George Orwell - U borbi za vazduh

Džordž Orvel niene i drugog Džordža bilo još drugih. Ne bi me iznenadilo da ih je sveukupno bilo više od tuccta. Loše sam se ponco prema njoj, ncma sumnjc, i innogo puta sam sc lošc osećao zbog toga. Ccsto sam pomišljao da je završila na ulici ili sc otrovala gasom. Ponekad sarn osećao kakav sam pokvarenjak bio, ali bih ponckad mislio da nisam ja, to bi učinio ncko drugi (i to jc bilo tačno). Ali, pogledajte način na kojc sc stvari dešavaju, glup, bcsmislcn način. Koliko žcna zaista završi na ulici? Višc njih završi u mašini za valjanje rublja. Ona nije prošla ni loše, ali ni dobro. Završila je kao svi ostali, kao dcbcla, stara žcna, koja kopa po ncurednoj, maloj prodavnici, sa Džordžom koji jc imao brkovc bojc đnmbira i kojeg je zvala svojiin. Vcrovatno jc imala i gomilu dccc. Gospođa Džordža Kuksona. Živela u poštcnju i umrla oplakana — a mogla bi da umrc, a da nc dočcka finansijsku propast, ako budc iinala srcćc. Našli su kutiju sa lulama. Naravno nijc bilo onih koje su imalc sisak od ćilibara. ,,Nc znam imademo li trcnutno onih sa siskom od ćilibara, gospodinc. Ncma ćilibara. Itnamo nckc od vulkanita.“ ,,I Itco sam jcdnu sa siskom od ćilibara“, rckao sam. „Ovdi imamo nckih lepih lula “ Izvadila jc jednu iz kutije. „Ovo je lepa lula. Košta po’ krunc.“ Kupio sam jc. Naši prsti su sc dotakli. Bez trzaja, bcz bilo kakvc rcakcijc. Tclo sc ne seća. Pretpostavljam da mislitc da sam kupio lulu samo zbog ovc starc žene, da stavim pola krunc u Elzin džcp. Ali nistc nimalo u pravu. Nisam ni hteo tu lulu. Ne pušim lule. Uglavnom mi jc trebao izgovor da uđem u prodavnicu. Okrenuo sam jc rncđu prstima, a onda jc spustio na tezgu. „Nema veze, neću je uzeti“, relcao sam. „Dajte mi malc plcjcrs cigarcte.“ Nakon sve zbrke, morao sam nešto da uzmem. Džordž, onaj drugi, ili možda treći ili četvrti, izvadio je paket plejers cigareta, još uvck žvačući ispod svojih brkova. Mogao sam da vidim da je mrzovoljan, jer sam ga ni zbog čega odvukao od čaja. Ali, bilo mi je 206

isuvišc glupo da na tako nešto dam pola krune. Platio ,sam račun i to jo bio poslednji put da sam vidco Elzi. Vratio sam se kod Džordža i večcrao. Nakon toga sam izašao sa ncjasnom idejom da odem u bioskop, ako jc otvoren, ali umesto u bioskopu, završio sam u jednoj od onih bučnih gostionica u novom delu grada. Tamo sam naišao na dva momka iz Stafordšajera. Oni su bili trgovački putnici koji su prodavaii oružjc, pa smo razgovarali o stanju u trgovini, igrali pikado i pili ‘ginis’ pivo. Do zatvaranja, obojica su bila toliko pijana da sam morao da ih vozim kuei u taksiju, a i ja sam bio podnapit. Narednog jutra sam sc probudio sa najgorom glavoboljom koju sam ikada iinao. __________lJ_Bt)RB 1 Z-A VAZDUH 2 0 7

Peto poglavlje Ali sam morao da vidim ribnjak u Bajnfild hausu. Tog jutra sam sc oscćao zaista lošc. Činjcnica jc bila da sam, otkad satu stigao u Donji Bajnl'cld, skoro ncprckidno pio od otvaranja do zatvaranja gostionica. Razlog za to, iako rni nijc bilo jasno do ovog trcnutka, bio je da, u stvari, nisam imao šta drugo da radim. Na to se, do sada, sveo inoj pul tri dana pijančcnja. Isto kao i svakog drugog jutra, odvukao sam sc iz krevcta do prozora i posmatrao kako polucilindri i školske kapc promiču tamo i ovamo. Moji neprijatelji, pomislio sam. Vojska osvajača koja jc opljačkala mcsto i pokrila rušcvinc pikavcima i papirnim vrcćama. Pitao sam sc zašto mc jc bilo briga. Usuđujcm sc da kažcm da mislite da. ako mi jc vcć zadat udarac timc što sam zatekao Donji Bajnfeld narastao skoro kao i Dagenhem, to jc uglavnom zato što nc votim porast broja Ijudi na zemlji i što nc volim da posmatram kako se sclo pretvara u grad. Ali nijc to u pitanju. Nc smcta mi kada gradovi rastu, dok god zaista rastu, a ne širc se kao sos preko sioinjaka. Znarn da ljudi moraju negde da žive i da fabrika nije na jcdnom, bila bi na drugom mcstu. Što se tičc živopisnosti, od lažnih, seljačkih stvari, kao što su paneli od hrastovine, posuđe od kalaja, tiganji od bakra i čega sve ne, pripalami je muka. Kakvi god da smo nekada bili, nismo bili živopism. Majka nikada ne bi videla nikakav smisao u starinama kojima je Vendi ispunila kuću. Nije volela stolove sa rešetkastim 208

nogama — govorila je da vam se ‘noge uhvate u njih’. Što se tiče posuđa od kalaja, nikada ga ne bi đržala u icući. ‘Grozne, masne tvorevine’, tako ih je zvala. A opet, recite šta god želite, postojalo je nešto što smo mi u tc vreme imali, a čcga sada nerna, nešto što ne možete imati u savremenom mlečnom restoranu u kojem svira radio. Vratio sam se da to potražim, ali nisam uspeo da ga nađem. A nekako, napola još uvek verajcm u to, čak i sada, kada još nisam stavio zube, a stomak rni je čeznuo za aspirinom i šoljom čaja. To me je nateraio da ponovo počnem da razmišljarn o ribnjaku u Bajnfild hausn. Kada sam vidco šta su učinili gradu, dobio sam osećaj, koji bi se mogao opisati kao strah, da odcm i vidim da li ribnjak još postoji. Možda jc i postojao, nikad sc ne zna. Grad sc gušio u crvenoj cigli, kuća nam je bila puna Vcndi i njcnog smcća, Tcmza je bila zatrovana motornim uljem i papirnim vrećama. Ali možda je ribnjak još uvek bio tamo, sa ogromnim, crnim ribama kojc su plivalc po njcmu. Možda je još uvck bio skriven u šumi i da od onda, pa sve do danas, niko nijc otkrio da postoji. Bilo jc sasvini mogućc. Suma jc bila gusta, puna drača i trulog granja (oko ribnjaka, drvcćc bvesta jc ustupilo mcsto hrastovima, što je šiblje učinilo još gušćim) i bila je mosto gde se ljudi nc bi trudili da se probiju. Dešavalc su sc još čudnijc stvari. Nisatn krenuo tamo do kasnog poslepodneva. Mora da jc bilo pola pct kad sam scc u automobil i krcnuo ka putu za Gornji Bajnfcld. Na pola puta uz brdo, kuće su se prorcđilc, prestale da se nižu, pa je ponovo zavladalo brestovo drveće. Tu se put račva, pa sam skrenuo desno, što znači da sam htco da krcncm obilaznicom i da do Bajnfild hausa dođem putem. Ali sam se u tom trenutku zaustavio da pogledam čcstar kroz koji sam vozio. Drvcćc brcsta jc izgledalo potpuno isto. Bože, kako je izgledalo potpuno isto! Zaustavio sam automobil na travi, pokraj puta kod brda krečnjaka, izašao iz automobila i krenuo peške. Baš isto. lsta tišina, ista velika ležišta šuštavog lišća, za koje se činilo da opstaje iz godine u godinu i da ne truli. Ništa sc živo nije čulo, osim malih ptica u vrhovima krošnji, koje niste mogli videti. IJ BORBI ZA VAZDL'H 209

