Ernest Hemingway - Zeleni bregovi Afrike

50 pa promašio; te zašto mu ne stiže ni jedno pismo; te da je vodič tom prilikom rekao da je to kongoni, on zna da je vodič ili neko od vodiča to rekao – ali ništa od toga Karlo nam nije ispričao, već samo: „Kako vi kažete”, – i to pomalo očajno. – More, ud’ri brigu na veselje, burazeru, – rekoh. – Hajde, razvedri se. – Ali ja sam vedar. Šta ti je? – Trgni jedno piće. – Nije mi do pića. Dođavola, meni je stalo samo do toga da ulovim jednog prokletog kudua. Kasnije reče Pop: – Ja sam bio pre za to da ga ostavimo na miru, jedino će mu se tako vratiti dobro raspoloženje, a ne da ga davimo i da mu zvocamo. Povratiće se on. Dobar je to momak. – On želi i da mu neko tačno kaže šta treba da radi, a opet i da ga ostavimo na miru i da mu ne zvocamo, – rekoh ja. – On doživljava paklene muke kad mora da gađa u našem prisustvu. Nije on razmetljivac kao ja, dođavola! – O, kako je samo lepo ustrelio onog leoparda. Moćan pogodak, – reče Pop. – Dva leoparda, – rekoh ja. – Drugi mu je bio isto tako dobar kao prvi. On je krvav strelac. Taj bi mogao da nam jednim metkom s propisnog odstojanja poskida pantalone. Ali on se sekira zbog tog neuspeha, a ja mu zvocam samo zato da bih ga podstakao da nešto ulovi. – Ti si ponekad malo grub prema njemu, – reče Pop. – Dođavola, on mene dobro poznaje. Zna on šta ja mislim o njemu. Ne uzima on to meni za zlo. – Ja ipak mislim da će se on sam najbolje snaći. – reče Pop. – To je samo stvar samopouzdanja. On je stvarno dobar strelac. – Dođavola, pa on je ulovio najboljeg bivola, najbolju antilopu i najboljeg lava, – rekoh ja. – Nema razloga da se sekira. – A, ne, burazeru. Najboljeg lava je ulovila memsahib. Tu nema greške, da znaš. – Drago mi je. Ali on je ipak ulovio jednog krvavo finog lava i jednog velikog leoparda. Valjano je sve što je skinuo. Imamo dosta vremena. On nema razloga da se jede. I stvarno ne znam zašto je

51 tako sumoran, dođavola? – Krenućemo sutra rano, da bismo sve završili pre nego što maloj memsahib bude vrućina. – Ona je ovde u najboljoj kondiciji. – Ona je, sjajna. Podseća me na malog jazavičara. To popodne napustismo logor i pretražismo okolinu dogledima. Gledali smo s vrhova bregova ali ne videsmo baš ništa. Te noći, posle večere, kad smo ušli u šator, P.O.M. mi reče da uopšte ne podnosi da je neko poredi s malim jazavičarom. Ako već mora da liči na neko kuče, a ona to nikako ne želi, više bi volela da je upoređuju s vučjakom, ili pak s nekim drugim vitkim, rasnim, dugonogim i ukrasnim psom. Njena hrabrost je bila tako automatska i tako prirodna, da ona nikad nije ni razmišljala o opasnosti; a osim toga, najzad, za opasnost je bio zadužen Pop, a prema Popu je osećala potpuno, očigledno, nedvosmisleno divljenje. Za nju je Pop bio pravi ideal od čoveka: hrabar, plemenit, zabavan čovek koji nikad ne gubi strpljenje, koji se nikad ne pravi važan, ne jada, sem u šali, koji je tolerantan, pun razumevanja, inteligentan, koji, kao što to i priliči dobrom čoveku, može dosta da popije, i koji je, najzad, po njenom shvatanju, veoma lep. – Zar ti ne smatraš da je Pop lep čovek? – Ne, – rekoh. – Mlitavko je lep čovek. – Mlitavko je divan. Zar ti stvarno ne misliš da je Pop lep? – Dođavola, ne. Meni se on sviđa kao svaki drugi čovek koga poznajem, ali neka sam proklet ako je on lep. – Ja mislim da je on zgodan čovek. Ali ti svakako razumeš na koji se način on meni dopada, zar ne? – Jasno. I ja sam volim tog kopilana. – Ali, zar ti stvarno ne misliš da je on lep? – Jok. Zatim, ja, nešto kasnije: – Dakle, ko je onda za tebe lep? – Belmonte i Pop. I ti. – Nemoj sad da budeš patriotkinja, – rekoh. – Koja je žena lepa? – Greta Garbo. – Nije više. Džozi jeste. Margot jeste.

52 – Da, one jesu. Ja znam da ja nisam. – Ti si ljupka. – Hajde da razgovaramo o gospodinu Dž. F. Ne volim kad ga zoveš Pop. To nije dostojanstveno. – On i ja nismo dostojanstveni jedan prema drugom. – Da, ali ja se njemu obraćam s dostojnim poštovanjem. Zar ne misliš da je on divan čovek? – Da, i on ne mora da čita knjige izvesne žene kojoj je pomogao da ih objavi i koja posle priča da je on zavidljiv. – Ona je sama zavidljiva i pakosna. Nije trebalo da joj pomogneš. Neki ti ljudi nikad neće to oprostiti. – Baš je šteta što se sav taj talenat utrošio na pakost, glupost i samohvalu. Stvarno, đavolski ogromna šteta. Šteta je i što je nisi poznavala pre nego što je otišla pod led. Ima jedna čudna stvar u vezi s njom; znaš da ona nikad nije umela da piše dijaloge. To je bilo nešto jezivo. Naučila je tek kad je pročitala neke moje stvari i onda je to iskoristila u onoj knjizi. Nikad pre toga nije tako pisala. To je nju uvek grizlo i plašila se da svet ne primeti u čemu je vic, u stvari od koga je ona to naučila, i zato je morala da me napadne. Zaista, to je baš ono: „Drž' te lopova!” Ali kunem ti se da je to bila mnogo fina žena pre nego što je postala ambiciozna. Sviđala bi ti se, stvarno. – Možda, ali ipak sumnjam, – reče P. O M. – Mi se lepo zabavljamo, zar ne? I bez svih njih. – Nek' me đavo nosi ako nije tako. Ne pamtim kad nam je bilo bolje. – Ali zar gospodin Dž. F. nije divan? Stvarno? – Da. Divan je. – Oh, baš si sladak kad tako govoriš. Jadni Karlo. – Zašto je jadan? – Bez svoje žene. – Da, – rekoh. – Jadni Karlo.

53 ČETVRTA GLAVA I tako, sutradan ujutro, opet krenusmo ispred nosača idući prvo naniže, pa preko bregova i kroz jednu gustom šumom obraslu dolinu, pa zatim ponovo naviše i preko jedne velike uzvišice s visokom travom kroz koju je bilo teško hodati, potom pravo, pa naviše i preko jednog širokog prostranstva, odmarajući se s vremena na vreme u hladu nekog drveta, te zatim opet pravo, pa naviše, pa naniže, pa opet preko jednog velikog prostranstva, sve vreme kroz visoku travu, kroz koju je sad trebalo probiti se, dok je sunce strašno peklo. I nas petoro, u jednom redu, prvo Mlitavko i M'Kola, svaki s po jednom puškom, torbom, čuturicama s vodom i kamerama, svi znojavi na suncu, pa Pop i ja s puškama, i na kraju memsahib, koja je pokušavala da hoda kao Mlitavko, sa svojom stetsonkom o ramenu, srećna što je pošla u lov, zadovoljna što su joj čizme udobne. Stigosmo najzad do jednog gustiša trnovitog drveća nad uvale koja se spuštala niz greben sve do vode dole, i tu prislonismo puške uz drveće, uđosmo u debeli hlad i legosmo na zemlju. P.O.M. izvadi knjige iz jedne torbe, i dok su ona i Pop čitali, ja se spustih niz jarugu do malog potoka koji je izvirao iz planine i nađoh jedan svež lavlji trag i mnoge tunele nosoroga u visokoj travi koja je bila viša od mene. Vrućina je bila nesnosna dok sam se peščanom jarugom vraćao naviše; kad sam stigao gore, s velikim zadovoljstvom sam se naslonio na jedno stablo, i tako sedeći čitao sam Tolstojev Sevastopolj. Bila je to jedna veoma mlada knjiga i u njoj sam našao jedan sjajan opis bitke, kad Francuzi zauzimaju utvrđenje, i razmišljao sam o Tolstoju i o tome kako je ratno iskustvo velika prednost za jednog pisca. Bila je to jedna od glavnih tema knjige i o toj temi je najteže verno pisati, a oni pisci koji nikad nisu videli rat uvek su mnogo zavideli onima koji jesu, i u svojim delima su nastojali da tu temu prikažu nevažnom, ili nenormalnom, ili bolesnom, dok je ona, u stvari, nešto sasvim nezamenjivo i njihov veliki propust. Zatim me Sevastopolj podseti na Bulevar Sevastopolj u Parizu, na jedan kišni dan kad sam tim bulevarom vozio bicikl vraćajući se kući iz Strazbura, pa na klizave tramvajske šine i na ono osećanje vožnje po ljigavom, kliskom asfaltu i kaldrmi po kiši, u

54 velikom saobraćaju, i kako smo u to vreme štedljivo živeli na Boulevard du Temple i setih se kako je izgledao onaj naš stan, kako je bio namešten, kakve su mu bile tapete, setih se da smo se iz njega preselili u Notre Dame des Champs, na sprat paviljona u dvorištu pored strugare (iznenada začuh jeku testere i miris strugotine i kestena iznad krova i videh onu ludu ženu iz prizemlja), pa kako te godine nismo imali dovoljno novaca za život (sve moje pripovetke vraćene poštom koju su ubacivali kroz prorez na vratima strugare, s propratnim beleškama po kojima to uopšte nisu pripovetke, već samo anegdote, crtice, pričice, itd. Nisu hteli da ih štampaju, te smo jeli praziluk i pili Kaorsko vino s vodom) u kako su na Place de l'Observatoire bile divne fontane (voda se u talasićima presijavala na bronzanoj konjskoj grivi, na bronzanim grudima i plećima, zelenim ispod tankog tekućeg vodenog pokrivana) i kako su postavili Floberovu bistu u Luksemburgu na onoj prečici kad se ide kroz vrt ka ulici Soufflot (bista onoga u koga smo verovali, koga smo nedvosmisleno voleli, sada teška, od kamena, kao što jedan idol i treba da bude). On ne beše video rat, ali je video revoluciju i Komunu, a revolucija je nešto najbolje, ako vas ne zaslepi, jer u njoj svi govore istim jezikom. Kao što je za jednog pisca građanski rat najbolji i najkompletniji rat. Stendal je video rat a Napoleon ga je naučio da piše. Zatim je on svakom pružio mogućnost da uči od njega; ali niko nije naučio. Dostojevskog je stvorio Sibir u koji su ga poslali. Pisci se kuju u nepravdi, kao što se kuje mač. Pitao sam se da li bi Tom Vulf postao pisac, da li bi doživeo onaj potrebni potres posle koga bi skratio preteranu bujicu reči i dobio smisao za proporciju, da su ga nešto poslali u Sibir ili na Suve Tortuge. Možda bi, a možda i ne bi. Izgledao je tužno, zaista, kao Karnera. Tolstoj je bio malog rasta. Džojs je bio srednje visine i istrošio je svoje oči. I one poslednje noći, kad smo bili pijani, Džojs je neprestano navodio neku stvar od Edgara Kinea: „Fraîches et riantes, comme aux jours des batailles”, ili tako nešto. Kad biste ga sreli, on bi odmah nastavio razgovor koji ste prekinuli pre tri godine. Bilo je prijatno videti jednog velikog pisca našeg vremena. Meni nije bilo druge nego da radim. Nisam naročito brinuo o tome kako će sve to ispasti. Više nisam uzimao ozbiljno svoj sopstveni život; tuđe živote jesam, ali svoj nisam. Svi su oni želeli nešto što ja nisam želeo, a znao sam da ću to postići i bez želje, ako budem radio. Za mene je jedina stvar bio rad, to je ona stvar od koje vam je uvek dobro, a u međuvremenu živeo sam svojim sopstvenim

55 prokletim životom, i vodio sam ga gde sam hteo i kako sam hteo i kako mi se sviđalo. A ovo mesto na kome sam ga sad vodio, veoma mi se sviđalo. Ovde je nebo bilo bolje nego u Italiji. Neka sam proklet ako nije tako. Najbolje nebo bilo je u Italiji i Španiji i u Severnom Mičigenu u jesen, a u jesen i u Kubanskom Zalivu. Blago ovo nebo; ali ne i zemlja. Jedina stvar koju sam sada želeo bila je da ponovo dođem u Afriku. Još je ne besmo napustili, ali kad bih se noću probudio, ležao bih i osluškivao, žudeći za njom već sada. I sada, dok sam gledao u nebo kroz tunel od drveća iznad jaruge i posmatrao oblake kako po njemu plove nošeni vetrom, ja sam voleo tu zemlju i bio srećan kao čovek posle dodira sa ženom koju stvarno voli, i kad, prazan, oseća kako mu ta ljubav ponovo nadolazi, kako je opet tu a nikad ne može svu da je ima, ali ipak ono što je sada tu može da ima i želi sve više i više da ima, da bude i doživi, da sada ponovo poseduje za uvek, za ono dugo uvek, koje se iznenada prekida; zaustavljajući vreme, zaustavljajući ga ponekad tako da ono sasvim miruje, da kasnije čeka da ga čuje kako se ponovo kreće, ali ono to čini sporo, sporo. No niste sami, jer ako ste je ikad stvarno voleli srećnu i netragičnu, ona će vas uvek voleti; nije važno koga ona sve voli, niti kuda ona ide, vas će voleti sve više i više. I tako, ako ste voleli neku ženu i neku zemlju, vi ste veoma srećan čovek, i, ako posle toga umrete, nema veze. Dakle, pošto sam se nalazio u Africi, žudeo sam za tom zemljom kao gladnik kome nikad nije dosta, za promenama godišnjih doba, za kišama kad mirujete i me morate da putujete, za neugodnostima kojima plaćate čednu stvarnost, za imenima drveća, malih životinja, i svih ptica, za poznavanjem jezika domorodaca, za vremenom i mogućnošću da ga koristite i da sporo prolazi. Prirodu sam voleo otkako znam za sebe; priroda je uvek bolja od ljudi. U jednom trenutku mogu da volim svu prirodu, ali samo nekoliko ljudi. P.O.M. je spavala. Uvek sam voleo da je gledam kad spava, bila je ljupka i mirna, skupljena kao neka životinjica; na njenom licu nije bilo ni traga od onog mrtvačkog izraza kao kod Karla kad spava. I Pop je u snu imao smiren izraz lica, mogli ste videti da mu je duša u telu, tu odmah ispod kože. No telo mu više nije pristajalo. Bilo je malo razuđeno, izmenjeno, tu malo zadebljano, bez nekadašnjih pravilnih linija, tamo malo naduveno, ali duša mu je bila mlada, vitka i visoka, i čvrsta kao onda kad je naterao lava u bekstvo na onoj

