George Orwell - U borbi za vazduh

Treće poglavlje Džo jc krcnuo u gimnaziju Volton dvc godinc prc mcnc. Nijcdan od nas nijc krenuo tamo dok nismo napunili dcvct godina. To jc značilo vožnju biciklima od četrnacst i po kilomctara ujutro 1 uveče, a rnajka jc bila prestravljena šlo jc nroraia da nas pusti da učeslvujemo u saobraćaju, koji jc u to vrcmc uključivao mali broj automobila. N'ckoliko godina smo išli u školu za dame, koju jc vodila stara gospođa l laulet. Tamo jc išla vcćina dccc trgovaca, kako bi ih sačuvali od sramotc i poružcnja od odiaska u intcrnat, iako su svi znali da je Majka Haulet bila matora varalica i više nego bcskorisna kao učilcljica. Imala jc prcko scdamdcset godina, bila skroz gluva, jedva da jc mogla da vidi kroz naočare, a svc što jc imala od oprcmc bio jc štap, tabla, nekoliko raskupusanih knjiga gramatike i nekoliko desctina smrdljivih škriijaca. Umcia jc da sprovcdc disciplinu mcdu dcvojčicama, ali su joj sc dcčaci jcdnostavno smcjaii i zabušavali kad god im sc htelo. Jednom je izbio strašan skandal, kadajcjcdan dcčak zavukao ruku jcdnoj dcvojčici pod haljinu, što, u to vremc, nisarn shvatao. Majka Haulet jc uspela svc da zataška. Kada učinitc nešto zaista loše, njcna formula jc bila da kaže: „Ispričaću tvorn ocu“, i u veoma retkim slučajevima tako bi i učinila. Ali i mi smo bili dovoljno mudri da primetimo da se ne usuđuje čcsto da postupi na taj način, a ako bi i krenula na vas štapom, bila je toliko stara i nespretna, da jc lakoća bila sagnuti se. 56

U BORBI ZA VAZDUH Džo jc imao samo osam godina kada jc dospco tamo sa grupom kavgadžija koji su scbc zvali Crna ruka. Vođa im je bio Sid Lavgrov, mlađi sedlarov sin, koji jc imao oko trinaest godina, tu su još bili sinovi dvojice trgovaca, potrčko iz pivare i dvojica mornaka sa farme koji su potiekad uspevali da umaknu poslu i da zbrišu sa ovom grupom na nekolilco sati. Momci sa farme su bili prave gromade, koji su prerasli čakšire od rebrastog somota, veoma upadljivih akcenata i uglavnom su sa visinc gledali ostatak družinc, ali su ih tolcrisali zato što su znali dva puta višc o životinjama od ostalih. Jcdan od njih, kojcm jc nadirnak bio Džindžer, povrcmeno jc uspcvao rukama da ulovi zcca. Kada bi video zeca kako leži u travi, obrušio bi se na njega kao orao. Postojala je velika društvena raslojenost. izmcdu sinova prodavaca i sinova radnika i pomoćnika na farmama, ali lokalni dcčaci nisu obično na to obraćali pažnju, svc dok nc napunc šcsnacst godina. Družina jc iinala tajnu lozinku i ’tcško iskušcnjc’, kojc jc podrazumcvalo da sc posečetc po prstu i da pojcđcte crva, a scbc su prcdstavljali kao zastrašujućc dcspcradosc. Sigurno su uspcvali da oko scbc stvaraju ncprilikc, da razbijaju prozorc, jurc kravc, otkidaju bravc sa vrata i kradu voćc u ogromnim količinama. Ponckad su zimi, kada bi irn farmeri to dozvolili, uspeval i da pozajmc par omčica i odu da love pacove. Svi su imali katapultc i praćke i svi su štcdeli da kupe pištoljc kakvi su se koristili u salunima, koji su tih dana koštali pet šilinga, ali irn uštcđcna suma nikada nijc prclazila tri penija. Tokom leta su obično išli u ribolov i krađu ptičjih gnczda. Kada jc Džo došao kod gospođc Haulct, uspcvao jc da pobcgnc iz školc bar jednom ncdcljno, a uspevao je čak, kada je otišao u gimnaziju, da beži jednom u dve sedmice. U gimnaziji je postojao jedan dcčak, sin aukcionara, koji jc mogao da podražava bilo čiji rukopis i za jedan peni bi krivotvorio pismo od vaše majke u kojem je pisalo da ste juče bili bolesni. Naravno, ja sam izgarao od želje da se pridružim Crnoj ruci, ali me je Džo uvek držao podalje, govoreći da irn ne treba neka tamo dečurlija da im se mota okolo. 57

Džorđž Ot vel Ono što me je naročito privlačilo bila je pomisao da idem na pccanje. Sa osam godina još nisam bio na pccanju, osim sa mrežom od penija, kojom se ponekad može uhvatiti gregorac. Majka se uvek plašila da nas pusti negdc u blizini vode. ’Zabranjivala’ je pecanje na način na koji su roditeiji u to vrcme ’zabranjivaii’ skoro svc, a ja još uvck nisam shvatao da odrasli baš i nc moraju svc da vidc. Ali pomisao na pecanje me jc uzbuđivala do luđila. Mnogo puta sam prolazio porcd ribnjaka na farmi Mil i posmalrao kako sc mali šaram praćakaju na površini vodc. Ponckad bi, pod drvctom vrbc u uglu, ogromni šaran u obliku dijamanta, koji je u mojim oĆima izgledao ogromno — prctpostaljvarn da je bio dug petnacst ccntimctara — izncnada iskočio nad površinom vodc, progutao bi larvu. insckta i ponovo zaronio. Satc sam provodio nosa priljubljenog uz izlog Vaiasovih iz Glavnc ulice, gdc su sc prodavali pribor za pccanjc, puškc i bicikli. Tokoin letnjih jutara ležao sam budan i razmišljao 0 pričama kojc mi je Džo ispričao o pecanju, kako se meša testo za hlch, kako mamac zaigra i polone pod vodu, a onda osetiš kako se štap savija i kako riba tr/.a. lma li ikakvc svrhe pričati o tomc, pilao sam sc - o jcdnoj vrsti čarobnog svctia koje su ribe i pccanje imale u očima jcdnog dctetaV Neka deca isto osećaju prcma puškarna 1 pucanju, neka to osećaju prema motorciklima ili avionima ili konjima. To nijc stvar koja se možc objasnil i ili racionalizovati, ona jcjednostavno čarobna. Jednogjutra— bio jc juni, aja sam imao oko osam godina — znao sam da ćc Džo pobcći iz školc i ot ići na pecanjc, pa sam odlučio da ga pratim. Na neki način, Džo jc prctpostavio o černu razmišljam, pa sc obrušio na mcnc dok smo sc oblačili. „Pazi ovamo, mali Džordžc! Da ti nije palo na pamct da ćcš ići sa družinom đanas. Ima da ostancš kod kućc.“ ,,Nc, nisam. Nisam ni pomislio na to.“ „Jesi, pomislio si! Mislio si da ćeš ići sa družinom.“ „Nisam!“ „Jesi, pomislio si!“ ,,Nisam!“ 55

U BORBI ZA VAZDUH „Jesi, pomislio si! Ostaješ kod kuće. Nc želimo oko sebeprokletu dcčurliju Džojc naučio reč ’prokieti’ i uvckje koristio. Otac ga je jednom čuo i zakleo se da će Džoa ubiti od batina, ali kao i obično, nije to učinio. Nakon doručka, Džo je krcnuo biciklom, sa torbom za knjige i giinnazijskom kapom, pet minuta ranijc, kako jc obično čimo kada je planirao da zbriše iz školc, a kada je bio rcd na menc da krenem ka školi Majkc Haulet, išunjao sam se i skario na stazi iza baštc. Znao sam da ćc družina otići na ribnjak na farmi Mil, pa sam rešio da ih pratim, makar me ubili zbog toga. Verovatno bi me prebili, pa verovatno ne bih došao kući na večcru, a onda bi majka saznala da sam pobcgao iz školc, pa bih dobio nove batinc, ali mc nijc bilo briga. Očajnički sam želeo da odem na pecanje sa družinom. Razmišljao sam unapred. Dao sam Džou dovoljno vrcmcna da odc zaobilaznim putcm i dođc puteni do farmc Mil, a onda sam krenuo stazom i išao rubom livada sa druge stranc živice, kako bih stigao do ribnjaka prc ncgo što bi mc družina uočila. Bilo jc divno junsko jutro. Ljutići su mi dopirali do kolcna. Oscćao sc i dašak vctra koji jc njihao vrhove brcstova, a vcliki zcleni oblaci od lišća su bili meki i nežni, kao svila. Bilo jc dcvct ujutro, ja sam imao osam godina, a svuda oko mcnc jc vladalo rano lcto, sa vclikom, upletenom živicom u kojoj su još uvck cvetalc divljc ruže, a pramenovi mckog, belog oblaka su lebdcli nad mojom glavom, dok su sc u daljini vidcla niska brda i mutne plavc šume oko Gornjeg Bajnfelda. A mene nije bilo briga ni za šta od toga. Mislio sam samo na zelcni ribnjak i šaranc i družinu sa udicama, uzicama i testom za hieb. Izgledalo mi jc kao da se oni nalaze u raju, a ja treba da im se pridružim. Uskoro sam uspco da im se prišunjam, bilo ih jc četvorica: Džo i Sid Lavgrov, potrčko i sin jos jednog prodavca, mislim da se zvao Hari Barns. Džo se okrenuo i ugledao me. ,,Isuse“, rekao je. ,,Dete.“ Prišao mi jc brzo kao mačak koji će započeti tuču. „Znači ti si! Sta sam ti rekao? Odma’ da si se vratio kući “ Ni Džo ni ja nismo izgovarali slovo ’h’ kada bismo bili ljuti. Odmakao sam se od njega. 59

Džovdž Orvcl „Neću d’ idem kući.“ ,,’Oćeš.“ „Lščupaj mu uši, Džo“, rekao je Sid. ,,Ne žclimo da narn se ovuda motaju klinci:“ ,,’O’š d’ idcš kući“, rckao jc Džo. ,,Ncću.“ „Dobro, dečko. Dobrooo!“ Onda je krcnuo na mcnc. Narednog trena me jc jurio, zadajući mi udarac za udarccm. Ali nisam pobcgao od ribujaka, jcr sam trčao u krugovima. Naposletku mc jc uhvatio i oborio na zemlju, a onda mi jc kleknuo na nadlakticc i poeco da mi zavrće uši, što rnu jc bio omiljeni način da me lnuči i ujctino ono što nikako nisam podnosio. Do tada sam vcć emizdrio, ali i da'rjc nisam irnao nameru da popustim i obećam da ću sc vratiti kući. Zeleo sam da ostancm i peeam sa đružinoni. A onda su odjcdnom ostali stali na rnoju stranu i rckli Džou da ustane i da mc pusti da ostanem ako žciim. Tako sam, naposletku, osiao. Ostali su imali udiec, uzice, plovkc i hrpu tosta za hleb u krpi, a svako od nas jc odsckao po prut vrbe sa drveta u ugiu ribnjaka. Farmerovćt kuća je bila udaljerui oko dvesta mctara i nu.trali stc đa voditc računa da vas nc uglcdaju, jcr matori Brucr nijc voico pecanje. Pccanjc nije imalo nikakvog uticaja na njcga, onjc koristio ribnjak da napoji stoku, ali jc mrzco dcčakc. Ostali su još uvck bili ljubomorni zbog mcnc i ncprckidno su mi govorili da trcba da sc sklonim sa svetla, podsećajući mc da sam još uvck samo klinac i da ncmam pojma o pecanju. Rckli su mi da stvaram toliko bukc da eu oterati svu ribu, iako sam stvarao upola manje bukc od svih njili. Naposletku mi nisu dopustili da scdim pored njih i poslali su me na drttgi kraj ribnjaka, gde je voda bila piića i gde nije bilo senovito. Govorili su da će klinac kao ja samo uzburkati vodu i uplašiti ribu. Poslali su me u lošiji deo ribnjaka, gde riba obično ne bi došla. Znao sam tc. Činilo mi se da instiktivno znam mesta na kojima se riba nalazila. Ipak, naposletku sam pecao. Sedeo sam na travnatoj obali sa štapom 60

U BORBI ZA VAZDUM za pecanje n rukama, dok su muve letele oko mcne, gledajući crveni plovak na zelenoj vodi i bio sam srećan poput kotlokrpe, iako su se tragovi suz.a, pomešani sa prašinom i daljc videli na rnorn iicu. Bog zna koliko smo tarno sedeii. Jutro sc svc više rastczalo, sunccje bivaio svc višc i višc na uebu, a riba još nikome nije zagrizla. I dalje je bio vreo, miran dan, isuvišc je bilo vedro za pecanje. Plovci su plutali na vodi, nc pomerajući sc. Mogli stc vidcti do dna vodc, kao da gicdatc u neku vrstu tarnnozelenog stakla. Napolju, na sredini ribnjaka, mogli ste vidcti ribu kako lcži ispod površinc vode i sunča sc, a ponckad bi u ševaru, u blizini obale naišao daždcvnjak, plivajući uzvodno, a onda bi se nogama oslortio na ševarsku travu, tck provirujući nosoni iz vode. Ali riba nijc grizka. Ostali su i daJjc vikali da grizc, ali jc to bila laž. Vrcrnc se sve više i višc rastezalo, postajaloje svc toplije i toplije, muvc bi vas grizlc, a divlja nana ispod obale je tnirisala kao prodavniea slatkiša Majke Vilcr. Bivao sam svp gladniji, zato što nisarn bio siguran odakle će mi doći večera. Ali sam i. daljc scdco rninro, kao miš, nc skidajući oei sa plovka. Ostaii su mi dali komad testa nc vcći od klikera, rekavši mi da ćc nti to biti (iovoljno, a dugo vrcmena sc nisarn ni ttsuđivao da promenim matrtac na udici, jer kad god bih povukao štap, svi su sc klcli kako sam napravio dovoljno bukc da upiašim svu ribu u krugu od osarn kiiometara. Prclpostavljam da smo biii tamo već dva sata, kada sc tnoj plovak izncnada zadrmao. Znao sam da je to riba. Morala jc biti riba koja je slučajno prolazila i ugledala moj inatnac. Ne postoji pogrcšan. pokrct plovka kada je u pilanju pravi ugriz ribc. Sasvim je drugačiji od naeina na koji se plovak pokrene kada greškorn cirnnctc štap. Narednog trenutka jc plovak brzo zapiivao i skoro polonuo. Višc nisam mogao sam da držim štap. Doviknuo sairi drugirn: ,,Grize!“ ,,Pacovi“, u istom trenutku je doviknuo Sid Lavgrov. Aii narednog irenutka nije bilo nikakve sumnje. Piovak je potonuo ispod površine, još uvek sam ga rnogao videti pod vodom, mutno

D/.ordž Orve! crvenc bojc i osctio sam lcako mi sc štap zateže u ruci. Božc, kakav jc to bio osećaj! Uzica sc trcsla i naprczala, a sa njenc drugc stranc jc bila nba! I drugi su primctili da mi se štap savija i narednog trcnutka su pobacali svojc štapovc i pojuriii obalom do mcne. Strahovito sam povukao 1 riba, vclika srebrnasta riba, ispiivala jc lctcći kroz vazduh. Istog trcnutka svi smo uzviknuli kao da nas ncšto slrašno boli. Riba je skliznula sa udice i pala u divlju natiu, ispod obale. Ali pala je u plitku vodu, odakle se nijc mogla vratiti u đublju vodu i vcrovatno jc na sckund lcžala tamo bcspomoćno, na boku. Džo sc bacio u vodu, isprskavši nas, i zgrabio jc obema rukatna. „U’vatio sam jc“, povikao jc. Narcdnog ircntuka je bacio ribu na travu i svi srno klcknuli kraj njc. Kako smo zurili! Sirota, umiruća životinja sc bacakala, a krljušt joj jc blistala u svim bojama duge. Bio jc to vcliki šaran, dug barosamnaesl centimetara i vcrovatno je tcžio višc od sto grama. Kako smo samo povikali kada smo ga ugledali! Ali narcdnog trcnutka, kao da je senka pala prcko nas. Pogiedali smo uvis i uglcdali malorog Bruera kako stoji i/.nad nas, sa velikim šeširom bio jc lo jedan od onih šešira koji su bili uošlo između cilindra i polucilindra sa štitnicima od kravljc kožc na nogama i debelim štapom od lcskc u ruci. Iztienada smo se naježili kao jarebioe kada im je kobac nad glavama. Prelazio jc pogledoni sa jedtrog na tlrugog. huao jc zla, stani, bczuba usta, a pošto je brijao bradu sa lica, usta su mu izglcdala kao krckalica za oraltc. ,,Sta vi, momci, raditc ovde?“ rckao jc. Nije bilo nmogo pitanja oko toga šta smo radili. Niko nijc odgovarao. „Ima da zapamtite ka’ stc došli da pecate u moj ribnjak4', iznenada jc viknuo, a narcdnog trcnutka se bacio na nas udarajući u svim pravcima. Crna ruka se rasturila 1 rastrčala. Ostavili smo i štapove za pecanje i ribu. Matori Brucr nas je jurio do pola livadc. Noge su mu bile stegnute i nije mogao da trči brzo, ali nas jc nekoliko puta dobro udario pre nego što smo mu pobegli. Ostavili smo ga nasred polja, dok nam je vikao kako zna naša imena i kako će reći našim očevima.

