George Orwell - U borbi za vazduh

Džordž Orvel U BORBI ZA VAZDUH OTVORENA KNJIGA Beograd 2012

DEO PRVI Prvo poglavlje Ideju sam dobio onog dana kada sam dobio veštačke zube. Dobro sc scćam tog jutra. Iz krcvcta sam iskočio oko četvrt do osam i ušao u kupatilo taman na vrcmc da sprečim decu da uctu za mnom. Bilo jc grozno januarsko jutro, sa žućkasto-sivim ncbom. Dolc, kroz okvir prozora na kupatilu, mogao sam da vidim travnjak dimenzija deset sa pct mctara, koji smo zvali baštorn, kroz koji jc prolazila staza, okružcn ogradom od pasjakovinc. U Ulici Elsmcr roud se iza svakc kućc nalazc istc baštc, ista pasjakovina i ista trava. Jedina razlika jc u tornc što tamo gdc ncma dccc nijc bilo staze u sređini. Pokušavao sam da sc obrijcm tupim brijačcm, dok jc u kadu tekla voda. Glcdao sam svojc licc u oglcdalu, a malo nižc, u čaši vodc sa postoljcm, na maloj polici iznad lavaboa, nalazili su se zubi koji su pripadali mom licu. Bila jc to privrcmcna vcštačka vilica koju mi je Vorner, moj zubar, dao dok ne bude napravljena nova. Lice mi nijc bilo toliko ružno, stvarno. Bilo jc to jedno od onih lica crvenih kao cigla, koje ide uz kosu boje maslaca i sa blcdoplavim očima. Nikada nisam osedeo, niti oćelavio, bogu hvala, a kada sam dobio zube, verovatno nisarn izgledao kao da imam četrdeset pet godina. Podsećajući se da kupim žilete, ušao sam u kadu i počeo da se sapunjam. Nasapunjao sam ruke (imam debeljuškaste ruke, pegave do lakta), a zatim sam uzeo četku za leđa i nasapunjao plećke, koje, obično, ne mogu da dohvatim. Neprijatno mi je, ali postoji nekoliko 7

dclova tela koje đanas ne mogu da dohvatim. Istina je da sam sklon gojenju. Pri tome ne mislim da sam debeo toiiko da bih mogao da budem cirkuska atrakcija. Imam oko osamdcsct i osam kilograma, a kada sam poslcđnji put merio obim struka, bilo jc čctrdeset i osarn, ili četrdeset devct, nc sećam se čcga. Nisum, kako kažu, ’odvratno’ debeo, nemam stomak koji se spušta svc do kolena. Uglavnom sam malo širi u kukovima, sa tendcneijoin da izgleđam kao bure. Znate li aktivnog, srdačnog, debelog čovcka, koji poskakuje poput atletičara, a ima nadimak Debeli ili Buca, a koji je uvck srce i duša dvuštva? E, ja sam baš takav. Uglavnom rnc zovu Debeli, Debcli Bouling. Moje pravo ime jc Džorđž Bouling. Ali, u tom trenutku sc nisam oscćao kao duša i srec društva. To me je pogodilo u tolikoj meri da sam danas skoro uvck zlovoljan rano ujutro, iako dobro spavam, a i varenjc mi jc dobro. Naravno, znao sam o čemu je rcč — bili su u pitanju prokleti veštački zubi. Izglcdali su uvcćano u vodi u čaši sa postoljem i kczili su mi se kao zubi iz lobanje. Na dcsnima, kada ih stavite, imatc grozan osećaj sparušcnog, kao kada zagrizcte ki.selu jabuku. Osim toga, rceitc šta hoćetc, vcštački zubi su 'obclc/je. Kada izvaditc poslcdnji prirodni zub, dcfmitivno jc došao kraj vrcmcnima kada stc mogli sa sobom da zbijatc šalu da ste šcik kakvim ga prcdstavlja Holivud. A ja sam u čctrđesct petoj bio i dcbeo. Kada sam ustao da nasapunjam prepone, pogledao sarn na šta ličim. Već jc otrcana priča da debcli ljudi ne mogu da vide sopstvena stopala, ali jc činjcnica da kada stojim uspravno, mogu da vidim samo svoju gornju polovinu. Nijedna žcna me neće još jednoni pogledati, osim ako joj tie platim, razmišljao sam dok sam kružnirn pokretima sapunjao svoj stomak. U torn trenutku nisarn poscbno ni želeo da mc neka žena pogleda dva puta. Ali mi jc tog jutra sinulo da ima razloga zašto bih morao biti u boljem raspoloženju. Da počnem sa tim da danas nisam radio. Stari automobil, kojim ’pokrivam’ svoj rejon (moram da vam kažem darađim u osiguranju; kompanija Letcći Salamander; životno osiguranje, osiguranje protiv požara, protiv provale, dvostruko osiguranje, osiguranje protiv brodoloma — sve), 5

U BORBI ZA VAZDUH bio je privremcno na doku 1, iako je trebalo da svratim u kancelariju u Londonu da ođnesem neka dokumenta, ja sanr stvarno uzeo slobodan dan kako bih otišao da preuzmem svoje nove zube. A osim toga, bilo jc tu još ncšto što rni je u proteklom periodu padalo na parnet. U pitanju jc bilo sedamnacst funti sterlinga za koje niko nijc čuo — baš niko u porodici. Evo kako se to desilo. Jedan momak u našoj firmi, zvao sc Mclors, došao jc do knjigc koja sc zvala Astrologija u konjskim opkladama, koja jc dokazivala da postoji uticaj plancta na boje koje nosi džokej. E, pa, u nckoj trci sc takmičila kobila po imcnu Gusarska Ncvcsta, lcoja jc bila potpuni autsajdcr, aii jc boja koju jc nosio njcn đžokej bila zclcna, za koju se ispostavilo da jc bila boja plancta koje su se nalazilc na podznaku. Mclors, koji je dobro zagrizao kada jc u pitanju bila astrologija, uložio je nekoliko funti stcrlinga na tog konja i na kolcnima mc zamolio da i ja ućinirn isto. Na kraju, prc svcga da bih ga ućutkao, rizikovao satn đcset šilinga, ialco sc uopšte nc kladim. I zaista, Gusarska Ncvcsta sc vratila kući kao pobednik. Zaboravio sam kakvc jc šansc imala, ali jc moj ulog porastao na scdamnacst funti sterlinga. Po nckom instiktu — višc čudnom, koji jc vcrovatno ukazivao na još jednu znamcnitnost u mom životu ....novac sam krotko odnco u banku i nikomc ništa nisam govorio. Prc toga nikada nc bih učinio ncšto tako. Dobar muž i otac bi taj novac potrošio na haljinu za Hildu (to jc moja žcna) i čizme za dccu. Ali, vcć pctnacst godina sam bio dobar muž i otac i vcć sam sc pomalo zasitio toga. Nakon što sam se u potpunosti nasapunjao, oscćao sarn sc boljc, pa sam lcgao u kadu u žclji da razmišljam o svojih sedamnacst funti sterlinga i o tome na šta ću ih potrošiti. Altcrnativc su mi, činilo mi se, bile ili vikcnd sa nekom žcnom, ili da ih lagano potrošim na svc i svašta, kao na primer, na cigarc i duple viskijc. Pustio sam još vrclc vode i razmišljao o ženama i cigarama, kada sam začuo buku kao da krdo bufala trči niz dva stepenika koji vode ka kupatilu. Naravno, to su bila deca. Dvoje dece u kući velikoj kao naša nalikovalo je tia litar piva koje pokušavate da sipate u kriglu od pola litra. Spolja se začttlo mahnito lupanje, a zatim i povik. 9

Džordž Orvel „Tata! Hoću da uđem!“ ,,E, pa, ne rnožeš! Skloni se!“ „Ali tata! Hoću da idem negde!“ „Onda idi ncgde drugde. Tutanj. Ja sc kupam.“ „TA-TA! Hoću da IDEM NE-GDE!“ Nikakva korist! Bio mi je poznat znak za uzbunu. U kući kakva je naša, u kupatilu jc, naravno, ve-ce. Izvukao sam čep iz kade i dclimično se izbrisao, što sam bržc mogao. Dok sam otvarao vrata, mali Bili, moj najmlađi sin koji jc imao scdam godina, projurio je pored mene izbcgavajući čvrgu kojojn sam htco da ga udarim. Tek kada sam se skoro obukao i počco da tražim kravatu, otkrio sam da mi je vrat još uvck nasapunjan. Grozno jc kada ti jc vrat nasapunjan. Imatc odvratan, lcpljiv oscćaj, a najčudnije je to što kad otkrijctc da vam je vrat nasapunjan, bez obzira koliko sapunicu pažljivo obrišctc sunđcrom, cco dan se oscćatc lepljivo. Sišao sam niz stcpenicc loše raspoložcn i sprcman za svađanjc. Naša trpczarija, kao i ostale trpezarije u Ulici Elsmcr roud, skučcn jc i mali proslor, dimcnzija čctiri sa tri i po mctra, ili jc možda tri i po sa tri, sa stolom za posuđc od japanskog hrasta, sa dva prazna bokaki i držačem za kuvana jaja od srebra koji nam je Hildina majka poklonila za venčanjc, što nc ostavlja mnogo prostora. Stara Hilda jc stajala narnrštcna iza čajnika, u uobičajenom stanju uzncmircnja i zaprcpašćcnja, jer jc Njuz kronikl objavio da će cena maslaca porasti, ili vcć tako ncšto. Nije upalila vatru u peći na gas i, iako su natn prozori bili zatvorcni, u prostoriji jc bilo surovo hladno. Sagnuo sanr se i princo šibicu da upalim vatru, dišući glasno kroz nos (od savijanja sam uvek brektao i dahtao), kao nagoveštaj Hildi. Pogledala me jc iskošcno, kako me jc uvek gledala kada jc mislila da preterujem. Hilda ima trideset i devet godina, a kada sam je prvi put upoznao, ličila je na zeca. I dalje liči na zeca, ali je smršala i sasušila se, vcčito se brinući zbog dece. U očima joj se ogleđala zabrinutost, a kada se uznemiri više nego uobičajeno, ima običaj da povije ramena i 10

U BORFJI ZA VAZDUH prckrsti rukc prcko grudi, kao stara Ciganka nad vatrom. Ona je jedna od onih ljudi čiji je osnovni cilj u životu da predviđaju nevoljc. Naravno, samo male nevolje. Što se tičc ratova, zemljotrcsa, boicsti, gladi i revolucija, ona na njih ne obraća pažnju. Maslac poskupljujc, a račun za gas jc ogroman, dečje čizme su iznošene, na radiju javljaju da nam dospcva nova rata — to jc Hildina jadikovka. Došla je do trenutka u kojem se ljuljala napred-nazad, sumorno me glcdajući sa rukama prckrštcnim prcko grudi, za šta sam konačno shvatio da joj predstavlja krajnjc zadovoljstvo. „Ali Džordžc, vcoma je ozbiljno! Ne znam šta da radimo! Ne znam odakle novac dolazi! Cini mi se da ne shvataš koliko je ozbiljno", i tako dalje i tako dalje. U glavi joj je čvrsto uvrežena misao da ćemo završiti u nckom popravnom domu. Smcšno je što, ako ikada i završimo u nekom popravnom dornu, Hildu nećc ni upola biti briga kao mcne, u stvari, ona ćc uživati u oscćaju sigurnosti koji ćc joj dom pružiti. Dcca su vcć sišla sa sprata, umivši sc i obukavši se brzinom svctlosti, kako to uvck rade kada višc ncma šansc da bilo koga isteruju iz kupatila. Kada sam sco za sto da doručkujem, njihova svađa sc pretvorila u ponavljanjc: „Jesi, jesi! Nisam, nisam! Jesi, jcsi! Nisam, nisam!“ Činilo sc da ćc tako nastaviti ostatak jutra, svc dok im nisam rckao da prestanu. Imamo dvoje dcce: Bilija, koji ima scdam godina i Lornu, koja ima jcdanacst godina. Prema deci imam čudan oscćaj. Vcći deo vrcmena jedva da ntogu da ih glcdam. Sto sc njihovog razgovora tičc, on jc prosto nepodnošljiv. Nalaze sc u dosadnom dečjcm pcriodu, kada sc dcčji um vrti oko stvari kao što su lenjiri, pernice i ko ima veću ocenu iz francuskog. U drugim prilikama, naročito kada spavaju, moja oscćanja prema njima su potpuno drugačija. Ponekad stojim nad njihovim krevetima tokom letnjih noći, kada je dovoijno svetlo, i gledam ih kako spavaju, oblih lica, žućkaste kose boje kučine, nekoliko nijansi svetlije od moje i od toga se osećam kao ono kada u Bibliji čitate da se nekome kida utroba. U tim trenucima se osećam kao da sam neka vrsta suve mahune koja ne vredi ni pišljiva boba i da je moj jedini zadatak bio da na svet 11

Džorđž Orve! donesem ova dva stvorenja i hranim ih dok rastu. Ali to se dcšava samo povremeno. Veći deo vremena moje odvojeno postojanje mi se čini veoma važnim, osećarn da u ovoin starom psu još postoji život i da su pred njim dobra vremena, a pomisao da sam nkroćena krava muzara, koju će mnoge žcne i deca vući gorc-dole, uopšte mi se ne dopada. Za doručkom nismo mnogo razgovarali. Hilda je bila u svom raspoložcnju nc znani šta da radimo, dclimično zbog cene maslaca, a. dclimično zato što su sc približavali božićni praznici, a školi smo dugovali još pct funti za ovo polugodište. Pojco sam kuvana jaja i namazao parče hlcba marmeladom golden kraun. Hilda je uporno kupovala stvari. Uštedimo pet penija do poia penija za svaku funtu, a na nalepnici ti, najsitnijim slovima, lcpo piše da zakon dopušta da proizvod sadrži ’neulralni voćni sok u odrcđcnoj srazmeri’. To me je natcralo, što umcm ponckad, da na veotna iritirajući način govorim o nculralnim voćkama, pitajući se kako izglcdaju i u kojim zemljama rastu, sve dok sc Hilda, naposlctku, nc bi naljuiila. Nc Ijuti sc ona š(o jc ja zadirkujem, nego je u pitanju neki moj ncjasni način, koji ona doživljava rdavitn, da hi sc tck tako zbijale šale sa nečim što nam štcdi novac. Pogledao sam novine, ali u njima nijc bilo mnogo vesti. Po običaju, tamo dole u Španiji, i još dalje u Kini, ubijali su sc, u čekaonici železničkc stanicc jc pronađena ženska noga, a venčanjc kralja Zoga jc narušavalo lu ravnotcžu. Naposlctku, oko dcsct sati sam krcnuo u grad, ranije ncgo što sam nameravao. Deca su otišla da sc igraju u javnim park'ovima. Bilo jc grozno, vlažno jutro. Čim sam izašao prcd kuću, tzncnadni nalet vetra tne jc očešao po nasapunjanom delu mog vrata i iznenada me natcrao da osctim kako mi odcća nc odgovara i da sam lcpljiv po celom telu. 12