56 ravnici ispod Vamija; ispod očiju su mu bile kesice, usahline, te sam ga sada, dok je spavao, video u svetlu u kome ga je P.O.M. uvek videla. M'Kola je spavao starački, bez istorije i bez misterije. Mlitavko nije spavao. Sedeo je na svojim petama i pažljivo čekao da se pojavi safari. Videli smo ih kako dolaze iz daljine. Isprva se sanduci pojaviše nešto iznad visoke trave, zatim ugledasmo jedan niz glava; onda nestadoše u jednom udubljenju iz koga se na suncu presijavao samo vrh jednog koplja, a posle toga izbiše na jednu uzvišicu i ja sada jasno ugledah kolonu koja nam se približavala. Behu krenuli isuviše u levo a Mlitavko im je mahanjem ruke davao znake kojim pravcem da idu da bi stigli do nas. Napraviše logor; Pop ih je upozoravao da budu tihi. Sedeli smo pod šatorom za ručavanje, prijatno smo se osećali u udobnim stolicama dok smo razgovarali. Te noći smo lovili, ali ništa nismo ugledali. Sutradan ujutro opet smo pošli u lov, ni našta nismo naišli, a uveče isto. Bilo je veoma zanimljivo, ali bez ikakvog rezultata. Duvao je jak istočni vetar a teren je bio razbijen na mnoštvo kratkih prevoja koji su počinjali odmah ispod šuma na bregovima, te tako nikada niste mogli da kročite a da vetar koji je duvao prema šumi ne raznese vaš miris na sve strane i upozori sve živo u njoj. Pred veče niste mogli da osmatrate zbog sunca, niti da dogledom pretražujete bregove u dubokim senkama na zapadu, iza kojih je sunce zalazilo u vreme kad nosorozi obično izlaze iz šume; tako je čitava ta pokrajina prema zapadu bila predveče nekorisna, a u okolini gde smo lovili nismo našli ništa. Meso su nam doneli iz Karlovog logora nosači koje smo vratili natrag. Ušli su u naš logor noseći čereke razne divljači – grantove gazele i ostalih životinja čije je meso dobro za jelo, po kojima beše popala prašina; meso je bilo sasušeno od sunca a nosači su bili srećni i veseli dok su sedeli zgureni oko vatri i pekli komade mesa na krajevima štapova. Pop se pitao zašto su svi nosorozi nestali. Svaki dan smo videli sve manje i raspravljali smo o tome da možda nisu zbog punog meseca izlazili na pašu samo noću, da bi se pre zore vratili u šumu, ili pak da nas nisu nanjušili, ili čuli naše ljude, te se zato prosto preplašili i ostali u šumi, ili – ko ti ga zna šta je to. Ja sam izlagao svoje teorije, na koje je Pop odgovarao svojim peckavim šalama; ponekad ih je, opet, uzimao u obzir iz čiste učtivosti, ponekad im je poklanjao punu pažnju, kao na primer onoj o mesečini. Legli smo rano, i te noći je pomalo padala kiša, ne prava kiša, već pljusak iz oblaka s planina, a sutradan ujutro smo ustali pre zore i

57 popeli smo se do vrha strmog travnatog prevoja s koga se dole video logor, ona jaruga od rečnog korita, zatim smo prešli na suprotnu strmu stranu potoka, odakle smo videli padine svih okolnih brežuljaka i rub šume. Još se nije bilo razdanilo kad su neke divlje guske preletele iznad naših glava a svetlost je još uvek bila i suviše siva da bismo pomoću dogleda mogli jasno da vidimo rub šume. Naši izvidnici su se nalazili na vrhovima tri brega, te smo čekali da se dovoljno razdani da bismo mogli i njih da vidimo i utvrdimo da li nam daju neke znake ili ne. Zatim Pop reče: – Gledaj onog kučkinog sina, – i doviknu M'Koli da donese puške. M'Kola se u skokovima sjuri niz breg, dok je tamo preko potoka, upravo preko puta nas, jedan nosorog trčao brzim kasom duž vrha obale. Dok smo ga posmatrali, on je ubrzavao i dolazio sve bliže, kaskajući brzo, skrećući naniže niz obalu. Imao je boju crvenog blata, rog mu se jasno ocrtavao, a u njegovim brzim, snažnim pokretima nije bilo ničeg tromog. Bio sam veoma uzbuđen kad sam ga ugledao. – Pregaziće potok, – reče Pop. – Upucljiv je. M'Kola mi dodade springfildku a ja je otvorih da vidim da li je nabijena. Kad sam se uverio da jeste, nosorog mi beše iščezao iz vida, no ipak sam video kako se visoka trava njiše. – Šta misliš, na kojoj je udaljenosti? – Najviše trista. – Vala, razneću tog kučkinog sina. Pažljivo sam ga motrio nastojeći da se sledim iznutra, da prekinem uzbuđenje kao što zatvaranjem slavine prekidate mlaz vode; prelazio sam u ono bezočno stanje u kome se opaljuje puška. Nosorog se opet pojavi kaskajući preko plitkog potoka punog kamenja. Misleći samo na jednu stvar – da je pogodak sasvim mogućan, ali da ipak još neko vreme moram da ga pratim, dok mi se sasvim zgodno ne postavi, čekao sam, čekao, pravi trenutak dođe, bio sam upravo prema njemu i – opalih. Začuh potmuli pljesak metka, i tog trenutka mi se učini kako nosorog grunu napred. Uz prodorno frktanje on tresnu glavačke pljusnuvši u vodu i frkćući gromko. Opalih još jednom i podigoh mali stub vode iza njega, zatim još jednom kad on jurnu u travu; opet iza njega.

58 – Piga, – reče M'Kola. – Piga! – Mlitavko se složi. – Jesi li ga pogodio? – upita me Pop. – Jesam. Nema sumnje, – rekoh. – Mislim da je moj.

59 Mlitavko je trčao a ja ponovo napunih pušku i potrčah za njim. Polovina ljudstva iz logora bila je načičkana po bregovima; svi su mahali rukama i dizali dreku. Nosorog beše stigao upravo ispod njih i nastavio da juri dolinom naviše ka mestu odakle je šuma počinjala i svojim rubom se graničila s krajem doline. Pojaviše se Pop i P.O.M. Pop je držao u ruci svoju veliku pušku, a M'Kola je nosio moju. – Mlitavko će mu pratiti trag, – reče Pop. – M'Kola se kune da si ga pogodio. – Piga! – reče M'Kola. – Frktao je kao lokomotiva, – reče P.O.M. – Zar nije bio divan dok je trčao obalom? – Vraćao se kasno kući, s mlekadžijama, – reče Pop. – Jesi li siguran da si ga pogodio? Čekao si večnost dok nisi opalio, jezivo. – Znam da sam ga pogodio. Sasvim sam siguran da sam ga ukokao. – Nemoj nikome da pričaš, ako jesi, – reče Pop. – Niko ti neće verovati… Gle! Mlitavko je pronašao krvav trag. Ispod nas, stojeći u visokoj travi, Mlitavko je držao više glave jednu vlat trave i pružao je ka nama. Zatim se saže i nastavi brzo da ide po tragu krvi. – Piga, – reče M'Kola. – M'uzuri! – Ići ćemo i dalje iznad njega, jer odavde ga možemo videti kad zastane, – reče Pop. – Pogledaj Mlitavka. Mlitavko beše skinuo svoj fes, koji je sada držao u ruci. – To je sva opreznost koja mu je potrebna, – reče Pop. – Dok mi prtimo par teških pušaka, Mlitavko mu prati trag oslobođen jednog dela svoje odeće. Ispod nas, Mlitavko i njegov pomoćnik koji je pratio trag zajedno s njim behu zastali. Mlitavko podiže ruku. – Čuju ga, – reče Pop. – Hajdemo. Krenusmo ka njima. Mlitavko nam priđe i nešto reče Popu.

60 – Tamo je, unutra, – šapnu Pop. – Čuli su one ptice što se hrane krpeljima. Jedan od momaka kaže da je čuo i faroa. 8 Ući ćemo uz vetar. Ti idi napred s Mlitavkom. Neka memsahib ostane iza mene. Uzmi veliku pušku. U redu. Nosorog se nalazio u visokoj travi, negde iza nekih žbunova. Dok smo koračali napred, začusmo ga kako duboko i nekako tužno zaječa. Mlitavko se okrete i pogleda me sa osmehom na licu. Ječanje se opet začu, ali ovog puta se završi krkljanjem koje je podsećalo na uzdah, na ropac životinje koju guši krv. Mlitavko se smejao. „Faro”, on šapnu i stavi dlan na obraz, kao čovek koji pokazuje da ide na spavanje. Zatim ugledasmo jedno malo jato lepršavih i oštrokljunih ptica-krpeljuša koje prhnuše u strahu. Znali smo gde se nalazi nosorog i, dok smo polako išli napred razmičući travu ispred sebe, mi ga najzad i ugledasmo. Ležao je na boku, mrtav. – Pucaj u njega još jednom, da bi bio siguran, – reče Pop. M'Kola mi pruži springfildku koju je nosio. Primetih da joj je oroz bio otkočen, ljutito pogledah M'Kolu, klekoh i, ciljajući u nosorogovo meko mesto, opalih. Nije se ni pomakao. Mlitavko se rukovao sa mnom, a za njim i M'Kola. – Nosio je onu prokletu springfildku otkočenu, – rekoh Popu. Bio sam besan kao ris pri pomisli da je zapeta puška sve vreme bila iza mojih leđa. To ništa nije značilo M'Koli. On je bio veoma srećan dok je gladio rog nosoroga i dok ga je merio pedljima i na njemu tražio rupu od metka. – Rana je na onoj strani na kojoj leži, – rekoh. – Trebalo je da ga vidiš dok je štitio mamu, – reče Pop. – Zato je i držao pušku otkočenu. – Ume li on da puca? – Ne ume, – reče Pop. – Ali on bi pucao. – Pucao bi u moju zadnjicu, – rekoh ja. – Romantično kopile. Kad se sve ljudstvo pojavi, pomakosmo nosoroga i postavismo ga u neku vrstu klečećeg položaja, a zatim podsekosmo visoku travu da napravimo nekoliko snimaka. Rupa od metka nalazila mu se prilično . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 Faro (svahili j.) - Nosorog.

61 visoko na leđima, nešto iza pluća. – Bogami, bio je to strašan pogodak, – reče Pop. – Strašan pogodak. Samo nemoj nikom o tome da pričaš. – Moraćeš da mi izdaš uverenje. – Onda bi svet mislio da smo obojica lažovi. Neobična zverka, a? Da, pred nama je ležao nosorog, velikog trupa, glomazan, preistorijskog izgleda, kože slične vulkaniziranoj gumi i jedva providne, s jednim loše zaraslim ožiljkom od roga koji su ptice iskljucale, debela repa, okrugla i šiljata, s mnogonogim pljosnatim krpeljima koji su gamizali po njemu, ušiju obraslih dlakom, malih svinjskih očiju, s mahovinom oko osnove roga koji je visoko štrčao iznad njuške. M'Kola ga pogleda i zavrte glavom. Ja se složih s njim. Bila je to zaista đavolski dobra zverka. – Kako ti se čini njegov rog? – Nije loš, – reče Pop. – Ništa naročito. Ali, burazeru, ipak je to bio krvavo dobar pogodak. – M'Kola je njime zadovoljan, – rekoh. – A i ti si sâm zadovoljan, – reče P.O.M. – Ja sam prosto lud od sreće, – rekoh. – Ali ne dajte mi da počnem da pričam o tome. Ne brinite o mojim osećanjima. Od sada sam u stanju da se svake noći probudim i razmišljam o tome sa zadovoljstvom. – Osim toga, ti si i dobar tragač i đavolski sjajan pticolovac, – reče Pop. – Pričaj nam šta je dalje bilo. – Prestani da me radiš. O tome sam pričao samo jednom, kad sam bio pijan. – Jednom, – reče P.O.M. – Zar nam on to ne priča svake večeri? – Bogami, ja i jesam sjajan lovac na ptice. – Strašan si, – reče Pop. – Nisam ni sanjao da si takav. Za šta si ono još glavna fora? – O, idi do đavola. – Nikad neću smeti da mu dopustim da shvati kakav je pogodak napravio, jer posle nećemo moći da ga snosimo, – Pop reče P.O.M. – Glavno je da to znamo M'Kola i ja, – rekoh.

