George Orwell - U borbi za vazduh

Džorđž Orvel Bože! Koja je svrha da govorim, kada neko ne bi trebalo da ima bilo kakva osećanja o vremenu ‘pre rata’? Ja sam scntimentalan prema tim vremenima. I vi ste, ako ih se sećate. Istina je da, ako se osvrnetc na bilo koji poscban period, želite da ga se sećate po prijatnim trenucima. To je istina, eak i kada je rat u pitanju. Ali je istina i da su ljudi tada imali nešto što nemamo sada. Šta? Jednostavno nisu mislili na budućnost kao nešto čega se treba plašiti. Nije život bio ništa lakši nego danas. U stvari, bio je tcži. Ljudi su, u celini, radili mnogo višc, živcli skromnije i umirali nmogo bolnije. Radnici na farmi su radili zastrašujućc vcliki broj sati za četrnaest šilinga nedeljno i završavali bi kao istrošeni bogalji sa starosnom pcnzijom od pet šilinga, a povrcmcno bi od parohije dobili pola krunc. A ono što sc nazivalo cenjcno’ siromaštvo bilo jc još gore. Kada jc Votson, mali suknar na drugoj strani Glavne uiice, ‘malaksao’ nakon godina borbc, njcgova lična srcdstva su bila L2 9s 6d. A umro jc skoro odmah od onoga što su nazivali ‘problcmi sa žclucem’, ali su doktori zaključili da jc umro od gladi. A opct, on sc držao svog dugačkog kaputa do poslcdnjcg dana. Stari Krimp, časovničarov pomoćnik, koji jc u posiu bio vcšti radnik i kao čovck i kao dcčak, vcć pcdcsct godina, dobio jc kataraktu i morao jc da odc u starački dom. Njcgovi unuci su kukali na ulici kada su ga odvcli. Njegova žcna je počcla da nadniči po kućama i očajničkim naporima jc uspevala da mu pošaljc jcdan šiling nedcljno za džeparac. Ponckad bistc videli kako sc dcšavaju groznc stvari: propast malih poslova, jake trgovcc koji su postepeno klizili u bankrot, ljude koji su umirali od raka i bolesti jetrc, pijanc mužcve koji su svakog ponedcljka obcćavali da višc neće piti, a zatim obećanje prekršili naredne subote, devojke čiji je život bio upropašćcn rođcnjem nezakomtog dcteta. U kućama nije postojalo kupatilo, zimi biste svakog jutra u svojoj noćnoj posudi lomili led. Tokom vrućina, sporedne ulice su smrdele kao sam đavo, a crkveno dvorište je bilo baš u sred sela, tako da vam nije prošao ni dan a da niste pomislili kako da izađete sa time na kraj. A opet, šta je to što su ijudi imali tih dana? Osećanje sigurnosti, čak i ako nisu 106

U BORBl ZA VAZDUH bili bezbeđni. Tačnije, to je bio osećaj naizmcnienog smenjivanja. Svi su znaii da ee urnreli, a pretpostavljam da je nckoliko njih znalo da ćc bankrotirati. Aii ono što nisu znali bilo je da se red stvari nrožc promcniti. Štagod da irn sc đogodilo, život se nastavljao kao da su to i sanri znali. Ne verujem da je u to vrcme ono što se nazivalo ‘reiigiozno uvcrenje’ bilo preovlađujuće u velikoj meri. Istina je da su skoro svi išli u crkvu, po svaku cenu - - Elzi i ja smo i dalje išli u crkvu, što se, naravno, podrazumcvalo, čak i kada smo živeli u onome što je paroh zvao grehotn - - a čak i kada biste upitali ljudc da li vcruju u život poslc smrti, u vcćini slučajcva bi vam odgovorili da vcruju. Ali nikada nisam srco nckoga ko jc odavao utisak da zaista vcruje u neki budući živol. Mislim da ljudi, u vcćini slučajcva, u to veruju na isti način na koji deea vcruju u Dcda Mraza. Stvari kao što jc život posle smrti važe u tačno određenom vrcmenskom pcriodu, u pcriodu kada sc čini da eivilizacija kao slon stoji na svc ectiri nogc. Lako je umreti ako ćc stvari <k> kojih vam jc stalo prcživeti. Proživeli stc svoj živol, umorili ste sc, vreme jc da odetc pod zcmlju — tako su ljudi gicdali na to. Pojedinačno, oni su umirali, ali sc njihov način življenja nastavljao. Ono što su oni smatrali dobrim i zlim, ostajalo je dobro i z.io. Ni.su osećali da sc zemlja pod njihovim nogama mcnja. Otac jc propadao, a to uijc ni znao. Bilo je to uglavnom zato što su vrcmena bila loša, činilo se da trgovanjc sve višc posrće, a njemu jc bilo svc tcže da pl.aća svoje raeune. Hvala bogu, nikada nije saznao cia je propao, u stvari nikada nijc olišao u bankrot, jcr je iznenada umro (u pitanju je bio grip koji jc prcšao u zapaljcnje pluća) početkom 1915. Do kraja jc vcrovao da uz štcdnju, naporan rad i pošteno poslovanje čovek ne možc pogrešiti. Sigurno jc postojao vcliki broj malih trgovaca icoji su delili isto uvercnjc o bankrotu, nc samo na svojim samrtnim posteljama, ncgo i u staračkim domovima. Ćak ni Lavgrov, sedlar, suočen sa automobilinra i motornim autobusima, nije shvatao da je njegov posao zastareo kao nosorog. A i majka — majka nije doživela da vidi da je život u kojem je odrastala, život dobre bogobojažljive trgovčeve ćerke i život dobre bogobojažljive 107

Džordž Orvel trgovčcve žene tokom vladavinc kraljice Viktorije, zauvek nestao. Vremena su bila teška, a trgovina je loše stajala, otac je bio zabrinut zato što se ovo ili ono ‘pogoršavalo’, ali biste nastavili da živite kao i obično. Stari, cngleski način života sc mjc mogao promcniti. Zauvek će pristojnc bogobojažljive žcnc pripremati jorkširski puding i knedle sa jabukarna u vclikim pećima na ugalj, nositi vuneni donji veš i spavati u perju, praviti džem od šljiva u julu i kiscliti povrćc u oktobru, i poslc podnc čitati ‘Hildinu kućnu družbenicu’, dok okolo zuje muve, u nekoj vrsti prijatnog malog podzcmnog svcta sa uzavrclim čajcm, lošim nogama i srcćmm završccima. Nc kažcm da su i otac i majka bili potpuno isti do kraja. Bili su malo uzdrmani, a ponekad pomalo obeshrabereni. Ali barcm nikada nisu dočckali da vidc da jc svc ono u šta su vcrovali bilo obično đubrc. Živeli su na kraju jcdne cpohc, kada sc svc rastakalo u jcdnu vrstu sablasnog toka, a da to nisu ni znali. Mislili su da ćc to trajati vcčno. Nc možctc ih kriviti. Tako jc izglcdalo. A onda jc došao kraj jula i čak jc i Donji Bajnfcld shvatio da su sc slvari pokrcnulc. Danima jc vladalo ogromno, ncjasno uzbuđcnjc i bcskrajni uvodni članci u novinama kojc jc otac kupovao u prodavnici, kako bi ih na glas čitao majci. A onda su odjcdnom svuda bili plakati: NBMAČKI ULTIMATUM. FRANCUSKA OBJAVILA MOBILIZACIJU. Nekoliko dana (čctiri dana, zar nc, zaboravio sam tačnc datume) vladao je čudan osećaj, kao da sc gušitc, ncka vrsta očckivanog zatišja, kao trenutak prc izbijanja olujc. Kao da je ccla Englcska utihnula i osluškivala. Scćam sc da jc bilo vcoma vrućc. U prodavnici jc bilo toliko vrućc da skoro nismo mogli da radimo, iako jc skoro svako u susedstvu ko je imao uštcđenih pet šilinga, požurio da nabavi vclikc količine konzervirane hranc, brašna i ovsene kaše. Izgledalo je kao da smo grozničavo radili, samo smo se znojili i iščekivali. Uveče bi ljudi sišli do železničke stanice i borili se kao đavoli da dođu do večernjih novina koje su stizale vozorn iz Londona. A onda je jednog poslepodneva jedan dečak projurio Glavnom ulicom sa naramkom 108

U HORBI ZA VAZDLJH novina, a ljudi su izlazili na pragovc svojih kuća da ga pozovu sa drugc strane ulicc. Svi su vikali: „Ušli smo! IJ.šli smo!“ Dečak je zgrabio plakat sa hrpe koju je r.osio i zalepto ga sa druge stranc ulice, nas'pram izloga: HNGLESKA OBJAVLJUJE RAT NEMAČKOJ Nas tri pomoćnika izjurili smo na trotoar i glasno se radovali. Svi su se radovali. Da, radovali. Ali stari Grimct, iako jc dosta toga uradio na tomc da nas zapiaši ratom, i dalje se pomalo držao svojih liberalnih principa. ‘Nijc sc primio’ na rat i rckao jc da ćc to biti loša rabola. Dva rncseca kasnije, bio sam u vojsci. Scdam rneseci kasnijc sam bio u Francuskoj. 109

Osmo poglavlje Nisam bio ranjen sve do druge polovinc 1916. Upravo smo izašli iz rovova i u povratku prcšli nešto više od kilomctar i po puta, koji je trcbalo da bude bczbcdan, ali koji su Nemci od ranijc imali u dometu. Iznenada su ispalili nckoliko granata — bilo je to žcstoko naoružanjc Njegovog vcličanstva i ispaljivali su ih oko jednog minuta. Prvo se čulo uobičajeno fiiiijuituuuuu, a onda buuum, negde u polju sa našc đcsnc strane. Mislim da mc jc ranila treća granata. Cim sam jc čuo, znao sam da sam ja na redu. Kažu da čovek uvek zna. Nisam rekao šta govori obična granata. Govorila je: ‘Krcćcrn na tcbc, kopilc, na tebe, kopilc, na tebc’, i sve to u razmaku od tri sckundc. A poslednje ‘na tebe’ je bila eksplozija. Osetio sam kao da me jc udarila ogromna ruka sačinjena od vazduha. Naposletku sam pao dole, sa oscćanjcm kao da sve puca i kida se među brojnim starim konzervama. Okolo su leteli iverje drveća, zarđala bodljikava žica, praznc kutijc sa čaurama i ostala prljavština iz jarka pored puta. Kada su me odvukli i očistili prljavštinu sa mene, otkrili su da i nisam toliko gadno povređen. Pogodio me je veliki broj malih gelera granate i svi su se nalazili na jednoj strani moje zadnjice i duž zadnjeg dela mojih nogu. Na svu sreću pa sam prilikom pada slomio rebro, što je bilo dovoljno da me vrate u Englesku. Tu zimu sam proveo u bolničkom logoru u niskim brdima blizu Istborna. 110

U BORBI ZA VAZDUH Sećate li sc tih bolničkih logora za vreme rata? Dugi redovi drvcnih kućica, kao kokošinjci, zaglavljeni tia vrhu tih gadnih brda prckrivenih sncgorn — iii kako su ih ljudi zvali ‘južna obala’, što me jc navelo da sc upitam kakva li je tck scverna obaia — gde ste imali osećaj da vetar duva na vas iz svih pravaca. I čopor momaka u svctloplavim flanelskim odelima i crvenim kravatama, koji su išli gore-đolc tražcći mcsto da sc sklonc sa vctra i nc uspcvajući da ga nađu. Ponekad bi u kolonama od dva reda dovodili dcčakc iz odličnc školc za dcčakc u Istbornu, kako bi ‘ranjenim Tomama’, kako su nas zvali, podclili cigarete i krcni od pcpcrminta. Jcdan dcčak ružičastog lica, koji jc imao oko osam godina, prišao bi grupi ranjcnika koji su scdcli na travi, otvorio bi pakct cigarcta ‘vudbajn’ i svcčano bi pružio po cigaretu svakom čoveku, kao da hrani majmunc u zoološkom vrtu. Svako ko jc bio dovoljno jak šctao bi kilometrima po brdima, u nadi da ćc srcsti dcvojkc. U okoiini nikada nijc hilo clovoljno dcvojaka. U dolini, ispod iogora, nalazilo sc ncšto naiik na šiprag, a mnogo prc mraka bistc uglcdali par prislonjcn na svako drvo. Ponckad, ako jc u pilanju bilo dcbelo drvo, vidcli bistc po jcdan par na svakoj strani (irvcfa. Mojc glavno sećanjc na to vrcrnc jc kako scdim naslonjen na žbun štipavicc na lcdcnom vctru, prstiju toliko smr/.nutih da nisam mogao da ih savijcm, i sećam sc ukusa krcma od pcpcrminta. To jc tipično vojničko scćanjc. Ali sam na isti način odlazio iz života jcdnog ranjcnika. Ncšto prc mog ranjavanja, komandant jcdinicc jc poslao moje imc komisiji za sticanje oficirskog čina. Do tada su im očajnički trcbaii oficiri i svako ko nije bio nepismcn mogao je postati oficir ako jc htco. Iz bolnicc sam otišao pravo u iogor za obuku oficira, u blizini Kolčcstera. Veorna su čudnc stvari kojc rat čini ljudima. Prošle su tri godine od kada sam bio kočoperni pomoćnik u prođavnici, savijao sam se preko tezge u beloj kecelji, govoreći: ‘Da, gospođo! Naravno, gospođo! Sta još želite, gospođo’, sa životom piljara prcda mnorn i sa jednakom predstavom da ću postati vojni oficir kao da ću postati vitez. A evo, bio sam tu, šepurio sam se okolo sa ravnom vojničkorn 111

Džordž Orvel kapom i žutom kragnom, držeći manje ili više podignut rep u gomili ostalih momaka koji su tu privremeno i nekih koji nisu tu bili čak ni privremeno. A — ovo jc ključ svega — nisam se nimalo osećao čudno. Ništa nije izgledalo čudno u to vreme. Izglcdalo je kao da stc uhvaćeni u veliku rnašinu. Nistc imali osećaj da se ponašatc u skladu sa svojorn slobodnom voljom, a u isto vreme niste imali pojma da pokušatc da sc oduprete. Kada ljudi nc bi imali takav osećaj, nijedan rat ne bi trajao duže od tri meseca. Vojske bi se sarno pokupilc i otišlc kućama. Zašto sam se pridružio vojsci? Ili milion drugih idiota koji su sc pridružili prc ncgo što jc započelo regrutovanje? Dclimično zbog šegačcnja, a delimično zbog ‘Englcskc, mojc Englcskc, a Britanci nikad, nikad’"’ i sličnih stvari. Ali koliko dugo jc to trajalo? Vcćina momaka jc zaboravila na to mnogo prc ncgo što su stigli do Francuskc. Ljudi u rovovima nisu bili patriotc, ali su mrzcli Kajzera, nisu ih nimalo intercsovali otmena mala Bclgija, niti Ncmci koji su silovali opaticc na stolovima (uvck jc bilo ‘na stolovima’, kao da jc to davalo lošiju sliku) na ulicama Briscla. Sa druge stranc, nijc im palo na pamct da pokušaju da pobcgnu. Upali stc u nrašinu i ona jc mogla da radi sa vama šta lioćc. Podigla bi vas i bacila na mesta i stvari o kojirna nikada nistc sanjali, a da vas je bacila i na površinu Meseea, ni to nc bi bilo posebno čudno. Stari život sc završio na dan kada sam se priključio vojsci. Izglcdalo jc kao da sc to na mcnc višc nije odnosilo. Pitam sc da li bistc povcrovali da sam sc od toga dana sarno jednom vratio u Donji Bajnfeld i to samo da bih došao na majčinu sahranu? Sada zvuči neverovatno, ali sc meni činilo prirodnim u to vrcme. Dclimično je, priznajem, za to zaslužna i Elzi, kojoj sam, naravno, prestao da pišem posle dva-tri mcseca. Ne sumnjam da je izabrala nekog drugog, ali nisam želeo da je sretnem. Da je, možda, bilo drugačije, čim bih dobio odsustvo otišao bih dole da vidim majku koja jc bila dobrog 10 U pitanju je patriotska pesma ‘England, My Englanđ’ (prim. prev.) 112