U BORBI Z A VAZDUH Bio sam na začelju i većina udaraca je završila na meni. Kada smo stigli do druge strane živice, imao sam gadne, crvene masnice po iistovirna. Ostatak dana sam proveo sa družinom. Još nisu odlučili da li sam njihov član, ali su tokom tog vremena tolerisali mojc prisustvo. Potrčko, koji jc dobio slobodno jutro zbog nekog lažnog izgovora ili zbog ncčeg drugog, morao je da sc vrati u pivaru. Mi, ostali, otišli smo u dugu šctnju, skrcćući sa stazc na stazu i gurajući se; bila je to šctnja u kakvu dcčaci odlaze kada nisu kod kućc cclog dana, a naročito kada su bcz dozvolc otišli od kuće. Bila je to prva prava dečačka šctnja u kojoj sam bio, potpuno drugačija od šctnji u koje smo išli sa Kcjti Simons. Večerali smo u suvom jarku na obronku sela, punog zarđaiih konzcrvi i divljc mirođijc. Ostali su rni davali po zalogaj svoje večere, a Sid Lavgrov jc imao jcdan pcni, pajc ncko kupio slatkišc za peni, kojc smo podelili izmcđu sebc. Bilo jc vcoma vruće, divija mirođija je snažno mirisala, a zbog gasova kojc su iiarn stvorili slatkiši, podrigivali smo. Naposlctku smo sc uspcntrali prašnjaviin, bcliin putcm do Gornjeg Bajnfelda, verujcni da jc to bilo prvi put da sam išao tim putcm, pa svc do bukovih šuma, tcpihom od mrtvog lišća i velikih, giatkih stabala, koja su štrčala u ncbo da su pticc na višim granama izgledaie kao tačkicc. U to doba stc po šumi mogii da idete kud god stc htcli. Kuća Bajnfeidovih jc bila zatvorcna, višc u njoj nisu čuvali t'azane i u najgorem slučaju biste samo srcli prevoznika kako razvozi tovar drva. Postojalo je drvo koje su posekli, a godovi na panju su naiikovali na metu, pa srno ga gađali kamcnjcm. (3staii su praćkama gađali pticc, a Sid Lavgrov se kleo da jc pogodio zebu, lcoja se zaglavila u račvastim granama drveta. Džo mu je rekao da laže, pa su se posvađali i skoro potukli. Onda smo otišli u dubinu iz koje su vadiii krečnjak, punu naslaga uvelog lišća i vikali kako bismo čuli svoj eho. Ncko je uzviknuo bezobraznu reč, a onda smo svi počeli da uzvikujemo bezobrazne reči koje stno znali, pa. su me ostali zađirkivali, jer sam znao samo tri. Sid Lavgrov je rekao da zna kako nastaju bebe, što 63

Džorđž Orvel je bilo isto kao kod zcčeva, samo što su bebe izlazilc iz žcnskog pupka. Hari Barns jc počeo da urezuje rcč na drvetu bresta, ali mu jc dosadilo poslc prva dva slova. Onda smo prošli oko kućicc Bajntcld hausa. Postojalc su glasine da negdc, u dubinama, postoji ribnjak sa ogromnim ribama, ali sc niko mjc usuđivao da odc tamo, zato što matori Hodžiz, čuvar kućice, koji sc ponašao kao ncka vrsta čuvara, nijc volco dcčake. Kada smo prošli tuda, onjc kopao u svom povrtnjaku porcd kućice. Vrcđali smo ga preko ogradc dok nas nijc otcrao, a onda smo otišli do Ulice Volton i dobacivali uvrcdc vozaču, držcći sc drugc stranc ogradc kako nas nc bi dohvatili svojim bičevima. Osim Ulice Vollon, postojalo jc mcsto kojc jc bilo kamcnolom, a zatim je postaio smctlištc, da bi na kraju zaraslo u grmljc kupina. Tamo su sc nalazilc velikc hrpc zarđalih, starih konzervi, bicikala, tiganja punih rupa i razbijcnih iiaša iz kojih jc rasla trava. Tu smo proveli skoro sat vrcmcna i ubtijali sc od glavc do ptic vadeći iz zcmlje gvozdcnc šipkc, jcr se Hari Barns kleo da ćc kovač u Donjcni Bajnfeldu platiti šcst petnja za čclrdcsct i pci kiloijrtttua starog gvožđa. Onda jc Džo u grmlju kupine pmnttšao gnc/.do uginulog drozda sa ptićima kojima jc tck do pokt i/.raslo pcrjc. Nakon svađc oko toga šta ćcmo da raditno sa njima, izvadili smo ptićc, gadali ilt kitmcnjcm, a onda ih izgazili. Bila su čctivi plića, pa jc svaki od nas imao po jcdno kojc jc izgazio. Vcć sc približavalo vrcmc za čaj. Znali smo da ćc matori Brucr biti podjcdnako dobar kao i njcgovc rcči i da nas čckaju batinc, ali smo vcć bili izgladneli da bismo ostajali dužc. Naposlctku smo krcnuli kući, sa još jcdnim zadatkom prcd narna, jcr, kada smo prolazili porcd bašta, uglcdali smo pacova i jurili ga štapovima, a stari Bcnet, upravnik žclczničkc stanicc, koji jc svakc noći radio u svojoj bašti i ponosio sc njome, razjareno nas je pojurio jcr smo rnu izgazili leje sa crnim lukom. Hodao sam šcsnacst kilometara i nisam bio umoran. Celog dana sam pratio družinu i pokušavao da učinim sve što i oni, a oni su me zvali ’klinac’ i grdili me što su više mogli, ali sam ja na kraju ipak isterao svoje. U sebi sam se divno osećao, bio je to osećaj za koji ne možete znati ukoliko vam se ne dogodi 64

U BORBl ZA VAZDUH — ali ako ste čovek, onda ste taj osećaj povremeno već imali. Znao sain da višc nisam kiinac, najzad sam bio dečak. Sjajan je osećaj biti dceak, jcr možete da lutatc po mostima na kojima vas odrasli nc mogu uhvatiti, da jurite pacovc i ubijate pticc, da bacatc kamcnje, da sc rugatc prevozmcima i izgovaratc bezobrazne reči. To je jedna vrsta snažnog, savršcnog osećaja, osećaja da vam je sve poznato i da se ničega ne bojitc, a svc ima vczc sa kršcnjem pravila i ubijanjcm ostalih stvari. Beli, prašnjavi putcvi, vrcli, znojavi doživljaj odcćc, miris divljc mirođijc i đivlje nanc, bczobraznc rcči, kiscli smrad smctlišta, ukus lošc limunadc, gas od kojcg stc podrigivali, gažcnje malih ptića, osećaj ribe koja trza štap za pecanjc — svc jc bilo đco toga. Hvala Bogu šlo sam muškarac, jcr nijedna žena nikada nijc imala takav osećaj. Matori Brucr jc dovoljno brzo svc razglasio i svima ispričao. Otac jc izglcđao vcoma mrzovoljno, uzco jc kaiš iz prodavnicc i rckao da ćc ’ubiti boga’ u Džou. Ali Džo sc borio, vikao i cimao, tako da na kraju otac nijc mogao ništa drugo ncgo da ga udari nelcoliko puta. Ipak, narcđnog dana ga jc išibao dircktor gimnazijc. I ja sam pokušao da sc borim, ali sam bio isuvišc mali da sprcčim majku da mc prcsavijc prcko lcolcna i istučc kaišcm. Tako sam toga dana tri puta dobio batiuc: jednom od Džoa, jcdnom od matorog Brucra i od majkc. Narednog danaje družina doncla odluku da još nisam pravi član i da ću, naposletku, morati da prođcm kroz ’iskušcnjc’ (to jc rcč koju su izvukli iz priča o indijanskim crvcnokošcima). Veoma doslcdno su insistirali na tornc da zagrizctc crva prc ncgo što ga progutatc. Ipak, pošto satn bio najmlađi, a i zbog toga što su bili Ijubomorni na mene jcr sam jcdini ncšto ulovio, doncli su odluku da riba koju sam ulovio nije bila nešto posebno velika. Normalno, kada sc priča o ulovljcnoj ribi, ona postaje sve veća i vcća, ali je ova moja postajala svc manja i manja, sve dok nisam čuo ostale da govore kako nijc bila veća od belice. Ali nije bilo važno. Pecao sam. Video sam kako plovak tone pod vodu i osetio ribu kako trza, i bez obzira na sve laži koje su ispričali, to mi nisu mogli oduzeti. 65

Četvrto poglavlje Narednih scdam godina, od mojc osme do petnaeste godine, jedino čcga sc scćam bilo jc pccanje. Nemojte misliti da nisarn radio ništa drngo. Samo, kada se osvrnetc na jcdan vremenski period, ispiivaju određcnc stvari svc dok nc zascnc svc ostalc. Otišao sam iz, školc Majkc Hanlct i prcšao u gimnaziju, sa kožnom torbom za knjige i crnom kapom sa žutim trakama. Dobio sam prvi bicikl i nakon dugo vremcna, mojc prvc dugačkc pantalone. Moj prvi bicikl je imao fiksiran točak tada su bicikli sa ncfiksiranim točkovima bili skupi. Kada biste se spuštali na njcmu nizbrdo, stavili bislc nogc na prednji deo bicikla i pustili da sc pcdalc samc od scbc okrcću. To je bila jcdna od karaktcristika ranog dvadesctog veka dečak koji juri nizbrdo sa zabačenom glavom i stopalima podignutim u vazduh. Olišao sam u gimnaziju u strahu trcsući sc kao prul. zbog zastrašujućih priča kojc mi je Džo ispričao o matorom Viskersu (zvao se Viksi), dircktoru, koji jc sigurno bio mali čovek užasnog izglcda, lica nalik na vuka, a u dnu učionice je imao stakleni ormar sa prutovima, kojc bi ponckad izvadio i mahnuo njima kroz vazduh na zastrašujući način. Ali, na moje iznenađenje, išlo mi jc dobro u školi. Nikada mi nije palo na pamet da bih mogao biti pametniji od Džoa, koji jc bio dve godine stariji od mene i maltretirao rne od kada je prohodao. U stvari, Džo je bio potpuni glupan, dobijao je Štapom jednom sedmično i ostajao 66

U BORBI ZA VAZDUH negdc na dnu u školi sve dok nijc napunio šesnaest godina. U dmgom poiugodištu sam dobio nagradu iz aritmetike i iz još jedne čudne stvari koja se ugiavnom odnosila na presovano cveće i bio poznat po nadimku Naučnik. A kada sam napunio četrnaest godina, Viskers mi jc pomcnuo stipendije i Univerzitet u Redmgu. Otac, koji je u to vrcme imao ambicije za Džoa i mcne, bio je veoma zabrinut što bi trebalo da idem na ’koledž’. Okolo jc kružila vcst kako ću ja postati učitelj, a Džo aukeionar. Ali u vezi sa školom ncmam mnogo uspomena. Kada sam se pomcšao sa momcima iz viših razreda, kao što sam to činio tokom rata, zapanjila me jc činjeniea da nikada nisu prevazišli onu zastrašujueu obuku koju su prošli u javnim školama. Ili bi ih slomila, ili bi ostatak svojih života proveli u borbi protiv nje. Tako nije bilo sa đcčacima iz našcg razrcda, gdc su išli sinovi prodavaca i lanncra. Odlazili bistc u gimnaziju i ostajali lamo do šcsnacstc godine, savno da biste pokazali da nisle iz radničke klase, ali jc škola uglavnom bila mcsto sa kojcg stc žclcli da pobcgnctc. Ne biste imali ni iiajmanji osećaj lojalnosti, nikakvog šašavog osećaja prcma starim, siviin zidinama (a biic su dovoljno starc, jcr je škoiu osnovao kardinai Volzi), a nijc postojala ni kravata za cleeakc iz starijih odcljenja, niti školska himria. Polovinu. praznika biste bili prepuštcni sami sebi, jer igranje nijc biio obavezno, a pošto nisu biie eestc, onda stc morali da ih prekidatc. igrali smo fudbal noscći naramcnicc, a iako se smatralo odgovarajućim da, dok igratc kriket, stavite kaiš, svc to vrcmc bistc iiosili svoju uobieajcnu košulju i pantalone. Jedina igra do koje mi je bilo stalo bila je krikct sa palicom, koji smo igrali tokom odmora u dvorištu posutmi šljunkom sa palicom napravljenom od kutije za pakovanje i sa tvrdom lopticom. Ali scćam sc minsa vclike učionicc, rnirisa mastila, prašine, čizama, kamena u dvorištu (koji je nckada služio za pcnjanje, a nckad se koristio se za oštrenje noževa) i male pekare od prekoputa gde su prodavali ’čelzi’, jcdnu vrstu pcciva kojc je bilo dvostruko veće od peciva ’čelzi’ koje dobijete danas (koje se onda zvalo ’lardi basters’ i koštalo pola pemja). Radio sam sve što se