62 M'Kola nam priđe: – M'uzuri, buana, – reče on. – M'uzuri sana. – On misli da si ti to namerno učinio, – reče Pop. – Pusti ga i da ostane u tom uverenju. – Piga m'uzuri, – reče M'Kola. – M'uzuri. – Ja mislim da se on sada oseća baš kao i ti, – reče Pop. – Jasno, on je moj drugar. – Znaš, i ja verujem da jeste, – reče Pop. Kad smo se preko polja i brežuljaka vraćali u naš glavni logor, pucao sam iz puke ćudljivosti na jednog mužjaka afričke antilope koja živi u šibljaku; pucao sam nasumce sa razdaljine od oko dvesta jardi i slomio sam mu šiju ispod same lobanje. M'Kola je bio veoma zadovoljan a Mlitavko oduševljen. – Moraćemo da ga zaustavimo, – Pop reče P.O.M. – Gde si zapravo gađao? – U vrat, – slagah. Nišanio sam u središte pleća. – To ti je bio strašno lep pogodak, – reče P.O.M. Prosto se jasno čulo kako je metak udario u šiju i slomio je; taj zvuk je podsećao na udarac snažno hitnute lopte bejzbol-tojagom – i antilopa je samo klonula. – Ja, opet, mislim da je on jeziv lažov, – reče Pop. – Niko ne ceni nas velike strelce. Kad odemo, od blata ćeš da nas praviš, čekaj samo. – Po njegovom shvatanju, ako ga cenimo treba da ga nosimo na ramenima, – reče Pop. – Onaj nosorog ga je sasvim pokvario. – U redu. Pazi odsad, videćeš kako brat gađa. O, dođavola, pa ja sve vreme dobro gađam. – A ja se sećam i izvesne grantove gazele, – bocnu me Pop. I ja sam se sećao tog mužjaka grantove gazele. Bio je sjajan predstavnik svoje vrste i ja sam ga pratio po vrućini i lovio iz zasede čitavo to prepodne, gađao, ali sve: sam promašaj za promašajem; zatim sam se uspuzao do vrha jednog mravinjaka da pokušam da pogodim jednog koji ni blizu nije bio onako dobar kao onaj prvi; malo sam se odmorio na mravinjaku, onda sam i tog promašio na udaljenosti od pedeset jardi; video sam ga kako stoji prema meni, potpuno miran, s podignutom njuškom, i gađao sam ga pravo u

63 grudi. Prevrnuo se na leđa, a kad sam mu prišao, on je skočio i posrćući odjurio. Seo sam na zemlju i čekao da stane, a kad se zaustavio, očigledno iscrpljen i prikovan za tle, ja sam i dalje sedeći, s puškom u raklji, pucao u njegov vrat, polako i pažljivo; devet puta sam ga promašio i osećao sam kako u meni raste bes, ali neprestano sam ga tvrdoglavo gađao bez ikakve ispravke, svaki put upravo u isto mesto, dok su se svi nosači smejali; ostali crnci u kamionu koji beše došao sa opremom su se još lepše zabavljali, P.O.M. i Pop su samo ćutali, a ja sam sedeo na onom mestu prividno hladan, a u stvari izbezumljen od besa i tvrdoglavosti, rešen da mu metkom slomim šiju iz sedećeg položaja, bojeći se da ustanem i da mu priđem bliže da ga ne bih ponovo nagnao u bekstvo i da opet ne bih morao da ga gonim po ravnici pritisnutoj treperavom jarom što sve živo prži. Niko ništa nije rekao. Pružio sam ruku prema M'Koli da mi da još metaka, ponovo gađao, pažljivo, ponovo promašio, i tek sam mu desetim metkom, na jedvite jade, slomio prokletu šiju. Zatim sam se okrenuo i napustio to mesto ne osvrnuvši se. – Jadni Papa, – rekla je P.O.M. – Teško je gađati po ovoj jari i vetru, – rekao je Pop. Tada se još nismo tako dobro poznavali. – Svi meci su padali na isto mesto. Video sam po prašini koju su dizali. – Ma, bio sam krvava i jezivo tvrdoglava budala, – rekao sam. U svakom slučaju sada sam bio dobar strelac. Sreća me je pratila i nisam mogao da se požalim. Približismo se logoru i povikasmo. Niko se ne odazva. Najzad se iz svog šatora pojavi Karl. Čim nas ugleda on se vrati u šator, zatim ponovo iziđe. – Hej, Karl, – uzviknuh. On mahnu rukom i opet uđe u šator. Onda je ponovo izišao i pošao ka nama. Tresao se od uzbuđenja i ja shvatih da je on to prao krv sa svojih ruku. – Od čega ti je to? – Od nosoroga, – reče on. – Da nisi imao neke nezgode s njim? – Ne. Ukokali smo ga. – Sjajno. Gde je?

– Tamo iza onog drveta. Otidosmo na to mesto. Na zemlji je ležala tek odsečena glava jednog nosoroga, ali kakvog nosoroga. Bio je dva puta veći od onog kojeg sam ja ubio. Njegove male oči bile se zatvorene, a u uglu jednog videla se kap sveže krvi koja je podsećala na suzu. Bila je to ogromna glava s divnim rogom koji se u finom luku izdizao s vrhom prema čelu. Ispod glave je, na mestu gde je bila odsečena od tela, štrčao jedan jezičak kože koji je bio debeo dva i po santimetra i beo na rezu kao tek izvađeno jezgro kokosovog oraha. – Šta je to? Oko trideset inča? – Dođavola, nema toliko, – reče Pop. – Nema trideset inča.9 – Snate, gospo'n'Džekson, on je ipak fini nozorok, – reče Den. – Da. Fini je to nosorog, – reče Pop. – Gde ste ga našli? – Pored samog logora. . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Inč, ili Col, kod nas, je ime jedinice mere za dužinu u imperijalnom sistemu mera (koji se danas koristi u Americi i nekim državama koje su svojevremeno bile deo Britanskog carstva). Za međunarodne jedinice mere važi da u jednom jardu ima 36 a u jednoj stopi 12 inča. Kako je dužina jednog jarda definisana na 0,9144 metara: dužina inča je jednaka 25,4 milimetara.

65 – Stajao je u nekakvom šbunu. Čuli smo ka kako grokće. – Mislili smo da je bizon, – reče Karl. – Pokami, fini je to nozorok, – ponovi Den. – Strašno mi je milo što si ga ulovio, – rekoh ja. Eto, tako smo izgledali nas troje; želeli smo da čoveku čestitamo, čekali smo da iz nas progovori sportski duh na prizor tog nosoroga čiji je manji rog bio duži od velikog roga našeg nosoroga, na prizor tog ogromnog čuda od nosoroga suznih očiju, tog mrtvog, obezglavljenog sna od nosoroga, a umesto svega toga govorili smo kao ljudi na brodu sred bure koji samo što nisu počeli da pate od morske bolesti ili koji su pretrpeli finansijski krah. Bilo nas je sramota, ali iz te kože se nije moglo. Ja sam želeo da kažem nešto prijatno i srdačno, ali umesto toga upitah ga: – Koliko si puta pucao na njega? – Ne znam. Nismo brojali. Mislim pet ili šest puta. – Pet puta, ja pih kasao, – reče Den. Jadni Karl, suočen s tri tužnolika čestitača, počinjao je da zbog nosoroga oseća zadovoljstvo koje su oni iscedili iz njega. – I mi smo ulovili jednog, – reče P.O.M. – O, to je lepo, – reče Karl. – Je li veći od ovoga? – Vražju mater! Naš je vašljivi patuljak. – Baš mi je žao, – reče Karl. On je to i osećao, prosto i iskreno. – Šta, dođavola, ima tebi da bude žao kad si ulovio ovakvog nosoroga? Boga li mu njegovog, pravi je lepotan. Idem da uzmem kameru i da ga snimim. Kad sam krenuo po kameru, P.O.M. me je uhvatila pod ruku i hodajući uporedo sa mnom, sasvim priljubljena uz mene, rekla: – Papa, molim te pokušaj da se ponašaš kao ljudsko biće. Jadni Karl. On se zbog vas užasno oseća. – Znam, – rekoh. – I sam pokušavam da se drukčije ponašam. Dođe i Pop. Zavrte glavom: – Ja nikad nisam bio neki naročito fini tip, – reče on. – Ali ovo ti je kao da te je neko maznuo nogom u stomak. Svakako, ja sam zaista očaran. – I ja, – rekoh. – Više bih voleo da me je istukao. Shvataš? Časna

66 reč. Ali zašto nije ulovio nekog s rogom pristojne veličine, recimo dva-tri inča dužim? Zašto je morao da ukoka takvog, pored koga moj izgleda smešan? Naš stvarno izgleda glupo pored njegovog. – Moći ćeš uvek da se sećaš tog pogotka. – Pogodio sam kao prstom u pekmez, dođavola. O, ala sam ja neke ćorave sreće! Gospode, kakav je lepotan taj njegov nosorog! – Hajde, hajde, priberimo se i pokušajmo da se prema njemu ponašamo kao što to i dolikuje belcima. – Bili smo užasni, – reče P.O.M. – Znam, – rekoh. – A sve vreme sam pokušavao da budem veseo. Ti znaš da je meni drago što ga je ulovio. – Da, stvarno ste bili veseli. Obojica, – reče. P.O.M. – A jesi li video M'Kolu? – upita Pop. – M'Kola je tužno pogledao njegovog nosoroga, zavrteo glavom i otišao. – Divan nosorog, – reče P.O.M. – Moramo da budemo pristojni i da učinimo da se Karl dobro oseća. Ali za to je bilo i suviše kasno. Nismo ništa više mogli učiniti da se Karl dobro oseća, a ni sami dugo nismo mogli da se dobro osećamo. Nosači dođoše u logor sa svojim teretom i sve smo ih videli, sve naše ljudstvo, kako prilaze glavi onog nosoroga koja je ležala u senci. Svi su bili veoma tihi. Samo je kožoder bio oduševljen što u logoru vidi takvu glavu nosoroga. – M'uzuri sana, – reče mi on, i pedljima izmeri rog. – Kubva10 sana! – Ndio. 11 M'uzuri sana, – složih se ja. – Njega ubije buana Kabor?12 – Da. – M'uzuri sana. – Da, – složih se, – m'uzuri sana. . . . . . . . . . . . . . . . . . 10Kubva (svahili j.) - Veliko, velika 11 N'dio, ndiyo (svahili) - da, tako je, valjano. Suprotna reč je: hapana. 12 Kabor - master, najbolji.

67 Kožoder je u našem logoru bio jedini gospodin. Mi smo pokušavali da ni u jednoj hajci ne budemo takmičarski nastrojeni. I Karl i ja nastojali smo da jedan drugom uvek pružimo bolju šansu kad god bi pred nas nešto iskrslo. Ja sam ga, istinski, mnogo voleo, a on je bio savršeno nesebičan čovek i uopšte veoma samopožrtvovan. Ja sam znao da mogu da ga nadstrelim, a uvek sam bio i izdržljiviji od njega, ali on je ipak uporno sticao trofeje prema kojima su moji izgledali kao kepeci. Nekoliko puta sam imao prilike da ga posmatram u lovu na divljač i tada sam pomislio da nikad goreg lovca nisam video u životu, a ja sam, opet, dva put promašio u onoj hajci na grantovu gazelu i kad sam lovio jednu droplju u ravnici, ali kad je trebalo da se pokaže nešto stvarno, nešto opipljivo, on me je uvek tukao. Jedno vreme smo na račun toga pravili šale i ja sam znao da će se rezultati izjednačiti. Ali do izjednačenja nije došlo. Sada, u ovom lovu na nosoroga, ja sam bio opalio prvu pušku u toj pokrajini. Njega smo poslali da ulovi nešto za hranu, dok smo mi otišli na novo lovište. Mi nismo s njim loše postupali, ali nismo postupali ni sjajno, a on me je ipak tukao. Ne samo tukao – tući nekog je sasvim u redu, – ali on je učinio da moj nosorog izgleda tako sićušan, da njegovu glavu nikada ne bih smeo držati u onom malom gradu u kome smo obojica živeli. On je mog nosoroga prosto zbrisao. Taj pogodak je trebalo da pamtim za večita vremena i ništa mi ga ne bi moglo istisnuti iz sećanja, sem pitanje koje bih pre ili kasnije morao sebi postaviti, uprkos mom grešnom samopouzdanju, pitanje da li je taj tako đavolski neobičan događaj u stvari bio samo plod puke slučajnosti? Dobri drugar Karl nas je gadno prešao tim svojim nosorogom. Sada je sedeo u svom šatoru i pisao pismo. Pop i ja smo pod šatorom za obedovanje razgovarali o tome šta bi nam bilo najbolje da učinimo. – On je, u svakom slučaju, došao do svog nosoroga, – reče Pop. – Tako smo bar uštedeli u vremenu. No ti se sad ne možeš zaustaviti na ovome. – Ne mogu. – Ali ovaj kraj otpada. Tu nešto nije kako valja. Mlitavko tvrdi da zna jednu dobru pokrajinu koja se nalazi na oko tri časa vožnje kamionom odavde i još jedan čas peške s nosačima. Mogli bismo danas po podne da s lakom opremom krenemo tamo, zatim da vratimo kamione, a Karl i Den bi produžili naniže ka M'uto Umbu gde bi Karl mogao da ulovi svog oriksa.

68 – Odlično. – A osim toga, pruža mu se prilika da večeras ili sutra ujutro namami i ulovi leoparda na lešinu onog nosoroga. Den kaže da su čuli jednog. Mi ćemo pokušati da ulovimo nosoroga u tom Mlitavkovom kraju, a posle ćeš im se ti pridružiti i nastaviti lov na kudu. Za njih treba da odvojimo dosta vremena. – Odlično. – Čak ako i ne uloviš oriksa. Njega ćeš već negde ukokati. – Nije važno čak ako ni jednog ne ulovim. Ulovićemo ga drugi put. Ali ipak želim jednog kudua. – Imaćeš ga. Budi siguran. – Više bih voleo jednog kudu, ali jednog dobrog, nego sve ostalo. Za mene ti nosorozi ne vrede ni po lule duvana, sem kad sam raspoložen da ih lovim iz čistog ćefa. Ali želeo bih da ulovim jednog koji neće izgledati glupo pored onog njegovog nosoroga iz bajke. – Potpuno si u pravu. To smo rekli i Karlu, a on je odgovorio: – Kako vi kažete. Razume se. Želim vam da ulovite dvaput većeg. – On je stvarno tako i mislio. Sad se osećao bolje, a i svi mi ostali.