Drugo poglavlje Znatc li ulicu u kojoj živim — Elsmer roud, Vest Blečli? Cak i ako nc znatc, poznajctc pcdcset drugih koje izgledaju potpuno isto. Znatc i sami kako takvc ulicc zagađuju prcdgrađa u kojima živi srednji stalež. Uvck na isti način. Dugi, dugi rcdovi kuća povczanih jcdnim zidorn — brojcvi u Elsmcr roudu sc nižu do 212, a broj našc kućc jc 191 - - na isti način kao zgradc vcća, samo mnogo ružnijc, Fasadc od gipsanog maltera, kapijc od krcozota, živc ogradc od kaline, zelena ulazna vrata. Lorels, Mirtls, Hotorns, Mon Abri, Mon Rcpos, Belvi. Možda jc u jcdnoj od pcdeset kuća živco ncki nesocijalni tip koji će vcrovatno završiti u popravnom domu zato što je ofarbao ulazna vrata u plavo, a ne u zelcno. Taj lcpljivi osećaj oko mog vrata mc jc dcmoralisao. Zanimljivo je kako sc lako oncraspoložitc kada vam jc vrat lepljiv. Čini vam sc da izvučc svu radost iz vas, kao kada na javnom mestu iznenada otknjctc da vam na jcdnoj cipeli otpada đon. Tog jutra nisam o sebi gajio nikakvc iluzijc. Skoro da je izglcdalo da rnogu da stojim dalcko i da posmatram scbc kako hodam ulicom, onako dcbclog, crvenog lica, sa veštačkim zubima i prostačkom gardcrobom. Čovek kao ja nije sposoban da izgleda kao gospodin. Čak i da ste me videli sa udaljenosti od dvesta metara, odmah bistc znali, a rnožda i ne, da se bavim osiguranjem i da sam neka vrsta reklamera ili prodavca. Odeća koju sam nosio nalikovala je na plemensko obeležje. Sivo odelo sa 13

Džorđž Orvcl šarom u obliku riblje kosti, plavi mantil koji jc koštao pedeset šilinga, polucilindar na giavi i bcz rukavica, I izgkidao sarn popul ljudi koji prodaju stvari za proviziju, bilajc to vrsta grubog, bcstidnog izglcda, U najboljim trenucima, kada sani irnao novo idclo ili kada pušim cigaru, mogao sam da prođem kao bukrncjkcr iii zakupnik državnih prihoda. Kada su stvari lošc stajale, mogao sarn da izglcdam kao prodavac usisivača, ali kada su vrcmcna tckia nonnalno, lako biste pogodili čime se bavirn. ’Pet do deset funti slcrlinga’, rckli bistc čim me uočite. Ekonomski i društveno, ja sam bio oko prosečnog nivoa Ulice Elsmer roud. IJlica jc prilično nalikovala na menc. Muškarci su jurili da stignu na voz u 8 : 21, dok su žene bcsposličilc uz gasnc štednjakc. Kada imatc vrcmcna da sc osvrnetc oko sebe, i kada se dogodi da stc u pravorn raspoloženju, smcjctc sc u scbi dok hodate mz tc ulice u prcdgrađima u kojiina su živeli srednji slojcvi, i razmišljatc o životima koji se u njinia odvijaju. icr, naposlctku, šta jc ulica kao što jc Elsmcr roud? Samo zatvor sa ćclijama u jcdnoin rcdu. Nizovi komora za mučcnjc, povczanih jcdnim zidom, gdc drlitc i strcpc siroti mali Ijudi koji zaraduju pct do dcsct funti nedcljno, sa šcfovima koji ih rnaltrctiraju i žcnama kojc ih jašu poput noćnc morc i dccom koja ivn isisavaju krv kao pijavice. Mnogo je toga ružnog rečcno o patnjaina radničke klasc. Mcni lično nijc nimalo žao radnika. Đa ii stc ikada poznavali građcvinskog radnika koji budan leži i razmišija 0 džaku? Radnik trpi tizički, ali jc slobodan čovck kada ne radi. Ali sc u svakoj od tih malih kutija od gipsanog maltcra naiazi po jcdan siromašni kučkin sin koji nikada nijc slobodan, osim kada brzo zaspc 1 sanja da je gurnuo šcfa na dno bunara i na njcga baca gomile uglja. Naravno, glavni problcrn ljudi kao što smo mi, govorio sarn sebi, bio je da smo svi umišljaii da irnamo šta da izgubimo. Za početak, najveći broj ljudi u Ulici Elsrner roud žrvi umišljajući da poseduju svoje kuće. Elsmcr roud i čitav lcvart oko njega, sve dok ne dođete u Glavnu ulicu, deo jc vclikog terena koji se zove Posedi Hesperidi, čiji je vlasnik Društvo za izgradnju Čirful kredit. Društva za izgradnju su verovatno najpametniji bogataši savremenog doba. Priznajem da 14

U BORBI ZA VAZDTJH je moj posao, osiguranje, prevara, ali je u pitanju otvorena prevara, otvorenih karata. Ali lepota pi'evare društva za izgradnju leži u tome da vaše žrtve veruju da im činitc uslugu. Tučete ih, a oni vam ližu ruku. Ponekad pomislim da bih volco da Poscde Hcsperide nadvisuje ogromna statua boga društava za izgradnju. Bila bi to izopačena vrsta boga. Između ostalog, bio bi biseksualan. Gornja polovina bi bila upravnik, a donja polovina bi bila žcna, u porodičnom izdanju. tJ jcdnoj ruci bi držao ogromni kljuČ — ključ radionicc, naravno — a u drugoj — kako zovu onc stvari kao što su francuski rogovi, iz kojih izlaze pokloni — rog izobilja, iz kojih bi isticali mali radio aparati, polise životnog osiguranja, vcštački zubi, aspirini, francuska slova i bctonski baštenski valjci. U stvari, u Elsmer roudu mi ne posedujcmo svojc kuće, eak ni kada ih otplatimo. Onc nisu slobodno vlasništvo, služc samo za iznajmljivanje. Cena irn je petsto pcdcsct funti, sa otplatom tokom perioda od šcsnacst godina. U pitanju su klasnc kućc, kojc bi, ako ih kupitc za gotov novac, koštalc oko trista osamđest funti. To prcđslavlja dobit od sto scdamdcsct funti za Čirful kredit, a nema potrcbc naglašavati da Cirful krcdit zarađujc mnogo višc od toga. Trista osamdcsct funti uključujc dobit graditclja, a Cirful krcdit pod imcnom Vilson i Blum sam gradi kućc i grabi dobit graditelja. Jcdino što mora daplatije matcrijal, jcrpod imcnom Bruks i Skctcrbi prodaje sam sebi cigle, crepovc, vrata, prozorska okna, pcsak, ccmcnt i, mislim, čak i staklo. I nc bi mc izncnadilo da saznarn da pod još jednim alijasom prodaje samo scbi drvnu građu za pravljenjc vrata i prozorskih okana. Takođe — a to jc nešto što smo mogli predvideti, iako nas je izncnadilo kada smo ga otkrili — Čirful krcdit sc ne pridržava uvek svog dela pogodbe. Kada je sagrađena Ulica Elsmcr roud, u njoj su se nalazila otvorena polja — ništa posebno, ali dobro da se na njima igraju deca — poznato pod imenom Platove livade. lako nije postojalo ništa dokumentovano, oduvek se smatralo da Platove Iivad.e nisu predviđene za gradnju. Staviše, Zapadni Biečli je bilo rastuće predgrađe, Rotvelova fabrika džema se otvorila 15

Džordž Orvel 1928, godine, a anglo-amcrieka fabrika bieikala Ol slil je počela sa radom 1933. godine, pa se broj stanovnika uveeavao, a zakupninc rasle. Nikada nisam vidco ser Herberta Krarna, niti bilo koga od glavnih likova iz Cirful kredita uživo, ali sam u svojoj glavi mogao da zamislim kako im rz usta teku zazubice. lznenada su se pojavili graditclji i na Platovim iivadama su počcic da niču kućc. Iz Hesperida se začuo poklič pobune, a ubrzo je osnovano i udruženje stanara za odbranu. Nikakve koristi! Kramovi advokati su nas začas posia razbili, a na Platovim livadama su niklc zgrade. Ali prava suptiina prevara, ona zbog koje osećam da je stari Kram zaslužio svoju titulu barona, jc umna prcvara. Uglavnom zbog lluzijc da mi poscdujemo svojc kućc i imamo ono što sc zovc ’učešćc u zcmljištu’, mi bednici u Hesperidima, i na svim sličnim mestima, zauvek smo se pretovrili u Kramovc vcrnc robovc. Svi smo mi ccnjcni vlasnici kuća — to ćc vam rcći torijevci, oni koji za svc glasaju, obični gulanferi. Ne usuđuju se da ubiju gusku koja leži na zlatnim jajima! A činjenica da mi, u stvari, nismo vlasnici kuća, da smo u srcd otplatc naših kuća, izjcdeni groznim strahom da sc ncšto možc dogoditi prc ncgo što otplatimo poslcnju ratu, samo pojačava laj efekat. Svi smo rni kupljcni, a što je najgore, kupljcni smo sopstvcnim novcern, Svaki sc od tih sirotih, podjarmljcnih kučkinih sinova, svojski prcznaja da plati dvostruko više od pravc cene za kuću za lutke od cigala, koja sc zovc Bclvi, zato što ncma poglcd, a ni zvono nc zvoni — ali bi i svaki od tili bednika poginuo na bojnom polju da spasc svoju zemlju od boljševizma. Skrcnuo sam niz Volpol roud i ušao u Glavnu ulicu. Voz za London polazi u 10 : 14. Upravo sam prolazio pored prodavnica sitnica, kada sam se setio da treba da kupim pakovanjc žiieta. Kada sam došao do tezge na kojoj se prodaju sapuni, poslovođa, ili kakvo god njegovo zvanjc bilo, psovao jc dcvojku koja je tamo radila. U stvari, u to vreme ujutro nema mnogo svcta u prodavnicama sitnica. Ponekad, ako uđete u te prodavnice odmah po njihovom otvaranju, videćete devojke poređane u niz koje dobijaju svoju porciju psovki, tek da 16

U BORBI ZA VAZDUH ih dovedu u red za taj dan. Kažu da te prođavnice velikih lanaca imaju ljude sa posebnim darom za sarkazam i maltretiranje, koje šalju od jedne do druge fiiijalc da podstiču dcvojkc. Poslovođa je bio gadm, maii đavo, ispod prosečnc visine, četvrtastih ramcna i šiljatih prosedih brkova. Taman sc ustrcmio na nju zbog nečcga, očiglcdno zbog neke grcške u vraćanju kusura i obraćao joj se glasorn koji je zvučao kao cirkularna testera. „O, ne! Naravno da nisi mogla da izbrojiš! Naravno da nisi mogla. To bi ti zadalo prcviše problcma! O, nc!“ Pre ncgo što sam uspco da se zaustavim, uhvatio sam dcvojčin pogled. Nije joj bilo prijatno što je tu dcbcli srcdovečni čovck, crvenog iica, koji je posmatra dok trpi uvrede. Okrenuo sam sc što sam brže mogao i pretvarao da mc zanimaju neke stvari kraj kase, alkc za zavcse ili nešto slično. Ponovo je nasrnuo na nju. On jc bio jcdan od onih ljudi koji se okrcnu od vas, a zatim vas ponovo napadnu, poput vilinog konjica. „Naravno da nisi mogla da izbrojiš! Tcbi nije važno ako imaš manjak od dva šilinga. IJopšte nijc važno. Šta su za tcbc dva šilinga? Tebc čovek nc možc da zamoli da se kloniš ncvolje i da brojiš kako trcba. O, nc! Ništa ovdc nijc važno, osirn tvoje udobnosti. Ti ni nc misliš na drugc, zar ne?“ To jc trajalo oko pet minuta, glasom koji ste rnogli da čujete prcko pola prodavnice. I daljc bi se okrenuo, kako bi ona pomislila da je završio, a onda sc ponovo vraćao i nastavljao. Pošto sam sc malo podaljc naslonio, mogao sam da ih glcdam. Devojka je u stvari bila devojčurak od oko osamnaest godina, bila jc debeljuškasta, okruglastog lica, bila je od onih koje nikada ne vrate kusur kako treba. Lice joj je bivalo bledoružičasto dok se izvijala, u stvari izvijala se od bola. Izgledalo je kao da joj zaseca kožu bičem. Devojke za ostaiim tezgama su se pretvarale da ne čuju. Bio je ružni, inali đavo, usiljenog izgleda, ona vrsta muškarca koji nalikuju na vrapce, koji se isprse i stave ruke na leđa — ona vrsta koja bi bila stariji vodnik, samo što nisu dovoljno visoki. Jeste li primetili koliko često angažuju 17

Džordž Orvcl te niske ljuđe da maltrctiraju drugc? Skoro da jc priiepio lice i brkovc uz njeno, kako bi boljc vikao na nju. A dcvojkaje biia ružičasta u licu i. izvijala se. Naposletku je odlučio da jc rckao dovoljno i šcpurio se poput admiraia na zađnjoj palubi, pa sam prisao tezgi da uzrnem žilctc, Znao je da sam čuo svaku rcč, baš kao i ona, i oboje su zuali da ja znam. Najgore od svcga bilo je što je ona, zbog moje usluge, morala da se pretvara da se ništa nijc dogodilo i što jc imala uzdržan stav koji đcvojka trcba da ima prema muškim kupcima. Moraia je da se ponaša kao odrasla dama samo pola minuia nakon šio sam video da je ispsovana kao kakva đevojčura! Licc joj jc i daljc bilo ružičasto, a rukc sujoj sc treslc. Zamolio sarn je da mi da žilcte od jeclnog penija, a ona jc počcla da pretura po poliei sa žiletima od tri pcnija. Onda se mali đavo od poslodavca okrenuo ka nama i na trcnutak smo oboje pomislili da ćc ponovo da je napadnc. Devojka jc ustuknula kao pas kada vidi bič. Ali krajičkotn oka je glcdala u mene. Mogao sam to da primetim, jer mc jc mrzela kao đavola zato što sam video kako jc psuju. Čudno! I/ašao sam sa žiletima. Zašto to irpc, razmišljao sam. Cisti strah, naravno. Jedan odgovor t možcš da sc pokupiš sa posla. Svuda jc isto. l’omislio sam na momka koji mc ponckad uslu/.ujc u bakalnici u kojoj kupujcmo. Vclika, leška grdosija od dvadesel godina, obraza rumenili kao ruže i ogrommh podiaktiea, trebalo bi da radi u kovačnici. A cno ga, u bcloj jakni, nagnut preko lezgc, trlja rukc dok izgovara: ’Da, gospodine! Tako jc, gospodinc! Prijatno jc vreme za ovo doba godinc, gospodinc! Šta vam mogu danas sa zađovoljstvom ponuditi gospodine’, i praktično traži od tebc da ga šutneš u dupe. Naravno, u pitanju su porudžbine! Ku.pac je uvek u pravu. Ono što mu možeš videti na licu je smrtni strah da ga možeš prijaviti za nestrpljenje i da će biti otpušten. Osim toga, kako on može da zna da niste od onih prijavljivača koje kompanija šalje okolo? Strah! Plivamo u njemu. On je naš element. Svako ko nije ukočen od straha zbog gubitka posia, ukočen je od straha od rata, od fašizma, komunizma ili nečeg đrugog. 18