Džordž Orvol radi kada stc u školi. Urezao sairi moje ime na klupi i bio išiban zbog toga — uvck vas išibaju ako vas uhvate, aii jc propisno ponašanjc nalagalo da morate da urežclc svojc imc. Prsti su mi biii. umazani mastilom, grizao sam nokte, pravio strelice od držalje za penkalo, igrao igrc sa kestenima, pročitao tridesctak prostačkih priča, naučio da masturbiram, vređao matorog Bloucrsa, nastavnika engleskog jezika i do besvesti maltrctirao malog Vilija Simiona, pogrcbnikovog sina, kojcg jc škola slornila i koji jc vcrovao u svc što bistc mu rekli. Omiljeni trik nam jc bilo da ga pošaljcmo u prodavnicc da kupi nešto što nijc postojalo. Svc su to bili stari fazoni — poštanska markiea od pcnija za pola pcnija, gumcni čckić, lcvoruki šrafcigcr, kantu sa šarcnim bojama - siroti Vili jc nascdao na svc. Jcdnog popodncva snro linali vcliko godišnjc lakmičcnjc, gde smo ga stavili u kadu i rekli mu da podignc svoje telo držeći se z,a ručkc. Siroti Vili završio je u luduici. Ali raspusti su predstavljali pcriod kada se zaista živelo. Tih dana su sc mogle činiti dobre stvari. Zimi snro znali da pozajmimo par omčica majka nikada ne bi dopustila Džou i mcni da ili držimo kod kuće, zvala ih jc ’gadne smrdljivc stvari’ — i idemo po fannarna i tražimo dopuštcnje da malo hvalaino pacove. Ponekad bi nam dopustili, ponckatl bi nam rekli da se gubimo i govorili nam da smo veća nevolja od paeova. Kasnijc, tokom zimc, pratili bismo vršalicc i nastavljali da pomažcmo u ubijanju pacova kada bi postavili stogovc. Jcdnc zimc, mora da je bilo 1908, Jemza je preplavila, a onda se zalcdila, pa smo sc ncdcljama klizali, a Hcri Barns je na lcdu slomio ključnu kost. U rano prolcćc smo lovili vcvcricc sa štapovima, a kasnijc bisrno se upustili u lov na ptičja gnezda. Imali smo teoriju da pticc nc znaju da brojc i da je u redu ako joj ostavite jcdno jajc, ali smo mi bili okrutne male zveri i ponckad bismo oborili gnczdo na zemlju i izgazili jaja i ptićc. Postojala je još jedna igra koju smo igrali kada su se množile žabe krastače. Obično bismo hvatali krastače, zabili bismo im crevo od pumpe za bicikl u dupe i napumpavali ih dok ne puknu. Takvi su dečaci, ne znam zašto. Leti smo običavali da se odvezemo biciklima do Barford Vira i tamo se kupamo. Voli 68

li BORBt ZA VAZDIJH Lavgrov, Sidov mlađi rođak, udavio sc 1906. Uplco se u travc na dnu, a kada su mu telo izvukli kukama, licc mu je bilo crno kao katran. Ali pccanje jc bilo ono pravo. Mnogo puta smo išli do ribnjaka matorog Bruera, pccali malc šarane i linjakc, jcdnom čak i ogromnu jcgulju, a bilo jc i drugih pojilišta u kojima su sc napajale krave i u kojima jc bilo ribe i do kojih se moglo dopešačiti nedeijom poslc podnc. Ali kada smo dobili bicikle, počcli smo da pecamo na Temzi ispod Barford Vira. Činilo nam sc da jc to ’odrashjc’ ncgo u pojilištima za kravc. Nije bilo farmera koji bi vas oterali, a u Temzi nna vrlo vclikc ribc — ipak, koliko mi je poznato, još nije bilo nikoga ko jc upecao jednu takvu. Zaista, čudan je osećaj koji sam imao prema pecanju — i još uvek ga imam. Scbe nc mogu nazvati pccarošom. Nikada u životu nisam uhvatio l'ibu dugačku šezdeset centimetara, a već je prošlo tridcset godina od kada sam po prvi put držao štap za pccanje u rukama. A opct, kada sc osvrncm, čim mi sc da sc cclo mojc dcčaštvo, od osmc do pctnacste godinc, vrtclo oko onih dana kada smo išli na pccanjc Svaki dctalj jcjasno urezan u nioje scćanjc. Scćam se pojcdinih dana i pojcdmih riba, nc postoji pojilište ih bara koju nc vidim na slici ako sklopim oči i počncm da mislim o njima. Mogao bih da napišcm knjigu o tchnikama pecanja. Kada smo bili đcca, nismo imali mnogo izbora kada jc u pitanju bila mašimca za namotavanjc na štapu za pecanje - koštala jc previše, a najvcći dco džcparca od tri pcnija (kojijc bio uobičajcn u to vrcmc) odlazio je na slatkiše i Tardibastcrs’. Uobičajcno je da vcoma mala deca pecaju sa savijcnom čivijom, koja je previšc tupa da bi sc mnogo koristila, ali sc dobra udica možc napraviti (iako, naravno ncma oštar vrh) kada kleštima savijcte iglu nad plamenom sveće. Momci sa farme su znali kako da upletu konjsku grivu, pa je izgledala dovoljno dobro kao i najlon za pecanje i mogli ste jednom konjskom dlakom upecati malu ribu. Kasnijc smo uspeli da nabavimo štapove za pecanje od dva šilinga, čak i različite vrste namotaja. Bože, kolike sam samo sate proveo buljeći u Volasov izlog! Čak me ni pištolji sa sačmenom municijom i salunski pištolji 69

Džorđž Orvcl nisu toliko privlačili koliko rnašinica za namotavanje. A tek pnmerak Gemidžovog kataloga koji sam negde pokupio, čini mi sc na nekoj dcponiji, i proučio ga kao da je u pitanju bila Biblija. Čak i sađa vam mogu rcći sve dctalje o zatncnama za najlon za pecanje, širitu, udicama Limerik, svcštenicima. spravama za uklanjanje udica iz ribljih usta, namotajima markc Notingem i bogzna kakvim drugim tchnikalijama. Tu su bile i drugc vrste mamaca koje smo koristili. U našoj prodavnici uvck jc bilo dosta crva brašnara, koji su bili dobri, ali nc baš toliko dobri. Larve od zunzara su bile boljc. Trebalo je izmoliti ih od starog Gravita, kasapina, pa jc družina čcsto koristila razbrajalicc da bi odlučila ko ćc otići da ga pita, jer Gravit nijc bio prijatan kada su larvc bilc u pitanju. Bio jc ogromni, matori đavo grubog lica, glasa kao mastif, a kada bi zalajao (a uglavnom jc lajao kada bi sc obraćao dcčacima), svi nožcvi i sav čelik u njcgovoj kccclji bi zazvcčali. Ušli bistc sa praznom konzcrvom od mclasc u ruci, sačckali dok svi kupci nc odu, a onda bistc sinerno rekli: „Molim Vas, gospodinc Gravit, imatc li larvi zunzara danas?“ Uglavnom bi urliknuo: „Šta! Larvc! Larvc u mojoj kasapnici! Nisain i’ vid’o godinama. Misliš da mi po izlogu nuivc lctc?“ Naravno da su lctclc. Bilo ili jc svuda. Ccsto ih jc ubijao kožnom trakom koju bi stavio na kraj štapa, kojiin jc inogao dosegnuti ogromnc razdaljinc, a potom bi razmazao muvu. Ponckad biste morali da odetc bez jaja zunzarc, ali bi on po pravilu, dok ste odlazili, vikao za vama: ,,Na! ’Aj’ tamo udvorištc pa vid’. Mož’ bit da ćeš naći jcdnu il’ dve ako budeš dobro poglcd’o.“ Našli biste ih svudapo malim mestima. Gravitovo zadnjc dvorištc je smrdelo kao bojno polje. Mesari nisu imali frižidere u to vreme. Zunzarine larve žive dužc ako ih držite u piljevini. Larve osa su takođe dobre, iako ih je teško zalepiti za udicu, osim ako ih prethodno ne ispečcte. Kada bi neko pronašao osinje gnezdo, otišli bismo tamo noću i sipali terpentin u njega, a zatim bismo otvor 70

U BORBI ZAVAZDUH zatvorili blatom. Naređnog dana, sve ose bi bile mrtve, pa ste mogli iskopati gnezdo 1 izvaditi larve. Jednom jc nešto pošlo naopako, terpentin nije ušao u sve otvore, pa kacla smo otvorili gnezdo, ose, kojc su se pritajile cele noči, razjarene su izletele. Nisu nas toliko gadno izujedale, samo je bilo šteta što nije bilo nikoga sa štopericom. Skakavci su najbolji mamac lcoji se možc naći, naročito za klcna. Stavitc ih na udicu, a da pri tom ne puknu, a zatim ih mrdate tamo i ovamo po površini vode i pravitc, kako kažu, ’žabice’. Ali nikada nc možete naći više od dva do tri skakavca u isto vrcmc. Zunzarc, kojc jc tsto prokleto teško uhvatiti, najbolji su mamac za crvenperku, naročito kada su dani vedri. Želite da ih na udicu stavitc žive, kako bi se koprcalc. Klcn će krcnuti i na osu, ali jc malo dclikatno staviti živu osu na udicu. Bog zna koliko je bilo različitih mamaca. Testo za hlcb, koje bistc dobili ccdeći vodu kroz krpu u kojoj se nalazilo bclo brašno. Tu jc onda pasta od sira, pasta oct mcda i pasta sa onajzovim scmcnom u scbi. Kuvano žito je dobro za žutopcrku. Kišne glistc su dobre za krkušu. Naći ćcte ili u gomilama veoma starog đubriva. A naći ćcte 1 drugu vrstu crvcnog crva sa žutim prstenovima, koji jc štraftast i smrdi kao ulež, a koji jc dobar mamac za smuđa. I. obični crvi iz zcmijc su dobri z.a smuđa. Moratc ih staviti na mahovinu da bi bili sveži i čili. Ako pokušatc da ih zadržite u zcmlji, uginućc. Za žutopcrku su dobre i one braon muve koje se nalaze na kravljoj balegi. Klena možcte uhvatiti i na trcšnju, bar tako kažu, a video saiu da žutoperku pccaju na ribizlu iz zemičke. U to vreine, od šcsnaestog juna (kada je bio grubi počctak sczonc riboiova) do srcdinc zimc, ni na trcnutak nisam bio bez konzcrvc sa crvirna ili larvama u džcpu. Raspravljao sam sc sa majkom oko toga, ali sc ona na kraju predala. Riboiov jc skinut sa liste zabranjenih stvari, a otac mi jc čak za Božić 1903. dao štap za pecanje od dva šilinga. Džo je imao jedva petnaest godina kad je počeo da juri đevojke i od tada je retko odlazio na pecanje, za koje je govorio da je igra za decu. Ali bilo je bar pola tuceta onih koji su kao i ja bili zaluđeni pecanjem. Isuse, kad se samo setim tih dana kada smo 71

Džordž Orve! pecali! Vrela, lepljiva popodneva u učionici kada bih legao preko moje klupe, sa glasom matorog Blouera, koji je negde daieko škripao o predikatima, konjuktivima i relativnim rečenicama, a sve to vreme u mojim mislima je bila ustajala voda blizu Bartord Vira i zeicm ribnjak pod vrbama, sa crvenpcrkama kojc plove tanro i ovamo. A onda žestoka jurnjava biciklima posle čaja, do Hamford Hila i dole, do reke, kako bismo od rnraka ukrali bar jedan sat za pecanje. Mirno, lctnje vcčc, slabo rasprskavanje vodc kod branc, krugovi na vodi, na mestima na kojinra je riba izvirila, mušice kojc bi vas živog izjele, plićaci u kojima su se oko vaše udicc rojilc crvcnpcrkc, a nikada nc bi zagrizlc. I ona vrsta strasti sa kojom bistc gledali crnu boju na leđinra riba kojc su se okupljale, nadajući se i moleći se (da, bukvalno se molcći) da će jcdna od njih promcniti mišljcnjc 1 zgrabiti vaš rnarnac prc ncgo što sc previšc smrači. A onda tu jc uvck ono ’hajdc da ostanemo još pet minuta’, a onda ’još pet minula’, svc dok sc, na kraju, pcške, gurajući bicikl kraj scbc, nc vratitc u selo, zato što je Taulcr, policajac, tumarao okolo, pa vas jc mogao V.adrz.ati’ zato što vozitc bcz upaljcnog svctla. 1 to vreme lctnjcg raspusta, kada smo odlazili da provcdcmo dan jcdući kuvana jaja, hlcb i maslac, uz bocu limunadc i kada bismo pccali i kupali sc, a onda ponovo pecali i povremeno ncšto ulovili. Uvečc biste došli kući prljavih ruku, toliko gladni, da bistc pojcli i ono što vam jc ostalo od tcsta za hlcb, sa tri ili čctiri smrdljive crvcnpcrkc umotane u maramicu. Majka je uvek odbijala da skuva nbu koju sam donosio. Nikada nijc prihvatala da sc rcčna riba može jesti, osirn pastrmke i lososa. ’Gađne prljave stvarčice’, tako ih je zvala. Najviše od svih riba sc scćam onih kojc nisam ulovio. Naročito ogromnih riba kojc bistc uglcdali tokom nedeljnih popodneva, dok šetate duž puta sa kojeg se vuku brodovi, anemate štap za pecanjc sa sobom. Tokom ncdeljc sc nijc pccalo, čak ga nije odobravao ni Odbor Komitcta za rcgulaciju plovidbe i ribolova na Temzi. Nedeljom je trebalo da odete na ono što se zvalo ’dobra šetnja’, odeveni u debelo, crno odelo, sa eton kragnom koja bi vam, imali ste utisak, odsekla glavu. I baš sam u nedelju ugledao jednu 72

U BORBI ZA VAZDUH štuku, dugu čitav metar, kako spava u plitkoj vodi kraj obale i skoro da sam je pogodio kamenom. A ponekad biste u zelenim ribnjacima, na rubovima gde počinjc trava, uglcdali kako pliva velika pastrmka iz Temze. U Temzi, pastrmka raste do ogrommh dimcnzija, ali ih praktično nikada ne ulove. Priča se da bi jedan od pravih pecaroša sa Temze, jedan od onih momaka crvenog nosa od pića, koje viđate tokom cele godinc umotane u kabanicc na stolicama za kampovanje, sa štapovima za lov na žutoperku dugim šest metara, rado dao godinu dana svog života samo da ulovi pastrmku u Temzi. Ne krivirn ih, potpuno ih razumcm i bolje jc što sam to shvatio mnogo ranijc. Naravno, dešavalc su se i druge stvari. Za godinu dana sam porastao skoro osarn ccntimctara, dobio svojc duge pantalonc, osvojio nekc od nagrada u školi, išao na krizrnu, pričao bezobraznc pričc, čitao i bio lud za belim miševima, mrežastim ukrasima i poštanskim markicama. Ali se uvck sećam pccanja. Lctnji dani, voda poput livadc i plava brda u daljini, vrbe nad ustajalom vodom, a pod njirna voda poput dubokog, zclenog stakla. Letnjc vcčeri, nba koja iskače iz vode, sokolovi mračnjaci koji vam klikću nad glavama, miris noćne frajlc i latakije. Nemojte napraviti grešku u vczi sa ovim o čcmu govorim. Nc pokušavam da uncsem poeziju o detinjstvu. Znam da su to svc koještarijc. Stari Portcos (moj prijatelj, penzionisani direktor škole, o njemu ću pričati kasnije) jc sjajan kada u priče o dctinjstvu trcba uneti dozu poczijc. Ponckad mi čita o tome iz svojih knjiga. Vordsvort. Lusi Grej. Bilo jc vrcmc za livadu, šumarak i tako to. Nema potrebe da kažem da nije imao svoju decu. Istina je da u vezi sa dccorn ncma ničeg poetskog, oni su uglavnom divljc, male životinjc, samo što ni četvrtina životinja nije toliko sebična. Nijednog dečaka nc zanimaju livade, šumarci i tako to. Nikada ne gleda pejsaže, ne haje za cveće i, osim ako to ne utičc na njega na neki način (ako je, na primer, dobro zajelo), ne razlikuje jednubiljku od druge. Ubijanje stvari — to je najbliže poeziji kada su dečaci u pitanju. A pri tome, sve vreme, postoji naročiti intenzitet, energija da se čezne za nečim na onaj način na koji ne možete čeznuti kada odrastete, osećaj da se 73

