George Orwell - U borbi za vazduh

Džordž Orvel „Hitler? Onaj Nemac? Moj dragi prijateiju! Ja ne razmišljam o njcmu.u ,,Aii problem je što će nas on prokleto dobro naterati da razmišljamo o njemu pre ncgo što nestaneb Stari Porteus sc pomalo posrami na pominjanjc rcči ‘proklcto’, koju nc voli, iako jc to, naravno, dco njegove uiogc da izgleda šokirano. Ponovo počinjc da šeta gore-dole, pućkajući clim. ,,Nc vidimniziog da obraćarn pažnju na njcga. Obični avanturista. Takvi Ijudi dođu i prođu. Efcmeran, potpuno cfemeranT Nisam sasvim siguran šta znači rcč ‘efemcrno’, ali sc držim svog stava: „Mislim da pogrcšno shvatatc. Stari Hitlcr jc ncšto sasvitn drugačije. Baš kao i Džo Staljin. Oni nisu kao oni momci iz prošlosti, koji su razapinjaii Ijuđe i odsccali im glavc i ko zna šta još, samo iz znbavc. Ovi su krcnuli u ncšto sasvirn novo - ucšto za šta sc nikada ranijc nije ču!o.“ „Dragi ntoj prijalclju! Ncnia ničeg novog pod suncem.“ Naruvno, tojc omiljcna izreka starog l’ortcusa. On nc žcli da čujc o postojanju nečcga novog. Cim mn ispričale o ncčcmu što sc dcša va u sadašnjosti, on kažc da su sc istc slvari ilcšavaic za vreine vladavinc kralja tog-i-tog. Cak i kada govoritc o stvarirna kao što su avioni, on vam odgovori da su ih vcrovatno imali i na Kritu, i!i Mikcni, i!i gdc god daljc. Poktišavao sam da mu objasnim šla sam oscćao dok jc onaj mali momak držao prcdavanjc i kakvu sam viziju imao o lošitn vrcmcnima koja nam pređstojc, ali nijc žclco da sluša. Uglavnom jc ponavljao da ničcg novog ncma pod suneem. Naposictku je izvaclio jcdnu knjigu iz polica i čitao mi odlomak o nckom grčkom tiraninu koji jc živeo pre Hrista, a koji je, sigurno, bio Hitlerov brat blizanac. Prepirka sc malo nastavila. Celog dana sam želeo da razgovaram sa nekim o ovome. Srnešno. Nisam budala, ali nisam ni prefinjen, a bog zna da me, kada su vremena normalna, ne zanima mnogo stvari koje nc biste očekivali od sreclovečnog čoveka sa dvoje dece koji 156

U BORB! ZA VAZDUI ( zarađujc sedam funti nedeljno. A opet, imao sam dovoljno osećaja da vidim da je stari život, život na koji srno se navikli, iščupan iz korena. Osećam da se dešava. Mogu da vidim rat koji dolazi 1 mogu da vidim posleratni period — rcdovc za hranu, tajnu policiju, zvuenike iz kojih vam govore šta da mislite. Ja čak nisam ni izuzetak. Postoje milioni ljudi poput menc, obični momci, momci koje srećem u gostionicama, vozači autobusa, trgovački putnici koji rade za gvožđare, svi imaju osećaj da će svet krenuti na pogrešnu stranu. Mogu da osete kako sve puckcta i urušava se pod stopalima. A opet, ovdc je učcni čovck, koji jc cco svoj život provco uz knjigc i hranio se istorijom sve dok nije počcla da mu ističe iz pora i on jc taj koji nc možc da vidi da se stvari racnjaju. Misli da Hitlcr nijc važan. Odbija da povcruje da dolazi još jcdan rat. U svakom slučaju, pošto sc nijc borio u posicdnjcm ratu, to mu ne ulazi u glavu — on smatra da jc to bedna prcdstava u porcđcnju sa opsadom Trojc. Ne vidi razlog zašto bi sc ncko brinuo zbog slogana, zvučnika i obojcnih košulja. „Koja intcligcntna osoba bi obratila pažnju na takvc stvari“, uvck jc govorio. Hitlcr i Staijin ćc proći, ali ncšto što jc stari Portcus zvao ‘vcčita istina’ ncćc proći. Ovo jc, naravno, prost način da mi kažc da ćc sc stvari uvck odvijati baš onako kako ih jc on upo/.nao. Zauvck ćc kultivisani oksfordski momci šetati gore-dole sobama punim knjiga, citirajući latinskc izreke i pušcći dobar duvan iz tcgli na kojima sc nalaze grbovi. Stvarno nijc bilo nikakve koristi od razgovora sa njiin. Višc sam rcči o tomc razmcnio sa momkotn čija je kosa plave bojc konojtca. Postepcno, razgovor se odvijao, kako to uvck biva, ka stvartma kojc su se dogodtlc pre Hrista. Onda se ponovo vratio na poeziju. Naposlctku jc stari Portcus izvukao još jcdnu knjigu iz polica i počeo da čita Kitovu ‘Odu slavuju’ (a možda je u pitanju bila i poljska ševa — zaboravljam). Što sc mene tiče, malo poeztjc je prcšlo dug put. Ali je zanimljiva činjenica da ću radije slušati starog Porteusa kako je čita naglas. Nema sumnje da je on dobro čita. Ima, naravno, naviku — naučio je da je čita odeljenjima dečaka. Opušteno će se nasloniti na nešto, sa 157

Džordž Orvel lulom među zubima i malo pijuvačke od duvana, a glas bi mu krenuo nekako svcčano i uzdizao bi se i spuštao sa stihovima. Lepo se može viđcti da ga to na neki način dotiec. Ja ne znam šta je peezija, niii šta ona trcba da uradi. Zamišljam da izaziva ueku vrstu nervoze kod odrcđcmh ijudi, baš kao što to nruzika 11111c. Kada on čita, ja, u stvari, ne siušam, ili boijc da kažem, ne upijam reči, ali mi ponckad zvuk poezijc unosi neku vrstu osećanja mira. U cclini mi se dopađa. Ali, večeras, nckako, nije imala uspeha. Izgledalo je kao da sc ledena promaja uvukla u sohu. Osećao sam da jc sve ovo kojcštarija. Poczija! Šta je to? Samo glas, malo okrctanja u vazđuhu. I bože — od kakve će to koristi biti protiv mitraljeza? Posmatrao sam ga naslonjenog na policu saknjigama. Zabavni su ti mornci iz. državnih škola. Oni su učenici cclog svog života. Gelog života sc vrtc oko stare škole i njihovih odlomaka latinskog, grčkog i poezijc. 1 iznenada sam se sctio da mi jc prvog puta, kada sam bio ovde s;v Porteusom, eitao baš istu pcsmu. Čitao jc na isti naein, a gias tnu je zadrhtao kadajc došao do istog mesta do incsta o čarobnim prozorskirn krilima, ili već čemu. Pogodila mcjc čudnamisao. On je mrktv. On je duh. Svi Ijudt koji sc ovako ponašaju su nnlvi. Ta misao mc jc vcrovatno pogodila zato što je mnogo ljudi koje vidite kako hodaju, nu tvo. Kažctno da jc čovek mrtav kada srce preslane da mu kuca, nikako pre. Cini mi sc da jc to proizvoljno. Nakon svcga, dclovi vašcg tela nc preslaju da t'unkcionišu — na primcr, kosa nastavlja da raste godinanta. Možda čovek zaista prestajc da živi kada mozak prestanc sa radorn, kad izgubi snagu da prihvati novu ideju. Takav je stari Portcus. Predivno obrazovan, prcdivno dobrog ukusa —- ali nesposobart za promenu. Sarno izgovara iste stvari i razmišlja o istim mislima iznova. Postoji mnogo takvih ljuđi. Mrtvi utrsovi, zaustavljeni u sebi. Samo nastave da se kreću napred i nazad, istim malim kolosekom, sve više bledeći, kao duhovi. Um starog Porteusa je, pomislio sam, verovatno prestao da radi u vreme rusko-japanskog rata. Zastrašujuće je da skoro svi pristojni ljudi, Ijudi koji ne žele da

U BORBI ZA VAZDUII idu okolo i razmrskavaju lica ključcvima za šrafove, baš takvi. Oni su pristojni, ali su njihovi umovi zaustavljeni. Ne rnogu sc- odbraniti od onoga što lm dolazi u susrct, jer nc rnogu to da vide čak i kada im je prcd nosem. Misle da sc Engleska nikada nećc promcniti i da je Engleska cco svct. Nc mogu da pojmc da jc ona samo ostatak, mali ugao kojc su bombc mimoišle. A šta jc sa novom vrstom ljudi iz istočne Evrope, organizovanim ljudima koji misle u sloganima i govore po tačkama? Oni su na našcm koloscku. Još malo i sustići ćc nas. Tim momcima ne vlada markiz od Kvinsberija. A svi pristojni ljudi su oduzeti. Mrtvi ljudi i žive gorile. Cmi mi se da postoji ništa između. Svc sam raščistio pola sata kasnijc, nakon što sam neuspešno pokušao da ubcdim starog Porteusa da Hitler jeste važan. 1 daljc sam bio okupiran istim mislima dok sam išao kući kroz drhtavc ulicc. Vozovi su prcstali da idu. Kuća jc bila u mraku, a Hilda jc spavala. Spustio sam svoje veštačkc zubc u čašu vode u kupatilu, obukao pidžamu i pogurao Hildu na drugu stvanu krevcta. Okrcnula sc, a da sc nijc ni probudila, okrcnuvši savijcni deo lcđa oko ramcna ka mcni. Smešna jc ta ogromna turobnost koja vas ponekad obuzmc kasno noću. U tom treuutku, sudbina Evropc mi sc činila važnijom od zakupnine i računa za školu i posla na koji sam morao da krcncm sutra. Za svakoga ko mora da zaradi svoju platu, takva razmišljanja su budalaštine. Ali mcni se nisu izvlačila iz uina. I daljc sam imao viziju obojcnih košulja i štcktanja mitraljeza. Poslcdnja stvar koja mi jc pala na pamet, prc nego što sam zaspao, bila je zašto bi sc, kog đavola, momak kao ja uopštc brinuo o tomc. 159

Drugo poglavlje Procvctala jc jagorčcvina. Prctpostavljam dajc već hio mart. Vozio sam sc kroz Vcsterhcm i nastavljao ka Padliju. Morao sam da obavim procenu jcdne gvoždarc, a onda da, ako uspcm da dođcm do tog čovcka, istražim jedan slučaj osiguranja, koji je još bio ‘u vazduhu’. Njcgovo imc mi jc poslao naš lokalni agnct, ali sc u poslcdnjem trcnutku uplašio i počco da sumnja da li možc da priušti osiguranje. Ja veoma dobro umcm da ubedim Ijudc. Dcbljina to učini za mene. Ona omckša ljudc, natera ih da pomisle da im potpisivanjc čeka. skoro predstavlja zadovoljslvo. Naravno postoje različili načini na koje ubedujetc različite Ijudc. Sa nckima jc boljc da im odmah stavitc naglasak na bonusc, dok drugc možctc prcpasti na fitiiji način, napomenama šta bi sc moglo desiti njihovim ženama, ako oni umru ncosigurani. Stari automobil sc krctao gorc-dolc ustalasanim malim brdima. I božc, kakav dan! Znatc tc danc koji obično đođu nckada u martu, kada sc čini da sc zima iznenada prcdala. Prcthodnih dana smo imali onu vrstu groznog vrcmcna koju ljudi nazivaju ‘blistavo’ vremc, kada je nebo hladne, olovno plave boje, a vetar vas šiba poput tupe oštricc brijača. Onda jc iznenada vetar prestao da duva i pojavilo sc sunce. Znate i sami takve dane. Bledo, žuto sunce, ni list se ne kreće, pramenovi izmaglice u daljini gde možete vidite rasuta stada ovaca po padinama, kao komade krede. A dole, u dolini su gorele vatre, 160

U BORBT ZA VAZĐUH dim sc polako uspinjao i rastapao u izmaglici. Put je bio samo moj. Bilo jc toliko toplo da stc mogli skinuti odeću. Došao sam do mesta na kojcm jc trava pored puta bila zatrpana jagorčcvinom. Vcrovatno na delu gdc jc tlo bila glina. Dvadeset mctara daljc sam usporio i stao. Vrcmc jc bilo prclcpo da bih ga propustio. Osctio sam da moram da izađem iz automobila i da osetim miris prolećnog vazduha i da, možda čak ubcrcm nckoliko cvetova jagorčevinc ako niko ne naiđe. Imao sam ncku ncjasnu misao da ubcrcm čitav buket i da ih odncsem kući, Hildi. Isključio sam motor i izašao napolje. Nikada ne volim da izlazim iz starog automobila koji jc u ‘leru’. Uvck se nekako bojim da ćc mu otpasti blatobrani ili da ćc rnu sc ncšto drugo dogoditi. Ovaj auto jc modcl iz 1927. i prcšao jc vcliku kilometražu. Kada podignetc haubu i poglcdate motor, on vas podscti na staro Austrijsko carstvo, povczano sa nizom žica, ali jo.š uvclc nckako radi. Nc bistc povcrovali da bilo koja mašina možc da vibrira u toliko pravaca u istom trcnutku. Slično jc kao krctanje Zcmlje, koja, ako sanr dobro pročitao, itna dvadcsct i dva različita načina krctanja. Ako pogledate u auto od pozadi, kada radi u ‘lcru’, svima na svetu ćc izglcdati kao da glcda havajskc dcvojkc kojc plcšu hula-hula. Porcd puta se nalazila kapija sa pct šipki. Spustio sam sc do njc i nagnuo prcko. Ni žive dušc na vidiku. Zabacio sam šcšir kako bih osctio blag dodir vctra na čelu. Trava ispod živicc je bila puna jagorčevinc. Odmah iza kapijc, ncka skitnica, ili ncko đrugi jc za soborn ostavio tragovc paljcnja vatrc. Mala gomila bele žeravicc i prarncn dima su sc još uvck uzdizali odatlc. Malo daljc sc nalazio mali ribnjak, prekrivcn sočivicom. Ovo poljc jc bilo prekrivcno ozimom pšenicom. Oštro sc uspinjalo ka proplanku, a zatim su po njemu bilc rasutc ovcc i šipražje bukvinog drveća. Tek naznaka mlađog iišća tia drveću. 1 potpuna tišina svuda. Čak ni vetra nije bilo da uzburka pepeo od vatre. Negde je pevala ševa. Inače se nije čuo nikakav zvuk, čak ni avion nije leteo. Zastao sam tamo na trenutak, nagnuvši se preko ograde. Bio sam sam, potpuno sam. Gledao sam u polje, a polje je gledalo u mene. Osetio sam — pitam se hoćete li razumeti. 161