69 PETA GLAVA Mlitavkova pokrajina, kad smo te večeri stigli tamo posle vožnje po vrućini preko mnogih brda od crvene zemlje obraslih kržljavim žbunjem, izgledala je grozno. Nalazili smo se na rubu jednog planinskog pojasa na kome je sve drveće bilo potkresano a kora oljuštena u zaštiti protiv muva ce-ce. A preko puta našeg logora bilo je jedno prašnjavo i prljavo urođeničko selo. Zemljište je imalo crvenu boju, bilo je razjedeno i činilo se da se rastura na sve strane; naš logor se nalazio na velikoj vetrometini, u slaboj senci nekakvog mrtvog drveća na padini jednog brega iznad malog potoka iza koga je ležalo ono blatnjavo selo. Pre sumraka krenusmo za Mlitavkom i dvojicom mesnih vodiča uzbrdo pokraj sela a zatim smo se dugo verali do vrha jednog prevoja od rastresitih stena koji se dizao iznad jedne duboke doline koja je gotovo bila kanjon. Preko, na drugoj strani, videle su se iskidane doline koje su se strmo spuštale u kanjon. Doline su bile gusto obrasle drvećem, a jaruge između njih travom, a iznad svega toga dominirala je jedna gusta planinska šuma bambusovog drveća. Kanjon se spuštao sve do Doline procepa i svojim dalekim krajem izgledao kao da se sužava na mestu gde se probijao kroz zid pukotine doline koja je po njoj i dobila ime. Još dalje, iznad travnatih prevoja i padina videli su se bregovi pod teškim šumama. Ta pokrajina je izgledala đavolski nezgodna za lov. – Ako tamo preko ugledaš nešto, neku divljač, moraš prvo da se sjuriš pravo dole do dna kanjona. Zatim ćeš morati naviše preko jednog od onih drvećem obraslih komada zemlje i preko onih prokletih jaruga. Nećeš moći da držiš na oku ono što goniš, a sebe ćeš upropastiti veranjem. Mnogo krvave strmine. One jaruge preko kojih smo prelazili one noći kad smo se vraćali u logor razgledaju pitome u poređenju sa ovima. – Gadna stvar, – složi se Pop. – Ja sam lovio jelene baš na ovakvom terenu. Na južnoj padini Timber Krika u Vajomingu. Ali ove padine su preterano strme. Ovo je pakao. Same stene. Sutra ćemo videti svoga boga. P.O.M. ništa ne reče. Pop nas je doveo ovamo, Pop će nas odavde

70 i izvući. Sve što je ona imala da uradi bilo je da se postara da je ne žuljaju cipele. Sad su je žuljile pomalo, i to je bila sva njena briga. Ja sam nastavio sa opširnom pričom o nezgodama toga kraja, i mi se zatim po mraku vratismo u logor, svi veoma sumorni i puni predrasuda o Mlitavku. Vatra je jarko buktala na vetru a mi smo sedeli oko nje, gledali kako se pojavljuje mesec i slušali zavijanje hijena. Posle nekoliko čašica, taj kraj nam nije više izgledao onako strašno. – Mlitavko se kune da je ovde sve kako valja, – reče Pop. Ipak kaže da ovo nije ono pravo mesto na koje smo pošli. To je dalje odavde. Ali on se kune da je sve kako valja. – Ja volim Mlitavka, – reče P.O.M. – Imam u Mlitavka puno poverenje. Mlitavko se pojavi pored vatre; s njim su bila i neka dva urođenika s kopljima. – O čemu pričaju? Urođenici su nešto govorili, a zatim Pop reče: – Jedan od ovih sportista tvrdi da ga je danas jurio ogroman nosorog. Svakako, njemu će gotovo svaki nosorog izgledati ogroman, ako ga juri. – Pitaj ga koliki mu je bio rog. Urođenik pokaza da mu je rog bio dugačak kao njegova ruka. Mlitavko se nacerio. – Reci mu da ide, – reče Pop. – Gde se sve to dogodilo? – O, tamo negde, – reče Pop. – Znaš već. Tamo. Daleko u onom pravcu. Tamo gde se takve stvari uvek događaju. – Pa to je divno. To je baš tamo kuda želimo da idemo. – Dobro je što Mlitavko ne izgleda nimalo potišten, – reče Pop. – Izgleda veoma siguran. Najzad, ovo je njegova predstava. – Da, ali moraćemo da se pentramo. – Molim te, razvedri ga malo, – Pop reče P.O.M. – On me užasno demorališe. – Da pričamo o tome kakav je on strelac? – Isuviše je rano za te jezive priče. Ja nisam ni malo sumoran. Ja sam već bio u takvom kraju. Snaći ćemo se već nekako. Nemojte

71 mnogo da se žderete, guverneru. Sutradan shvatih da sam sasvim pogrešno sudio o tom kraju. 1 Doručkovali smo pre svanuća i krenuli pre nego što je sunce granulo; verali smo se uz brdo iza sela, u koloni jedan po jedan. Na čelu se nalazio mesni vodič s kopljem u ruci, za njim je išao Mlitavko s mojom teškom puškom i jednom čuturicom punom vode, zatim ja sa spingfildkom, Pop s manliherkom, P.O.M. zadovoljna, kao i uvek kad ne mora ništa da nosi, M'Kola s Popovom teškom puškom i drugom čuturicom, i na kraju dva lokalna građanina s kopljima, mešinama s vodom i jednom aluminijumskom kutijom s ručkom. Napravili smo plan da se u podne, kad je najveća vrućina, opružimo negde u hladu, i da se ne vraćamo do mraka. Tog svežeg jutra bilo je lako pentrati se, ni blizu onom sinoćnjem mrcvarenju kad smo se tom istom bogazom vraćali u sumrak, dok su stene i prašina zračile jaru nakupljenu tokom dana. Tom bogazom je redovno išla stoka a prašina na njoj bila je veoma sitna i suva, ali sada blago ovlažena rosom. Tu je bilo mnogo tragova hijena, i kad nas bogaza dovede do jednog hrbata od sive stene, tako da ste s obe njegove strane mogli da bacite pogled dole u jednu strmu jarugu, krenusmo dalje duž ivice kanjona a na prašnjavim krpama zemlje ispod stena ugledasmo svež trag jednog nosoroga. – On je upravo prošao ovuda i otišao dalje napred, – reče Pop. – Nosorozi sigurno lutaju ovuda noću. Dole, na dnu kanjona, ugledali smo vrhove visokog drveća a u jednom otvoru i svetlucanje vode. Preko puta su se nalazile one strme padine brega i jaruge koje smo proučavali prošlu noć. Mlitavko i mesni vodič, onaj koga je jurio nosorog, nešto su šaputali. Zatim njih dvojica krenuše naniže jednom strmom stazom koja se u dugim padovima spuštala niz stranu kanjona. Mi stadosmo. Do tog trenutka nisam bio video da P.O.M. hramlje, te iznenadnim gorkim porodičnim šapatom, kojim su se služile obe strane, dođe do sukoba u kome su oba protivnika

72 savršeno bila u pravu – istorijski: povodom cipela i čizama kao takvih koje su i ranije bile tesne i nemoguće za nošenje, – imperativno: povodom ovih konkretnih visokih cipela koje su je žuljile. Bol je bio smanjen prosecanjem debele vunene čarape na prstima koji joj izviriše pokriveni donjom običnom čarapom; a kada su čarape bile potpuno odbačene, mogla je da nastavi s hodanjem u tim cipelama. Kad smo se spuštali niz veliku strminu brega, ove španske visoke cipele za lov postadoše i suviše kratke na prednjem delu, oko prstiju; i tako se opet potrže jedna stara rasprava o dužini tih istih cipela i o tome da li je obućar – čiju ulogu ja bejah preuzeo, isprva nesvesno, samo kao tumač, i čiju sam teoriju najzad načelno prigrlio kako iz patriotskih razloga tako, verovao sam, i po logici – dakle, da li je obućar te cipele skratio dodavanjem jednog do dva sloja kože na peti. Ali one su je sada žuljale, po jačoj logici, a situacija nije bila ni malo poboljšana mojom izjavom da nove cipele uvek žuljaju nekoliko nedelja, dok se ne razgaze. I sada, pošto je skinula debele čarape i napravila nekoliko probnih koračaji da bi ispitala pritisak prednjeg luba na prste, jer nije želela da pati, već da nastavi da hoda i da udovolji gospodinu Dž. F., ja sam bio postiđen što sam rekao neke grube reči u vezi s cipelama, što sam bio objektivan uprkos njenom bolu, što sam uopšte objektivan, što sam ikad bio objektivan, i prestao sam da šapućem o tome, i sad smo se oboje smeškali svemu onome što smo prošaputali, sad je opet sve bilo u redu, i cipele su bile u redu, naravno, bez debelih čarapa na nogama bilo je mnogo bolje nego u njima, ja sam sada prezirao svu objektivnu kopilad – naročito jednog prijatelja Amerikanca koji nije bio prisutan – pošto sam se upravo sâm isključio iz te kategorije, svakako s tim da nikad više ne budem objektivan; i dok smo posmatrali Mlitavka kako ide ispred nas, spustismo se niz dugačku strmu stazu do podnožja kanjona obraslog teškim i, visokim drvećem, a dno kanjona, koje nam je odozgo izgledalo kao uska pukotina, otvori se sad pred nama u potok sa šumovitim obalama. Sada smo stajali u hladu drveća velikih glatkih stabala u osnovi okruženih redom korenja koje se u oblim hrptenjačama puzalo uz stabla i podsećalo na arterije; žuto-zelena stabla jedne šume u Francuskoj jednog dana posle kiše. Ali ovo drveće je imalo ogromne razlistane krošnje, a ispod njih, iz korita potoka na suncu, gusta kao žito rasla je dvanaest stopa visoka trska slična papirusu. U travi duž potoka video se trag divljači koji je Mlitavko posmatrao stojeći povijen. M'Kola mu priđe, osmotri trag i obojica ga malo pratile,

73 zatim se zaustaviše iznad njega, još malo postojaše, pa nam onda priđoše. – Njati, 13 – šapnu mi M'Kola. – Bufalo, – Mlitavko šapnu Popu, a zatim Pop reče meko, svojim viski-šapatom: – Bivoli su prošli duž obale. Mlitavko kaže da ima i nekoliko velikih mužjaka. Nisu se vratili. – Krenimo za njima, – rekoh ja. – Više bih voleo da ulovim još jednog bivola nego nosoroga. – I za nosoroga imaš isto tako povoljne šanse, – reče Pop. – Gospode, kako je ovaj kraj veličanstven! – rekoh. – Sjajan je, – reče Pop. – Ko bi to i sanjao? – Drveće kao sa Andreovih slika,14 – reče P.O.M. – Prosto divno. Pogledaj samo ovu zelenu boju. To je Mason. Eh, kad bi neki dobar slikar mogao da vidi ovaj kraj. – Kako tvoje cipele? – Izvrsno. Dok smo pratili tragove afričkih bivola kretali smo se sporo i tiho. Nije bilo vetra i mi smo znali da će vetrić, kad dune, doći sa istoka i strujati kroz kanjon, prema nama. Pratili smo trag divljači niz rečno korito i kako smo dalje odmicali trava je bila sve viša i viša. Dvaput smo morali da legnemo na zemlju i puzimo a trska je bila tako gusta da se kroz nju ni dve stope nije moglo videti šta se nalazi ispred nas. Mlitavko je u blatu otkrio i jedan svež trag nosoroga. Ja sam počeo da razmišljam o tome šta bi se dogodilo kad bi nosorog projurio kroz taj tunel i kako bi se ko držao. Bilo je uzbudljivo, ali meni se to nije sviđalo. Sve me je to mnogo podsećalo na klopku, a tu je bila i P.O.M. na koju je trebalo misliti. Kad je rečica zavila a mi izbili iz guste i visoke trave na obalu, ja sasvim jasno osetih miris divljači. Ja nisam pušač i kad sam lovio kod kuće često sam mogao da osetim miris severnog jelena u vreme parenja, pre nego što ga ugledam, a mogu i . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Njati (svahili j.): Bufalo, bivo. 14 Francuski slikar Andre Mason (4. januar 1896 – 28. oktobar 1987).

74 da jasno nanjušim na kom mestu u šumi leži neki stari bivo. Mužjak severnog jelena ima jak miris mošusa. To je jak ali prijatan miris, i ja ga dobro poznajem, ali ovaj mi nije bio poznat. – Nanjušio sam ih, – šapnuh Popu. On mi je verovao. – Šta je to? – Ne znam, ali imaju jak miris. Zar ne osećaš? – Ne. – Pitaj Mlitavka. Mlitavko klimnu glavom i osmehnu se. – I oni njuše, – reče Pop. – Ne znam da li su nešto osetili. Krenusmo u drugu leju trske koja je bila viša od nas, krećući se na prstima, hodajući tiho kao u snu ili u usporenom filmu. Onaj miris sam sve vreme osećao, nekad slabije nekad jače. Uopšte mi se nije dopadao. Sad smo se nalazili uz samu obalu, a ispred nas se ukaza trag divljači koji se protezao sve do nekog blatišta obraslog trskom koja je bila viša nego ijedna do sada. – Đavolski su blizu, osećam to po mirisu – šapnuh Popu. – Ne šalim se, veruj mi. – Verujem ti, – reče Pop. – Kako bi bilo da se popnemo na ovu najvišu tačku obale i malo zaobiđemo to mesto? Moći ćemo da gledamo odozgo. – Dobro. – Zatim, kad se ispesmo na uzvišicu, dodadoh: – Plaši me to visoko rastinje. Ne bih voleo da lovim u tom čudu. – A kako bi u tom čudu lovio slonove? – prošaputa Pop. – Ne ja, bogami. – Zar stvarno lovite slonove u ovakvoj travi? – upita P.O.M. – Da, – odgovori Pop. – Popnemo se nekom nosaču na ramena i pucamo. To rade bolji ljudi od mene, pomislih. Ja to ne bih mogao. Hodali smo duž travnate desne obale, po nekoj vrsti grebena, sad već na čistini, krećući se po ivici blatišta obraslog visokom suvom trskom. Tamo, na drugoj obali ugledasmo teško drveće a iznad njega strmu obalu kanjona. Rečica se nije mogla videti. Iznad nas, na desnoj strani, nalazili su se bregovi, neravnomerno obrasli busenjem. Ispred nas, na kraju močvare, obale su se sužavale a

75 krošnje velikog drveća skoro prekrivale rečicu. Mlitavko me iznenada ščepa i obojica se nađosmo u čučećem položaju. Gurnu mi veliku pušku u ruku a on uze springfildku. Pokaza mi rukom u kom pravcu da gađam, i ja na jednom zavijutku obale ugledah glavu jednog nosoroga s dugačkim, divnim rogom. Mahao je glavom, i jasno sam mu video uši kojima je trzao, i male svinjske oči. Otkočih pušku i dadoh znak Mlitavku da sagne glavu. Zatim čuh M'Kolu kako govori „Toto! Toto!”15 – posle čega me zgrabi za ruku. Mlitavko je šaputao „Manamouki! Manamouki! Manamouki!”16 veoma brzo, i ja videh kako i on i M'Kola pomahnitaše da ne pucam. Bila je to ženka nosoroga s mladuncem, i kad spustih pušku, ona frknu, jurnu kroz trščak i ode. Malog nosoroga nisam video. Videli smo samo kako se trska povija iznad mesta kojima su njih dvoje prolazili i ubrzo se sve umiri. – Prokletstvo, kakva šteta! – prošaputa Pop. – Imala je divan rog. – Samo je trebalo da okinem i razneo bih je, – rekoh ja. – Nisam znao da je ženka. – M'Kola je video mladunca. M'Kola je nešto šaputao Popu i snažno klimao glavom. – Kaže da je tu još jedan nosorog, – reče Pop. – Da ga je čuo kako frkće. – Popnimo se na veću uzvišicu, odakle možemo da ih vidimo ako su dole i da hitnemo nešto na njih, – rekoh. – Dobra ideja, – složi se Pop. – Možda je tamo mužjak. Popesmo se malo više uz obalu, do mesta s koga smo mogli da bacimo pogled preko jezera visokog šiblja, i dok je Pop držao svoju veliku pušku na gotovs a ja svoju otkočenu, M'Kola baci jednu tojagu u trščak gde je čuo frktanje. Začu se prodorno frktanje, ali ništa se ne pokrenu, čak se nijedna trščica ne zaklati. Zatim malo dalje začusmo neku jurnjavu i lomljavu i videsmo kako se trske njišu od nečega što je prodiralo kroz njih ka suprotnoj obali, ali šta se to kretalo nismo mogli da vidimo. Onda sam ja ugledao neka crna leđa, široke . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 Toto (svahili j.) - mladunče. 16 Manamouki, muanamke (svahili) - žena, ženka.