Džordž O n'ci Nije bilo iako poverovati da je velika, gradska vreva bila udaijcna jcdva pet kilometara. Krcnuo sani da se probijam kroz ma*i čestar, u pravcu Bajnfild hausa. Nejasno sam mogao da sc prisctim kako sc staza pružala. I božc! Da! Ista udolina od krečnjaka tamo gdc sc nalazila Crna ruka i gdc su udaraii katapultom. Gdc nam je Sid Lavgrov pričao kako sc rađaju dcca, na dan kada sam upecao svoju prvu ribu, prc skoro eetrdeset godina! Dok sc đrvcćc ponovo prorcđivalo, mogli stc uočiti novi put i zid Bajnfild hausa. Stara, trula, drvcna ograda je, naravno, uklonjcna, a na njcno mcsto su postavili zid od cigle, sa šiljcima na vrhu, što bistc i očekivali da viditc oko ludarc. Neko vrcmc sam se zbunjcno pitao kako da uđem u Bajnfild haus, svc dok mi na kraju nijc palo na pamct da im kažcm da mi jc žcna luda i da tražim mesto na kojc bih je smeslio. Nakon toga ćc biti potpuno sprcmni da mi pokažu celo mesto. U novom odclu sain sigurno izgledao dovoljno uspcšno z.a čovcka koji inožc da smesli žcnu u privatnu bolnicu. Svc dok sc nisam našao na kapiji, nije mi palo na pamct da se upitam da li jc ribnjak još uvck u okviru imauja. Stam imanjc Bajnfild hausa jc, pretpostavljam, pokrivalo pedesct jutara, a činilo sc da imanje na kojcm sc nalazila ludniea nijc imalo višc od pct ili desol. Sigurno nc bi žclcli na imanju ribnjak pun vodc na kojcm bi sc iudaei mogli udaviti. Kućica, u kojoj jc nckada živco stari Hođžiz, bila jc ista kao i pre, ali su novj bili zid od žute cigle i vclika, gvozdena kapija. Nikada nc bih prcpoznao ovo rncsto glcdajući ga kroz kapiju. Sljunčanc stazc, leje sa evećem, travnjaci i nekoliko ljudi koji bcsciljno lutaju — pretpostavio sam da su to ludaci. Krenuo sam putem na desno. Ribnjak veliki ribnjak, na kojem sam nekada pccao — bio je samo nekoliko stotina metara udaljen od kuće. Možda sam prošao stotinu metara prc nego što sarn došao do ugla zida. Znači, ribnjak se naiazio izvan imanja. Činilo se da se drveće zgušnjavaio. Mogao sam da čujem dcčje glasove. 1 bože, tamo se naiazio ribnjak! 210

U /.'A Zaslao sam na trcrai!i'.k, pitajući se jita je bilo sa ajiiTž. Onđa sam uoeio sta Tr.r. se Zo:.a)(b!o ----- r.ije bilo drvcća oko njcgovih obaia. izglcciao jc ogoijen 3 drugaeiii, n sf.van, ncvcsovatn.o jc nalikovao ua Okrugli ribnjal' v Kensigton gardensu. Svuda duž obaie su sc igrala deca, svuda su biic jcdrilicc i ćamci za. vcslanje, a nekolicina nešto starijc dece jr juriia za onim rnalirn kanuima koji se pokreću okretanjcm ručicc. Sa leve strane, gde je nekada u trsci stajala stara, trula kućica za čamcc, naiazio sc nekakav paviijon i kiosk za prodaju slatkiša, sa vclikim natpisorn, na kojemjc stajalo MODEL JAHTING KLDB GORNJEG BAJNFELDA. Poglcdao sam na dcsno. Svuda su sc pružale kuee, kuće, kuee. Mogii ste se nalaziti i u pređgrađu. Sva šuma koja je nckada rasla oko ribnjaka i bila toiiko gusta da je nalikovala na tropsku džunglu, sada je bila potpuno poseecna. Samo jc oko kuća stajaio nekoliko stabala. To su bile kućc umetničkog izgleda, kolonijc kuća u lažnoin Ijudorskom stihi, kao one kojc sam uglcdao prvog dana kada savn bio na vrhu Čcjmford Hila, samo su bilc gorc od njih. Kakva sam budaia bio što sam i pomislio da ćc ona šuma ostati ncpromcnjcna! Viđeo sam na šta jc ispalo. Ostalo je samo malo ecstara koji nisu posekii, možda šcst. jutara. Gornji Bajntcld, kako sc nekada zvao, sađa je porastao u gradić prlstojnc veličine. IJ stvari, onjc uglavnom hio udaijeno prcdgrađc Dcnjcg Bajnfckia. Došetao sam do ivice ribnjaka. Dcca su sc prskala vodom i pravii?. đavoiju buku. Cmilo se da su svcprcplavila. Vođaje izgicdaia nckako mrtvo. U njoj sada nijc bilo ribe. Tu jc bio i jedan momak koji jc stajao i posmalrao dccu. Bio jc to stariji momak, ćciav, sa nckoliko pramenova sede kos.c, cvikerima i liea opaijenog suncem. 11 njegovpj pojavi je bilo nečcga nejasno čudnog. Nosio jc šorLs i caudaie i jcdnu od onih košulja od veštačke svile, koja je, primetio ■.am, biia otkopčana. oko vrata. Ali ono što me je zapanjilo bio je ;gied u nicgovim oćima. Imao je veoma piave oči, koje su prostc ■ \'T ilueale dok bi gleđao u vus. Mogao satn primeliti dajc to bio jedan D'! 'iviti staraca k;>jI Akada nc ouiastu. Oru su uvek, bi osobeajaci 2/i

Džordž Orvcl koji se zanimaju zdravim načinom ishrane, ili uvek imaju nešto da rade sa skautima — u svakom slučaju, sjajni su kada je u pitanju rad u prirodi i na čistom vazduhu. Pogledao me je kao da je želco da razgovara. „Gornji Bajnfeld je dosta porastao“, rekao sam. Poglcdao mc jc. „Porastao! Dragi moj gospodine, nikada nismo dozvolili Gornjem Bajnfeldu da poraste. Ponosni smo, znate, što ovde žive izuzetni Ijudi. Samo mala kolonija nas koji živimo potpuno sami. Nema uljeza — tjah!“ „Mislio sam, u porcđcnju sa vrcmenom pre rata“, odgovorio sam. „Nckada sam, kao dečak, živeo ovde.“ „Oh. Nema sumnjc. To je, naravno, bilo prc mog vremcna. Ali, znatc, nascljc Gornji Bajnfeld jc ncšto potpuno posebno kada jc reč o građcvinskim imanjima. Jcdan potpuno mali svet. Svc jc isplanirao mladi Edvard Votkin, arhitckta. Naravno, čuli stc za njcga. Mi živimo ovdc usrcd prirodc. Ncmamo nikakvu vczu sa gradom, dolc“, zamahnuo jc rukom u pravcu Donjeg Bajnfclda, „mračnim, satanskim mlinovima, tjah!“ lrnao jc dohronamcran, stari osmch, a lice mu jc bilo uokvircno borama, kao kod zcca. Odmah, slcoro kao da sam ^a pitao, počco jc da mi priča o naselju u Gornjcm Bajnfcldu i inladom Edvardu Votkinu, arhitckti, koji jc imao oscćaj za Tjudorc i koji se odlično pokazao u pronalaženju pravih elizabetanskih grcda u starim farmerskim kućama i kupovanju istih po smešnim cenama. A tek kako je on zanimljiv mladi čovek, prava duša nudističkih zabava. Nekoliko puta jc ponovio kako su oni, u Gornjcm Bajnfelđu, izuzetni ijudi, potpuno drugačiji od onih iz Donjeg Bajnfelda, da su bili odiučni da obogate selo, umesto da ga oskrnave (koristim njegov izraz) i da se u naselju nije nalazila nijedna državna kuća. „Oni govore o svojim gradovima vrtovima. Ali mi nazivamo Gornji Bajnfeld — Šumoviti grad — tjah! Priroda!“ Mahnuo je rukom ka onome što je ostalo od drveća. 2 1 2