Džorci/ Orvel Ono što sam osetio je nešto što jc neuobičajcno danas i kada to danas pomenete, zvuči kao glupost. Osećao sam srcću. Oscćao sam da bih, iako neću živcti doveka, bio spiemanua tako nešto. Ako žeiite, možetc reći da je to zato što je u pitanju bio prvi dan prolcća. Uticaj pronienc godišnjih doba na žlczde koje regulišu scksualni život, ili već nešto. Ali bilo je nečega višcg u tomc. Vcoma zanimljivo, ono što mc jc iznenada ubcdilo da jc život vredau življenja, više od jagorčevine ili pupoljaka na ogradi, biii su ostaci vatrc u blizini kapijc. Znate kako izglcđa panj tokom mirnog dana. Sitnc granc su izgorcle do bclinc pcpcla, ali su još uvek zadržale svoj oblik, a ispod pcpcla sc vidcia ervenkasla boja. Intcrcsantno jc da crvcni žar izgicda življc, dajc varn oscćaj života višc ncgo biio koja druga živa stvar. Postoji u tome ncšto, ncka vrsta snage, vibracija — nc pada mi ni jcdna prava rcč na pamct. Ali to vam dajc do znanja da stc i sami živi. To jc lačka na slici zbog kojc svc ostalo primctitc. Sagnuo sam sc da ubcrcm jagorčcvinu. Nisam mogao da je dohvatim stomak mi jc bio prevelik. Cučnuo sain oslonivši sc na bcdra i ubrao mali bukct. Na svu sreću, nijc bilo nikoga ko bi mc video. Lišćc jc bilo nabrano i u obliku zcčjih ušiju. Ustao sam i stavio bukct jagorčcvinc na kapijski stub. A onda sain, iinpulsivno, izvadio veštačke zubc iz usta i zagicdao sc u njili. Da sam imao oglcdalo, eeo bih sc oglcdao, iako sam, štavišc, znao vcć kako izgledam. Dcbeli čovek od čctrdcset i pct godina, odeven u sivo odclo sa šarorn u obliku ribljc kosti (koje mu baš i ne stoji dobro) i sa polucilmdrom. Zcna, dvojc dccc i kuća u prcdgrađu, može se videti na meni. Crveno lice i vodnjikave, plave oči. Znam, nc moratc mi rcći. Ali ono što mc je pogodilo dok sam još jcdnom gledao u svoje zube, pre nego što sam ih vratio n usta, a to je da nije važno. Čak ni veštački zubi nisu važni. Debeo sam — jesani. Izgledam kao propali brat jednog klađioničara — tako je. Nijedna žena ne bi ponovo otišla u krevet sa mnom, osim ako joj ne platim. Sve to znam. Ali da vam kažem, baš me briga. Ne želim žene, čak 1 6 2

U BORBI ZA VAZDUH više ne želim da budem mlad. Sarno žeiim da budern živ. A bio sam živ u trenutku kada sam stajao, gledajući u jagorčeviuu i crveni žar ispod živicc. Toje unulrašnji osećaj, ncka vrsta osećanja mira, a opct izgleda kao piamcn. Maio nižc, niz ogradu, ribnjak je bio pokriven sočivicom, nalik ua tcpih, za koji bistc pornisiili da je dovoljno čvrst da rnožcte stati na njega. Pitao sam sc šta jc to u nama pa srno svi proklctc budale. Zašto ljudi, umesto što trošc vrcrne na idiotizme, 11c prošetaju i razgiedaju okolinu'? Ovaj ribnjak, na primcr — i svc ono što je u njcmu. Daždevnjake, vodcnc puževe, vodene bubc, tuiarcc, pijavice i bog zna koliko drugih stvari koje se mogu vidcti mikroskopom. Misterija njihovih života, tamo, pod vodom. Mogli stc provesti ceo život gledajući ih, deset života čak, i još uvek nc biste stigli do kraja čak ni ovog ribnjaka. I sve to vreme bi u vama bio živ oscćaj čuđenja, onaj poseban plamcn koji gori u vama To je jedina stvar vredna življcnja, a mi jc nc žclimo. Ali, ja jc žclim. Bar sam tako rnisiio u tom trcnutku. 1 ncmojtc pogrcšno shvatili ovo što govorini. Za počctak, za razliku od vcćinc ‘koknija’, ja nisam zadojen ‘scloin’. Odiastao sam isuvišc blizu seia da bih bio takav. Ne želim da iz tog razloga sprečim ljudc da živc u gradovima ili u predgrađima. Nek’ živc kako žde. A nc žclim ni da sugcrišcm da bi cclokupno ćovcčanstvo trcbalo da provede eeo svoj život lutajući okolo i bcrući jagorčcvinu i tako dalje. Savršcno dobro znam da moramo da radimo. Samo zbog toga što sc momeima u rudnieima kidaju pluća od kašlja i zato što dcvojkc lupaju po pisaćim mašinama, niko ncma vremcna đa ubere cvct. Osim toga, ako nemate pun stomak i topao dom, nc želitc da bcrctc cveće. Ali mje u tomc stvar. Evo osećaja koji je u mcni javlja, notoliko čcsto, priznajem, ali se javi ponekad. Znam da je to dobar osećaj. Još boije, znaju svi ostali, ili boSje reći skoro svi ostali. Tu je, sve vreme iza ugia, a mi znamo da je tu. Prestanite da pucate iz mitraljeza! Prestanite da jurite za tim za čim jurite! Smirite se, povratite dah, neka malo mira prodre u vaše kosti. Beskorisno. Ne činimo tako.

Džordž Orvel Nastavljamo sa istim prokletim budalaštinama. A prcko horizonta se valja novi rat, kažu da će biti 1941. Još tri sunčeva kruga, a onda ćcmo uleteti pravo u njega. Bombc ćc padati na vas kao crne cigarc, a gomila metaka će pojuriti iz mitraljeza marke Bren. Nije da se ja nešto posebno brinem. Isuviše sam star da sc bonm. Naravno, doći ćc do vazdušnih napada, ali oni nećc pogoditi svakoga. Osim toga, čak i ako postoji takva vrsta opasnosti, ona nikomc unaprcd nc pada na parnct. Kako sam vcć rekao nckoliko puta, ja se ne plašinr rata, plašim se samo vrenrena poslc rata. A čak nije verovatno da će me to lično pogoditi. Jer, ko bi gubio vreme na momka kakav sam ja? Isuvišc sam dcbco da bih bio politički sumnjiv. Niko me ncćc ukloniti, niti udariti gumenim pcndrekom. Ja sam od običnc, osrcdnje vrstc, koja sc pomcri kada mu policajac to kaže. A što sc tičc Hildc i dcce, oni verovatno nikada nc bi m osctili razliku. A opct, plašitn sc. Bodljikava ž.ica! Slogani! Ogromna lica! Izolovanc ćelijc u kojima vas dželat ubijc sa lcđa! Iz tog razloga rat prcstravljujc ostalc momkc, koji su intclcktualno mnogo slabiji od menc. Ali zašto? Zato što to znači zbogom ovotnc o čcmu vam govorim, ovom poscbnom oscćaju u vama. Nazovite ga mir, ako želite. Ali, kada kažcm mir, nc mislim na odsustvo rata, mislim na mir u vanra. A on ćc z.auvck nestati ako tnomci sa gumenim pcndrccima krcnu na nas. Uzeo sam svoj buket jagorčcvinc i pomirisao ga. Razmišljao sam o Donjcm Bajnfcldu. Čudno jc kako mi jc u [trotckla dva mcscca svc vrcmc dolazio i odlazio iz uma, nakon dvadesct godina, tokorn kojih sam ga, praktično, zaboravio. I baš tada se začuo zvuk automobila koji jc nailazio putcm. To me je prenulo i vratiio u stvarnost. Odjednom sam shvatio šta radim — lutam okolo i berem jagorčevinu, a treba da proverim inventar kod gvožđara u Padliju. Štavišc, odjeđnom mi jc sinulo na šta bih ličio da me ljudi iz ovog automobila ugledaju. Debeli čovek sa polucilindrom drži buket jagorčevine! Uopšte ne bi izgledalo primerno. Debeli muškarac ne sme, ni po koju ceriu da bere jagorčevinu 164

U BORBI ZA VAZDUH u javnosti. Imao sam samo vremena cla buket prebacim preko ograde, prc nego što sam ugledao automobil. Dobro sam postupio. Taj automobil je bio pun mladih budala od oko dvadeset godina. Kako bi mi se samo smejali da su me videli! Svi su me gledali — znatc kakvi su ljudi u kolima koja vam sc približavaju — a onda mi je sinulo da bi čak i sada mogli nckako da pretpostave šta sam radio. Boljc neka misle da je nešto drugo u pitanju. Zašto bi rnomak izašao iz automobiia na scoskom putu? Oeiglcdno! Dok je automobil prolazio, pretvarao sam se da zakopčavam šlic. Razmrdao sam automobil (kurbla više ne radi) i ušao. Interesantno, u tom trcnutku, kada sam zakopčavao šlic, dok sam razmišljao o ovim mladim budalama u drugom automobilu, na um mi je pala sjajna ideja. Trebalo bi da se vratim u Donji Bajnfeld! Zašlo da ne, pomislio sam dok sam ubacivao u najvcću brzinu. Zašto ne bih? Šta ćc rnc zaustaviti? 1 zašto mi, do đavola, to nije pre palo na pamct? Miran praznik u Donjem Bajnfeldu — ono što sam želeo. Ncmojte pomisliti da su mi pale na pamet idcjc da sc vratim da živim u Donjem Bajnfeldu. Nisam planirao da napustim Hildu i dccu i da započncm život pod drugačijim imenom. Takve stvari sc sarno dešavaju u knjigama. Ali šta me možc sprcčiti da sc spustim do Donjcg Bajnfelda i tamo provcdcm sam nedelju dana, u tišini? Činilo sc da sam već sve isplanirao u svom umu. Svc jc bilo u redu dok sam trošio. Još uvek sam na tajnom rncstu imao đvanaest funti sterlinga, a za dvanaest funti možete provesti jednu ugodnu sedmicu. Imao sam pravo na dvoneđeljni odmor tokom godine, uglavnom u avgustu i septembru. Ali ako sastavim odgovarajuću priču — smrt rođaka. od neizlečive bolesti, ili nešto slično — mogao bih se obratiti firmi da mi odobri odmor u dve odvojene polovine. Onda bih mogao sam da provedem jednu sedinicu, pre nego što Hilda sazna šta se dešava. Jedna sedmica u Donjem Bajnfeldu, bez Hilde, bez dece, bez Letećeg Salamandera, bez Elesmer Rouda, bez urnebesa oko 165

Džordž Orvel plaćanja zakupnine i računa, bez buke saobraćaja koji vas izluđuje — samo ncdclja lcnčarcnja i osluškivanja tišine? Ali zašto sam želeo da se vratim u Donji Bajnfeld — pitate. Zašto baš u Donji Bajnfcld? Šta sam mislio da radim kada đođcm tamo? Nisam mislio ništa da radim. U tomc jc stvar. Žclco sam mir i tišinu. Mir! Jcdnom smo ga irnali, u Donjem Bajnfeldu. Ispričao sam vam nešto o našem starom životu tamo, prc rata. Nc pretvaram se da jc bio savršcn. Usuđujem sc da kažcm da jc bio suvoparan, trom, vegetirajući način života. Možetc rcći da smo bili kao repa, ako želite. Ali rcpa ne živi u stralm od šefa, nc lcži budna noću razmišljajući o slcdcćoj rcccsiji i slcdcćcm ratu. Imali smo mir u sebi. Naravno, znao sam da sc i u Donjem Bajnfelđu život promcnio. Ali sarno mesto se nijc izmcnilo. Tamo sc još uvck nalaze bukovc šumc oko Bajnfild Hausa, sa stazom koja vodi do Barford Vira, sa valovom za konjc na pijaci. Zelco sam da sc vratim tarno, samo na ncdclju dana, i da pustim da mc preplavi laj osećaj. Pomalo jc to nalikovalo na jcdnog od onih istočnjačkih muđraca, koji sc povlači u pustinju. A trcbalo jc da mislim - po načinu na koji su sc stvari odvijalc da ćc sc mnogi dobri Ijudi povući u puslinju tokom narcdnih nckoliko godina. To ćc nalikovati vrcmcnu drcvnog Rima, o kojcm mi jc govorio stari Porteus, kada jc bilo toliko pustinjaka dajc za svaku pcćinu postojala lista čckanja. Ali nijc m da sam htco da provodim danc uzalud. Samo sam želco da vratim svoj mir prc ncgo što počnu loša vrcmena. Jer, da li bilo ko, ko nijc mrtav od vrata navišc, sumnja u dolazak loših vremcna? Nc znamo ni šta će se desiti, ali znamo da dolazi. Možda rat, možda recesija — ne znamo ništa osim da je u pitanju nešto loše. Gde god da idemo, spuštamo sc. U grob, u septičku jamu — ne znamo. A sa time se ne možete suočiti osim ako u sebi nemate pravi osećaj. Postoji nešto što jc iz nas nestalo u ovih dvadeset godina nakon rata. U pitanju je neka vrsta životnog soka, koji smo isceđili iz sebe, sve dok nam ništa nije ostalo. Sva ova jurnjava zbog ovoga ili onoga! 166

U BORBf ZA VAZDUH Vcčita jagma za malo novca. Večita graja autobusa, bombi, radija, teiefonskih zvona, istrošeni nervi, prazna mesta u našim kostima u kojima treba da bude srž. Nogorn sam pritisnuo papučicu gasa. Sama pomisao na povratak u Donji Bajnfeld već mi je činila dobro. Znate i sami kakav sanr osećaj imao. Borio sam se za vazduh! Kao velike morske kornjačc kada isplivaju na površinu, izbacc nos iz vode i ispune pluća ogromnom količinorn vazduha prc nego što ponovo zaronc među morske trave i hobotnicc. Svi se mi gušimo na dnu kantc za đubre, ali sam ja našao izlaz za sebe. Nazad u Donji Bajnfeld! Pristiskao sarn papučicu za gas svc dok stari auto nije doscgao maksimalnu brzinu od skoro šczdeset i pet kilometara na sat. Tresao se kao iimcni poslužavnik pun grnčarijc, a u srcd buke koju jc stvarao rnotor, skoro da sam zapcvao. Naravno, poput muvc u vrču sa mlekom, preprcka je bila Hilda. Pomisao na nju mc jc malo natcrala da ustukncrn. Usporio sam na oko tridcsctak kilomctara na sat da. još jcdnom razmislim. Nijc bilo nimalo sumnjc da će Hilda to otkriti prc ili kasnijc. Što sc tičo dobijanja samo jcdnc scdmicc odmora u avgustu, mogao bib i to da prcćutim. Mogao bih joj rcći da mi firma ovc godine dajc samo jcdnu scđmicu odnrora. Vcrovatno ne bi postavljala mnogo pitanja o tomc, jcr bi poskočila zbog prilike da smanji troškovc odmora. Dcca, u svakom slučaju, tokom raspusta uvck ostaju na moru. Poteškoću ćc predstavljati to kako da pronađcm alibi za tu scdmicu u maju. Nisam mogao samo da zbrišem, a da nikoga nc obavcstim. Pomislio sam kako bi bilo najboije da joj unaprcd kažcm da me zbog nekog posebnog posla šalju u Notingam, Derbi ili Bristol, ili u bilo kojc drugo mesto koje je dovoljno udaljeno. Kada bih joj za to rekao dva meseca unapred, izgledalo bi kao da nemam šta da krijem. Ali, naravno, ona bi to otkrila, pre ili kasnije. Verujte Hildi! Počela bi tako što bi se pravila da veruje u to, a onda bi, u toj tišini, svojim svojeglavim načinima iskopala činjenicu da nikadanisam bio 167