Džordž Orvcl pred vama sve više rastežc vrcme i osećaj da ono što radite možete raditi zauvck. Bio sam ružnjikav dcčak, sa kosom boje maslaca, koja je uvck bila kratko ošišana, osim šiški. Nc idcalizujcm svoje detinjstvo i, za razliku od mnogih ljudi, nc želim ponovo da budcm mlađ. Većina stvari za kojc sam mario ostavila bi mi ncšto višc od hladnoće. Briga me ako višc nikada ne vidim lopticu za kriket i ne bih vam dao ni tn penija za četrdeset i pct kilograma slatkiša. Ali još uvck imam, uvck sam ga imao, taj poscban osećaj za pecairje. Pomislićcte da jc suludo, bez sumnje, ali imam polovičnu žclju da odcm da pecam, čak i sada, kada sam debeo, imam čctrdesct pet godina, đvojc dccc i kuću u prcdgrađu. Zašto? Zato što sam na ncki način sentimcntalan prcma detinjstvu - - nc mom ličnom dctinjstvu, vcć pvcma civilizaciji u kojoj sam odrastao, a koja je sada, prctpostavljam, na izdisaju. A pecanje jc nckako tipično za tu civilizaciju. Cim pomislite na pecanje, pomislite na stvari kojc nc pripadaju savrcmenom svetu. Sama ideja o cctodncvnom scdcnju pod vrbom, porcd mirnog ribnjaka — pod nslovom da stc u mogućnosti da nađete miran ribnjak kraj kojeg ćclc scsti — pripada vremcnu prc rata, prc radija, prc aviona, prc Hitlera. Postoji neka vrsta mira čak i u inicnima cnglcskih grubih riba. Žutopcrka, belica, crvenpcrka, ukljcva, mrcna, deverika, krkuša, štuka, klcn, šaran, linjak. Tcmcljna irncna. Ljudi koji si ih izinisiili nisu nikad čuli za mitraljczc, nisu živcli u strahu od pljačke ili provodili vremc gutajući aspirinc, nisu odlazili u bioskope i pitaii sc kako da izbegnu koncentracioni logov. Pitam sc da ii danas bilo ko kie na pecanje? U krugu od stotinu šczdeset kilometara oko Londona ncma više ribc koja sc možc upecati. Nekoliko sumornih klubova pecarošta poređali su se u redovima duž obaia kanala, a milioneri idu da pecaju pastrmke na privatnim ribnjacima oko škotskih hotela, što je jedna vrsta snobovske igre hvatanja ručno hranjene ribe sa veštaekim muvama. Ali ko još peca u potocima oko mlinova, ili u šancima, ili u pojilištima za krave? Gde su sada engleske ribe grubih imena. Kada sam ja bio dete svaka 74

UBORBI ZA VAZDIJH bara i potok su imali ribu. Sada su sve bare isušene, a kada potoci nisu zatrovani hemikalijama iz fabrika, puni su zarđalih konzervi i guma od motocikala. Moje najbolje sećanje o pecanju je sećanje na ribu koju nikada nisam uhvatio. Pretpostavljam da je to uobičajeno u dovoljnoj meri. Kada sarn imao oko četrnacst godina, otac je učinio uslugu starom Hodžizu, domaru u Bajnfeld hausu. Ne scćam se zbog čega je to učinio — dao mu jc neki lek koji mu je izlečio živinu od glista, ili nečeg sličnog. Hodžiz jc bio razđražljivi matori đavo, ali nije zaboravljao kada mu učinite uslugu. Jcdnog dana, ncšto malo nakon očeve posete, kada jc Hodžiz sišao do prodavnice da kupi kukuruz za piliće, naišao je na mene na vratima i zaustavio mc jc na svoj nabusit način. Imao je lice nalik na nešto što je izrezbareno od komada korena, sa dva zuba u glavi, koji su bili tamno smeđi i veoma dugi. „Hej, mali! Pecaroš, je l’ de?“ ,,Tako je.“ „Tako sam i mislijo. Slušaj ondak. Ako budneš ’teo, mož’ da poneseš udicu i da okušaš sreću tamo u onom ribnjaku kraj Hola. Tamo ima mnogo deverike i mlade štuke. Al’ da više nisi rck’o nikorn ovo što ti govorim. 1 da sc nisi usudijo datamo dovedeš ostalu štenad, inačc ću im skin’ti kožu s leđa.“ Kada jc ovo izgovorio, odhramao je sa džakom kukuruza prcko ramena, kao da je oscćao da jc i previšc rekao. Narednc subote posle podne ođvezao sam sc biciklom do Bajnfeld hausa sa džcpovima punim crva i larvi i potražio starog Hođžiza u kolibi. U to vreme Bajnfeldhaus je već bio nenaseljen deset ili dvadesct godina. Gospodin Farcl, vlasnik, nijc mogao višc da priušti da živi u njoj i nije mogao, ili nije dopuštao da je iznajme. Živeo je u Londonu zahvaljujući renti koju je dobijao od svojih farmi i pustio da kuća i okolno zemljište odu dođavola. Sve ograde su bile zelene i trule, park je bio pun koprive, biljke su izrasle toliko da je sve ličilo na džunglu, a čak su se i bašte pretvorile u livade, sa samo nekoliko čvornovatih bokora ruža, koji su pokazivali gde su se nekada nalazile sadnice. Ali, to je bila divna 75

Džorđž Orvel kuća, naročito izdalcka. Bila je to velika bela kuća, sa kolonadama i visokim prozorima, koje je, pretpostavljam, sagradio nclco ko je putovao u Italiju u vreme kraljice Anc. Kada bih sada otišao tamo, verovatno bi me pogodilo lutanje po rušcvini i razmišljanje o životu koji se tamo odvijao i ljudima koji su gradili ovakva mcsta, jer su mislili da ćc dobra vrcmcna potrajati zauvek. Kao dečak, na kuću i okolinu nisam ni obraćao pažnju. Pronašao sam matorog Hodžiza, koji jc upravo završavao vcčcru i bio pomalo nabusit, i zamolio ga da mi pokažc put ka ribnjaku. Nalazio sc nekoliko stolina mctara iza kućc i bio potpuno sakrivcn brczovom šumom, ali jc bio dovoljno vclik, skoro kao jczcro, imao jc u prcčniku oko stotinu peđeset mctara. Bilo jc začuđujućc veliko i čak i u tim godinanra sam sc i ja začudio, da tamo, stotinu i dvadcset kilomctara od Rcdinga i jcdva osamdcsct kilomctara od Londona možetc naći takvo mcsto za osamu. Osećali ste se dovoljno usamljeno kao da stc na obalama Amazona. Ribnjak su u potpunosti okruživala ogromna stablabrezc, koja su sc na jcdnom mestu spustila do ivice i ogledala se u vodi. Na drugoj strani sc nalazio komad trave, gde se nalazilo udubljcnjc sa bokorima divlje nane, a na gore, na jcdnoj strani ribnjaka, u šcvaru, trulila jc stara, drvena kućica za čamcc. Ribnjak je bio pun mladi devcrikc, dugih između deset i pctnacst eentimetara. Svaki čas bi vidcli po jcdnu ribu kako se prevrće i prcsijava u crvenkastosmcdim bojama ispod vode. Bilo jc i štukc i mora da su bile velike. Nikada ih ne bistc vidcli, ali bi sc poncka, koja sc sunčala u travi, prcvrnula i zaronila, praćakajući se kao kada ciglu bacitc u vodu. Nijc bilo nikakve koristi da pokušavatc da ih uhvatitc, iako sam, naravno, to pokušavao kad god bih otišao tamo. Pokušavao sam da ih uhvatim na crvcnperku i belicu kojc sam uhvatio u Temzi i držao žive u tegli za džem, čak i sa mušicom za pecanjc, koju sam napravio od komada konzcrve. Ali, one su bile sitc ribe i nisu htele da grizu, i uvek bi pokidale mamac koji sam imao. Nikada se ne bih vratio sa ribnjaka bez bar dvanaestak malih deverika. Ponekad bih, tokom letnjeg raspusta, otišao tamo da provedem ceo dan, sa 76

U BORBI ZA VAZDUII štapom za pecanje, primerkom stripa ’Čums’ ili ’Junion Džeka’ ili nečim sličnim, i povećim komadom hleba i sira koje bi mi majka upakovala. Pecao bih satima, a potom bih legao u udubljenjc u travi i čitao ’Junion Džeka’, a potom bi me miris testa za hlcb i praćakanje ribe koja sc negde bacaka ponovo izludcli, pa bih se vratio do vode i ponovo pokušao. I tako neprckidno cclog letnjcg dana. Najboljc od svega je biti sam, potpuno sam, iako jc put bio udaljen manje od čctiri stotine metara. Imao sam dovoljno godina da znam da je povrcmeno dobro biti sam. Okružcni drvcćcm, izglcdalo jc kao da vam ribnjak pripada i ništa se ne bi dešavalo, osirn što bi sc na vodi pojavili krugovi tamo gdc bi riba izvirila, a golubovi letcli nad glavom. A opet, za dve godinc koliko sam tanro išao, koliko sam puta zaista otišao, pitao sam se? Nc više od dvanaestak. Put do tamo jc bila vožnja biciklom od oko pct kilomctara od kućc i to bi mi oduzclo skoro cclo poslc podnc. Ponckad bi iskrsle nckc druge stvari, a ponckad bi, kada sam htco da odem, padala kiša. Znate i savni kako se stvari dešavaju. Jcdno posle podnc riba nije htela da grize, pa sam počco da istražujcm drugi kraj ribnjaka, koji jc bio najudaljcniji od Bajnfcld hausa. Tamo jc voda preplavila pa jc zernljište bilo močvarno, i morali ste da sc probijcte kroz jednu vrstu džunglo od žbunova kupinc i trulih grana kojc su palc sa drvcća. Probijao sam sc kroz njih jcdno pcđcsct mctara, a onda sam odjcdnom bio na čistini i došao do drugog ribnjaka, za koji nisam ni znao da postoji. Bio jc to rnali ribnjak, nc širi od dvadcsct metara, koji jc izgledao vcoma mračno zbog grana kojc su sc nad njim nadnosilc. Ali voda jc bila vcoma bistra i ncizmerno duboka. Mogao sam da vidim tri do četiri i po mctra u dubinu. Ostao sam tamo neko vreme uživajući u mirisu vlage i istrulelih grana, na način na koji jcdan dečak rnože da uživa u tomc. A onda sam uglcdao ncšto zbog čega umalo nisam iskočio iz kože. Bila je to ogromna riba. Ne preterujem kada kažem da je bila ogromna. Bila je duga skoro kao i moja ruka. Plivala je kroz ribnjak, duboko pod vodom, a onda je postala samo senka i nestala u tamnoj vodi sa druge strane ribnjaka. Osećao sam se kao da me je neko 77

Džordž Orvel proburazio mačem. To je do sada bila najveća riba koju sam video, živu ili ulovljenu. Stajao sam tamo nc dišući, a onda jc u trcmitku još jcdna ogromna, dcbela scnlca prošla kroz vodu, pa onda još jcdna, pa onda još dve blizu jedna drugoj. Ribnjak ih jc bio pun. Prctpostavljao sam da su šarani u pitanju. Mogućc jc da jc bilo i dcverika iii linjaka, ali su to najvcrovatnije bili šarani. Dcvcrika i linjak nc mogu toliko da narastu. Znao sam šta sc dogodilo. U jcdnom trcnutku, ovaj ribnjak jc bio povezan sa drugim, a onda jc voda koja ih jc povczivala prcsušila, pa sc šuma nadvila oko malog rihnjaka i on je ostao zaboravljen. To sc povrcmcno dcšava. Nckako sc dcsi da svi zaboravc na ribnjak, niko tamo ne peca godinama i deccnijama, pa riba narastc do ogromnih dimcnzija. Životinjc kojc sam ovdc viđao moglc su biti starc stotinu godina. I nijedna živa duša na svctu, osim mcnc, nijc znala za njih. Vrlo jc vcrovatno da jc poslednji put ovdc ncko došao prc dvadesel godina, a vcrovatno da su čak i matori Ilodžiz i sudski izvršitclj gospodina Farcla zaboravili na njcgovo postojanjc. Pa, možctc zamisliti kako sam sc oscćao. Nakon nckog vrcmcna nisam mogao da podncscm Tanlalovc mukc zbog toga što sam samo glcdao. Požurio sam do drugog ribnjaka i uzco svoj pribor za pccanjc. Nijc bilo nikakvc koristi da pokušam da uhvatim onolikc životinjc sa mamcima koje sam imao, prckinulc bi uzicu kao da jc u pitanju kosa. A višc nisam mogao da pccam ni majušnu dcvcriku. Od sarnog poglcda na ogronmc šaranc, imao sam oscćaj mučninc u stomaku. Skočio sam na svoj bicikl i odjurio nizbrdo, pravo kući. Za jednog dečaka to jc bila predivna tajna. U šurni je postojao skrivcni, mračni ribnjak, a njimc je plivala ogromna riba — riba koju nikada niko nijc pecao i koja bi zagrizla prvi mamac koji bi joj se ponudio. Bilo je samo pitanje koliko će izdržati najlon da bi sc riba upecala. Već sam u glavi skovao sve planove. Kupiću mamac koji će ih zadržati, makar morao da ukradem novac iz fioke u kojoj smo ga đržali. Nekako, a Bog zna kako, uspeću da dođem do pola krune i da kupim komad lososa, debeli najlon ili gajtan, udice broj 5 i da se vratim sa sirom,

U BORBI ZA VAZDIJH larvama, testom, crvima, prstenastim crvitna i skakavcima i bilo kojim drugim živim mamccm na lcoji bi šaran mogao obratiti pažnju. Vcć narcdnc subote poslc podne vratiću sc i pokušati sa njima. Ali, kako to obično biva, nikada sc nisam vratio. Niko se nikada ne vraća. Nikada nisam ukrao novac iz fioke, niti sam kupio lososa za mamac, niti sam pokušao da ulovim te šarane. Skoro odmah posle toga, ncšto je iskrslo i sprečilo mc, a da nijc bilo toga, dogodilo bi sc nešto drugo. Tako sc stvari dešavaju. Naravno, znam da mislite da preterujem o veličini tih riba. Verovatno mislite da su u pitanju bile ribc srednjc veličinc (recimo, dugačkc oko tridcsetak ccntimetara) i da su postepcno narastalc u mom scćanju. Ali nijc tako. Ljudi pričaju laži o ribi koju su upecali, a još višc lažu o ribi koja jc zagrizla i pobegla, ali ja nikada nisam uhvatio nijednu od tih riba, niti sam pokušao da ih upecam, pa ncmam motiv da lažcm. Kažcrn vam da su bilc ogrornnc. 19

Peto poglavlje Pccanjc! Hvo, ovdc ću vam rcći svoju ispovcst, ili još holjc đvc. Prva jc da, kad sc osvrncm kroz svoj život, nc mogu iskreno rcći da mc jc bilo šta što sam radio u životu tako pokrctalo kao pccanjc. Svc ostalo jc bilo neuspeh u poređenju sa pccanjcm, čak i žcne. Nisam jeđan od onih muškaraca koji nc marc za žcnc. Dosta vrcmcna sam provco jurcći za njiina, čak bih ih jurio i sada, da imam priliku. Ipak, kada bistc mi pružili izbor da imam bilo koju žcnu koju bistc imcnovali, i pri tomc mislim bilo koju žcnu, ili da uhvatim šarana od pct kilograma, šaran bi svaki put odnco pobcdu. Druga ispovcsl jc da, nakon što sam napunio šcsnacst godina, nikada višc nisam pccao. Zašto? Zato što sc stvari tako dcšavaju. Zato što u ovorn životu koji vodimo nc mislim uopšlcno na ljudski život, mislim na život baš u ovim godinama i u ovoj zcmlji - - nc činimo stvari kojc želimo. Nijc to zato što uvek raditno. Cak i pomoćnik na fanni ili Jcvrcjin, krojač, ne rade uvck. To jc zato što u nama uvck postoji ncki đavo koji nas vodi tamo i ovamo kroz vcčitc budalaštinc. Za svc postoji vrcmc, osim za stvari kojc su vrcdne činjcnja. Mislite o ttečemu do čega vam je zaista stalo. Zatim dodajte satc i izračunajte deo svog života koji ste proveli stvarno sc baveči time. A zatim izračunajte vrcme koje ste provelt na stvarima kao što su brijanje, vožnja autobusom od kuće do posla i nazad, čekanje na železničkoj stanici, presedanja, razmena bezobraznih priča i čitanje novina. 80