U BORBI ZA VAZDUH „Prastara šuma se prostire oko nas. Nasi mladi rastu u okruženju prirodne iepote. Skoro svi mi smo, naravno, prosvetijeni ljudi. Da li biste poverovali da tri četvrtine nas ovde čine vegctarijanci? Lokalni mesari nas uopšte ne vole — tjah! A ovde žive i neki vrlo eminentni Ijuđi. Gospođica Helena Terlou, pisac romana — čuli ste, naravno, za nju. 1 profesor Voud, koji racli na istraživanju psihe. Kakav poetski karakter! Gdlazi u šetnje po šurni, a porodica ga ne možc naći kada dođc vrcme obroku. Kaže da hoda mcđu vilama. Verujete li u vile? Priznajem — tjah — da sam samo trenutno pomalo skeptičan. Ali njegove fotografije su uverljivijc.“ Počeo sam da se pitam da on nije neko ko je pobegao iz Bajnfeld hausa. Ali ne, bio je dovoljno pri čistoj svesti, videio se po manirima. Znam tu vrstu Ijudi. Vegctarijanstvo, jednostavan život, poezija, obožavanje prirodc, valjanje po rosi pre doručka. Pre nekoliko godina sam u llingu srco nckoliko takvih. Poveo me jc u obilazak naselja. Od šutnc ništa nije ostalo. Svuda su bile kuće, kuće — ali, kakvc kuće! Znate onc kućc u lažnom tjudorskom stiiu, uvijcnih krovova i podupiraČima koji ništa ne podupiru i baštama sa kamcnjem, sa betonskim kadieama u kojima mogu da se okupaju ptice i crvcnim, gipsanim vilcnjacirna, koje možcte kupiti kod cvećara? U scbi stc mogii videti groznu grupu osobenjaka kada je hrana u pitanju, lovaca na duhovc i Ijudi koji su žudcli za jednostavnirn životom. A koji su zarađivali 1000 funti godišnje. Čak su i pločnici lzgledaii šašavo. Nisam mu dozvolio da mc odvedc daleko. Zbog nekih kuća sam poželco da imam ručnu bombu u džepu. Pokušavao sam da rnu izazovem osećaj utučenosti time što sam ga pitao da ii ljudima sineta što žive tako biizu ludnice, ali bez ikakvog uticaja. Konačno se zaustavilo i rekao: „Postojao je još jedan ribnjak, pored onog velikog. Ne može biti daieko odavdeT „Još jedan ribnjak? O. sigurno ga nije bilo. Misiim da nikada nije postojao još jedan ribnjakb 213

Džordž Orvcl „Možda su ga isušili“, rekao sam. „Bio je prilično dubolc. Za njim bi ostala vclika jama.“ Po prvi put je izgledao kao da mu jc malo nclagodno. Obrisao je nos. ,,Oh. Naravno, nioratc shvatiti da jc naš život ovde primitivan, na ncki način. Znate, jednoslavan život. Mi tako volimo da živimo. Ali život dalcko od grada, naravno, ima svojih ncugodnosti. Ncka od ovdašnjih sanitarnih rešcnja nisu u potpunosti zadovoljavajuća. Mislim da vozilo za odnošenjc smeća dolazi samo jcdnom mescčno.“ „Hoćctc da kažctc da su ribnjak prctvorili u smctlištc?“ ,,Pa, postoji ncšto u prirodi“, posramilo ga jc pominjanjc smctlišta. „Naravno, moramo da bacirno konzcrvc i ostalo. Tamo, iza onog drvcća.“ Pošli smo u tom pravcu. Ostavili su nckoliko drvcta kako bi ga prikrili. Ali da, bio jc lu. Da, bio jc Lo moj ribnjak. Izvukli su vodu iz njcga. Ostala jc vclika, okrugla jama, kao ogromui bunar, duboka od šcst tlo devct mctara. Vcć jc do pola bio ispunjen konzcrvama. Zaslao sam, glcdajući u konzcrvc. „Štcta jc što su ga isušili“, rckao sam. ,,U tom ribnjaku jc bilo veiikc ribe.“ „Ribc? Oh, nikada nisam ništa čuo o tornc. Naravno, jcdva da smo nrogli da imamo i ribnjak mcđu kućicama. Znatc, komarci. Ali bilo jc, prc mog vremcna.“ „Prctpostavljam da su ovc kućc davno izgrađcnc“, rckao sam. ,,Oh, ima tomc, mislim, dcsct-pctnaest godina.“ „Poznavao sam ovo mesto pre rata“, rckao sam. „Tada jc svuda bila samo šuma. Nijc bilo drugih kuća, osim Bajnfeld hausa. Ali onaj mali čestar, tamo, nije sc promenio. Došao sam kroz njega.“ ,,A, to! On jc svet. Odlučili smo da na njemu nikada ne gradimo. On je svet za mlade. Priroda, znate.“ Namignuo mi je, irnao je onaj nevaljali pogled, kao da me je upućivao u malu tajnu: „Zovemo ga Piksi Glen,“ 214

U BORBI ZA VAZDUH Piksi Glen. Otarasio sam ga se, vratio se do automobila i odvezao se dole, u Donji Bajnfeld. Piksi Glen. A moj ribnjak su ispunili konzervama. Dabogda istrunuli i izgoreli! Recite šta hoćete — nazovite to luckastim, nezrelim, kako god — ali zar vam ne pnpadne muka kada ponekad vidite šta čine Engleskoj, sa betonskim kadicama za kupanje ptica., sa gipsanim gnomima, sa vilama i konzervama na mestu na kojem je nekada bila bukova šuma? Kažete da sam sentimentalan? Asocijalan? Da ne bi trebalo da volim drveće više od ljudi? Rekao bih da to zavisi od toga kakvo drveće i kakvi ljudi su u pitanju. Nije da se oko toga nešto ne može učiniti, osim da im se poželi da dobiju boginje u trbuhu. Jcdna stvar je, mislio sam dok sam se vozio niz brdo, da sam završio sa ovom predstavom o vraćanju u prošlost. Kakva jc korist od toga da pokušavate da ponovo posetite prizore iz svog dečaštva? Oni nc postoje. Borba za vazduh! Ali vazđuha ncma. Kanta za smcćc u kojoj obitavamo uzdiže se do stratosfere. Svejedno, nije me posebno bila briga. Naposletku, ponjislio sam, ostaia su mi još tri dana. Trebalo bi da imarn malo mira i tišinc i da prcstanem da brincm o tornc šta su učinili sa Donjim Bajnfcldom. Što se tiče moje iđcjc da odcm na pecanjc — završio sam sa njom, naravno. Pecanie, stvarno! U mpjim godinama! Hilda je stvarno bila u pravu. Ostavio sam automobil u garaži kod ‘Džordža’ i otišao u hotel. Bilo je šest sati. Ncko jc uključio radio i počela je nova ernisija. Prošao sam kroz vrata baš na vrerne da čujem poslednje reči S.O.S. Morarn priznati daje delovalo kao udarac, jer su reči koje sam začuo biie: „... gde je njegova žena, Hiida Bouiing, bila ozbiljno bolesna.“ Narednog trenutka je divni glas nastavio: „Još jedan S.O.S. Vil Persival Cat, za koga se posleđnji put čulo“, ali nisam više želeo da siušam. Samo sam nastavio da hodam. Kada sam kasnije razmišljao o tome, ono čime sam se ponosio bilo je da, kada sam čuo kako te reči izlazc iz zvučnika, nisam mrdnuo ni malim prstom. Nisam čak ni zastao kako bih svima stavio do znanja da sam ja Džordž Bouling, čija je žena, Hilda Bouiing biia ozbiijno boiesna. Vlasnikova žena 215