Džordž Orvcl u Notingamu, Derbiju ili Bristolu, niti bilo gde. Zaparijujuće je na koji način dolazi do otkrića. Takva istrajnost! Frikriva se sve dok vam ne otkrije sve slabe tačke u alibiju, a onda, izncnada, kada ste potpuno uvučcni u cclu priču nekorn neopreznom opaskom, ona prelazi u napad. Iznenada iznosi čitav dosijc vašcg slučaja. ‘Gdc si provco subotu uvcčc? Lažcš! lzašao si sa ženom. Poglcdaj dlake koje sam našla dok sam čctkala tvoj sako. Poglcdaj ih! Jc li moja kosa tc bojc?’ 1 zabava tck počinjc. Bog zna koliko sc puta dogodilo. Ponekad je bila u pravu kada su žcnc u pitanju, a ponckad nijc, ali su uticaji poslcdica uvck isti. Zvocala bi mi nekoloko nedelja uzastopno! Nikada nc bi prošao nijcdan obrok bcz gužve — a dcca nc mogu da shvate o čemu sc radi. Jedina, potpuno bcznadcžna stvar bi bila da joj kažcm gdc sam proveo tu scdmicu i zašto. Kada bih joj objašnjavao do sudnjeg dana, ne bi mi povcrovala. Ali, do đavola! Zašto sc mučiti, pomislio sam. Do toga jc još daleko. I sami znate kako Lakvc stvari mogu biti različitc prc i posle dcšavanja. Ponovo sam pritisnuo papučicu za gas. Imao sam još jcdnu ideju, skoro bolju od prve. Nc bih otišao u maju. Otišao bih u drugoj polovini juna, kada okvirno započinje sc/.ona pecauja i otišao bih da pecam! Naposletku, zašto da nc? Zdco sam mir, a pccanje jc mir. A onda mi je u glavu došla najbolja ideja i skoro damc jc natcrala da skrcncm kolima sa puta. Otišao bih i pccao onc velikc šaranc u ribnjaku kod Bajnfeld hausa! I još jcđnom, zašto da nc? Zar nijc čudno kako prolaziino kroz život: uvck mislimo da su stvari kojc žclimo da učinimo, uvek i stvari koje nc možemo učiniti? Zašto ne bih upecao te šaranc? A opet, čim pomenete takvu ideju, zar vam odmah ne zvuči kao nešto nemoguće, ncšto što sc ne možc dogoditi? U tom trcnutku mi jc tako izglcdalo. Nalikovalo mi je na nekakav glupavi san, kao što je na primer želja da spavamo sa filmskim zvezdama ili da osvojimo prvenstvo u poluteškoj kategoriji. A opet, ovo nije bilo neizvodljivo, nije bilo čak 168

U BORBI ZA VAZDUH ni nevcrovatno. Dozvola za pccanjc sc može zakupiti. Ko god je sađa posedovao Bajnfcld haus, verovatno je prodao ribnjak ako jc dobio dobru ponudu za njcga. 1 bože, bićc mi drago da platim pct funti za jcdan dan pecanja na tom ribnjaku. Iz tog razloga mi sc činilo verovatnijc da je kuća bila još uvek prazna i da niko nije znao da nbnjak postoji. Razmišljao sam o tom pccanju na senovitom mestu, među drvcćcni, kako mc čcka svc ove godine. I vclikc, crnc ribc kojc i daljc plivaju ribnjakom. Isusc! Ako su bilc tolikc prc tridesct godina, kolike li sii tck đanas? 169

Treće poglavlje Bio jc seđamnaest'i juni, petak, drugi dan počctka ribolovačke sczone. Nisam imao nikakviii poteškoća da od firmc dobijcm odsustvo. Što se liee Hilde, ubedio sam jc prieorn koja jc bila sređena i nijc imala rupa. U Birmingcmu sam se dogovorio da polvrđe moj alibi, pa sam joj u poslednjem Irenulku čak rekao i imc hotela u kojcm ću odscsti: Roubotom temili i komeršal. Slueajno sam znao adrcsu, jer sam tamo odseo pre nekoliko godina. U isto vrcme nisam želeo da mi ona piše u Birmingem, što je mogla učiniti kada sarn bio odsutan ceic sedmiec. Nakon što sani još jednom ra/.mislio o svemu, dcHmićno sam se poverio mladom Saimdcrsu, koji jc bio trgovački putnik za firmu (iliso, koja sc bavilaprodajom srcđstava za poliranjc podova. Trebaloje da pomcnc da ćc osamnaestog juna prolaziti kroz Binningem, pa sam ga natcrao da obcća da ćc stati tokom puta i iz pošte poslati pismo od mcne za Hildu, adrcsirano iz hotcla Roubotom. To će joj rcći ua bili rnogao biti poslan daljc i da bi bilo boljc da mi ne pišc. Saundcrs je shvatio, ili jc bar tako mislio. Namignuo mi jc i rekao da dobro izgledam za svoje godine. To je srnirilo Hildu. Nijc mi postaviia nijedno pitanje, a ako bi kasnije i poslala sumnjičava, jedan takav alibi bi se morao prekršiti, Vozio sam kroz Vesterhem. Bilo je divno junsko jutro. Duvao je blagi povetarac, vrhovi brestova su se njihali na simcu, maii, beli 1 7 0

IJ BORBI ZA VAZDUH oblaci su. prclazili prcko licba kao stado ovaca, a senkc su hitale jedna za drugorn prcko polja. Izvan Vcstcrhema ka meni je išao momak koji je biciklom vukao kolica sa sladoledom vols, nnao je obraze kao jabukc i zviždao tako snažno da bi vam probio glavu. To mc je iznenada podsctiio na vrcme kada sam i sam bio potrčko (iako tih dana nije bilo bicikala), pa sam ga pnsno zaustavio i kupio jedan sladolcd. Ma nekim mestima su kosili, ali još nisu počcli da plaste. Seno jc ležalo sušeći sc u dugim, blistavim redovima, a njcgov miris jc lebdeo nad putcm i mcšao sc sa mirisom bcnzina. Vozio sam lagano, oko dvađcset i pct kilometara na sat. Jutro je bilo mirno, sanjivo. Ma ribnjacima su plovile patkc, kao da su bilc prcvišc zadovoljne da bi jele. U Netlfilđu, sclu iza Vcstcrhcma, jcdan mali čovck u beloj kccclji, proscde kose i velikih, prosedih brkova, pretreao je travu, postavio se na. srcd puta i počco da maše kako bi mi privukao pažnju. Naravno, moja kola poznaju duž ovoga puta. Stao sam sa strane. To je sarno gospodin Viver koji drži seosku prodavnicu mešovite robe. Ne, ne žcli da osigura svoj život, niti svoju prođavnicu. Uglavnom jc istrčao zato što rnu trcba sitan novac, pa jc žclco da zna da li imam funtc stcrlinga u vrcdnosti ‘vclikc srcbrnc f'unte’. U Netlfildu nikada nemaju sitan novac, čak ni u gostionici. Nastavio sam daljc. Žito bi trebalo da jc bilo visoko do struka. Talasalo se u brdima, kao vcliki, zelcni tepih, a dok ga jc vetar pomalo mrcškao, izglcdalo jc gusto, nalik na svilu. Pomislio sam kako nalikujc žcni. Tcra vas da lcgnctc na njcga. A tu ncgdc ispred mcne, ugledao sam putokaz na mestu na kojcm se put račva dcsno za Padli i levo za Oksford. Još sam bio u svom uobičajcnom ritmu, unutar granica moje ‘oblasti’, kako je firma zove. Prirodno bi bilo, pošto sam išao ka zapadu, da napustim London putem Aksbridž. Ali, po nekoj vrsti instikta, sledio sam uobičajeni put. Činjenica je bila da sam osećao krivicu zbog cele ove stvari. Želeo sam da budem daleko odavde pre nego što krenem ka Oksfordšajeru. I uprkos činjenici da sam valjano sredio stvari sa Hildom i sa firmom, uprkos dvanaest funti sterlinga 171

Džordž Orvel kojc sam imao u džcpu i kofcru u zadnjcm deiu kola, dok sam sc približavao raskršću, osctio sam iskušcnjc -— znao sam da mu sc ncću pokoiiti, ali jc ipak to bilo iskušcnjc - .da odbacim sve ovo. Ivnao sam nckakav utisak da, dok god vozim normalnom brzinom, još uvck nisam prekršio zakon. Nije prekasno, pomislio sam. Još ima vrcmena da učiniš ncšto pristojno. Mogao sam da otrčim u Pađli, na primer, da sc sretnem sa direktorom bankc Barkli (on je naš agcnt u Padliju) i da vidim da li imaino nckog novog posla. Iz tog razloga sam čak mogao i da sc okrencm i vratim Hildi i izvučem sc iz ovc splctke bcz imalo problcma. Dok sam sc približavao uglu, usporio sam. Da li bi trcbaio da nastavirn ili nc? Na trcnutak sam zaista bio u iskušcnuju. Ali nc! Zairubio sam i skrcnuo ka zapadu, na put ka Oksforđu. Eto, učinio sam to. Bio sam na zabranjcnom tcrcnu. Istina jc da sam osam kilometara kasnijc, da sam žclco, mogao skrcnuti ponovo u lcvo i vratiti sc u Vcstcrlicm. Ali, u ovom trenutku sam išao ka zapađu. Strogo govorcći, bio sam u zalctu. Intcrcsantno jc da sam prc bio na Oksfbrdskom putu ncgo što sam savršcno bio suguran da oni z.naju svc o ovomc. Katla kažcm oni, mislim na svc Ijudc lcoji nc bi odobrili ovakvo putovanje i koji bi mc zaustavili, kada bi mogli što bi, pretpostavljam, u vclikoj mcri pođrazumcvalo svc. Slavišc, imao sam oscćaj da su vcć krenuli za mnom. Ccla grupa! Svi Ijudi koji nisu mogli razumcti zašto bi scjcdan srcdovcčni čovck sa vcštačkim zubima išunjao da proveđc jcdnu tiliu scdmicu na meslu na kojcm jc provco svojc dcčaštvo. I svi zlonamcrni kopilani koji bi mogli da isuvišc dobro razumcju, a koji bi prevrmili i ncbo i zcmlju da to sprečc. Svi su mi biii na putu. Činilo mi se kao da velika vojska juri putcm iza menc. Cinilo mi se da ih vidim unutrašnjim okom. Hilda je, naravno, bila napred, sa decom koja su je pratila i gospođom Viler, kojaje gurala napred sa razjarenitn i osvetoljubivim izrazom na licu i gospođicom Mins, koja jc trčala u zadnjim redovima sa cvikerima koji su joj spadali i izrazom žalosti na licu, kao kokoška koja je ostavljena po strani dok su ostali dobili kožuru

Tj' b o r b i z a v a z d u h od slanine. I sir Herbert Kram i direktori Letećeg Salamandera u svojim rols-rojsevirna i hispano-suizama. I svi rnomci iz kancelarije i sva sirota, ugnjetena piskarala iz Elcsmer Rouda i iz ostalih uiica, od kojih su neki gurali kolica za bebe i mašine za košenje trave i betonske baštenske valjkc, dok su neki brektali, vozeći sc u svojim malim kolima marke ostin 7.1 svi spasioci duša i Nouzi Parkcrs, ljudi kojc nikada niste videii, ali koji jednako upravl jaju vašom sudbinom: Ministar unutrašnjih poslova, Skotland jard, Liga trezvenih, Banka Englcske, lord Biverbruk, Hitler 1 Staljin na zajedničkom biciklu, klupa sa biskupima, Musolini, papa — svi oni su jurili za mnom. Skoro da sam mogao da ih čujcm kako viču: „Eno momka koji nrisli da može da pobegnc! Eno momka koji kažc da nećc da bude ukalupljen! Vraća se u Donji Bajnfcld! Drž’te ga! Zaustavite ga!“ Čudno. Utisak je bio toliko jak, da sam, u stvari, pogledao kroz mali prozor na zađnjem deiu automobila, kako bih sc uvcrio da inc nc prate. Savest krivca, prctpostavljam. Ali nijc bilo nikoga. Samo prašujavi, bcii put i đugi red brcstova koji su iščczavali iza menc. Pritisnuo sam papučicu za gas i stari auto jc pojurio skoro pcdcsct kilometara na sat. Nekoiiko minuta kasnije sam prošao skrctanjc za Vesterhcm. Znači, to je to. Višc ncma povratka. Ovo je ideja koja jc, na ncki mutan i daiek način, počela da se formira u mom umu na dan kada sam dobio nove veštačke zubc. 173

D/.ordž Orvel DEO ČETVRTI Prvo poglavlje K_a Donjcm Bajnfcldu sam krcnuo prcko Ccjmlbrd Hila. Ka Donjcm Bajnfcldu vodc čctiri puta i najdircktnijc sc idc kroz Volton. Ali ja sam žclco da dođcm prcko Ccjmford Hila, putcm kojim smo išii kada smo sc bicikiima vraćali sa pccanja na Tcmzi. Kada prođctc vrh brda, drvcćc sc otvori prcd vama i možctc da viditc kako sc Donji Bajnfeld pruža u dolini prcd varna. Cudan jc oscćaj kada sc vraćalc u deo zemlje u kojem nistc biii dvadcsct godina. Scćatc ga sc do najsitnijeg dctaija, a svcga sc scćalc na pogrcšan načiu. Svc razđaljine su pogrcšnc, a čini vam sc da su sc i orijcntiri pomci ih. I dalje sc spušlalc, naravno, ovo brdo jc rckada bilo mnogo strmijc- • naravno, ovaj znak za skrctanjc jc bio na drugoj slrani pula. A sa drugc slranc, imatc uspomene, koje su savršcuo prccizuc, ali kojc pripadaju samo odrcdcnorn događaju. Sctićcte sc, na primcr, zavoja kod polja, lokoin viažnog, zimskog dana, sa travom koja jc toliko zclcna da jc vcć poprimila plavu boju i truli kapijski stub pokrivcn iišajcvima, sa kravom koja stoji u travi i posmatra vas. A onda ćcte se vratiti, dvadcset godina kasnije 1 izncnadićcic sc, jcr krava višc ne stoji na istom mcstu i nc gieda vas sa istim izrazom. Dok sam vozio uz Čcjmford Hil, shvalio sam da jc slika koju sam imao o njcmu u svom umu, bila skoro potpuno imaginarna. Ali, činjenica je bila da su se određenc stvari izmcnilc. Put jc bio napravljen od šljunka pomešanog sa katranorn, dok jc nekada bio 174

