Ktulu priče - H.F. Lavkraft

Naslovi originala: The Call of Cthulhu, The Haunter of the Dark, The Dreams in the Witch House, The Tiring on the Doorstep, The Shadow Out of Time, Through the Gates of the Silver Key. Priredio i preveo sa engleskog: Đorđe Petrović Sken i obrada: solicitor www.BalkanDownload.org www.StripZona.com

Sadržaj Zov Ktulua............................................................................................................................. 2 Pohodilac mraka................................................................................................................. 36 Snovi u veštičijoj kući......................................................................................................... 62 Stvorenje na pragu............................................................................................................ 100 Sena iz drugog vremena................................................................................................... 128 Kroz kapije srebrnoga ključa ........................................................................................... 197

1

2 Zov Ktulua ajveća milost koja nam je data, po mom mišljenju je nesposobnost ljudskog uma da poveže sav svoj sadržaj. Živimo na tihom ostrvu neznanja u središtu crnog mora večnosti i nismo sazdani za duga putovanja. Nauka, sa svakom disciplinom koja vuče na svoju stranu, malo nam je štete nanela do sada; ali jednoga dana, zbrajanje rasparčanog znanja otkriće nam tako užasan uvid u stvarnost i našu zastrašujuću poziciju u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba.

3 Teozofi2 su bili u pravu kada su rekli da su u ogromnom, strahopoštovanja vrednom kosmičkom ciklusu, ova planeta i ljudski rod samo prolazna slučajnost. Skrenuli su nam pažnju na postojanje neistraženog života, rečima koje bi nam zaledile krv u žilama da nisu maskirane blagim optimizmom. Ali nisu mi oni podarili prvi pogled na zabranjene eone od kojih zadrhtim pri samoj pomisli, koji me izluduju u snovima. Taj uvid, baš kao svaki zastrašujući bljesak istine, iskrsao je iz slučajne veze između naizgled nepovezanih stvari — u ovom slučaju jednog starog novinskog članka i zabeleški pokojnog profesora. Nadam se da niko više neće uspeti da sastavi to što ja jesam; svakako, ako poživim, nikada neću, svesno, predočiti kariku iz ovog gnusnog lanca. Smatram da je profesor, takođe, nameravao da ćuti o onome što zna i da bi uništio svoje beleške da ga se nije iznenadna smrt dočepala. Moj uvid u ove stvari počinje u zimu 1926-7, smrću mog dedaujaka, Džordža Gemela Endžela, penzionisanog profesora semitskih jezika na Braun univerzitetu u Providensu3, u državi Rod Ajlend. Profesor Endžel bio je nadaleko poznat stručnjak za stare zapise koga su upravnici istaknutih muzeja često pozivali u pomoć, tako da njegova smrt u devedeset drugoj godini života nije ostala neprimećena. Medu ljudima iz njegove okoline, zanimanje za njegovu smrt pojačano je nepoznatim uzrokom smrti. Naime, profesor je napadnut kada se vraćao sa broda kojim je doputovao iz Njuporta; po rečima svedoka naprasno se srušio, odgurnut od strane crnca mornarskog izgleda, koji se pojavio iz jednog od sumnjivih, mračnih prolaza na strmoj padini brda, koja je predstavljala prečicu od pristaništa do profesorove kuće u ulici Vilijams. Lekari nisu uspeli da nađu nikakav vidljiv uzrok smrti, ali nakon duge rasprave, zaključili su da je nekakvo nejasno oštećenje na srcu, prouzrokovano žustrim penjanjem čoveka u tim godinama uz strmo brdo, bilo odgovorno za njegov kraj. U to vreme nisam imao razloga da ne verujem u ovu tvrdnju, ali kasnije sam počeo da se pitam — i više od toga.

4 Od mene, kao ujakovog pravnog naslednika i izvršioca testamenta, jer on beše udovac bez dece — očekivalo se da pregledam njegove papire, koliko-toliko temeljno; iz tog razloga, preneo sam njegovu kompletnu arhivu u moje odaje u Bostonu. Većinu materijala koju sam doveo u međusobnu vezu kasnije je objavilo Američko udruženje arheologa, ali jednu kutiju smatrao sam veoma zagonetnom i nisam želeo da je pokažem nikome. Bila je zaključana i nisam uspevao da pronađem ključ dok mi nije palo na pamet da pregledam lični prsten koji je profesor uvek držao pri sebi, u džepu. Tada sam, zaista, uspeo da je otvorim, ali sada mi suprotstavila još veća prepreka. Nikako nisam mogao da odgonetnem značenje čudnovatog, glinenog bareljefa4, nepovezanih beležaka, isečaka i papirića koje sam pronašao? Da li je moj ujak, pod stare dane postao lakoveran, prijemčiv za površne prevare? Odlučio sam da pronađem ekscentričnog vajara odgovornog za očigledni nemir u starčevom životu. Skulptura je bila grubi pravougaonik, debljine manje od tri centimetre i otprilike dvanaest sa petnaest centimetre površine; očigledno modernog porekla. Sa druge strane, njen dizajn bio je daleko od modernog po utisku koji je odavao; jer, iako su lutanja u kubizmu i futurizmu5 česta i divlja, retko se u tim stilovima oživljava tajna pravilnost koja vreba iz praistorijskih zapisa. Najveći deo ove kreacije, bio sam uveren, bila je neka vrsta zapisa; ali, uz svo moje poznavanje papira i zbirki koje je ujak posedovao, nisam uspeo da identifikujem kakve vrste, ili bar da otkrijem nagovest neke daleke veze sa bilo čime meni poznatim. Povrh ovih, očigledno hijeroglifskih zapisa, stajala je figure, reklo bi se, slikovita u zamisli, ali impresionistička izvedba nije dozvoljavala uvid u njenu stvarnu prirodu. Izgledala je kao čudovište, ili simbol koji predstavlja čudovište, ili jednostavno oblik, kakav samo bolesna mašta može da iznedri. Ako kažem da moja, pomalo preterana mašta stvara istovremeno vizije oktopoda, zmaja i karikature čoveka, neću se udaljiti od duha te stvari. Mesnata glava, načičkana pipcima pokrivala je groteskno telo