U BORBI ZA VAZDUH Kada sam napunio šesnacst godina, više nisam odlazio na pecanje. Čmilo se da nikada nema vrcmena za to. Radio sam, jurio devojke, nosio sam prve čizmc sa dugmićima i moje prvc visoke kragne (a za kragne iz 1909. vam je bio potreban vrat kao u žirafe), angažovao se na dopisnim kursevima za prodaju i računovodstvo i ’unaprcđivao svoj um’. Vclikc nbc su plivalc po ribnjaku iza Bajnfild hausa. Niko, osim mcnc, nije znao za njih. U mom umu, onc su bilc složcnc; jednoga dana, možda ću se, kada za neki praznik banke budu zatvorcnc, vratiti i uloviti ih. Ali, nikada sc nisam vratio. Bilo je vremena za sve, osim za to. Dovoljno jc intcresantno što jc jcdini pcriod izmcđu tog i ovog vrcmena, kada sam bio blizu odlaska na pccanjc, bio za vrcmc rata. Bilo jc to u jesen 1916, baš nakon nrog ranjavanja. Došli smo u rovove u jcdno sclo iza linijc fronta i, iako je bio tek septembar, bili smo prekriveni blatom od glavc do pcte. Po običaju, nismo pouzdano znali koliko dugo ćemo sc zadržati u sclu, niti gdc idcmo poslc toga. Na svu sreću, komandant jedinicc je bio bolešljiv, imao jc bronhitis ili tako ncšto, pa sc nijc brinuo oko toga da nas provedc kroz uobičajene paradc, inspckcijc oprcmc, fudbalskc mečcvc, i tako daljc, koje su trcbalc da održe duh trupa kada su van borbenc linije. Prvi dan smo provcli šircći sc po gomilama plevc u anrbarima gdc smo bili rasporcđcni, skidajući blato sa naših šinjela, a uvcče bi ncki od momaka stali u rcd za bcdne, ofucanc kurvc, kojc su se nalazile u kući na kraju scla. Ujutro, iako jc bilo protivno narcđcnjima o napuštanju scla, uspeo sam da se išunjam i prođem kroz groznc pustarc koje su nekada bile polja. Bilo jc vlažno, skoro zimsko jutro. Svuda oko mene, naravno, nalazila sc užasna prljavština i smećc rata, ona vrsta pogane prljavštinc koja je groznija od bojnog polja sa ieševima. Drveće sa kojeg su poscčene sve grane, stare rupe od granata koje su se delimično popunile, konzervama, govnima, blatom, travom, namotajima zarđale bodljikave žice kroz koju je rastao korov. Znate kakva su vam tek osećanja lcada prođete liniju fronta. Osećaj stegnutosti u svim zglobovima, a unutar vas jedna 81

Džordž Orvcl vvsta praznine, osećaj da više nikada nećete pokazati zanimanjc za bilo šta. Delimično je u pitanju bio strali i iscrpljcnost, ali je to uglavnom bila dosada. U to vremc niko nijc video razlog zašto se rat ne bi nastavio doveka. Danas, sutra ili preksutra, iei ćete nazad do linije fronta, a možda će vas naredne sedmice granata razneti u komadićc, ali to nije bilo toliko lošc kao grozna dosada rata koji se rasteže u nedoglcd. Smucao sam se porcd živice kada sam naleteo na momka iz našcg društva čijeg prczimena se nc sećam, ali kojeg smo zvali Lcpi. Bio jc crnokos momak, trornog držanja tela, nalik na Ciganina, momak koji je čak i u uniformi odavao utisak da u džepu nosi dva ukradcna zeca. Po zanimanju jc bio proprodavac i bio jc pravi prostak, ali jcdan od onih prostaka koji dclimično zaraduju za život branjcm voća i povrća, hvatanjem ptica, bespravnim lovom i krađom voća u Kcntu i Escksu. Bio jc veliki stručnjak kada su u pitanju psi, lov omčicama, ptice u kavczima, borbc pctlova i sličnc stvari. Čim mc jc ugledao, mahnuo mi jc glavom da pridem. Imao je lukav, zloban način govora: ,,Na, Džordže!“ (momci su me i daljc zvali Džordž —- u to vrcmc nisam bio dcbeo.) „Džordžc! Vi’š onu grupu jablana s druge strane polja?“ ,,Da.“ ,,E, s druge strane ima ribnjak i pun jc prokleto dobre ribe.“ „Ribe? Prokletstvo!“ „Vclini ti da svc prokleto vrvi od nji’. Smud jc u pitanju. Bolju ribu nikad nisam drž’o u rukama. Dođ’ da sam vi’š.“ S mukom smo zajedno prcšli prcko blata. Sasvim sigurno, Lcpi jc bio u pravu. Sa drugc strane jablanova nalazio se prljavi ribnjak sa peščanim obalama. Očigledno je ranijc bio kamcnolom koji sc kasnijc ispunio vodom. I vrveo je od srnuđa. Ispod same površine vode rnogli ste videti njihova tamno plava prugasta leđa kako svuda jedre, a neki od njih su sigurno težili pola kilograma. Pretpostavljam da ih niko nije uznemiravao tokom dve godine rata, pa su imali vremena da se razmnožavaju. Verovatno ne možete da zamislite kakav utisak je 8 2

U BORBI ZA VAZDUH na mcnc ostavio prizor sa smuđevima. Izgledalo jc kao da su me izncnada vratili u život. Naravno, u našim umovima je bila samo jedna misao —- kako da nađerno štap i uzicu. ,,Isuse“, rekao sam. „Upecaćcmo ncke od ovih.“ „Mo’š sc kladiš da ćemo i j.... da ’oćenio. ’Ajino nazad u selo da nađemo ncki mamac.“ ,,U redu. Hoćcš ti ipak da držiš stražu. Ako nas vodnik ulivati, nađrljali smo.“ ,,Ma, jeb’o vodnika. Mogu mc obcsiti, zatvoriti i rastrgnuti ako ’oćc. Ja idenr da u’vatim malo ove proklete ribe.“ Ncmate pojma sa kakvom divljačkom željom smo želeli da ulovimo tu ribu. lii tuožda možete, ako ste tkada bili u ratu, ili upoznati sa mahnitom đosađom rata 1 načinom na koji ćete doći do bilo kakvc vrstc zabave. Vidco sam dvojicu tnomaka u zemunici kako se đavolski tuku zbog polovine časopisa od tri pcnija. Ali u tomc je bilo ncčcga višcg. To je pomisao na beg, na možda ceo dan, što dalje od atmosfcrc rata. Scdcti pod jablanovima, pccati smuđcve, dalcko od voda, dalcko od bukc, smrađa uniformi, oficira i salutiranja prilikom svakog vodnikovog obraćanja! Pecanjcjc suprotnoratovanju. Ali nijc bilo sigurno da ćcmo uspcti. Tojc bilapontisaozbog kojc smo postali grozničavi. Ako vodnik otkrijc, sprcčićc nas, baš kao i sudbina, kao i bilo koji od oficira. A najgore od svcga bilo jc što nistuo znali koliko ćctuo sc dugo zadržati u tom sclu. Moglt smo ostati ncdclju dana, a ntogli smo krcnuti za dva sata. U međuvrcmenu nismo imali nikakav mamac za pccanjc, čak ni čiodu, ni komad niti. Moralt stno da počnemo ni od ćega. A ribnjak jc bio pun ribc! Prva stvar koja nam je trebala bila je štap. Stap vrbe je bio najbolji, ali naravno, vrbc rtije bilo nigde na vidiku. Lepi se uspentrao na jedan od jablanova i odsekao tnalu granu, koja baš i ntje bila dobra, ali je i ona bila boija od ničega. Odsckao je listove svojim nožem na preklapanje, dok nije počela da liči na štap za pecanje, a onda smo ga sakrili u travi u blizini obale i uspeli da se došunjatno do sela, a da nas niko ne primeti. 83

Džordž Orvcl Zatim nam jc bila potrcbna lgla da napravimo udicu. Niko nije imao iglu. Jcdan momak jc imao iglc za krpijenje, aii su bilc isuvišc debele i imale tupe krajevc. Nismo se usuđivali da više bilo kome kažemo zašto su nam bile potrebnc, iz straha da bi vođnik mogao ncšto načuti. Naposletku su nam napamet pale kurve na kraju scla. Bilo jc vcrovatno da će one imati iglu. Kada smo stigli tarno — da biste đošli do zadnjcg ulaza, morali ste obići zgradu i proći kroz prljavo dvorište —- kuća je bila zatvorena, a kurvc su bile u snu koji su, bcz sumnje, zaradilc. Lupali smo, vikali i udarali o vrata, sve dok nam, posle deset minuta, jedna dcbcla žena u kućnom ogrtaeu nijc otvorila vrata i izdrala sc na nas na francuskom. Lcpi jc viknuo na nju: „lgla! lgla! lmaš igluN Naravno da nijc znala o čcmu jc govorio. Onda jc Lcpi isprobao svoj prosti engleski, za koji jc očekivao da će ga ona, kao stranac, razumcti: „Trcba igla! Sije odeća! K’o ovu!“ Pravio jc pokrctc kojima je trebalo da prikažc šivcnjc. Kurva ga nijc razumela i otvorila je vrala malo više kako bi nas pustila da uđcmo. Konačno sino joj objasnili i dobili iglu od nje. Ali ovoga puta jc bilo vrcinc za vcčcru. Nakon vcčcrc, vodnik jc obišao ambar u kojcm smo bili smešteni i tražio Ijuđe za ncki težak rad. Uspeli smo da mu izbcgncmo tako što snio se sakrili pod gomilom pleve. Kada jc otišao, upalili smo sveću, užarili iglu i uspeli da jc savijcmo u oblik udice. Nismo imali mkakav alat osim nožcva na preklapanje, a i gadno smo opckli prste. Narcdna stvar koja nam jc bila potrebna bio je najlon. Niko nije imao nikakvu nit osim debelih stvari, ali smo naposletku nabasali na momka koji je imao kalem konca za šivenje. Nije želeo da se odvoji od njega, pa smo morali da mu damo celu paklicu cigareta u zamenu. Konac jc bio isuviše tanak, ali ga je Lepi isekao na tri dužine, vczao ih za ekser na zidu i pažljivo upleo. U međuuvremenu, nakon što sam pretražio selo, uspeo sam da nađem zapušač od plute, da ga presečem na pola 84

U BORBIZA VAZDUH i probijcm šibicom lcako bi mogao da pluta. Do tada jc već palo veče i smrkavalo sc. Imali smo osnovne stvan, ali nam jc trcbalo još malo najlona. Nismo sc baš mnogo nadali da ćemo ga naći, svc dok nam napamet nije pao bolnički pomoćnik. Hirurški konac nije bio deo oprcme, ali jc bilo mogućc da ćcmo uspcti da ga nađcmo. Naravno, kada smo ga upitali, otkrili smo da ima ceo kotur medicinskog konca u naprtnjači. Zapao mu jc za oko u nekoj bolmci, pa ga je ukrao. Zamcnili smo još jednu paklicu cigareta za dcset dužina konca. Bio jc truo i krt, u dužmama od po petnaest ccntimetara. Kada jc pao mrak, Lcpi ih jc potopio u vodu svc dok nisu postali savitljivi i privezao ih jedan na drugi. Sada smo imali sve: udicu, štap, konac, plovak i najlon. Crvc smo mogii iskopati biio gde. A ribnjak je vrvco od ribe! Vcliki, ogromni prugasti smuđcvi, koji su vapili da budu ulovljeni! Legli srno da spavamo i bili toliko uzbuđcni da ni čizmc nisnto skinuli. Sutra! Kada bismo saino rnogii da dobijemo sutra! Kada bi ratmogao da zaboravi na nas samo na jedan dan! Odlučili smo da čim prođc prozivka, zbrišcmo na cco dan, makar nas čckala najgora kazna u povratku. L pa, oćekujcm da možete da pretpostavite šta jc bilo dalje. Na prozivci srno dobiii naređcnjc da spakujcmo svu oprcmu i da za dvadcsct minuta budcmo spremni za marš. Marširali srno nešto višc od čctrnacst kilomctara niz put, a onda smo sc ukrcali u kamionc koji su nas odvezli do drugog dcla linijc fronta. Što sc tičc ribnjaka ispod jablanova, nikada ih višc nisarn vidco, niti čuo za njih. Pretpostavljam da je kasnijc bio zatrovan iperitom. Od tada više nikada nisam pecao. Činilo mi se da nikada nisam dobio priliku. Rat se završio, pa sam se, kao i svi drugi, borio da nađem posao, pa sain našao posao, ali je i posao našao mene. Bio sam rnosnak koji obećava u jednoj osiguravajućoj kompaniji — jedan od onih pronicljivih mladih poslovnih ljudi, čvrstih vilica i sa dobrom perspektivom, o kojima ste mogli da čitate u oglasima u ’Klerkovom koleđžu’ — a onda sam postao uobičajeni, podjarmljeni radnik, koji 85

Džorđž Orvel plaća kiriju pet do deset funti nedeljno u vili koja deli zid sa drugom vilom u prcdgrađu. Takvi ljudi nc idu na pecanje, ne više nego što posrednici u trgovini idu da beru jagorćevinu. Tb bi bilo pogodno. Za njih su predviđcni drugi vidovi rekreacije. Naravno, svakog leta imam svoj dvonedcljni odmor. Znate kakav je to odmor. Margcjt, Jarmut, Istborn, Hejstings, Bornmat, Brajton. Postoji i malo odstupanjc, u zavisnosti da li smo tc godinc stajali dobro ili nc. Sa ženom kakva je Hilđa, glavna karaktcristika odmora je beskrajna mcntalna aritmctika da bi sc videlo za koliko nas je čuvar pansiona prevario. To, i objašnjavanjc đeci: ’Ne, ne rnožete dobiti novu kanticu za pesak’. Pre nekoliko godina smo biii u Bornmatu. Jednog divnog poslcpodncva švrljali stno po pristaništu, kojc je dugo sigurno osamsto mctara, a cclom njcgovom đužinom inomci su pecali sa patrljastim štapovima za pccanjc morskc ribc, sa malim zvonima na završccirna, a najloni su im sc protczali i po pcdcset mctara u more. To jc glup način za pecanje 1 nisu ništa ni uhvatiii. Ipak, pccali su. Deci jc uskoro postalo dosadno, pa su digla dreku da se vratc na plažu, a ondajc Hilda ugledala jcdnog momka koji jc na udicu stavljao glislu i rckla da joj jc muka od toga, ali sam ja ipak nastavio da šetam gorc-dolc još neko vremc. A onda jc odjcdnom iz sve snage zazvonilo zvoncc, a jodan od momaka u rcdu jc počco da sc izvija. Svi su zastali da posmatraju. I naravno, tada jc izašla, tuokar najlon i grumcn olova, a na njibovom kraju velika, ravna riba (mislim da jc bio iverak) kako sc klati i baeaka. Momak je bacio na daskc na doku, a riba sc bacakala gorc-dolc, sva vlažna i blistava, bradavičastih, sivih lcđa, bclog stomaka i mirišući na slanoću mora. Nešto u meni se pokrenulo. Dok smo se udaljavali, oprezno sam rekao, sarno da bih video Hildinu reakciju: „Dok smo bili tamo, malo sam razmišljao da se i ja prihvatim pecanja.“ „Šta! Ti da pecaš, Džordže? A ti ne znaš ni kako se peca, zar ne?“ „0, nekada sam bio veliki pecaroš“, rekao sam joj. 86

II BORBI ZA VAZDUH Kao i obično, neodrcđeno je bila protiv toga, a ovako iii onako nije joj mnogo šta padalo na utn, osim da, ako odem na pecanje, ona neće ići sa mnom da gleda kako siavljam one grozne Ijigave stvareice na udicu. A onda joj je palo na um da bi, ako odem da pecam, pribor za pccanje koji mi je bio potreban — štap, kalem i ostalo — koštalo cclu funtu stcrlinga. Samo štap za pecanje bi koštao dcset penija. Odjednom jc planuia. Nistc vidcli staru Hildu dok se ne pokrcnc razgovor o trošenju desct penija. Izdrala sc na menc: „Idcja da potrošiš sav taj novac na tako nešto! Apsuđrno! I kako se usuđuju da naplate deset šilinga za jedan od onih smcšnih štapova za pecanje! Potpuno ncčasno. 1 zamisli da ti itlcš da pecaš u tim godinama! Odrastao čovek kao ti. Ncmoj da si dctc, Džordžc.“ Onda su sc đcca uhvatila za to. Lorna jc išla porcd rncnc i upitala me na onaj njcn glupavi, bczobrazm način: „Jesi li ti dctc, tata“, a mali Bili, koji u to vremc još nijc dobro ni govorio, glasno jc objavio svctu: „Taja jc dcte.“ A onda su odjcdnom oboje skakali oko menc, lupajući svojinr kanticama za pcsak i uzvikujući: „Taja je detc! Taja je dete!“ Ncprirodna rnala kopilad! 87