U BORBI ZA VAZDUH Jevreji se preznojavaju kada razmišljaju o Hitleru. Prošlo mi je kroz um da je onaj mali kučkin sin, šiljatih brčića, bio još upiašeniji od one devojkc kada je njegov posao u pitanju. A možda je, ko to zna, kod kućc krotak i blag, uzgaja krastavce u donjoj bašti, dopušta ženi da mu sedne u krilo i dcci da ga vuku za brkovc. Na isti način, nikada niste čitali o španskom inkivizitoru ili o nckom od onih iz vrha u ruskoj objedinjenoj državnoj vlasti, a da vam nije rečeno da je u privatnom životu bio dobar čovek, najbolji muž i otac, posvećen svom kanarincu, i tako dalje. Devojka za tezgom na kojoj se prodaje sapun ispratila me je dok sam izlazio kroz vrata. Da je mogla, ubila bi mc. Kako me je samo mrzela zbog onoga što sam video! Mnogo više nego što je mrzela poslovođu. 19

Treće poglavlje Nad glavama narn jc nisko prclctco bombardcr. Na minut ili dva, činiio se da idc uporcdo sa vozoin. Dvojica muškaraca, prostačkog izgicda, odcvcni u otrcanc šinjclc, koji su očiglcdno prcdstavljali trgovcc najgorc vrstc i vcrovatno su biii prodavci noviria, sedcli su nasprani mcnc. Jcdan od njih jc čitao Mejl, a drugi Ekspres. Iz njihovog ponašanja sam mogao da primetim da su mc doživijali kao jcdnog od svojih. Naprcd, u drugom dcluvagona, dvojica advokatskih službcnika sa crnim lorbama i daljc su vodili svoj ra/.govor, koji jc vrvco od pravnih kojcšatarija, čija jc svrha hila da impresioniraju nas ostale i da pokažu da oni nisu pnpadali zajcdničkom stadu. Posmatrao sam zadnje deiove kuća koje su pmmieale porcd nas. Linija iz Zapađnog Blcčlija najvcćim dciom prolazi kroz sirotinjskc kvartove, koji su ipak delovali miroljubivo, jcr glcdajući maja zadnja dvorišta sastručcimacvcća usaksijama, ravnim krovovimanakojima su žcnc praie vcš i sa okačenim kavczima za pticc na zidu, Vcliki crni bombarder sc malo zanjihao u vazduhu i podigao se uvis tako da ga višc nisam mogao videti. Sedco sam icđirna okrcnut avionu. Jedan od dvojice prodavaca novina je samo na trenutak podigao pogied ka leteiici. Znao sam šta je pomisiio. U ovakvom siučaju, mislio je što i svi drugi. Danas ne morate biti prefinjenog ukusa da bi vam tako nešto palo na pamet. Za.dve godine, za godinu dana, šta ćemo raditi 20

U BORBI ZA VAZDUH kada buderno viđeli ove avione? Jurićemo u podrume, gde ćemo sc upišavati od straha. Jedan od trgovaca je spustio Dejli mejl. „Pobednik sa Templgejta je postao slavan“, rekao je. Advokatski čmovnici su brbljali ncke naučcne gluposti o imanjima čije otuđenje nije uslovljeno nikakvim ograničenjima i drugim tričarijama. Drugi trgovac jc poscgao u džep svog šinjcla i izvadio savijeni tiket od klađenja. Posegao je i u drugi džep, a zatim se nagnuo ka meni. „Jesi dobio na klađenju, Debeli?“ Bio sam osetljiv na mečeve na koje sam se kladio. Primetite i kada vas nazovu ’Debeli’. To je stvarno zanimljivo. Na nekoliko miriuta sam prestao darazmišljain o bombama i usmerio misli na svoj izglcd, kao kada sam sc toga jutra gledao u kupatilu. Istina jc da sam debeljuškast, u stvari, moj torzo je skoro istog oblika kao i kada. Ali ono što jc zanimljivo, po mom mišljcnju, da će zbog toga što stc malo puniji, skoro svi, čak i potpuni stranci, dati sebi za pravo da vas nazovu uvredljivim imcnom koji sc odnosi na vaš lični izglcđ. Pretpostavimo da momak ima grbu, da jc razrok ili ima zečju usnu - da li biste mu dali takav nadimak kako biste ga podsetili na to? Ali svaki debcli čovck je, naravno, obelcžcn time. Ja sam od onih koje ljudi automatski udarc po lcđima i munu u rebra i s'koro svi misle da mi sc to dopada. Nikada nc idern u salon-bar Kraun u Padliju (tuda prolazim jcdnom nedcljno zbog posla) bcz onog tupana Votersa, koji putuje i prodaje za potrebe kompanije Sifoum soup, a koji je manje-više stalan u salon-baru Kraun, udara mc u rebra i peva: „Ovde leži stara klada, siroti Tom Bouling“, što je šala koje se budale u baru nikada ne zasite. Voters ima prste kao gvozdene šipke. I. svi misle da debeli čovek nema nikakva osećanja. Trgovac je uzeo još jednu rnoju šibicu da pročačka zube, a potom mi je dobacio kutiju. Voz je prozujao preko gvozdenog mosta. Dole, ispod, ugledao sam obrise pekarskog kombija i dugački niz kamiona, natovarenih 21

Džordž Orvcl cementom. čudna stvar jc bila, razmišljao sain, da su ua neki način ovi ljudi bili u pravu kada su u pitanju debcli ljudi. Činjenica jc da debeli čovek, naročito onaj koji je debeo od svog rođenja — od dctinjstva, da se bolje izrazim — - nije u polpunosti kao drugi ljudi. On prolazi kroz život na drugačiji način, na način koji odgovara olakoj komediji, iako u slučaju momaka koji imaju svoje sporedne uloge na vašarima, iii onih koji imaju preko sto dvadeset kilograma, u pitanju nijc olaka komedija, koliko olaka farsa. Tokom svog života sarn bio i debeo i mršav i znam kakvu razliku pravi dcbljina u izgledu. To vas na ncki način spreči da stvari doživljavatc isuviše teško. Pitam sc da li čovek koji jc uvck bio dcbco, čovck kojcg su zvali Debcli od kada je prohodao, zna za postojanjc bilo kakvih dubokih oscćanja? Kako i možc? Ncma iskustva u takvim stvarima. Nikada nc možc prisustvovati tragičnoj sccni, jcr secna u kakvoj je prisutan dcbcli čovek nijc tragična, ncgo komična. Zamislitc, na primcr, dcbclog Hamlcta! lii Olivcra Hardija kako glumi Romca. Dovoljno jc smešno što sam pre ncki dan razmišljao o ncčcmu sličnom dok sarn čitao roman koji sam kupio u Butsu. Zvao se „Potro.šcna slrasl“. Momak u priči otkriva da mu jc dcvojka otišla sa drugim momkom. On jc jcdan od onih momaka o kojima čitatc u romanitna, koji imaju bloda, oseeajna liea, tamnu kosu i prihode od privatnog posla. Manje-više sc scćam kako jc tckao odlomak: Dejvid je hodao tamo-ovamo po sobi, držcći se rukama za čclo. ('inilo sc da su ga vesti iznenadilc. Dužc vrcmc nije mogao da povcruje u njih. Sila nije bila iskrena prema njcnru! Ncmogućc! Izncnadno suočavanjc sa stvarnošću ga je preplavilo, kao i suočavanje sa činjcnicama u svom užasu. To je bilo previše. Bacio sc na tlo u napadu plača. U svakom slučaju, zvučalo je tako nekako. I već tada sarn počeo da razmišljam o tome. Eto vidiš. Tako se od Ijudi — od nekih ljudi — očekuje da sc ponašaju. A šta jc sa momcima kakav sam ja? Pretpostavimo da Hilđa za vikend ode sa nekim — nijc da me nije bilo briga, u stvari bi mi bilo drago da vidim da je u njoj još ostalo života — aii pretpostavimo da mi je stalo, pitam se da ii bih 22

U BORBI ZA VAZDUH se ja bacio na zcmlju u napadu plača? Da li bi to bilo ko očekivao od menc? Ne biste mogli to da učinite sa mojim izgledom. Bilo bi stvarno odvratno. Voz je jurio duž nasipa, Malo niže, mogli su se videti krovovi kuća koji su se protezaii u nedogled, mali crvcni krovovi na koje će pasti bombe, u ovom trcnutku su biii obasjani, jer je na njih padao zrak sunčeve svetlosti. Smešno je kako i daljc nastavljamo da razmišljamo o bombama. Naravno, nema sumnje da će nam se one uskoro dogoditi. To se da osetiti po vcdrim vestima o kojima se go~ vori u novinama. Prc neki dan sam čitao članak u Njuz kroniklu u kojem sc govorilo da bombardcri danas višc nc mogu naneti nikakvu štetu. Protivvazdušna odbrana jc toliko naprcdovala da bombardcri moraju ostati na visini od šest hiljada mctara. 1 primctite da momak misli da bombe ncće pasti na tlo ako avion ostanc dovoljno visoko. Ili je verovatno mislio da ćc bombardcri promašiti Vulvič Arsenal i pogoditi mcsta kakva jc Ulica Fdsmer. Ali svc u svemu, mislio sam, nijc toliko loše biti debeo. Jedna od stvari kojc pratc dcbclc Ijude jc da su uvck popularni. Nc postoji nijcdna kompanija, od kladioničara do biskupa, u koju sc dcbeli ljudi nc uklapaju i oscćaju kao kod kućc. Sto sc tičc žena, dcbcli muškarci sa njima imaju više srcćc ncgo što Ijudi mislc. Razmišljanja nekih ljudi da žcne na dcbelc muškarce glcdaju kao na šalu samo su koještarijc. Istina jc da žcna neće gledati na BILO KOG muškarca kao na predmet šale, ako je on može ubediti da je zaljubljcn u nju. Da vas podsetim, ja nisam oduvck bio dcbco. Debeo sam vcć osam, dcvet godina i prctpostavljam da sam razvio većinu karakteristika kojc pratc debele. Ali je i činjenica da u scbi, mcntalno, nisam toliko debeo! Ne! Nemojte mc pogrcšno shvatiti. Nc pokušavam da predstavim sebe kao nežan cvet, niti kao slomljeno srce koje sc krije iza nasmejanog lica, i tako dalje. Ne biste mogli da dobijcte posao u osiguranju da ste takvi. Ja sam prost, bezosećajan i uklapam se u svoje okruženje. I dok god u svetu bude stvari koje se mogu prodavati 23

Džordž Orvel za proviziju, a život se prihvata čistim bezobrazlukom i nedostatkom fmijih osećanja, momci kao ja će postojati da rade takve poslove. U skoro svim okolnostima sam uspcvao da zaradim za život — uvek za život, a nikada za bogatstvo — i čak i za vrcme rata, revolucije, kugc i glađi, podupro bih sam scbe da preživim duže od ostalili Ijudi. Ja sam ta vrsta ljudi. Ali u meiii ima još nečcga, uglavttom ostataka iz prošlosti. O tome ću vam prtčati kasnijc. Debeo sam, ali sam iznutra tanak. Da li vam je ikada palo na pamct da u dcbelom čoveku postoji tanki čovek, baš kao što kažu da sc u svakotn bloku nalazi statua? Momak koji jc pozajmio mojc šibicc je zabio jcdnu od njih među svojc zubc, dok je čitao Ekspres. „Izgleda da Lcgzov slučaj ne naprcdujc mnogo“, rckao jc. „Nikad ga neće u’vatiti“, rckao jc drugi. „Kako mož’ da prepoznaš par nogu? Svc su prokleto isto, je 1’ dc?“ „Mog’ da im uđu u trag prcko papira u koji su i’ umotali“, rekao jc prvi. Dolc, ispod, mogli su se vidcti krovovi kuća kojc su sc protezale u beskraj, vijugajući se duž pruge i duž ulica, ali su sc protezaie do u bcskraj, kao ogromna ravnica koju bistc mogli prcjahati. lz kojcg god pravca da pređete London, uvck vas čeka prolazak pored vtšc od tridesct kilometara kttća, bez prekida. Isusc! Kako će nas bombarderi promašiti kada dođu? Mi smo samo jcdna ogromna incta. I verovatno će doći bez upozorenja. Jer ko je danas tolika budala da objavi nekome rat? Da sam na Mitlerovom rncstu, poslao bih bombardere po srccl zonc razoružanja. Jcdnog tihog jutra, dok službenici budu žurili preko Londonskog mosta, dok kanarinci bndu pevali, a staricc budu ređalc rascvetalo cvcće —■ zum, fiju, buni! Kućc lete u vazduh, cvcćc sc natapa krvlju, kanarinci i dalje pevaju nad leševima. Nekako mi dođe žao, razmišljao sam. Pogledao sam u veliko more krovova koji su se protczal.i sve daljc i daljc. Kilometri i kilometri ulica, prodavnica koje prodaju prženu ribu, limenih kapela, oslikanih kuća, malih štamparija koje se pružaju uz uličice, fabrike; blokovi 24

U BORBI ZA VAZDUH stanova, tezge sa školjkama, mlekarc, clektranc — jedno za drugim se pruža beskonaćno dugo. Ogromno! A mir kojim odišu! Kao ogromna divljina bez divljih životinja. Nc čuju sc puške, niko ne baca ananasc, niko nikoga ne bije gumenim pendrekom. Ako počnctc da razmišljate o tome, verovatno u celoj Englcskoj nerna spavaće sobe sa čijcg prozora ncko puca mitraljezom. A za pet godina od sada? Ili za dve godine? Ili za godinu dana? 2 5

Četvrto poglavlje Ispustio sani dokumenta u kancclariji. Vorncr je jcdan od onih jcftinih amcričkih stomatologa i ima svoju ordinaciju, ili ’sobu za posctc’ kako on voli da jc zovc, na pola puta ka velikom bloku u kojcm sc nalaze kancclarijc, izmcđu fotografa i velikoprodaje proizvoda od gumc. Stigao sam rano na svoj zakazani tcrrnin, a biio jc vrcmc za užinu. Nc znam šta mi je palo na pamct, pa sam otišao u mlcčni bar. 1b su mcsta koja obično izbcgavam. Nas, koji trošimo pct do desct funti ncdcljno, ohično nc uslužuju dobro na mcstima za ručavanje u L.ondonu. Ako imatc na umu da potrošitc funiu i tri pcnija na obrok, onda ćctc to uraditi u Lajonsu, liksprcs Dajariju ili u rcstoranu A.B.C, ili ćclc sc pomirili sa hranom u salon-baru, koja jc kao sa parastosa, pintu bitcr lemona i parćc hladnc pitc, koja jc toiiko hladna da ic hladnija od piva. Isprcđ rnlcčnog bara dcčaci su objavljivali prva izdanja vcčcrnjih novina. Iza biistavo crvcnc tczgc, dcvojka sa vclikom, belom kapom sc pretvaraia da svira violinu sa komadom leda, a ncgdc u pozadini, na radiju sc čula muzika, bum-škrip-škrip-bum, poput škripanja po kalaju. Kog đavola dolazim ovamo, pomislio sam kada sam ušao. Postoji nešto u ovakvim mestima što mc osvaja. Sve je glatko, blistavo i pod konac: ogledala, cmaji i hromirane pločc naiaze se gde god da pogledate. Sve je potrošeno na opremu, a ništa na hranu. Ne na pravu hranu. Samo lista sa stvarima koje nose arnerička imena, nešto poput 2 6