U BORBI ZA VAZDUH makadamski (sećain se kako mi je bicikl poskakivao) i činilo se da je postao mnogo širi. I drveća je bilo mnogo manje. Nekada su se tu nalazib drvoredi ogromnih brestova, a njihove krošnje su se na nekim mestima spajale iznad puta i pravile neku vrstu luka. Sada ih više nije bilo. Skoro sam stigao do vrha brda, kada sam naišao na nešto što je, sigurno, bilo potpuno novo. Desno od puta se nalazio čitav niz kuća lažne živopisnosti, sa niskim nadstrcšnicama, senicama za ružc i čimc svc nc. Znatc i sami onc kućc kojc su malo prcvišc skupc da stoje u nizovima, pa su sagrađene u nckoj vrsti kolonijc i do njih vode privatni putevi. A na ulazu na jcdan od tih privatnih puteva, stajala jc velika bcla tabla na kojoj je pisaio: KENELOVI KUČIĆI SILIHEM TERIJERA SA PEDIGREOM SMEŠTAJ ZA PSE Ovoga, sigurno, nijebilo. Na trenutak sam razmišljao. Da, sctio sam sc! Tamo, gdc su sc tc kućc nalazile, nalazila se nrala plantaža hrastova, gde je drvcec raslo isuvišc blizu jedno drugom, pa jc bilo visoko i tanko, a na prolcće sc zemljištc pod njima gušilo u sasama. Na ovoj udaljenosti od scla, sigurno nijc bilo kuća. Došao sam do vrha brda. Još minut i ugledaću Donji Bajnfeld. Donji Bajnfcld! Zašto bih se prctvarao da nisam uzbuđcn? Na samu pomisao da ću ga ponovo videti, u utrobi sam osetio neverovatan osećaj koji je krenuo navišc i nešto učinio sa mojim srcem. Još pct sekundi i ugledaću ga. Da, cvo nas! Otkočio sam automobil, pritisnuo papueicu za gas i —- Isuse! O, da, znam da znate šta je usledilo. Ali, ja nisam. Možctc reći i da sam obična budala, što i jcsam, što to nisam očekivao. Nikada mi nije palo na pamet. Prvo pitanje je bilo gde se nalazio Donji Bajnfeld? Nc kažem da je bio uništen. Uglavnom je bio ‘progutan’. Ono u šta sam gledao dole, bio je lepo uređen fabrički gradić. Sećam se — bože, kako se samo sećam, a u ovom slučaju, mislim da mi sećanje nije isparilo — kako je Donji Bajnfeld izgledao sa vrha Čejmford 175

Džordž Orvcl Hila. Prctpostavljam da jc Glavna ulica bila duga oko ćctiri stotine mctara i, izuzimajući nckoliko udaljenih kuća, mesto jc imalo oblik krsta. Glavna obeiežja su bili crkveni toranj i odžak na pivari. U torn trenutku nisam mogao da prepoznam ni jcdan ni drugi. Sve što satn mogao da vidim, bila jc ogromna reka novih lcuća, koja je tekla duž doline u oba smera i delimično ka brdima sa obe stranc mcsta. Sa desne strane, prostiralo se nekoliko jutara biistavih, crvenih krovova, svi nalik jedni na druge. Ličilo jc na veliko stambeno naselje Gradskog saveta. Ali, gdc je bio Donji Bajnfcld? ćide jc bilo mesto koje sanr poznavao? Moglo jc biti bilo gde. Znao sam samo da je ukopano negde u sredini tog mora cigli. Od pct do šest fabričkih dimnjaka kojc sant mogao da vidim, nisam mogao ni da prctpostavim koji jc od njih pripadao pivari. Ka istočnom delu mesta nalazile su sc dvc ogromne fabrike od slakla i bctona. Njima se možc pripisati rast, pomislio sam dok sam razgledao mcsto. Pomislio sam kako broj stanovnika ovog mcsta (a nckada jo imtilo dvc hiljadc stanovnika) inora biti dvadcset hiljada. Jedina stvar koja sc naizglcd nijc promenila bio jc Bajnfcld haus. Nijc hio ništa višc od tačkc u daljini, ali stc ga mogli uočiti na suprotnoj strani hrda, okružcn drvećem brcsta, a tneslu još nijc pošlo za rukom da sc uspnc toliko uz hrdo. Dok sam posmatrao, brdo je nadletala fiota crnih bombardcra i prcjurila nad gradom. Pritisnuo sam kvačilo i lagano krenuo niz brdo. Kućc su sc vcć nalazilc na pola puta uz brdo. Znatc onc vcoma jcftinc malc kućc, koje sc usphiju uz brdo u bcskrajnom redu i izglcdaju potpuno isto, sa krovovima koji sc uspinju jcdan iznad drugog kao niz stcpenica. Ali, ponovo sam se zaustavio, nešto malo pre ncgo što sam stigao do kuća. Levo od puta sc nalazilo ncšto drugo, ncšto što jc bilo u potpunosti novo. Groblje. Zaustavio sam se naspram iučnc kapije, kako bih ga pogledao. Bilo je ogromno, mislim da sc prostiraio na dvadeset jutara. Kad god pogledate novo grobljc, sa sirovim, pošljunčanim stazama i grubim, zelenim travnjacima i mašinski isklcsanim mermernim 176

U BORBi ZA VAZDUH anđelima, koji nalikuju kao da su iscčeni sa svadbcnc tortc, uvck sc javi ncki neobičan, tuđinski oscćaj. Ali, ono što mcjc unajvećoj meri pogodilo u tom trenutku, bila jc činjcnica da nekada ovo mesto nijc postojalo. Tada nijc bilo odvojcnog groblja, samo grobljc u crkvcnotn dvorištu. Ncjasno mogu da sc sctim scljaka kojcm jc ovo zcmljištc pripadalo — zvao sc Blekct i bio jc rnlekar. Nclcako mc jc običan poglcd na ovo mcsto naterao da shvatim da su sc stvari izmcnile. Nc sarno što jc mcsto toliko naraslo da itn jc trcbalo dvadcsct jutara da u njcmu zakopavaju svojc mrtve. Oni su postavili grobljc ovdc, na izlasku iz mesta. Jcstc li primctili da sc groblja sađa tako postavljaju? Svako ttovo mcsto smcšta grobSjc na pcrifcriji. Sklonitc ga — držitc ga podalje od očiju! Ne može se podncti podsećanje na smrt. Cak vam i nadgrobni spomenici govorc istu priču. Na njitna nikada nc pišc da jc momak koji pod njirn lcži ‘umroj nego je ‘preminuo’ iii ‘zaspao’. Tako nije bilo nekada. lrnali smo grobljc u crkvcnom dvorištu usrcd mcsta, svakog dana bistc prolazili kraj njcga i uvck bistc vidcli mcsto na kojetn icži vaš dcda i gdc ćcte, jcdnoga dana i sami lcžati. Nama nijc smetalo da glcdamo mrtvc. Kada je bilo vrućc, priznajcm, morali stno i da ih osctiino, jcr ncki od porodičnih grobova nisu bili dobro zapcčaćcni. Pustio sam kola da lagano krenu niz brdo. Cuđno! Nc možetc ni zamisliti kako jc bilo čudno! Duž puta sam svc vrcmc vidco duhovc, uglavnom duhovc živica, drvcća i krava. Izgleđalo jc kao da sam u istom trenutku posmatrao dva sveta, neku vrstu tankog mehura u kojem su iz stvari kakvc su bilc nekada, isijavale stvari koie su stvarno postojale. Eno poija na kojcm je bik jurio Džindžera Rodžersa! A eno i mcsta gde su nekada raslc pcčurke lipkc! Ali višc nijc bilo ni polja, m bikova, ni pečuraka. Tarno su bile kuće, svuda kuće, maie, hladne i vlažne crvene kuće sa ptijavim zavesama na prozorima i komadićima bašte iza kuće, u kojima nije bilo ničeg drugog osim trave ili nekoliko čelebinih perčina, koji su izbijali iz trave. A ljudi koji su išli gore i dole, žene koje su istresale ponjave i slinava deca koja su se igrala kraj trotoara, svi su bili stranci! Svi su se ovde nakupili dok me nije 1 7 7

Džordž Orvc! bilo. A opet, oni su bili ti koji su u mcnc giedali kao u stranca, nisu znali ništa o starom Donjcm Bajnfcldu, nikada nisu čuli za šutcra i Vcdcrola, niti za gospodina Grimcta i strica Izikiela, a možetc sc kiaciiti i da su sc manjc brinuli. Smcšno jc kako se čovck brzo priiagodi. Prctpostavljam da jc to biio pct minuta od mog zaustavljanja na vrhu brda, u stvari, nešto malo nakon pomisli da ću ponovo vidcti Donji Bajnfcld. I vcć sam sc uavikao na idcju dajc Donji Bajnfcld bio progutan i zakopan, kao ncki izgubljem gradovi u Pcruu. Priirvatio sam to i suočio sc sa timc. Nakon svcga, šta da očekujetč? Gradovi su morali da rastu, ljudi su tnorali negdc da živc. Osim toga, to staro rncsto nijc bilo uništcno. Tu i tamo jc još uvck postojalo, iako jc, umcsto poljima, sada biio okružcno kućama. Za nekoliko mi.nula ću ga ponovo videti, crkvu i dimnjak pivare i izlog očcvc prođavmcc i vaiov za pojcnjc konja na pijaci. Stigao sam do podnožja brda. a puf sc račvao. Skrcnuo sam lcvo i vcć posle jcdnog minula sam sc izgubio. Ničcga nisam mogao da sc setim. Misam čak mogao da sc sctim da li je ovo bilo mcsto na kojcm jc mcsto nekada počinjalo. Samo sam znao da nekada ova ulica nijc postojala. Pratio sant jc rickoliko stotina mclara bila jc to nckako zlokobna, ofuoana ulica, koja sc dircktno uspinjala na trotoar, a lu ti tamo bi sc na uglu vidcla prodavnica ili prljava, niala gostionica i pilao sc kuda to dođavola ova uiica vodi. Naposlctku sam stao kraj žctic u prijavoj kccclji i bcz šcšira, koja jc Itođala trotoarom. Provirio sam kroz prozor. „Izvinjavam se, rnožetc li mi rcći kako da dođcm do pijacc?“ Nijc umcla da mi kažc. Odgovorila mi jc akccntom koji jc bio tako oštar da slc njimc mogli scći. Lankašir. Sadu ih in-a mnogo ttikvili na jugu Englcskc. Prclivaju sc iz siromašnih krajeva. Onda sam uglcdao momka koji se približavao, odcven u kotnbinezon, sa vdiksrm torbom za alat, pa sam ponovo pokušao. Ovoga puta sarrs dobio odgovor na ‘kokniju’, ali je i on morao na trenutak da razmisli. „Pijaca? Prjaca? Da v’dim. O, misliš na onu s’aru pijacu?“ Pretpostavljam daje mislio na staru pijacu.

U BORBl ZA VAZDIJH ,,E, skrcn’te dcsno na raskrsnici...“ Bio jc to dug put. činilo mi sc da su kilomctri u pitanju, iako nijc bilo višc od kilometar i po puta. Kućc, prodavnice, bioskopi, kapele, fudbalska igrališta - - novo, sve novo. Opet sam imao onaj osećaj neprijatcljske invazijc koja sc dogodila iza mojih icđa. Svi ovi ljudi su došli iz Lankašira i londonskih predgrađa, nastanili se u ovoj životinjskoj gužvi, nc trudeći sc da saznaju ni imena glavnih odredišta u mestu. Ali sam na kraju shvatio zašto sc mcsto, kojc smo nri zvali pijaca, sada zovc Stara pijaca. Usrcd novog mcstajc jjostojao veliki trg, koji ne biste baš mogli nazvati trgorn jcr nijc imao nikakav poseban oblik, sa scmaforima i vclikom, bronzanom statuom lava koji napada orla — prctpostavljam da jc to bio spomcnik podignut u sećanjc na rat. I sve je bilo novo! Sirovi, zlokobni izglcd! Znate li kako izglcdaju oni novi gradovi koji su u poslcdnjih nekoliko godina narasli kao baloni: Hcjz, Slou, Dagcnhcm i tako daljc'? Ista hladnoća, svuda ista crvena cigla, i/.lozi privrcmcnog izglcda, puni jcftinc čokoladc i dclova zaradio. Baš tako jc izglcdalo. Ali, iznenada sam skrenuo u ulicu sa starim kućama. Božc! Glavna ulica! Nakon svcga, rnojc scćanjc sc nijc poigravalo sa mnom. Znao sam svaki pedalj ovc ulicc. Još par stotina metara i doći ću do pijacc. Stara prodavnica se nalazila na drugom kraju Glavnc ulicc. Tamo bih uvek otišao nakon ručka — htco sam da izncnadim Džordža. A svaki pcdalj je ovdc bio uspomcna! Znao sarn svc prodavnice, iako su im sc imena promcnila i njihovo osnovna svrha bila promcnjcna. Eno Lavgrovovc prodavnicc! Pa Todovc! 1 vclika, mračna prodavnica sa gredama i krovnim prozorima. To je nekada bila Lilivajtova prodavnica tkanina, u kojoj jc radila Elzi. I Grimetova prodavnica! Očigledno je još uvek bila piljarnica. A sad da vidimo valov za pojenjc konja na pijaci. Ispređmene se kretao još jedan auto, pa nisam uspeo da ga vidim. Auto je skrenuo u stranu i stigli smo na pijacu. Valov za pojenje konja više nije bio tu. 179

Džordž Orvcl Tamo se, na mestu na kojem jc ođuvek bio, naiazio eovek iz Automobilskog savcza koji jc rcgulisao saobraćaj. Pogleciao je u moj automobil, primctio da ncrna obeležjc Automobilskog saveza i odlučio da nc pozdravi. Skrcnuo sam iza ugla i požurio do Džordža. To što nijc višc bilo valova za pojcnjc konja, toliko mc jc izbacilo iz koloseka da nisam ni poglcđao da li je stari dimnjak pivarc još uvek stajao. Džordžova prodavnica sc, takođc, izmenila, svc sc izmcnilo, osim imena. Spoljni izglcd jc bio toliko dotcran, da jc nalikovao na nekc od onih hotcla kraj rekc, a i naziv firmc je bio drugačiji. Zanimljivo jc da sani se, iako za ovih dvadcsct godina nisam nijcdnom pomislio na ovu prodavnicu, jasno rnogao scliti svakog dclalja starog naziva firmc, koji sc laino njiliao od kad satn znao za scbc. Bilajc to gruba sli’ka sa svctim Dordcrn na vitkom konju, koji sc propinjc nad vrlo debelotn aždajom, a u uglu sc, iako jc bio ispueao i izblcdeo, naSazio maii potpis ‘Vm. Scndtord, siikar i drvodelja’. Novi naziv jc izglcdao umctnički. Mogii stc vidcti da ga jc oslikavao pravi umctnik. Svcti Dordc jc izglcdao kao pravi homić. Kaldrnrisano dvorištc. gdc sn sc nala/iic zanike kojc su kupovali Farmcri i gde su pijatuiurc povraćalc subolom uvcčc, sada jc bilo tri pula vcće, notpuno i/bctonirano i okt uženo garažama. i’arkirao sam automobil u jednu od njih i izašao. Jedna od stvaii kojc sam primctio kod ljuclskog unia jcstc da on funkcionišc u trzajima. Nijcdna cmocija nc ostajc dužc vrcmc u vama. Tokom poslednjih pclnacst minuta sam doživco ono što bi sc rnoglo nazvati šokom. Osctio sam ga u scbi kao šok kada sam sc zaustavio mi vrhu Čcjnitord Hila i izncnada shvatio dajc Donji Bajnfcldncstao, a novi udar savn doživco kada sam viđeo dajc valov za pojcnjc konja ne-stao. Vozio sam sc, uiicama sumoran i užasnut. Aii čirn sam izašao iz automobila i stavio svoj polucihndar na glavu, odjednom me višc nije bilo briga. Bio je tako divan, sunčan dan, a hoteisko đvorište ie imalo onaj letnji izgled, sa cvetovima u zelenim saksijama i čirne sve ne. Osim toga, bio sarn gladan i tražio sam mcsto na kojem ću ručati.