Šesto poglavlje Osim pecanja, postojalo je i čitanje. Preterao sam ako sam odao utisak da jc pccanje bilo jedino do eega ini je stalo. Pccanjc jc sigurno bilo na prvom, ali je čitanje zauzimalo dobro drugo mcsto. Mora da sam imao dcset ili jcdanaest godina kada sam počco da čitam — mislim, da spontano čitam. U tim godinama, to jc kao da otkrijetc novi svet. Dosla čitam čak i danas, u stvari tokom nckoliko scdmica pročitam i po nekoliko romana. Ja sam ono što biste nazvali tipičnim članom biblioteke Buts, uvck čitam piscc koji su najprodavaniji u tom trenutku (Dobri prijatelji, Bcngalski kopljanik, Haterov zamak - pred svima sam pokleknuo), a bio sam član kluba Lcft buk više od godinu dana. A tokom 1918, kada sam imao dvađeset i pet godina, razuzdano sam čitao što je značajno uticalo na moje poglede. Ali se nišla ne može uporediti sa prvim godinama, kada iznenada otkrijete da možete otvoriti ncdcljnc novinc od jcdnog pcnija i uroniti pravo u lopovskc kuhinjc i kincskc opijumskc jazbinc i polinczijska ostrva i brazilske šumc. To sc dešavalo kada sam imao jedanacst godina, a kada sam irnao oko šesnacst godina, tada sam počeo da čitam u većoj meri. U početku su to uvek bila nedeljna izdanja za dečake od jednog penija — male, tanke novine sa lošom štampom i ilustracijama u tri boje na naslovnoj strani — a kasnije sam prešao na knjige: Šerlok Holms, Dr Nikola, Gvozdeni pirat, Drakula, Nagradne igre, Rafls. I Net Guld i Rendžer Gal i momak čije sam ime zaboravio, a koji je pisao priče

U BORBI ZA VAZĐUH 0 boksu skovo istorn brzinom kao što je Net Guld pisao o trkama. Pretpostavljam da bih, da su moji roditelji bili bolje obrazovani, pročitao rnnogo više ’dobrih’ knjiga Dikensa, Tekerija i tako daljc, a u stvari, u školi su nas proveli kroz Kventina Dervorda, Stric Izikel je ponekad pokušavao da rne podstakne da čitam Raskina i Karlajla. Ali, praktično, u našoj kući nije bilo knjiga. Otac nikada mje pročitao nijednu knjigu u svorn životu, osim Biblije i Smajlovog ’Budi svoj majstor’, a ja, po sopstvenom priznanju, nisam pročitao dobru knjigu dok nisam postao malo stariji. Nije rni žao što je bilo tako. Citao sam stvari koje sam žclco da čitam i iz njih sam izvukao više nego što sam izvukao iz onoga čemu su mc učili u školi. Kada sam bio dete, one grozne novine od jednog pcnija povlačile su se iz prodaje i ja jedva da rnogu da ih se setim, ali je postojalo redovno izdanje stripova za dečake, od kojih neki još uvek postoje. Mislirn da pričc o Bafalo Bilu više ne izdaju, Neta Gulda više ne čita niko, ali mi se čini da Niku Karteru i Sekstonu Blejku ide dobro kao 1 uvek. Dragulj i Magnct je, ako sc dobro sećam, počco da izlazi oko 1905. Neđcljni časopis B.O.P. za dcčakc jc tih dana bio mešavina svcga i svačcga, ali jc listDrugari, za koji mislim da je pokrenut 1903, bio sjajan. A onda, tu jc bila i cnciklopcđija — nc scćam sc njcnog tačnog imcna — koja jc izlazila u izdanjiina koja su koštala jcdan peni. Nikada se nije činilo da jc vrcđno kupiti jc, ali jc jcdan dcčak iz školc imao običaj da mi ponckad dajc stare brojevc. Ako sada znam koliko jc dugačak Misisipi, ili razliku između oktopoda i sipe, ili tačan sastav mctala za zvono, onda sam ih naučio odatlc. Džo nikada nijc čitao. On jc bio jcdan od onih dcčaka koji su mogli proći kroz godmc školovanja, a da na kraju nisu bili u stanju da pročitaju dcsct rečenica zaređom. Od poglcda na štampu mu je bilo rnuka. Video sam ga kako podiže jedan od mojih brojeva Drugara, čita pasus ili dva, a onda ga vraća sa istim gađenjem sa kojim reaguje konj kada oseti miris stajskog sena. Pokušavao je da rne odvuče od čitanja, ali su me podržavali otac i majka koji su rešili da sam ja ’pametni’. Bili su ponosni što sam pokazao smisao za ’učenje knjiga’, kako su oni to nazivaii. Ali, za oboje je bilo tipično da su bili blago uznemireni 89

D/ordž Orvcl zbog toga što sam čitao Drugare i Junion Džeka, jer su. mislili da bi trebalo da čitam nešto ’što unapređujc', ali msu dovoljno poznavali knjige da bi bili sigurni koje knjige ’unapređuju’. Naposletku, majka je došla do primerka polovne Foksove ’Knjige o mučenicima', koju nisam pročitao, iako iiustracije nisu bile toliko loše. Tokom cele zime 1905. svake nedelje sam trošio po peni na Drugarc, jcr sam pratio njihovu priču u nastavcima ’Neustrašivi Donovan’. Neustrašivi Donovan je bio istraživač kojeg jc angažovao jcdan američki milioner da mu donesc ncverovatne stvari sa raznih krajeva sveta. Ponekad jc to bio dijamant vcličinc loptica za golf iz kratcra afričkih vulkana, ponckad su to bilc okamenjcnc mamutovc kljove iz zalcđcnih šuma Sibira, ponekad su to bila zakopana blaga Inka iz izgubljcnih gradova u Pcruu. Donovan jc svake nedelje krctao na novo putovanje i uvck je uspevao. Moje omiljeno mesto za čitanjc je bilo potkrovlje, iza dvorišta.To je bilo uajmirnije mesto u kući, osim kada je otac iz njega iznosio svežc džakove žitarica. U potkrovlju su ležale velike gomile džakova, a miris mallera se mešao sa mirisom slatkc deteline. Tu su bile gomile paučinc u uglovima, a preko mesta na kojem sam obično lcžao, nalaziia sc rupa u plafouu i letva koja je virila iz maltera. I dan danas rnogu da ih osetim. Zimski dan, dovoljno mi jc toplo da mogu mirno da lcžiin. Le/im na stomaku, a isprcd mcnc su otvorcni Drugari. Džaku pritrčava miš, kao dcčak iz satnog rnchanizma, a onda se odjcdnom zaustavlja i posmatra mc svojim malim očima naiik na sitnc crnc pcrlc. Imarn dvanaest godina, ali sam ja Neustrašivi Donovan. Tri hiljade i dvc stotinc kilometara uzvodno od Amazona upravo sam postavio svoj šator, a korcnjc tajanstvcnc orhidcjc, koja cvcta jcdnom u stotinu godina, bczbcdno jc u kalajnoj kutiji ispod mog lcžaja u šatoru. U šumama, Hopi-Hopi Indijanci, koji boje svojc zubc skerlctno crveno i belce deru živc, tuku u svoje ratne bubnjeve. Posmatram miša, a miš posmatra mene — mogu da osetim miris prašinc, slatke detcline i svež miris maltera, ali se nalazim na Amazonu i to je blaženstvo, pravo blažehstvo. 90

Sedmo pogiavlje To jc, stvarno, svc. Pokušao sam da vam kažcm ncšto o svctu iz vrctncna prc rata, o svctu koji sam mogao da udahncm kada sarn uglcdao ime kraija Zogua na plakatu, a svc su prilikc da vam nišla nisan'i rckao. lii sc scoatc vrcmcua prc rata, pa ncrna potrcbc da vam pričam o toinc. ili sc ne scćalc, pa ncma svrhc da vam pričant. Do sađa sam govorio stuno o s(vanma kojc stt mi sc dogodilc prc ncgo što sam napunio šesnacst godina. Do tada, stvari su u mojoj porodiei išlc prilicno dobro. Mcšto prc svog šcsnacstog rođcndana ugleđao sam obrisc onoga što ijudi zuvu ’stvarni život’, odnosno ncprijatnosti. Tri dana nakon što sam 'uglcdao veiikog šarana u Bajnfeld hausu, otac je đošao na čaj i izglcd.’to vcoma zabrinutojoš sivlji i još prašnjaviji nego obično. Poiako ]c jco i svcčano ispijao svoj čaj i nijc mnogo govorio. Tih dana jc bio zamišljen dok je jco, a pošto rnu rdje ostalo mnogo kutnjih zuba, brkovi su nm sc krctali gorc-dolc dokjc pomcrao usta. Upravo sam itstajao od stola, kada mi sc obratio: „Sačekaj malo, Džordžc, sinc. Imam ncšto da ti kažem. Sedi na treuutak. Mama, ti si sinoć čula šta imam da kaženiU Majka, koia je bila iza vclikog braon čajnika, prekrstiia je ruke u kriiu i izglcdak svečano. Oiac jc nastavio, govoreći vcorna ozbiljno, aii je sve više kvario utisak zato što je pokušavao da izvuče mrvu koja mu se zaglaviia u preostaliin zubirna: 91

Džordž Orve! „Džordže, sine, imam nešto da ti kažem. Razmišljao sam o tome i mislim da je vreme da napustiš školu. Bojim sc da je vreme da počncš da, radiš, da zarađujcš i doprincseš kući i pomogneš majci. Sinoć sam pisao gospodinu Viksiju i rekao mu da bi trebalo da te vratim kući.“ Naravno, ovo jc bio baš prcsedan — u smislu da jc pisao gospodinu Viksiju prc ncgo što jc meni rekao. U to vreme roditelji su sve sređivali iza leđa svojoj deci. Otac jc nastavio, zabrinuto objašnjavajući i mumlajući: ,,Od ncdavno je im’o loš period, stvari su sc malo pogoršale“, a ishod jc bio da Džo i ja treba da počncmo da zarađujemo za život. U to vrcrnc nisam ni znao, niti vodio računa da li posao idc dobro ili nc. Čak nisam imao ni trgovački instikt da vidim razloge zbog kojih su sc stvari ’pogoršalc’. Činjcnica je bila da jc oca ugrožavala konkurencija. Sarazin, koji sc bavio maloprodajom scmena i koji jc imao filijalc u svim okruzima, pružio jc svojc pipke i do Donjeg Bajnfelđa. Pre šcst mcscci su iznajmili prodavnicu na pijaci i udcsili jc svctlo zclcnom bojom, pozlaćcnim slovima, alatima za baštu obojcnim crvcnom i zclcnom bojom i vclikim oglasima za grahoricu, što vam je upadalo u oči sa sto mctara udaljcnosti. Osim što jc prodavao seme za cvećc, Sarazin jc opisivao scbc kao ’univerzalnog dobavljača živinc i stokc’. Osim žita, ovsa i ostalih žitarica, počeli su da patentiraju mcšavinc za ishranu živmc, pakovali su scmc za ishranu ptica u modcrna pakovanja, prodavali biskvitc za ishranu pasa u svim oblicima i bojama, bavili sc lckovima, mclcmima i đubnvom, a posao su razgranali 1 sa stvarima kao što su zamke za pacovc, povoci za pse, inkubatori, sveža jaja, koke nosilje, sijalice, sredstva protiv korova, insekticidi... U nekim filijalama su se bavili onim što su zvali ’odeljcnje za žive životinje’, što je podrazumevalo zečeve i jednodnevne piliće. Otac, sa svojom prašnjavom radnjom i odbijanjem da razvije nove prodajne linije, nije mogao da se nadmeće sa njima, a nije to ni želeo. Trgovci na malo sa svojim zapregama i poljoprivrednici koji su poslovali sa prodavcima semena na malo u početku su stidljivo zaobilazili Sarazina, ali su se 92

U BORBI ZA VAZDUH za šcst meseci udružili sa malim posednicima, koji su u to vreme imali koeije iii zaprege, što je značilo da su imali i konjc. To je za moga oca značilo veiilci gubitak u trgovini, ali i za drugog prodavca kukuruza Vinkla. U to vreme nisam ništa shvatao. Prema tome sam se odnosio kao i svaki dcčak. Nikada mc nije zanimao biznis. Retko kada sam pornagao u radnji, a kada bi se to povremeno i dogodilo, otac je žcleo da budcm potrčko ili da mu pomogncm oko ncčega kao što jc podizanjc džakova sa žitaricama u potkrovlje ili iz potkrovlja. Trudio sarn se to da izbegncm, kad god je bilo rnogućc. Dcčaci u našcm razrcdu nisu skroz plašijivi kao dečaci iz javnih škola, znaju da je rad rad, a da šcst penija iznosi šcst pcnija, ali je normalno da dečak rad svoga oca smatra dosadnim. Sve do tada, štapovi za pccanje, bicikli, limunada i ostalo činili su mi sc mnogo stvarnijim od bilo čega što se đešavalo u svetu odraslih. Otaeje već razgovarao sa starim Grimetom, piljarom, kojijc žclco pametnog momka i bio sprcman da mc odmah primi u prodavnicu. U mcđuvrcnienu, otac jc žclco da se reši svog pomoćnika, a Džo je trcbalo da sc vrati kući i pomognc oko prodavnicc dok nc nađc rcdovan posao. Džo jc vcć napustio školu i od tada jc manjc-višc dangubio. Otac jc ponckad govorio o toinc kako ćc 'uvcsti’ Džoa u knjigovodstveno odeljcnjc u pivari, a prc toga jc čak razrnišljao da od njega napravi aukcionara. 1 jcdna i dmga idcja su bile beznadcžnc, jer jc Džo u scdamnacstoj godini imao rukopis kao orač i nijc mogao da ponovi tablieu množcnja. Sadajc trebalo da ’nauči da trguje’ u vclikoj prodavnici bicikala na perifcriji Voltona. Pctljanjc oko bicikala jc cdgovaralo Džou, kojijc, kao i vcćina glupana, imao nckakvo znanjc mchamkc, ali je bio potpuno ncsposoban da staloženo radi i da provede sve svoje vreme dangubeći u masnom radnom odelu, pušeći cigarctc vudbajns, upadajući u tuče i pijući (i to je već počeo). Bio je ogovaran da se vucara sa ovom, pa sa onom devojkom, pri tom sve vreme tražeći novac od oca. Otac je bio zabrinut, zbunjen i nekako ozlojeđen. Još uvek mogu da ga vidim sa prašinom od stočne hrane na svojoj čelavoj glavi, sa nešto malo sede kose iznad ušijii, naočarima i 93