U BORBI ZA VAZDUH fantomskih stvari koje nc možctc da jedctc i u čijc postojanje tcško da možetc da povcrujete. Sve se vadi iz kartona iii konzerve, ili sc dovlači iz frižidcra, ili se istaee iz ncke slavine, ili ccdi iz nckc ccvi. Nema udobnosti, nema pnvatnosti. Tu su visokc stolice na kojirna se scdi, uski sto na kojcm sc jcdc, oglcdala su svuda oko vas. Oko vas lebdi ncka vrsta propagande, pomcšana sa bukom koja dopirc sa radija, što doprinosi utisku da hrana nije važna, udobnost nijc važna, mšta nije važno osim glatkoće, sjaja i da jc svc pod konac. Sve je danas pod konac, čak i mctak koji za vas sprema Hitler. Poručio sam veliku kafu i par frankfurtskih kobasica. Dcvojka sa belom kapom ih jc bacila prcd mcne sa istom zainteresovanošću koju pokazujctc kada bacatc mravlja jaja zlatnim ribicama. Napolju je dečak uzvikivao naziv večcrnjih novina. Uglcdao sam postcr koji mu jc udarao o kolena: NOGE. NOVA OTKRIĆA. Svc što stc mogli vidcti bio jc natpis ’nogc’. Svc sc svelo na njih. Prc dva dana su našli ženske noge u čekaonici žclczničkc stanicc, upakovanc u pakct od braon kartona, a što sc tičc naknadnih novinskih izdanja, cclanacija jc trcbalo da budc strastvcno zaintcrcsovana za tc proklete noge, da im višc nijc trcbalo nikakvo objašnjcnjc. To su bilc jcdinc nogc kojc su u tom trenulku prcdslavljalc novost. Čudno jc, pomislio sam dok sam jco zalogaj rolnicc, kako današnja ubistva postaju glupa. Svc to kasapljcnjc ljudi i raz.bacivanjc njihovih dclova po okolini. Ni najmanjc vczc sa starim, domaćim dramama sa trovanjem, Kripcnom, Scdonom, gospođom Mcjbrik; istinu govorcći, prctpostavljam da uc možetc počiuiti dobro ubistvo osim ako ne verujetc da ćctc sc zbog toga pcći u paklu. IJ tom trenutku sam zagrizao jcdnu od frankfurtskih kobasica i — Bože! Iskreno mogu rcći da sam očekivao da ćc imati prijatan ukus. Nisam očekivao da ima neki poseban ukus, kao ni rolnica. Ali ovo — pa, mogu reći da jc baš bilo iskustvo. Dopustite mi da pokušam da vam opišem. Kobasica je imala koricu kao od gume, naravno, a moji privremeni zubi mi nisu bili baš taman. Morao sam skoro da pretesterišem koricu pre nego što sam je zagrizao. A onda iznenada — bum! Zalogaj 27

Đžorđž Orvel mi sc raspao u ustima kao trula kruška. Neka vrsta grozne, meke tcčnosti mi je curila preko celog jezika. A sam ukus! Na trenutak nisam iriogao da poverujem. Onda sarn obavio jezik oko nje i još jednom pokušao. IJ pitanju je bila RIBA! Kobasica, ona koju zovu frankfurtskom, ispunjena je ribom! Ustae sam i odmah izašao, a da nisam ni dotakao kafu. Bog zna kakvog bi ona biia ukusa. Napolju mi je dečak koji prodaje novine skoro gurnuo Standard u lice i povikao: „Noge! Grozna otkrića! Svi dobitnici! Noge! NogeU Još uvck sam motao onaj zalogaj prcko jczika, pitajući se gdc ga mogu ispljunuti. Prisetio sam se iscčka koji sam negde pročitao u novinama, o fabrikama hranc u Ncmačkoj, gdc se svc pravi od ncčeg drugog. Brsatz, tako ga zovu. Prisctio sarn se da ONI prave kobasice od ribc, a ribu, ncma sumnje, od neČcg drugog. Zbog toga sam sc oscćao kao da sam zagrizao u savremcni svct i otkrio od čcga jc stvarno sačinjen. To je način na koji danas živimo. Svc je glatko i pod konac, sve jc napravljcno od ncčeg drugog. Ccluloid, guina, svuda je hromirani čclik, lučne ufičnc svciiljkc kojc gorc eclc noći, staklcni krovovi nacl vašom glavom, radio aparati koji sviraju istu pesiuu, nijc prcostalo mnogo biljaka, svc jc prcccmcntirano, lažnc kornjače grickajn travu ispod lažnog drveta voćki. Ali kada dođete do mesinganih kukica ili kada zarijetc zubc u ncšto tvrdo, na priincr, u kobasicu, to je ono što dobijatc. Trulu l ibu sa koricom od gume. Bombc prljavštinc kojc vam pucaju u ustima. Kada sam dobio novc zube, oscćao sam sc mnogo boljc. Lepo i glatko su mi nalegli prcko desni i, iako u vclikoj mcri zvuči apsurdno rcći da vas vcštački zubi činc mladim, činjenica je da je u mom slučaju biio tako. Pokušao sam da se nasmešim sam scbi gledajući sc u izlog. Nisu bili ni upola tako ioši. Vorncr jc, iako jeftin, ncka vrsta umetnika i cilj mu nije da od vas napravi reklamu za pastu za zube. Ima velike fioke pune veštačkih zuba — jednom mi ih je pokazao — poređanih prcrna veličini i boji i bira ih baš kao što juvelir bira dragulje za orglicu. Devetoro od đesetoro ljudi bi za moje zube pomislilo da su pravi. 28

U BORBI ZA VAZDUH Uspeo sam da vidim sebe u potpunosti u odrazu iz drugog izloga, kraj kojeg sam prolazio, i palo rni je na pamet da i ne izgledam toiiko lošc. Bio sam malo deblji, priznajem, ali to nijc biio ni u kojem slučaju pretcrano, samo ono što bi krojači nazvali ’ispunjena figura’, a nekc žene i vole muškarce crvcnog lica. U ovom starom momku još ima života, pomislio sam. Prisetio sam se scdamnaest funti sterlinga i dcfinitivno odlučio da ih potrošim na neku ženu. Imao sam vremena za još jednu kriglu piva pre ncgo što sc gostionice zatvore, tek da ’krstim’ znbe. I dok sam se još osećao bogatim zbog sedamnaest funti sterlinga, zastao sam kod prodavca duvana i kupio sebi cigaru od šest pcnija i to od one vrstc koju najvišc volim. Duge su dvadesctak centimetara, sa garancijom da se u celoj cigari nalazi duvanski havana list. Prctpostavljam da su u Havani, kao i svuda u svetu, uzgajali kupus. Kada sam izašao iz gostionice, osećao sam se potpuno drugačije. Popio sam dve krigle piva, ugrejalc su me iznutra, a zbog dima cigare koji jc kružio oko mojih novih zuba, oscćao sam se svcžc, čisto i smircno. Izncnada sanr postao dubokomislcn i sklon filozofiranju. To je bilo dclimično i zbog toga što nisatn irnao šta da radim. Um mi se vratio mislima o ratu, u kojima sam bio tog jutra dok jc bombarder leteo nad vozom. Oscćao sam se kao da sam u nelcom proročkom raspoloženju, u kojem prcdviđatc kraj svcta i dclimično bivate izbačeni iz njcga. Krctao sam sc ka zapadu, uz Ulicu Strand i, rnada jc bilo prohladno, hodao sam polako kako bih uživao u cigari. Uobičajcna gomila Ijudi, kroz koju se teško možete probiti, krctala se asfaltom. Svi su imali ludački izraz na licima kakav inače imaju ljudi na londonskim ulicama. Na ulicama je vladala uobičajena saobraćajna gužva, u kojoj su veliki crveni autobusi pokušavali da se probiju između automobila, motori su brujali, a sirene svirale. Dovoljno buke da probudi mrtvaca, ali nikako da probudi ovo mnoštvo, pomislio sam. Pomislio sam kako sam jedina budna osoba u gradu u kojem svi hodaju u snu.-Naravno, to je iluzija. Kada hodate 29

[>“ ')Vu7 OVVCI kioz goiniiii. ncpoziiatih ijuđi, prvo što he vam pasti na pameS je cla jc nemoguce iic zaniisliti da su svi kao voštanc figare, a vcrovaino razmiSijaju isto kao i vi. A ova ’.'vsta proročkog oscćasija, koja rnc obuziina ovih đana, osućanja dajc raf tu, iza ugla i da je rat kraj :>vih stvari, nije mi biia čudna. Svi smo ga imali, u manjoj ili vcćoj meri. Fretpostavljam cia je među ljudima, koji su u Lom trenutku proiazili, bilo momaka koji su vidcli menlalnc slikc eksplozija granata i blata. Kakvu god misao da imate, uvck postoji milion ijudi koji u istom irermtku iinaju istu inisao. Tako sarn seja oscćao. Svi sc nalazimo na paiubi broda kojcg je zahvatio požar i niko za to ne zna, osim mene. Pogledao sarn u tupa lica koja su prolaziia kraj mene. Kao ćurke u novcmbru, pornislio sam. Bez nagoveštaja onoga što irn idc u susret. izgleđalo je kao da u očima imarn ra.dar.skc zrake, kojima sarn mogao da vidim skelete kako se lcreću. Glcdao sam nckoliko godina unapred. Vidco sarn, rccimo, kako ec ulice izglcdati za pet godina iii za tri godine tka/.u daje 1941. vcć određena), nakon što borbe poenu. Ne, ncće svc biti razbijcno u komade. Samo će malo toga biti izrnenjcno, izgleciaee okrnjcno i prljavo, izlozi ce biti skoro prazni i toliko prašnjavi da se u njiii neće moći ni gledati. I k)lc, niz sporednu ulieu, nalaziee se ogromni kralcr od boinbe i bl.ok zgrada koji će biti toiiko spaijen da će ličiti na šupalj znb. Mešavina aluniinijuma sa oksidorn gvožđa. Sve je neuobićajeno tiho i svi su veoma mršavi. Vod vojnika prolazi rnai širajuei uz ulicu. Svi su mršavi kao prućc, a čizme im se vuku po zeniiji. Vodnik iina uvijenc brkovc i drži se kao šipka za pušku, uli je i on mršav, a kašalj ga skoro razdire. Izmeou dva napada kašlja, pokušava da se izdere na njih u stiiu kakvim se izdiiao na starim zernaijskim paradama. ,,Ne tako, j )žouns! Diž’ glavu! Zaš' stalno gledaš u zemlju? Svi su ostali digli svoje prazne giave pre više godina!“ Iznenada ga zahvata napad kašija. Pokušava đa ga suzbije, ali nc rnožc, lomi se poput lenjira i skoro da rnu sc utroba kida od kašlja. Lice ruu dobija ružieastu i iiubičasm boju, brkovi mu se opuštaju, a iz očiju mu pekuija voda. Cnjern zvuk sirena koje 30

U BORBJ ZA VAZDUSI oglašavaju vazdušni napad i gias iz zvučnika koji urla kako su našc slavnc trupe zarobile stotine hiljada zarobljenika. Vidim zadnji dco gornjeg sprata jedne zgrade u Birmingemu i dete koje urla i cvili za zalogaj hleba. iznenada, majka to više ne možc da izdrži i viče na detc: ,,Umukni više, malo đubre“, a onda podignc detctu odcću i žcstoko ga izudara po turu, jer više nema hleba. a neće ga ni biti. Sve to vidim. Vidim plakate, i redove za hranu i ricinusovo ulje, i gumene pendrekc i mitraljeze koji proviruju sa prozora spavaćih soba. Iloćc li sc to dogoditi? Niko ne zna. Nekih dana je nemogućc povcrovati u tako nešto. Nckad sam scbi govorim da je to samo strah koji podstiču novine. Nckada jednostavno, do kostiju znam da mu nc možcmo umaći. Kada sam sc spustio blizu Caring Krosa, dečaci koji prodaju novinc oglašavali su kasno izdanje večernjih novina. Opet su ncšto baljczgali o ubistvu. NOGE. 1ZJAVA ČUVENOG HIRIJRGA. A onda mi jc za oko zapao narcdni plakat: OTKAZANO VENČANJE KRALJA ZOGUA. Kralj Zogu! Kakvo ime! Skoro da je ncmogućc povcrovati da momak sa takvim imcnom nijc crnac, crn kao gavran. Ali upravo u toni trcnutku sc đogodila čudna stvar. Imc kralja Zogua — ali prctpostavljam da sam vcć video to imc nckoliko puta toga dana —- pomcšalo sc sa nckim zvukom u saobraćaju, ili mirisom konjske balegc, ili ncčim drugim i pokrenulo u mcni nckc uspomenc. Prošlost jc čudna stvar. Uvck jeuz vas. Pretpostavljam da nikada ne prođe ni sat a da nc razmišljate o stvarima koje su se dogodilc pre dcsct ili dvadcsct godina. Najvećim dclom to razmišljanje više nije ni realno, to su samo činjcnicc koje stc naučili, kao i mnoge drugc stvari iz udžbenika za istoriju. A onda vas ncki siučajni poglcđ ili zvuk, ili miris, naročito miris, pokrcnu i prošlost vam se uglavnom ne vraća, nego ste vi, u stvari, u prošlosti. Baš tako sam sc oscćao u tom trenutku. To se dogodilo u parohijskoj crkvi u Louer Bajnfeldu i dogoailo se prc trideset i osam godina. Spolja gledano, pretpostavljam da sam još uvek koračao niz Ulicu Strand, debeo, sa svojih četrdeset 31