U BORBI ZA VAZDUH zdravlja kada sam se pridružio vojsci, ali je i bila ponosna na sina u unifonni. Otac jc umro 1915. U to vrcmc sam bio u Francuskoj. Ne pretcrujcm kada kažcm da me očeva smrt više pogađa sada ncgo onda. Tada jc to biia samo loša vcst koju sam skoro nezaintcrcsovano prihvatio, na neki prazan, ravnodušan načm na koji sc u rovovima sve prihvata. Sećam sc da sam puzeći došao do izlaza iz zcmunicc kako bih imao dovoljno svctla da pročitanr pismo, i sećam se mrlja od majčinih suza na pismu i oscćanja bola u kolcnima i mirisa blata. Hipoteka oeeve polisc životnog osiguranja jc u najvcćoj mcri bila otplaćena, ali je u banci ostala rnala količina novca, a Sarazin će otkupiti zalihe i čak će ostaviti manju sumu novca kao znak dobre voljc. U svakom slučaju, majka je dobila preko dvc stotine funti, osim nameštaja. Neko vrcmc jc otišla da živi sa svojom rođakom, ženom malog poscdnika kojem je išlo dosta di-i.ro. uprkos ratu, u blizini Dokslija, nckoliko kilomctara sa udaljcmj'..' stranc Voltona. To je bilo ‘samo privrcmeno’. Postoji privremeni osceaj o svemu. U staro vrcme, koje je postojalo do pre samo godinu dana, svc to bi bilo nalik naužasnu katastrofu. Sa mrtvim ocem, prodatom prodavnicom i majkom sa dvc stotine funti u svctu, videli biste kako se prcd vama odvija jcdna vrsta tragcdije u petnacst činova, a posicdnji čin jc siromahova sahrana. Ali sada su rat i osećanje da niste sami svoj vlasnik zascmli svc to. Ljudi su tcško pomišljali na stvari kao što je bankrotstvo i starački dom. To je bio slučaj i sa majkom, koja je, bog zna, imala samo zamagljcnu prcdstavu o ratu. Osim toga, već jc umirala, iako niko od nas to nijc znao. Svratila jc da me obiđc u bolnici u lstbornu. Prošlc su dve godine od kada sam je video i njena pojava ine je pomaio šokiraia. Cinilo se kao da je izbledela i nekako sc smcžurala. Delimično je to bilo zbog toga što sam do sada i ja odrastao, putovao sam, pa mi je sve izgledalo manje. Ali nije bilo sumnje da je smršala, čak je bila i žuća. Govorila je na stari, preopširni način o tetka Marti (to je bila njena rođaka kod koje je živela) i o promenama u Donjem Bajnfelđu od 113

D/ordž Orvel početka rata, i o svim momcima koji su ‘otišli’ (u smislu cia su se priključili vojsci), i njenom lošem varenju koje se ‘pogoršavalo’, i grobnom spomeniku jadnog oca, i kako jc bio lep mrtvac... Bio jc to stan govor, govor koji sam slušao godinama, a opet, izgledalo je kao da mi se obraća duh. Višc mc nije bilo briga. Znao sam je kao veliku, divnu, zaštitnički nastrojenu osobu, poput figurc na pramcu broda i kao kvočku, a na kraju jc bila samo mala starica u crnoj haljini. Svc sc mcnjalo i bledelo. Tada sam jc poslcdnji put viđco živu. Dok sam bio ua obuci u Kolčcstcru, dobio sam tclcgram u kojcm jc stajalo da jc ozbiljno bolcsna i odmah sam dobio hitno odsustvo na ncdelju dana. Ali, bilo jc prckasno. Umrla jc dok sam stigao u Doksli. Ono za šta su ona i drugi umišijali da su problcmi sa varenjcm bila jc ncka vrsta izraslinc, a izncnadni nazcb stomaka jc samo dovršio stvar. Lckar jc pokušao da mc oraspoloži rckavši mi da jc izraslina bila ‘dobroćudna’, što mc jc dodatno pogodilo, jcr jc ta izraslina ubila. Sahranili smo jc pored oca i tada sam poslednji put vidco Donji Bajnicld. Mnogo sc promcnio, iako su prošlc samo tri godinc. Nckc prodavnicc su sc zatvorilc, uckc su imalc drugačija imcna. Skoro svi muškarci i momci kojc sam poznavao su otišli, a ncki su bili mrtvi. Sid Lavgrov jc bio mrtav, poginuo jc na Sorni. Džindžcr Votson, momak sa farmc koji jc sa mnom radio kod Grimcta, izgubio jc obc nogc. Stari Lavgrov jc zatvorio svoju prodavnicu i živeo jc u kolibi, u blizini Voltona, plaćajući malu godišnju rcntu. Stari Grimct jc, sa drugc stranc, iz.vukao korist od rata, postao jc patriota i bio član nresnog odbora koji je pokušavao da rcši slučajcvc prigovora savcsti. Ono zbog čcga jc mcsto izglcdalo još praznije biia je neka vrsta odbačcnosti, jcr praklično nijc višc bilo konja. Svakog konja koji jc ncšto vrcdco odavno jc uzcla vojska. Stanična zaprega je još uvek postojala, ali životinja koja je vukla ne bi rnogla da stoji da nije imala zamenu. Sat i nešto vremena koje sam tamo proveo pre sahrane, prošao sam kroz mesto pozdravljajući se sa ljudima i pokazujući im moju uniformu. Na svu sreću, nisam naišao na Elzi. Video sam sve promene, a. opet, bilo je kao da ih nisam ni video. 114

U BORBI ZA VAZDUH Razmišljao sam o drugim stvarima, uglavnom o zađovoljstvu što su mc videli u mojoj drugoj uniforaii, sa crnim povczom za ruku (što izglcda sasviin dobro na žutomrkoj boji uniforme) i mojim novim vojničkim pantalonama. Jasno se scćam da sam i dalje razmišljao o tim vojničkim panialonama kada smo stajali kod groba. Zatim su bacili zemlju na sanđuk i izncnada sarn shvatio šta znači kada ti majka lcži dva metra pod zemljom, zatrpana, i tada mi je zaigralo ncšto iza očiju i nosa, ali čak ni tada mi vojničke pantalone nisu u potpunosti izašle iz misli. Nemojte misliti da nisam Žalio zbog majčinc smrti. Jesam. Više nisam bio u rovovima, mogao sam da osećam žalost zbog smrti. Ali ono zbog ecga me nimalo nije bila briga, nisam imao pojma ni da se dešava, bilo jc završetak starog života, onakvog kakav sam poznavao. Nakon sahranc, tetka Marta koja je bila jako ponosna što ima ‘pravog oficira’ za ncćaka i koja bi sc siino rasplakala na salrrani, da sam joj đopustio, vratiia se autobusom u Doksli, a ja sam otišao do železničkc stanice da sačckam voz za London, a zatim za Kolčestcr. Provczii smo se pored prođavnicc. Niko jc nijc uzco od očcvc smrti. Bila jc zatvorena, okno od lzioga jc bilo crno od prljavštinc, a natpis ‘S. Bouling’ jc bio ukionjcn lemilicom sa tabie na kojoj je bio naziv firme. Bto, to jc bila kuća u kojoj sarn bio dctc, dcčak i mladić, u kojoj sam puzio po kuhinjskom podu i oscćao miris slatkc dctclinc i čitao ‘Ncustrašivog Donovana’, gde sam radio svojc domaće zadatke za gimnaziju, mešao hlebno tcsto, krpio rupe na biciklu i isprobao moju prvu visoku kragnu. Bila mi je večna, poput piramida, a sada će biti sarno puka slučajnost ako ponovo u nju kročim. Otac, majka, Džo, momci koji su radili na mestu potrčka, stari Nejier, terijer, Pegica, onaj koji je došao posle Nejlera, zimovka Džeki, mišcvi u potkrovlju — sve je nestalo, nije ostalo ništa, osim prašine. A mene nimalo nije bilo briga. Bilo mi je žao što je rnajka umrla, bilo mi je žao i što je otac umro, ali sve to vreme rriisli su mi bile okrenute ka drugim stvarima. Bio sam ponosan što su me videli kako se vozim u taksiju, na šta se još uvek nisam navikao, a ja sam razmišljao o tome kako mi 115

Džordž Orvel stoje moje novc vojničke pantalone i moje lepe glatke oficirske čizme koje su se razlikovale od tvrdih stvari koje su nosili obični vojnici, kao i od stvari ostalih momaka u Kolčesteru. Mislio sam i o šezdeset funti sterlinga koje je ostavila majka i o gozbi koju ćemo prirediti za taj novac. Takođe sam zahvaljivao bogu što nisam naišao na Elzi. Rat je ljudima činio neverovatne stvari. A ono što je bilo neverovatnije od načina na koji je ubijao Ijuđe, bilo je način na kojc ih ponekad, nije ubijao. Nalikovao je na veliku poplavu koja vas je rušila sve dok vas ne ubije. lzncnada bi vas gurnula u neki rukavac u kojem biste sebc našli kako činitc ncvcrovatne i besmislcne stvari i još dodatno plaćatc za njih. Postojali su radni bataljoni koji su prcko pustinja pravili putcvc koji ne vode nikuda. Postojali su momci koje su odvukli na neka ostrva na okeanu da traže ncmačkc krstarice koje su sc mnogo ranije nasukale. Postojala su Ministarstva za ovo 1 ono, sa vojskom službenika i daktilograla koji su odlazili tih godina, kada bi se njihov posao okončao, po nekoj vrsti inercije. Ljuđi su bili guruuti u besmislene poslove, a onda su ih, na kraju, vlasti potpuno zaboravilc. 'J'o se desilo i sa ninom, inačc ne bih bio ovde. Ceo sled događaja jc veoma intcresantan. Ncšto malo nakon što sam unapredcn, vojska je uputila poziv za oiicirc u Komitctu za pnv/anjc podrškc vojsei. Cim jc zapovcdni oficir u logoru za obuku čuo da poznajem prodaju prehrambcnih proizvoda (nisam rckao da sarn u stvari radio za tczgom) rckao mi je da pošaljcm svoju prijavu. Prijava jc dobro prošla, i taman sam sc spremao da krcncm u drugu školu za obuku za Komitct za pružanje podrškc vojsci ncgdc u Midlcndsu, kada se pojavio zahtcv za mladim oficirenr koji poznaje trgovinu u prodaji prehrambenih proizvoda, da posluži kao neka vrsta sekretara ser Džozcfu Čimu, koji je bio veorna važna i uticajna osoba u Komitetu za pružanje podrške vojsci. Bog zna zašto su me izabrali, ali jesu, u svakom slučaju. Od tada sam mislio da su verovatno moje ime zamenili sa nečijim. Tri dana kasnije salutirao sam u kancelariji ser Džozefa. Bio je suvonjav, uspravan, veoma zgodan stari momak prosede kose i nosom ozbiljnog izgleda, koji je na mene odmah ostavio utisak. Izgledao je kao 116

U BORBI ZA VAZDUH savršeni profesionalni vojnik, ona vrsta koja bi mogla da pripada zapovednicima viteškog Reda svctog Mihaila i svetog Đorđa i Redu istaknutih vojnih službenika. Mogao je biti i brat blizanac momku u oglasu iz novina De Reske, iako je u privatnom životu bio direktor jednog od velikih lanaca za prodaju prehrambenih proizvoda i poznat širom sveta po nečemu što se naziva Cimov sistem za snižavanje plata. Kada sam ušao, prestao je da piše i pogledao mc. „Jesi li gospođskog porekla?“ „Nisam, gospodineC „Dobro. Onda ćemo možda nešto i uspeti da uradimo.“ Za tri minuta jc izvukao iz menc da ncmam sckrctarsko iskustvo, da nisam poznavao stenografiju i da sam radio u piljarnici za dvadcset i osam šilinga ncdcljno. Štavišc, rekao jc da će tamo gde budem radio, biti mnogo onih koji su, u ovoj proklctoj vojsci, gospodskog porckla i da je on tražio nekoga ko možc da broji daljc od desct. Svidco mi sc i radovao sam sc što ću raditi sa njim, ali su nas, baš u tom Irenutku, tajanstvcnc silc kojc su, činilo sc, vodilc ovaj rat, ponovo razdvojilc. Ncko je javio da su formirane Snagc z,a odbranu zapadne obalc, ili sc o tomc pričalo, jcr jc postojala idcja o ibriniranju skladišta životnih namirnica i ostalih magacina duž ohale. Scr Džozcf je trebalo da budc odgovoran za skladišta u jugozapadnom dclu Hngleskc. Dan nakon što sam se pridružio njcgovoj kancclariji, poslao mc jc tamo da izvršim proveru magacina u mcstu nazvanom Tvelv Majl Damp, na obali scvcrnog Kornvcla. lli jc moj posao pre bio da otkrijem da li su ta skladišta stvarno postojala. Niko u to nije bio siguran. Baš sanr bio stigao taino i otkrio da sc skladišta sastoje od jcdanacst konzervi goveđeg mesa, kada jc stigao telegram iz Ratne kancelarijc, kojim su me obavestili da preuzmcm odgovornost za skladišta u Tvelv Majl Danipu i da tamo ostanem do daljnjeg. Uzvratio sam telegramom ‘U Tvelv Majl Dampu nema skladišta’. Prekasno. Narednog dana je stigao zvaničan dopis kojim sam postavljen za zapovednog oficira za Tvelv Majl Damp. I to je kraj priče. Do kraja rata sam ostao zapovedni oficir u Tvelv Majl Dampu. Bog zna o čemu se tu radilo. Nema svrhe pitati

Džordž Orvel me kakve su bile Odbrambene snage zapadne obale, niti šta je trebalo da uradim. Cak i u to vreme se niko nije pravio da zna. U svakom slučaju, nisu ni postojale. To je bila samo shema koja je tckla ncčijim umom — pretpostavljam da je nastala prateći neku nejasnu glasinu o nemačkoj invaziji preko Irske — a rezerve hrane koje je trebalo da postoje na zapadnoj obali su takođe bile nepostojcćc. Sve jc postojalo neka tri dana kao jedna vrsta balona, a onda su svi zaboravili na to, a sa time su zaboravili i mene. Jedanaest konzervi govcdine su za sobom ostavili neki oficiri koji su bili ovde pre mene, na nekoj drugoj tajanstvenoj misiji. Za sobom su ostavili i gluvog starca, koji se zvao redov Lidžberd. Nikada nisam otkrio šta jc Lidžbcrd trebalo da radi tamo. Pitam sc hoćctc li povcrovati da sam ostao da čuvam tih jcdanacst konzcrvi govcdinc od polovinc 1917, do počctka 1919? Verovatno ncćctc, ali jc istina. A u to vrcmc, to sc nijc činilo posebno čudnim. Do 1918. višc nisam imao naviku da iščekujcm da se stvari promene na razuman način. Jcdnom mcscčno su mi slali ogroman zvanični formular, kojim su me molili da navcdm broj i stanje pijuka, alatki za ušančivanje, kalcmova bodljikave žiee, ćebadi, vodootpornih podloga, pribora za prvu pomoć, ploča talasastog gvožda, konzervi sa šljivama i tegli sa džemom koje su bilc moja odgovornost. Samo bih stavio hiišta’ kod svakog od njih i vratio formular. Nikada sc ništa nije dogodilo. Tamo u Londonu jc ncko tiho popunjavao formulare, slao dodatnc formulare, popunjavao te formulare, i tako dalje. Tako su se stvari odvijalc. Tajanstveni viši umovi koji su vodili rat, zaboravili su na moje postojanje. Nisam irn ni padao na panret. Bio sam u rukavcu koji nijc nikuda vodio, a nakon dve godinc u Francuskoj, nisam više goreo patriotizmom pa sam želeo samo da izađem iz svcga. Bio je to usamljeni deo obale, na kojenr nikada ne biste videli ni živu dušu osim nekoliko seljačina koje su jedva i čuli da se vodi rat. Cetiri stotine metara dalje, niz nralo brdo, bučalo je more i talasalo se preko ogromne ravne peščane površine. Kiša je padala devet meseci godišnje, a ostala tri meseca je duvao snažan vetar sa Atlantika. Tamo 118