Džordž Orvel jc bila u hodniku, znala jc da se prezivam Bouling i mogla bilo kog trenutka to da vidi u registru. Inače, tamo nijc bilo nikoga, osirn par momaka koji su odseli kod ‘Džordža’ i koji nisu imaii pojma ko sam ja. Ali nisam skretao pogied. Nikome nisam dao nijedan jeđini znak. Samo sam ušao u privatni bar koji. se upravo otvorio i po običaju, naručio svoju kriglu piva. Morao sam da razmislim o svemu. Kada sam ispio polovinu knglc, počco sam da shvatam značaj situacije. Prvo, Hilda nijc bila bolcsna, ni ozbiljno, niti bilo kako. To sam znao. Bila jc savršeno zdrava kada sam otišao, a nijc ni bilo doba godinc za grip, niti bilo šta tc vrstc. Ovo jc bila varka. Zašlo? Očiglcdno, ovo jc bila jcdna od njcnih smicalica. Svc sam saglcdao. Nckako jc shvatila — a Hildi trcba vcrovati — da nisam stvarno u Birmingcmu i ovo jc bio njcn način da mc dovučc kući. Nijc višc rnogla da razmišlja o tomc kako sam sa tom drugom žcnom. Jcr jc ona, naravno, đoslovno shvatala da sam sa drugom žcnom. Nc možc da smisli nijcdan drugi motiv. 1 prirodno, pretpostavljala jc da ću se sjuriti kući čim čujcm da jc bolcsna. Ali baš tu si pogrešila, pomislio sam dok sam dovršavao kriglu s pivom. Isuvišc sain prcmazan da bi me Lako nasankala. Sctio sam sc smicalica koje jc ranijc pravila i ncvcrovatnc nezgodc u koju jc upala da bi mc uhvatila. Znao sam da jc, kad god bih bio na nckom putovanju zbog kojcg mc jc sumnjičila, cclo putovanjc proveravala prcko železničkog rcda vožnjc i auto-kartc, samo da bi sc uverila da govorim istinu o putovanjima. A onda jc tu bilo i putovanjc kada mc jc pratila svc do Kolčcstcra i iznenada iskočila prcd mcnc u hotelu Tcmperans. A taj put se, nažalost, dogodilo da jc bila u pravu — u stvari, nijc bila u pravu, ali su okolnosti bilc takvc da jc izgledalo kao da jcstc. Ni najmanjc nisam poverovao da je bolesna. U stvari, znao sam da nije, iako ne mogu reći kako sam to znao. Popio sam još jednu kriglu i stvari su sc činile boljima. Naravno, kada sc vratim kući, čeka me svađa, ali je svađa ionako bila prisutna. Imao sam još tri dobra đana pred sobom, pomislio sam. Dovoljno 216

U BORBI ZA VAZDIJH zanimljivo da, sada, kada sc ispostavilo da stvari kojc sam došao da potražim, višc ne postoje, još višc mi sc dopala ideja o odmoru. Biti daleko od kuće — sjajna stvar. Mir, savršen mir, dok su tvoji voljeni daleko, dok se hiinna sama namcće. I odjednom sam ođlučio da ću imati žcnu, ako budcm hteo. To će dati za pravo Hildi što je bila nepovcrljiva, a osim toga, gde jc smisao toga da vas ncko sumnjiči, a da to nijc istina? Ali, dokjc druga krigla dclovala u mcni, njena smicalica je počela da mc zabavlja. Nisarn naseo, ali je, u svakom slučaju, biia glupava. Pitam se kako je uspela da objavi S.O.S. Nemam pojina kakva je proccdura. Morate li da irnate potvrdu od lekara, ili sc samo prijavite? Bio sam potpuno siguran da je na to nagovorila ona Vilerova. Cinilo mi se da mia primese Vilcrove. Ali, svejcdno, kakva nesmotrenost! Dokle žene mogu da idu! Ponekad ne možete a da im se ne divite. 2/7

Džordž Orvcl Šesto poglavlje Nakon doručka sam olišao do pijace. Bilo jc divno jutro, nekako prohladno i mirno, bledo žutog sunca poput bclog vina koje je treperelo preko svega. Svež miris jutra se mcšao sa mirisom mojc cigare. Ali iza kuća jc dopirao zvuk brujanja i odjednom jc flota vclikih, crnih bombardcra nadletcla inesto. Podigao sam poglcd ka njima. Cinilo sc da se sudaraju nad našim glavama. Narednog trenutka sam euo nešto. A u istom trcnu, da ste sc zadesili tamo, videli biste zanimljiv slueaj onoga što nazivam uslovnim rcflcksom. Jer, ono što sam euo -- nijc bilo ni govora o grcšci - - bio jc pisak padanja bombe. Takav zvuk nisam čuo vcć dvadcsct godina, a nijc bilo potrebe da mi bilo ko govori šta jc u pitanju. Bcz razmišljanja sam uradio pravu stvar. Bacio sam sc naprcd. Napokon, drago mi je što mc niste videli. Prctpostavljam da nisam izglcdao dostojanstvcno. Spljcskao sam sc na pločniku, kao pacov kad pokušava da sc progura ispod vrata. Niko nijc bio toliko brz. Bacio sam se toiiko brzo da sam u deliću sekunde, dok je bomba još padaia, imao vremcna da pomislim da sain pogrešio i da sam ni za šta načinio budalu od scbc. Ali narcdnog trcnutka — ah! Buuuiiuml Zvuk poput sudnjeg dana, a zatim zvuk kao da tona uglja pada po komadu iima. To su bile cigle koje padaju. Činilo mi se kao da sam se stopio sa pločmkom. Počelo je, pomislio sam. Znao sam! Stari Hitler nije čekao. Samo je poslao bombardere, bez upozorenja. 218