5 prekriveno krljuštima i zakržljala krila; ali to je samo kratak opis kompletne pojave, krajnje zastrašujuće. Iza figure nazirala se nejasna predstava o kiklopskoj arhitekturi6 pozadine. Tekst koji je pratio ovu čudnu figuru, pored nagomilanih novinskih isečaka, predstavljao je jedan od najskorijih profesorovih rukopisa; i nije imao nikakvih pretenzija ka književnom izrazu. Ono što se činilo kao glavni dokument, nosilo je naslov brižljivo napisan štampanim slovima da bi se izbeglo pogrešno čitanje ove nečuvene reči. Rukopis je bio podeljen na dva odeljka, od kojih je prvi nosio naziv „1925. — Snovi i tvorevina iz sna H.A. Vilkoksa, ul. Tomas br. 7, Providens, R.A.“, a drugi: „Pripovest inspektora Džona R. Legrasa, ul. Binvil br. 121, Nju Orleans, Lu.7, iz 1908. na skupu A.U.A.— primedbe o istoj i izveštaju prof. Veba.“ Ostali rukopisi bili su samo kratke zabeleške, neki od njih izveštaji o čudnovatim snovima različitih ljudi, drugi citati iz teozofskih knjiga i magazina (od znamenitih Skot-Eliota8, a preostali komentari o dugo čuvanim tajnim društvima i skrivenim kultovima, sa pozivanjem na odlomke iz mitoloških i antropoloških izvornika kakvi su Frejzerova i gđe Marej10. Novinski isečci uglavnom su se odnosili na slučajeve mentalnih oboljenja i grupnog bezumlja ili manijakalnog ponašanja u proleće 1925. Prva polovina glavnog teksta za temu je imala jednu jako čudnu priču. Kako piše, 1. marta 1925., mršav, tamnoputi mladić, po izgledu neurotičan i uzbuđen, posetio je profesora Endžela noseći jedinstveni bareljef od gline, koji je bio još uvek vlažan i svež. Na

6 njegovoj posetnici pisalo je i moj ga je ujak prepoznao kao najmlađeg sina istaknute porodice koju je površno poznavao, a koji se školovao za vajara, u Dizajnerskoj školi Rod Ajlenda i živeo sam u zgradi Flor-de-Lis, blizu škole. Vilkoks je bio napredan mladić, znan po svom geniju, ali i ekscentričnosti, od malena je izazivao pažnju neobičnim pričama i čudnim snovima koje je običavao da dovodi u vezu. Sebe je smatrao „psihički preosetljivim“, ali ozbiljni stanovnici starog trgovačkog grada smatrali su ga jednostavno „nastranim“. Ne mešajući se mnogo sa ljudima iz svoje okoline, postepeno je napustio društveni život i ostao poznat samo nekolicini esteta iz drugih gradova. Čak ga je i Umetnički klub Providensa, zabrinut za očuvanje sopstvenog konzervativizma, proglasio beznadežnim slučajem. Prilikom susreta, kako je pisalo u profesorovom rukopisu, vajar se odlučno raspitivao o domaćinovom poznavanju arheologije i mogućnosti da identifikuje hijeroglife sa bareljefa. Govorio je zaneseno, pompezno, što je nagoveštavalo njegovu otuđenu naklonost; moj mu je ujak oštro odgovarao, sumnjajući, zbog očigledne svežine ploče na njenu vezu sa bilo čime osim s arheologijom. Odgovor mladog Vilkoksa, koji je toliko impresionirao mog ujaka, da se naknadno potrudio da ga se seti i zapiše doslovno, bio je od vrhunskog poetskog kova, koji je, siguran sam, simbolizovao čitav razgovor, a za koji sam kasnije shvatio da je vrlo karakterističan za njega. Rekao je, „Zaista, nov je, jer stvorih ga prošle noći, u snu o tuđinskim gradovima; jer snovi stariji su od prostranog Tira, zamišljene Sfinge i Vavilona, vrtovima opasanog“. Tada je započeo svoju rasplinutu priču koja je imala snažan uticaj na uspavana sećanja mog ujaka i grozničavo ga zaokupila. Prethodne noći, blag zemljotres, ipak najozbiljniji koji se mogao osetiti u Novoj Engleskoj12 poslednjih godina, potresao je tlo; Vilkoksova mašta bila je oštro pogođena. Te noći sanjao je nečuven san o velikom kiklopskom gradu, o džinovskim blokovima i monolitima koji su visili sa neba, sa kojih se cedio zeleni mulj, zlokobno, u prikrivenom užasu. Hijeroglifi su prekrivali zidove i stubove, a iz neke neodređene tačke ispod, dopirao je glas koji ne