U BORBI ZA VAZDUH nije bilo nieega osim redova Lidžberda, mene, dve vojne kućice — jedna od njih je bila pristojna dvosobna kućica u kojoj sam ja živeo — i jedanacst konzervi govedine. Lidžberd je sigurno bio matori prepredenjak, jer od njega nisam mogao da izvučem ništa drugo osim da je uređivao pijace pre ncgo što sc pridružio vojsci. Bilo je zanimijivo videti kako se brzo vraća u normalno stanje. Čak i pre nego što sam stigao u Tvelv Majl Damp, okopao jc parče zemlje oko jednc od kućica i počeo da sadi krompir. Na jcscn jc okopao drugo parčc, svc dok nijc imao oko pola jutra pod zasadima. Fočetkom 1918. počeo jc da uzgaja kokoškc, kojih jc vcć bio pozamašan broj do kraja leta. Do kraja godine se tu odjcdnom stvoriio prasc, bog zna odakle. Mislim da mu nije ni na pamet palo da se zapita kog đavoia mi tražinro tamo, niti štajc Odbrambena snaga zapadnc obalc i je li ona zaista postojaia. Ne bi me iznenadilo da čujcin da jc on još uvck taino, da uzgaja svinje i krornpir na mcstu gdc jc nckada bio Tvelv Majl Datnp. Nadam se da jestc. Ncka mu jc sa srcćom. U međuvrcmcnu, ja sam radio ne.što što nikada ne bih iniao prilikc da radim kao posao sa punim radnim vremcnom -- eitao sarn. Oficiri koji su ovdc bili prc menc oslavili su za sobom nekobko knjiga, uglavnom izdanja od sedam pcnija i skoro svc su bilc budaiaštine kojc su ijudi tih dana čitaii. Ijan Hej i Saper, priče Krcga Kcncdija i tako daljc. Aii jc bar u jcdnom trcnutku ovdc bio neko ko jc znao kakvc knjigc trcba eitati, a kakvc ne. U to vreme nisam znao ništa o tomc. .icdinc knjigc icojc sam ikuđa dobrovoijno pročitao bile sii dctektivske priče, ajednom sani pročitao bczobraznu scksi knjigu. Bog zna da ni sacla nc vodim raeuna, ali da ste me tada pitali za ime jedne ‘dobre’ knjige, odgovorio bih ‘Žcna koja mi dadc’, ili (u scćanju na paroha) ‘Susam i Ijiijani’. U svakom slučaju, ‘dobra’ knjiga jc bila knjiga koju neko nije imao nameru ni da pročita. Ali tu sam bio ja, na posiu na kojem nije bilo ničega za rad, sa morem koje je tuklo po obaii i kišom koja je padaia po prozorskim oknima — čitav red knjiga me je gieđao sa privremene poiice koju je neko podigao kraj 119

Džordž Orvel zida kućice. Prirodno, počeo sam da ih čitam od korica do korica, sa istim pokušajem da među njima napravim razliku, kao što svinja pokušava da se izbori sa gomilom smeća. Ali mcđu njima su bile tri četiri knjige koje su se razlikovalc od drugih. Ne, pogrešno ste shvatili! Nemojte pomisliti da sam izncnada otkrio Marsela Prusta, ili Henrija Džejmsa ili nekog drugog. Ne bih to pročitao ni da sam ih imao tamo. Knjige o kojima govorim nisu bilc ni za one prefinjenog ukusa. Ali sada, ponavljam, tako sc dešava da uvek naiđete na knjigu koja jc uvek na mentalnom nivou na kojcm se sada nalazite i to u tolikoj meri da se čini kao da jc napisana posebno za vas. Jedna od njih jc bila ‘Povcst gospodina Polija’ od H.G. Vclsa, u jcftinom izdanju od jcdnog šilinga, koje se raspadalo na delovc. Pitam se da li možcte da zamislitc cfckat koji jc imala na mene, da budctc odgojcni kao sin trgovca u malom gradu, a onda da naiđctc na knjigu kao što jc ova? Druga je bila knjiga Komptona Mckcnzija ‘Zlokobna ulica’. Pre nekoliko godina ta knjiga jc bila skandal sczone, pa sam čak i ja u Donjcm Bajnfcldu o njoj čuo ncjasnc glasinc. Zatim jc slcdila Konradova ‘Pobcđa’, čiji su mi ncki dclovi bili dosadni. Ali knjigc poput ovih vas nateraju na razmišljanjc. Tu je bio i stari broj nckog časopisa sa plavim koricama koji je u sebi imao kratku priču D.H. Lorcnsa. Ne sećain sc imena te priče. U pitanju jc bila priča o nemačkom rcgrutu koji gurnc svog starijeg vodnika sa ivicc utvrđcnja, a onda napravi glupost i uhvate ga u krevetu njcgovc devojke. To me je mnogo zbunilo. Nisam mogao da shvatim o čcmu sc tu radi, a opet, priča me je ostavila sa nejasnim oscćanjem da bih želeo da pročitam još takvih priča. E pa, nckoliko mescci sam imao takvu želju za čitanjem skoro nalik fizičkoj žeđi. Ovo je bilo prvo pravo predavanje čitanju koje nisam imao još od dana kada sam čitao ‘Neustrašivog Donovana’. U početku nisam imao pojma kako da se dokopam knjiga. Mislio sam da je jedini način bio da ih kupim. Mislio sam kako je to zanimljivo. To vam pokazuje razliku u vaspitanju. Pretpostavljam da deca iz srednje klase (srednje klase koja zarađi 500 funti godišnje) 120

U BORBI ZA VAZDUH znaju sve o Mudiju i o književnom klubu lista Tajms već u svojim kolevkama. Malo kasnije sam saznao za postojanje bibiiotcka iz kojih možete pozajmiti knjige i upisao se u Mudijevu biblioteku i u biblioteku u Bristolu. A ono što sam pročitao tokom narednc godine i dalje! Vcls, Konrad, Kipling, Golsvorti, Beri Pejn, V.V. Džejkobs, Pct Ridž, Oliver Onijons, Kompton Mekenzi, H. Scton Merimcn, Moris Bering, Stiven Mekcna, Mcj Sinkler, Arnold Benet, Entoni Houp, Elinor Glin, O. Henri, Stiven Likok, čak i Sajlas Hoking i Džin Streton Porter. Pitam se koliko imena sa te listc i vi poznajctc? Polovina knjiga koje su ljudi tih dana shvatali ozbiljno danas su zaboravljenc. Ali u početku sam ih gutao kao kit koji se našao na sprudu koji vrvi od škampa. Uživao sam u njima. Nakon kratkog vremena sam, naravno, stckao prefinjcn ukus i počeo da razlikujem smcće od onoga što nije bilo smeće. Nabavio sam Lorensovc ‘Sinove i ljubavnike’ i delimično uživao u knjizi, potpuno me je oduševio ‘Dorijan Grej’ Oskara Vajlda i Stivcnsovc ‘Nove arapske noći’. Vcls je bio autor koji je na mene ostavio najvcći utisak. Pročitao sam ‘Estcr Votcrs’ Džordža Mura i svidela mi sc, a pokušao sam da pročitam i nekoliko Hardijevih romana i uvck bih sc zaglavio ncgde na polovini. Čak sam počco da čitam i Ibzena, koji me je ostavio sa nejasnim utiskom da u Norveškoj uvek pada kiša. Stvarno jc bilo čudno. Čak sam i u to vremc razmišljao o toj knjizi kao čudnoj. Bio sam mangup sa jedva primctnim ‘kokni’ akcentom, a već sam mogao da napravim razliku između Arnolda Bcneta i Elinor Hlin, a jedva da su prošle četiri godine kako sam sekao sir iza tczge, odeven u belu kecelju, očekujući dane kada ću postati glavni piljar. Kada sve zbrojim i oduzmem, pretpostavljam da moram priznati da mi je rat doneo i dobro i loše. U svakom slučaju, ta godina u kojoj sam čitao knjige donela je jedino pravo obrazovanje koje sam ikada stekao. To je uticalo i na moj način razmišljanja. Knjige su mi dale stav, jednu vrstu ispitivačkog stava, koji verovatno ne bih imao da sam prošao život na normalan, razuman način. Ali — pitam se da li možete da 121

razumete ovo — stvar koja me je stvarno promenila, zaista ostavila utisak na mene, nisu bile u tolikoj mcri knjige koje sam pročitao već trule besmislice života koji sam vodio. Moj život je bio neizrecivo beznačajan, u to vrcme, 1918. A bio sam tu, scđeo sam porcd pcći u vojnoj kućici i čitao romane. Nekoliko stotina kilomctara dalje u Franeus'koj urlalc su puškc i krda bcdnc dcčuriije koja su sc od stralia upišavala, i koju su vodili u mitraljesku baražnu vatru kao kada biste ubacili mali koinad koksa u pcć. Ja sarn bio jcdan od srećnika. Oni koji su ođozgo vukli konce pogledali su me i bio sam ovdc, u prikladrioj, maloj zaboravljcnoj rupi, dobijajući platu za posao koji nije postojao. Nckada bih se uspaničio i potrudio da mc sc sctc i da mc izvuku odatle, ali se to nikada nijc dogodilo. Zvanični forniulari, na grubom sivom papiru, dolazili su jcdnom rncscčno. Popunjavao sain ih i vraćao nazad, zatim jc dolazilo još formulara, pa sam i njih popunjavao i vraćao i tako sc nastavljalo. Svc jc imalo smisla kao u snu jednog ludaka. Ffckat svcga toga, uključujući i knjigc koje sam čitao, bio je da mc ostavi sa osećanjcm opste ucveriec. Nisam bio jedini. Rat jc bio pun stabih krajeva i zaboravljenih ugiova. Ali ovoga puta, bukvalno su milioni ljudi bi!i zaglavljeui u nekoj vrsti rukavcu. Celc vojskc su trulilc na frontovima čija su intena Ijuđi zaboravili. Postojala su ogromna Ministarstva sa iiordama činovnika i dakliiograta koji suzarađivali dvcfuntenedcijno i višc, saino za gomilanje dokumeuata. Štavišc, savršcno su znali da jc eeo vijiirov posao da gomilaju đokumenta. Niko višc nijc verovao u pričc o zioćinima, niti u prieu o otmenoj, maloj Bclgiji. Vojnici su mislili da su 'Nemei biii dobri monici, a Francuze su mrzeii kao otrov. Svaki rnlađi oficir je gledao na Generalštab kao na umne detektive. Engleskom sc krctao talas neverice, koji je čak stigao i do Tveiv Majl Dampa. Bilo bi preterivanje reći da je rat stvorio plerncnitijc Ijude. ali ih je u tom trenutku pretvono u nihiliste. Rat je od ljudi, koji bi u normalnim okolnostima prošli kroz život sa namerom da misle o sebi kao o pudingii od sala, stvorio nekontrolisanu rnasu. Šta bi bilo sa Džordž Orvei 122

U BORBI ZA VAZĐUH mnom da nijc bilo rata? Nc znam, ali bih nekako bio drugačiji nego što jcsam. Ako vas rajt nije ubio, onda vas jc obavezao da počnctc da razmišljate. Nakon neopisive idiotske gužve, niste inogli nastaviti da se odnosite prema društvu kao prcma nečcmu večnom i nečeniu što se ne dovodi u pitanje, kao piramida. Znali ste da je samo lošeg kroja. 123

Džordž Orvel Deveto poglavlje Rat me je izbaeio iz starog života koji sam poznavao, ali sam ga, u čudnom pcriodu koji jc uslcdio, potpuno zaboravio. Znam da u nckom smislu čovck nikada ništa nc zaboravlja. Sećate sc komada korc od narandžc koji stc vidcli u odvodu prc trinacst godina i obojcnogplakataTorkija koji stc jodnom uočili učckaonici želcz.ničkc stanice. A lija govorim o drugačijoj vrsti scćanja. Na ncki način sam sc sećao starog života n Donjcm Bajnfckin. Scćao sam sc svog štapa za pccanje, i mirisa slatkc dctclinc, i majkc iza smcđeg čajnika, i zimovkc Džcki, i valova za konje na pijaci. Ali ništa od toga višc nijc bilo živo u mom umu. To jc bilo nešlo udaljeno, nešlo sa čimc sam zavi'šio. Nikada mi nije palo na pamct da bih sc tomc mogao vratiti. Bilo je to čudno vrcme, tc godinc odmah posle rata, skoro čudnije od samog rat.a, iako ga sc ljudi nc scćaju toliko živo. IJ prilično drugačijem obliku, ncvcrovanjc u svc jc postalo jaćc ncgo ikad. Milioni ljudi, koji su odjcdnom bili izbačcni iz vojskc, sada su otkrili da ih zemlja za koju su sc borili nijc želcia, a Lojd Džordž i njegovi prijatelji su radili na iluzijama kojc su i daljc postojale. Grupe bivših vojnika su marširale gore-đole, lupajući u posude za siedovanje. Na ulicama su pevale maskiranc žene, a momci ođcvcni u oficirskc vojničke bluze su okretali vergl. Činilo se da se svi u Engleskoj jagme za posao, uključujući i mcne. AU sam ja bio srećniii od većine. Zahvaljujući ranjavanju, dobio sam malu pozajmicu, pa sam sa time i 124