U BORĐI ZA VAZDUH A onda, evo i zanimljivosti. Čak i u odjeku tog groznog, zaglušujućeg rušenja, koji mc je, čini mi se, sledio od giave do pete, imao sam vrcrnena da shvatim da postoji ncšto veiičanstveno u eksploziji veiikog projektila. Kako zvuči? Teško je reći, jer se ono što čujete pomeša sa onim ćega se plašite. Uglavnom dobijete utisak kidanja metala. Cmi vam se kao da se ogromne gvozdene ploče kidaju. Aii, jedinstvena stvar je osećaj kada ste odjednom suočeni sa stvarnošću. To je kao kada bi vas neko probudio tako što bi vas zaiio kantom vode. Odjednom ste izvučeni iz svojih snova zvukom gvožđa koje sc rasprskava, užasno je i stvarno je. Začula se vriska i dozivanje i škripa kočnica na automobilima koje su iznenađa pritisnuli. Druga bomba, koju sam očekivao, nijc pala. Malo sam podigao glavu. Cinilo se da ljudi na svak.oj strani ulice trče i vrištc. Vidco sam kako se automobii zanosi dijagonalno po putu, mogao sam da čujem jcdnu ženukako vrišti: „Ncmci! NemciU Desno od sebe sam imao nejasnu siiku čovelca bclog, okruglog lica, višc rtaiik na zgužvanu papirnu vreću, kako me glcda odozgo. Nckako jc podmtavao: „Sta je ovo? Šta se dogodilo? Sta lo rade?“ „Počclo jc“, rckao sam. ,,To je bila bomba. Lezite dole.“ Ali, drugabombajoš uvck nijc pala. Prošiaje još četvrtinaminuta, pa sam ponovo podigao giavu. Neki ijudi su još uvek jurili, drugi su stajali kao da su zalepljcni za zemlju. Odnckud, iza kuća, podigao se ogroman oblak prašine, a kroz njega se u nebo uzdizao crni stub dima. Tada sam ugledao neverovatan prizor. Glavna uiica se, na drugom kraju pijace, malo uspinje. Niz to malo brdo je juriio krdo svinja, poput ogromne poplavc svinjskih giava. Narednog trenutka sam, naravno, ugledao šta je to biio. To uopšte nisu bile svinje, to su biia deca iz škole sa gas maskama na lieima. Pretpostavljam da su juriii ka nekom podrurnu, gde bi, kako su im rekii, u siučaju vazdušnog napada mogli da se skione. Na začelju sam mogao da nazrem i jednu višu svinju, koja je verovatno bila gospođica Todžers. Ali vam kažem da su, na trenutak, zaista nalikovaii na krdo svinja. 219

Džordž Orvel IJsf.ao sam i prešao prcko pijace. Ljudi su se već smirivali, a nekolicina je počela u grupama da ide ka mestu gde je bomba pala. O, da, vi ste, svakako u pravu. To uopšte nije bio nemački avion. Nije izbio rat. Bila jc samo nesreća. Avioni su leteli kako bi obavili vežbu bombardovanja — u svakom siučaju, nosili su bombe — a neko jc greškom povukao polugu. Očekujem da je propisno kažnjen zbog toga. Dok jc poštar zvao London da pita da li je počco rat ili nc i dok nijc dobio odričan odgovor, svi su vcć shvatili da jc u pitanju nesreća. Aii tokom tih nekoliko minuta nekoliko hiljada ljucii jc verovalo da smo u ratu. Dobro je što nije potrajalo. Još pctnacst minuta i vcć bismo linčovali prvog špijuna. Krenuo sam za ruljom. Bomba jc pala u malu ulicu, poprcčno od Glavnc ulice, tamo gdc jc nckada stric Izikicl imao svoju radnju. Nijc bilo ni pcdcsct mctara od mcsta gde sc radnja nekada nalazila. Dok sam zalazio za ćošak, čuo sam mrmljanje: ,,Ooooo“, kao ncku vrstu strahopoštovanja, kao da su sc prcstravili i zapanjili. Na svu srcću, stigao sam tamo nckoliko minuta pre hitnc pomoći i vatrogasaca, pa sam i porcd pcdcsct Ijudi koji su sc več okupili, sve video. Na prvi pogled, izgledalo je kao da su sa ncba padalc ciglc i povrće. Svuda su bili listovi kupusa. Bomba jc u potpunosti raznela jednu piljarnicu. Dcsno odalle sa jedne kuće jc bio odnet deo krova, krovnc grede su gorele, a svc kućc unaokolo su u manjoj ili vcćoj mcri bilc oštcćcnc i razbijcnih prozora. Ali, ono u šta su svi gledali, bila jc kuća sa leve stranc. Njen zid, onaj koji sc naslanjao na piljarnicu bio je tako prccizno odvaljcn, kao da ga jc ncko nozem odsekao. Ono što jc biio čudno je da u sobama na spratu ništa nije bilo ni pomereno. Izglcdalo je kao da posmatramo kućicu za lutke. Fiokc, stolice kraj krcveta, izbledeie tapete, još uvek nespremljen krevet, noćna posuda pod krevetom — sve je izgledalo kao da je tu ncko živeo, osim što je sa kuće otpao ceo zid. Ali su zato prostorije u prizemiju bilc iziožene sili eksplozije. Tarno se nalaziia zastrašujuća gomiia razbijenih cigaia, gipsa, nogu od stolica, komadi lakiranog ormara, dronjci od stolnjaka, komadi slomljenih tanjira i komadi sudopere. Preko poda 220

U BORBT ZA V'AZDUH se kotrljaia iegia sa martneladom, ostavljajući za sobom dugačak trag marmelađe, a pored tog traga, pružao se trag krvi. Među slomljenim zemljanim posuđcm ležaia je noga. Samo noga, na kojoj je još uvek bila nogavica i crna čizma sa gurnenom petom vuđ-miln. Tome su se ijudi čudili. imao sam dobar pogled na prizor i odmah sam shvatio. K rvje počela da se meša sa marmeladom. Kada su stigli vatrogasci, otišao sam do ‘Džordža’ i spakovao torbu. Donji Bajnfeid i ja smo zavrsili, pomisiio sam. Idem kući. U stvari, nisam ni obrisao prašinu sa cipeia, a otišao sam. Niko to ne uradi. Kada se tako nešto đogodi, Ijudi uvek stoie 1 razgovaraju satima. Toga dana se nijc mnogo uradilo u starom delu Donjeg Bajnfelda. svi su biii prezauzeti razgovorima o bombi — kako je zvučaia i šta su pomisliii kada su je čuii. Devojka za barom u ‘Džordžu’ rekla jc da je bomba dobro protrcsla. Rekla je da više nikada ncće čvrsto spavati u krevetu. A šta stc drugo i očekivali, ovo jc samo pokazaic da nikada niste načisto sa bombarna. Jeđna žcna je ođgrizla sebi dco jezika zahvaljujući potrcsu od cksplozijc. Ispostavilo sc da je, što se tičc našeg deia grada, svako pomislio da je u pitanju nemački vazdušni napad, dok su ljuđi sa drugog deia grada mislili da je u pitanju eksplozija u fabrici čarapa. Nakon toga (to sam pročitao iz novina), Ministarstvo vazduhoplovstva je poslalo nekog momka da istraži štetu, a obiavljcni izvcštaj je ukazivao da su efekti bombe Tazočaravajući’, U stvari, poginule su samo tri osobe, piljar, koji se zvao Perot i stariji par koji je živeo u. kući pored njega. Zena nije bila toliko smrskana, a muškarca su prepoznali po čizmama; nikada nisu našli ni traga od Perota. Čak ni dugme sa pantalona kako bi se obavila propisna sahrana. Posle podne sam platio račun i otišao. Kada sam platio račun, nije mi ostaio više od tri firnte sterlinga. Znaju kako da vas oderu ti doterani seoski hotcli, a tek pića i ostale stvarčice na koje sam prilično siobodno spiskavao novac. Ostavio sam svoj novi štap i ostatak opreme za pecanje u sobi. Neka P oni čuvaju. Meni nisu oci koristi. Skoro sam bacio celu funtu niz vodu kako bih naučio iekciju.