U BORB! ZA Va ZOIJH Ušctao sam u hotcl pravcći sc važan, u čizmama koje su me vcć stezaie, noseći kofer u rukama. Osctio sam sc veoma uspcšniin, a verovatno sam tako i izglcdao. Uspcšan poslovni čovck, rckli bistc u svakorn trenutku, dok nc viditc automobil. Bilo mi jc drago što sam došao u novom odelu — piavi flancl sa tankom, bclom prugom, koji odgovara moro stilu. To je odelo sa onim što krojač zovc ‘efekat smanjivanja’. Vcrujcm da sam toga dana mogao da prođem kao posrednik u trgovini. Recite šta hoćete, ali jc veoma prijatno u toku jimskog đana, dok sunce obasjava ljubičaste gcranijume u prozorima, ušetati u se-oski hotel dok se ispred mcnc širio miris pečene jagnjctme i sosa od nane. Nemojte rnisiiti da je za mene počast da boravint u hotelima, bog ztia da sarn ih isuviše video — ali u đeveđeset i devet posto slučajcva, to su oni grozni komcrcijaiizovani hotdi V.a porodicc’, kakav jc Roubotom, gde bi trebalo da budem sađa. To je ona vrsta hotela u kojeni platitc pct šilinga za noćcnje sa doručkorn, gde je posteljina uvck prljava, a siavine ne radc. Nikad nc bih rekao oa bi kod Džordža mogio da bude urađeno nešto ovako pametno. Nekadajc to jcdva i bio hotcl, višc gostionica, iakojc imao sobu do dvc za i/.tiajmljivanje i farmcrski ručak (pcčcna govcdiua i jorkširski puding, kncdlc sa saiom i sir siilton) tokom pijačnih dana. Sada jc sve izglcdalo drugaeije osim bara, koji sam okrznuo poglcdom dok sam proiazio kraj njcga. a koji je izgJedao kao i uvck. Popeo sam se prolazom u kojcm se nalazio mckani tcpih, slike kojc su prikazivalc iov, bakarni tiganji i slično smeće, koji su visiii sa zidova. Ncjasno sarn se prisećao prolaza kakav je nckada bio, sa kaldrmom pod nogama i mirisom gipsa koji se mešao sa mirisom piva. Mlada žena nametnog izglcda i kovrdžavc kose, odevena u cruu haljinu, koja je, pretpostavijam, bila službenica, javila je recepciji moje ime. „Tražite sobu, gospodine? Naravno, gospodine. Koje ime da upišem. gospodine?“ Zastao sam. Naposletku, ovo je bio moj veliki trermtak. Ona bi trebalo da prepozna mojc ime, nije uobičajeno i ima nas mnogo u crkvenom dvorištu. Mi smo bili jedna od starih porodica u Donjem 181

Džordž Orvcl Bajnfćldu, Boulinzi iz Donjcg Bajnfilda. I iako jc, na neki način, bolno kada vas prepoznaju, na neki način sam se radovao tome. ,,Bouling“, rckao sam vcoma odsutno. „Gospodin Džordž Bouling.’ „Bouling, gospodinc. B-o-oh! B-o-u? Da, gospodine. Da li dolazite iz Londona, gospodinc?“ Bez odgovora. Ništa joj nijc značilo. Nikada nije čula za mene. Nikada nijc eula za Džordža Boulinga, sina Samjuela Boulinga — Samjucla Boulinga koji jc, proklctstvo, preko tridcset godina pio pola pintc piva u ovoj gostionici svakc subotc.

Drugo poglavlje 1 trpezarija jc bila izmenjena. Mogao sam da se prisetim stare prostorije, iako tamo nikada nisam jeo, sa okvirom kamina braon boje i tapetama bronzanožućkaste boje — nikada nisam saznao da li su bile takve bojc ili su takve postale ođ starosti i dima — i platno na ulju koju jc takođe naslikao Vm. Scndforda, slikar i drvodelja, ‘Bitkakod Tcl-cl-Kebira’. Sada je hotci bio srcđcn u srednjovckovnojn stilu. Karnin od cigle sa ognjištem, vclika greda prcko plafona. paneli od hrastovine na zidovitna, a sve je bilo takav lažnjak da stc to rnogii uočiti sa pedeset rnetara udaljenosti. Greda je bila ođ.prave hrastovine, vcrovatno uzeta sa nekog starog jcdrcnjaka, ali nije ništa pridržavala, a prerna panclima sam bio sumnjičav čirn sam ih video. Dok sam scdao za sto, a uglađeni mladi konobar mi prilazio mašući salvetom, kucnuo sam sto iza sebe. Da! Tako sam i rnislio! Nije čak ni od drveta. Napravc lažni sto od ko zna čega, a onda ga samo prefarbaju. Ali, ručak nije bio loš. Ručao sam jagnjetinu i sos od nane i popio boeu belog vina ili nekog drugog sa francuskim imenom, od kojeg sam malo podrigivao, ali sam se osećao srećnim. ioš jedna osoba je ručala, žena od oko tridesetak godina, svetle kose, koja je ličila na udovicu. Pitao sam se da li odseda kod Džordža i imao sam nejasne planove da se spetljam sa njom. Zabavno je kako vam se osećanja uzburkaju. Pola vremena sam viđao duhove. Prošlost se zalepila za 183

Džovđž Orvel sadašnjost. Pijačni dan i veliki, snažni farmcri koji mlatc nogania ispod dugačkog stola, dok njihovi klinci skaču po kamcnom podu i proždiru tolike količine govcdine i kncdli za kojc nikada nc bistc povcrovali da ih čovek možc pojesti. A onda, maii slolovi, blistavo bclih stolnjaka, čaša za vino, prcsavijenih salvcta i lažnih dckoracija, koji bi bili uprskani opštom skupoćom. A ja sam razmišljao: ‘Imam dvanacst funti sterlinga i novo odelo. Ja sam rnali Džordž Bouling i ko bi ikada povcrovao da ću sc vratili u Donji Bajnfild svojim automobilom?’ A onda bih u stomaku osetio toplinu od vina, pa bih pogleđao ka žcni svetle kosc i u glavi bih jc skiđao. Isto jc bilo i poslcpodnc. Dok sam lcžao u sobi ponovo lažni srcdnjovckovni stil, ali su tu sada bilc kožnc fotcljc i stolovi prckriveni staklom na kojima se nalazilo malo brcndija i cigara. Viđao sam duhovc, ali, sve u svcnui, sviđalo mi sc. U stvari, bio sam malo pijan i nadao se da će žena svetle kosc ući u moju sobu, kako bih mogao da sc ogrebcm o po/.nanstvo. Naravno, ona se nikada nijc pojavia. Bilo jc skoro vrcme za čaj kada sam izašao. Odšctao sam do pijace i skrenuo lcvo. Prodavnica! Smcšno. Prc dvadcsct i jednc godine, na dan majčinc salmine, prošao sam kraj njc na putu ka železničkoj staniei i tada jc bila zatvorena i prašnjava, sa natpisom firmc koji je bio spaljen vodoinstalatcrovim brcncrom. a mcnc nijc ni najmanjc bilo briga. A sada, kada sam bio mnogo dalje od prodavnicć, kada su bili u pitanju dctalji unutrašnjosti kućc kojih nisam mogao da sc setim, sama pomisao na to da ću jc vidcti izazvala jc veliko uzbuđcnjc u mojoj ulrobi i srcu. Prošao sam porcd bcrbcrnicc. I daljc jc bcrbcrnica, samo jc imc različito. Iz bcrbcrnicc jc dopirao topao, sapunast, badcmasti miris. Nc baš tako dobar kao stari miris ruma bej i latakijc. Prodavnica - naša prodavnica — bila jc dvadcsct metara niže. Ali! Natpis umetničkog izgleda koji je oslikao isti momak kao i kod Džordža, što me nije začudilo, visio jc nad pločnikom: VENDINA PRODAVNICA ČAJEVA JUTARNJA KAFA DOMAĆI KOLAČI 184

U BORBl ZAVAZDUU Prodavnica čajeva! Pretpostavljao sam da bi me, daje bila mesara ili gvožđara, ili bilo šta drugo osim prodavnicc scmcna, uzdrmalo na isti način. Apsurdno je da bi, sarno zbog činjenice da stc rođeni u određenoj kući, trebalo da osećate da imate prava na nju celog svog života. 1 zaista jc tako. U rcdu, mesto je odgovaralo svom imcnu. Plave zavesc u iziogu, izloženi koiač-dva, ona vrsta kolača koja je prelivena čokoladom i ima satno jedan orah uglavljen negde pri vrhu. Ušao sam unutra. Nisam želeo da kupim čaj, želeo sam da vidim kako izglcda iznutra. Očiglcdno su i prodavnicu i orio što jc nckada bilo soba za posete prctvorili u čajdžinice. Što sc dvorišta tičc, zadnji dco, u kojem jc nckada bila kanta sa smcćcm i gde sc nalazio komad očcvc zemljc zasađen travom, sada jc bilo bctonirano i ukrašcno rustičnim stoiovima, hortcnzijama i sličnim stvarima. Prošao sarn kroz primaću sobu. Još duhova! Klavir i tckstovi na zidovima, dvc velikc fotclje u kojima su, na suprotnim krajcvima kamina, nckada scdcli otac i majka čitajući 'i’ipi’ i ‘Vcsti iz sveta’ tokom nedcljnog popodneva! Ovu su sobu prcpravili u još starijcm stilu nego kod Džordža, sa stolovima koji su imali rcšctkastc nogc, kovaninr gvozdcnim iusicrom i kalajnim tanjirima koji su visili sa zidova. Jestc li primctil i kako uvck uspcvaju da napravc mračna mesta od tih umetničkih čajdžinica? Pretpostavljam da jc to đco antičkih vremena. A umcsto običnc konobaricc, tamo se nalaziia mlada žena u nckoj vrsti kccelje sa štampanim detaljima, koja nrc jc dočckala kisclim izrazom lica. Zamolio sarn je za čaj, a njoj je trebalo deset nrinuta da mi ga donese. Znate kakva je to vrsta čaja — kineski čaj, tako siab da biste rnogii pomisliti da jc voda, sve dok u njega nc sipatc mleko. Sedeo sam skoro tačno na mestu na kojcm se nekada nalaziia očeva fotelja. Skoro da sam mogao da mu čujem glas, kako čita ‘kornad’ (kako je govorio) iz časopisa ‘Pipl’ o novim letećim mašinama, ili o momku kojeg je progutao kit, ili vcć o nečem drugom. Zbog toga sam imao najčudniji osećaj da sam tamo iz lažnih razloga i da bi me mogli izbaciti kada otkriju ko sam. A opet, u isto vreme, čcznuo sam da 185

Džordž Orvei nckomc kažem da sam bio rođen ovđc, da sam pripadao ovoj kući ili, još boijc (što sam stvarno osećao) da jc kuća pripađala meni. Niko više nijc pio čaj. Dcvojka u štampanoj kecclji sc motala negde oko izioga, pa sam shvatio da bi ona, da ja nisam bio tu, mogla na miru da čačka zubc. Zagrizao sam jcdan od kolača kojc mi jc donela. Domaći kolači! Možctc misliti. Domaći kolači napravijcni od margarina i zamcnc za jaja. Ali, na kraju sam morao da progovorim. Pitao sam: „Jestc li dugo u Donjcm Rajnfeldu?“ Zaustila je da ncšto kažc, izglcdala jc zbunjcno, ali nijc ništa rckla. Ponovo sam pokušao: „Nckada sam živeo u Donjem Bajnfcldu, prilično davno.“ Ponovo nijc bilo odgovora, ili jc to bilo ncšto što nisam mogao da čujcm. Hladno mc jc poglcdala, a onda ponovo pogledala kroz izlog. Vidco sam kako stvari stoje. Za damu jc prcvišc da uđc u razgovor sa svojim kupcima. Osim loga, vcrovatno jc mislila da pokušavam da joj sc udvaram. Kakvo bi dobro bilo od toga da joj kažcin da sam rođcn u ovoj kući? Cak i kada bi mi povcrovala, to jc nc bi zanimalo. Nikada nijc čula za Samjucla Boulinga, trgovca kukuruzom i scincnom. Platio sam račun i otišao. Odlutao sam do cikvc. Jcdna od stvari koja mc jc napola. plašila, ali i kojoj sam sc napola radovao, bila jc da ćc mc prepoznati ljudi kojc sain nckada poznavao. Ali nisam morao da brincm, na ulicama nijc bilo nijednog po/.natog iica. Cinilo sc kao da jc cclo mcsto dobilo novc slanovnikc. Kada sam stigao do crkve, video sam zašto su morali da sagradc novo grobljc. Crkvcno grobljc jc bilo dupkc puno, a polovina grobova jc imala imcna koja nisam poznavao. Ali lako sam pronašao imcna onih kojc sam poznavao. Lutao sam mcđu grobovima. Crkvenjak je upravo pokosio travu, pa se čak i tamo osećao miris leta. Svi su bili sami, svi stariji Ijuđi koje sam poznavao. Gravu, kasapin, Vinki, drugi prodavac semenja, Tru koji je držao ‘Džordža’ i gospođa Viler iz prodavnice slatkiša — svi su tamo ležali. Šuter i Vederol su ležali jedan naspram drugog, kao da su obojica i tamo pevali sa drugc 186

U BORBT ZA VAZDUH strane prolaza. Vederol ipak nije dočekao svojih stotinu godina. Rođen 1843. napustio jc ovaj život 1928. Ali jc, po običaju, pobedio Šutcra. Šuter je umro 1926. Kako li je samo Vcderolu bilo tokom tc poslcdnjc dvc godinc, kada nikoga nijc bilo da se natpcvava sa njimi I stari Grimet, pod vclikim mermcrnim spomenikom nalik na pitu sa telcćim mesom i šunkom sa gvozdenom ogradom, a u uglu jc, pod jcftinim malim krstovima, lcžala čitava gomila Simonsa. Svi pretvoreni u prah. Stari Hodžiz sa svojim zubima žutim od duvana, i Lavgrov sa svojom velikom, smcđom bradom, i lcjdi Rcmpling sa kočijašem i tigrom, i tetka Hcrija Barnsa koja je imala stakleno oko, i Bruer sa farme Mil sa svojim zlobnim, matorim liccm, nalik na nešto izrczbareno od oraha — ništa od njih nije ostalo, osim kamcne pločc i bog zna čcga ispod nje. Našao sam majčin grob i očev porcd njenog. Oba u prilično dobrom stanju. Crkvenjak je potkresivao travu. Strie lzikicl jc lcžao malo daljc. Sravnili. su mnogo starijih grobova, a stara, drvena obeležja, ona koja su nalikovala na uzglavljc krevcta, bila su uklonjena. Sta oscćatc kada viditc grobovc svojih roditelja nakon dvadcsct godina? Nc znam šta bi trcbalo da oscćate, ali eu vain rcći šla sam ja osctio, a nisam osetio ništa. Otae i majka nisu uikada izblcđeli u mom uinu. Izglcđalo jc kao da su postojali negde, ili u iickoj vrsti večnosti, majka iza smcđcg čajnika, otac, ćeiavc glave posutc stočnim brašnoiu, sa naočarima i proscdim brkovima, namcštcni kao ljudi na slici, a opct živi na neki svoj način. Cinilo sc da tc kutijc sa kostima, kojc su lcžale pod zemljom, nisu imalc nikakve veze sa njima. Uglavnom, dok sam stajao tamo, poeco sam da se pitam kako jc to kada si pocl zemljom, da li brincte i koliko brzo prestancte da brinete, kada mc je odjednom zasenila vclika senka i natcraia me da se malo trznem. Osvrnuo sam se preko ramena. Bio je to samo bombarder koji je leteo između mene i sunca. Cinilo se da mile po ovom mestu. Ušao sam u crkvu. Skoro prvi put od kada sam se vratio u Donji Bajnfeld, nisam imao sablasni osećaj, ili bolje reći, imao sam ga u drugačijem obliku. Pošto se ništa nije promenilo. 187