U BORBt ZA VAZDUH ncšto malo novca koji sam ostavio sa strane tokom poslednje godine rata (jer nisam imao mnogo mogućnosti da ga potrošim) izašao iz vojske sa tri stotinc i pcdeset funti sterlinga. Mislim da jc veoma zanimljivo videti moju reakciju. Evo me, sa đovoljno novca da učinim ono za šta sam obučen da radim, a o čemu sam sanjao godinama — a to je da otvorim prodavnicu. Imao sam dosta kapitala, Ako se strpite i držite oči otvorenim, možete naići na icpe, male poslove koji se mogu pokrenuti za tri stotine pedeset funti sterlinga. A ako mi vcrujete, nikada mi na pamet nije palo šta da otvorim. Ne samo da nisam načinio nijedan korak ka otvaranju prodavnice, ncgo se to nijc dogodilo godinama kasnijc, u stvari, svc do 1925, kada mi je na pamet palo da je trebalo nešto da uradim. Cinjcnica jc bila da sam ispao iz orbitc u kojoj su sc nalazili trgovci. E to vam učini vojska. Prctvori vas u imitaciju gospodina i da vam iđeju da će novac uvck priticati odnekud. Da stc mi onda ukazali na to, te 1919, da je trcbalo da otvorim prodavnicu — rccimo, prodavnicu duvana i slatki.ša, iii prodavnicu mcšovitc robe u nckom zabačenom sclu - samo bih sc nasmcjao. Pa ja sam nosio epolctc sa zvczdicama na rarnenima, a moj društvcni standard je porastao. IJ isto vrcme nisam bio dco obmane koja jc bila česta mcđu bivšim oficirima, da bih ostatak. života mogao provesti pijuei ružičasti džin. Znao sam da moram pronaći posao. A taj posao bi, naravno, trebalo da bu.dc ‘u struei’ — samo nisam znao koja vrstu posla, ali nešto vrhunsko i važno, nešto sa automobilom i tclcfonom i, ako je rnogućc sa sekretaricom sa trajnom frizurom. Mnogi od nas su tokom poslednje godine rata imaii sliene vizijc. Momak koji jc bio potrčko ti prodavnici vidco je sebc kao trgovačkog putnika, a momak koji jc bio trgovački putnik, video jc scbe kao upravnika. Bio jc to efekat života u vojsci, efakat nošenja cpolcta, poscdovanja čekovne knjižice i poziva na večere. Sve to vreme u vazduhuje lebdela ideja — koju su imali i momci u špaliru, ali i oficiri — da će, kada budemo napustili vojsku, na nas samo čekati poslovi koji će nam bar omogućiti iste prihode kao i vojska. Naravno, kada takve ideje ne bi kružile, nijedan rat se ne bi vodio. 125

Džordž Orvel E,pa,janisarn dobiotai posao. Cinilo sc da niko nije zainteresovan da mi da 2000 funti godišnje za sedenje a aerodinamičnom kancelarijskom nameštajn i diktiranje pisama platinastoj plavuši. Otkrio sam isto što i tri eetrvrtinc momaka koji su biii oficiri - - d a smo, sa finansijske strane, bolje stajali u vojsci nego što ćc nam sc ikada više ukazali prilika. Odjednom smo od gospode koja je nosila oficirski čin Njenog vcličanstva, postali nczaposleni jadnict koje niko nije želeo. Mojc idcjc su uskoro splasnulc sa dve hiljade funti godišnje na tri iii četiri funtc scdmično. Ali činilo se da nisu postojali m poslovi koji su donosili tri do čctiri funtc scdmično. Na svakom smrtnom posiu neko jc vcć radio: ili čovek koji je imao nckoliko godina viška da bi sc borio, ili mladići koji su bili nckoliko mcscci mlađi. Sirofoni koji su rođeni između 1890. i 1900. bili su ostavljcni na ccdilu. A mcni još uvek nijc palo na pamet da se bavim prodajom prchrambcnih proizvoda. Vcrovano sarn mogao dobili posao kao pomoćnik piljara; stari Grimet bi mi, ako je još uvck bio živ i u poslu (nisam bio u kontaktu sa Donjim Bajntcidom i nisam znao'), dao tiobre rcfercnce. Aii sam ja prcšao u drugu orbitu. kiko se mojo drušf vcnc zmnisli ni- :,u ostvarile, tcško sam itiogao zamisliti, nakon svcga što sam vidco i naučio, da sc vratim u staro dobro bivslvovanje i/.a tczgc. Zclco sant da putujcm unaokolo i da. zarađujein vciiku lovu. Uglavnom sam žclco da budem trgovački putnik, jer sam znao da bi mi taj posao odgovarao. Ali nije bilo posla za trgovačkc putnikc bolje rcći, nijc bilo posla koji je donosio platu. Stavišc, ono što je biio u ponudi bili su poslovi za rad na proccnat. Prcvaraje počinjala na visokorn nivou. Bio je to jednostavan metod povcćavanja vašc prođajc i oglašavanja vašc robe bez ikakvog rizika, a takav posao uvck cveta kada su vremena loša. Drže vas na uzici, nagoveštavajući da će se za tri meseca možda ukazati posao sa platom, a kada vam postane svega preko glave, uvek se nađe neki drugi jadnik da preuzme vaš posao. Prirodno, nije prošlo mnogo pre nego što sam dobio posao za rad na procenat, u stvari brzo sam promenio nekoliko takvih poslova. Hvala bogu, nikada nisam

U BORBI 2A VAZDUH spao na beznačajne usisivače lli rečnike. Ali sam prodavao pribor za jelo, sapun u prahu, patentirane zatvarače od plute, otvarače konzervi i slične naprave, a na kraju sam završio sa kancelarijskim priborom — spajalicama, indigo papirom, trakama za pisaće mašine i tako dalje. Nije mi loše ni išlo. Ja sam od onih koji mogu da prodaju stvari i ostvare proviziju. Posedovao sarn takvu narav i znao način da obavim takav posao. Ali nikada nisarn zaradio dovoljno za pristojan život. Sa takvim poslom i ne možctc — i naravno, nije ni trcbalo da ga ostvarite. Sveukupno sam proveo godinu dana na takvom poslu. Bilo jc to čudno vremc. Putovanja po celoj zemlji, nađete se na mestima na kojima jc i bog rekao laku noć, prcđgrađa gradova u Midlcndu za kojc nikada ne biste čuli ni da živitc stotinu normalnih života. Sablasnc kuće kojc nudc prcnoćištc i doručak, u kojima jc postcljina slabašno mirisala na pomije, a žumancc kuvanog jajcta kojc bistc dobili za doručak bilo bi bleđe od limuna. A tck ostali jadnici od trgovačkih putnika kojc bistc uvck srctali — sredovečne glave porodica, u mantilima kojc su izjcli moljci i sa polucilindrima, koji iskrcno vcruju da ćc, pre ili kasnijc, doći do pronrenc u trgovini i da će povećati svojc zarade na pct funti stcrlinga ncdeljno. A tek skitanjc od prodavnice do prodavnicc i svade sa prodavcima, koji nc žclc da slušaju, pa sc, kada u prodavnicu uđc kupac, povučctc i pravite sc nevidljivi. Nemojte misliti da mc jc to poscbno brinulo. Nckim momcima jc takav način života bio mučenje. Postojc momci koji nc mogu ni da uđu u prodavnicu sa svojom torbom u kojoj se nalazc uzorci, a da pri tome sve nc ubrljaju, kao da ćc preterati zbog toga. Ali ja nisam takav. Ja sam čvrst, mogu rečima da ubedim ljude da kupe stvari koje ne želc, a ne smeta mi čak ni ako mi zalupc vrata pred nosem. Prodaja stvari na proviziju je nešto što, u stvari, volim da radim, pod pretpostavkom da vidim kako da od toga zaradim lovu. Ne znam da li sam mnogo naučio te godine, ali sam se odvikao od dosta toga. Izbacio sam iz sebe vojničke besmislice, što je u moj mali mozak vratilo misli na koje sam naišao tokom godine besposličarenja, kada sam čitao romane. Mislim da, dok sam bio na 127

ĐžorđJ, Oi vcl putu, nisam pročitao nijcdnu knjigu, osim dctcktivskib priča, Višc nisam bio probirljiv. Bio sam spušten u rcainost savrcmcnog života. A šta su realnosti savremcnog života? E, pa, glavna među njirna je ncprckidna, pomamna borba da prodajclc slvari. Kod većinc ljudi ona poprima forirm prodajc samog sebe —• to jc, da kažem, dobiti posao i zadržati ga. Prctpostavljam da od rata nijc prošao nijcdan mcscc da, u bilo kojoj vrsti prodajc, nijc bilo više ijiidi ncgo posla za njih. To jc donelo poscban, sablasni oscćaj života. To jc kao kada bi se na brodu koji tonc našlo devctnaest prcživclih, a samo četrnacst pojascva za spasavanjc. Ali, rccile, ima li bilo šta savremcno u tornc? Inia li to bilo kakve vczc sa ratom ? Čini sc da ima. Taj osećaj da se rnoralc neprekidno boriti i gurati, da nikada nećctc dobiti ništa ako to nc zgrabitc od nckog drugog, da ćc uvek ncko drugi žclcti vaš posao. Narcđnog mcscca ili dva mcseca kasnijc ćc smanjivati broj zaposlcnih, a vi stc srcćnik kojcg ćc otpustiti - - to, knncm sc, nijc postojaio u starom životu, prc rata. Ali, u mcduvrernenu, nisam stajao lošc. Zarađivao sam pomalo, a u banci sain imao dosla novca, skoro dve stotine fimti sterlinga, pa mc budućnost nijc plašila. Znao sam da ću, prc ili kasnijc, dobiti rcdovan posao. I naravno, otprilike, nakon godinu dana. Na srcću lo sc i dogodilo. Kažcm, srećom, ali jc činjcnica bilo da sam imao obavczu da sc dočekam na nogc. Ja nisam od onih koji glađuju. Ja sam od onih koji mogu završiti i u staračkom dornu, ali i u Domu lordova. Ja sam osrcdnji tip, tip koji sc krcće prirodnim zakonom, ka nivou zaradc od pct funti ncdcljno. Svc dok ima bilo kakvog posla, ja ću sc snaći da počnem da radim. To sc dogodilo kada sam vucarao spajalice i trakc za pisaće mašine. Upravo sam došao do velike zgrade sa poslovnim kancelarijama u Ulici Flit, zgrade u kojoj, zapravo, nije bio dopušten ulaz prodavcima, ali sam na momka u liftu uspeo da ostavim utisak da je rnoja torba sa uzorcima moja Učna torba. Hodao sam duž jednog hodnika tražeći kancelarije male firme koja se bavila pastama za zube, koju su mi preporučili. Kada sam ugledao đa niz hodnik, u suprotnom srneru, ide 128

U BORBI ZA VAZDUH uticajna osoba, odmah sam znao da jc to uticajna osoba. 1 sami znatc kakvi su ti veliki poslovni ljudi. Čini se da im je potrebno mnogo više prostora, hodaju glasnije od bilo koje obične osobc i odaju utisak da pedeset rnetara oko njih leti novac. Kada je skoro došao blizu mcne, video sam da je u pitanju ser Džozef Čim. Naravno, bio je u civilu, ali sam ga bcz ikakvih teškoća prepoznao. Pretpostavio sam da je tu bio zbog neke poslovne konferencije ili nečeg sličnog. Dvoje službenika, ili sekretarica, ili vcć neko, pratilo ga je, praveći sc da mu nisu svita. Ali sc moglo primetiti da su davali sve od sebe da budu u njegovom okruženju. Naravno, istog trenutka sam se sklonio u stranu. Ipak, zanimljivo je što me je prcpoznao, iako me nije video godinama. Na moje izncnađenje, zaustavio se i porazgovarao sa mnom. „Zdravo! Negde sam tc vcć video. Kako sc zovcš? Na vrh mi je jczika." „Bouling, gospodine. Radio sam u Komitctu za pružanje vojnih usluga.“ „Naravno. Momak koji je rckao da nije gospodin. Sta radiš ovdc?“ Mogao sam da mu kažem da prodajem trake za pisaćc mašine i tu bi se, verovatno, sve završilo. Ali, naišla mi jc jedna od onih izncnadnih inspivacija, kojc povrcmcno imamo - oscćaj da iz ovoga mogu nešto izvući, ako obavim svoj zadatak kako trcba. Zato sam odgovorio: ,,U stvari, gospodine, tražim posao.“ „Posao, a? Hm. Nijc tako lako naći ga danas.“ Na trenutak me je pogledao od glave do pctc. Ono dvoje iz svitc su se prosto tiho udaljili na odrcđenu distancu. Uočio sam kako me posmatra njcgovim veoma lepim licem, sa velikim proseđim obrvama i inteligentnim nosem i shvatio sam da je odlučio da mi pornogne. Čudna je moć tih bogatih ljudi. Prolazio je pored mene u svoj svojoj moći i slavi, sa potčinjenima koji su trčkarali za njim, a onda se iz nekog kaprica, ili bilo kojeg drugog razloga, okrenuo kao car, iznenada bacajući novčić prosjaku. „Znači, hoćeš posao? Sta znaš da radiš?“ 129

Dzorđž Orvcl Ponovo inspiracija. Nema koristi od njc sada, jer ovakav čovek može da otkrije vaše sposobnosti. Drži se istine. Odgovorio sam: „Ništa, gospodine. Aii žclim posao trgovačkog putnika “ „Trgovačkog putnika? Nisam siguran da ti trenutno mogu ponuditi tako ncšto. Da vidimo.“ Napućio jc usne. Na trenutak, možda na pola minuta, bioje veoma zamišljen. Bilo jc neobično. Cak i tada sam shvatio da je situacija ncobična. Ovaj stari momak, koji jc vcrovatno vrcdco pola miiiona funti, razmišljao je umcsto mene. To ga jc skrcnulo sa njegovog puta i potrošiio mu bar tri minuta vremena. Svc zbog slučajne napomcnc koju sam izgovorio pre nekoiiko godina. Ostao sam mu u seeanju i zalo jc bio sprcman da scbi pričini maiu ncvolju i da mi nađc posao. Usuđujem sc da kažcm da jc sigurno tog dana otpustio dvadesct službenika. Naposlctku jc rckao: ,,Da li bi ti se svidelo da radiš u osiguravajućoj kompaniji? Ztiaš, one uvck dobro stoje. Ljudi moraju imati osiguranje, isto kao što moraju da jcdu.“ Naravno, poskočio sam kada sam čuo predlog o osiguravajućoj kompaniji. Scr Džozcf jc bio ‘zaintcrcsovan’ za kompaniju Lcteći Salamandcr. Bog zna za koliko je on kompanija bio ‘zainlcrcsovan’. Jedan od pratilaca sc ncčujno prišunjao sa bclcžnicom, a onda mi jc, zlatnim nalivpcrom kojc jc izvadio iz džcpa svog sakoa, ser Džozcf nažvvljao poruku za nckog nadređenog u Lctcćcm Salamandcru. Potom sam mu sc zahvalio i on je nastavio daljc, aja sam sc uputio u drugom pravcu i više sc nikada nismo videii. Pa, dobio sam posao i, kao što sam ranijc rekao, posao je dobio mene. Već skoro osamnaest godina radirn za Letećeg Salamandera. Počeo sam da radim u kancelariji, ali sađa radim kao inspektor, ili, kada postoji razlog da. zvuči naročito impresivno, kao pređstavnik. Dva dana nedeljno radim u okružnoj kanceiariji, a ostatak vremena putujem okolo, obavljajući razgovore sa klijentima eija su mi imena poslali lokaini agenti, ohavijajući procene vrednosti prodavnica i 130

U BORBI ZA VAZDUH ostale imovine, tu i tamo grabeći poneku poruclžbinu za sebe. Zarađujem oko sedam funti sterlinga nedeljno. I, iskrcno govoreći, tu je kraj moje priče. Kada se osvrnem, shvatam da se moj aktivni život, ako sam ikada irnao takav život, završio kada sam imao šesnaest godina. Sve što je zaista imalo smisla, dogodilo se pre toga. Ali na ncki način, stvari su se i dalje dešavale — rat, na primer — sve do vremena kada sam počeo da radirn za Letećeg Salamandcra. Nakon toga - pa, kažu da srećni ljudi nemaju prošlost, a nemaju je ni mornci koji radc za osiguravajuće kompanije. Od tog dana pa na dalje, u mom životu ne postoji ništa što sc može opisati kao događaj, osim da sam se dvc i po godine kasnije, početkom 1923. godine, oženio. 131