7 beše glas; haotično osećanje, koje samo mašta može pretvoriti u zvuk, a koji je on pokušao da predstavi u vidu gotovo neizgovorive zbrke slova „ “ Ova zbrka glasova bila je ključ ka sećanjima koja su uzbudila i uznemirila profesora Endžela. Ispitivao je vajara sa naučničkom iscrpnošću; gotovo fanatično, proučavao je figuru nad kojom se mladić zatekao uposlen, probudivši se zbunjen i promrzao, odeven samo u noćne haljine. Ujak je krivio svoje godine, kako je Vilkoks kasnije rekao, za sporost u prepoznavanju hijeroglifa i figure. Mnoga njegova pitanja, izgledala su neprimerena njegovom gostu, pogotovu ona koja su nastojala da ga dovedu u vezu sa nepoznatim kultovima ili društvima; uz to, Vilkoks nije mogao da razume stalna obećanja o diskreciji u zamenu za priznanje o članstvu u nekom rasprostranjenom, mističnom, ili paganskom religijskom telu. Kada se profesor Endžel uverio da vajar zaista nije upoznat sa bilo kakvim kultom, ili tajnim znanjem, obasuo je svog gosta molbama i zahtevima da ga, ubuduće, izveštava o svojim snovima. Ovo je urodilo plodom, jer nakon prvog razgovora rukopis beleži svakodnevne mladićeve posete, tokom kojih je on povezao početne fragmente noćnih vizija, čije je breme uvek predstavljala užasna, kiklopska predstava mračnog, kapavog kamena, sa podzemnim glasom, odnosno jednolično uzvikivanim obaveštenjem, zagonetnim, nepodnošljivim i nezapisivim mrmljanjem. Dva zvuka koji su se najčešće ponavljali bili su predstavljeni slovima i 23. marta, kako stoji u rukopisu, Vilkoks se nije pojavio; raspitavši se u zgradi u kojoj je mladić živeo, profesor je saznao da je vajar oboleo od neke neshvatljive groznice i da je prebačen u porodičnu kuću u ulici Voterman. Vikao je u sred noći i probudio nekoliko umetnika koji su stanovali u istoj zgradi, prelazeći od tada iz nesvesti u delirijum i obratno. Moj je ujak odmah telefonirao porodici, od tada pažljivo prateći razvoj događaja; uz to, svraćao je i u ulicu Tajer, u kancelariju doktora Tobija, koji je bio zadužen za lečenje. Mladićev groznicom ophrvani um, očigledno se zadržavao na čudnim stvarima; dok ih je prepričavao, doktora je obuzimala jeza. Pored stvari koje je vidao u ranijim snovima, sada se sretao i sa džinovskim čudom „visim od kilometra“, koje je hodalo, ili se teturalo. Nikada nije precizno opisao to stvorenje, sem povremenim

8 mahnitim rečima, kako je govorio doktor Tobi, ipak, profesor je bio ubeđen da je u pitanju isto bezimeno čudovište koje je mladić izvajao iz svog sna. Veza sa ovim predmetom, dodao je doktor, bila je, zasigurno uvod u njegov pad u letargiju. Njegova telesna temperatura, začudo, nije bila visoko iznad normalne; ali sve ostalo ukazivalo je na groznicu, pre nego na mentalno oboljenje. 2. aprila, oko tri časa posle podne nestao je svaki trag Vilkoksove bolesti. Uspravio se u krevetu, zapanjen činjenicom da se nalazi u roditeljskom domu i potpuno neupućen, kako u svoje snove tako i u javu još od večeri 22. marta. Tri dana nakon što ga je lekar proglasio zdravim vratio se u svoje odaje; ali profesoru Endželu više nije bio od pomoći. Svaki trag neobičnih snova ispario je mladićevim oporavkom, a ujak je prestao da beleži njegove noćne vizije nakon nedelju dana besmislenih i nebitnih izveštaja o sasvim uobičajenim snovima. Tu se završavao prvi deo rukopisa, ali veze sa određeni raštrkanim beleskama dale su mi dovoljno grade za razmišljanje — zapravo toliko, da mi samo ukorenjena sumnjičavost, koja je u to vreme bila moja filozofija, nije dozvoljavala da poverujem umetniku. Beleške koje pominjem su one u kojima su opisani snovi raznih osoba, u istom periodu kada je i mladi Vilkoks bio posećivan u snovima. Moj je ujak, čini se, brzo uspostavio čudesnu obaveštajnu mrežu među, praktično svim svojim prijateljima, koje je, bez ustezanja mogao da ispituje o njihovim snovima i datumima bilo kakvih nesvakidašnjih noćnih vizija u prethodnom periodu. Ljudi su na različite načine reagovali na ovaj njegov zahtev; ali on je, u najmanju ruku, uspeo da sabere više informacija, nego što bi to prosečan čovek uspeo bez pomoći sekretarice. Originalna prepiska nije sačuvana, ali njegove beleške sadrže značajan pregled ove teme. Kod običnih, poslovnih ljudi — u Novoj Engleskoj tradicionalno poznatih kao rezultata, uglavnom nije bilo, sem ponekog slučaja uznemirenosti, ili bezobličnih noćnih impresija, ali uvek u periodu između 23. marta i 2. aprila — periodu u kojem je mladi Vilkoks bio u delirijumu. Naučnici su bili,