Džordž Orvel Ništa, osim što su svi ljudi ncstali. Čak su i jastučići za klečanje izgledali isto. Isti prašnjavi, sladunjavi miris leševa. I bože — ista rupa u prozoru, mada, pošto je bilo veče a sutice je bilo sa druge strane, trag svetlosti nije puzao prolazom. I dalje su imali erkvcnc klupe, nisu ih zamenili stolicama. Hno tamo naše klupc, a cno i onc, u prcdnjcm rcdu, iz koje sc Vederol natpcvavao sa. Šutcrom. Sihon, kralj Amorejaca, i Og, kralj vasanski! [ izlizano kamenje u prolazu, gde ste još uvelc napoia mogli da pročitatc cpitafc momaka koji su Ležali ispod njih. Cučnuo sam kako bih poglcdao u jedan koji je stajao naspram našc kiupe. Još uvek sam napamet znao ncke čitijive dclove. Činilo sc da sc čak i obrazac koji su formirali usckao u mojc scćanjc. Bog zna koliko često sam ih čitao tokorn službc. Ovde... fon, Gent, ove parohijc h... njcgov i uspravni... Njegovom... mnogobrojnim ličnim dobročinstvima koje jc dodao na način... ... voljena ženti Amelija, ... hovih... edam ćerki... Scćao sam se kako su mc kao dcle zbunjivala naglašena slova ,v. Ccsto sam sc pitao da li su nekada slovo .v izgovarali kao slovo f "\ ako je bilo tako, zašto. Začuo sam koračanjc iza sebe. Pogleđao sam uvis. iznad mene je stajao momak u mantiji. Bio je to paroh. Ali, kada to kažem misiim na našeg paroha! Bio je to stari Beterton, koji je odavno bio paroh — ne, u stvari, ako se dobro sećam, bio je paroh od 1904, neka godina manje-više. Odmah sam ga prepoznao, iako mu je kosa bila potpuno seda. Nije me prepoznao. Bio sam samo debeli izletnik u plavom odelu, koji je razgleđao. Rekao mi je ‘dobro veče’ i odmah krenuo 188

U BORBI ZA VAZDUIl sa iiobičajemm govororn — da li me zanima arhitektura ove, pažnje vredne stare građevino, ternciji sežu još u vrcme Saksonaca, i tako đaije. Uskoro se razmahao pokazujući mi znamenitosti kao što su: normanski luk koji jc vodio u sakristiju, kalajna frcska ser Roderika Bouna, koji je poginuo u bšci kod Njuberija. A ja satn ga sledio kao zadihani pas, kako sredovcčni poslovni Ijudi uvek izglcdaju kada im se pokazujc crkva ili gaierija slika. Ali, da li sam mu rckao da sarn već znao svc to? Jesam li mu rekao da sam ja Džordži Bouling, sin Samjucia Boulinga — setio bi sc moga oca čak i da nije mogao mene da se priscti i da sam, ne samo dcsct godina slušao njegove službc i. išao na časovc konfinnađje, nego sam pripadao i Ćitalačkom kružoku Donjeg Bajnfelda i čitao ‘Susam i ljiljane’ samo da mu udovoljim? Nc, nisarn. Uglavnom sarn ga sledio, svakoga puta nuunlajući kao onda kada vam neko govori da je ovo ili ono staro pct stotina godina, a vi ne znate šta da kažetc osirn da ne izgleda tako. Od trcnutka kada sam ga ugledao, odiućio sani da ga pustim da misli da sam stranac. Cini sam mogao, pristojno sam ubacio šcst pcnija u priloge i otišao. Ali zašto? Zašto uc načiniti kontakl sada kada sam najzad naišao na nekoga koga poznajem? Zato što mc jc promcna u njegovoj pojavi posle dvadcset godina prcstrašila. Prctpostavljam da stc pomislili da misiira da je izgledao starije. Ali nije! Izgledao jc mlađc. A to mc jc naueilo neeeinu o prolasku vrcmcna. Prctpostavljam da bi stari Bctcrton sada imao Šczdesct i pet godiua, što znači da jc, kada sam ga poslednji put video, imao četrdeset i pet godina — imao je godina kao i ja sada. Kosa inu je sada bila seda, a na dan kadajc sahranio moju majku, bila je prošarana sedima, kao čctkica za brijanje. A, opet, čim sam ga uglcdao, prva stvar koja rm je pala na pamet jc da je izgledao mlađe. O njemu sam razmišljao kao o starom, starom čoveku, a naposletku, uopšte nije bio toliko star. Kao dečaku mi je padalo na pamet da su mi svi Ijucli nakon četrđesete izgledali kao otrcane, stare vreće, tako stare da među njima skoro da nije bilo razlike. Čovek od četrdeset 189

Džordž Orvel i pct godina mi se einio starijirn ncgo što jc ovaj stari, razmahani šczdcsetpetogođišnjak sada izgledao. [ božc! Ja sam imao četrdeset i pet godina. To me je prestravilo. Znači, ja tako izgledam momcima od dvadesct godina, pomisiio sam dok sarn prolazio izmcđu grobova. Samo bcdna, matora klada. Dokrajčcn. Bilo je intcrcsantno. Po pravilu, briga mc za moje godine. Sto bih brinuo? Debeo sam, ali satn snažan i zdrav. Mogu da uradim svc što žclim da uradirn. Ruža mi mirišc isto kao i kada sam imao đvadesct godina. Ah, ali da li ja isto mirišem ruži? IJmesto odgovora ■- crkvenom stazomje naišla devojka, moglaje imati oko osamnaest godina. Morala je da prođc rnctar ili dva od mcne. Primctio sam pogled koji mi jc uputila, samo mali, trcnutni poglcd. Ne, nijc bio prestrašcn, niti neprijateljski. Samo jedna vrsta divljcg, udaljenog poglcda, poput divljc životinjc. Bila jc rođcna i odrasla tokom ovih dvadcsct godina dok mc nijc bilo u Donjcm Bajnleldu. Svc moje uspomene njoj ne bi ništa značile. Zivi u drugaeijeni svctu od mcnc, kao životinja. Vratio sam sc kod Dž.ordža. Žclco sam pićc, ali sc bar nijc otvono narcdiiih pola sata. Mcko vrcmc sam proveo tu čitajući časopise Sporting i Dramatik od prcthodnc godinc, a ontia jc ušla ona žcna svctlc kosc, za koju sam [jomislio da bi mogla biti udoviea. Očajnički sam čeznuo da je osvojim. Želeo sain da dokažctn scbi da u ovom uiatorcu još ima života, čak i ako malorac mora da nosi vcštačkc zube. Nakou svega, pomislio sam, sasvim jc u rcdu ako otra ima trideset, a ja čctrdcsct pct. Stajao sam ispred praznog karnina, nalik na nckoga ko želi da zagrejc zađnjieu, onako kako se to radi tokom letnjiii dana. Nisam izglcdao tako lošc u mom plavom odelu. Malo debeo, bez sumnje, ali otmcno. Svetski čovck. Mogao sarn da prođem kao trgovački posrednik. Svojim najmciodičnijim naglaskom ncformalno sam rekao: „Imamo div no vreme u junu.“ Bila je to prilično bezbolna primedba, zar ric? Nijc bila u istoj klasi sa: ,,Da li se mi odnekud poznajemo?" 190

U BORBi ZA VAZDUH Ali nisam bio uspešan. Nije ni odgovorila, uglavnom zalo što je biia jiadneta nad papiv koji je čitaia, a uputila mi jc pogled koji jc rnogao razbiti prozor. Grozno. imala jc plave oči kojc u vas prodiru kao rnetak. IJ tom kratkom trenutku sam shvatio u kojoj mcri satn jc beznađcžno pogrcšno procenio. Ona nijc bila od onih udovica koje farbaju kosu i koja voli da je izvodite na pies. Bila je iz gornjih siojcva srcdnjc kiasc, vcrovatno ćerkanckog admirala i. vcrovatno jc pohađaia ncku oci onih dobrili škola u kojirna sc igrao bokcj na travi. i ja sam scbc pogrešno proccnio. Sa novim ođclom ili bcz njcga, nisam mogao da prođem kao trgovački posrednik. Uglavnom sam nalikovao na trgovačkog putnika koji jc uspeo da sc doccpa lovc. Odšunjao sam sc do privatnc gostionicc da popijcm jcdno do civa piva prc vcčerc. Ni pivo nijc bilo isto. Sećarn sc starog piva, đobrog piva dotina Tcmzc kojc jc u scbi imaio ukusa, jcr jc biio napravljcno od krečtie voclc. Upitao sam dcvojku za barom: ,,Da li Bescrtnotsijoš uvek poseduju pivaru?“ „Bcsermcrsi? Ooo, nc, gospodinc! Oni su o’šli. Oooo, pre mnogo godina - pre ncg’ što smo mi došii ovdi.“ Bila jc dmga vrsta, ono šlo ja zovem ‘dcvojka za barom’ koja jc jedna vrsla starijc scstre, oko tndcsct i pctgodina, blagog lica i. dcbeiih ruku kojc postaju takvc od nošcuja piva. Rekla mi je ime udruženja icoje jc prcuzclo pivaru. U stvari, mogao sam to da pretpostavim po iiku.su. Različiti barovi su sc vrtcli u krug, sa raziičitim odcljenjima između scbe. Sa drugc strane, u građanskoj gostionici dva momka su igrala pikado, a u bam Bokal i boca nalazio sc momak koji bi povrcmeno dobacio ncku prirncdbu tnrtvačkim glasom. Dcvojka za barom je naslonila svoje debele laktove na bar i razgovarala sa mnom. Pomenuo sam imena Ijudi koje sam nekada poznavao, a ona rii za koga od njih nije čula. Rekla je da je u Donjem Bajnfeldu tek pet godina, Nije čula čak ni za starog Trua, koji je nekada držao Džordža. 191

Džorđž Orvel ,,I ja sam nekada živeo u Donjem Bajnfeldu“, rekao sam joj. „Davno je to bilo, pre rata.“ „Pre rata? E, pa sad! Ne izgledate toliko staro.“ „Vidc se ncke promcnc, usudio bi’ se kazati“, rckao je momak u Bokalu i hoci. „Mcsto jc poraslo“, rekao sam. „Prctpostavljam da jc to zbog fabrilca.“ ,,Pa, naravno, oni uglavnom radc u fabrikarna. Tamo radi gramofon, a onda su tu i ‘Čarapc trufit’. Al’ naravno, danas i oni pravc bombe.“ Nisam u cclosti vidco zašto jc to tako, ali jc ona počela da mi priča o mladom momku koji radi u fabriei ‘Trufit’ i ponckad svraća do Džordza, a on joj jc rckao da porcd čarapa pravc i bombc, jer jc to dvojc, iz razloga koji nisam razumco, bilo lako ukombinovati. A onda mi jc ispričala i o vclikom vojnom acrodromu u blizni Voltona - to sam povezao sa bombarderima kojc sam viđao — a vcć narcdnog trenutka smo, po običaju, počcli da razgovaramo o ratu. Smešno. A baš sam dolaskoin ovamo žclco da pobcgncin od pričc o ratu. Ali kako uopšlc možctc pobeći? Oscti sc u va/duhu koji udišctc. Rckao sam da ćc rat doći 1941. Momak u Bokalu i hoci jc rckao da on sluti da ćc lo biti loša stvar. Dcvojka za barom jc rekla da jc od toga podilazc žmarci. Kazala jc: „Čini sc da od njcga nc možc proizaći nikakvo dobro, je 1’ da, nakon svcga što je rcčcno i učinjcno? A ponckad ložim noću budna i slušarn jeđnu od ovih vclikih stvari koje nam lctc nad glavama i mislim sc — e sad, pretpostavi da to treha da ispusti homhu haš na tebe. I sva ta upozorenja o napadu iz vazduha, i gospođica Todžcrs, a ona je upravnica u Odeljenju za predostrožnost od vazdušnog napada, govore vam da će sve biti u redu ako glavu i prozorc ispunite novinama, a govore da će prokopati sklonište ispođ Gradske kuće. Al’ kako ja na to gledam, kako bistc mogli staviti bebi gas masku na lice?“ 192

UBORBTZA VAZDUH Momak u Bokalu i hoci je rekao da je u novinama pročitao da sc trcba spustiti u topiu kupku dok sve ne prođc. Momci u drugom baru su to načuli, pa je nastaio tnalo prepucavanje o Lome koiiko ljudi može ući u istu kupku, a obojtca su pitali dcvojku za barom da li bi tnogli da podele svoju kupku sa njom. Rekla im je da se nc zanosc, a onda je otišla cio drugog dela bara i odnela im još dvc krigie starog i biagog piva. Ja sam pijuckao svojc pivo. Biio je slabo. Zvali su ga gorkim. I jeste bilo gorko, baš tako, previše gorko, imalo jc ncki sumporni ukus. Hcniikalije. Kažu da danas u pivo više ne stavljaju cngleski hmelj, da sc svc pravi od hcmikalija. Hemikalijc, sa druge strane, činc pivo. Zatekao sant se kako razmišljam o stricu izikiclu, šta bi on rckao za ovalcvo pivo i šta bi rckao za upozorenja o napadu iz vazduha i kofama pcska kojima bi trcbalo da ugasite tcrmalnc boinbc. Dok sc dcvojka za barom vraćala na moju stranu bara, rckao sam: „Uzgred, ko sada poscdujc Hol?“ Uvck smo ga zvali Uol. iako mu jc imc bilo Bajnlild haus. Na trcnutak sc činilo da nijc razumcla. „Hol, gospodinc?“ ,,A to znači Bajnfild ‘aus’ rckao jc moniak iz Bokala i hoca. „(), Bajntild haus! Ooo, pomisliki sam da mislitc na Komemorativni hol. Doktor Meral je sada vlasnik Bajnfild hausa.“ „Doktor Meral?“ ,,Da, gospodine. Kažu da gore ima višc od šczdesct pacijcnata.“ „Pacijcnata? Jesu ga pretvorili u bolnicu ili u nešto drugo?“ ,,Pa — nijc to ono što bistc nazvali prava bolnica. Više je sanatorijum. To su mentalni bolesnici. Zovn ga Mentalni dom.“ Kuća iudaka! Ali, na kraju, šta ste drugo mogli očekivati? 193