Deseto poglavlje Stanovao sam u pansionu u llingu. Godinc su sc kotrljalc, iii boIje rcći, vuklc. Donji Bajnfcld jc skoj'o iščczao iz mog scćanja. Bio sam obični miadi radnik u gradu, koji je jurio za prcvozom u 8 : 15 i splctkario oko poslova drugih kolcga. O finni sam iinao vcorna dobro mišljenjc i bio prilično zadovoljan životom. Manjc-višc mc jc uhvatio posloraltii uspch. Zapamtitc kako treba da tečc razgovor: poici, proboj, šljunak, pcsak. IJključi sc ih ouusiani. Na vrhu ima dovoljno mcsia. Dobrog čovcka uc možcto držati na niskom nivou. A tck reklame u časopisima o momku kojcgjc šcf potapšao po ramenu, pa oduševljcni direktor kojijc stckao vcliku lovu i pripisao svoj uspch dopisnom kursu toga i toga. Smešnoje kako smo sve to progutali, čak i tnornci kao ja, za kojc tako ncšto nijc imalo nikakvc važnosti. Pošto nisarn od onih koji postižu velikc rczullatc, ali nisam ni zabušant, ja sam po prirodi nesposoban da budcm i jcdno i drugo. Ali, takav jc bio duh vrcmcna. Naprcduj! Uradi ncšto dobro! Alco vidiš da nckome ne ide, dokrajči ga prc nego što nm ponovo krcne. Naravno, ovo sc dešavalo početkom dvadcsetih godina, kada su cfekti rata izbicdeti, a recesijajoš nije naišla da nas dotuče. Imao sarn pretplatu ranga ‘A’ u Butsu, išao sam na igranke za pola krune i bio član iokalnog tenislcog kluba. Znate t sami za te teniske klubove u otmenim predgrađima — maii drveni paviljoni i visoka ograda od žice, gde sc miadi motnci, u beloj flanelskoj odeći

U BORBI ZA VAZDUH lošeg kroja, šcpure gore-dolc, uzvikujući: ‘Pctuaest-četrdcsct!1 i ‘prcdnost za svc’, glasovima koji bi sc mogli smatrati podnošljivom imitacijom aristokratije. Naučio sam da igram tenis, nisam lošc plesao, a išlo mi je dobro i sa devojkama. Sa skoro trideset godina nisam lošc izgledao i pored crvenog lica i kose bojc margarina, a u to vreme vam je još uvek išlo u korist ako biste rekli da ste se borili u ratu. Ni tada, niti kasnije nisam uspeo da izgledam kao gospodin, ali, sa druge strane, o meni ne bistc mislili ni kao o sinu malog trgovca sa scla. Mogao sam da nastavim sa životom u mestu sa mešovitim stanovništvom kakav jc bio lling, gdc sc klasa zaposlcnih u kancelarijama mešala sa srednjom klasom zaposlenih. U teniskom klubu sam prvi put srco Hildu. U to vreme, Hilda je imala dvadeset i četiri godine. Bila je niska, mršava, prilično stidljiva dcvojka, tamnc kose, divnih pokrcta i — zbog toga što je imala veoma velikc oči —- sasvim je podsećala na zcca. Bila jc od onih ljudi koji nikada nc kažu mnogo, ali se držc razgovora koji sc vodi i odaju utisak da slušaju. Ako bi uopšte rckla ncšto, to bi obično bilo: ‘O, da, i ja tako niislim’, slažući sc sa onim koji je poslednji govorio. Dok jc igrala tenis, skakutala je vcoma graciozno, nijc igrala lošc, ali jc nckako imala bcspomoćnu, dcčju pojavu. Prczivata sc Vinsent. Alco ste u braku, sigurno ćc doći vrcmc kada ćete sami sebi reći: ‘Kog đavola sam to uradio?’. Bog zna da sam to vcoma čcsto govorio kada jc Hilda bila u pitanju. I još jednom, lcada se osvrnem na prcthodnih pctnaest godina -..zašto sam sc oženio Hildom? Dclimično, zato što jc bila mlada i lcpa na ncki način. Osim toga, mogu samo da kažem da mi jc, zbog činjenice da bila potpuno drugačijeg porekla od mene, bilo veorna teško da shvatim kakva je ona zaista. Morao sam prvo da se oženim njom i da posle toga otkrivam kakva je, dok bih, da sam se oženio sa, recimo, Eizi Voters, znao koga sam oženio. Hilđa je pripadala klasi za koju sam znao iz priča, oficirska klasa pogođena siromaštvom. Njena porodica je u prošlim 133

Džorđž Orvel generacijama pripadala vojnicima, mornarima, svcštcnicima, angioindijskim zvaničnicima i sličnim krugovima. Nikada nisu imali novca, ali sa drugc stranc, niko od njih nijc radio ništa što bih mogao prepoznati kao posao. Rccitc šta hoćctc, postoji u tome neka vrsta snobovskc privlačnosti, ako pripadatc, kao i ja, bogobojažljivoj kiasi trgovaca, niskoj crkvenoj klasi i klasi gdc sc mnogo ispija čaj. To na mene sada ne bi ostavilo nikakav ntisak, ali onda jeste. Nemojte pogrešno shvatiti ono što govorim. Ncmojte misliti da sam sc ožcnio Hildom zato što je ona pripadala kiasi koju sam nekađa služio prcko lczgc, sa prcdstavom da ođskočim na društvcnoj iestvici. To sc dcsilo zato što uglavnom nisam mogao da jc razumcm i stoga sam mogao da budem lud za njom. A ono što sigurno nisani shvatio jcsle da ee sc dcvojkc iz tih siromašnih porodica srcdnjc klasc udati za bilo koga ko nosi pantalone, samo da pobcgnu od kućc. Nijc prošlo mnogo prc ncgo što mc jc iiilda odvcia da upoznam njcnu porodicu. Do tada nisam znao da u Uingu postoji značajna anglo-indijska kolonija. Ciovorim o otkrivanju novog sveta! Za mene jc to bilo pravo otkrićc. l’oznajete !i angloindijske porodiceV Kada udete u kućc tih Ijudi, skoro jc neinoguće nc zapamtiti da sc nupolju, na ulici, nalazi l-inglcska dvadcsclog veka. C'irn kročitc unutra. nalazitc se u Indiji osamdesctih godina dcvctnaestog vc!;a. Poznata vam je almosfcra — izrczbarcni nameštaj od tisovinc, plchani poslužavnici, prašnjavc lobanjc tigrova na zidu, cigara iz 'l'iručirapalija11, crvenc ljute, ukiseljene papričicc, žutc ibtogralije mornaka koji nosc šlemovc za odbranu od sunca, ltindustanskc rcči sa čijiin se zntičcnjcm očckujc da stc upoznati, večitc anegdotc iz lova na tigrove i štaje Smit rekao Džonsu u Puni 1887. To je jedna vrsta njihovog maiog svcta koji su stvoriii kao ncku vrsta cistc. Mcni jc, naravno, sve to biio potpuno novo i, na neki načiti, vcoma intcresantno. Stari Vinscnt, Hildm otae, nije bio samo u Indiji, nego i na nekim čudnovatim mestima kao što su Bornco ili Saravak, više sc ni ne scćam kojo od ta dva. 11 Grad u jugoistočnoj Inđiji (prirn. prev.)

U BORB! ZA VAZDUH Bio je uobičajena pojava — potpuno ćelav, skoro neviđljiv iza brkova, pun priča o kobrama i širokim pojasevima i tome šta je oblasni inkasant rekao 1893. Hildina majka je bila potpuno bezbojna, da je nalikovala na jednu od onih izblcdelih fotografija na zidu. Irnali su i sina Harolda koji je imao zvaničan posao na Cejlonu i bio je kod kuće, na odmoru, u vreme kada sam prvi put sreo Hildu. Imali su malu, mračnu kuću u jednoj od onih zabačenih, sporednih ulica, kakve postoje u Ilingu. Večito je mirisala na cigare iz Tiručirapalija i bila je do te merc puna kopalja, lula, ukrasa od pleha i glava divljih životinja, da ste jedva mogli da se krcćetc po njoj. Stari Vinscnt se penzionisao 1910. i od tada su on i njegova žena bili aktivni, mentalno i fizički, koliko i jcdna ostriga. Ali, u to vrcmc, ja sam ncjasno bio zadivljen porodicom koja je imala majore, pukovnike, a u jednom trenutku i admirala. Moj stav prema Vinsentovima, a i njihov stav prcma meni, zanimljiva jc ilustracija o tome kakve buđalc ljudi mogu ispasti kada pređu granice. Stavite rne među poslovne ljude — bilo da su direktori kompanija ili trgovački putnici —- i ja sam dobar u proceni karaktcra. Ali nisam imao iskustva kada je u pitanju klasa oficira-zakupaca-svcštenika, a naginjao sam ka ulagivanju ovim trulim ostacima. Gledao sam na njih kao moje društvene i intclektualnc prctpostavljcne, dok su mc oni, sa druge stranc, zarnenili za mladog poslovnog čoveka u usponu, koji će uskoro zarađivati vcliku lovu. Ljudima tog soja, ‘posao’, bilo da jc osiguranje mornara ili prodaja ldkirikija, prcdstavlja mračnu tajnu. Oni samo znaju da je u pitanju ncšto vulgarno iz čega se može izvući novac. Stari Vinsent jc zadivljujućc govorio o mom ‘poslovanju’ — jcdnom je, scćam se, pogrešio i rekao ‘u trgovini’ — i očigledno nije shvatao razliku izmcđu poslovanja kao ncčijeg zaposlenog i poslovanja za sopstveni račun. Imao je nejasnu sliku da ću, pošto radim u Letećem Salamanderu, kroz proces unapređenja uskoro biti u samom vrhu kompanije. Mislim da je moguće da je imao i sliku kako se u nekoj budućnosti ‘grebe’ od mene za pet funti. Takvu sliku je sigurno imao Harold. Mogao sam mu to videti u pogledu. U stvari, čak i sa takvim 135

Džorđž Orve! priinanjima, verovatno bih pozajmljivao novac Haroldu i sada, da jc poživco. Na svu sroću, umrojc nckoliko godina poslc našeg vcnčanja od trbušnog tifusa iti ncčcg takvog, a i obojc starili Vinsenta su unirii. Hilda i ja smo se venčaii i od samog počctka je sve bilo osuđeno na neuspeh. Zašto si sc ožcnio njom — pitaćctc sc. Ali zašto ste sc vi oženili ili udali za svog partncra? lakvc stvan nam se dcšavaju. Pitarn sc da li ćcte poverovati da sani u prvc dvc do tri godinc imao ozbiljnc pomisli da ubijcm Hildu. Naravno, u stvarnosii niko nc radi takvc stvari, onc su samo jcdna vrsta fantazijc o kojoj ncko voli da govori. Osim toga, moinci koji ubiju svojc ženc uvek budu uhvaćcni. Staviše, čak i da pamelno smislite alibi, om savršcno znaju da stc vi to učinili i nckako ćc uspeti da vam prikačc ubistvo. Kada dođc do ubistva žcne, njcn mnž je nvck prvi osunmjičeni - što vam dajc pogled sa stranc o lome šta Ijudi zaista uvisie o braku. č’ovck sc, vrcmcnom, naviknc na svc. Nakon gođinu ili dvc, prcstao sam da žclim njcnu smrt i počco tla joj sc čudim. Samo da sc čudim. Ponckad bih, saliina, tokoin nedcijnih popodncva, ili uvcčc kada bih došao kući sa posla, lcžao na krevetu sa ođećorn na scbi i bez cipcla, čmlcći sc žcnama. Zašlo su takvc, kako poslaju lakvc, da li to radc namcrno. Cini mi sc da jc to najslrašnijc, naglost kojom sc vcćina žena prosto raspađnc nakon udajc. ( ’ini sc kao da su bilc napctc da učinc samo jcdno, a onda, u trcnutku kađa to obavc, ođlcpršaju kao cvct koji jc posejao sernc. Ono što me poražava jc turobni stav ka životu koji nagovcštava. Ako jc brak otvorcna podvala — ako vas žcnc ulovc u zamku, a onda sc okrcnu i kažu: £A sad, kopilc, sad kada sam tc uhvatiia, ima da radiš za mcnc, a ja ću da sc provodim’ — nc bi mi toliko smctalo. Ali nema ni traga torne. Nc žclc da sc provode, onc ugiavnom žclc da sc što brže srozaju. do srcdnjih godina. Poslc strahovite borbe da odvede svog čoveka prcd oltar, žena se opusti i sva njena mladost, izgled, energija i radost živijcnja samo nestanu preko noći. Isto je bilo i sa Hildom. Tu je bila lepa, nežna devojka, koja mi se činiia — a, u stvari, kada sam je upoznao i bila je — finiji tip ‘životinje’ od mene samog. Za samo tri godine srozala se na 136

U BORBl ZA VAZDIJH depresivnu, beživotnu, sredovečnu oštrokonđu. Neću poreći da sam delimično i ja bio razlog za to. Ali, bilo bi u velikoj meri isto za koga god da se udaia. Ono što Hildi nedostaje — a to sam otkrio nedelju dana nakon našeg venčanja — jeste bilo kakva vrsta radosti u životu, biio kakva vrsta zanimanja za stvari zbog njih samih. Iđeja da se radi nešto samo zato' što u tome uživate je nešto što ona tešlco da može da shvati. Kada je Hilđa u pitanju, svc mi jc bilo jasno u trenutku kada sam dobio nagovcštaj kakvc su zaista ove trule porodice srednje klase. Suštinska činjenica u vezi sa njimajc daje, zbog ncđostatka novca, sva vitalnost isccđena iz njih. U takvim porodicama, koje žive od malih penzija i godišnje rcntc — drugim rcčima, od prihoda koji trikada ne rastu, nego se čak i smanjuju — postoji veći oscćaj siromaštva. Hrana sc ne baca a svc što treba da se kupi mora sc dva puta proveriti, na šta možetc naići u bilo kojoj porodici koja radi rta farmi, ali ne i u mojoj. Hilda mi je često govorila da je skoro prva stvar kojc sc scća bio užasavajući osećaj da nikada ni za šta nijc bilo dovoljno novca. Naravno, u takvoj porodict ncdostatak novca sc naročito oseća kada deca krenu u školu. Dcca rastu, naročito dcvojčicc, sa uvrcžcnom idcjom da sc nc samo tcško živ.i, nego i da jc dužnost da sc čovck zbog toga rnora oscćati jadnim. U početku smo živeii u skučenoj, maloj kući i imali za zadatak da prcživimo uz pontoć moje plate. ICasnije, kada sam prebačcn u filijalu u Vest Blečliju stvari su sc poboljšaic, ali sc Hildm stav nijc promcnio. Uvek ta grozna natmurenost zbog novca! Račun za mleko! Račun za ugalj! Zakupnina! Trošk.ovi za školu! Cco naš zajeđnički život smo živcii u skladu sa njenim ‘sledcće nedcljc ćemo biti u staračkom domu’. Nc radi se o tome da je Hilda zla, u svakodnevnom značenju reči, a još manje da je sebična. Cak i kada se dogodi da uštedimo malo novca, jedva uspevam da je ubedim da sebi kupi nešto pristojne garderobe. Ali, ona ima taj osećaj da čovek mora večito da se iscrpljuje zbog straha od nedostatka novca. Samo stvaranje atmosfere siromaštva jeste jedna vrsta dužnosti. Ja nisam 137