9 kudikamo više pogođeni, mada su četiri slučaja nejasnih opisa nagoveštavala tek letimičan pogled na neznane krajolike, dok je jedan slučaj pominjao strah od nečeg neprirodnog. Tek od umetnika i pesnika stigli su značajni odgovori i siguran sam da bi izbila panika među njima, samo da su bili u mogućnosti da uporede ujakove beleške. U datoj situaciji, u nedostatku originalnih pisama, sumnjao sam da je prikupljač podataka postavljao pitanja koja bi navodila na određene odgovore, ili da je izmenio prepisku tako da potvrdi ono što je on potajno odlučio da želi da vidi. Zato sam nastavio da verujem da je Vilkoks, na neki način upućen u stare podatke koje je moj ujak posedovao, pokušavao da se nametne starom naučniku. Ipak, odgovori umetnika stvarali su uznemirujuću sliku. U periodu između 28. februara i 2. aprila, veliki broj snova pokazao se nemerljivo intenzivnijim, upravo za vreme vajarevog delirijuma. Preko četvrtine onih koji su prijavili bilo šta, tvrdili su da su videli prizore i čuli poluzvuke slične onima koje je opisao Vilkoks; neki od sanjača priznali su i oštar strah od džinovske bezimene stvari, koju bi videli na kraju sna. Jedan slučaj, posebno naglašen u beleškama, bio je zaista žalostan. Subjekat u tom slučaju, nadaleko poznati arhitekta, naklonjen teozofiji i okultizmu, izgubio je razum i postao nasilan, upravo na dan kada se i mladi Vilkoks razboleo, a izdahnuo je nekoliko meseci kasnije, nakon neprestanih poziva u pomoć, tražeći spasenje od nekakvog odbeglog stanovnika pakla. Da je moj ujak beležio ove slučajeve po imenima, umesto samo brojevima, probao bio da ih potkrepim činjenicama i da provedem sopstvenu istragu; u postojećoj situaciji uspeo sam da pronađem same nekolicinu. Svi ovi su se, u svakom slučaju, držali onoga što je pisalo i u beleškama. Često sam se pitao da li su se svi koje je profesor ispitivao osećali toliko zbunjeni. Srećom, nikada neće dobiti objašnjenje. Novinski članci, baš kao što sam i pretpostavio, govorili su o slučajevima panike, maničnog i ekscentričnog ponašanja tokom istog perioda. Profesor Endžel je morao zaposliti više ljudi, jer broj isečaka je bio ogroman, a izvori rasuti svuda po svetu. Ovde se moglo naći noćno samoubistvo u Londonu, gde je usamljeni spavač skočio kroz prozor nakon užasnog vriska. Takođe, moglo se videti rasplinuto pismo uredniku južnoameričkih novina, u kome fanatičan čovek govori o kobnoj budućnosti koja nas čeka, a koju je