Džord/ Orvel A dobro sam. je naučio. Debeli čovek od četrdeset i pet godina ne možc da ide na pecanje. Tako nešto se više ne dešava, u pitanju je samo san, više nerna pecanja na ovom svetu. Interesantno je kako vam se snovi očas srušc. Sta sarn zaista osctio kada jc bomba cksplodirala? IJ tom trcnutku, naravno, bio sam prestravljen, a kada sam ugledao srušenu kuću i starčevu nogu, blago sam se trznuo, kao kada viditc saobraćajnu nczgodu. Odvratno, naravno. Sasvim dovoljno da mi prcscdne ovaj, takozvani, odmor, koji na mene nijc ostavio neki utisak. Ali čim sam izašao iz predgrađa Donjeg Bajnfclda i skrenuo ka istoku, sve mi se vratilo. Znate kako je to kada ste negde sami, u automobilu. Nešto postoji, ili u živici koja promiče kraj vas, ili u brektanju motora što vam natcra misli da se pokrcnu u određcnorn ritrnu. Ponekad imate isti osećaj kao da ste u vozu. To je osećaj tokom kojeg ste u stanju da sagledatc stvari iz bolje perspektive nego obično. Sada sam siguran u vczi sa svim stvarima oko kojih sam iinao sumnje. Da krcnem iz početka, u Donji Bajnfclđ sam došao sa jednim pitanjcni na unui. Šta nas očekujc? Je li igra zaista počela? Možcmo Ii sc vratiti životu. kakvim smo živeli, ili jc ncstao zauvek? Pa, dobio sani odgovor. Sa starim načinorn življenja je gotovo, a da bi se vratili u Donji Bajnfeld, nc možetc vratiti Jonu u lcita. Znao sarn, iako nc očckujcm da slcdite tok mojih misli. I čudno jc što sam uopšte dolazio ovamo. Svc ove godinc, Donji Bajnfcld je bio potisnut ncgdc u mojim mislima, bio je ncka vrsta tihog kutka u koji bih otišao kada sam želeo, a sada sam konačno otišao tamo i otkrio da on više nc postoji. Napustio sam sanjarcnja, a da ne bi bilo greške, postaralo se Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo bacivši bombu od dvcsta i ncšto kilograma. Dolazi rat. Kažu, 1941. Biće innogo slomljenog keramičkog posuđa i malih kuća koje će biti raznesene kao kartonski paket. Utroba povlašćenog računovodstvenog službenika biće razvučena po klaviru koji kupuje kreditom koji nikada ne bi otplatio. Ali zašto je to uopšte važno? Reći ću vam čemu me je naučio moj boravak u Donjem Bajnfeldu. Sve će se dogoditi. Sve stvari koje su vam bile potisnute u 222

U BORB! ZA VAZDUH misiima, stvari kojih ste se plašiii, stvari za koje sebi govorite da su samo noćna mora iii sc samo dešavaju u stranim zemljama. Bombe, rcdovi za hranu, gumeni pendreci, bodljikava žica, obojene košulje, slogani, ogromtia lica, mitraljezi koji pucaju sa prozora spavaćih soba. Sve to ćc se dogoditi. Znam — u svakom slučaju, znao sam to i tada. Nećemo urnači. Borite se protiv toga, ako želite, iii okrenite glavu i pravite se da ne primećujete, ili zgrabite francuski ključ i poiuritc da zajcđno sa drugima nekome razbijete iice. Ali iziazanema. U pitanju je nešto što samo što se nije dogodilo, Nagazio sam na gas, a stari automobil je pojurio malim brdima, krave, brestovi i žitna polja promicala su porcd njega svc dok mu se motor nije skoro usijao. Oscćao sam se skoro isto kao onog dana u januaru, kada sam se spuštao niz obalu, na dan kada sarn dobio svoje veštačke zube. Cinilo mi sc kao da mi je data moć predviđanja. Činiio mi se da mogu da vidim celu Englesku i svc ljude u njoj 1 stvari kojc će se svima njima dogoditi. Ponekad sam, naravno, 1u i tarno sumnjao. Svet je \reoma vclik, to jc ono što primctite kada se vozite u automobilu 1 to je činjenica koja deluje umirujućc. Dok sc vozitc automobiiom, razmišljajte o velikim površinama koje proiazc kraj vas dok obiktzite svaki ugao pojcdiuačnih engieskilr obiasti. Izgleda kao Sibir. i sva polja, šipražje sa bukvama, kućarna farmera, crkve, scla sa piljarnicama, parobijski dorn i patkc koje se kreću zeieniiom. Naravno, isuvišc jc veiiko da bi se promcniio. Trebalo bi da manje ili višc ostane isto. U tom trenutku sam došao do oboda Londona i išao Aksbridž roudom svc do Sauthola. Kiiometri i kiiometri ružnih kuća, sa ljudima koji su u njima živeii suvoparnim, pristojnim životima. A iza toga se protezao London, sa ulicama, trgovima, spoređnim uličicama, oronulim starnbenim zgradama, stambenim blokovima, gostionicama, prodavnicama u kojima se prodavala pržena riba, gaierijama, sve dalje i dalje, u dužini od trideset kiiornetara, sa svih osam miliona ljudi koji su živeli svoje male živote koje ne žeie da izmene. Bombe nisu načinjene kako bi eksplodirale i prestale da postoje. A tek haos koji nose sa sohom' Privatnost svih tih života! 223

Džordž Orvel Džon Smit koji iseca kupone za fudbal, Bil Vilijams koji razmenjujc pričice kod berberina. Gospođa Džons koja dolazi kući sa pivom koje će poslužiti uz večcru. Osam miliona njih! Naravno, hoće li nekako uspeti da nastave život na lcoji su navikli, sa bombama iii bez njili? Iluzija! Koješlarije! Nije važno koliko ih ima, svi su u tomc. Dolaze tcška vremena, a đolaze i organizovani ljudi. Ne znam šta dolazi nakon toga, teško da rne je i briga. Samo znam da, ako postoji ncšto do čcga vam je stalo, bolje se od toga oprostitc sada, zato što sve ono za šta znate ncstajc, nestaje u balezi, sa mitraljezima koji sve vreme štekću. Ali kada sam sc vratio u predgrađe, moje raspoloženje se iznenada promcnilo. Odjcdnom mi jc sinulo — a to mi nijc palo na pamet svc do tog trenutka - da bi Hilda mogla ipak biti bolcsna. Viditc, to jc uticaj okružcnja. U Donjem Bajnfcldu sam bio siguran da nijc bolesna i da pravi smicalicc kako bi me dovukla kući. U Lo vreme sc činilio normalnim, ne znam zašto. Ali dok sam vozio n Vcst Blcčli i dok me je naselje Hespcridi okruživalo kao neka vrsta zatvora od crvenih cigala, što u stvari i jcstc, vratilo mi sc uobičajcno razmišljanje. Imao sam opet onaj oscćaj kakav imarn poncdeljkom ujutro, kada mi sc sve čini sumornim i razumnim. Video sam koliko je sve istruliio, sve ono na šla sam potrošio pet poslednjih dana. Prikradanje Donjem Bajnfcldu u pokušaju da izlcčim prošlost, a onda, u automobilu na povratku kući, sa glavom punom proročkih besmislica o budućnosti. Budućnost! Kakvc vczc ima budućnost sa Ijudima kao što ste vi i ja? Zadržati posao —■ to je naša budućnost. Što se tiče Hilde, čak i kada bombe padaju, ona će 1 daije razmišljati o ccm maslaca. Odjednom sam shvatio kakva sam budala bio misleći da će se ona baviti time. Naravno da S.O.S. poruka nije bila lažna! Kao da je ona bila maštovita! To je bila cela celcata istina. Ona uopšte nije lagala, bila je stvamo bolesna. I bože, u ovom trenutku je, koliko znam, mogla ležati negde u strahovitim bolovima, ili rnrtva. Ta pomisao je poslala užasavajuću i zastrašujuću zebnju kroz mene, u stomaku sam 224