Džordž Orvel takav. Ja imam višc prolc-tcrski osećaj kada ]e novac u pitanju. Zivot ti cba živcti, a ako ćeino se idućc nedclje prctvoriti u supu pa, još jc đalcko do narednc scdmicc. Ono što jc zaprcpašćujc jc činjcnica da odbijam da brincm. Uvck mc zbog toga napada: ‘Aii Džordžc! Cini mi sc da 11c shvataš! Skoro da uopštc ncmamo novca! Veoma je ozbiljno!’ Obožava da paniči zato što jc ncšto iii neko ‘ozbiljan’. Kasnije je počela sa svojom smicalicom — kada sc natmuri zbog neecga. pogrbila bi rarncna i prckrstila rukc prcko grudi. Kada bisic napravili listu 11 ildinih primedbi tokom jcdnog dana, na vrliu listc bisle našli tri izraza: ‘nc možcmo to da priuštimo’, ‘sjajna uštcda’ • ‘ nc znam odakic ćc novac doći’. Svc čini iz nogativnih razloga. Kada pravi kolač, ona nc razmišlja o kolaču, ncgo kako da ušlcdi maslac i jaja. Kada sam sa njom u krcvctu, samo razmišlja o tomc kako da nc ostanc trudna. Kad idemo u bioskop, svc vreme sc ogorčeno žali z.bog ccnc ula/.niea. Njene mclodc održaviinja kaćc, sa potpunim naglaskom na ‘iskorišćavanju slvari’ i ‘ititikcionalnosti’, izazvalc bi j.’.rčcvc kod moje majkc. Sa đruge stranc, Hilda tiijc ni najmanjc snob. Nijcduog trcnutka ntc uijo glcd.da s ponižcnjcin zalo što nisam gospodskog porckht. Štavišc, sa njcnc tačkc gledišta, :/a mojc navikc sc pon.išam isuvišc gospodski. Nihuia nc obcdnjcmo u čtijd/inici bcz niza /aslrašcnih šaputa /ato što dajcm prcvcliku ntipoinicu konobarici. Inlcrcsant.no jc da jc 11 jKislcdnjih nckoiiko godinti, u stavovima, čak i pojavom, dciinitivno višc od mciic postala jtopul ljudi iz nižc srcdnjc iđase. Naravno svc tc ‘uštcdc’ nikada nisu vodile bilo čcmu. Nikada i nc vođc. Živimo jcdnako dobro ili jcdnako k)šc kao ostali ljudi u Elsmcr Roudu. Ali večila sekiracija oko računa za gas, mlcko, groznc cenc maslaca, dcčjih čizama i troškova školovanja nastavljaju sc. To jc jedna vrsta igre sa Kildom. Preseiili smo se u Vest Biečii tokom 1929. godine, a naredne godine započeli sa kupovinom kućc u Elsmer Roudu, nešto malo pre Bilijevog rođenja. Nakon što sam postao inspektor. počeo sam češće da odsustvujem od kuće i imao više mogućnosti sa drugim ženama. Natavno da sam bio neveran — neću reći da sam bio neveran sve 138

UBORBi ZAVAZDUH vreme, ali čim bi mi se ukazala prilika. Bilo je zanimljivo šfo je Hilda bila ljubornorna. Na neki način, razmatrajući koliko joj je to malo značilo, ne bih očekivao da joj tako nešto smeta. I kao sve ljubomorne žene, ponekad bi pokazala domišljatost za koju ste mislili da nije sposobna. Da se nije tako ponašala čak i kada ne bih bio ni za šta kriv, ponekad bi me način na koji bi me otkrila naterao da poverujem u telepatiju. Manje ili više sam pod stalnom sumnjom, iako sam, bog zna, poslednjih nekoliko godina — u svakom slučaju, poslednjih pct godina — bio potpuno nevin. Morate biti takvi kada ste debeli kao ja. Uzimajući sve u obzir, pretpostaljvam da Hilđa i ja ne živirno nimalo lošije od polovmc ostalih parova u Elsmer Roudu. Bilo jc perioda kada sam razmišljao o odvajanju ili razvodu, ali sc takvc stvari nc činc u načinu na koji nri živimo. Tako ncšto se ne može priuštiti. A potom, vreme prolazi i vi na ncki način prestanete da sc borite. Kada provedete petnaest godina sa jednom ženom, teško da možctc zamisliti život bcz njc. Ona jc deo reda stvari. Usuđujem se da kažcm da bistc mogli naći mnogo stvari na kojc biste se mogli žaliti pođ ovim suncem, ali da li zaista žclitc da ih protncnitc? Osim toga, irnali smo dccu. Deca su ‘veza’, kako kažu. 11 i ‘spoj’. Da nc kažem okovi i bukagijc. PoslednjihgodinaHildajeuspeladaostvaridvavelikaprijateljstva sa gospođom Viler i gospođicom Mins. Gospođa Viler je udovica i zaključio sam da ima veorna loše mišljenje o muškom polu. Mogu da osctim kako se sa neodobravanjem trgne ako čak i uđem u sobu. Ona je mala, uvela žena i odaje čudan utisak da jc svuda istc boje, neka vrste sive bojc prašine, ali je puna energije. Ima loš uticaj na Hildu, jer ima istu strast za ‘štednjom’ i ‘funkcionalnošću’, iako u blago drugačijem obliku. Ona vas prosto natera da pomislite da se možete dobro zabaviti, a da ne platite za to. Uvek njuška za cenjkanjem i zabavom koja je ništa neće koštati. Sa takvim ljudima nije važno da li žele nešto ili ne, nego je uglavnom pitanje da li to mogu dobiti što jeftinije. Kada velike prodavnice imaju rasprodaje zaostale robe, gospođa Viler je uvek na čelu reda. A najviše je ponosna kada nakon 139

Džorđ/, Orvcl dana naporne borbe oko tezgc, izađe iz prodavnicc, a da pn tomc nije knpila ništa. Gospođica Mins ie potpuno drngačija \rsta. Ona je žalostan slučaj, sirota gospođica Mins. Ona jc, visoka, rnršava žcna, koja ima oko tridescl i osarn godina, crne kosc kao lakovana koža i vcoma dobrog i povcrljivog lica. Živi od ncke \rrstc malog, fiksiranog prihoda, anuitcta iii nečcg siičnog. Ja prctpostavljam dajc ostatak starog društva Vest Blečlija, dok ie još bio sclo, prc ncgo što sc pređgrađe proširilo. Na njoj sc vidi da joj jc otac bio svcštcnik i da ju jc mučio dok ic bio živ. To su poscbni proizvodi srcdnjih klasa, tc ženc kojc sc prctvore u uvclc džakovc pre nego što uspcju da pobcgnu od kućc. Sirota, stara gospođica Mins i porcd svih svojih bora, još uvck izgleda kao dete. Za njujc još uvck velika avantura da nc odc u crkvu. Još uvck brblja o ‘savrcmcnom naprctku’ i ‘ženskom pokrciu’ i irna ncjasnu čcžnju. da učini ncšto što zovc Tazvojcm svoga unia’, samo nc zna kako da počnc. Mislim da sc u počctku vczaia za Hildu i gospodu Vilcr iz ćistc usamljenosti, ali jc sada nosc sa sobom gdc god da krcnu. A tck vrcmc kojc su njih tri provođik zajcdno! Ponckad bi'h im skoro zavidco. (iospođa Viici jcduh prcdvodnik. Mcma tc gluposti u kojii ih nijc uvukia, na ovaj ili onaj naćin. Svc sc možc steći jeftino, od tcozofijc do prostih slagalica. Mcsccima su išlc nckim poslom u vczi sa vcgctarijanskom hranom. Gospoda Viler je pokupila poiovnu kopiju nckc knjigc koja sc zovc ‘Bhstava cncrgija’, koja jc dokazivala da sc možc živcti na zclcnoj salati i dnigirn stvarima kojc nc koštaju ništa. Naravno, to sc dopalo Hildi, koja jc otlmaii počcia da sc izgladnjujc. Pokušala je to i sa mnom i decom, samo što sam joj ja vcotna grubo rekao da prcstanc. Zatim su išic na lcčcnjc veront. Zatim su razmišljalc o tomc da sc pozabavc poboijšanjcrn pamćenja, ali su, nakon mnogo dopisa, otkriie da brošure nc mogu dobiti besplatno, što jc bila ideja gospođe Viler. Zatimje na red đošlo kuvanje bez vatre. Zatim rieka prljava stvar, koju su zvaic pčciinje vino, koja nije trebaio ništa da košta, jer se pravi od vode. Od toga su odustaie kada su u novinama pročitale članak da se ođ pčeiinjeg 140

U BORB! ZA VAZDIJH vina može dobiti rak. Onda su se zamalo pridružile jeđnom od onih ženskih klubova koji idu na organizovane obilaske fabrika, ali nakon mnogo proračuna, gospođa Viler je donela odluku da besplatni čajevi koje nude fabrike nisu čak ni približno jednaki pretplati. Zatim je gospođa Viler prekinula poznanstvo sa nekim ko joj nije dao besplatne karte za neke pozorišne komade kojc jc produciralo neko pozorišno društvo, ili neko takav. Znam da su njih tri znalc da scde satima i slušaju neko izuzetno fino delo, ne pretvarajući se čak ni da razumeju jednu jedinu reč - na kraju nisu znale da vam kažu ni ime tog dela — ali su osećale da su dobile nešto za, ništa. Jcdnom su sc čak latilc i spirrtualizma. Gospođa Viler je naletela na nekog zaboravljenog medijuma, koji je bio toliko očajan da je držao seanse za osamnaest penija, pa su njih tri poželcle da bace poglcd iza vela za šcst penija. Video sam ga jcdnom kada je došao da održi seansu u našoj kući. Bio je to jedan ofucani, matori đavo i očiglcdno u smrtnom strahu od delirijum trcmensa. T'oliko se tresao da jc u hodniku, kadajc uzimao svoj mantil, imao ncku vrstu grča, pri čcmu mu je gaza od muslina bojc maslaca ispala iz nogavicc. Uspco sam da mu ćušncm taj kotur prc nego što su žcnc bilo šta videle. Kažu da od te gaze prave cktoplazmu, tako su mi rclcli. Prctpostavljam da jc posle ovc išao na još jednu seansu. Za osamnaest penija sigurno nc pravite nikakve materijalne manifestacije. Najvećc otkriće gospođc Vilcr u poslcdnjih nekoliko godina bio jc Klub čitalaca Left. Mislim da je bila 1936. godina kada su vesti o Klubu čitalaca Left stigie do Vest Blcčlija. iJskoro sam mu se pridružio i to jc bio jedini put da sam mogao da trošim novac, a da Hilda ne protestuje. Ume da vidi smisao u kupovini knjigc kada je kupite za trećinu njene redovne cene. Taj ženski stav je, stvarno, zanimljiv. Gospođica Mins je pokušala da pročita jednu do dve knjige, ali to nije ni palo na pamet drugim dvema. Nikada nisu imale mkakav kontakt sa Klubom čitalaca Left, niti bilo kakvu naznaku čemu on služi. U stvari, verujem da je u početku gospođa Viler pornislila da su u pitanju knjige koje su bile ostavljene u železničkom vagonu i da se sada prodaju potpuno 141

D/ordž Orvcl jcftino. Ali znaju da su u pitanju knjigc od šcst i sedam penija, koje sc rnogu kupiti za pola krune, pa su uvek govoriie kako je to ‘baš dobra ideja’. Tu i tamo, obiasni Klub čitalaca Lcft organizuje sastanke 1 dovodi ljude koji tamo razgovaraju, pa gospođa Vilcr uvek povcdc drugc dvc sa sobom. Onaje sjajna kada su u pitanju javni susreti bilo kojc vrstc, ako sc uzme u obzir da je u zatvorenom prostoru i da je ulaz besplatan. Njili tri tamo scdc kao tri pudinga. Ncmaju pojma čemu je sastanak posvećen, a i nije ih briga, aii imaju nejasni oscćaj, pogotovo gospođica Mins, da unaprcđuju svoj urn, a nišla ih nc košta. Eto, to jc Hilda. Viditc kakva jc. Kada uzmetc sve u obzir, prctpostavljam da nijc ništa gora od mcnc. Ponckad, napočctku našcg braka, oscćao sam da bih žclco da jc udavim, ali sam kasnijc došao do ioga da mc nijc bilo briga. A onda savn sc ugojio i snririo. Mora da jc bila 1930. kada sam sc ugojio. To sc dogodilo tako iznenađa, da sam sc oscćao kao da mc jc iznutra pogodilo dulc i zaglavdo sc unutra. 1 sami znate kako to izglcda. Jcdnc noći odctc na spavanje, još uvek se osećajući inanjc ili višc mlado, bacajući tu i tamo oko na dcvojkc, a ncrednog jutra sc probudite potpuno svesni da stc samo jtulni, stari dobeljko i da pred sobom, sa ovc stranc groba, ncniatc ništa drugo osim da se dobro preznojitc kako bistc dcci kupili čizme. A sada jc 1938. godina, i u svakom brodogradilišlu na svetu izrađuju vojnc brodovc za novi rat, a mcnc je imc kojc sam slučajno vidco na plakatu vratilo u druga vrcmena, za koja znam da su zakopana godinama iza mcne. 142

DEO TREĆI Prvo poglavlje Kada sam te večeri došao kući, još uvek sam bio u dilcmi na šta da potrošim onih sedamnaest funti sterlinga. Hilda jc rckla da ide na sastanak Kluba čitalaca Lcft. Čini mi sc da jc neki momak iz Londona dolazio da drži prcđavanjc, mada, ncma potrcbc da vam govorim da Hilda nijc imala pojma eemu će prcdavanje biti posvcćeno. Rckao sam joj da bih i ja išao sa njom. Na neki opšti način, nisam ja od onih koji idu na predavanja, ali vizijc rata kojc sam imao tog jutra, krcnuvši od bombardera koji jc letco nad vozom, natcralc su mc da sc zamislim. Nakon uobičajcnc svađc, stavili smo dccu u krcvct i zbrisali od kućc taman da na vrcmc stigncmo na prcdavanje koje jc počinjalo u osam sati. Bila jc jedno od onih vcčeri sa izmaglicom, u dvorani je bilo hladno i ne baš dobro osvetljeno. U pitanju jc mala, drvena đvorana, sa krovom od kalaja, koja jc pripadala nckoj Nekonformističkoj sekti ili već kome. Okupila se uobičajena publika od petnaest-šesnacst Ijudi. Isprcd platforme nalazio se žuti plakat na kojem je stajalo da se predavanjc zove ‘Pretnja fašizma’. Ništa me od toga nije iznenadilo. Gospodin Vičet, čija je uloga bila da vodi sastanke i koji je u privatnom životu obavljao neki posao u kancelariji jednog arhitekte, sada je pozvao predavača, predstavljajući ga kao gospodina tog-i-tog (zaboravio sam mu ime), ‘poznatog antifašistu’, na isti način na koji biste nekoga mogli nazvati ‘poznatim pijanistom’. Predavač je bio 143