76 izvijene rogove, a zatim i celog bivola koji je jurio naviše, ka drugoj obali. Dok se pentrao, vrat je naizmenično podizao i isturao napred, glava mu je nosila težak teret rogova; greben mu je bio obao kao kod španskog bika iz arene a noge snažne u brzom pentranju. Upravo sam nišanio u mesto na kome mu se vrat spajao s grbinom, kad me Pop zaustavi. – Ovaj spada u manje, – reče mi neko. – Ja ga ne bih ukokao, sem ako ga ne želiš kao meso za ishranu. Meni se učinilo da je to jedan od većih, i on se sada zaustavi i podiže glavu; videli smo ga s boka a glavu je bio okrenuo sasvim prema nama. – Imam dozvolu za još tri bivola, a uskoro i napuštamo njihov kraj, – rekoh. – Meso im je mnogo dobro, – šapnu mi Pop. – Pa, onda navali. Raznesi ga. Ali pošto opališ, budi spreman da dočekaš nosoroga. Sedoh na zemlju; velika puška mi je bila nekako teška i strana; ciljao sam u grbinu bivola, pušku još nisam bio otkočio i napravih jednu probu bez okidanja. Springfildka mi je mnogo bolje ležala, a prilikom okidanja ponašala se mnogo lakše i elegantnije; proizvodila je fini, meki zvuk, dok sam kod ove velike začuo neprijatan udarac metala o metal; kao kad pucate u košmaru. Još nisam mogao da okinem i prethodno napravih malu korekciju, zadržah dah i tek sada povukoh oroz. Osetih jak trzaj, začuh strahovitu eksploziju, i kad sam potom ugledao bivola još uvek na nogama kako jureći u levo beži iz vidokruga, beži naviše, ja napunih pušku još jednom, opalih i podigoh veliku prašinu iza njegovih zadnjih nogu. On je bio van dometa još pre nego što sam ponovo napunio dvocevku kalibra 0.470, i svi začusmo frktanje i bučno probijanje drugog nosoroga koji beše sišao u niži deo trščaka i zatim otišao dalje pod ono glomazno drveće na našoj strani, ne otkrivajući ništa drugo do jedan delić svog ogromnog tela, koji se u jednom magnovenju pojavi pred našim očima u trščaku. – Bio je to mužjak, – reče Pop. – Otišao je niz rečicu. – Ndio. Doumi! Doumi! – I Mlitavko je uporno tvrdio da je to bio mužjak. – Pogodio sam onog prokletog bivola, – rekoh. – Ali bogzna gde. Neka đavo nosi sve teške puške. Žestoko me je odbacila.

77 – Trebalo je da ga gađaš springfildkom, – reče Pop. – Onda bih bar znao gde sam ga pogodio. A sa ovom četirisedamdeset mislio sam da ću ga ili pogoditi ili promašiti, nisam bio sasvim siguran, – rekoh. – I eto, izgleda da sam ga samo ranio. – Održaće se on, – reče Pop. – Treba da mu damo dosta vremena. – Bojim se da ga nisam pogodio u trbuh. – Ko to zna. Ako bude nastavio da beži ovako brzo, biće mrtav posle stotinak metara. – Neka đavo nosi sve ove četiri-sedamdeset, – rekoh. – Nisam u stanju da gađam s njima. Oroz im je težak kao ključ za sardinu pri poslednjem potezu. – Hajdemo, – reče Pop. – Bogzna koliko je nosoroga raspršeno po ovom kraju. – A šta ćemo s bivolom? – Kasnije. Biće vremena za njega koliko te volja. Moramo ga pustiti da se skočanji. Da se razboli. – Zamisli da smo bili dole u onoj gužvi? – Da, – reče Pop. Sve smo ovo rekli šapatom. Pogledah P.O.M. Izgledala je kao da prisustvuje nekom dobrom revijalnom komadu s muzikom i pevanjem i uživa u svemu što vidi. – Da li si ti videla gde sam ga pogodio? – Ne bih ti umela reći, – šapnu ona. – Pretpostavljaš li da ih još ima ovde? – Na hiljade, – rekoh. – Šta da radimo, Pope? – Onaj se mužjak možda nalazi iza same krivine, – reče Pop. – Hajdemo. Pođosmo obalom, napetih nerava, a kad stigosmo do uskog završetka trščaka začusmo kako opet nešto, nešto teško, juri kao ludo kroz visoku trsku. Podigoh pušku čekajući trenutak da opalim, ma šta da se pojavilo. Ali sve se završi na njihanju trske. M'Kola mi dade znak rukom da ne pucam. – Prokleto tele, – reče Pop. – Mora da je bilo dva mladunca. Ma, gde li je taj prokleti mužjak?

78 – O, dođavola, kako ih vidite? – Po veličini. Zatim smo stajali u mestu gledajući dole prema koritu rečice, u senke pod granama visokog drveća i dalje niz reku, kad M'Kola podiže ruku i pokaza gore na breg s naše desne strane. – Faro, – šapnu on i pruži mi durbin. Tamo na padini brega, isturene glave, velik, crn, gledajući pravo prema nama, mrdajući ušima i njišući glavom dok je njušio vetar – stajao je još jedan nosorog. U sočivima dogleda učini mi se ogroman. Pop ga je proučavao pomoću svog durbina. – Nije ništa bolji od onoga koga si već ulovio, – reče on mekim glasom. – Sjajno mi se namestio, mogao bih da ga raznesem, – šapnuh. – Imaćeš samo jednog više, – prošaputa Pop. – A tebi je potreban jedan moćan. Pružih dogled P.O.M. – Ja ga i bez toga vidim, – reče ona. – Ogroman je. – Može da puca, – reče Pop. – Ali onda ćeš morati da ga uzmeš. Zatim, dok smo ga posmatrali, iza jednog drveta s velikom krošnjom čiji su listovi podsećali na perje, pojavi se još jedan nosorog. On je bio znatno manji od onoga. – Gospode, pa to je mladunac, – reče Pop. – A ono tamo je ženka. Baš dobro što je nisi ustrelio. Možda se ne bi dobro proveo. – Je li to ona ista ženka? – prošaptah. – Nije. Ona prva je imala đavolski rog. Svi smo osećali veliku prijatnost; bila je to neka vrsta sjajnog raspoloženja, kao kad se pijani smejete – to je bilo ono iznenadno osećanje obilja, idiotsko osećanje obilja koje vam pruža divljač. To je ono osećanje koje se u vama rađa pri pojavi bilo kakve divljači ili ribe koja se obično retko nalazi i koju, sasvim neočekivano, nađete u smešnom, neverovatnom obilju. – Posmatraj je. Ona zna da nešto nije kako valja. Ali niti može da nas vidi, niti da nas nanjuši. – Čula je pucnje. – Zna da smo tu negde oko nje. Ali ne može da odredi mesto.

79 Taj nosorog je izgledao tako ogroman, tako smešan, tako sjajan, a bilo je i tako divno gledati ga, da sam prosto morao da mu nanišanim u prsa. – Kakav bi ovo bio pogodak! – Perfektan, – reče Pop. – Šta da radimo? – upita P.O.M. Ona je bila praktična žena. – Zaobići ćemo je, – odgovori Pop. – Ako se budemo držali ispod nje, ne verujem da će nas nanjušiti. – Nikad se ne zna, – reče Pop. – Ne bih želeo da nas napadne. Nije nas napala, već je spustila glavu, na jedvite jade; nastavila je da se kreće uzbrdo a za njom je išao njen skoro odrasli mladunac. – A sad, – reče Pop, – poslaćemo Mlitavka napred da vidi ima li tragova mužjaka. Mogli bismo i da posedimo malo. Sedosmo u senku. Mlitavko krenu naviše jednom obalom rečice, a urođenički vodič drugom. Kad su se vratili, obavestili su nas da je mužjak produžio naniže. – Da li je iko među vama video kakav mu je rog? – upitah. – Mlitavko kaže da mu je dobar. M'Kola beše malo odmakao uz brdo. On sad čučnu i poče da maše rukom. – Njati, – reče on i podiže ruku prema svom licu. – Gde? – upita ga Pop. On pokaza, čučnu još niže i kad smo se uspuzali do njega, on mi pruži durbin. Nalazili su se daleko od nas, na jednom izbočenom hrbatu jedne od strmih padina bregova na udaljenoj strani kanjona, skoro sasvim dole, pokraj rečice. Videli smo šest, zatim osam bivola, crnih bivola debelih vratova, sjajnih rogova, videli smo ih kako stoje na ivici hrbata. Neki su pasli, neki samo stajali podignutih glava i gledali ispred sebe. – Onaj je mužjak, – reče Pop gledajući kroz durbin. – Koji? – Drugi s desna. – Meni svi liče na mužjake. – Daleko su odavde. Onaj je dobar mužjak. Sad moramo preći rečicu i probiti se do njih, ali tako da dođemo iznad njih.

80 – Da li će dotle ostati? – Neće. Možda će se probiti dole, do korita ove rečice, čim otopli. – Hajdemo. Pređosmo rečicu na jednom balvanu, ostali pomoću drugog, i prebacismo se na suprotnu stranu; na pola puta uz padinu brega naiđosmo na duboko usečen trag divljači koji se protezao duž obale ispod teških krošnja drveća, čije su grane gotovo ležale na zemlji. Produžismo sasvim brzim korakom, ali krećući se veoma pažljivo, te sada ugledasmo ispod sebe korito rečice koje je bilo skoro potpuno prekriveno lišćem. Još uvek je bilo rano jutro, ali vetrić je sve jače duvao i komešao lišće iznad naših glava. Pređosmo jednu jarugu koja se spuštala sve do rečice, – zalazili smo u gusto žbunje da bismo se tako sakrili – i, saginjući se dok smo se probijali idući iza drveća na jednom malom otvorenom prostoru, i zatim, koristeći se prirodnim zaklonom – stranom jaruge – uzverasmo se uz breg tako da se nađosmo iznad bivola, te najzad krenusmo malo naniže ka njima. Zaustavismo se u jednom zaklonu hrbata; ja sam se grozno znojio, te sam morao da stavim jednu maramicu između ramena i kaiša moje „stetsonke” i da pošaljem Mlitavka da baci jedan pogled na divljač. Kad se vratio, izvestio nas je da su bivoli otišli. Odozgo nismo mogli ni traga da im ugledamo, te zato presekosmo preko jaruge i preko padine brega verujući da ćemo ih tako presresti na njihovom putu ka koritu rečice. Sledeća padina brega bila je spržena, a u podnožju brega video se čitav jedan kraj izgorelog busenja. U pepelu su bili tragovi bivola koje su oni ostavili za sobom dok su silazili niz breg i odatle nastavili kroz duboku džunglu korita rečice. Nailazili smo čas na veoma gusto rastinje, čas na čitave spletove loze koja nam je onemogućavala dalje kretanje za njima. Dole pokraj rečice nije bilo tragova, i tako smo saznali da su se bivoli nalazili u onom delu rečnog korita koji smo videli odozgo, sa onog mesta na kome su u pepelu ostali njihovi tragovi. Pop reče da se tu sada ništa više ne može učiniti. Bili smo u tako strašnom gustišu da ne bismo mogli pucati sve kad bi bivoli nešto i iskrsli odnekud. – Uopšte ih ne bi mogli razlikovati – rekao je. – Jedino što bi video, bila bi navala crnog, sve bi ti se zacrnilo pred očima: neki stari bivo bi ti se možda učinio siv, a neki dobar bivo stada crn kao i ženka. Ništa ne bismo imali od toga kad bismo ovde naleteli na njih.

81 Bilo je deset sati i strahovito toplo na otvorenom prostoru; dok smo hodali, sunčevi zraci su nam prosto probijali lobanje a povetarac je za nama podizao pepeo sprženog tla. Sada se sve živo nalazilo u gustim zaklonima. Odlučismo da nađemo neko hladovito mesto, da legnemo i čitamo u svežini; da ručamo i prekratimo taj vreli deo dana. Iza onog sagorelog mesta krenusmo ka rečici i zaustavismo se znojavi, u senci nekakvog veoma velikog drveća. Raspakovasmo naše kožne kapute i kišne kabanice i prostresmo ih po travi ispod drveća; stabla su nam služila umesto naslona. P.O.M. izvadi knjige a M'Kola naloži malu vatru i skuva vodu za čaj. Vetrić je tako ćarlijao da smo ga čuli u visokim granama. U hladovini je bilo sveže, ali kad biste se malo pomerili ka suncu, ili kad bi sunce pomerilo senku dok čitate i ne vidite da vam je neki deo tela opet izložen njegovim zracima, odjednom biste osetili svu njegovu jaru. Mlitavko beše otišao niz rečicu da baci tamo jedan pogled, i dok smo ležali ispod drveća i čitali, ja sam osećao miris dolazećeg dana, sušenje rose, vrelinu na lišću i svu težinu sunca iznad rečice. P.O.M. je čitala Špansko zlato od Džordža A. Birmingema, i izjavila da ta stvar nije dobra. Ja sam još uvek pročitavao Tolstojevu knjigu o Sevastopolju i u istom tomu pročitao sam priču pod naslovom „Kozaci”, koja je veoma dobra. U njoj sam našao opis letnje žege, komaraca, atmosferu šume u različitim godišnjim dobima i onu reku koju su prešli Tatari u jurišu, i ponovo sam živeo u onoj Rusiji. Razmišljao sam o tome koliko je ta Rusija bila stvarna u vreme našeg građanskog rata, stvarna kao i svako drugo mesto, kao Mičigen, na primer, ili ona prerija severno od grada i šume oko Evanovog ranča divljači, o tome kako sam preko Turgenjeva saznao da sam živeo tamo, kao što sam živeo i u porodici Budenbrokovih, kako sam se pentrao, ulazio i izlazio kroz njen prozor u Crvenom i crnom17 sećao sam se onoga jutra kada smo prošli kroz kapije Pariza i na Place de Grèves videli kako konji rastržu Salcède. Sve sam to video. I ja sam bio onaj koga onda nisu rastrgli na točku, jer bio sam učtiv prema dželatu kad su ubili grofa Kokonasa i mene, i sećao sam se . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 Roman francuskog pisca Stendala.