Džordž Orvel Treće poglavlje Izvukao sain sc iz krcvcta sa gadnim oscćajcm u ustima, a i kosti su mc bolcle. Cinjcmca jc bila da sam, u stvari, dan ranijc popio bocu vina za ručak i još jednu za večcrom, potom nckobko krigli piva, još čašicudvc brendija, šlo je bilo prcvišc za jcdan dan. Nekoliko minuta sam stajao na srcdini tcpiha i ncodrcđcno zurio, pokušavajući da sc pomcrim. Znate taj grozni oscćaj koji imate ponekad rano ujutro. Osećatc ga uglavnom u nogaina, ali vam on govori jasnijc od svih rcči: „Zašto, pobogu, nastavljaš? Prckini s timc momčc! Drži sc ti gasnc pcći!“ Potom sam stavio svoje zubc i prišao pro/oru. Još jedan divan junski dan, a sunecje taman počelo da sc naginje prcko krovova i obasjava lasadc sa drugc stranc ulicc. Ljubičasti geranijumi u saksijama u izlogu nisu izglcdali ni upola tako loše. Iako jc tck prošlo pola dcvct, a ovo bio dco ulicc koji jc udaljen od pijacc, ulieom jc prolazilo mnoštvo ljudi. Niz moniaka učenjačkog izgleda u tamnim odelima sa kurirskim torbama žurio jc ulicom. Svi u istom pravcu, kao da jc ovo bilo londonsko predgrađe, a oni jurili ka metrou, dok su školarci rasuto išli ka pijaci u grupama po dvoje ili troje. Imao sam isti osećaj kao i dan ranijc, kada sam ugledao džungiu kuća od crvene cigle koje su progutale Čejmford Hil. Prokleti uljezi! Đvadeset hiljada provalnika koji nisu znali ni kako se zovem. A ovde je bio novi život 194

Li BORBI ZA VAZDUH koji sc rojio na sve strane, a tu sam bio i ja, siroti, stari, debeljko sa veštačkim zubima, koji ih je gledao kroz prozor i brbljao o stvarima od prc trideset i četrdesct godina koje niko nijc žcico da sluša. Isuse — pomislio sam, pogrešio sam kada sam pomislio da viđam duhovc. Ja sam duh. Ja sam mrtav, a oni su živi. Ali, nakon doručka — bakalara, grilovanih bubrcga, tosta i marmclade i mnogo kafe — osećao sam se bolje. Ledena dama nije doručkovala u trpczariji, u vazduhu se osećao prijatan dah leta, a ja se nisam mogao osloboditi osećaja da sam u ovom plavom flanclskom odclu izgledao samo malo otmeno. Pobogu — pomislio sam, ako sam duh, onda ću biti duh! Šetaću. Opsedaću stara mcsta. A možda bih mogao da bacam zle čini na nekc od ovih prokletnika koji su od mcne ukrali ovo niesto. Krcnuo sam, ali nisam odmakao dalje od pijace kada mi je pažnju privuklo nešto što nisam očckivao da ću vidcti. Proccsija od oko pcdesct školaraca je hodala ulicom u rcdovima od po čctvoro — izglcdali su kao vojnici - sa nasmejanom ženom koja je hodala pored njih, kao stariji vodnik. Prvih čctvoro jc nosilo zastavu sa crvcnirn, bclim i plavim ivicama i natpisom na kojcm jc vclikim siovima stajalo BRITANCI PRIPREMITL SE. Bcrberin sa ugla je izašao da ih posmatra. Porazgovarao sam sa njim. Bio je to momak ugiadenc, crnc kose, tupog izraza lica. „Sla radc ova deca?“ ,,To jc vcžba za vazdušnu opasnosl:“, rckao jc nejasno. ,,Ovo jc neka vežba koju sprovodi Odeljenjc za predostrožnost od vazdušnog napada. Ova ovdc, to jc gospođica Todžers.“ Mogao sam da pretpostavim da je to gospođica Todžers. Mogli ste joj to videti u očima. Znate tu vrstu žilavih, starih đavolica, prosede kose i lica kao u lososa, koje se uvek nalazi u brošurama za devojčice izvidnike, udruženja mladih hrišćanskih žena, hostela i. čega sve ne. Na sebi je imala kaput i suknju koji su nekako nalikovali na uniformu i odavali snažan utisak da je nosila kaiš ‘sem braun’, iako nije. Znao sam taj tip žena. One su tokom rata bile u Pomoćnom ženskom vojnom korpusu i od tada se nisu nijednom 195

Džordž Orvel dobro provele. Odeljenje za predostrožnosti od vazdušnog napada je za nju predstavljalo premiju. Dok su dcca prolazila, čuo sam je kako sc izdire na njih tonom pravog starijeg vodnika: „Monika! Diži ta stopala11, a primetio sam da je poslednjih četvoro irnalo još jcdnu zastavu sa ervcnim, belim i plavim ivicarna, na čijoj je srcdini pisalo: MISMO SPREMNI.AVI? ,,Zbog čega ih tcraju da marširaju ovako gore-dolc“, iipitao sam berberina. „Nc’m pojma. Mis’im dajc to ncka vrsta propagandc, tako nešto “ 1 ja sam, naravno, znao. Da dcci stvore predrasudu od rata. Da nam svima stavc do znanja da ncma izlaza, bombardcri dolaze sigurno kao 1 Božić, pa zato pravo u podrum i nc prigovarajtc. Dva velika crna aviona iz Voltona su zujala nad istočnim dclom grada. Bože - pomislio sam, kada počnc, ncćc nas lzncnaditi višc od pljuska. Vcć smo sc pripremali za prvu bombu. Bcrbcrin je nastavio da mi priča da su se, zahvaljujući naporima gospođice Todžcrs, školarci vcć izveštili u upotrcbi gas maski. Počco sam da istražujem mcslo. Dva dana sam proveo samo lutajući postarim mestima,onoliko koliko sam mogao da ihprepoznam. I svc vremc nisam naišao na živu dušu koja bi mc prcpoznala. Bio sam duh (iako nisam bio stvarno nevidljiv) i oscćao sam sc tako. Bilo je čudno, eudnijc ncgo što bih vam mogao ispričati. Jeste li ikada pročitali knjigu H.G. Velsa o momku koji jc u isto vrcmc bio na dva rnesta reciino, stvarno jc bio u svojoj kući, ali je nnao halucinaciju da jc bio nadnu mora? Hodaojepo svojoj sobi, ali umesto stolova i stolica je vidco ustalasanu morsku travu, velike krabc i sipc kojc su pružalc svojc pipkc ka njcmu. E, bilo je baš tako. Satima bih uzastopno hodao po svctu koji višc nijc bio tamo. Brojao bih svoje korakc dok sam išao pločnikom i mislio: ‘Da, ovde je počinjaia njiva toga i toga. Zivica sc pruža kroz ulicu, pa prolazi kroz ovu kuću. Ona benzinska pumpa je u stvari drvo brcsta. A cno i ivice bašta. A ova ulica (bio je to sumorni niz polupovezanih kuća, nazvan, sećam se, Kamberledž roud) je staza kojom smo nekada prolazili sa Kejti 196

U BORBI ZA VAZDIJH Simons, a sa obc strane jc raslo grmlje leskc.’ Nema sumnje da su udaljcnosti bile pogrešnc, ali su smerovi kojima sam se krctao bili ispravni. Vcrujem da niko ko ovde nije rođen ne bi poverovao da su ove uliee bilc polja prc samo đvacleset godina. Činilo se kao da je selo bilo zatrpano vulkanskom crupcijom spoljnih predgrađa. Skoro sve što je nekada bila zemlja starog Brucra sada je progutalo zemljište za stambenu izgradnju Savcta za nckretnine. Farma Mil jc nestala, pojilištc za kravc, gde sarn ulovio svoju prvu ribu, bilo je isušeno i zasuto i na njenru su se podizalc zgrade, pa nisam mogao tačno da kažem gde se nalazilo. Svuda su bilc kuće, kućc, male, crvcne kutije, svc nalik jcdna na drugu, sa ogradama od kalinc i asfaltmm slazama kojc su vodiic do ulaza. Iza Saveta za nekrctnine mesto sc lagano sužavalo, ali sc jcftina i ncmarna gradnja i tamo nastavljala. Tu i tarno su sc nalazila čvorišta razbacanih kuća, gde god su mogli da kupc plac za gradnju, a improvizovani putcvi su vodili do kuća, praznih placcva na kojima su sc nalazilc tablc građcvinskih prcduzcća i ncšto malo upropaštenih polja, pokrivcnih čkaljom i lhncnim konzervama. Sa druge stranc, u centru starog dcla grada stvari nisu mnogo promeniie, bar što sc tičc zgrada. Mnogc prodavnicc su se i dalje bavilc istom prodajom, iako su im imcna bila drugačija. Lilivajt sc još uvek bavio tkaninama, ali više nije izgleđao onako uspcšno. Ono što jc nckada bio Circjvitova mesara, sada jc bila prodavnica koja se bavila prodajom dclova za radio. Mali i/log Majkc Vilcr jc bio zazidan. Grimct jc i daljc bio piljar, ali ga jc preuzco Internacional. Steknete svest o snazi tih velikih udružcnja tck kada viditc da su čak uspeli da progutaju one slatke, starc tvrdicc kakav jc bio Grimct. Ali znajući ga — da ne pominjern onaj odličan kameni spomcnik u crkvenom dvorištu — kladim se da se povukao još dok je posao išao dobro i da je poneo deset do petnaest hiljada funti sterlinga sa sobom na nebo. jedina prodavnica koja je još uvek bila u lstim rukama bio je Sarazin, Ijudi koji su uništili mog oca. Porasli su do neslućenih dimenzija i imali su još jednu veliku filijalu u novom delu grada. Ali sada su postali nešto kao prodavnica meštovite robe i prodavali su nameštaj, lekove, oružje i gvožđariju, kao i staru oprernu za bašte. 197

Džordž Orvcl Najbolji deo u ova dva dana, dok sam lutao naokolo, bio je ne to što nisam nijednom zastcnjao niti sc naljutio, ncgo što sam ponekad osećao da mi to nedostajc. Takođe, pio sam više nego što mi je odgovaralo. Skoro odmah čirn sam stigao u Donji Bajnfikl, počeo sam da pijem, a nakon toga mi se činilo da sc gostioniec nikada nc otvaraju dovoljno rano. Jezik bi mi uvck visio iz usta bar poslednjih pola sata pre otvaranja gostionica. Da napomcnem, nisam ja sve vreme bio u istom raspoloženju. Ponekad ini se činilo da me nije bilo briga ni da li će Donji Bajnfclđ biti zbrisan sa lica zcmljc. Nakon svega, zbog čcga sam došao ovamo, osim da pobegnem od porodice? Nije bilo razloga da nc uradim sve stvari koje sam žclco, čak i da odcm na pecanje, ako to žclim. U subotu posie podne sam čak otišao do prodavnicc opreme za pccanje u Glavnoj ulici i kupio štap za pccanjc na rasklapanjc (kao dečak sam oduvck želco štap na rasklapanjc nckako mi je bio dvaži ncgo štap napravijcn od jcdnog južnoameričkog divcla), udicc, najlon i ostalo. Atmosfeia u prodavniei mc jc razvcselila. Šta god da sc promcni, oprcma za pccanje sc nc menja ■ jcr se, naravno, ni ribc nc menjaju. A prodavac nijc vidco ništa smešno u debđom, srcdovcčnom čoveku koji kupujc štap za pccanjc. Staviše, malo smo porazgovarali o pocanju na Temzi, a veliki lden, kojcg jc neko taino pustio prc godinu daua, gri/.c na smešu napravljonu od sineđeg hlcba, meda i mlcvenc, kuvanc zečetine. Ja sam čak -..iako mu nisam rckao za šta mi trcbaju, ajedva sam i scbi priznao kupio najjačc najlonc od lososa i udiee broj 5, imajući u glavi onc vdikc šaranc u Bajntild hausu, u slučaju da su još postojali. Vcći deo nedelje jutra sam provodio u razgovoru sa samim sobom — treba li ili nc da odem na pecanje? U jednom trcnutku bih pomisiio, zašto, dođavola ne bih otišao, a već narednog trenutka mi se činilo da je to jedna od onih stvari o kojirna sanjatc, a nikada ne uradite. Ali, posle podnc sam se izvezao kolima i otišao do Barford Vira. Pomislio sam kćjko ću samo gledati reku, a sutra ću, ako vreme bude lepo, možda uzeti moj novi štap za pecanje i obući stari kaput 198

U BORBI ZA VAZDUII i sive flanelske vreće koje sam imao u kofcru i da ću provesti dobar dan u pecanju. Tako sam razmišljao tn iii četiri đana. Odvczao sam se preko Čejmford Hila. Dole, u pođnožju, pul: se odvaja i ide paralelno sa stazom koja služi za podršku rcmorkcrima. Izašao sam iz automobila i hodao. Ah! Skup rnalih crvcnih i bclih bungalova se protezao kraj puta. Mogao sam to, naravno, da očckujcm. A činiio sc da i tarno ima nmogo parkiranih automobila. Dok sarn sc pribiržavao reci, začuo sam zvuk - Iralalala — da, zvuk gramofona. Zašao sam za krivinu i naišao na prizor na stazi koja jc siužila za pomoć rcmorkcrima. Isusc! Još jcdan udarac. Mcsto je vrvelo od Ijudi. A tarno gdc su nckada bili naplavljeni pašnjaci, sada su bilc čajdžinicc, vage u kojc bistc ubacili pcni i izmcrili sc, kiosci sa slatkišima i momci koji su prodavali Volsov sladolcđ. Ovo jc isto tako mogao biti i Margejt. Setio sam sc starc stazc. Mogli stc njom šctati kilometrima i, osirn momaka na brani i ponckog čoveka sa barže koji jc lutao na konju, ni živu dušu nc bistc videli. Kada smo odlazili na pecanje, uvck smo imaii rnesto za sebc, Često sam dole sedeo cclo posle podnc, a čaplja bi stajala u plitkoj vodi pcdcscl metara uzvodno, a tri ili čctiri sata niko nc bi naišao, niti jc uplašio i otcrao. Ali, odakle mi ideja da odrasli muškarci nisu išli na pccanje? Duž rcčnc obalc, doklc god mi jc poglcd sczao u oba pravca, nalazio sc ncprekidni niz ljudi koji su pccali, po jcdan na svakih pct rnctara. Pitao sam sc, kako su, dođavola, svi došii ovamo, a onda mi jc palo na pamct da su rnorali biti iz nckog ribolovačkog kluba ili iz nekog drugog. Reka je bila zakrčena brodićima — vcsiačkinr čamcima, kanuima, dugačkim rcčnim čanrcima sa zaravljcnim dnom, motornim čaincima pumm rnladih budala kojc nisu irnale pojrna ni o černu, svi su sc đrali i dovikivali, a neki od njih su imali gramofon na brodu. Plovci ovih jadnika koji su pokušavali da pecaju ljuljali su sc gore-dolc na talasima koje su stvarali motorni čamci. Malo sam hodao. Voda je bila prljava i uzburkana, uprkos lepom danu. Niko ništa nije ulovio, čak ni belicu. Pitao sam sc i da li očekuju da ulove nešto. Ovolika gomila Ijudi bi bila đovoljna da uplaši svu ribu na svetu. Ali, u stvari, dok sam posmatrao plovke kako među aparatima za sladoled i