Džordž Orvel aizak čovek od oko četrdeset godina, u tamnom odelu, ćelave glave, k.oju je veoma neuspešno pokušavao da prekrije pramenovima kosc. Susreti ovakve vrste nikada ne počinju na vreme. Uvek postoji pcriod čekanja, pod izgovorom da ćc se možda još ncko pojaviti. Bilo je oko osam i dvadcsct pct, kada jc gospođin Vičet zakucao po stolu i obavio šta je imao da obavi. Vičct je oovck blagog izgleda, roze !ica nalik bebinoj guzi, koje uvek krasi osmch. Vcrujcm da jc sekrctar oblasnih libcrala, takoctc jc u Parohijskom savetu i domaćin jc prcđavanja sa projcktorom slajdova za potrcbc humanilarnc organizacijc ‘Zajednica majki’. On jc ono što bistc nazvali rođcni prcdscdavajući. Kada vam kažc kako smo svi odušcvljcni što jc gospodin taj-i-taj vcčcras prcdavač, možctc vidcti da on u to i verujc. Nikada ga nisam pogledao, a da nisam pomislio dajc vcrovatno dcvica. Mali prcdavač jc izvadio zamotuljak sa bcleškama, uglavnom isečke iz novina, i stavio i!i pod čašu sa vodom. Zatim je brzo prcšao jczikom prcko usana i počeo da vičc. Da li ste ikada išli na predavanja, javnc skupovc 1 šta još svc ncV Kada odcrn sam, uvek posloji ti'cnutak tokom vcčcri kada sc uhvatim sa istom inišlju: Zusto, kog đavola. radimo ovdl Šta to tera Ijude da i/.adu u zinisku noć radi ncčcga ovakvog? Poglcdao sam po dvorani. Scdco sam u posieunjcm redu. Nc scćam sc ua sain otišao na bilo koji javni skup, a da nisam sedeo u poslcdnjem rcdu, ako jc bilo izvodijivo. Bili smo u vcoma mračnoj, maloj đvorani. Znate takva rnesta — zidovi od amcričkog bora, nabrani gvozdcni krov i dovoljno promajc da vas natcra da obučctc kaput. Mi, malobrojni, sedeli smo na svctlosti, oko platforme, sa od prilike tridcset praznih redova iza nas. A sedišta na svim stolicama su bila prašnjava. Na platformi iza prcdavača sc nalazio vcliki predmet u obliku kvadrata, prekrivcn prašnjavirn draperijama, nalikujući na veliki mrtvački sanduk pod pokrovom. U stvari, bio je to klavir. U početku nisam zaista slušao. Prcdavač je bio maieni čovek veoma zlobnog izgleda, ali je bio dobar govornik. Belo lice, veoma pok.retna usta i veoma promukao glas, kakav predavači mogu dobiti 144

U BORBI ZA VAZDUH od stalnog pričanja. Naravno, raspalio je po Hitleru i nacistima. Nisam bio nešto naročito zainteresovan da čujem šta jc govorio — čitam o istim stvarima u Nju kroniklu svakog jutra — ali je njegov glas dopirao do mene kao bmndanje, sa ponekom rečenicom koja bi privukla moju pažnju: ‘Zverska ubistva... Gnusni izlivi sadizma... Gumeni pendreci... Koncentracioni logori... Grešni progon Jevreja... Povratak u srcdnji vek... Evropska civilizacija... Delujmo pre nego što bude kasno... Ogorčenje svih pristojnih naroda... Savez demokratskih nacija... Čvrst stav... Odbrana dcmokratije... Demokratija... Fašizam... Demokratija... Fašizam... Demokratija...’ Znate i sami kako govor tcče. Ovakvi momci mogu da pričaju jeđno tc isto ceo sat. Baš kao i gramofon. Okrenite ručicu, pritisnite dugme i kreće. Dernokratija, fašizam, dcmokratija. Ali mc je nckako bilo zanimljivo da ga posmatram. Veoma zloban mali čovek belog lica i ćelavc glave, stajao je naplatformi, ispaljujući sloganc. Sta on to radi? Potpuno odlučno i potpuno otvoreno on podgreva mržnju. Cini sve što jc u njegovoj moći da vas natcra da počnete da mrzite neke strancc koji scbc nazivaju fašistima. Čudna jc to stvar, pomislio sam, biti poznat kao ‘gospodin taj-i-taj, poznati antifašista’. Čudan zanat taj antifašizam. Ovaj momak, prctpostavljam, zarađuje za život pišući knjigc protiv Hitlcra. Ali šta je radio prc nego što sc Hitler pojavio? I šta će raditi ako Hitlcr ikada nestane? Ista pitanja se, naravno, odnose i na lckare, detektivc, lovcc na pacovc i tako dalje. Ali promukli glas je nastavljao, a onda mi je palo na pamet. On stvarno tako misli. Ne glumi — oseća svaku reč koju izgovara. Pokušava da unese mržnju u publiku, a to nije ništa prema mržnji koju on oseća u sebi. Svaki slogan koji izgovara za njega je jevanđelje. I da ga razrežete 1 otvorite, sve što biste unutra našli bilo bi đemokratija-fašizam-demokratija. Bilo bi žanimljivo poznavati ovakvog momka u privatnom životu. Ali, ima li on privatni život? Ili samo ide sa platforme na platformu, raznoseći mržnju? Možda su mu čak i snovi slogani. 145

D ž o riiž O rv c l Posmatrao sam publiku iz zadnjeg reda, što sarn bolje mogao. Ako maio razmislite o tomc, pretpostavljam da mi koji ćemo izaći u zimsku noć da scdimo u dvorani punoj promajc i slušamo predavanjc u Kdubu čitalaca Lcft (mislim da i ja imam pravo na ovo ‘mi’, pošto sam i sam to povremeno radio) imamo određeni značaj. Mi smo revolueionari Vest Blcčlija. Na prvi poglcd, nc izgleda obcćavajućc. Paio mi jc na pamct, dok sam poglcdorn preiazio po prisutnima, da je samo njih šcstoro razumclo ono o čemu je prcdavač govorio, iako se sada već više od pola sata obrušavao na Hitlera i nacistc. Uvck jc tako sa susrctima ovc vrstc. Ono što sc nc menja jc đa polovina Ijuđi dođe bez ikakvc prcdstave o čemu se tu uopšte radi. U svojoj stolici kraj stola Vičct jc posmatrao prcdavača sa osmchom ođuševljenja, a iicc mu jc pomalo nalikovalo na Ijubičasti gcranijum. Unaprcd stc mogli čuli govor koji je izgovorio kada jc pređavač sco •• istc rcči koje izgovara na kraju prcdavanja sa projcktorom slajdova, prcpun rcči bcz ikakvog značaja: ‘Izrazimo irašu zalivaluost •- izražavajući mišljenje svih nas --- najinlcresanlnije — dao nam jc vciiku tcrnu za razmišljanje....izuzctiio podsticajno vcče!’ CJospodica FvTins je sedcla vcoma uspravijcna u prvotn redu, sa glavom malo nakrivljcnotn na jcdnu stranu., kao ptica. l’rcdavač jc izvadio komad papira ispod visokc čašc i pročitao statistiku o stopi samoubistava u NcmaČkoi. Poglcdom na dugi, lanki vrat gospođice Mins, mogli stc vidcti da nije srcćna zbog toga. Da li jc imaprcđivala svoj um, ili nc? Kada bi samo mogla da shvati o čcmu sc tu radil Druge dvc su scđcle kao dve porcije pudinga. Porcd njih, mala žcna crvcne kosc plela jc džeinpcr. icdna kiot, dvc frket, ispusti jcdnu, pa poveži dvc zajedno. Predavač je opisivao kako naeisti, zbog izdajc, odsecaju Ijudima glave, a ponckad ih đžclat i upuca. U publict jc bila još jcdna žena, devojka tamne kose, jedna od nastavnica u državnoj školi. Za razliku od ostalih, ona je zaista slušala, sedela je napred usredsrcdivši svoje velike oči m. predavača, malo otvorenih usta, upijajući sve. Odmah iza nje, sedela su dvojica starijih momaka iz obiasne Laburističke partije. Jedan je bio sedokos, kratko ošišan, a drugi je bio ćelav i 146

U BORBI ZA VAZĐUH imao oklcmbešcnc brkove. Obojica su bila u kaputima. Znate taj tip ijucii. U Laburističkoj partiji su od samog počckta. Životi su im posvećeni pokretu. Dvadeset godina su na crnoj Usti poslodavaca, a još deset gnjave Savet da učine nešto protiv reccsije. Iznenada se svc promcnilo, stari stavovi Laburističke partije više ne vrcde. Našli su se bačeni u međunarodnu politiku — Hitlcr, Staljin, bombe, mitraljezi, gumeni pendreci, osovina Berlin-Rim, Narodni front, Antikomintcrnistički pakt. Nc mogu više ništa da uhvatc ni za glavu, ni za rcp. Odmah isprcdmcne jc scdeo oblasni ogranak Komunističke partijc. Sva trojica su bili veoma mladi. Jcdan od njih je imao novca i radio nešto u kompaniji za nekretninc Hesperiđi. U stvari, verujem da je on nećak starog Krama. Drugi jc službcnik u jcdnoj od banaka. On mi povremeno unovčava čckove. Dobar dečko, okruglog, veoma mladog, radoznalog lica, plavih očiju kao bcba i kosc toliko svetle da biste pomislili da je na nju stavljao hidrogen. lzgledao jc kao da ima sedamnacst godina, mada ja pretpostavljam da jc imao dvadeset. Nosiojejefti.no, plavo odclo i svctloplavu kravatu, koja mu sc slagala uz kosu. Porcd ove trojice, scdeo jc još jcdan komunista, ali ovaj je, čini mi sc, drugačija vrsta koinuniste. On nijc komumsta u potpunosti, jcr jc pripadao onomc što nazivaju trockistiina. Oslali su se obrušili na njcga. On je čak i mlađi, vcorna mršav, veoma taman dečko ncrvoznog izglcda, pametnog lica. Naravno, Jcvrejin. Ova četvorica su prcdavanjc pratili potpuno drugačijc od ostalih. Znaii ste da ćc odmah skočiti kada dođc vrcmc za postavljanje pitanja. Vcć stc mogli da primctitc da sc vrpoljc. A rnali trockista sc prebacivao sa jeđnog dela stražnjice na drugi, nervozno iščckujući da postavi pitanjc prc ostalih. Prestao sam*da slušam ono što jc prcdavač trerrutno govorio. Ali postoji više načina da pratite nešto, osim da slušate. Na trenutak sain sklopio oči. Efekat je bio neobičan. Činilo mi se da momka mogu da vidim bolje kada samo slušam njegov glas. Bio je to glas koji je zvučao kao da bi tako mogao da nastavi cele dve sedmice, bez zaustavljanja. Zaista je jezivo posedovati jednu 147

Džordž Orvel vrstu ljudskog vergla koji vas čitav sat zasipa propagandom. Isla sivar se neprekidno ponavijala — mržnja, niržnja, mržnja. Hajde da se svi zajcdno udružimo i dobro rnrzimo. Neprckidno. Daje vam osećaj da se ncšto dešava unuiar vašc lobanje i da vam sc zakucava u rnozak. Ali, na trcnutak, sklopljemh očiju, uspco sam da zamenim ulogc sa njim. IJšao sam u njcgovu giavu. Bio je to jcdinstvcn doživljaj. Na trenutak sam bio unutar njega, moglo bi se reći da sam zamalo bio on. U svakom slučaju, osećao sam ono što i on. Vidco sam viziju koju jc i on giedao. A to nijc bila vrsta vizijc o kojoj bi se rnoglo razgovarati. Ono što je uglavnom govorio bilo je da nam je Hitler za vratorn i da sc svi moramo udružiti i dobro mrzcti. Ne ide u detaljc. Ostavlja sve u podnošljivom obliku. Aii ono što je vidco, bilo jc potpuno drugačije. To jc siika na kojoj sc vidi kako on ljudima razbija iica ključcm za matice. Fašistička liea, naravno. Znam dajc to ono u štaje glcdao. To sam i ja video na sekund ili dva, dok sam bio u njemu. Tras! Pravo u ccntar! Kosti sc lomc kao ljuskc od jajcta, a ono šlo jc pre jednog minuta bilo iice, sada je samo jcdna vciika grudva džcma od jagoda. 'l'ras! Još jedno licc! 'lb jc ono šio jc u njcgovom umu, ustajanjc i spavanjc. A šlo jc višc razmišijao o tomc, to rnu sc sve više sviđaio. 1 svc jc u rcdu, jor jc stmskao lica koja su pripadaia fašistima. Svc stc to tnogli čuti u touu njcgovog glasa. Ali zašto? Najvcrovatnijc objašujenjc je zato što jc upiašen. Svaka osoba koja razmišija jc danus ukočcna od stralia. To jc samo rnomak koji jc dobio đovoljno prostora da bude malo uplašcniji od drugih. Hitlcr nam je za vratom! Brzo! Hajdc da svi zgrabimo ključ za maticc t udružimo se, pa ako smrskamo dovoljno iica, oni ncće smrskali naša. Udružite sc, izaberite svog vođu. Hitler je crn, a StaIjin beo. Ali mogio bi biti i suprotno, jcr su u umu ovog rnaiog momka i Hitler i Staljin isto. Ijedan i drugi ozrtačavaju kljnčeve za matice i smrksana lica. Rat! Počeo sam ponovo da razmišijarn o njemu. Uskoro će započeti, to je sigumo. Aii. ko se piaši rata? To je kao da kažete, ko se pJaši bombi i mitraljeza? T i se plašiš’. govonte. Da, piašim se, baš

UBORBIZA VAZDUH kao i svi oni koji su ih viđeli. Ali nije rat taj koji je važan, nego ono što dolazi posle rata. Svet u koji smo klizili, ona vrsta sveta u kojem vlada mržnja, svet u kojem vladaju slogani. Obojene košulje, bodljikava žica, gumeni pendreci. Tajne ćclije gdc clcktrično svetlo gori i danju i noću i đctektivi koji vas posmatraju, čak i kada spavate. Povorke i plakati sa ogromnim licima, milion ljudi koji kliče svom vođi dok se ne zagluše u pornisli da ga zaista obožavaju. A sve to vreme, ispod površinc, oni ga mrzc toliko da žele da povrate od muke. Sve to će se dogoditi. Ili neće? Nekib dana znam da je tako nešto nemoguće, drugih dana znam da je neizbežno. Ovc noći, u svakom slučaju, znao sam da će se dogoditi. Sve se čulo u glasu malog predavača. Zato, rnožda, nakon svega, postoji značaj u ovoj malccnoj grupi koja jc izašla u zimsku noć da sluša ovakvo prcdavanjc. Ili onih pet ili šest, koji su mogli da shvate o čemu se ovde radi. Oni su jednostavno predstraža ogromne vojskc. Oni su oni dalckovidi, prvi pacovi koji ćc primctiti da brod tonc. Brzo, brzo! Fašisti dolaze! Momci priprcmitc ključcvc za maticc! Smrskajtc druge ili ćc oni smrskati vas. Toliko smo prcstravljeni od budućnosti da skačemo pravo u to, kao zcc koji ulećc u čcljust boc konstriktora. A šta ćc sc dogoditi sa momcima kao što sam ja kada u Engleskoj dobijcmo fašizam? Istina jc da sc vcrovalno ništa značajno ncćc promcmti. Sto sc tičc prcdavača i one čctvorice komunista u publici, da, za njih ćc sc mnogo šta promeniti. Oni će smrskavati lica, ili će njihova lica biti smrskana, u zavisnosti od toga ko pobeđuje. Ali obični, osrednji momci kao ja nastaviće kao i obično. A opct, to mc piaši — kažem vam da me plaši. Upravo sam počeo da se pitam zašto, kada je predavač prestao da govori i seo. Cuo se uobičajeni, šuplji zvuk aplauza koji se dobije kada u publici sedi samo petnaestoro Ijudi, a onda je stari Vičet izgovorio ono što je imao i pre nego što ste mogli da izgovorite ‘piksla’, sva četiri komunista su bila na nogama. Oni su se prepirali dobrih desetak minuta, pri čemu su se čule stvari koje niko nije razumeo, kao što je dijalektički materijalizam i sudbina proleterijata i šta je Lenjinrekao 1918. Ondaje predavač, koji je otpio 149