82 Bartolomejske noći i kako smo te noći gonili hugenote, i kako su me tada uhvatili u njenoj kući, i nikad stvarnijeg osećanja od onoga kad sam se našao pred zatvorenim kapijama Luvra, niti od onoga kad sam pogledao dole na njegovo telo u vodi u koju je pao s jarbola; i uvek, u Italiji, bolja nego ijedne knjige, kako ležim u kestenovoj šumi, i kako kroz jesenju izmaglicu iza Duoma hodam gradom do Ospedale Maggiore u potkovanim cokulama koje odjekuju na kaldrmi, i u proleće iznenadnih pljuskova u planinama i mirisa regimente koji je podsećao na ukus bakarnog novčića u ustima. Tako se po vrućini voz zaustavi u Dezencano pored jezera Garda, a one trupe su u stvari češka legija, a onda je padala kiša, pa je posle toga bilo mračno, pa ste prolazili vozeći jedan kamion, pa ste onda dolazili s neke druge strane, pa ste onda po mraku dolazili peške iz Sermione. Jer mi se nalazimo lako i u knjigama i van knjiga – i ako nešto vredimo, tamo kuda mi idemo možete ići i vi. Jedna se zemlja, najzad, razjede i vetar raznosi prašinu, svi ljudi umiru i niko nije večito važan, izuzev onih koji su se bavili umetnošću, a oni danas žele da prekinu sa svojim radom jer on je i suviše usamljen, jer i suviše je teško baviti se njime, i on nije u modi. Dovoljno je hiljadu godina da ekonomske nauke postanu glupave, a jedno umetničko delo živi večito, ali veoma je teško baviti se time i to nije u modi. Ljudi više ne žele da se time bave, jer mogu postati demodirani a vaške koje mile po literaturi neće ih ceniti. A i veoma je teško baviti se tim stvarima. Pa šta onda? Zato ću nastaviti sa čitanjem o reci koju su Tatari prešli u jurišu, o pijanom starom lovcu i devojci, i o tome kako je tamo bilo u različita godišnja doba. Pop je čitao Ričarda Karvela. Kupili smo ono što je moglo da se nađe u Najrobiju, a zaliha knjiga nam je bila gotovo pri kraju. – Ja sam to već jednom čitao, – reče Pop. – Ali dobra je to priča. – I ja se sećam te knjige. To je onda bila dobra priča. – Sasvim lepa stvar, ali više bih voleo da je nisam već čitao. – Ova je užasna, – reče P.O.M. – Prosto ne možeš da je čitaš. – Hoćeš li ovu? – Ne budi toliko fin, – reče ona. – Neću. Završiću ovu. – Hajde. Uzmi ovu. – Odmah ću ti je vratiti. Zato nemoj da mi je daješ. – Hej, M'Kola, – rekoh ja. – Ima li piva?

83 – Ndio, – reče on veoma živahno, i iz sanduka koji je jedan od urođenika nosio na glavi, izvadi bocu nemačkog piva zavijenu u slamu, jednu od one šezdeset četiri boce koje je Den kupio u nemačkoj trgovačkoj agenciji. Grlić joj je bio obmotan srebrnim staniolom a na njenoj crno-žutoj etiketi nalazio se jedan konjanik u oklopu. Bila je još hladna od prethodne noći, i kad je otvorismo, bledožuta tečnost, kao krem, ispuni tri šolje bogatom, gustom penom. – Ne, – reče Pop. – Mnogo gadna stvar za jetru. – More, samo ti uzmi. – Važi. Svi troje iskapismo svoje šolje, a kad je M'Kola otvorio i drugu bocu, Pop odlučno odbi: – Hajde, hajde. To tebi više znači. Ja ću samo još jedan gutljaj. – A mamica? – Samo malo. – Sve za mene, – rekoh. M'Kola se smeškao i vrteo glavom dok smo pili. Ja ponovo legoh naslonivši glavu na drvo; posmatrao sam kako vetar nosi oblake i polako sam pio pivo iz boce. Tako je bilo hladnije; izvrsno pivo. Nešto kasnije Pop i P.O.M. zaspaše, a ja se vratih knjizi o Sevastopolju i nastavih da čitam o Kozacima. Bila je to veoma dobra priča. Kad su se njih dvoje probudili, seli smo da ručamo; jeli smo hladan biftek, hleb, slačicu, zatim šljive iz konzerve, i popili smo treću i poslednju bocu piva. Posle toga smo opet čitali i svi smo, zaspali. Probudio sam se žedan i baš sam odvrtao zatvarač na čuturici s vodom kad sam začuo kako neki nosorog frkće i, lomeći sve oko sebe, prolazi kroz žbunje kraj rečice. Pop je bio budan, te je i on to čuo; bez reči uzesmo naše puške i krenusmo ka mestu odakle je dolazila ta galama. M'Kola pronađe trag. Nosorog beše otišao uz reku, očigledno jer nas je nanjušio na razdaljini od samo tridesetak metara, i odjurio naviše. Nismo smeli da mu pratimo trag u pravcu u kome je duvao vetar, te zato obiđosmo rečicu i vratismo se natrag do ivice onog sagorelog mesta, da bismo došli iznad njega i zatim ga lovili pažljivo; išli smo protiv vetra i duž obale, krećući se kroz veoma gusto

84 busenje, ali ga ne nađosmo. Najzad Mlitavko pronađe trag nosoroga na mestu s kojeg je otišao naviše i zatim nastavio ka bregovima. Sudeći po tragu, to nije bio neki naročito veliki nosorog. Bili smo već dosta daleko odmakli od logora, bar četiri časa hoda, a u povratku nas je očekivao dobar deo puta uzbrdo, i svakako onaj dugi uspon uz kanjon; osim toga, trebalo je pronaći i onog ranjenog bivola, a kad ponovo izbismo na rub one spržene pokrajine, odlučismo da odemo po P.O.M. i da krenemo. Još je bilo vrelo, ali sunce se već kretalo ka zapadu i dobar deo puta nam je bio u dubokom hladu, gde se nalazio i trag divljači, na visokoj obali rečice. Kad smo ponovo došli kod P.O.M., ona se držala uvređeno što smo otišli i nju ostavili samu, ali ona se to samo šalila. I tako krenusmo natrag; na čelu kolone išli su Mlitavko i njegov kopljanik koji su pratili trag u senci prošaranoj suncem što je prodiralo između lišća. Posle onog jutarnjeg svežeg mirisa šume, sada smo osećali odvratan smrad koji je podsećao na mačju nečistoću. – Šta to smrdi? – šapnuh Popu. – Babuni, – odgovori on. Nešto malo pre nas tuda beše prošlo čitavo jedno pleme majmuna i svuda ostavilo svoju balegu. Stigosmo do mesta na kome su se pojavili bivoli i nosorozi kad su izišli iz trščaka, i ja odredih tačku na kojoj mi se činilo da se nalazio onaj bivo kad sam opalio. M'Kola i Mlitavko se rastrčaše okolo kao lovački psi i kad sam ja pomislio da su se prebacili bar za pedesetak metara, to jest da su otišli i suviše iznad obale, Mlitavko podiže jedan list. – Naišao je na krv, – reče Pop. Otidosmo gore kod njih. Na travi se videla velika količina krvi, sada već crne, te je bilo lako pratiti trag. Mlitavko i M'Kola su išli po tragu, svako na svojoj strani, tako da se trag nalazio između njih dvojice, pokazujući svaki čas na pocrnele kapi krvi jednom dugačkom vlati trave koju su držali u ruci. Ja sam uvek smatrao da je najbolje da tragači idu jedan iza drugog, u većem razmaku, i da polako prate trag, ali ovo je bio njihov način traganja; kretali su se pognutih glava, ukazujući svojim vlatima trave na svaku sasušenu mrlju, a s vremena na vreme, kad bi ga izgubili i ponovo pronašli, saginjali bi se da otkinu travku ili list na kome se nalazila crna mrlja. Ja sam išao iza njih dvojica sa svojom springfildkom, za mnom Pop, a

85 iza njega P.O.M. Mlitavko je nosio moju veliku pušku, dok je Pop sam nosio svoju. M'Koli je o ramenu visila manliherka P.O.M. Svi smo ćutali i svako je ovaj posao izgleda držao za prilično važnu stvar. Naiđosmo na krv i na nekakvoj visokoj travi, i to gotovo pri samom njenom vrhu, na obe strane staze kojom se ranjeni bivo kretao kroz travu. To je značilo da mu je metak ušao na jednu a izišao na drugu stranu. Sada je bilo teško odrediti pravu boju njegove krvi, i ja se jednog trenutka ponadah da mu je metak prošao kroz grudni koš. Ali malo dalje naiđosmo na jedan kamen s njegovom balegom koja je bila pomešana s krvlju; jedno vreme smo pratili samo trag balege koju je ostavljao za sobom gde god se verao i na svakoj je bilo crnih tačkica krvi. Sad je već sve izgledalo drukčije, kao da mu je metak prošao kroz želudac ili stomak. Ja sam sve vreme osećao sve veći i veći stid. – Ako se pojavi, nemoj da brineš zbog Mlitavka ili ostalih, – šapnu mi Pop. – Oni će već umeti da mu se sklone s puta. Ti samo gledaj da ga zaustaviš. – Pravo u njušku, – rekoh. – Nemoj da praviš nikakve štosove, – reče Pop. Trag se postojano penjao, zatim se u dva maha lučno vraćao natrag, a jednog trenutka kao da je oklevao, lutao, bez ikakvog plana, među nekim stenama. Jednom je, opet, krenuo naniže, ka rečici, prešao preko jednog njenog potočića, a zatim se vratio natrag, na istu obalu, krećući se naviše, kroz šumu. – Mislim da ćemo ga naći mrtvog, – šapnuh Popu. To njegovo besciljno skretanje navelo me je da ga zamislim kako se, teško ranjen, sporo kreće i bori da ne padne. – Nadam se, – reče Pop. Ali trag se sada produžavao i preko mesta s malo trave, te traganje postade mnogo sporije i teže. Nije više bilo tragova koje sam ja mogao da vidim, već samo verovatne linije kojom se kretao, a koju su s vremena na vreme potvrđivale sasvim sitne tamne kapljice sasušene krvi na ponekom kamenu. Nekoliko puta smo je sasvim izgubili; u takvim slučajevima nas trojica bismo se razišli i tragali po najbližoj okolini, i kad bi neko od nas naišao na trag pokazao bi prstom i šapnuo „Damu”, pa bismo nastavili s traganjem. Najzad, trag nas odvede niz jednu stenovitu padinu brega koju su zlatili

86 poslednji zraci sunca, dole do korita rečice gde ugledasmo jedan dugačak i širok komad zemlje obrasle najvišom mrtvom trskom koju do tada besmo videli. Ta trska je bila viša i gušća čak i od one na onom blatištu iz koga je izleteo bivo toga jutra, i tu je bilo nekoliko tragova divljači koja je ušla u trščak. – Ovo mesto nije baš naročito zgodno za malu memsahib, – reče Pop. – Neka ona ostane ovde sa M'Kolom, – rekoh ja. – Nije za malu memsahib, – ponovi Pop. – Ne znam zašto smo joj dopustili da dođe ovamo. – Ona može da nas čeka ovde. Mlitavko hoće da nastavi. – Tako je. Bacićemo jedan pogled. – Ti čekaj ovde sa M'Kolom, – šapnuh joj preko svog ramena. Mi pođosmo za Mlitavkom kroz gustu, visoku travu koja je rasla pet stopa iznad naših glava, koračajući pažljivo po tragu divljači, naginjući se napred i nastojeći da dišemo što tiše. Ja sam zamišljao bivole onako kako smo ih jednom videli, kad je stari bik izišao iz žbuna, onako grogi, a ja sam mu ugledao rogove, čvrga sasvim nisko, brnjica izbočena, oči male, ispod okorele kože na vratu pletenica sala i mišića, na vratu obraslom retkom dlakom, u njemu velika snaga i bes, a ja sam mu se i divio, ja sam ga poštovao, no on je bio spor, i dogod smo pucali osećao sam da je sve kako valja i da je naš. A ovo je sad bilo drukčije, bez brze paljbe, bez zasipanja mecima bika koji mamuran izlazi na čistinu jer ako se sad pojavi, ja ću morati da se smirim i da ga gađam pravo u čelo kad se pojavi s glavom napred. On će morati da spusti glavu, podmuklo, kao svaki bik, i tako će otkriti ono staro mestašce, onu slabu tačku, i ja ću odavde da ispucam jednom i onda ću morati da skočim u stranu, u travu, i od tog trenutka ima dalje da ga lovi Pop, ako ja ne budem više u stanju da baratam puškom kad budem skočio. Bio sam siguran da ću ga uloviti i skočiti, ako budem mogao da čekam i gledam kako on spušta glavu. Znao sam da ću to moći da uradim i da će ga moj metak ubiti, ali nisam znao koliko će sve to trajati. To je bilo pitanje. U tome je bila cela stvar. Koliko će to trajati? I sada, dok sam koračao napred, siguran da je on tu negde unutra, osetih oduševljenje, najlepše oduševljenje na svetu, oduševljenje zbog izvesnosti akcije, akcije u kojoj i vi učestvujete, u kojoj možete da ubijete i da se izvučete, da radite nešto o čemu nemate pojma i zato niste uplašeni, gde nema

87 nikog da brine zbog toga i nema nikakve odgovornosti, sem što morate da obavite nešto što sigurno znate da možete obaviti, te sam meko hodao napred gledajući u Mlitavkova leđa i ne zaboravljajući da mi predstoji brisanje magle s naočara, kad iza sebe začuh neku galamu i okrenuh glavu da vidim šta se to dešava. Bila je to P.O.M. koja je sa M'Kolom dolazila po našem tragu. – Za boga miloga, – reče Pop. Bio je besan. Vratili smo je natrag, iz visoke trave, i postavili je na obalu, gore, i naterali je da shvati da tu mora i da ostane. Ona zapravo nije razumela da treba da ostane iza nas. Čula je mene kako nešto šapućem i pomislila da ja ustvari želim da ona ide iza M'Kole. – Kao da sam ugledao sablast, – rekoh Popu. – Ona je kao neki mali jazavičar, – reče on. – Ali to joj nije dobro. Obazirali smo se oko sebe i gledali preko one trave. – Mlitavko još uvek ne popušta, – rekoh. – Ja ću ići za njim sve dok mu ne dosadi. Kad on kaže dosta, vraćamo se. Najzad, ja sam onog kučkinog sina pogodio u trbuh. – Ipak nemoj da napraviš neku glupost. – Ubiću tog kučkinog sina samo ako mi se dobro namesti. Ako se pojavi, moram ga ukokati. Strah koji nam je P.O.M. uterala u kosti učinio je da postanem bučan. – Hajdemo, – reče Pop. Ponovo pođosmo za Mlitavkom kroz onu travuljinu koja je postajala sve gora i gora, i ne znam šta je uradio Pop, ali negde na pola puta skidoh malu i uzeh veliku pušku, otkočih je i stavih šaku preko zaštitnika oroza, a postajao sam sve nervozniji, dok se jednog trenutka Mlitavko ne pognu; vrteo je glavom i šaputao „hapana”. Trava je sad bila tako gusta da niste mogli videti ni dva pedlja ispred sebe, sve je bilo zakrčeno i zapetljano. Stvarno je bilo jezivo a sunčevi zraci su padali još samo na padine bregova. Obojica smo se dobro osećali jer sve besmo prepustili Mlitavku koji je mogao da prekine traganje kad je hteo, a meni beše spao i onaj teret sa srca. Mesto na kome smo se sada nalazili učinilo je da mi moji fantastični planovi o pucanju izgledaju glupo, i ja sam znao da je sve što tu imamo Pop, koji će ga razneti svojom četiri-pedeset, broj dva, ukoliko ga ja