Džordž Orvel i pet godina, sa veštačkim zubima i polucilindrom, ali unutar mene je bio Džordž Bouling, koji ima sedam godina, mlađi sin Semjuela Boulinga, trgovca kukuruzom i scrncnom za sctvu, iz Glavne ulice broj 57, u Louer Bajnfeldu. Bilo je nedeljno jutro i mogao sam da osetim miris crkve. Kako sam samo osećao taj miris! Znate kakav miris imaju crkvc, poscban, vlažan, prašnjav, truli, slatki miris. U njemu se oseća miris voska i rnožda dašak tamjana i sumnjivi miris mišcva, a ncdcljnim jutrima taj rniris nadjačaju rniris žutog sapuna i haljina od scrža, aii se uglavnom oscća taj slatki, prašnjavi, ustajali rniris, nalik na pomešani miris smrti i života. Stvarno, kao miris napudcrisanih lešcva. Tada sam bio visok oko metar i dvadeset. Stajao sam na jastučctu za klečanjc kako bih mogao da vidim preko crkvcnih klupa koje su sc pružalc ispred menc, a pod rukom sam oscćao majčinu crnu haljinu od scrža. Mogao sam da osctiin i kako su mi dokolcnicc prcštc prcko kolcna -— u to doba smo ih tako nosili - a vidco sam i ivicu Itonovc kragnc, koju su mi zakopčavali oko vrata svakc ncdclje ujiitro. ( 'uo sam kako orguljc šištc i dva jako visoka giasa koja riču psalme. IJ našoj crkvi su bila dvojica muškaraca koji su prcdvodiii u pojanju, u stvari, oni su toliko pojali da niko drugi porcd njih nijc ni imao priliku da zapcva. Jcdan sc zvao Šuter, tigovac riboin, a drugi je bio stari Vcdcrol, stolar i preduzimač. Obično su scdcii jcdan naspram drugog u suprotnim krajevima crkvcnog broda, u crkvcnim klupama najbližim ispovcdaonici. Sutcr jc bio nizak, dcbco čovck, ljubičastog, glatkog lica, vclikog nosa, oklcmbcšcnih brkova i bradom koja mu jc, činilo sc, otpala ispod usta. Vederol jc bio sušta suprotnost. Bio je visok, koščat, snažan matori đavo od oko šezdcsct godina, lica poput mrtvačkc glave i kmtc proscde kosc, duge oko dva i po centimetra po celoj glavi. Nikada nisam vidco čoveka koji jc u tolikoj meri ličio na skelet. Na njegovom licu ste mogli videti svaku kost, koža mu je bila poput pergamenta, a njegova velika oklembešena vilica puna žutih zuba podizala se gore-dole, baš kao vilica na skeletima u muzejima anatomije. A opet, i pored svoje mršavosti, izgledao je čvrstkao gvožđe, kao da će doživeti sto godina 32

U BORBI ZA VAZTMJH i kao da ćc napraviti mrtvačkc sanduke za svakoga u toj crkvi, pre nego što i na njcga dođe red. I glasovi su im se razlikovali. Suterov jc bio očajnički, mučcnički urlik, kao ncko kome je zabijen nož u grlo i upravo ispušta svoj poslednji krik za pomoć. Ali Vcdcrolov glas jc bio ogroman, ustalasan, bučan zvuk, koji se stvarao negdc unular njcga samog, poput ogromnc buradi koja se u podrumu valja tarnoovamo. 1 koliko god zvuka ispustio iz sebc, znali ste da ga u sebi ima još mnogo. Deca su ga zvala Buka iz stomaka. Njih dvojica su pevajući stvarali cfekat odjeka, naročito kada bi pevali psalme. I uvek je Vederol bio taj koji jc imao završnu rcč. Pretpostavljam da su u stvarnom životu bili prijatelji, ali dete u meni je verovalo da su oni bili smrtni neprijatelji i da su pokušavali da smaknu jedan drugog. Onaj koji bi ’pucao’ vikao bi: „Gospod je pastir moj“', a onda bi Vcdcrol uzviknuo: „Ništa mi nc nedostajc'“, u potpunosti ganadjačavši glasom. Uvek sc znalokoji je od njih dvojice dominantniji. Sa posebnom radošću sam očckivao psalm u kojem se govorilo o Sihonu, kralju Amorejaca i Ogu, kralju vasanskom1 2 (njcgovo imc mc jc podsctilo na kraija Zogua). Prvi pojac bi započco sa ’Sihon, kralj Amorejaca’, a onda biste za pola sckundc rnogli da čujetc ostatak pastve kako pcva ’i’, a potom bi Vedcrolov snažni bas odjcknuo poput plimnog talasa i progutao ostale glasovc sa ’Ogom, kraljcm vasanskim’. Volco bih kada bistc mogli da čujctc taj orijaški, grmcći, podzcmni zvuk kao iz burcta koji je unosio u rcč ’Og’. Čak jc uspcvao da to imc povcžc sa prethodnim ’a’, pa sam, kada sam bio rnali, mislio da je Pas3 kralj vasanski. Ali kasnije, kada sam shvatio ko se kako zovc, u mislima sam stvorio 1 Prevod oba stiha psalma — „Psaltir" u prevodu Predraga Samardžića, fTrišćanska misao, Beograd 2003. 2 Prevod irnena — Biblija, Sveto pismo Starog i Novog zaveta, Stari zavet po prevodu Đure Daničića, Novi zavet po prevodu Vuka Karadžića i Svetog arhijerejskog sinoda, po ispravkama i prevodima Svetog Vladike Nikolaja, Glas Crkve, Valjevo, 2008. 3 Igrarečiu engleskomjeziku: u origmalu ’andOg’ (aOg)bibrzim izgovaranjem dalo prizvuk reči ’dog’, što na engleskom jeziku znači pas (prim. prev.). 33

Džordž Orvei sliku Sihona i Oga. Video saiu ih kao par egipatskih statua koje sam video u enciklopediji, kao ogrornne kamene statue visoke dcvet metara, kako sede na prestolima jedan naspram drugog, sa rukama na. kolenima i slabašnim, tajanstvcnim osmehom na licima, Kako mi sc sve vratilo u trcnu! Taj posebni osecaj — bio je to samo osećaj koji se ne možc opisati kao postupak — koji smo zvali ’crkva’. Slatkasti miris lešine, šuštanje nedcljnih haljina, šištanjc orgulja i tutnjava glasova, zrak svctlosti iz rupe na prozoru koji polako mili preko broda crkvc. Na neki način, odrash su mogii rastumačiti da je čitava ova izuzctna predstava bila neophodna. Prihvatali stc jc ’zdravo za gotovo’, baš kao što stc prihvatali Bibliju, koju stc tih dana dobijali u ogromnim dozama. Na svakom zidu su sc nalazili tckstovi, pa bistc znali napamct čitava poglavlja Starog zavcta. Čak i sada mi jc mozak pun odlomaka iz Biblije. A đcca Iz.railja poriovo učiniše zlo pred licem Gospodnjim. A Asir oslade u čakširama svojim. Pratišc ih od Dana dok ne stigošc u Virsaveju. Udari ga pod pcto rchro i on umrc'. Nikada ih nistc razumeli, niti ste pokušavali ili želcli da ih razumetc, to je bila vrsta Icka, stvar čudnog ukusa koju stc inorali da progutate i znali stc daje na ncki način neophodna. Ncobične koješt.arijc o ljudima sa imcnima kao što su Simci i Nabukodonosor, i Ahiliofel i Hašbadada; ljudi sa dugim, krutim togama i asirskim bradama, koji jašu na kamilama tamo-amo među hramovima i kcdrovim drvećcm i čine ncverovatnc stvari. Žrtvovanjc spaljcnih darova, hodanjc po užarcnoj pcći, razapinjanjc na krst, Ijudi kojc jc progutao kit. I svc to je pomcšano sa slatkastim mirisom groblja i haljinama od scrža i šuštanjem orgulja. U taj sam se svet vratio kada sam ugleao plakat o kralju Zoguu. Na trenutak sc nisam samo toga prisetio, nego sam bio tamo u tom trenutku. Naravno, takvi utisci nc traju duže od nekoliko sekundi. Trenutak kasnije činilo mi se kao da sam ponovo otvorio oči, irnao sam čctrdeset i pet godina, a na Uliei Strand je vladala saobraćajna gužva. Ali prethodna situacija je ostavilaneku vrstu dodatnog efekta. 4 4 Slobodan prevod 34

U BORBI ZA VAZDUH Ponckad, kada izađete iz voza svojih misli, osećate se kao da ste izronili iz duboke vode. Ali ovog puta jc bilo obratno, činilo se kao da je ponovo 1900. godina, a ja sam udisao pravi vazduh. Cak i sada, otvorenih očiju, da tako kažem, sve ove proklete budale kojc su se guralc tamo-ovamo, i plakati, i srnrad benzina, i buka motora, činili su mi se manjc stvarnim od ncdcljnog jutra u Donjern Bajnfeldu pre trideset osarn godina. Bacio sarn cigaru i nastavio polako da koračam. Mogao sam da osctinr miris lcšcva. Na ncki način, mogu i sada da ga osetim. Ponovo sam u Donjem Bajnfeldu, a godina je 1900. Porcd pojila za konjc na pijaci nosačev konj ima svoju vreću zobi. U prodavnici slatkiša na ćošku Majka Vilcr mcri kuglc sa brcndijem u vrcdnosti od pola pcnija. Kočija lcdi Rempling prolazi porcd njc, sa livrcjcm koji scdi na zadnjcm dclu kočija u prljavim čakširama, prekrštcnih ruku. Stric Izikiel psujc Džoa Čcmbcrlcna. Vodnik koji rcgrutujc mladićc, u skerlctno crvenoj uniformi, zatcgnutom plavorn šinjclu i kapi nalik na kutiju za lckovc šepuri se gore-dolc, uvijajući svojc brkove. Pijandurc povraćaju u dvorištc iza Džordža. Viki jc u Vindzoru, Bog jc na nebu, Hrist je na krstu, Jona jc u kitovim ustima, Scdrah, Misah i Avdenago su u užarcnoj pcći, a Sihon, kralj Amorejaca i Og, kralj vasanski, scdc na prcstolima, glcdajući jcdan u drugog — ne radeći baš ništa, samo što postojc i što zauzimaju mesto kojc im jc đodcljcno, kao par ognjcnih pasa ili Lav i Jcdnorog5. Jc li sve to zauvck nestalo? Nisam siguran. Ali vam mogu rcći da je to bio svct koji jc bio dobar za život. Ja mu pripadam. A i vi. 5 Lav i Jednorog je naziv za grb Velike Britanije, na kojem su ove životinje prikazane (prim. prev.). 35

DEO DRUGI Prvo poglavlje Svct kojcg sam sc u trcnutku setio kada sam uglcdao imc kralja Zogua na plakatu bio jc različit od svcta u kojem sada živim i tcsko da bistc mogli povcrovati da sam mu ikada pripadao. Prctpostavljam da u svom umu do sada imatc ncku sliku o mcni - debeli, sredovcčni momak, sa vcštačkim zubima i crvcnog lica — i podsvesno zamišljatc da sam bio isti čak i u kolevci. Ali čctrdcsct i pct godina jc dug pcriod i, iako sc ncki Ijudi nc menjaju i nc razvijaju, ostali to činc. Ja sarn sc rnnogo promcnio, imao sam svojc usponc i padove, ali su usponi prcovladivali. Možc zvučati čudno, ali moj otac bi sc vcrovatno ponosio sa mnom kada bi mogao da mc vidi. Pomislio bi kako jc sjajno što njcgov sin ima automobil i živi u kući sa kupatilom. C'ak i sada sam tik iznad svog porekla, a u nckim drugim vrcmcnima sam dotakao nivoc o kojima nc bismo smeli ni da sanjamo tih davnih dana pre rata. Prc rata! Koliko ćcmo još dugo tako govoriti, pitam sc? Koliko dugo prc ncgo što odgovor budc: ’Kojcg rata?’ U mom slučaju, nedođija o kojoj ljudi razmišljaju kada kažu ’pre rata’ uglavnom sc odnosi na vrcmc prc Burskog rata. Rođen sam 1893. i, u stvari, ja se sećam izbijanja Burskog rata, zato što su tata i stric Izikie! učestvovali u njemu u prvim redovima. Još imam sećanja koja datiraju godinu dana pre toga. 36

U BORBl ZA VAZDUH Frva stvar koje se sećam je miris pleve slatke deteline. Kada bistc prošli uz kamcni prolaz koji je vodio od kuhinje do prodavnice, miris slatkc deteline bi bivao sve jači. Majka je popravila drvenu kapiju na ulazu kako bi sprcčila Džoa i mene (Džo jc bio moj mlađi brat) da odemo u prodavnicu. Još uvek se sećam kako stojim i držim se za ogradu, i sećam se mirisa slatke deteline pomešanog sa memljivim, gipsastim mirisom koji je pnpadao prolazu. Tek nckoliko godina kasnije uspeo sam nekako da razvalim kapiju i uđem u prodavnicu kada tamo nije bilo nikoga. Jedan miš, koji se usredsrcdio na jednu od korpi sa hranom, izncnada jc odskočio i protrčao mi izmcđu nogu. Bio jc sasvim beo od hranc. To se sigurno dogodilo kada sam imao šest godina. Kada stc još mali, čini vam sc da izncnadapostajctc svcsni stvari kojc su vam dužc vreme bilc pod noscm. Stvari kružc oko vas, u nckom trcnutku uplivavaju u vaš urn, kao kada sc buditc iz sna. Na primcr, tck kada sam imao skoro četiri godinc, shvatio sam da irnamo psa. Zvao se Nejler, stari beli englcski tcrijer, rase koja jc danas ncstala. Naletco sam na njcga ispod kuhinjskog stola, i u jcdnom trcnntkn se učinilo da sam shvatio, saznavši baš u tom trcnutku da on pripada nama i da se zove Nejler. Na isti način, ncšto ranijc, otkrio sam da sc iza kapije, na kraju prolaza, nalazi mesto odakle je dopirao rniris slatkc dctclinc. A sama prodavnica, sa vclikirn vagama i drvcnim tcgovima i lopatom od kalaja, belim natpisom na izlogu, sa zimovkom u korpi — koja sc nijc mogla videti dobro čak ni sa asfalta, zato što je izlog bio uvck prašnjav — sve tc misli su sc jcdna po jcdna slagalc u moj um, kao đelići mozaika. Vremc prolazi, noge vam postaju sve jače, kao i stepen poimanja geografijc. Prctpostavljam da jc Donji Bajnfeld bio baš kao i bilo koje pijačno mesto sa dve hiljade stanovnika. Nalazio sc u Oksfordšajcru — primetićete da stalno govorim da sc nalazio, jer nakon svega, to mesto još uvck postoji — oko osam kilometara od Temzc. Nalazi se u nečemu što liči na dolmu, sa niskim, talasastim brdima između doline i Temze i sa visokim brdima u zaleđu. Na vrhu brda se nalaze 37