Džorc!/. Orvc! rrmio vode. ustao i dao kratak rczinic, koji je natcrao trockistu da sc vraii na svoju stolicu, ali jc zadovoljio prcostalu trojicu, a prepirka sc nczvanično nastaviia još ncko vrcrnc. Niko od preostalih nije pričao. Hilcia i ostale zbrisale su u trcnutkn kacia se predavanje završilo. Vcrovatno su sc uplašile da ćc sc prikupljali pniozi za zakup dvorane. Mala žcna crvenc kose je ostaia da dovrši red. Mogii ste da jc eujetc kako šapćući broji petlje, dok su sc ostali svađali. A Vičct jc sedco i zadovoljno sc stncškao ostalima koji su govorili i mogli stc ga videli kako razinišlja kakoje sve ovo bilo zanimJjivo i kako pamti •— dok jc đcvojka tanmc kosc otvoreni'n usta prciazila pogledom sa jedne osobe na drugu, a stari laburisla koji jc sa svojim opuštenim brkovima i kaputom navučcnim do ušiju višc lieio na foku, sedco i posmatrao ih, pitajuei sc o čcmu sc 'u, đođavoiii, radi. A onda sam, napokoii, ustao i počco da ohlaeini kaput. l’repirka jc prerasia u privalnu svadu izinedu nialog trockislc i nu.nika svelle kose. Svadali su sc uko loga da li sc, ako i/.bije rat, treba prikljueiti vojsci. Dok sam proiazio i/.među rcđova stoliea, sveflokosi mi sc obnd.io: „(iospodinc, Boiiiing! Obialito pažnju. Ako izbijc tai i ako dobijcnio pnliku da jcdnom za svagda i.i/.bijcmo iašizam. zar se nc bisic boriliV Mislim, đa stc mladk' Prctpostavljam <la jc nuslio da iniaiu šczdcsc! gouina. „Možctc sc kladili da nc bih“, odgovono sarn. „Posicdnji put sarn morao da prođcm kroz lunogo toga.“ „Aii da bismo ra/bili fašizam!iC ,,(j,... faši/am! Ako mcnc pitatc, vcć je bbo dosla ro/bijanjaA Maii trockista je uskočio sa socjjai-p;itriotizmcnt i izdajslvom radnika, ali su ga ostali prekinuli. „Ali, vi mislitc ita I9N. To je bio ohićni. imperijalisdeki ral. Ovoga puta jc drugaeije. Obratite pažnju. Kada čujete Šta se dcšava n Mcmaćkoj I o Loneentraeionim logorirna i riaeistimi' koji urku Ijiulc gumcnim peudrecima i tcraju Jevreje da jtdni dvugima pliuju n. iicc — zar varn od toga ne uzavrc krv?‘* J5C

U BORBfZA VAZDIJH Uvek će se pozvati na uzavrelu krv. ista rečcnica se, scćam se, ponavljala i tokom rata. „Moja uzavrela krv se ugasila 1916.“, rckao sam mu. ,,A i tebi će, kada vidiš na šta smrdi rov.“ A onda mi se u trenutku učinilo da ga vidim. Kao da ga do tog trenutka nisam vidco kako treba. Veoma mlado, radoznalo lice (možda je pripadalo školarcu dobrog izgleda) plavih očiju i kose boje kučine, zurilo je u mene i na trcnutak su mu u očima bile suze! Osećao sc snažnim kao i svi drugi kada je govorio o nemačkitn levrejima! Ali, u stvari, znao sam šta oscća. On jc snažan momak, vcrovatno igra za ragbi tim bankc. Ima i mozga. A cvo ga, bankarski službcnik u prcđgrađu u kojem jc i bog rekao ‘laku noć’, scdi iza injem pokrivenog prozora, unosi cifrc u glavnu knjigu, broji gomiic poruka, ulizujući sc mcnadžcru. Oscća da mu život propada. A onda se, iznenada, u ccloj Evropi dešava nešto veliko. Granate padaju prcko rovova, a talasi pešadije napadaju kroz oblake dima. Vcrovatno se ncki od njcgovih prijatcija borc u Spaniji. Naravno, on krade za potrebc rata. Kako možetc da ga krivite? Na trenutak sam imao poscban osećaj da ini jc sin, štojc, kada pogledatc godinc, mogao da bude. A ja sam razmišljao o onom vrclom avgustovskom danu, kada je dcčak koji jc prodavao novine zakucao plakat ENGLESKA OBJAVILA RAT NEMAČKOJ, a mi, svi odcvcni u bele kcccljc, pojurili na trotoar i odušcvljeno klicaii. „Slušaj, sinko“, rckao sam, ,,sve pogrešno shvataš. Te 1914, nn smo mislili da ćc rat biti slavan. E, pa nijc bio. U pitanju jc bio sarno prokieti nered. Ako ponovo dođe, drži se izvan njega. Zašto bi dopustio da ti tcio napunc oiovorn? Cuvaj ga za neku dcvojku. Misliš da je rat samo hcrojstvo i optužbe za ratnc zločine, aii ti ja kažcm da nije tako. Danas nemaš borbe bajonetima, a i kada ih imaš, to nije onako kako ti to zamišljaš. Ne osećaš sc kao heroj. Znaš samo da nisi spavao tri dana, da smrdiš kao tvor, da se upišavaš od straiia, a ruke su ti toliko hladne da ne možeš da držiš pušku. Aii ni to nije važno. Važne su stvari koje se dešavaju posie rata.“

Džordž Orvcl Naravno, nisarn ostavio nikakav utisak. Samo misle da niste savremeni. Mogao sam jednako da stojim na vratirna kupleraja i da delim pamnete. Ljudi su počeii da se razilaze. Vičet je vodio predavača svojoj kući. Tri. kotnuniste i mali Jevrejin krenuli su zajedno i opet počeli da pričaju o proleterskoj solidarnosti, dijalcktici dijalektike i šta je rekao Trocki 1917. Stvarno, svi su oni isti. Bila je vlažna, rnirna i vcoma tamna noć. Činilo se da lampe vise u tami kao zvczdc, ali nisu osvetljavale put. U daljini stc mogli čuti vozove kako tutnjaju Glavnom ulicom. Zcleo sam da popijcm nešto, ali jc bilo skoro dcsct sati a najbliža gostionica je bila udaljcna oko osamsto mctara. Osim toga, želeo sam da porazgovaram sa nckim na način na koji to niožele učiniti u gostionici. Bilo jc intercsantno kako mi jc mozak cclog dana bio aktivan. Delimično je, naravno, rczultat toga bila njcgova neaktivnost, a delimično novi, veštački zubi, koji su ine na ncki način osvcžili. Cclog dana sam prcmišljao o buđućnosti i prošlosti. Zclco sam da razgovaram o lošim vrcmenima koja ćc, ili doći, ili ncće, o sloganima, obojenim košuljama i organizovanim Ijudima iz istočne Evropc koji dola/.c da obore staru Englesku na leda. Bilo bi uzaludno da pokušam da razgovaram sa Hildom. Izncnada mi jc palo na pamet tla odem i potražim starog Portcusa., mog prijatclja koji ostaje budan do kasno. Porteus jc penzionisani dircktor državnc školc. Zivi u sobama kojc su, na svu srcću, u nižciu delu kuće, u starom dclu grada blizu crkve. On je, naravno, neženja. Takvu vrstu Ijudi nc možctc zamisliti u braku. Zivi sasvim sam sa knjigama i lulom, a zapošljava žcnu koja mu sređuje kuću. On je od onih uČenih momaka koji poznajc grčki i latinski, pocziju i slične stvari. Prctpostavljam da, ako oblasni Klub čitalaca Left predstavija napredak, stari Porteus zastupa kulturu. Ni jedno ni drugo nema uticaja u Vest Blečliju. U maloj sobi u kojoj je stari Porteus seđeo i čitao tokom cele noći, bilo je upaljeno svetlo. Kada sam pokucao, kao i obično je lšetao napolje, sa lulom između zuba 1 prstima među listovima knjige, kako 152

U BORBI ZA VAZDIJH bi znao gde je zastao. On jc čovek upadljivog izgleda, veoma visok, sa kovrdžavom, prosedom kosom i tankim. sanjarskim iieem kojc je malo izgubilo boju, ali jc moglo pripadati i dcčaku, iako jc morao imati blizu šezdcsct godina. Smešno je kako neki od ljudi iz državnih škola i fakulteta uspcvaju da izgledaju kao dcćaci svc do smrti. Ima ncšto u njihovim pokrctima. Stari Porteus je imao načm pokrctanja te svojc glave gore i doie, sa prosedim kovrdžama koje zabaci tako da vas natera da pomislite da je svc vreme sanjario o nekoj pocmi i da nijc svcstan onoga što sc dcšava oko njcga. Nc možcte ga poglcdati a da ne viditc kako svuda postoji trag načina na koji je živco. Državna škola, Oksford, a onda povratak u državnu školu na mesto dircktora. Cco život jc živco u atmosferi latinskog, grčkog i kriketa. Posedujc sve manire. Uvck trosi stari Harisov sako od tvida i stare, sive, flanelskc torbe, za koje voli kad mu govoritc da su 'sramotnc’. Puši lulu i sa poniženjem gleda na cigarcte i, iako prcscdi budan pola noći, kladim sc da svež dočekuje svako jutro. Pretpostavljam da sam sa njegovc tačke glcdišta ja bio prostak. Nisam išao u državnu školu, nisam znao latinski, a nisam ni želco. Ponekad mi kaže da jc štcta što sam ‘neosetljiv na lepotu’, što je, protpostavljam, ljuba/an način cla mi kaže da sam neobrazovan. Bilo kako bilo, ja ga volim. Vcoma jc gostoprimljiv na onaj dobar način, uvck sprcman da vas ugosti i da razgovara satima i uvek ima piće pri ruci. Kada živite u kući kakva je naša, koju manjc-višc pustošc žcnc i dcca, dobro vam dođc ponckad da iz takve atmosfere odete kod neženjc, u neku vrstu atmosfcre u kojoj vladaju knjigc i lula. 1 clcgantni oksfordski osećaj da ništa nijc važno, osirn knjiga i poezije, grčkih statua i osećaj da ništa nije vredno pomena nakon što su Goti opustošili Rim — ponekad jc i to uteha. Ponudio mi je da sednem u staru, kožnu fotelju kraj vatre i nasuo nam viski i sodu. Nikada nisam bio u njegovoj dnevnoj sobi, a da ona nije bila ispunjena dimom iz lule. Plafon je skoro crn. IJ pitanju je mala soba čiji su ziđovi potpuno prekriveni knjigama do plafona, sve osim vrata, prozora i prostora iznad kamina. Red starih lula od 1 5 3

Džordž Oivel ružinog drveta, koje >m sve bile prljave, nekoliko grekih srebrnjaka, tcgla sa duvanom sa grbom starog Proteusovog kolcdža na scbi i mala zcmljana lampa, koju jc, kako mi jc rckao, iskopao na nekoj planini na Siciliji. Duž celog okvira kamina nalaze se fotografijc grčleih statua. Na sredini je jedna velika slika na kojoj jc žcna sa krilima, ali bcz glave, koja izglcda kao da je krcnula da pojuri za autobusom. Sećam se kako je stari Porteus bio šokiran kada sam je video po prvi put i kada sam ga, ne znajući boljc, pitao zašto joj nisu stavili glavu. Portcus jc počeo ponovo da puni svoju lulu duvanom iz tcgle na okviru kamina. ,,0na nctoierantna žena na spratu je kupila radio“, rekao jc. ,,'Nadao sam sc da ću ostatak svog života provcsti bcz bukc koju proizvodc te stvari. Prctpostavljam da višc niko ništa nc možc učiniti? Da li, kojim slučajcm, znatc kakav jc pravni položaj?“ Rckao sarn mu da niko ništa nc možc učiniti. Višc mi sc sviđa knko on, na oksfordski način, kažc 'nctolcrantna’ i to rnc jc 1938. zagolicalo da nađem neku primedbu za poscdovanjc radija u kući. Portcus jc šctao gore-dole na njcgov, sanjivi način, sa rukama u džepovima svog kućnog mantila, sa lulom tneđu zubima i skoro jc islog trenulka počeo da priča o nekom /akonu piotiv muzičkih lristrumcnata koji je usvojen u Atini u vrcme Pcrikki. Uvck jc tako sa starim Porteusom. Svi njcgovi razgovori su o stvarima kojc su sc dogodile prc višc vckova. Kakav god razgovor da pokrcnctc, on sc uvck vrati na statuc i pocziju, na Clrkc i Rimljanc. Ako pomcnctc kraljicu Meri, on će počcti da vatn priča o feničanskim triremama. Nikada nije pročitao savrcmenu knjigu, ođbija da zna i kako se zovu. Nikada nije pogledao ni u jcdne novine, osim u Tajms i ponosno saopštava kako nikada nije bio u bioskopu. Ako izuzmemo nekoliko pesnika kao što su Kits i Vordsvort, on smatra da modcrni svet — a sa njegove tačkc gleđišta savremeni svet su poslednjih dve hiljade godina — nije trebalo da sc đogodi. 1 ja sam deo savremenog sveta, ali volim da ga slušam kada govori. Šeta se među policama i prvo izvuče jednu knjigu, pa drugu, 154

U BORBf ZA VAZDUH pa će vam, tu i tamo, pročitati odlomak između dva dima iz luie i uglavnom će, dok hoda, morati da prevodi sa latinskog ili još nekog jczika. Svc je nekako mirno, iežcrno. Ponialo je kao direktor škole, a u isto vrcmc vas, nekako, umiruje. Dok slušate, niste u istom svetu sa vozovima, računima za gas i osiguravajućim kompanijama. Svud oko vas su hramovi i stabla maslina, paunovi i slonovi, momci u arcni sa mrcžama i trozupcima, krilati lavovi i evnusi, galije i katapulti, gcnerali sa mesinganim oklopima koji galopiraju na svojim konjima prcko vojničkih štitova. Čuclno je što se vezao za momka kakav sam ja. Ali jcdna od prcdnosti toga što stc clcbeo jcstc što sc možcte uklopiti u bilo koje društvo. Osim toga, kada su u pitanju bczobraznc pričc, nalazimo sc na zajcdničkom terenu. One su jcdna od modcrnih stvari do kojih rnu je stalo, iako one, kako mc uvek podscća, nisu modcrnc. Kada su one u pitanju, onda je poput usedelicc. IJvek ispriča priču na ncki uvijcn način. Ponckad će izabrati nckog latinskog pesnika i prevoditi bczobrazne rirnc, ostavljajući rnnogo toga vašoj mašli na volju, ili će dati nagoveštajc o privatnim životima rimskih carcva i stvari kojc su sc dcšavale u hramovima Astarota. Čini se da sn bili ncki loš svet, ti Grci i Rimljani. Stari Portcus je imao fotografijc zidnib slika negde iz italije, od kojih bi vam se digla kosa na glavi. Kada mi jc dosta poslovnog i porodičnog života, razgovori sa Portcusom mi često pričinjavaju vcliko zadovoljstvo. Ali večeras mi se nije tako činilo. Moj um jc i dalje bio zaokupljen istom temom kojom jc bio zauzet tokom cclog dana. Baš kao 1 sa prcdavačcm u Klubu čitalaca Lef't, nisam sasvim slušao ni šta mi Porteus govori, samo sam čuo zvuk njcgovog glasa. Ali, dok mi sc predavačcv glas uvukao pod kožu, to nije bio siučaj sa glasom starog Portcusa. Bio jc isuvišc miran, isuviše oksfordski. Naposlctku, kada jc bio usrcdreči, prekinuo sam ga i rekao: „Recite mi, Porteuse, šta mislite o Hitleru?" Stari Porteus se naslonio na svoj vižljasti, blagonaklon način, sa laktovima na okviru kamina i jednim stopalom na ogradi kraj ka- • mina. Bio je to’liko iznenađen daje umalo izvadio lulu iz usta. 155