Džorđž Orvcl papirnim vrećama lelujaju gore-dole, pitao sam se ima li ovde uopšte ribc koja se možc uloviti. Ima li još ribe u Tcmzi? Pretpostavljam da jc mora biti. A opet, zakleću sc da voda u Tcmzi više nije ista kao što je bila. Boja joj se promcnila. Naravno, vi mislite da je u pitanju uglavnom moja mašla, ali vam mogu rcći da nije tako. Znam da sc voda promenila. Sećam sc kakva jc bila voda u Temzi, blistavo zelena kroz koju ste mogli glcdati, a jata crvenperki su plivala oko trske. Sada nistc mogli vidcti ni dcsctak ccntimetara. Sva je smcđa i prljava, sa slojem ulja od motornih čamaca, da ne pominjcm pikavcc i papirnc kcsc. Nakon nckog vremena sam se vratio. Nisam višc mogao da pođncscm buku gramofona. Navavno, ncdclja jc, pomsilio sam. Možda ncćc biti toliko lošc tokom radnog dana. Ali, nakon svcga, znao sam da sc višc nikada ncću vratiti. Istrulcli dabogda, nck’ zadržc svoju prokletu rcku. Gdc god da odem da pecam, to nećc biti na Tcmzi. Rulja sc rojila oko mcnc. Gomile proklctih stranaca, i skoro svi su bili mladi. Momci i dcvojkc koji su sc šegačili u parovima. Prošao sam porcd grupc dcvojaka kojc su nosilc širokc pantalonc i hclc kapc kakvc su sc nosilc u amcričkoj mornarici, na kojima su bili odštampani slogani. Na kapi jcdnc od njih, a ona jc imala oko scdainnacsl' godina, pisalo jc: MOLIM TE, POLJUBl ML. Nc bi mi smctalo. impulsivno sam stao sa stranc i izmcrio sc na jcdnoj od onih vaga za mcrcnje. Negde u vagi sc čulo škljocanjc — znatc već onc mašinc kojc vam prorcknu sudbinu i izmcrc vas — i mašma jc izbacila odštamapni listić. "Vlasnik stc izuzctnih darova’, pročitao sam, ‘ali zbog izuzctne skromnosti, nikada nistc dobili svojunagradu. Oni oko vas potcenjuju vašc mogućnosti. Isuviše ste skloni da stojite po strani i da dopuštate drugima da uzimaju zaslugc za ono što ste sami urađili. Osetljivi ste, nežni i uvek odani svojim prijateljima. Veoma ste privlačni suprotnom polu. Vaša najveća greška je darežljivost. Istrajte, jer ćete visoko uzleteti! Težina: devedeset i tri kilograma.’ Primetio sam da sam u poslednja tri dana dobio skoro kilogram i po. Mora da je od pića. 2 0 0

U BORBI ZA VAZDUH ss Cetvrto poglavlje Odvezao sam se nazad do Džordža, ostavio auto u garaži i popio kasnu solju čaja. Pošto jc bila ncdelja, bar se neće otvoriti u narcdnih sat-dva. Izašao sam na prijatnu hladnoću večeri i krcnuo u pravcu crkve. Upravo sam prelazic pijacu kadasam uočio jcdnu žcnu kojajc išla ncšto malo isprcđ menc. Čirn sam je ugledao, imao sam najčudniji oscćaj da sam jc vcć ncgdc viđeo. Zriate i sami taj oscćaj. Naravno, nisam joj mogao vidcti licc, a kada jc u pitanju njcn izglcd sa lcđa, nijc bilo ničcga što bih mogao prcpoznati, a opct bih sc rnogao zaklcti da sam jc poznavao. Ušla jc u Giavnu ulicu i skrcnuia desno, niz jednu od dvc sporednc ulicc, jednu od onih u kojoj jc stric izikicl imao svoju radnju. Pratio sam jc. Ne znam tačno zašto - - delimično iz radoznalosti, a delimičrio zbog nekc vrstc oprcza. Moja prva pomisao bila je da jc ovde, najzad, postojao neko koga sam poznavao iz starih dana Donjeg Bajnfelda, ali mi je skoro istovrcmcno palo na pamet da je verovatnije da je ona neko iz Vest Blečlija. U tom slučaju bih rnorao da pazim šta radim, jer ako otkrije da sarn ovde, verovatno će to izlaprdati Hilcii. Zato sam je oprezno sleđio, držeći se na bezbednoj udaljenosti i posmatrajući je s leđa što sam bolje mogao. U tome nije bilo ničega agresivnog. Bila je visoka, krupnija žena, možda je imala četrđeset-pedeset godina. Nosila je iznošenu, crnu haljinu. Nije imala 2 0 1

Džordž Orvel šešir, kao daje baš ovog trcnutka izašla iz kuće, a po načinu na koji je hodala, sticao se utisak da su joj potpetice iskrivljene. Sve u svcmu, izgledala je pomalo kao kurva. A opet, nije bilo ničega po čemu bih jc prepoznao, samo to nejasno ‘nešto’, zbog čega sam znao da sam jc vidco ranijc. Bilo jc, vcrovatno, ncčcga u njcnim pokrctinra. Tada jc došla do male, slatkc kartolcrije, onc vrste malih prodavnica koje su uvek otvorene nedcljom. Zena koja jc rađila u prodavnici jc stajala na ulazu, popravljajući dco na kojcm su stajalc razglcdnicc. Žcna koju sam slcdio sc zaustavila kako bi proćaskala i prckratila vremc. I ja sam se zaustavio čim sam pronašao izlog isprcd koga bih sc mogao prctvarati da glcdam. Bio jc to izlog sa oprcmom za vodovod i dckoraciju, pun uzoraka tapcta, opreme za kupatilo i ostalih stvarčica. Sada sam bio udaljen nc višc od petnacst mctara od ovc dvc žcnc. Mogao sam da čujcm njihovc glasovc kako sc gubc u nckom od onih besmislenih razgovora koje ženc vode kada želc da prekrate vreme. Besle, baš je to. Tako kako jestc. Ja sam mu tako rckla.’ ‘Pa šta si mog’o da očckujcš, kažcm ja. Cini sc da baš i nije dobro, je l’? Al’ kakva koris’ od toga, kad je lo isto k’o da govoriš kainenu. Sramota!’ I tako dalje, i lako dalje. Postajao sam sve zainleresovaniji. Oeigledno je žena koju sam pratio bila žcna vlasnika ncke prodavnicc, baš kao i njcna sagovornica. Samo sam se pitao da li bi ona naj/.ad mogla biti neko od ljudi koje sam poznavao iz Donjcg Bajnfđda. Kada sc u tom trenulku ona okrcnula ka mcni i ja uglcdah veči deo njcnog lica Isuse Hriste, to jc bila Klzi! Da, bilaje to Elzi. Nijc bilo šanse da pogrcšim. Elzi! Ona debcla veštica! Bio sam tako šokiran -■■■ da vas podsctim, ne zato što sam viđco Elzi, ncgo zbog onog u šta sc prctvorila — da su mi, na trcnutak stvari lebdelc prcd očima. Cinilo sc da se mcsingane slavine i ventili, porcelanski lavaboi i ostalc stvari gube u daljini, pa sam ih video 1 nisam ih video. Takođc, na trenutak sam bio u srnrtnom strahu da bi me mogla prepoznati. Ali, pogledalaje baš u moje lice i nije načinila nikakav pokret. U sledcćem trenutku okrenula se i otišla. Ponovo sam krenuo za njom. Bilojc opasno, moglaje primetiti daje pratim, a 202

10 bijc moglo naterati da sc zaintcresujc ko samja. Aii ja sarn morao samo još jcdnom da je poglcdam. Cinjcnica jc bila da jc ostavila užasavajući utisak na mcnc. Na neki način, gledao sam jc i ranije, ali sam je sadu gledao potpuno drugim očima. Osećao sam se užasno, ali sam na ncki način imao naučni pristup proučavanja njene pozadine. Zastrašujuće je šta sve dvadcsct i čctin godine mogu učiniti jednoj ženi. Samo dvadeset i četiri godine, i dcvojka koju sam poznavao, miečnog tena, crvenih usana i kose bojc bledog zlata pretvorila se u ovu ogromnu vcšticu zaobijenih ramena, gcgajući se na iskrivljcnim štiklama. Zbog toga sam stvarno bio srcćan što sam muškarac. Nijedan muškarac sc ovako nc raspadnc. Ja jesam đcbeo, tvrdirn vam. Ili, ako vam se sviđa, irnam loš oblik. Ali bar imam oblik velikog siova A. Elzi čak nijc bila poscbno dcbcla, bila je uglavnom bcz ikakvog oblika. Kukovi su joj grozno izgiedali. Što sc tičc njcnog struka, on jc ncstao. Bila jc neka vrsta gnjccavog cilindra, kao velika vrcća stočnog brašna. Dugo sam je pratio izvan starog đda grada, ktoz male uliee ziokobnog izgleda kojc nisam poznavao. Na kraju jc skrcnula u još jcdtiu prodavnicu. Po načinu na koji jc ušia unutra, bilo jc očigieduo dajc ona viasnica. N;s ircnutak sam zastao isprcd izioga. ‘Đž. Kukson, konfckcionar i duvandžija’. Znači, E!zi je bila gospođa Kukson. Bila je to šugava, maia. prodavnica, uglavnom kao i ostaie kod kojih jc zastala, aii je biia manja i puna muvljih upljuvaka. Cinilo sc da nc prodaju ništa osim duvana i najjeftinijih slatkiša. Pitao sam se šta bih mogao da kupim, da potraje minut ili dva. Onda sam u izlogu uglcdao raf sa jeftinim lulama i ušao unutra. Morao sam maio da se pribercm pre ulaska, jcr bih morao žcstoko da lažeui u slučaju da mc ona prepozna. Nesiala je u prostoriji iza lezge, ali se vratila kada sam prišao tezgi. Stajali smo licem u lice. Ah — ni naznake! Nije rne prepoznala. Gledala me je na način na koji gledaju sve kupce. Znate način na koji mali. trgovci gledaju u svoje kupce — krajnja nezainteresovanost. __ ___________________________ U BORR'i ZA VAZDUH 203

Džordž Orvcl Prvi put sam joj video celo licc i, iako sam vidco ono što sam očckivao, zapanjio sam sc skoro isto kao kada sam je prcpoznao. Pretpostavljam da kada gledatc u lice nckoga ko je mlad, Čak i ako je to dete, možete da pretpostavite kako ee izglcdati kada ostari. U pitanju jc samo oblik kostiju. Ali, da mi je kada sam imao dvadcsct godina a Elzi dvadcsct i dvc, ikada palo na pamct kako ćc Elzi izgledati sa četrđesct i sedam, nikada nc bih rekao da će izgledati ovako. Celo licc joj je nekako ulegio, kao da ga je ncko povukao na dolc. Znatc onaj tip srcdovcčnih žcna koje imaju lice kao buldog? Velika, oklembešena vilica, u uglovima, usne okrenute ka spolja, upalih oćiju, sa vrećicama ispod kapaka. Baš kao buldog. A opct, to jc bilo ono isto Hcc koje bih prepoznao među milion drugih. Kosa joj nije bila potpuno seda, bila jc proseda i bila jc mnogo razređcnija ncgo što je bila. Bio sam joj potpuni stranac. Bio sam samo kupac, stranac, nczanimljivi dchcli čovck. intcresantno jc štapct ccntimctara sala možc da učini. Pitao sam se jesam li sc ja izmenio više od njc, ili jc to bilo zato što nijc očekivala da mc uglcda, ili jc ---■ štc jc bilo nnjvcrovatnije ■ jcdnostavno zaboravila da poslojim. ,,‘Bro vcčc“, rckia je na onaj ravnodnšan, trgovački način. „Zeleo bih da kupim lulu'? rckao sain nezaintcrcsovano. „LuJu od drvcta divijc ruže “ „Lulu. E sam’ da vidirn. Znam da negde ima lula. Gdc sam ah! Evo i’!“ Odnckucl, ispod tezgc jc izvukla kartonsku kutiju punu lula. Kolikojoj sc samo izgovor pogoršao! Ili sain samoja to umišljao, jer su sc moji standardi promenili? Ali nc, ona je nekada biia ‘sjajna’, svc devojkc u Lilivajtu su hile ‘sjajnc’, a ona je bila član parohovog Čitalačkog kružoka. Kunem sc da nikada nije izbacivala siovo ‘h’ iz govora. Prelazio sam od lule do lule i pravio sc da ih proučavam. Konačno sam rekao da bih želeo da uzmem jednu sa siskom od ćilibara. „Ćilibar? Ne znam imamo Ii...“ okrenula se ka zadnjern delu prodavnice i vikrmia: „DžooorđžeP' 204

U BOKBfZA VAZDL'Ii Znači i ovaj momak sc zvao Džordž. Iz zadnjeg dela proclavnice je dopro zvuk nalik na: „Ev’ me!“ „Džooordže! ‘De s’ ostavio onu drugu kutiju sa lulatna?“ Pojavio sc i Džordž. Bio je nizak, snažan momak, u košulji dugih rukava, ćclav i sa velikim brkovima boje đumbira kroz koje je mogao da proceđi supu. Zamišljcno je pomerao vilicu. Očigledno ga je prckinula u sred pijcnja čaja. Obojc su počeli da rovarc u potrazi za drugom kutijom lula. Prošio je pet minuta prc ncgo što su jc našJi na zemlji, iza nekih tegli sa slatkišima. Sjajno kakvu količinu smcća uspevaju da skupe u ovim neuređmm, malim prodavnicama, gde sveukupne zalihe vrede oko pcdeset funti sterlinga. Posmatrao sam kako stara Elzi rovari po smeću i mrmija u sebi. Znate li kako se kreće stara žcna zaobiicnih ramena koja jc nešto izgubiia? Nema potrcbc da vam opisujem kako sam se osećao. Bila je to jedna vrsta hladnog osećaja smrtne neutešenosti. Nc niožcte to ni zamisSiti ako jc nistc osetili. Sve što mogu da kažern je da, ako jc nekađa postojala dcvojka do koje vani jc stalo prc đvadeset i pet godina, idite i pogledajtc kako sada izgleda. Onda ćcte vcrovalno znati kako sam sc jaosecao. Ali, u stvari, misao koja mi je uglavnorn vrzmala po giavi bila je kako sve ispadnc drugačijc od onoga što očekujetc. Vreme koje sam provco sa Elzi! Julske noći pod drvcćcm kcstcna! Zar ne mislite da bi to ostavilo neko oscćanje za sobom? Ko bi mogao i da pomisli da će doći vremc u kojem izmcđu nas ncćc biti nikakvih osećanja? Tu sam bio ja, tu jc bila oua, tcla su nam bila udaljcna oko metar, a bili smo stranci jedno drugomc, kao da sc nikada nismo srcii. A ona, nije me ni prcpoznala. Čak i da sam joj rckao ko sam, verovatno rne se ne bi setila. A i da sc setila, šta bi osećala? Baš ništa. Vcrovatno više ne bi ni bila ijuta jer sam prljavo igrao sa njom. Izgledalo jc kao da se nikada ništa nije dogodilo. A sa druge stranc, ko bi ikada predviđeo da će Elzi ovako završiti? Izgledala je kao devojka kojoj je suđeno da ode dođavola. Znam da je, pre nego što sam je upoznao, sa njom bio bar još jedan muškarac, a mogu da se kladim da je između 205