Džordž Orvcl šiune koje nalikuju na mutne, plavc mase. među kojima možete uočiti veliku belu kuću sa kolonadom. To jc bila Bajnfild haus (svi su je zvaii ’Dvorana’), a vrh brda je bio poznat kao Gornji Bajnfeld, iako tamo nijc bilo nikakvog sela već višc od stotinu godina. Mora da sam imao oko sedam godina prc ncgo što sam postao svestan postojanja Bajnfeld hausa. Kada stc mali, nc gledate u đaljinu. Ali sam do tada znao svaki pedalj sela koje jc imalo grub oblik lcrsta, sa pijacom u središtu. Naša prodavnica jc bila u Glavnoj ulici, malo prc nego što bistc došli do pijacc, a na uglu sc nalazila prodavnica slatkiša gospođc Viler, gde bistc potrošiii pola penija kada bistc ga imali. Majka Viicr je bila prljava, matora veštica, a ljudi su jc sumnjičili da ližc lizalicc, a potom ili vraća nazad, u posuđu iz kojc jc prodavaia, iako to nikada nijc dokazano. Malo nižc sc nalaziia bcrbcrnica u kojoj su sc oglašavalc Abđulinc cigarctc — na jcdnoj kutiji su sc nalazili cgipatski vojnici, a dovoljno je zanimljivo da do dana današnjcg koristc istu sliku za oglas - 1 bogat, alkoholni rniris ruma iz zaliva i duvana ’lalakije’. Iza kuća stc mogli vidcti dimnjakc pivnicc. Na srcdištu pijacc sc naiazilo kamcno pojilo za konjc, a u njemu sc, na površini vodc, uvck nalazio sioj iinc prašinc i plcve. Pre rata, a naroeilo pre Burskog rata, viadalo je lcto tokom cclc godinc. I’otpuno sam svcstan da jc u pitanju umna obmana. Sarno pokušavam da vam objasnim kako sc prisećam stvri. Ako sklopim oči i razmišljam o Donjem Bajnfcldu u pcriodu prc ncgo što sam napunio, rccimo, osam godina, uvck bih sc sećao samo ieta. IIi vidim pijacu u vreme večcrc, sa nckom vrstom pospanc, prašnjavc tišine koja jc svc poknvala, ili nosačevog konja, koji je uvek bio sa njuškom zabodenom u zobnicu u kojoj jc žvakao, ili je upitanju vrclo poslcpodne u velikim. zclenim, mckim livadama oko mcsta, ili sc sumrak u trakama spustao iza bašta i osećao se miris duvana za lule i cvetova noćne frajie kako se probija kroz živicu. Ali se na neki način sećam različitih gođišnjih doba, jer su sva moja sećanja vezana za stvari koje su se mogle jesti, koje su varirale u zavisnosti od godišnjeg doba. Naročito od stvari koje ste mogli naći u živici. U julu ste mogli 38

U BORBI ZA VAZDUH naći neke kupine zornjače — ali su one veoma retke — a pritom ’bi i prave kupinc dovoljno dozrclc da se mogu jesti. U septembru smo jeli divlje šljive i. lešnike. Do najboljih lcšnika se nikada nije moglo doći. Kasnije su dospevali plodovi bukve i divlje jabuke. Zatim su dolazili plodovi koje smo jeli kada nije bilo ničeg boljeg: gloginje — ali one msu baš dobre — i šipurci, koji imaju fin, oštar ukus ako ih očistite od dlačica. Anđelika je dobra u rano lcto, naročito kada ste žedni, kao i neke stabljike razlicitih trava. Tu jc zatim kiseljak, koji je dobar sa hlebom i maslaccm, pa hikori orah i ncka vrsta šumske detcline, koja je imala kiseo ulcus. Čak su i semcnke bokvice boljc nego ništa kada stc veoma gladni i daleko od kuće. Džo je bio dve godinc mlađi od mcnc. Kada smo bili vcoma mali, majka bi platila osamnaest penija nedeljno Kcjti Simons da nas poslc podne izvcde u šetnju. Kcjtin otac jc radio u pivari i imao jc čctrnaestoro dcce, pa su svi u porodici tražili ncobične poslovc. Imala jc samo dvanacst godina kada je Džo imao scdam, a ja pet, ali sc umno nije mnogo razlikovala od nas. Čcsto rnc je vukla za ruku i govorila mi ’bcbo’, a nad nama jc imala tck toliko autoritcta da nas sprcči da nas nc prcgazi zaprcga ili da nas nc pojure bikovi, ali kada bi došlo do razgovora, bili smo skoro izjcdnačeni. Išli smo u duge, sporc šctnjc -- i uvck bismo, naravno, brali i jcli stvari duž puta — niz put, porcd bašta, preko Ropcrovih pašnjaka i dole do farmc Mil, gdc sc nalazila bara sa daždcvnjacima i malim šaranima (Džo i ja smo, kada smo bili nralo stariji, išli tamo na pccanje), a zatim bismo sc vratili putem u Gornji Bajnfild, kako bismo prošli pored prodavnice slatkiša, koja sc nalazila na obodu mcsta. Ova prodavnica jc bila na tako lošcm mestu da bi svako ko bi je iznajmio, propadao, a koliko me scćanjc služi, bila jc tri puta prodavnica slatkiša, jcdnom jc biia bakalnica, a jednorn radnja za popravku bicikala, ali je bila posebno zanimljiva deci. Čak i kada nismo imali novca prolazili bismo tuda, samo da bismo zalepili nosevc za izlog. Kejti, ni u najmanju ruku, nije želela da podeli ni četvrt penija na slatkiše i uvek bismo se svađali oko njenog dela. Tih dana ste mogli kupiti vredne stvari za samo četvrt penija. 39

Džordž Orvel Za peni ste mogli dobiti nešto više od sto grama većine slatkiša, a bilo je čak slatkiša koji su se zvali Rajska mešavina, što su u stvari bili slomljeni slatkiši iz šest drugih posuda. Zatim su tu bili slatkiši koji su se zvali Uvek za četvrt penija, koji su bili dugi skoro mctar i niste ih mogli pojesti za pola sata. Mogli ste dobiti osam šećernih miševa ili osam šećernih svinja za peni, baš kao i pištolje od slatkog korena. Velika kesa kokica je koštala pola penija, a nagradm pakct, u kojem se nalazilo nckoliko različitih vrsta slatkiša, zlatni prsten, a ponekad i zvižđaljka, koštao jc peni. Danas nema nagradnih paketa. Mnoštvo vrsta slatkiša koje smo mi imali, danas nc postojc. Postojala jc jcdna vrsta ravnog, bclog slatkiša sa odštampanim geslom, ali i vrsta lepljivog, ružičastog slatkiša u ovalnoj, drvenoj kutiji za šibicc sa malom kalajnom kašikom sa kojom sc jclo, koji su koštali pola pcnija. Oba ova slatkiša više ne postojc. Baš kao i šeeerleme od kima, čokoladnc lulicc i šećerne šibicc, čak više nećete vidcti ni šcćcrnc mrvice. Sećerne mrvice su bilc sjajna rczcrva kada biste imali samo čctvrt pcnija. A tck Cudovišta za pcni? Da li jc neko video Cudovišta za peni danas? Prodavali su se u velikim bocama i četvrtinu jc činila loša linumada, i sve to stc mogli dobiti za pcni. To je još jedna od stvari koje jc dokrajčio rat. Kada se osvrnem na prošlost, čini mi se da je uvek bilo icto. Mogu oko sebe da osetim travu, koja jc visoka koliko i ja i toplinu koja jc izbijala iz tla. I prašinu u stazi, i toplu, zclenkaslu svetlostkoja je dolazila kroz grane leske. Mogu da vidim nas trojc kako idemo zajcdno t kidamo bobicc sa živicc, Kejti me vučc za ruku i viče: „Hajdc, bebo“, a ponekad bi doviknula Džou koji jc bio isprcd nas: ,,Džo! Da s’ sc odma’ vratijo ’amo! Stić’cš dotlen!“ Džo je bio snažan dcčak, sa velikom, grudvastom glavom i ogromnim listovima na nogama, kakve imaju dečaci koji uvek rade nešto opasno. Sa sedam godina je vcć nosio kratke pantalone sa dcbelim crnim dokolenicama prevučenim preko kolena i velikim čizmama u kojima je teško koračao, koje su dečaci nosili u to vreme. Ja sam još uvek nosio dečje haljine — bila je to vrsta odeće od grube lanene tkanine, lcoju mi je 40

šiia majka. Kejti je nosila groznu otrcanu ncuspešnu kopiju haijme za odrasle, koja je u njenoj porodici prelazila sa sestre na sestru. Imala je srncšni veliki šešir sa kikicama koje su se spuštale iz njega, dugu suknju koja se vukla po zeiulji i čizme na štiklu sa dugmićima, čija se peta skroz poderaia. Bila je sitna, ne mnogo viša od Džoa, što i nijc bilo loše za tako ’umno’ dete. U takvoj porodici se umnim detetom smatraio svako dete koje bi se odvojilo od rnajke. Nekada bi pokušavala da budc odrasla i nalik na damu, a imala je i način da vas prckinc poslovicom, što je u njenom umu bilo nešto na šta sc nijc moglo odgovoriti. Ako bistc rckli ’briga mc’, odrnah bi odgovorila: „Briga je stvorena da brine, Briga visi, Briga je u loncu, I kuvala se dok nije bila gotova.“ A ako bistc joj davali nadimkc, odgovorila bi: „Tcškc reči ne lome kosti“, a kada bistc se pohvalili, rckla bi: „Ponos uvck dolazi prc pada.“ To se i obistinilo jednog dana kada sam se šcpurio unaokolo, prctvarajući sc da sam vojnik, a onda sam upao u kravlju balcgu. Njena porodica je živcla u prljavoj, maloj pacovskoj rupi, u ulici punoj straćara, iza pivare. Po mcstu su deca vrvcla kao štctočinc. Ccla porodica je uspcla da izbcgnc odlazak u školu, što je, iskreno, bilo lako učiniti tada, pa su počeli da jure za poslićima i da obavljaju ostalc čudne poslove čim bi prohodali. Jedan od starije braće jc dobio mescc dana zatvora zato što jc krao rcpu. Prestala jc da nas vodi u šetnju godinu dana kasnije, kada je Džo imao osam godina i kada jc postaio prcviše tcško da ga devojčica đovodi u red. Otkrio je da jc u Kejtinoj kući njih petoro spavalo u istom krevetu i zbog toga ju jc gadno zadirkivao. Sirota Kejti! Rodila je prvo dete kada je imala petnaest godina. Niko nije znao ko je otac, a verovatno ni sama Kejti nijc bila sigurna. Većina ljudi misli da je to bio neko od njene braće. Ljudi iz popravnog doma su odneli bebu, a Kejti je otišla na službu u Volton. Nešto kasnije se udala za limara, koji je čak i po standardima njene porodice bio 41

Džordž Orvel napredak. Poslednji put sam je video 1913. Vozio sam se na biciklu kroz Volton i prošao pored nekih groznih drvenih straćara pored pruge sa ogradarna od drveta za burad, gde su obično, u određeno doba godine, boravili Cigani, kada bi im polieija to dozvolila. Izborana veštica od žcnc, slcpljene kosc i nadimljcnog iica, koja je izgledala kao da irna bar pedcset godina, izašla je iz jedne od tih čatrlja i počela da otresa otirač. To je bila Kcjti, koja je tada imala oko dvadeset i scdam godina. 42

Drugo poglavlje Cctvrtak jc bio pijačni dan. Momci okruglih i crvenih iica kao bundcve, prljavih radničkih bluza i vclikih čizama pokrivenih kravljom baicgom, nosili su vclikc prutovc od lcskovog drvcta i rano izjutra dovodiii svojc životinjc napijacu. Satima bi tamo vlađala užasna gungula: psi bi lajali, svinje skičalc, momci u trgovačkim vozilima pucali su bičevima psujući u namcri da prođu kroz gužvu, a svi koji su imali posla sa stokom, vikali su i bacali štapovc. Pijacorn jc n’aročito viadala vclika buka kada bi doveli bika. Čak i u tirn godinama, shvatio sam da su vcćina bikova bezopasnc životinjc kojc sc pridržavaju onoga što im sc kažc, koji su samo želeli da u miru dođu do svojih štala, ali bik sc nc bi smatrao bikom ako pola sela nc bi moralo da sc pojavi u potcri za njim. Ponekad bi se ncka prcstrašcna životinja, obično bi to bila poluodrasla junica, oslobodila i pojurila niz sporcdnu ulicu, a onda bi ncko, ko bi joj se zatekao na putu, stao nasrcd ulicc i mahao rukama unazad poput jcdra vetrcnjačc, vičući: „Buuu! Buuu!“ To je trebalo hiponotički da utiće na životinju, a sasvim je sigurno da ih jc to plašilo. Kada bi jutro poođmaklo, neki od seljana bi došli u prodavnicu, pa bi propuštali uzorkc semena kroz prstc. U stvari, tata nijc mnogo irnao posia sa seljanima, jer nije imao kamionet za dostavu, a nije mogao da priušti da im prodaje na dug. Uglavnom je obavljao sitne poslove, hranu za živinu i krmno bilje za trgovačkc konje i tako dalje. 43

Džordž Orvcl Matori pivar sa farme Mil, koji je bio škrto, matoro đubre sa prosedom jarećom bradieom, često bi stajao tamo po pola sata propuštajući kroz prste kukuruz za kokoškc, a otac bi ga puštao da mu upada u džcp, praveći se da ne prirnećuje, nakon čega bi, naravno, otišao, ne kupivši ništa. Uveče su gostionice bile pune pijanaca. Tih dana, pivo je koštalo dva penija za kriglu, a za razliku od današnjeg piva, tadašnje je irnaio nekog ukusa. Tokom Burskog rata, vodnik koji regrutuje miadiće bi svakog čctvrtka i subote uveče sedeo u Džordžovom baru, u kojem su se prodavalc čctiri vrste piva, kitnjasto odcven i rasipnički nastrojcn. Ponekad biste ga, narcdnog jntra, vidcli kako vodi nckog glupaka, crvcnog u licu, koji jc prihvatio šiling kada jc bio isuviše pijan, a ujutro je otkrio da ćc ga koštati dvadcsct funti da se izvučc iz svcga. Ljudi bi stajali na ulazima svojih kuća i odmahivali glavom kada bi ih vidcli kako prolazc, skoro kao na sahrani. ,,E, pa, sad! Upisao sc u vojnikc! Mo’š misliti! Fini mladić poput njcga!“ To bi ih šokiralo. Upisati sc u vojnikc u njihovim očimabilo jc jednako đcvojci kojabi postala uličarka. Njihov stav prcma ratu i prema vojsci jc bio vcoma čudan. Imali su staru, dobru cnglesku prcdstavu o tomc da su crvcni mundiri šljam ovog svcta i da ćc svako l<o sc priključi vojsci umrcti od pića i otići pravo u pakao, ali su u isto vrcmc bili dobre patriotc, kačili su britansku zaslavu u svoje i/loge i dr/ali je kao prcdtnct vcre da Lnglczi nikadanisu, niti bi mogli biti poražcni. IJ to vrcmc su svi, čak i nckonformisti, pcvali scntimcntalnc pcsmc o tankoj crvcnoj liniji i dcčaku vojniku koji je poginuo dalcko na bojnom poljti. Sećam sc da bi ti dcčaci vojnici uvek ginuii ’kada su lctcli mcci i granatc’. To me je, kao dete, zbunjivalo. Mogao sam da razutncm mctke, ali jc u mom umu čudnu sliku stvarala pomisao na to da kroz vazđuh lete ljciske kukolja6. Kada je M afcking oslobođcn, ljudi skoro da su odvalili krov svojom vikom, a to su, u svakom slučaju, bila vrcmcna kada su verovali u priče o tome kako Buri bacaju bcbe u vazduh i nabadaju ih na svoje bajonete. Matorom pivaru je bilo preko glave dečurlije koja 6 U engleskom jeziku se reč ’shell’, koja je upotrebljena u ovom siučaju, koristi i za granatu i za ljusku (prim. prev.). 44