88 slučajno promašim mojom vašljivom četiri-sedamdeset. Nisam imao poverenja ni u šta više, sem u njen prasak. Vraćali smo se po istom tragu, kad s padine brega začusmo viku nosača, te se zaletesmo kroz travu kršeći sve oko sebe u pokušaju da dospemo do nekog uzvišenijeg mesta s koga bismo mogli da pucamo. Nosači su mlatarali rukama i vikali da je bivo izišao iz trščaka i prošao pored njih, a zatim M'Kola i Mlitavko počeše da pokazuju rukama u nekom pravcu, i Pop me uhvati za rukav pokušavajući da me odvuče do mesta odakle ću moći da ih vidim; i tada, u zraku sunca, visoko gore na padini brega, ispred nekih stena ugledah dva bivola. Presijavali su se kao crni lak na suncu a jedan je bio mnogo veći od drugog i sećam se da sam tog trenutka pomislio da je to naš bivo i da je pronašao ženku i da mu je ona krčila put i tako mu omogućavala da se kreće. Mlitavko mi pruži springfildku i ja brzo postavih raklju, nanišanih – video sam celog bivola kroz nišan – zaledih se iznutra i postavih mušicu na vrh njegovih pleća, i dok sam povlačio oroz on poče da beži i ja opalih ispred njega i odahnuh. Videh ga kako spušta glavu i skače kao divlji konj kad izleće u arenu, i kad sam ponovo napunio pušku i opalio iza njega u trenutku kad mi je bežao iz vida, znao sam da je moj. Mlitavko i ja počesmo da trčimo, i dok smo trčali ja začuh neku slabu riku. Zaustavih se i viknuh Popu: – Jel' ga čuješ? Moj je, kažem ti! – Pogodio si ga – reče Pop. – Jesi. – Neka je proklet, ukokao sam ga. Zar ga nisi čuo kako riče? – Nisam. – Slušaj! – Stajali smo i osluškivali i ubrzo se začu jasna, otegnuta, žalosna, neosporna rika. – Tako mi boga, – reče Pop. Bio je to veoma tužan zvuk. M'Kola me ščepa za šaku i poče da mi trese ruku, dok me je Mlitavko pljeskao po leđima; svi smo se smejali i jurili bez reda i poretka, znojeći se, preskačući kamenje, trčeći preko hrbata, kroz šumu. Ja sam morao da stanem, da uzmem vazduha, srce mi je lupalo; morao sam i da obrišem znoj sa lica i maglu s naočara. – Kufa, – reče M'Kola, izgovarajući tu reč, koja znači „mrtav”, kao da proizvodi neku eksploziju. – Ndio! Kufa! – Kufa! – reče i Mlitavko cereći se.

89 – Kufa! – ponovi M'Kola i mi se opet rukovasmo pre nego što nastavismo s pentranjem. Zatim, kad stigosmo do tog mesta, ugledasmo ga kako leži ispred nas, na leđima, potpuno izdužena vrata, s celom svojom težinom na rogovima, prikovan za jedno drvo. M'Kola stavi svoj prst u rupu od metka u samom središtu pleća i sav srećan zatrese glavom. Dođoše i Pop i P.O.M. u pratnji nosača. – Tako mi boga, taj je bivo bolji nego što smo mislili, – rekoh ja. – To nije onaj isti bivo. Ovo je pravi bivo. Naš bivo je sigurno onaj što je bio s njim. – Ja sam mislio da je pored njega bila ženka. Bili su tako daleko da nisam mogao da tvrdim. – Sigurno oko četiri stotine metara. Tako mi boga, umeš ti da gađaš te životinjice. – Kad sam ga video kako savija glavu između nogu i poskakuje, znao sam da je naš. Bio je divno osvetljen. – Ja sam znao da si ga pogodio, a isto sam tako znao da to nije onaj isti bivo. I zato sam pomislio da sad moramo da jurimo dva ranjena bufala. Nisam čuo kad je prvi put zarikao. – Bilo je divno kad smo ga čuli kako riče, – reče P.O.M. – To je tako tužan zvuk. Kao kad neko duva u rog u šumi. – Za mene je taj zvuk bio strašno veseo, – reče Pop. – Tako mi boga, red je da ovo zalijemo. To je bio pogodak. Zašto nam nikad nisi rekao da umeš da gađaš? – Idi do đavola. – Znaš, on je i krvavo dobar tragač, a kako tek ume da lovi ptice! Nisi znala? – on upita P.O.M. – Zar ovo nije divan bivo? – reče P.O.M. – Fini primerak. Nije mator ali ima finu glavu. Pokušali smo da napravimo nekoliko fotografija, ali ispostavilo se da imamo samo jedan aparat u obliku kutije, s probušenim zaklopcem, te dođe do gorkog raspravljanja zbog zaklopca, dok je svetlost bivala sve slabija, i ja sam sad opet bio i nervozan i plahovit i objektivan, ja sam se sada pravio važan zbog zatvarača i bio namrgođen zbog toga šta nismo mogli da napravimo ni jedan snimak. Ne možete da budete na ravnoj nozi sa ostalim ljudima kad

90 samo vi osećate onu vrstu oduševljenja koje sam ja osećao u trščaku, a kad ubijete divljač, pa čak i kad je to samo jedan bufalo, vi u sebi osećate izvestan mir. Ubijanje nije osećanje koje možete s nekim deliti, i ja popih jedan gutljaj vode i onda rekoh P.O.M. da mi je žao što sam bio onako odvratan kad se povela reč o kameri. Ona je rekla da je sve u redu i mi smo opet bili u redu, dok smo posmatrali našeg bufala i M'Kolu kako pravi rez da bi mu odrao kožu s glave, i stajali smo jedno uz drugo, pripijeni, i osećali kako se volimo i kako razumemo sve, i ono s kamerom i svaku stvar na ovome svetu. Popio sam i jedan viski, bio je bez ukusa, i ja sam se osećao kao da ništa nisam popio. – Daj još jedan, – rekoh. Posle drugog je već bilo drukčije. Mi smo se spremali da pođemo prvi u naš logor, odlučivši da nam vodič bude onaj kopljanik koga je jurio nosorog, dok bi Mlitavko ostao za nama da odere bivolju glavu i da sa svojim pomoćnicima iskasapi i sakrije meso u šumi da ga ne bi pronašle hijene. Bojali su se da idu po mraku i ja rekoh Mlitavku da može uzeti moju veliku pušku. Kazao mi je da ume da puca, te ja izvukoh metke, zakočih

91 pušku i pružajući mu je rekoh mu da puca. On je stavi na rame, zatvori pogrešno oko i snažno povuče oroz – jedanput, dvaput, triput. Zatim sam mu pokazao kako može da je zakoči i otkoči; on je to nekolikoj puta isprobao preda mnom, a potom nekoliko puta i škljocnuo. Dok se Mlitavko mučio da aktivira zakočenu pušku, M'Kola se držao veoma nadmoćno a Mlitavko je izgledao kao da se smanjuje. Ostavio sam mu pušku i dva metka i zatim se svi baciše na kasapljenje bivola, a mi ostali pođosmo u sumrak za kopljanikom i po tragu onog manjeg bufala na kome nije bilo krvi, krećući se naviše ka vrhu brega i ka našem logoru. Verali smo se oko proplanaka, silazili u doline, prelazili preko jaruga, gore, dole, i najzad smo izbili na glavni hrbat, na kome je već bilo mračno i hladno; mesec se još ne beše pojavio, a mi smo se duž hrbata jedva vukli od umora. Noseći nekoliko različitih čuturica i boca za vodu i tešku Popovu pušku, M'Kola poče jednog trenutka u mraku da iz grla izbacuje čitavu bujicu reči koja je podsećala na psovke i bila upućena našem vodiču koji je krupnim koracima grabio ispred nas. – Šta kaže? – upitah Popa. – Kaže mu da se ne pravi važan svojim brzim hodanjem, jer se u društvu nalazi i jedan star čovek. – Na koga on to misli, na tebe ili na sebe? – Na nas obojicu. Ugledasmo i mesec koji se zadimljeno crven pojavi iznad mrkih bregova, prođosmo kroz selo u dolini čije su sve zemljane kuće bile zatvorene, gotovo zabarikadirane, dok se slaba svetlost probijala kroz pukotine i širio smrad koza i ovaca, zatim pređosmo jedan potok, pa nastavismo još malo uz padinu, i tu nas najzad dočeka vatra pred našim šatorima. Noć je bila hladna, s dosta vetra. Sutra ujutro smo lovili, pronašli smo trag pored jednog izvora i po njemu pošli za nosorogom prešavši čitav jedan uzvišeni predeo voćnjaka i zatim se spustismo u jednu dolinu koja nas je strmo odvela u kanjon. Bilo je veoma toplo a tesne cipele su juče nažuljile noge P.O.M. Ona se više nije žalila na to, ali ja sam video da joj nije lako. Svi smo bili mnogo, ali prijatno umorni. – Neka ih đavo nosi, – rekoh Popu. – Ne želim da ubijem drugog, sem ako nije velik. Može nam se desiti da čitavu sedmicu gonimo nekog dobrog nosoroga. Zaustavimo se na onom kojeg smo ulovili. Bolje da dignemo ruke od daljeg gonjenja i da se pridružimo Karlu.

92 Tamo dole možemo da lovimo oriksa, da dođemo do one zebrine kože i da nastavimo s lovom na kudue. Sedeli smo ispod jednog drveta na vrhu brega, odakle smo imali dobar pogled na celu pokrajinu i kanjon koji se protezao sve do Doline procepa i Jezera Manjara. – Bilo bi veoma zabavno povesti nosače s lakom opremom i loviti ispred njih sve kroz dolinu i dalje, do jezera, – reče Pop. – To bi zaista bilo moćno. Mogli bismo poslati kamione da nas sačekaju kod onog mesta, kako se ono zvaše? – Mađi-Moto. – Zašto da to ne učinimo? – upita P.O.M. – Pitaćemo Mlitavka šta on misli o toj dolini. Mlitavko nije ništa znao da nam kaže, ali kopljanik reče da je teren veoma težak i rđav tamo gde se reka spušta i prolazi kroz zid procepa. Nije verovao da bismo mogli da se probijemo s teretom. Odustali smo. – Ipak bi to bio moćan izlet, – reče Pop. – A, i nosači koštaju manje od benzina. – Da li ćemo moći da pravimo takve izlete kad se budemo vratili? – upita P.O.M. – Da, – reče Pop. – Ali da bi ulovio velikog nosoroga treba da odeš na Breg Kenija. Tamo ćeš uloviti pravog. Ovde ti je glavna stvar kudu. Da bi nosoroga ulovio na Keniji morao bi da odeš gore do Kalala. Pa onda, ako ih ulovimo, imali bismo vremena da produžimo dole u onu pokrajinu Handeni radi lova na crne antilope. – Hajde da krenemo, – rekoh ne mičući se. Svima nama je već dugo bilo drago što je Karl ulovio onog nosoroga. U tom pogledu naša su osećanja bila na dostojnoj visini. Bilo nam je milo što on ima taj dragoceni trofej i sve u vezi s tim pružalo je dobre izglede za budućnost. Možda je do sada ulovio i oriksa. Ja sam se nadao da jeste. Karl je bio fini momak, i baš je bilo dobro što je uspeo da dođe do onako izuzetno finih glava. – Kako se osećaš, jadna mamice? – Odlično. Ako stvarno pođemo na taj izlet, želela bih da prethodno malo odmorim noge. Ali ja veoma volim tu vrstu lova.

93 – Hajde da se vratimo, da jedemo, rasturimo logor, pa da se onda spustimo dole još večeras. Te večeri smo se opet obreli u našem starom logoru, u M'utuUmbuu, pod velikim drvećem, nedaleko od druma. To je bio naš prvi logor u Africi i drveće je bilo isto onako veliko, krošnje isto onako raskošne i zelene, potok isto onako bistar i brz, i logor isto onako prijatan kao prvi put. Jedina je razlika bila u tome što su sada noći bile toplije, drum koji je vodio ka logoru prekriven prašinom do glavčine točka, i što mi besmo već videli dobar deo zemlje.

94 ŠESTA GLAVA U Dolinu procepa stigli smo jednim drumom od crvenog peska koji je presecao jednu visoravan, zatim se nastavljao naviše, pa naniže kroz bregove obrasle voćnjačkim busenjem, pa oko jedne šume na padini do vrha zida pukotine, odakle smo mogli da bacimo pogled dole i vidimo ravnicu, gustu šumu ispod zida i dugačko, skoro isušeno blistavo Jezero Manjara čiji je jedan kraj bio ružičaste boje, s pola miliona tačkica koje su u stvari bile ptice flamingo. Odatle se drum strmo spuštao niz otvorenu stranu zida, prolazio kroz šumu i izbijao na ravninu dolme, zatim nastavljao kroz obrađene krpice zemlje s kukuruzom, bananom i nekim voćkama koje sam tada prvi put video, oivičene gustom šumom, prolazio pored robnog magacina jednog Hindustanca i mnogih koliba, prelazio preko dva mosta ispod kojih su tekle bistre, brze reke, probijao se kroz još nekoliko šuma, a potom se sužavao na otvorenim proplancima, pretvarao u jedan prašnjavi sporedni rukavac koji je vodio u jedan duboko izrovani prašnjavi puteljak, kroz žbunje i najzad do hlada logora M'utu-Umbu. Te noći posle večere slušali smo borbu flaminga u mraku. To je podsećalo na zvuke koje proizvode divlje patke krilima kad preleću šibljak pre zore; ali ovo je bilo sporije, s postojanim udarcima, hiljadu puta umnoženim. Pop i ja smo bili pod malim „gasom” a P.O.M. je bila veoma umorna. Karl je opet bio sumoran. Mi besmo malo umanjili značaj njegove pobede nad nosorogom, a to je i onako već bila prošlost, i on se sad pribojavao neuspeha u lovu na oriksa. A osim toga, ne behu našli leoparda, već jednog divnog lava, jednog ogromnog lava s crnom grivom koji je bio privučen lešinom onog nosoroga i nije hteo da je napusti; bio je tamo čak i sutradan kad su došli, ali nisu smeli da pucaju na njega jer se nalazio u nekoj vrsti šumskog rezervata. – Baš pogana stvar, – rekoh i pokušah da se rastužim zbog toga, ali još sam se uvek osećao i suviše dobro da bih mogao da saučestvujem u tuđim mukama, te smo tako Pop i ja i dalje mirno sedeli, umorni kao psi, pijući viski sa sodom i ćaskajući.