10 video u svojim vizijama. Izveštaj iz Kalifornije opisuje koloniju teozofa, obučenih 14 u bele odore kako čekaju nekakvo „slavno ispunjenje“, koje ipak nije došlo, a u isto vreme, članci iz Indije oprezno izveštavaju o primetnom domorodačkom nespokojstvu koje raste krajem marta. Vudu orgije su sve češće na Haitiju, dok afričke predstraže prijavljuju zloslutna gunđanja urođenika. Američke činovnike na Filipinima uznemirila su određena plemena u isto ovo vreme, a njujorški policajci napadnuti su od strane pomahnitalih levantinaca15 u noći između 22. i 23. marta. Zapadna Irska je takođe puna divljih glasina i legendi, a ćudljivi slikar po imenu Ardoa-Buno, izlaže blasfemičnu sliku na pariskoj prolećnoj izložbi 1926. Toliko su brojne beleške o problemima u ustanovama za mentalna oboljenja, da je samo čudo moglo da spreči medicinsko bratstvo da ne povuče paralele među čudnim događajima i ne donese mistične zaključke. Ova čudna gomila isečaka je govorila sve; sada, teško mogu da predočim sa kakvim sam čvrstim racionalizmom odbacivao sve to. Međutim, tada sam još uvek bio ubeđen da je mladi Vilkoks bio upućen u ranija profesorova saznanja. Raniji događaji zbog kojih su vajarev san i bareljef postali tako važni za mog ujaka predstavljali su predmet drugog dela dugačkog rukopisa. Izgleda da je profesor Endžel u jednom ranijem navratu video paklene obrise bezimene čudovišnosti, bio zbunjen nepoznatim hijeroglifima i čuo preteće slogove koji se mogu protumačiti samo kao „Ktulu“; i sve to u tako uzbudljivoj i užasnoj vezi, da nije nikakvo čudo što je pritiskao mladog Vilkoksa svojim pitanjima i zahtevima za podacima. Ovo ranije iskustvo dogodilo se 1908, sedamnaest godina ranije, tokom godišnjeg okupljanja Američkog udruženja arheologa u Sent Luisu. Profesor Endžel, koji je zahvaljujući svom autoritetu i dostignućima imao istaknutu ulogu u svim debatama, bio je i jedan od prvih kome su se obraćali ljudi koji nisu bili članovi tog

11 udruženja, a koji su koristili priliku da na skupu postave pitanja na koja su tražili prave odgovore i da izlože probleme koji su zahtevali pomoć stručnjaka. Medu njima posebno se isticao, a ubrzo ušao i u fokus interesovanja celog skupa, jedan sredovečni čovek, prostog izgleda, koji je doputovao čak iz Nju Orleansa u potrazi za određenim informacijama koje nije mogao dobiti u svom kraju. Njegovo ime bilo je Džon Rejmond Legras, a po zanimanju je bio inspektor policije. Sa sobom je doneo i razlog svoje posete: grotesknu, odurnu i očigledno veoma staru statuetu, čije poreklo je želeo da utvrdi. Ne treba misliti da je inspektor gajio i najmanje interesovanje za arheologiju. Naprotiv, njegova želja za saznanjem bila je podstaknuta isključivo profesionalnim razlozima. Statueta, idol, fetiš, ili šta god da je predstavljala, zaplenjena je nekoliko meseci ranije u šumovitim močvarama južno od Nju Orleansa, tokom racije na pretpostavljeni vudu zbor; tako jedinstveni i gnusni behu obredi povezani sa njom, da je policija bila primorana da zaključi da je naletela na mračni kult, do tada njima potpuno nepoznat i đavolskiji od najcrnjeg afričkog vudua. O njegovom poreklu, osim nastranih i neverovatnih priča iznuđenih od uhvaćenih članova, apsolutno ništa nije otkriveno; otuda želja policije za antikvarskim znanjem, koje bi im pomoglo da utvrde poreklo zastrašujućeg simbola, a zatim i da otkriju korene ovog kulta. Inspektor Legras nije očekivao da će statueta koju je on predočio izazvati takvu senzaciju. Letimičan pogled na tu stvar bio je dovoljan da izazove napeto uzbuđenje među okupljenim ljudima nauke, koji nisu gubili vreme, već su se odmah okupili oko njega da bi bolje videli umanjenu figuru čija je apsolutna neobičnost i utisak stvarne, duboke starine, živo ukazivala na neotvorene arhaične vidike. Nijedna poznata škola vajarstva nije iznedrila ovu odvratnu stvar, pa ipak kao da su vekovi bili urezani u njenu nejasnu, zelenkastu, kamenu površinu. Sama figura, koja je na kraju lagano prelazila iz ruke u ruku kako bi je svako bliže, pažljivo proučio, bila je visoka između 18 i 20 centimetara i izuzetne umetnička izrade. Predstavljala je čudovište, nejasnih antropoidnih obrisa, ali sa glavom u vidu oktopoda i licem punim pipaka, sa gumastim telom prekrivenim krljuštima, sa