U RORBi Z A. VAZDUH osctio neku vrstu samrtne hladnoće. Projurio sam rriz Eismer Roud pri brzini od skoro šezdcset i pct kilometara na sat i umesto da. po običaju, uvezem automobil u garažu koju zaključavamo, ja saro se zaustavio prcd kućom i iskočio iz automobila. Znači, ipak mije, nakon svega, staio do Hiide, rcći ćetc' Ne znam šta tačno misiitc podtim ‘stalo rni jc'. Da li vam je, stalo do svog iica? Verovatno nije, aii se ne možetc zamisiili bez njega. Ono je deo vas. H, takvo je moje osećanje prema Hildi. Kada stvari stojc dobro, ne mogu da je vidim očirna, ali sarn zadrhtao od same pomisli da bi mogla biti rnrtva ili u bolovima. Preturao sam po kijučcvima, otvorio vrata, a onda me zapahnuo poznati miris kišnih mantiia. ,,Hiida“, povikao sam. ,,Hilda!“ Nije biio odgovora. Na trenutak sarn vikao: „Hilda! Hilda", u potpunoj tišini, a neki hladan znoj mi se slivao rriz kičmu. Možda su je već odvezli u boinicu — možda joj je le.š lcžao na spratu prazne kuće. Potrčao sam uz stepenicc, ali je, u tom trenutku, dvojc đcce u picižarnama izašlo iz svojih soba na suprotnim krajevima hodnika. Biio je, pretpostavijam, osam ili devet sati — u svakom slučaju, tek je počclo da sc smtkava. Lorna sc okačiia na ogradu. „Ooo, tata! Ooo, ro je tata! Zašto si došao đanas? Marna je rekla da se nećcš vratiti do petka.“ „Gde ti je majka“, pitao sarn. „Mama jc izašla. Izašla je sa gospođom Viler. Zašto si se vratio danas, tata?“ „Znači, majka vam nije boiesna?“ „Nije. Ko kaže da je bolesna? Tata! Jesi bio u Binningemu?“ „Jesam. Sad se vrati u krevet. Prehlađićeš se.“ „Ali, gde su nam pokioni, tata?“ „Kakvi pokloni?“ „Pokloni koje si nam kupio >:■ Birmingemu?“ „Videćete ih ujutroA rekao sam. 225

Džordž Orvel ,,Ooo, tata! Možemo li da ih vidimo vcčeras?“ ,,Ne. Dosta sad. Vraćajte se u krevet ili ću vas oboje istućib Na kraju ipak nije bila bolesna. Lagalaje. I zaista, nisam znao da li da mi bude drago ili da žalim. Vratio sam se do ulaznih vrata koja sam ostavio otvorena, a tamo je. velika poput života, Hilda dolazila, hodajući baštcnskom stazom. Gledao satn je dok mi je pri lazila, obasjanu poslednjom večcrnjom svctlošću. Čudno je i pomisliti da sam do samo pre tri minuta bio đavolski zabrinut, sa ledenim znojem koji mi sc siivao niz kičinu, zbog same pomisli da bi ona tuogla biti inrlva. H pa, nije bila mrtva, bila jc sasvim dobro. Stara Hilda mršavih rarnena i zabrinutog lica, sa računom za gas, računima za školu, sa mirisom kišnog mantiia i mirisom kancelarijc u poncdeljak — sa svim tcmeljnim činjcnicarna kojiiua sc nepromenljivo vraćamo, vcčitc istinc, kako ih zove stari Porteus. Primetio sam da Hilda nije dobro raspoložcna. Ovlaš mc jc pogledala, kako bi to učiniia ncka mala životinja, lasica na primer, što obično čim kada ima nešto na umu. Stavišc, činilo sc da nije iznenadena što mc vidi. „0, znači već si sc vratio, je l’“ rckla jc. Bilo jc očigledno da sain se vratio, pa nisam odgovorio. Nijc načitiila ni pokrct da mc poljubi. „Ncma ništa za večeru“, brzo jc nastavila. To jc vcć Hilda. Uvck uspcva da kažc ncšto obeshrabrujućc onog trcnutka kada uđete u kuću. „Nisain tc očckivala. Moraćcmo da jedcmo samo lileb i sir — ali mislim da uopštc ncmamo sira.“ Krenuo sam za njom u kuću, u miris mantila za kišu. Ušli smo u dncvnu sobu. Zatvorio sarn vrata i upalio svetlo. Mislio sam prvo ja da kažem šta imam i znao sam da se, ako zauzmem čvršći stav od početka, stvari mogu poboljšati. ,,E sad“, rekao sam, ,,šta si do đavola mislila sa onim glupavim trikom?" Samo je spustila torbu na gornji deo radija i na trenutak je izgledala stvarno iznenađeno. 226

U BORBI ZA VAZDUH „Kakav trik? Na šta misliš?“ ,,Na sianje one S.O.S. poruke!“ „Kakve S.O.S. poruke? O čenui ti to govoriš, Džordže?“ „Hoćeš đa kažcš da lh nisi naterala da pošalju S.O.S. poruku u kojoj sc kaže da si ozbiljno bolesna?“ „Naravno da nisam! Kako bih mogla? Nisam biia bolcsna. Zbog čega bih uradila tako nešto?“ Počeo sam da objašnjavam, ali sam i pre toga počeo da uviđam šta se dogođilo. Sve je bila greška. Ja sam čuo samo poslcđnje rcči S.O.S. poruke, a očigledno je u pitanju bila neka druga Hilda Bouling. Ako sarno potražite ime u imeniku, pretpostavljam da postoji nckoliko desetina žena sa tim imcnom. U pitanju je biia sarno obična, glupava greška, kakve sc uvck dcšavaju. Hilda čak nije pokazalanivo maštovitosti koji sam zamišljao da iiria. Jedina korist od svcga cvoga bio je pcriod od pet minuta, kada sam pomislio da je mrtva i kada sam otkrio da mi jc, naposlctku, staio do nje. Ali to jc već prošlo. Posmalrala jc dok sani objašnjavao i po njcnom pogledu sam rnogao da vidim da je nevolja na vidiku. Onda je počcla da rnc ispitujc giasom koji ja zovem trostepeni, jer kada tako govori, ona nije, kako bistc očckivali, Ijutita niti zakcra, ncgo tiha i nekako oprezna. „Znači, čuo si tu S.O.S. poruku u hotelu u Birmingemu?“ ,,Da. Sinoć, na nacionalnom radiju.“ „Onda, kada si krcnuo iz Birmingema?“ „Naravno, ovog jutraJ' (Isplanirao sam putovanje u sebi, sarno u slučaju da postoji potrcba da lažcm kako sam se izvukao. Krenuo sam u desct, ručao u Koventriju, pio čaj u Bedfordu — sve mi je bilo mapirano u glavi.) „Znači sinoć si misiio da sam ozbiljno bolesna, ali nisi krenuo sve do jutros?“ „Ali kažem ti, nisam mislio da si bolesna. Zar ti nisam objasnio? Mislio sam da je u pitanju neki od tvojih trikova. Prokleto je ličilo na njih 227