U BORBI ZA VAZDUH je za njim vikala ’Kruger!7’ da je do kraja rata obrijao bradu. Stav ljudi prema vladi je bio isti. Svi su bili iskreni Englezi i kleli su se da je Viki najbolja kraljica koja je ikada živela, a stranci su bili šljam. A u isto vrcmc niko nijc ni razmišljao o tome da plati porcz, čak ni dozvolu za posedovanje psa, ako jc postojao način da sc izbcgne tako nešto. Pre i posle rata, Donji Bajnfild je bio izborna jedinica u kojoj su dominirali Libcrali. Tokom rata došlo je do vanrednih izbora na kojima su pobedili konzcrvativci. Bio sam isuvišc mali da bih shvatio o čemu sc tu radi, samo sam znao da sam i ja konzervativac, jcr su mi sc višc dopadalc plavc zastavicc od crvenih, a uglavnom ih sc sećanr po pijancu koji jc pao na nos na pločnik isprcd Džordžovog bara. U opštem oduševljenju, niko nije ni obratio pažnju na njcga, a on jc ležao tamo satima, na suncu, dok sc krv sušila oko njcga, a kada sc osušila, postala jc ljubičasta. Do vremcna održavanja izbora 1906, bio sam dovoljno star da ih shvatim, više ili manje, a ovoga puta sanr bio libcral, jcr su to bili i svi ostali. Ljudi su jurili za kandidatom konzcrvativaca skoro osamsto mctara i bacili ga u baru punu sočivice. Tih dana ljudi su politiku shvatali ozbiljno. Nedcljama prc izbora bi počcli da prikupljaju pokvarcna jaja. Vcoma rano, kada jc izbio Burski rat, sećam sc velikc gužvc izmcđu oca i strica Izikiela. Stric Izikiel jc imao malu prodavnicu čizama u jednoj od sporcdnih ulica u odnosu na Glavnu ulicu, a bavio sc i kaldrmarskim poslom. To je bio slabo razvijen posao i svc višc sc smanjivao, što nijc imalo mnogo vczc, jcr stric Izikicl nijc bio ožcnjen. On jc bio polubrat mog oca i bio je mnogo stariji od njega, bar dvadcsct godina, a već pctnacst godina, koliko ga poznajcm, izglcdao jc uvck isto. On jc bio stari momak koji je dobro izgledao, bio je dosta visok, scde kose i najbelje dlake kakvu sam do sada vidco — bela kao čičkova vunica. Imao je običaj da udari po svojoj kožnoj kccelji i da ustanc 7 U pitanju je Stephanus Johannes Paulus Kruger (1825-1904), poznatiji kao Paul Kruger, bio je Pređsednik Južnoafričke Republike (Transval). Postao je poznat na međunarodnoj sceni kao predvodnik otpora Bura protiv Britanaca tokom Drugog burskog rata (1899-1902) (izvor: Wikipedia). 45

Džordž Orvel potpuno uspravan — što je bila reakcija na savijanje, pretpostavljam — nakon čega bi vam sasuo svoje mišljenje pravo u lice, završivši sa nekakvim sablasnim blcbctanjem. Bio je pravi liberal iz devetnaestog veka, ona vrsta koja se ne saino usuđivala da vas pita šta je rekao Gledstoun 1978, nego bi vam mogao rcći i odgovor, a bio je jedan od nekolicine ljudi u Donjem Bajnfeldu koji se držao istog mišljenja tokom rata. Uvck jc osuđivao Džoa Cembcrlcna i neku grupu ljudi koje je nazivao ’smcćem iz Park Lcjna’. I sada mogu da ga čujcm kako sc raspravlja sa occm: „1 oni i njihova dalckoscžna imperija! Sto se mcnc tičc, nijc mnogo doscgnula. Hc-hc-hc!“ A zatim čujcm očcv glas, tih, zabrinut, savcstan, kako mu govori o tcretu belog čoveka i našoj dužnosti prcma sirotim crncima, prema kojima su se ti Buri odnosili sramotno. Nedclju i ncšto dana nakon što sc stric lzikicl izjasnio da podržava Burc i Malocnglez, jedva da su i progovorili. Irnali su još jednu svađu kada su krenulc priče o masovnim ubistvima. Otac jc bio zabrinut zbog priča kojc jc čuo, pa se zbog toga uhvatio u koštac sa strieem Izikielom. Maloenglez ili nc, sigurno da nijc mogao dobro da razmišlja jcr su ovi, tamo, Buri bacali bcbc u vazduh i dočckivali ih na bajonctc, čak i ako su to bilc SAMO bcbc crnaca. Ali stric lzikiel nm se samo nasmejao u lice. Otac jc sve pogrcšno shvatio! Nisu Buri bili ti koji su bacali bebe u vazduh, to su bili britanski vojnici! Dohvatio mc jc — mora da sam imao oko pct godina — kako bi to prikazao. „Bace i’ u vazduh i nataknu ih kao žabc, kažem ti! Na isti način na kojcg bi’ ja ovdc mog’o baciti tvog najmlađeg!“ A onda bi mc zanjihao i skoro bacio, a ja sam imao živu sliku kako lctim kroz vazduh i padam pravo na bajonct. Otac se dosta razlikovao od strica Izikiela. Nc znam mnogo o dedi i babi, jcr su oni umrli prc ncgo što sam sc rodio, samo znam da je moj deda prvo bio kaldrmar, a malo kasnije se oženio udovicom prodavca semenja i eto, tako smo došli do naše prodavnice. Bio je to posao koji baš i nije odgovarao ocu, iako je neprekidno radio i u posao bio upućen do najsitnijih detalja. Ne sećam se da sam ga vidco bez stočne hrane na nadlanicama, u borama na njegovom licu i u 46

U BORBI ZA VAZDUH onome što je ostalo od njegove kose, osim nedeljom i veoma često uveče, tokom radnih dana. Oženio se kada je imao tridesetih godina, a ja ga pamtirn iz vremena kada je verovatno bio blizu čctrdcsetim. Bio je nizak čovek, ona vrsta sedokosog, tihog, ntalog čoveka, uvek u kratkim rukavima i sa bđom keceljom i uvek prašnjav od stočne hrane. Imao je okrugiu glavu, tup nos, raščupanc brkove, naočarc i ltosu boje maslaca, iste boje kao i ja. Moj deda jc dosta napredovao u braku sa udovicom prodavca semena, a otac sc školovao u gimnaziji Volton, gde su farmeri i bolje stojeći trgovci slali svojc sinovc, dok je stric Izikiel volco da sc hvališc kako nikada u svom životu nijc bio u školi t kako je sam naučio da čita, posle posla, uz sveću od loja. Ali bio jc oštroumniji od mog oea, mogao jc da sc raspravlja sa svakim, često je u dctaljc citirao Karlajla i Spcnsera. Moj otac je bio umno sporiji, nikada nijc učio iz knjiga, kako je on govorio, a ni cngleski mu nijc bio baš najbolji. Ncdeljom poslcpodne, što je bilo jedino vrcmc kada sc opuštao, sco bi kraj kamina u gostinskoj sobi lcako bi se, kako jc on govorio, ’načitao’ nedcljnih novina. Omiljene novinc su mu bilc Pipl — mama jc više volela Novosti iz svcta, za kojc je mislila da sadržc višc ubistava. I sada ih vidim. Ncdeljno poslepodne ■■■ leto, naravno, uvck je bilo leto — miris pečene svinjetinc i povrća još lebđi u vazduhu, majka sedi sa jednc stranc kamina, počinjc da čita o poslcdnjern ubistvu, a postepeno tone u san otvorenih usta, dok otac sedi na drugom kraju kamina, sa papučama na nogama i naočarima na ocima, polako se probijajući kroz duge redove umazanih novina. A oko vas jc mcki oscćaj leta, na prozoru cveta zdravac, ncgdc se oglašava čvorak, a ja sam pod stolom sa novinama za dcčake, pretvarajući sc da jc stolnjak šator. Nakon toga, dok bismo pili čaj, otac bi žvakao rotkvice i mladi luk i zamišljeno pričao o onome što je čitao, o požarima i brodolomima, skandaiima u visokom društvu i o tim, novim lctcćirn mašinama i o rnomku (do dana današnjeg primećujem da se ta priča pojavljujc u nedcijnim novimana jednom u tri godine) kojeg je u Crvenom moru progutao kit i kojeg su posie tri dana uspeii da izbave, živog, aii potpuno izbeljenog od kitovljeve 47

Džordž Orvel želudačne kiseline. Otac je uvek biu sumnjičav prcma ovoj priči, dok jc o letcćim mašinama verovao svc što je pročitao. Do 1909. niko u Donjcm Bajnfeldu nije vcrovao da ee Ijudska bića ikada naučiti da lete. Zvanična doktrina bila je slcdeća: da je Bog želeo da lctimo, onda bi narn dao krila. Stric Izikicl nijc mogao a da ne uzvrati: da jc Bog hteo da sc vozimo, onda bi nam dao točkovc, a čak ni on nijc verovao u nove mašinc za lctcnje. Otac bi skrenuo misli na takvc strane samo ncdeljom poslcpodne i možda pon^kad uvečc, tokom sedmicc, kada bi otišao do Džorđža na kriglu piva. U ostalim prilikama uvek je manje ili višc bio okupiran poslom. Nijc tu bilo nmogo posla, ali sc uvck činilo da jc zauzct, ili u potkrovlju, ili iza dvorišta, borcći sc sa džakovima i balama, ili bi bio u prašnjavom, malom kutku iza tczgc u prodavnioi dodajući drvcnom olovkom brojkc u svcsku. Bio jc vcoma pošLcn i uslužan čovek, uvck žclcći da ponudi ono što je dobro, ne žclcći da podvaii nikomc, što, čak ni u onim danima, nije bio najbolji način da sc vodi posao. Bio je samo čovck za ncki mali, kancclarijski posao, na primcr, upravnik pošte, ili upravnik stanicc, i to scoskc. Ali nikada nijc imao ni obraza ni prcduzimljivosti da pozajmi novac i proširi posao, niti maštc da promisli o novim načinima prodaje. Za njega je bilo karaktcristično da je jcdina maštovitost, koju jc ikada pokazao, bio izum novc mešavmc scmcna za ptičjc kavczc (zvali su jc Boulingova mcšavina i bila je poznata u krugu otl osam kilomctara), koju jc izmislio zbog strica Izikicla. Stric Izikicl jc bio jcdna vrsta ljubitclja ptica i u svojoj maloj tamnoj radnji imao je brojnc čcšljugare. Njcgova je tcorija bila da pticc kojc sc gajc u kavezu gubc svoju boju zbog nedostatka raznovrsnog semenja u ishrani. U dvorištu, iza prođavnice, otac jc imao mali komad zemljc ograđcn žicom, na kojcm jc uzgajao oko dvadeset vrsta trava, pa je uobičavao da ih suši.i da njihovo semcnjc meša sa običnim semenom za ishranu kanarinaca. Džcki, zimovka, čiji je kavez visio u izlogu prodavnice, trebalo je da bude reklama za mešavinu Bouling. Naravno, za razliku od većinc zimovki u kavezima, Džeki nikada nije dobila crnu boju. 48

I) BORBI ZA VAZDUH Mama je, otkacl je se sećain, bila debela. Nema sumnje da sam od nje nasledio problem sa hipofizom, ili šta već bilo, što čoveka čini debelim. Bila je povcća žcna, malo viša od oca, sa mnogo lcpšom kosom od očcve i sa sklonošću da nosi crne haljine. Ali jc sc ne sećarn bcz kecelje, osirn nedeljom. Preterao bih, ali ne mnogo, da kažem da sc ne sećam da jc ikada prcstala da kuva. Kada sc osvrnetc na ncki duži vrcmenski period, čini sc da su ljudi uvek postavljcni na neko posebno mesto i u neki karakterističan stav. Čini vam sc da su uvck rađili baš lstu stvar. Eto, baš kada pomislim na oca, uvck ga sc sećam iza tczge, sa kosom pokrivcnom stočnim brašnom, kako drvenom oiovkom, koju bi ovlažio među usnama, dodajc brojke u svcsku, baš kao što sc scćarn strica lzikcla, sa sablasno belom kosom, kako sc istcžc i udara po svojoj kožnoj kccelji. A kada pomislim na majku, sećam jc sc kako valja testo za kuhinjskim stolorn, nadlaktica prckrivcnih brašnom. Znatc i sami kakvc su kuhinje Ijudi imali u to vremc. Vcliki prostor, mračan i nizak, sa velikim stubom prcko plafona i kamenim podom i podrumom ispod. Sve je bilo ogromtio, ili mi sc bar tako činilo kada sam bio dcte. Ogromna, kamcna sudopera, koja nije imakt slavine, ncgo gvozdenu putnpu; kornoda, koja je zaklanjala jcdan zid i uspinjala sc svc do plafona; ogromni šporet, koji bi sagorco pola tone drvcta mesečno i ko zna koliko mu jc bilo potrcbno da pocrni kao grafit. Majka stoji za stolom i valja ogronmi list tcsta. A ja puzim okolo, pravim nercd sa gomilom drvcta za potpalu, ugljem i kalajnim zamkama za bubc (nalazilc su sc u mračnim ćoškovima, a marnac je bilo pivo), i tu i tamo navratim do stola pokušavajući da izmolim nešto hrane. Mama nijc bila pristalica jcla između obroka. Obično biste dobili isti odgovor: „Briši odavdc, odmah! Ne dam ti da upropastiš večeru. Oči su ti gladneh Ipak, često bi vam ođsekla tanku traku ušećerene korc. Imao sam običaj da gledam majku kako razvlači testo. Uvek je fascmantno kada posmatrate nekoga kako obavlja posao koji zaista 49

Džordž Orvel razurnc. Posmatrati žcnu — pri tome mislim na žcnu koja zaista zna da kuva - - kako razvlači testo. Posebno bi svcčano i brzo disaia, ali bi to bilo zadovoljno brzo disanjc, poput svcštenice koja obavlja neki svcti ritual. A i u njenom umu, naravno, bila je upravo to. Majka je imala debele, ružičaste i jake podlaktice, kojc su uglavnom bilc išaranc brašnom. Kada je kuvala, svi pokrcti su joj biii izuzetno precizni i čvrsti. U njenim rukama, žice za mućcnjc jaja, scckalicc i oklagije radile su baš ono čcmu su namcnjenc. Kada bistc je vidcli kako kuva, znali biste da je u svctu kojcm jc pripadala, mcđu stvarima kojc jc zaista razumcla. Spoljni svct za nju, u stvari, nije ni postojao, osirn kroz ncdcljnc novinc i povrcmcno ogovaranjc. lako jc čitala lakšc od oca i što jc, za razliku od njcga, čitala i novclc i novinc, bila jc dozlaboga ncupnćena. To sam shvatio do svojc dcsctc godinc. Sigurno vam mjc mogla rcći da li jc Irska istočno ili zapadno od Englcskc, a sumnjam da jc do izbijanja Velikog ratax mogla rcći ko jc bio premijer. Štavišc, nijc imata ni najmanju želju da sazna takvc stvari. Kasnijc, kada sam čitao knjigu o istoenim zcmljama, gdc su sprovodili poligainiju i imali tajnc luircmc, gdc su žcnc bivalc zaloČcnc i gdc su ih čuvali crni evnusi, pomišljao sam kako bi se majka šokirala kada bi čula za takvc stvari. Skoro da mogu da joj čujein glas: „Pazi to! l)a tako zatvorc svojc žcnc! Kakva iđcja!“ Znala jc ona šta jc cvnuh. Ali, u stvarnosti, živcla jc svoj život u prostoru koji mora da je bio podjcndako mali i ličan, kao proscčan indijski harcm. Cak jc i u našoj kttći bilo dclova u kojc nikacla nijc nogom kročila. Nikada nijc otišla u potkrovlje iza dvorišta, a vcoma jc rctko odlazila u prodavnicu. Nc scćain sc da sam jc ikada vidco da uslužuje nckog kupca. Nijc znala gdc sc šta nalazi, a verovatno nije znala razliku između žita. i ovsa dok ih ne sameljn u brašno. A i što bi? Prodavnica je bila očcv posao, to jc bio ’muški posao’, a nije se mnogo interesovala ni za novčanu stranu tog posla. Njcn posao, ’ženski posao’, bio je da brine o kući, hrani, pranju vcša i deci. 8 U zapadnim zemljama se pod terminom Veliki rat smatrao Prvi svetski rat. 50