12 ogromnim kandžama na prednjim i zadnjim nogama i dugim uskim krilima na leđima. Ovo čudo, koje je izgledalo kao da su mu jedini instinkti užas i neprirodna svirepost, činilo se nadutim i zloslutno sklupčanim na pravougaonom postolju prekrivenom znacima koje nije bilo moguće odgonetnuti. Vrhovi krila dodirivali su zadnju ivicu postolja, sama figura zauzimala je sredinu, dok su duge, zakrivljene kandže savijenih, pritajenih zadnjih nogu čvrsto uhvatile prednju ivicu, pružajući se još četvrtinu puta do dna postolja. Glava u obliku cefalopoda16 bila je nagnuta napred, tako da su krajevi pipaka lica dodirivali vrhove prednjih šapa, koje su stezale izdignuta kolena nagnute figure. Kompletna spoljašnost izgledala je neverovatno živa i potajno zastrašujuća, utoliko više što joj se nije znalo poreklo. Njena duboka, strahopoštovanja vredna i u svakom slučaju nemerljiva starost bila je sigurna; mada nije pokazivala vezu ni sa jednim poznatim umetničkim stilom iz vremena prvih civilizacija — ili bilo kog drugog vremena. Osim toga, sam materijal od koga je napravljena bio je misterija; jer sapunjavi, zelenkastocrni kamen, sa pegama koje su se prelivale čas u zlatnoj, čas u duginim bojama, nije ličio ni na šta poznato geologiji ili mineralogiji. Simboli ispisani celom površinom postolja bili su podjednako zagonetni; i niko od prisutnih i pored prisustva polovine vodećih svetskih stručnjaka iz ove oblasti, nije bio u stanju da im odredi, makar i najdalje lingvističko srodstvo. Oni su, kao i izgled figure i materijal, pripadali nečemu užasno udaljenom i ljudskom rodu stranom; nečemu što je na zastrašujuć način pretpostavljalo starost i nesvete cikluse života, u kojima naš svet i naše poimanje nemaju nikakvog udela. Pa ipak, dok su članovi udruženja jedan po jedan priznavali poraz, jedan je čovek posumnjao u bizarnu sličnost monstruoznog oblika i zapisa sa nečim što je ranije video, a nakon kratkog snebivanja, izrekao je ovu čudnu sitnicu. Taj čovek bio je, sada pokojni Vilijam Čening Veb, profesor antropologije na univerzitetu Prinston i istraživač sa velikim iskustvom. Profesor Veb bio je član ekspedicije na Grenland i Island četrdeset osam godina ranije, u potrazi za runskim zapisima koje ni tada nije uspeo da otkrije; ali dok je bio u visinama priobalja

13 Zapadnog Grenlanda, otkrio je usamljeno pleme, ili kult degenerisanih Eskima, čija ga je religija, redak oblik obožavanja đavola, prožimala jezom zbog svoje osobite krvožednosti i odvratnosti. Bila je to vera o kojoj su drugi Eskimi malo znali, koju su pominjali drhteći, govoreći pritom da poreklo vuče iz pradavnih, užasnih eona, pre nastanka sveta. Pored bezimenih obreda i žrtvovanja ljudi, video je i neke nastrane, tradicionalne rituale, upućene vrhovnom, starom đavolu „tornasuku“; ovo ime profesor Veb je pažljivo, fonetski zapisao kako ga je čuo od starog „angekoka“, odnosno čarobnjaka-sveštenika, beleživši čudne glasove najbolje što je mogao. Ali od najveće važnosti bio je fetiš koji je ovaj kult obožavao, a oko kojeg su igrali kada bi aurora17 preskočila ledene vrhove. Bio je to, kako je profesor tvrdio, grub, kameni bareljef, koji se sastojao od grozne slike i nekih tajanstvenih zapisa. Koliko je on mogao da vidi bio je jako sličan, ii osnovnim crtama, zverskoj stvari koja je sada bila pred njima. Ovi podaci, koji su od strane okupljenih članova prihvaćeni sa neizvesnošću i zaprepašćenjem, za inspektora Legrasa bili su dvostruko uzbudljiviji; odmah je počeo da zasipa profesora pitanjima. Pošto je zabeležio i sa sobom poneo kopiju usmenog rituala za koji je saznao od uhvaćenih članova kulta iz močvare, preklinjao je doktora da se priseti logova koje je zabeležio među đavoljim eskimima. Iscrpno su uporedili detalje, nakon čega je usledio momenat tišine pun strahopoštovanja kada su se detektiv i naučnik složili oko fraze koja je bila identična u dva paklena rituala, razdvojena tolikom daljinom. U suštini, to što su eskimski čarobnjaci i sveštenici iz močvara Luizijane pevali svojim srodnim idolima, zvučalo je otprilike ovako — podela na reči pretpostavljena je, na osnovu tradicionalnog pevanja: Legras je bio jedan korak ispred profesora Veba, jer nekolicina među njegovim zatvorenicima-melezima reklo mu je šta znače ove

14 reči, što su saznali od nekih starijih poklonika. Evo tog teksta, kako je predočen skupu: Sada, odgovarajući zahtevu skupa, inspektor Legras ispriča, što je detaljnije mogao, svoj doživljaj sa poklonicima iz močvare; prior kojoj je moj ujak dao velik značaj. Svoj smisao tražila je u najluđim snovima tvoraca mitova i teozofa i otkrivala zapanjujući nivo kosmičke imaginacije među otpadnicima i izopštenicima, koji se najmanje među njima mogao pretpostaviti. 1. novembra 1907, policiji Nju Orleansa stigao je izbezumljen poziv iz močvara i laguma južno od grada. Tamošnji naseljenici, uglavnom primitivni, ali dobrodušni potomci Lafitovih18 ljudi, behu noćima uznemiravani od nečeg strašnog i potpuno nepoznatog. Sumnjali su na vudu magiju, ali užasniju od bilo koje sa kojom su se do tada sreli; nekoliko žena i dece nestalo je od kako su zloslutni tom-tomovi počeli sa neprestanim dobovanjem, duboko u mračnoj, ukletoj šumi u koju se niko nije usuđivao da kroči. Čuli su se umobolni povici i mučno vrištanje, zapevanje od kojeg se ledila krv, a mogao se videti ples đavoljih plamenova; ljudi, dodao je preplašeni glasnik, to više nisu mogli da izdrže. Dvadeset policajaca, u dvema kočijama i jednom automobilu, krenuše u kasno posle podne, sa uplašenim doseljenikom kao vodičem. Na kraju prohodnog puta siđoše sa kola i kilometrima šljapkahu u tišini kroz groznu šumu čempresa u koju dan nikada nije zašao. Ružno korenje i zloćudne viseće klopke španske mahovine opsedali su ih, a gomile memljivog kamenja i ostaci natrulih zidova pojačavali su nagoveštaj morbidnosti, depresiju koju su svako nakazno drvo i ostrvo obraslo gljivama izazivali. Napokon ugledaše naseobinu, bednu gomilu koliba; histerični naseljenici potrčaše i okupiše se oko načičkanih fenjera. Prigušeni bat tom-tomova slabašno se mogao čuti u daljini; zastrašujući vrisak ponavljao bi se u različitim intervalima u zavisnosti od pravca