Džorđž Orvcl „Oiida sam prilično iznenađena što si uopšte i krcnuo“, rekla je sa toliko otrova u glasu da sam znao da se još nešto sprema. ,,Da. Krcnuo sam oko dcset. Ručao sam u Koventriju...“ „Onda kako objašnjavaš ovo“, odjednom sc izdrala na menc i u istorn trenutku je otvorila svoju torbu i izvadila parče papira i pružila mi ga, kao da jc u pitanju bio falsifikovani ček ili nešto drugo. Osetio sam sc kao da mc jc ncko udario. Trebalo jc da znam! Na kraju rae jc ipak uhvatila. Tu je bio dokaz, dosije u ceiom slučaju. Nisam čak ni znao šta je u pitanju, osim da je to nešto što dokazuje da sam bio sa nekom žcnom. Bacila je svc iz torbe na mene. Trcnutak pre toga sam ja nju maltretirao, praveći se da sam ljut, jer me je ni zbog čcga dovukla iz Birmingema, a sada su se uloge zameniie. Ne moratc mi rcći kako izgledam u tom trcnutku. Znam. Krivica mi je velikim slovima ispisana na čclu znam. A čak nisam ni bio kriv! Ali u pitanju jc navika. Naučio sam da nikad nisarn u pravu. Ni sa slo funti stcrlinga ne bih mogao izbrisati krivicu iz svog glasa kada sam rckao: „Šta ti to znači? Šta jc to?“ „Pročitaj, pa ćeš vidcli šta jc.“ LJzeo sam papir. U pitanju je bilo pismo koje jc trebalo da budc poslato od advokatskc liimc, a primctio sam da je bilo adresirano iz iste ulicc u kojoj sc nalazio hotcl Roubotom. „Poštovana gospođo“, čitao sam, ,,u vezi sa Vašim pismom od 18. ovog mescca, mislimo da jc u pitanju grcška. Motel Roubotom jc zatvorcn pre dve godine i pretvoren jc u kancelarijski prostor. Osoba koja odgovara opisu Vašeg niuža nije bila ovdc. Možda jc...“ Dalje nisam čitao. Naravno da sam sve sagledao u trenutku. Pravio sam se prcpamctan i osramotio se. Postojao je još samo jedan bledi zrak nade — mladi Sanders je možda zaboravio da pošalje pisrno koje sam adresirao iz hotela Roubotom i u tom slučaju je postojala mogućnost da se izvučem. Ali je Hilda i tu ideju zapečatila. „Pa, Džordže, vidiš li šta piše u pismu? Onog dana kada si otišao, napisala sam pismo hctelu Roubotom — o, samo malu poruku, 228

U BORBl ZA VAZDUH upitavši ih da li si stigao tamo. I sam viđiš kakav sam odgovor đobila! Cak ni nc postoji mcsto koje se zove Roubotom hotel. A istog dana, istom poštom, dobiia sam tvoje pismo u kojem je pisalo da si u hotelu. Neko ga je poslao umesto tebe, pretpostavljam. To je bio tvoj posao u Binningemu!“ „Vidi, Hilda! Svc si pogrešno shvatila. Uopšte nije to što misliš. Ne razumešV „0, da, razumcm, Džordže. Savršcno razumem.“ „Vidi, Hi1da...u Naravno, nije bilo nikakve koristi. Ukebala me je. Nisam mogao čak ni da je pogledam. Okrenuo sam se i pokušao da krencm ka vratima. „Moram da odvezern kola u garažu“, rckao sam. „0, ne, Džordže! Nećeš se tek tako izvući. Ostaćeš ovde i saslušaćeš ono što imam da ti kažern, molim te.“ „Ali, proklctstvo! Moram da upalim farove, zar ne? Već jc prošlo vreme za to. Zar hoćcš da nas kazne?“ Tada me je pustila, pa sam otišao i uključio farove, ali kada sam se vratio, ona jc i dalje stajala kao zia kob, sa dva pisma pred soborn na stolu — mojim pismom i pismom iz advokatske finne. Maio sam se povratio, pa sam pokušao još jednom: „Slušaj, Hilda. Sve si pogrešno shvatiia kada je ovo u pitanju. Mogu sve da ti objasmmk „Sigurna sam da ti možeš svc da objasniš, Džordže. Pitanje je sanio da li ti verujemC „Ali samo donosiš zaključke na prečac! Zašto si uopšte pisala hoteiu?“ ,,'To je bila ideja gospođe Viler. A kako se pokazalo, bila je to dobra iđeja.“ „0, gospođa A'iler, zar ne? Znači, ne smeta ti da upućuješ tu prokletu ženu u naše privatne odnose?“ „Nije biio potrebe da je upućujem. Ona je bila ta koja me je upozoriia na to čime ćeš se ove sedmice baviti. Rekla mi je da joj se 229

Džorđž Orvcl učinilo kao da joj je neko rekao. A vidiš, bila je u pravu. Zna sve o tebi, Džordže. Imala je muža koji je bio baš kao ti.“ „Ali, Hilda...“ Poglcdao sarn jc. Licc joj jc pobclelo ispod kože, na onaj način na koji joj se to dešava kada misli da sam bio sa drugom ženom. Zena! Kamo srećc da jc bila istina! I bože, šta sam mogao da vidim pred sobom! Znate i sami kako to izglcda. Naredne nedelje ćc proći u groznom zvocanju, durenju i zlobnim primcdbama baš u trenutku kada pomislitc da je postignut mir. Obroci ćc uvck kasniti, a deca ćc hteti da znaju o čemu se radi. Ali ono što nie je stvarno oborilo bila je neka vrsta mentalnc bedc, ona vrsta psihičke atmosfcre u kojoj stvarni razlog zbog kojeg sam otišao u Donji Bajnfcld nećc biti ubedljiv. To rne je u tom trenutku pogodilo. Ako provcdem jednu ncdclju objašnjavajući Hildi zašto sam otišao u Donji Bajnfeld, nikada ncće shvatiti. A i ko bi shvatio ovde, u Elsrncr Roudu'? Bože! Jcsam !i uopštc shvatao sam sebc? Cinilo mi sc kao da mi svc bledi u umu. Zašto sam otišao u Donji Bajnfcld? Jcsam li otišao tamo? U ovakvoj atmosfcri, činilo sc bcznačajnim. U Llsmcr Roudu ništa nijc stvarno osim računa za gas, troškova za školu, kuvanog kupusa i ođlaska u kancclariju poncdcljkom. Još jcdan pokušaj: „Vidi, Hilda! Znam šta misliš. Ali nimalo nisi u pravu. Kuncm ti se da grešiš.“ „0, nc, Džordžc. Ako grcšim, zašto si onda morao da ispričaš sve onc laži?“ Od toga, naravno, ne možctc pobeći. Koračao sanr gore-dole. Miris starih mantila za kišu je bio veoma jak. Zašto sam tako pobegao? Zašto sam sc brinuo za budućnost i prošlost, kada sam video da budućnost i prošlost nisu važne? Kakve god motive da sam imao, sada bih teško mogao da ih se setim. Stari život u Donjerr; Bajnfeldu, rat i posleratni period, Hitler, Staljin, bombe, mitraljezi, redovi za hranu, gumeni pendreci — sve je bledelo, sve je izbledelo. Ništa nije ostalo osim vulgarne, prostačke 230

svađe u mirisu starih kišnih rnantila. Još jedan, posiednji pokušaj: „Hilda! Samo nre saslušaj na minut. Vidi, ti. ne znaš gde sam bio celc ovc nedelje, zar ne?“ ,,Ne želim da znam gde si bio. Znam šta si radio. To mi je dovoljno.“ ,,Prokletstvo...“ Naravno, potpuno beskorisno. Proglasila me je krivim i sada se spremala đa mi kaže šta misli o meni. To će potrajati nekoliko sati. A nakon toga bi mogla nastati nova nevolja, jer bi joj moglo pasti na pamet da se pita odakle mi novac za ovaj put, a onda bi otkrila da sam od nje sakrio sedamnaest funti sterlinga. Stvarno, ne vidim razlog zašto se ova svađa ne bi nastavila do tri ujutro. Višc nije bilo koristi od giumljenja povređene nevinosti. Svc što sam želeo bila je limja poslednjeg otpora. U mom umu sam razmotrio tri mogućnosti, a to su: a. Da joj kažem šta sam stvarno radio i da. je nekako nateram da mi poveruje. b. Da se izvučem na stari fazon kako sam izgubio pamćenjc. e. Da je pustim da misii da je u pitanju bila žena i da prihvatim ono što mi sleduje. Ali, proklctstvo, i sam znam za šta ću se opredeliti. KRAJ