu uzeti prazne kante za benzin i sanduke. Neka sam proklet ako ne bih bio u stanju da imam nešto s njima, da sam dopustio Gariku da kod njih zaigra. – Idi u kola, – rekoh mu. – Ne, – dodadoh kad on uze jednu od kanti da im je da: – idi u kola. On ostavi kantu i ode do kola. Sad je sve bilo spakovano, a mi spremni za polazak. Rogovi su vijugavo štrčali iz zadnjeg dela automobila, privezani za ostali teret. Jednu kožu kudua i nešto novca za Rimljanina dao sam dečaku. Onda uđosmo u kola. Ja sam sedeo napred sa Vanderobo-Masaijem. Iza nas su sedeli M’Kola, Garik i onaj trkonoša, čovek iz starčevog sela pored druma. Stari je sedeo zguren pozadi, na stvarima, pod samim krovom.

197 Mahnusmo i krenusmo vozeći pored većeg dela Rimljaninovog domaćinstva, pored starijeg i ružnijeg dela gde su pekli gomile mesa na vatri od oblica, kraj staze koja se protezala od reke do kukuruznog polja. Sekli smo na desno, potočić beše opao, obale suve, a ja se okrenuh i bacih još jedan pogled na polje, Rimljaninove kolibe i onaj ograđeni deo gde smo logorovali, na plave bregove, sada sure pod oblačnim nebom, i bi mi veoma krivo što nisam video Rimljanina da mu objasnim zašto smo morali ovako da odemo. Zatim smo brzo vozili kroz šumu držeći se našeg traga i nastojeći da pre mraka iziđemo iz nje. Imali smo dve nezgode na močvarnom terenu a Garik je pri tome izgleda bio u stanju velike histerije, izdavao je naređenja i davao uputstva oko sebe dok smo mi sekli žbunje i kopali lopatama, te mi jednog trenutka bi sasvim jasno da najzad moram da ga tresnem. Prosto je tražio batine kao neko raskalašno derište. I Kamau i M’Kola su mu se smejali. Izigravao je pobedonosnog vođu koji se vraća kući posle nekog pohoda. Pomislih – kakva šteta što sada nema na glavi one nojeve peruške. Kad smo se jednom zaglibili i kad sam ja radio lopatom, a on visio iznad mene u besnilu davanja saveta i izdavanja naređenja, ja sam ga, kao slučajno, drškom lopate tako munuo u stomak da je on seo. Nisam se ni okrenuo da ga vidim, a M’Kola, Kamau i ja nismo smeli da se pogledamo da ne bismo prsnuli u smeh. – Ja sam ranjen, – reče on zapanjeno, stajući ponovo na noge. – Nikad nemoj da stojiš pored čoveka koji radi lopatom, – rekoh mu engleski. – To je mnogo opasno. – Ja sam ranjen, – reče Garik držeći se za stomak. – Protrljaj ga malo, – rekoh mu i protrljah se po stomaku da mu pokažem kako da radi. Svi ponovo uđosmo u kola a meni poče da biva žao tog jadnog, prokletog, nekorisnog i teatralnog kopilana, i zato rekoh M'Koli da bih popio jednu bocu piva. On pronađe jednu, pozadi, među stvarima, i pruži mi je; sada smo prolazili kroz onu pokrajinu koja je ličila na jelenski park; otvorih bocu i počeh da je polako ispijam. Osvrnuh se i videh da je Gariku sada opet dobro; opet je puštao jeziku na volju. Trljao je stomak i čini mi se da im je pričao kakav je on dasa i da nije osetio nikakav bol. Osetih kako me stari gleda sa svog mesta ispod krova dok ja pijem pivo. – Stari? – rekoh.