15 vetra. Crvenkasti bljesak mogao se nazreti kroz bledunjavo rastinje nepreglednih avenija šumske noći. Mada nisu želeli ponovo da ostanu sami, preplašeni naseljenici svi do jednog ipak odlučno odbiše da naprave makar još jedan korak ka mestu nesvetog obožavanja, tako da inspektor Legras sa svojih devetnaest kolega, bez vodiča zaroni u crne arkade užasa, na koje niko od njih nije ranije kročio. Oblast u koju je policija ušla bila je oduvek na lošem glasu, budući velikim delom neistražena i neposećena od belog čoveka. Postojale su legende o skrivenom jezeru, neviđenom smrtnim okom, u kome boravi ogromno, bezoblično stvorenje nalik polipu, sa očima koje svetle; a naseljenici šaputahu o đavolima sa krilima šišmiša koji izlaze iz dubokih pećina da bi mu se poklonili u ponoć. Govorilo se da je ono bilo tu još pre D’Ibervila19, pre La Sala20, pre Indijanaca i čak, pre svih zveri i ptica iz šume. Bio je to sam košmar, a videti ga, značilo je umreti. Ta je priča, u svakom slučaju bila dovoljna da ljude zaplaši i da ih drži podalje od tog mesta. Vudu orgija koju su oni nameravali da prekinu odigravala se na samom rubu oblasti koje su se svi gnušali, ali i to je bilo dovoljno lose; možda je samo mesto obreda preplašilo naseljenike više nego užasni zvuci i događaji. Poezija, ili ludost jedini bi bili pravedni prema zvucima koji su dopirali do Legrasovih ljudi, dok su krčili sebi put kroz mračnu močvaru ka crvenim svetlima i prigušenim tom-tomovima. Postoje zvuci osobeni za čoveka i zvuci karakteristični za zveri; užasno je čuti jedne, kada njihov izvor pretpostavlja druge. Životinjska pomama i orgijastična razuzdanost uzdizali su se do demonskih visina, urlicima i ekstazom vrisaka koji su se prolamali i cepali šumu obavijenu mrakom, kao ubitačna oluja iz ambisa pakla. Povremeno, neusaglašeni krici bi prestali, a izronio bi dobro usklađen hor promuklih glasova, napevajući taj grozni stih ili ritual:

16 I tada, pošto stigoše do mesta odakle je drveće bilo ređe, ugledaše sam prizor. Četvorica posrnuše, jedan pade u nesvest, a dvojica pustiše izbezumljene krike, koje mahnita kakofonija, srećom uguši. Legras poprska močvarnom vodom ljude koje je hvatala nesvestica i svi zajedno stajahu tresući se, skoro hipnotisani užasom. Na prirodnoj čistini stajalo je ostrvo prekriveno travom, oko jednog jutra21 površine, bez ijednog drveta i prilično suvo. Na njemu je skakala i uvijala se horda ljudske nenormalnosti, neverovatnija od svega sem nečega što bi Sajm22, ili Angarola23 mogli naslikati. Oslobođen odeće, ovaj hibridni izrod, rikao je i urlao, izvijajući se oko čudovišnog vatrenog prstena; u njegovom stredištu, otkriven povremenim procepima u plamenom zidu, stajao je veliki granitni monolit visok oko dva i po metra; na njegovom vrhu, odudarajući svojim malim dimenzijama, počivala je bolesna, rezbarena statueta. Sa deset konstrukcija, poređanih u širok krug, na podjednakom odstojanju, sa vatrom opasanim monolitom kao centrom, visila su, glavama okrenutim na dole, iskasapljena tela bespomoćnih doseljenika, nestalih prethodnih dana. Unutar ovog kruga, prsten poklonika skakao je i urlao, krećući se s leva na desno u beskrajnim bahanalijama između prstena tela i prstena vatre. Samo su mašta i odjek mogli proizvesti antifone24 odgovore, za koje je jedan od ljudi, nervozni Španac, bio uveren da čuje kako dolaze iz udaljenog, neosvetljenog mesta negde u šumi punoj starih priča i užasa. Ovog čoveka, Džozefa D. Galveza, kasnije sam upoznao i ispitao; pokazalo se da ima izbezumljenu maštu. Otišao je tako daleko, da je čak pomenuo kako je čuo prigušeni klepet velikih krila i video odblesak svetlećih očiju i ogromnu, belu masu