Džordž Orvel sivim brkovima. Nijc mogao da shvati šta mu se to dešava. Godinama mu je profit rastao, polako i stabilno: jedne godme desct t'unti, one godine dvadeset funti, a sada sc odjednom srozao. Nije mogao to da razurne. Naslcdio je posao od svog oca, poštcno je trgovao, vredno radio, prodavao dobru robu, nikoga nije prevario —■ a profit mu je opadao. Nekoliko puta je ponovio izmcđu mljackanja, u pokušaju da izvadi mrvicu iz svojih zuba, da su vrcmcna loša, da sc čini da jc trgovina zamrla, nijc mogao ni da pomisli šta jc ušlo u ljudc, nije ličilo na situaciju u kojoj konji ticmaju šta da jedu. Možda su krivi ovi motori, odlučio jc naposlctku. ’Gadnc smrdljivc stvari’, dodala jc majka. Malo jc brinula, a znala jc da mora biti još zabrinutija. Jcdnom ili dva puta, dok je otac govorio, u njenim očima je bio onaj odsutni pogled i mogao sam da vidim kako joj se usnc pomcraju. Pokušavala jc da sc priscti da li sutra trcba da skuva junctinu i šargarepu ili drugu jagnjcću nogu. Osim u slučajevima kada jc trcbalo prcdvidcti nešto iz njcnog dclokruga, kao što jc kupovina platna ili šcrpi, nijc bila sposobna da razmišlja daljc od jcla kojc ćc sutra spremati. Prodavnica je bila u problemu i otac jc bio zabrinut —- to jc bilo najdaljc što jc vidcla. Niko od nas nijc imao pojma šta sc dcšavalo. Otac jc imao lošu godinu i izgubio novac, ali da li ga je zaista plašila budućnost? Mislim da nije. Nc zaboravite, govorim o 1909. godini. Nijc znao šta mu sc dcšava, nije bio sposoban da prcdvidi da će ljudi iz Sarazina sistcmatski prodavati po nižim cenama od njcga, unišliti ga i progutati ga. Kako je i mogao? Takvc stvari sc nisu dcšavalc kada jc bio mlad. Samo jc znao da su vremcna loša, da jc trgovina ’popustila’, bila vcoma ’spora’ (ncprekidno jc ponavljao te frazc), ali ćc sc vcrovatno ’stvari uskoro poboljšati’. Bilo bi lcpo da mogu da vam kažem da sam bio od velike pomoći mom ocu u vrcmc kada jc bio u ncvolji, da sam sc iznenada dokazao kao muškarac i da sam razvio kvalitete za koje niko nije ni sumnjao da postoje u meni — i tako dalje, kao stvari koje ste navikli da čitate u romanima koji su pre trideset godina služili da podignu ljude. Ili bih, za promenu, voleo da mogu da zabeležim da sam bio strašno ogorčen zbog napuštanja

U BORBI ZA VAZDUH škole — moj miadi um, koji je čeznuo za znanjima i uglađcnošću, trgnuo se od bczdtišnog mehaničkog posla u koji su me gurnuli — i tako dalje, baš kao stvari koje ste navikli da čitate u romanima koji su pre trideset godina služili da podignu ljudc. I jeđno i drugo bi bila čista besmislica. Istina je da sam bio zadovoljan i uzbuđcn idejom što ću ići da radim, naročito kada sam shvatio da će mi stari Garmct davati stvarnu platu, dvanaest šilinga trcdcljno, od kojih sam četiri mogao da zadržim za scbe. Veliki šaran u Bajnfeld hausu, koji mi je tri poslcdnja dana ispunjavao um, izbledeo je pred tim. Nisam se protivio ranijem napuštanju školc. 'lb se uopšteno dešavalo na isti način dečacima u našoj školi. Dcčak bi uvek ’išao’ na Univerzitct u Rcdingu, ili bi studirao da postanc inženjcr, ili bi ’otišao poslom’ u London, ili bi otrčao do mora — a onda bi izncnada, poslc pismcnog obaveštcnja kojc bi usledilo poslc dva dana, ncstao iz školc, a dve ncdcljc kasnijc videli bistc ga na biciklu kako ispomčuje povrće. Pet minuta nakon što mi jc otac rekao da bi trcbalo da napustim školu, razmišljao sam o novom odelu koje ćn nositi na posao. Odmah sanr počeo da tražim ’ođclo za odrasle’, sa kaputom koji jc u to vremc bio mođeran, mislim da su ga zvali frak. Naravtio, i majka i otac su sc užasnuli i rekli da ’nikad nisu čuli za tak’u stvar’. Iz nekog razloga, koji nikada nisam u potpunosti dokućio, u to vrcrnc roditelji su uvek pokušavali da, što jc dužc nrogućc, spreče svoju dccu da nosc odcću odraslih. U svakoj porodici bi uvek došlo do prave bitke pre nego što bi đcčak dobio prvc uzdignutc kragnc tii pre ncgo što bi dcvojčica podigla kosu. Priča je skrcnula sa očcvih poslovnih problcma i prctvorila sc u dugu svađu, ispunjenu zanovctanjem, a otac je postepeno postajao sve Ijući, ponavljajući iznova i iznova — ispuštajući poneko ’h’ u izgovoru, što je činio kada je bio ljut — „Ne’š ga dobiti. Pri’vati to, ne’š ga. dobiti.“ Tako ja nisam dobio svoj frak, ali sam po prvi put otišao na posao u sašivenom crnom odelu i sa širokom kragnom, u kojoj sam izgledao kao prerasli mangup. Iz toga su proizašle sve nevolje koje sam osećao u vezi sa poslom. Džo je bio još sebičniji 95

Džordž Orvel u tom pogledu. Bio je besan što je morao da napusti prodavnicu bicikaia, a ništa nije radio tokom ono malo vremena koje jc provodio kod kućc. Pravio jc ncprijatnosti i uopšte nijc bio od pomoći ocu. Skoro šest godina sam radio u prodavnici starog Grimeta. Grimet je bio fini, pošteni, scdokosi stari momak, kao čvršća vcrzija stnca Izikicla, a bio je, kao 1 stric Izikiel, dobar liberal. Ali nije bio toliki podstrekač 1 uživao jc vcći ugled u selu. Razvio je posao tokom Burskog rata, bio jc ogorčeni ncprijatclj trgovačkih sindikata, a jcdnom jc otpustio pomoćnika zato što je ovaj imao sliku Kira Hardija. Bio jc i pojac u crkvi —- u stvari, bukvalno, samo sc drao u baptističkoj crkvi, koju su zvali Tin Tab. Inačc, moja porodica jc posmatrana kao ’crkvcna’, dok je stric Izikiel bio ncvernik. Stari Grimet jc bio član Gradskog vcća i zvaniČnik u lokalnom ogranku Libcralnc partijc. Sa njegovom sedom kosom, njcgov pretvorni govor o slobodi svcsti i vclikim starim ljudima, njegovom velikom saldu u banci i improvizovanim molitvama koje stc ga nckada mogli čuti da izgovara kada bislc prolazili pored 'Fin laba, nalikovao jc pomalo na čuvcnog piljara-otpadnika iz poznatc priće. Prctpostavljam da stc čuli tu priču: „DžcjmsL ,,Da, gospodincV“ „Jcsi li posuo šcćer pcskom?“ „Jcsam, gospodinc!“ „Jcsi li posuo mclasu vodom?“ „Jcsam, gospodinc!“ „Dođi onda, da sc moliš.“ Bog zna koliko sam puta čuo da šapuću. tu priču u prodavnici. Pre nego što bismo podigli kapkc na prodavnici, dan smo, u svari, započinjali molitvom. Nije stari Grimet posipao šećer peskom. Znao je da se to ne isplati. Ali bio je oštar kada je u pitanju bio posao, na visokom nivou je prodavao namirnice u Donjem Bajnfeldu i u okolini. Osim potrčka, u prodavnici su radila još dva pomoćnika — čovek koji je razvozio i njegova ćerka (bio je udovac) koja je 96

U BORBl ZA VAZDIJH radila na kasi. Prvih šest: mescci sarn bio potrčko. Onda jc jcdan od pomoćnika otišao, kLiko bi ’pokrenuo posao’ u Rcdingu, pa sam ja prcšao u prodavnicu i obukao moju prvu belu kccclju. Naučio sam da uvcžem pakct, da upakujcrn vrećicu ribizli, samcljem kafu, da tanko scčcnvslaninu, scčcm šunku, oštrim nožcvc, ribam pod, da skincm prašinu sa jaja a da ih ne razbijcin, da prodam iošiji artikal kao dobar, obrišcrn izloge, da ’od oka’ proccnim vcličmu od pola kilograrna sira, da otvorim sanđuk sa pakovanjima, da oblikujcm rnaslac i što jc bilo najtcžc — da zapamtim gde se nalazc zalihc. Ncmam dctaljno scćanje o piljarstvu kao o pccanju, ali ga sc u dobroj mcri scćam. I dan danas urncm da prekincm komad niti prstima. Ako mc stavitc prcd aparal za sečenje slaninc, rnogao bih lo boljc da uradim ncgo da kucara na mašini. Mogao bih da vam ispričam nckc lcpe, fine pojcdinosti o kvalitctu kincskog čaja i od čcga sc pravi margarin, kao i proscčnu tcžinu jaja i cenu pakovanja od hiljadu papirnih vrcća. Eto, to satn bio ja višc od pct gođina... oprezni mladić, okruglog, Ijubićastog lica sa prćastim noscm i kosom bojc maslaca (višc nijc bila kratko ošišana, ncgo pažljivo namazana briljantinoni i začcšljana unazad i bila, kako su ljudi govorili ’zalizana’), koji sc u bcloj kccclji motao oko tczgc sa olovkom iza uva, brzo poput munjc uvcz.ujući vrcćc sa kafom i obraćajući sc kupcima sa: ,,Da, gospodo! Naravno, gospođo! Sta još poručujclc, gospođo“, sa glasom u kojcm sc samo detimično oscćao ’kokni’9 naglasak. Stari (irimet nas jc tcrao da žcstoko radimo, radili smo po jcdanacst sati dncvno, osim čctvrtkom i ncdeljorn, dok jc ncdclja prcd Božić prcdstavljala noćnu moru. Da, dobro je to bilo vremc i treba ga sc scćati. Ncmojtc rnisliti da nisam imao nikakvc ambicije. Znao sam da ncću zauvck ostati piljarcv pornoćnik, samo sam ’učio da trgujem’. Ponekada, nckako, našao bi se novac za mene da i ja ’pokrencm’ svoj posao. Tako su ljuđi razmišljali u to vreme. Ne zaboravite, to jc bilo pre rata, pre recesije i prc bede. Svet je bio dovoijno velik za svakoga. Svako je mogao ’pokrenuti posao u trgovim’, uvek je bilo đovoljno prostora za još 9 Jezik londonske radničke ldase, prim. prev. 97

D/ordž Orvcl jednu prodavnicu. A vremc nam jc izmicalo. Nizale su sc 1909, 1910, 1911. Umro je kralj Edvard, pa su novine izašlc sa crnim okvirom. U Voltonu su se otvorila dva bioskopa. Automobili su postajali svc čcšći na putcvima, a pojavili su sc i motorni autobusi koji su razvozili ljude po celoj zcmlji. Avion — slabašna, rasklimana stvar, u kojcnr jc na srcdini, na nekoj vrsti stolice, sedeo jcdan mornak — prclcteo jc iznad Donjeg Bajnfclda, pa su svi pojurili iz svojih kuća da rnu ncšto doviknu. Ljudi su počcli ncjasno da govorkaju kako je onaj nemački car prcvazišao svc mcre i da ćc ’ono’ (mislcći na rat sa Ncmačkom) doći kad-tad. Moja plata je značajno porasla, svc đok konačno, baš 'prcd rat, nije dosegnula dvadesct i osam šilinga nedcljno. Majei sam plaćao desel šilinga nedcljno za ishranu, a kasnijc, kada su sc vrcmcna pogoršala, plaćao sam pctnacst šilinga, a čak i tada sam imao oscćaj da sam bogatiji ncgo što sam sc inačc osećao. Porastao sam još dva i po centimetra, počeli su da mi niču brkovi, nosio sam čizme sa dugmićima i kragnc visokc scdam i po centimetara. Ncdeljom u erkvi, u mom gizdavom sivom odclu sa poiucilindrom i crnim rukavicama od pseće kožc, na crkvenoj klupi izglcdao sam savršcno, kao gospodin, lako da sc majka jcdva uzdržavala da poka/.c koliko sc ponosi sa mnom. Izmcđu posla , ’izlazaka’ čctvrtkom i razmišljanjima 0 odeći i devojkama, razmišljao sam o ambicijama i vidco sebc kako sc razvijam u jakog poslovnog čovcka, kao što su bili Lcver ili Vilijcm Vajtli. Između šcsnaeste i osamnacstc godinc načinio sam značajnc korakc da ’unaprcdim svoj um’ i da sc obučim za karijcru poslovnog čovcka. ’lzlcčio’ sam scbc da nc izgovaram slovo ’h’ i oslobodio se mog ’kokni’ akecnta u najvcćoj mcri. (Seoski akccnti su ncstajali u dolini Temze. Osim momaka sa farmi, skoro svi koji su rođcni posle 1890, govorili su’kolcni’ akcentom.) Pohađao sam đopisni kurs u Trgovačkoj akademiji Litlberns, naučio sam knjigovodstvo 1 poslovni engleski jezik, ozbiljno sam čitao knjigu zastrašujućih gluposti koja se zvala Umetnost trgovanja, poboljšao svojc znanje iz aritmetike, čak i rukopis. Kada sam imao sedamnaest godina, sedeo bih kasno noću, a jezik bi mi visio iz usta dok sam, kraj male uljne 98

U BORBI ZA VAZDUH lampe na stočiću kraj krevcta, učio oblaganje bakrom. Nekacla bih čitao mnogo knjiga, uglavnom kriminalističkc i avanturističke priče, a ponckad i knjige kojc su bilc uokvirene novinama, koje su momci iz prodavnicc kradom razmenjivali, a koje su sc opisivale kao ’žcstoke’. (IJ pitanju su biii prevodi Mopasana i Pola de Koka.) Ali kada sam napunio osamnaest godina, odjcdnom sam se uozbiljio, učlanio se u Oblasnu biblioteku i počeo da ’proždircm’ knjigc Marije Korcli, Hola Kcjna i Entonija Houpa. Bilo jc vremc da se pridružim kružoku čitača Donjcg Bajnfelda koji jc vodio mcsni paroh i koji sc cele zimc sastajao jcdnom scdmično na, kako su ih zvali, ’knjižcvnc diskusijc’. Pod parohovim pritiskom sam pročitao delove ’Sczama i Ijiljana’, eak sam počco da čitam i Brauninga. A vremenam jc izmicalo. Prošle su 1910, 1911, 1912. Očcv posao jc propadao --- nije propao odjednom, nego postepcno. Ni otac ni majka nisu bili isti od kada jc Džo pobcgao od kućc. To se dogodilo ncdugo pošto sam počco da radim kod Grimeta. l)žo je u osanmaestoj godini izraslao u gadnog siledžiju. Bio je snažan momak, nmogo krupniji od ostalih u porodici, ogronmih ramena, vclikc glavc i mrzovoljnog, nainrštenog lica, na kojcm jc vcć imao pristojnc brkove. Kad nijcbio u točionici kod Džordža, došao bi do vrata prodavnicc sa rukama u džepovima, namrštcno posmatrajući ljudc koji su prolazili, osim ako nisu u pitanju bilc dcvojkc, kao da jc žcleo da ih svc prcbije. Ako bi bilo ko ušao u prodavnicu, pomerio bi sc u stranu dovoljno da ga propusti da prođe, a onda bi, nc vadcći rukc izdžepova, viknuo preko ramena: „Tataaaaa! Prodavnica!" To jcbilo naj'bližc pomoći koju mu jc pružao. Otac i majka su očajmčki govorili da ’ne znaju šta da rade sa njim’, a trošio jc đavolski mnogo na piće i cigarete. Kasno, jcdnc večcri, izašao je iz kućc i nikada višc nismo ništa čuli o njemu. Provalio je u fioku sa novcem i odneo sav novac koji je bio u njoj, na svu sreću nije ga bilo mnogo, oko osam funti. To je bilo dovoljno da mu obczbedi prostor na međupalubi na brodu za Ameriku. Uvek je želeo da ode u Ameriku, pa mislim da je tako i učinio, iako niko nije bio siguran u to. To je u selu bila jedna vrsta 99