198 – Da, buana. – Poklon, – i pružih mu bocu s onim što u njoj beše ostalo. A nije mnogo ostalo, sem pene i nešto malo piva. – Pivo? – upita me M'Kola. – Tako mi Boga, daj, – rekoh. Mislio sam na pivo i u sećanje mi se vrati ona godina, jedno proleće kad smo planinskim drumom odšetali do Bains-de-l'Alliaz-a, kako smo se takmičili u pijenju piva, kako nismo uspeli da dobijemo tele, kako smo se te noći vraćali kući oko planine, dok je mesečina padala na polja narcisa, kako smo bili pijani i razgovarali o tome na koji bi se način mogla opisati ona svetlost na onom bledilu, kako smo pili crno pivo sedeći za drvenim stolovima pod lozom visterije u Egleu gde smo došli preko Doline Rone s pecanja stokalpera, i dok je cvetao divlji kesten Čink i ja smo se vratili na diskusiju o pisanju i o tome da li bi ih mogli uporediti sa voštanim svećnjacima. Gospode, baš smo vodili krvave razgovore o literaturi; bili smo jezivo literarno nastrojeni odmah posle rata, a kasnije se dobro pivo moglo naći u ponoć kod Lipp-a posle meča Mascart-Ledoux u Cirque de Paris-a ili Routis-Ledoux, ili posle ma koje druge velike bokserske bitke u kojoj izgubite glas ali ste još uvek isuviše uzbuđeni da biste želeli da se vratite kući; ali pivo sam tih godina odmah posle rata uglavnom pio sa Činkom i u planinama. Zastave za pešadiju, stene za planinare, za engleske pesnike pivo, jako pivo za mene. Takav je onda bio Čink, onda je on citirao Roberta Grejvsa. Prerasli smo neke zemlje i otišli u druge, ali još uvek je popiti pivo posebni užitak. To je znao i stari. Video sam to u njegovim očima kad me je prvi put gledao kako pijem. – Pivo, – reče M'Kola. On je otvorio bocu a ja sam gledao tu park-zemlju, osećao pod nogama vrelinu motora, Vanderobo-Masai, snažan kao uvek, pored mene; Kamau gleda u brazde koje su ostavili gumeni točkovi na zelenoj rudini, a ja sada s nogama u čizmama van automobila da mi se rashlade, pijem pivo i žalim što moj stari drugar Čink nije pored mene. Nosilac vojnog krsta, kapetan Erik Edvard Dorman-Smit, na službi u Petom pešadijskom Njegovog Veličanstva. Da je on sad bio pored mene, mogli bismo da diskutujemo o tome kako opisati ovu jelensko-parkovsku pokrajinu i da li je dovoljno reći samo jelenski park da bi se ona opisala. Pop i Čink su bili veoma slični. Pop je bio

199 stariji i tolerantniji za svoje godine i s njim se moglo na isti način drugovati. Od Popa sam učio, dok smo Čink i ja zajednički otkrivali jedan dobar deo sveta, a onda su se naši putevi dobrim delom razišli. Ali onaj prokleti mužjak-antilopa. Trebalo je da ga ubijem; no pucao sam u trku. Da bih ga uopšte mogao pogoditi na taj način, nije mi bilo druge nego da ga celog uzmem kao metu. Da, kopile jedno, a šta ćemo sa onom ženkom antilope koju si dvaput promašio, koja ti se lepo namestila svojim bokom, koju si gađao iz ležećeg stava? Je li i to bilo pucanje u trku? Nije. Da sam prošlu noć otišao u krevet, to mi se ne bi desilo. Da sam očistio cev i obrisao ulje, ne bih se prvi put prebacio. Iz istog razloga sam se kod drugog metka podbacio. Svaka prokleta stvar je vaša sopstvena greška, ako nešto vredite. Verovao sam da umem da pucam iz lovačke puške bolje nego što sam umeo, i zbog tog svog gledišta izgubio sam dosta para, ali znao sam, hladno i nepristrasno, da u lovu na divljač umem da baratam puškom isto onako dobro kao bilo koji drugi kučkin sin na ovome svetu. Tako mi pakla, i umeo sam. Pa šta? Zato sam jednog mužjaka antilope i pogodio u trbuh i dopustio da mi umakne. Da li sam ja stvarno umeo da gađam onako kako sam mislio da umem? Nego šta. A zašto sam onda promašio onu ženku? Dođavola, pa svakom se ponekad dogodi da promaši. Krvavu ti pilulu, pa promašaji nisu tvoj posao! Ko si ti, dođavola? Moja savest? Slušaj, s mojom savešću je sve u redu. Ja tako dobro znam kakve sam ja sorte kučkin sin a znam i to da nisam bezveznjak, i da znam šta znam. Da nisam morao da napustim ono mesto i krenem dalje, ukokao bih ja jednog mužjaka antilope. Ti znaš da je Rimljanin lovac. Da tamo ima još jedno stado. Šta mi je trebalo da bančim celu noć? Zar se tako lovi? Dođavola, ne. Napraviću ja nekako još koju paru i kad se budemo vratili ovamo, kamionima ćemo doći u starčevo selo, pa ćemo se na njih utrpati s nosačima i onda tu neće biti nikakav auto da nas radi kako on hoće, nosače ćemo poslati natrag a logor će nam biti gore kraj potoka, iznad Rimljaninove kuće, pa ćemo onda polako, kao ljudi, da lovimo po tom kraju, tu ćemo lepo živeti i ići u lov svaki dan; ponekad ćemo i dići sve četiri i pisati nedelju dana, ili pola dana svaki dan, ili svaki drugi dan, i upoznaćemo tu pokrajinu onako kao što sam ja znao onaj kraj oko jezera gde smo živeli dok smo bili deca. Ja bih onda gledao bivole kako pasu tamo gde žive, a kad bi slonovi prolazili kroz šume na bregovima, mi bismo ih videli i posmatrali kako lome grane i ne bismo morali da pucamo, a ja bih leškario na opalom lišću i gledao kudue kako izlaze na pašu i ni pušku ne bih opalio, sem ako