U BORBI ZA VAZDIJH Mislim da bi doživela napad da je ugledala oca ili bilo kojeg drugog muškarca da pokušava sam da zašije dugme. Za sada, što se ticalo hrane i svega drugog, naša kuća je bila kao jedna od onih u kojoj je sve funkconisalo poput sata. Ili ne, ne poput sata, jcr on ukazujc da je nešto mehaničko. Bilo je više kao prirodni proces. Znali ste da ćc sutra ujutro na stolu biti doručak, isto kao što stc znali da ćc suncc sutra izaći. Tokom cclog svog života majka jc išla na spavanje u dcvet i ustajala u pct, a vcrovatno bi smatraia ncjasno neporočnim — pomalo dckadentnim, stranim i aristokratskim - da ostanc budna do kasno. lako joj nijc smctalo da plati Kejti Simons da izvede Džoa i mene u šetnju, nikada nijc tolcrisala idcju da plati žcnu da joj pomognc oko kućnih poslova. Njeno čvrsto uverenjc je bilo da unajmijcna žena uvek gurnc prašinu pod komodu. Obrokc smo dobijali tačno u minut. Ogromnc obrokc ....kuvanu govedinu sa knedlama, pcčenu govedinu ijorkširski puding, lcuvanu jagnjetinu sa kaprom, svinjsku glavu, pitu sa jabukama, puding od sala sa suvim grožđcm ili ribizlama i puding sa džemom, umotan u testo i zapečcn u rcrni — sa molitvom i pre i posle ohroka. Starc ideje o odgajanju dccc su sc još uvck dobro držale, iako su br/.o i/.lazilc iz mode. Teorijski, dccu su još uvck tukli i slali u krcvet sa hlcbom i vodom, a sigurno bistc bili otcrani od stola ukoliko bistc bili bučni za vrcmc jcla, ili bistc sc zagrcnuli, ili ako bistc odbili ncšto što jc bilo ’dobro za vas’ ili ’uzvratili’. U praksi, u našoj porodici nijc bilo mnogo disciplinc, a od oba roditclja, majka jc bila stroža. Otac, iako jc stalno govorio ’poštedi pi ut i pokvari dete’, bio jc isuvišc slab prcma nama, naročito prcma Džou, koji jc od počctka bio tcžak slučaj. Uvck jc planirao da ’pokaže’ Džou zbog skrivanja, često nam je pričao priče, za koje sada verujem da su bile laži, o zastrašujućim batinama koje je dobijao od oca kožnim kaišem, a iz toga ništa dobro nije izašlo. Kada jc Džo napunio dvanaest godina, bio je isuviše snažan da bi ga majka presavila preko svog kolena, a posle toga, više ništa nisu mogli da urade sa njim. 51

Džordž Orvel U to vremc, još sc smatralo dobrim da roditelji cclog dana govore dcci ’ncmoj’. Cesto bistc čuli čovcka kako vičc da će ’ubiti boga’ u svorn sinu ako ga uhvati da puši, ili krade jabuke, ili kradc ptičja gnezda. U nckim porodicama jc i dolazilo do takvih batina. Matori Lavgrov, scdlar, uhvalio jc svojc sinovc, odraslc mornkc koji su imali šcsnacst i pctnacst godina, kako pušc u baštcnskoj šupi i izlemao ih tako da su to mogli čuti svi u selu. Lavgrov jc bio zadrti pušač. Činilo se da batine nc daju nikakvog cl'ckta, jcr su svi dcčaci kraii jabuke, krali iz ptičjih gnczda i naučili da pušc prc ili kasnije, ali sc još uvck provlačila ideja da sc prcma deci trcba odnositi strogo. Praktično, zabranjcno jc bilo svc ono što jc u tcoriji bilo vrcdno činjcnja. Prcnra majci, svc ono što jcdan dcčak žcli da uradi jc ’opasno’. Plivanjc jc bilo opasno, penjanjc na drveće jc bilo opasno, baš kao i klizanjc, grudvanje, kačcnjc na zaprcgc, korišćcnjc praćki i drvcnih kotura, čak i pecanjc. Svc životinjc su bilc opasne, osim Nejlera, dvcju mačaka i Džeki, zimovkc. Svaka životinja je imala svojc posebnc prepoznalljive mctodc da vas napadnc. Konji su gri/.li, slcpi mišcvi bi vam sc upleli u kosu, ulcži bi vam ušli u uši, labudovi bi vam udaiom krila slomili nogu, bikovi bi vas odbaeiii, zmijc ’bolc’. Kako jc majka tvrdila, svc zmijc su boic, a kada sam joj iz cnciklopcdijc za pcni pročitao da nisu bolc, ncgo ujcdale, samo mi jc rekla da joj ne protivrečim. Guštcri, crvi, krastačc, žabc i daždcvnjaci su takođe boli. Svi insckti su boli, osim muva i crnih buha. Praktično jc sva hrana, osim onc koju ste jcli za stolom, bila ili otrovna ili ’loša za vas’. Sirovi krompiri su bili smrtno otrovni, baš kao i pcčurke, osim ako ih nistc nabavili od piljara. Od sirovog ogrozda bistc dobili grčeve u stomaku, a od sirovih malina osip po koži. Ako sc okupate posle obroka, umrećctc od grčeva, ako ste se posekli između palca i kažiprsta, dobićete tetanus, a ako stc oprali rukc u vodi u kojoj su sc kuvala jaja, dobili ste bradavice. Skoro sve što je bilo u prodavnici je bilo otrovno, zbog Čega je majka i stavila kapiju na ulaz. Hrana za krave je bila otrovna, baš kao i kukuruz za piliće, ali i seme slačice i seme za živinu karsvud. Slatkiši su bili loši za vas, jedenje između 52

U BORBI ZA VAZDUII obroka je bilo loše za vas, iako jc bilo dovoijno čudno što je bilo nekc decc kojima je majka odobravala da jedu između obroka. Kada jc pravila džcm od šljiva, terala nas je dajedemo sirupastu rnasu koju jc skidala sa vrha i irnali smo običaj da se nažderemo sve dok nam nc bi pvipala niuka. Iako je sve na svetu bilo ili opasno ili otrovno, bilo je određenih stvari koje su irnale tajanstvcnc vrlinc. Sirovi crni luk jc bio lck skoro za svc. Čarape privezane oko vašeg vrata su bilc lek za zapaljeno grlo. Sumpor u vodi za psa jc imao osobine tonika, pa jc posuda za vodu starog Ncjlera, iza zadnjih vrata, uvck tmala u sebi grudvu sumpora, koji jc stajao tamo, godinu za godinom, nikada sc nc rastvarajući. Čaj smo obično pili u šcst. Do čctiri bi nrajka uglavnom dovršila radove po kući, a između čctiri i šcst je na miru pila šolju čaja i ’čitala svoje novinc’, kako ih je zvala. U stvari, nijc čcsto čitala novine, osirn ncdcljom. Novinc koje su izlazilc radnim danom imalc su samo dncvne novosti, a samo povremcno bi se pojavljivalo ncko ubistvo. Ali izdavači ncdcljnih novina su shvatili da ljudima nijc važno da li su ubistva nova ili stara, i kada nc bi bilo novih ubistava, izvulcli bi ncko staro, ponckad sc vraćajući svc do slučaja dr Palmera i gospodc Mcning. Majka jc o svctu i/.van Donjeg Bajnfclda razmišljala uglavnom kao o mcstu u kojem sc dešavaju ubistva. Ubistva su jc strahovito fascinirala, jer, kako jc čcsto govorila, jednostavno nijc znala kako ljudi mogu da budu tako zli. Prcsecanjc vratova žcnama. sahranjivanjc očcva pod podovc od ccmenta, bacanje bcba u bunar! Kako bi bilo ko mogao da učini tako ncšto! Strava od Džcka Trboseka sc dcšavala u vrcmc kada su sc otac i rnajka venčali, a veliki, đrvcni kapci kojc smo koristili da prckrijcmo izlog, datiraju iz tog perioda. Kapci na izlozima su se polako uklanjali, vcćina prodavnica u Glavnoj ulici ih nije imala, ali se rnajka osećala bezbednom iza njih. Sve vrcme, govorila je, imala je užasavajući oscćaj da se Džek Trbosek krio u Donjem Bajnfeldu. Slučaj doktora Kripena — ali jc to bilo godinama kasnije, kada sam skoro odrastao —jako je uznemirio. I sada mogu da joj čujem glas: ,,Da raspori svoju ženu i da je zakopa u

Džorđž Orvel podrutnu za ugalj! Kakva ideja! Sta bih ja uradila tom čoveku kad bi’ ga se dočepala!“ Dovoljno je zanimljivo reći da kada bi razmišljala o užasnoj zlobi malog američkog lekara koji je iskasapio ženu (i, ako sc dobro sećam, veoma uredno obavio posao tako što jc izneo sve kosti napolje, a giavu bacio u morc), suzc bi joj navrlc na oči. Ali ono što je uglavnom čitala tokom radnih dana bio je časopis Hildina kiićnu družbenica. U to vrcme, taj časopis jc bio deo rcdovnog oprcmanja kuća kao što jc naša, i još uvck postoji iako jc pomalo zagušen modcrnijim ženskim časopisima koji su sc pojavili od rata. Pogledao sam primerak prc neki dan. Promenio se, ali ntanjc od većinc ostalih stvari. Tu su i dalje ogromne priče u nastavcima kojc sc objavljuju po šcst rncseci (a nalazc sc na kraju sa svc narandžastim cvetovima), kao i ista ’Upustva za domaćinstvo', isti oglasi za mašine za šivenjc i lckovi za bolove u leđima. Ali, prvcnstvcno su se promcnili štampa i ilustracijc. U ona vrcmena, hcroinc su rnorale da budu punijc, a danas su kao cilindar. Majka jc sporo čitala i vcrovala jc da ćc i/.vući svu korist iz tri pcnija koliko je plaćala za llildinu kućnu družhcnicu. Dok jc scdcla na staroj, žutoj fbtelji pored kamina, sa nogama na gvozdcnoj rcšetki od kamina i sa malom posndom jakog čaja, koji bi se ukuvavao nad kaminskim klinom, strpljivo je prclazila od korice do koricc, pravo kroz priču u nastavciina, dvc kratkc pričc 'Uputstva za domaćinstvo’, oglasc za zam-buk i odgovorc na pitanja. Hildina kućna družbcnica joj jc trajala do kraja scdmicc, a bi!o jc scdnrica kada nijc stizaia da dovrši čitanjc. Ponckad bi jc toplota vatrc, ili zujanjc zunzara tokom lctnjih popodncva uspavali, a onda bi sc u čctvrt do šest izncnada probudila, pogledala na sat na okviru kamina, i davala sc u kuvanje, jer ćc čaj zakasniti. Ali, čaj nikada nije kasnio. U to vrenre — do 1909. da budenr precizniji — otac je još uvek rnogao da priušti potrčka i obično bi ujemu prepustio radnju i došao na čaj, s-a nadlanicama potpuno posutim stočnom hranom. Onda bi rnajka na trenutak prestala da seče komade i rekla bi: „Ako bi očitao molitvu, tata“, a tata bi, dok smo držali isprepletane ruke na grudima, 54

U BORBIZA VAZ.DuH rnrmijao sa strahopoštovanjcm: ,,Ono što ćcmo dob’ti, Božc, čini nas zahvalnima prcina tebi, amin.“ Kasnije, kada je Džo malo odrastao, bilo bi: ,,Ti danas izgovori molitvu, Džo“, i Džo bi je izdeklamovao. Majka nikada mjc lzgovarala molitvu — to jc morala da budc mušlca glava. Tokom letnjih popodneva uvek bi sc čulo zujanje zunzara. Naša kuća nijc bila u potpunosti čista, za razliku od nekolicine dragoccnih kuća u Donjcm Bajnfeldu, koje su to bilc. Prctpostavljam da jc u rncstu bilo pct stotina kuća i da ih nijc moglo biti višc od dcset sa kupatilima ili pcđcset sa onim što bi sc moglo opisati kao WC. Tokom lcta, našc zadnjc dvorište sc uvck oscćalo na kantc za smcćc. I u svim kućama jc bilo insckata. Naravno, porcd crva iz stočne hrane u prodavnici, imali smo crnc bubc u građi za drvcnu oplatu i cvrčkovc ncgdc iza kuhinjskog šporcta. U to vrcmc ni žcna ponosna na svoju kućii, kao moja majka, nc bi vidcla ništa lošc u crnim bubama da bi sc požalila na njih. Onc su bilc dco kuhinjc kao i ormar ili oklagija. A bilo jc mnogo insckata. Kućc u lošim ulicama, iza pivare, gdc jc živcla Kcjti Simons, bilc su prcplavljcnc slcnicama. Majka, ili bilo koja žena vlasnika prodavnicc umrlc bi od srama da su imale stcnicc. U stvari, smatralo se pristojnim rcći da onc nisu ni znalc kako stcnica izglcda. Vclikc plavc nuive bi ulctalc u ostavu i dugo bi sc nalazilc na pokrivačima od žice nad mcsom. „Dođavola i muvc“, govorili bi ljudi, ali su muvc bilc božjc dclo i osim prckrivača za mcso i papira za namamljivanje muva, niste mogli ništa višc učiniti protiv njih. Malo prc sam rckao da jc prvi tniris kojcg sc scćam bio miris slatkc detclinc, ali jc i smrad kanti za smcćc dco mog ranog scćanja. Kada pomislim na majčinu kuhinju, sa kamenim podom, zamkama za bubc, čeličnom rcšetkom za kamin i pocrnclim šporctom, uvck mi sc učini da čujem zunzare kako zuje i osetim miris kanti za smećc, ali i starog Nejlera, koji jc sa sobom nosio jak miris psa. A bog zna da postoje i gori mirisi i zvuci. Sta biste prc slušali, zunzaru ili bombardcra? 55