Džordž Orvel skandala. Zvanična tcorijajc bila da jc Džo šmugnuo jer je napravio dete nekoj devojci. Postojala je dcvojka Scli Čivers, kojaje živela u istoj ulici kao i Simonsovi i koja je bila trudna. Džo jc sigurno bio sa njom, ali su bilc i desetine drugih, pa niko nije znao čije je dete. Otac i majka su prihvatili tcoriju o detctu, pa su čak, nasamo, imali običaj da opravdavaju svog ’jadnog dcčlca’ zbog krađc osam funti i bekstva. Nisu bili sposobni da shvate da jc Džo zbrisao zato što nije mogao da podnese pristojan, uglcdan život u malom scoskom mestu, ncgo je želeo život za dangubljcnjc, tučc i žcnc. Nikada višc nismo čuli ništa o njcmu. Možda jc potpuno propao, možda jc poginuo u ratu, možda ga je jednostavno rnrzclo da pišc. Na svu sreću, detc je rođcno mrtvo, pa nije bilo nikakvih komplikacija. Što sc tičc činjcnice da je Džo ukrao osam funti, majka i otac su uspcli to da zatajc do svojc smrti. U njihovim očima to jc bila mnogo vcća sramota, nego bcba Seli Čivers. Zbog ncprilika sa Džoom otac jc dosta ostario. Gubitak Džoa jc bilo samo smanjivanjc gubitka, ali ga je to bolelo i stideo se zbog toga. Od tada su mu brkovi bili još bclji, a činilo sc da sc još višc smanjio. Možda mojc sećanje na njcga lcao malog, scdog čovcka, sa okruglim, izboranim i zabririutim licem i prašnjavim naočarima zaista potičc iz tog pcrioda. Polako jc počco da brinc o novcu i bivao svc manjc zaintcrcsovan za drugc stvari. Maujc je govorio o politici i nedcljnim novinama, a svc višc o iskvarcnosti trgovinc. Činilo sc da sc i majka malo smanjila. U dctinjstvu sam jc doživljavao kao veliku i ogromnu, sa svc plavom kosom, blistavim liccm, njcnim ogromnim grudima — kao ncka vrsta raskošnog bića, kao ukrasna figura na pramcu broda. Sada sc smanjila, bila zabrinutija i izgledala starija nego što je imala godina. Nije se višc onako gospodski ponašala u kuhinji, više je spremala jagnjeći vrat, brinula se oko cenc uglja i počela da koristi margarin, koji nekada nije dopuštala u svojoj kući. Kada je Džo otišao, otac je ponovo morao da unajmi potrčka, ali je od tada zapošljavao male dečake, koje je mogao držati godinu ili dvc i koji nisu mogli da podižu velike terete. Ponekad bih mu pomagao, 100

Ij BORBIZA VAZDLJH kada bih bio kod kuće. Bio sarn isuviše sebiean da to redovuo radim. Još mogu da ga viđim kako polako radi po dvorištu, presavijen u struku i skoro sakriven u ogromnom džaku, kao puž u svojoj kueici. Veliki, ogromni džak, koji jc, prctpostavljam, tcžio skoro sedamdcsct kilograrna i koji mu skoro do zemlje savija vrat, ramena i zabrinuto lice uokvireno naočarima, koje izviruje ispođ džaka. Tokom 1911. se skrhao i morao da provcdc višc ncdclja u bolnici. Morao jc da unajmi privrcmcnog menadžera za prodavnicu, što jc načinilo još jednu rupu u njcgovorn kapitalu. Grozno jc glcdali malog prodavca kako propada, ali to nijc ništa iznenadno, niti očiglcdno kao sudbina radnika koji dobijc džak i odmah se nađc na socijalnoj pomoći. U pitanju je sanio postcpeno krunjcnjc trgovinc, sa malirn usponima i padovima. Nckoliko šilinga.datc za ncšto lošc na ovoj strani, pa onda nckoliko puta po šcst pcnija za dobro na drugoj strani. Ncko ko jc godinarna radio sa vama iznenađa odlazi i prdazi kod Sanizina. Neko drugi kupuje dvanacst koka nosilja i prcdajc vam ncdcljnu porudžbinu za kukuruz. 1 daljc možclc da nastavilc. ! daljc stc ’svoj gazda’, uvck malo zabriiiutiji i malo traljaviji, dok vam sc kapital neprekidno rasipa. Tako možctc nastaviti godinama, čak i cco život, ako varn sc posreći. Stric Izikiel jc umro 1911, ostavljajući 120 funti kojc su sigurno mnogo značilc ocu. Svc do 1913. je otplaćivao hipotcku na njcgovu polisu životnog osiguranja. U to vrcmc nisam ni znao za nju, niti sam shvatao šta to znači. Kako su sc stvari odvijale, mislim da nisam shvatao višc od toga da ocu ‘nijc išio dobro’, da jc trgovina bila ‘slaba’, i da ćc se malo duže čckati pre nego što ja zaradim novac da ‘pokrcnem’ svoj posao. Kao i otac, ja sam glcdao na prodavnicu kao na ncšto večno i bio sam sklon da se naljutim na njega zato što nije boljc upravljao stvarima. Nisam bio sposoban da viđim, a nije bio ui on, niti bilo ko drugi, da se polako urušavao, da se njegov posao nikada više neće uzdignuti i da će, ako bude živeo do sedamdesete godine, verovatno završiti u staračkom domu. Mnogo puta sam prošao pored Sarazinove prodavnice na pijaci i samo pomislio koliko rni se više sviđa. njihov uglađeni izlog, za razliku od očeve prašnjave 101

Džordž Orvcl i stare prodavnice, sa natpisom ‘S. Bouling’ ispisan okrnjcnim belim slovima i izblcdclim pakovanjima semcna za ishranu ptica, koji ste jcdva mogli i da vidite. Nije mi palo na pamct da jc Sarazin bio pantljičara koja ih je proždirala žive. Ponckad bih mu ponavijao nckc od stvari koje sam čitao iz knjiga sa dopisnog kursa o sposobnosti trgovanja i modernim metodama. Nikada nije obratio pažnju na to. Nasledio je posao uspostavljen na starinski način, uvck jc vredno radio. pošteno trgovao, prodavao dobru robu i stvari bi sc odmah poboljšalc. Činjcnica je da je samo nckoliko trgovaca iz tog vrcmena završilo u staračkom domu. Uz malo srcćc, umrli bistc sa još nekoliko funti kojc stc poscdovali. Bila je to trka između smrti i bankrotstva, a bogu hvala, smrt je bila ta koja jc prva stigla do oca, a i do majkc. Prošle su 1911, 1912, 1913. Kažcm vam da je to bilo dobro vrcmc da budctc živi. Bila je druga polovina 1912, kada sam na parohovom književnom kružoku prvi put srco Elzsi Voters. Do tada sam, pak, kao i ostali momci u selu, povrcmeno izlazio da bih gledao dcvojke. Uspevao sam da stupim u kontakt sa ovom ili onom dcvojkom i da ‘izađcm’ sa njom nckolik puta, ali nikada nisam imao svoju devojku. Čudna jc to stvar, ta jurnjava za dcvojkama kada imatc oko šcsnacst godina. U nckim poznatim dclovima scla dcčaci su šetali gore-dole u parovima, posmatrajući dcvojkc, a dcvojkc bi šctalc goro-dole u parovima, pravcći sc da nc vidc momke. Naposletku bi se uspostavila neka vrsta kontakta, pa bi sc, otida, utncsto u dvojc, šctali u čctvoro i svc čctvoro bi bili potpuno bez reči. Crlavna odlika tih šctnji — a još je bilo gore drugi put, kada bistc izašli nasarno sa devojkom — bila je rtepodnošljiva ncmogućnost da se zapodene bilo kakav razgovor. Ali Elzi Voters se činila drugačijom. Istina je bila da sam odrastao. Ne želim da pričam priču o sebi i o Elzi Votes, iako postoji priča koja se može ispričati. Ona je sarno deo slike, deo onoga ‘pre rata’. Pre rata je uvek bilo leto — obmana, kako sam ranije napomenuo, ali se ja tog perioda tako sećam. Beli, prašnjavi put koji se proteže između drveća kestena, miris noćnih frajli, zeleni ribnjaci ispod 102

U BORBI ZA VAZDUH vrba, pracakanjc Barford Vira — to vidim kada sklopim oči i razmišljam o pcriodu ‘prc rata’, a pri kraju tog vrcmena i Eizi je postala njcgov deo. Ne znarn da !i bi Elzi smatrali lepom danas. T'ada jc bila lepa. Bila je visoka za devojku, visoka kao i ja, sa gustom kosom boje blcđog z!ata, koju je nosila nckako upletcnu i obmotanu oko giave i nežnim, vrlo blagirn liccm. Bila je jcdna od onih dcvojaka kojc su uvclt tražile najboljc u crnom, naročito u veoma jcdnostavnim crnim haljinama kojc su ih tcrali da nosc u prodavnicarna tkanina. Radilaje u Lilivajtu, kod prođavca tkanina, iako jc poreklom bila iz Londona. Pretpostavljain da je biia dve godine slarija od m.enc. Zahvalan sarn Ri/i, jer jc biia prva osoba koja mc jc naučiia kako da brincm o žcni. Nc misiim o ženama u opštcrn srnislu, mislim na pojedinačnu žcnu. Sreo sam jc u književnom kružoku i jcđva da sam je i primctio, a onda sam jednoga dana lokotn radnog vrcincna, olišao u Lilivajl (šlo inače uc bih mogao da uradim, ali sc dogođilo da nam ncstanc rnuslin bojc maslaca, pa mc jc stari Grimet poslao tla ga kupini). Zuatc i sami kakva jc atmosfcra kod prodavea tkanina. Inta u loine ncšto jedinslveno ženslvcno. Postoji oscćaj utihnutosti, prigušcnog svctla, prijatun miris tkaninc i siab zvuk brzog okrctanja drvenilt koturova koji su sc vrtcli tamo-amo. Llzi jc bila naslonjena na tc/.gu, vdikim rnakazamaje ođseeala komad tkaninc. Bilo jc ncšto u njenoj ernoj haijini t iinijt njcnih grudi naslonjcnih na tczgu - nc umem to da opišem, ncšto vcoma mcko, vcoma ženstvcno. Cim bistc jc vidcli, znaii stc da je možctc uzcli li naručjc i učiniti sve što želite sa tijom. Biia je zaista, vcoma ženslvctia, veorna ncžna, vcorna smcrna, ona vrsta žcnc koja bi učinila svc što joj muškarac kažc, iako nije bila ni niska ni siabašna. Čak nijc bila ni glupa, biia jc višc ćutijiva, a ponekad zastrašujuče prefinjcna. Ali u to vreme ija sam bio prefinjen. Zajeđno smo živeii oko godinii dana. Naravno, u mestu kakvo jc Donji Bajnfeid zajedno nrožcte živeti samo u figurativnom smislu. Zvanično smo ‘izlazili’, što se smatralo uobičajenim i nije biio isto kao biti veren. Postojao je put koji se odvajao od puta ka Gornjem 103

Džordž Orvel Bajnfeldu i koji je išao podnožjem brda. Jedan veoma dug deo tog puta, višc od kilometar i po, bio jc potpuno prav i posut resama sa kestenovog drvcća, a na travi pored puta nalazila se staza koja je prolazila ispod grana, poznata kao Staza ljubavnika. Tamo smo išti tokom majskih vcčeri, kada su kesteni cvctali. Zatim bi naišle kratkc noći i dan bi trajao satima nakon što bismo otišli iz prodavnice. Znate i sami kako sc čovek oscća u junskim vcčcrima. Ona vrsta plavog sumraka koji traje u nedogled, a vazduh vam, poput svile, milujc lice. Ponekad bismo, tokorn ncdcljnih popodneva, odlazili na Ccmford hil, pa se spuštali do navodnjavanih livada duž Tcnrzc. 1913! Božc! 1913! Tišina, zclcna voda, žubor vira! To se višc nikada ncćc vratiti. Ne mislim da se 1913. višc nećc vratiti. Mislim na unutrašnji oscćaj, oscćaj da nigde ne žurite i da se ne plašite, osećaj koji stc već imali i o kojem niko nc trcba da vam priča, ili ga niste imali i nema šanse da ga ikada doživite. Tek tokom kasnog lcta započcli smo zajcdnički život. Bio sam isuvišc stidljiv i trapav da bih počco, a prcmalo sam znao da bih shvatio da jc bilo i drugih prc rnene. Jedne nedelje poslepodne otišli smo do bukovc šumc oko (iornjcg Bajnfelda. Tamo gorc uvek se možete osamiti. Jako sam je želeo, a dobro sam znao da jc ona samo čckala da ja počncm prvi. Ncšto, a ne znam šta, govorilo mi je da odcmo u Bajnfcld haus. Stari I Iođžiz, koji jc prcšao sedamdesctu i postao veoma zlovoljan, bio jc sposoban da nas otcra, ali jc verovatno spavao tog ncdcljnog poslcpodncva. Kliznuli smo kroz otvor u ogradi, a zatirn prošli stazom izmcđu bukava do velikog ribnjaka. Prošle su skoro čctiri godinc od kada sam prošao tim putcm. Ništa se nije promenilo. I dalje jc tu bila krajnja usamljenost, oscćaj da vas drvećc prikriva, stara kućica za čamce koja jc trulila u šcvaru. Legli smo u malo travnato udubljenjc pored divljc nanc i bili smo sami isto koliko bismo bili sami u centralnoj Africi. Bog zna koliko sam je puta poljubio, a onda sam ustao i počeo da lutam okolo. Očajnički sam je želeo, želeo sam da se zarijem u nju, samo što sam napola bio prestravljen. Zanimljivo je da mi je u isto vrerne na pamet pala druga pomisao. Odjednom me je pogodila pomisao da sam godinama 104

U BORBl ZA VAZDUH razmišijao da se vratim ovde, a da to nikada nisam učinio. Sada sam bio tako blizu, činiio se da bi biia šteta ne sići đole, do ribnjaka i potražiti vclikc šarane. Znao sarn da bih sam sebe prebio kada bih propustio ovu pri'liku. u stvari nije mi padalo na pamct zašto se ranijc nisarn vratio ovamo. Šarani su bili negde u mom umu, niko nijc znao za njih osim mene, trebalo je da ih jcdnog dana upccaro. Praktično, to su biii moji šarani. U stvari, ja sam počeo da hodam duž obale u tom pravcu, a kada sant odinakao deset metara, vratio sam sc. To jc značilo probijanje kroz jednu vrstu džungle od đrača i trulog žbunja, a ja sam bio odeven u moju najbolju ncdcljnu odcću. Tamnosivo odelo, polucilindar, čizme sa dugimićima i kragna koja mi ic skoro odsckla uši. U to vremc su sc ljuđi tako odevali za šetnje nedeljom poslcpodne. A ja sam očajnieki žclco Hizi. Vratio sam se i na trcnutak stajao iznad njc. Ležala je u travi sa rukovn preko lica i nijc se ni pomakia kada me jc čula da priiazim. IJ njenoj crnoj luiljini izglcdala jc nc znam kako, nckako mckano, nekako prcpuštajuće, kao da je njeno telu bilo neka savitljiva stvar sa kojom stc mogli da činitc sve što želitc. Bila je moja i rnogao sam je imati, ovog trena, da sam to htco. Izncnada sc višc nisam pia.šio, bacio sam šcšir na travu (sećam se da je ođskoeio), kleknuo i uzeo je. Još uvck oscćam rniris divlje nanc. Meni jc bio prvi put, ali njoj nije i nismo se dovcli u nezgodnu situaciju, kao što stc mogli očekivati. I to jc bilo to. Vcliki šarani su mi ponovo izblcdeli iz sećanja, a činjenica je da sam godinama poslc toga jcdva i pomisho na njih. 1913. 1914. Prolcće 1914. Prvo je procvetao crni glog, pa beli glog, zatim kestcni. Ncdcljna popodneva duž puta kraj kojcg sc .vuku brodovi, vetar koji talasa bokore rogoza i njiše ih u vclikim masama, pa nalikuju na žensku kosu. Beskrajne junske večeri, staza ispod drveća kestena, sova koja negdc knči i Elzino tclo kraj moga. Te godine je juli bio vreo. Kako smo se sarno preznojavali u prodavnici i kako su samo mirisali sir i mlevena kafa! A zatim hladnoća večeri napolju, miris noćnih frajli i duvana za lule u ieji iza bašta, pod nogama meka prašina i noćne laste koje lovc gundelje. 105