95 Sutradan smo lovili orikse u suvoj i prašnjavoj Dolini procepa i najzad naišli na jedno stado daleko van šumovitih bregova, na jednoj udaljenoj strani iznad jednog sela Masaija. Podsećali su na gomilu masaijskih magaraca, s tom razlikom što su oriksi bili crni i imali divne kose rogove pravilnih oblika, i sve su glave izgledale dobre. Kad biste ih pažljivije osmotrili, videli biste da su dva ili tri bili očigledno bolji od ostalih, i dok sam sedeo na zemlji izabrah jednog koji mi se činio najbolji u krdu, i kad se razrediše, nanišanih upravo na toga. Začuh potmuli udarac metka i počeh da posmatram mog oriksa kako kružno izmiče ostalima, kako se sve brže kreće u krug, i znao sam da je moj. Zato ne opalih ponovo. Tog istog oriksa i Karl beše odabrao. Ja to nisam znao, već sam opalio, namerno sebičan, da bih bar ovog puta sigurno ulovio najboljeg; ali on je odstrelio drugog koji je bio isto tako dobar primerak, i posle toga ostali oriksi u galopu odjuriše kroz oblak sive prašine koju beše podigao vetar. Da nije čuda od onih njihovih rogova, u lovu na orikse nije za nas bilo više uzbuđenja no da smo lovili magarce, te pošto stiže kamion a M'Kola i Čaro odraše glave i isekoše meso naših oriksa, mi se odvezosmo kući jureći kroz uzvitlanu prašinu, posivelih lica od nje, dok je dolina ostala za nama kao neka dugačka zažarena opsena. U logoru smo ostali dva dana. Morali smo da obezbedimo nekoliko zebrinih koža koje besmo obećali prijateljima kod kuće, a kožoderu je bilo potrebno dosta vremena da ih uredi. Lov na zebre nije bio ništa naročito; pusta ravnica u kojoj smo ih lovili bila je dosadna, jer trava je sada bila sasušena, vreme toplo a prašina je letela na sve strane – tužno posle bregova; – slika koja je ostala u sećanju je sedenje pored jednog mravinjaka, leđa naslonjena na njega, a u daljini krdo zebri koje galopiraju kroz sivilo vrele izmaglice, podižu prašinu, a na žutoj ravnici – da, i ptice kruže iznad jedne bele krpice zemlje – a na žutoj ravnici, tamo iza ovog, još jedno krdo, drugo, tamo treće, i kad pogledate iza sebe – perjanica prašine koju podiže kamion što se približava s kožoderima i ljudima koji će iseći meso za selo. Ja sam po onoj vrućini prilično nespretno gađao jednu grantovu gazelu koju su me dobrovoljci-kožoderi zamolili da odstrelim za ishranu, ranivši je u trku, pošto sam je tri ili četiri puta promašio, a zatim sam morao da je pratim preko ravnice gotovo do podne, po onoj žezi, sve dok mi nije došla na puškomet, kad sam je i ubio.

96 Ali, to popodne iziđosmo i krenusmo drumom koji je vodio kroz naselje i pored ugla Hindustančevog stovarišta robe, odakle nam on uputi svoj dobro podmazani, slabo-pazarski, bratsko-ljudski, nadežno-dućandžijski osmeh, zatim okrenusmo kola nalevo na put kroz gustu šumu, pa zatim izbismo na jedan uzan putić oivičen busenjem, koji je prolazio između teškog i velikog drveća, pa prelazio preko potoka nastavljajući se jednim nesigurnim mostom od gredica i balvana, da bi se završio u jednoj proređenoj šumici, i tako izbismo na jednu savanu koja se pružala ispred nas sve do trskom oivičenog, isušenog korita jezera sa odsjajem vode i ružičastim flamingosima na drugom kraju. U hladovini poslednjeg drveća bilo je i nekoliko ribarskih koliba od pruća i trave; vetar je duvao ka nama preko savane povijajući njenu travu, u pretežno isušenom koritu jezera videlo se beličasto sivo dno s mnoštvom životinjica koje na spečenoj površini dna počeše da se grče i trzaju uplašene od naših kola. Bile su to male afričke antilope koje žive po trščacima, i kad su se kretale u daljini izgledale su neobično i nezgrapno, ali ako ih posmatrate iz blizine pružaju utisak lepih i gracioznih životinja. Vozili smo preko guste, kratke trave, po suvom i okorelom dnu jezera, vozili smo svuda, i nalevo, i nadesno, gde su se potočići ulivali u jezero i stvarali močvaru obraslu trskom, koja se cedila ka povučenom jezeru; močvara je bila ispresecana kanalima s vodom, patke su letele iznad nje, a videli smo i velika jata divljih gusaka koja su prekrivala travnate brežuljke što su se dizali iznad močvare. Osušeno korito jezera bilo je tvrdo i čvrsto i mi smo prelazili kolima preko njega sve dok nam se ne učini da ispred nas počinje vlažno i meko zemljište, i onda smo ispred toga mesta ostavili kola; Karlo je poveo Čaroa, a ja M'Kolu da nam nose municiju i ptice, a dogovor je bio u tome da jedan lovi na jednoj a drugi na drugoj strani močvare i da obojica nastojimo da naterujemo ptice u let, dok su Pop i P.O.M. otišli u pojas visoke trske na levoj obali jezera, gde je jedan drugi potok stvarao gustu močvaru u koju će, kako smo mislili, ptice koje mi uplašimo odleteti. Videli smo ih kako odmiču preko otvorenog prostora – jednu veliku i glomaznu figuru u izbledelom kratkom lovačkom kaputu od pamučne tkanine i jednu veoma malu u pantalonama, sivo-kaki bluzi, visokim lovačkim cipelama i velikom lovačkom šeširu – a zatim kako nestaju iz vida pognuti pred ulazom u suvi trščak, pre nego što smo mi krenuli. Ali kad smo se uputili ka obali potoka, ubrzo uvidesmo da nam plan nije bio dobar, lako smo obraćali

97 najveću pažnju da izbegnemo meko tle, upadali smo u hladno blato do kolena, a kad dođosmo do manje blatnjavog terena, gde je bilo više breščića ispresecanih vodom, ja sam upadao i do pojasa. Divlje patke i guske poleteše visoko, van dometa, i kad prvo jato odlete preko jezerskog korita ka mestu u trščaku na kome su ostali bili skriveni i kad začusmo kako se dvaput oštro i slabo oglasi puška P.O.M., kalibra 28., i videsmo patke kako skreću prema jezeru, sva ostala raspršena jata, i divlje guske odleteše prema otvorenoj vodi. Jedno jato crnih ibisa, koji su svojim zagnjurenim kljunovima podsećali na velike škurke, izlete iz močvare i prelete na onu stranu potoka na kojoj se nalazio Karl, kružeći potom visoko iznad nas pre nego što se opet vrati u trščak. Po čitavoj močvari bilo je šljuka i nekih belih i crnih ptica iz iste familije, i ja najzad, pošto nisam bio u stanju da dođem nadomak divljih patki, počeh, na M'Kolino veliko nezadovoljstvo, da pucam na šljuke. Izišli smo iz močvare i onda sam pregazio jedan drugi potok, idući uzdignutih ramena i noseći iznad glave svoju pušku i kratki lovački kaput s džepovima punim metaka, i, najzad, pokušavajući da se probijem do mesta na kome su se nalazili P.O.M. i Pop; uz put sam naišao na jedan dubok potok iznad kojeg su letele male divlje patke i ubih tri. Sad je bilo već skoro mračno i ja nađoh Popa i P.O.M. daleko preko obale ovog potoka, na rubu isušenog jezerskog korita. Sve ispred mene je izgledalo i suviše duboko da bi se pregazilo a dno je bilo meko, ali ipak, na jedvite jade pronađoh jedan dobro utaban trag vodenog konja, koji se protezao kroz potok, i tako, gazeći po njemu s vodom do ispod miške i osećajući prilično čvrsto tle pod nogama, ja ga pregazih. Kad sam izišao na travnatu obalu i stao da se ocedim, iznad mene veoma brzo prelete jedno jato mladih divljih patki; podigoh pušku i opalih u sumrak istovremeno sa Popom, i tako skinusmo tri, koje tresnuše u visoku travu na jednoj dugačkoj kosi ispred nas. Pažljivo smo tragali i pronašli smo sve tri. Njihova velika brzina ih je odvela mnogo dalje nego što smo očekivali, i zatim, pošto je sada već bio gotovo mrak, krenusmo ka našim kolima, krećući se preko suvog sivkastog blata jezerskog korita. Ja sav mokar, s cipelama punim vode koja je pri svakom mom koraku štrcala. P.O.M. je bila zadovoljna što smo ulovili divlje patke, prve posle Serengetija; svi pomislismo na to kako su divne za jelo i ispred sebe u daljini ugledasmo naša kola koja su izgledala veoma mala, a iza njih jedan dobar deo ravnog, spečenog blata, a još dalje, savanu i šumu.

98 Sutradan smo učestvovali u onoj petljavini sa zebrama i vratili smo se u logor sivi od prašine, preznojeni i ispečeni kao kolačići; bili smo prosto zasipani prašinom koju su podizala kola a vetar nosio na sve strane dok smo se preko ravnice vozili natrag u logor. P.O.M. i Pop nisu bili s nama, jer oni tamo nisu imali šta da traže i nisu imali potrebe da jedu prašinu. Karl i ja smo nasred ravnice bili i suviše dugo izloženi suncu i prašini, te smo prošli kroz jednu od onih prepirki koje počinju ovako: – Pa, dobro, šta to radiš? – Bile su mnogo daleko. – Nisu u početku. – Bile su mnogo daleko, kad ti kažem. – One neće da čekaju na tebe. – Gađaj ih onda ti. – Meni je dosta. Treba nam samo dvanaest koža, sve u svemu. Pucaj ti. Hajde. Zatim jedan od nas dvojice, ljut, puca i suviše brzo da bi pokazao da se od njega traži da puca i suviše brzo, onda ustaje iza mravinjaka i gnušajući se napušta to mesto, ide ka svom drugu koji uglađeno pita: – Pa, šta se to događa s tim zebrama? – Dođavola, mnogo su daleko, kad ti kažem… – očajno. – Vidi ti njih, – kaže kicoš samozadovoljno. Zebra koja beše odgalopirala videla je kako se približava kamion sa kožoderima, napravila jedan krug, i sad je stajala okrenuta lovcima bokom, na pristojnom dometu. Onaj gleda, ništa ne govori, sad je i suviše ljut da bi mogao da puca. Zatim kaže: „Hajde, pucaj”. A kicoš, koji je sada pravičniji nego ikad ranije, odbija. „Pucaj ti”, kaže on. – Meni je dosta, – kaže drugi. On zna da je i suviše ljut da bi mogao da puca kako valja, i oseća da je pređen. Njega uvek nešto prelazi, – ili nužda da radi stvari onako kako se obično ne rade, ili netačna komanda bez neophodnih podrobnosti, ili pucanje pred drugima, ili kad ga žure. – Ulovili smo jedanaest, – kaže fini, kajući se sada. On zna da ne

99 treba da ga žuri, da treba da ga ostavi na miru, da ga samo nervira kad nastoji da ga požuri, i da je opet počeo da se ponaša kao tobož pravičan partner. – „Uvek možemo da ulovimo i tu dvanaestu. Zato, hajde, drugaru, upadaj u kola”. – Neću, pucaj ti. Ulovi je ti. – Neću, hajdemo u kola. I kad uđete u kola i vozite se kroz prašinu, žuč vam se razliva, i jedino što osećate, to je da opet nemate dovoljno vremena. – O čemu sad razmišljaš? – pitate vi. – Još uvek o tome kakav sam ja frajer, a? – Ne, razmišljam o tome kako ćemo loviti i danas po podne, – kaže on i osmehuje se praveći nabore na svojim od prašine skočanjenim obrazima. – I ja, – kažete vi. Najzad dođe i to popodne i vi opet počinjete. Ovog puta nosite visoke cipele na šniranje, sa gornjim delom od šatorskog platna, koje se lako izvlače kad utonete u blatište; nabadate preko močvare, gacate i posrćete idući kroz kanale a divlje patke lete kao i ranije, izleću iz trščaka, nestaju ka jezeru, ali vi pravite veliki krug nadesno i izbijate na samo jezero, nađete čvrsto tle na jezerskom dnu i hodajući do kolena u vodi pojavite se iza velikih jata, zatim pucate, pa se vi i M'Kola pognete, glave oborite, i onda je vazduh iznad vas pun ptica, i koknete dve, zatim još dve, pa ugledate jednu visoko gore pravo iznad vas, brzo pucate i promašite, pa onda spustite pušku malo na desno, zatim se one vraćaju fijučući, preleću vas brže nego što ste u stanju da ponovo napunite pušku i opalite, vi pucate nasumce i obarate, zapravo ranite jednu manju gomilu ptica, da bi vam ti bogalji poslužili kao mamac za ostale, i onda pucate samo iz ćefa, jer sada znate da možete uloviti onoliko koliko vam je potrebno ili koliko možete poneti. Pokušate da pogodite onu visoko gore, pravo iznad vas, naginjete se unazad, samo što ne padnete na leđa, opalite jedan coupe-du-roi, a jedna velika crna patka pljesne u vodu pored M'Kole koji se zadovoljno smeje, pa onda vidite kako četiri bogalja pokušavaju da otplivaju dalje i odlučite da je bolje da i njih ubijete i pokupite. Morate zagaziti u vodu do kolena da biste došli na domak poslednjeg ptičjeg bogalja, pa se okliznete i tresnete licem u vodu i onda sedite i uživate što ste najzad potpuno mokri, a voda hladna na vašoj zadnjici koja je sva u vlazi i mulju, brišete naočare i