17 iza udaljenog drveća — ali pretpostavljam da se naslušao urođeničkog praznoverja. Zapravo, pauza koju su prestravljeni ljudi napravili nije bila duga. Dužnost je na prvom mestu; iako je blizu stotinu meleza bilo u gomili, policija se uzdala u vatreno oružje i odlučno je nasrnula na mučni pir. Tokom narednih pet minuta vladali su neopisiva buka i haos. Žestoki udarci i pucnji sa jedne, a bezglavi beg sa druge strane; na kraju, Legras je izbrojao četrdeset sedam sumornih zarobljenika, koje je naterao da se na brzinu obuku i poređaju u red između dva reda policajaca. Pet poklonika ležalo je mrtvo, a dvojicu teško ranjenih, na improvizovanim nosilima, poneli su drugi zarobljenici. Figura je pažljivo skinuta sa monolita, a sa sobom ju je, naravno, poneo Legras. Ispitivanjem zatvorenika u postaji, nakon napetog i napornog puta nazad, pokazalo se da su svi bili mešane krvi i pomućenog razuma. Većinu su činili mornari, mali broj crnaca i mulata, uglavnom sa Zapadnoindijskih ostrva, ili Brava-Portugalaca25 sa Kejp Verd arhipelaga, doneli su vudu uticaj u heterogeni kult. Ali, već posle nekoliko postavljenih pitanja, postalo je jasno da se ovde radi o nečem znatno dubljen i starijem od običnog crnačkog fetišizma. Degradirani i neuki, začuđujuće dosledno su se držali osnovne ideje svoje gnusne vere. Obožavali su, kako rekoše, Velike Stare koji življahu u vremenima kada nije bilo ljudi, a koji stigoše s neba dok je svet bio mlad. Ovi Veliki Stari, sada su se povukli u utrobu zemlje i na dno mora; ali njihova mrtva tela odavahu svoje tajne prvim ljudima u snovima, a ovi stvoriše kult koji se održao do danas. Ovo je bio taj kult, a zatvorenici su tvrdili da je oduvek postojao i da će zauvek opstati, skriven u udaljenim pustarama i mračnim mestima širom sveta i da čeka trenutak kada će se veliki sveštenik Ktulu uzdići iz svog mračnog doma, pod vodom, u moćnom gradu R’lajahu i ponovo pokoriti Zemlju. Jednoga dana, kada zvezde budu spremne, čuće se njegov zov, a tajni kult će biti spreman da ga oslobodi. U međuvremenu, više se ne sme reći. Postoji tajna koju ni mučenje ne može izvući. Čovečanstvo nije potpuno usamljeno

18 među mislećim stvorenjima Zemlje, jer prilike izroniše iz mraka da posete malobrojne verujuće. Ali to ne behu Veliki Stari. Njih ljudsko oko nikada nije videlo. Izrezbareni idol predstavljao je moćnog Ktulua, ali niko nije mogao reći da li su mu ostali slični. Niko više nije umeo da pročita stare zapise, ali znanje je prenošeno od usta do usta. Ritualno pojanje nije bilo tajno — mada o tome niko nije govorio naglas, samo šapatom. Psalm je značio samo ovo: Samo dva zatvorenika proglašena su dovoljno razumnim da budu obešena, ostali behu upućeni u različite institucije. Svi su poricali učestvovanje u ritualnim ubistvima i tvrdili da su smrt doneli Crnokrili, koji dođoše sa svojih drevnih sastajališta u ukletoj šumi. Međutim, o ovim misterioznim saveznicima nije postojao niti jedan pouzdan izveštaj. Sve što je policija uspela da sazna, uglavnom je saznala od prestarelog meleza zvanog Kastro, koji je tvrdio da je plovio do dalekih luka i govorio sa neumirućim vodama kulta u planinama Kine. Stari Kastro sećao se delova gnusne legende koja je bacila senku na teozofske pretpostavke i učinila da čovek i naš svet zaista izgledaju skorašnji i prolazni. Postojali su eoni kada su druga Stvorenja, koja su imala svoje velike gradove, vladala Zemljom. Njihovi ostaci, rekoše mu besmrtni Kinezi, još uvek se mogu naći kao kiklopske stene na pacifičkim ostrvima. Svi umreše u dugačkim vremenskim epohama pre dolaska ljudi, ali postoji veština koja ih može vratiti kada se zvezde vrate u pravi položaj u beskrajnom ciklusu vremena. Oni su, uistinu došli sa zvezda i doneli Sobom likove Sebe. Ti Veliki Stari, nastavio je Kastro, nisu bili od krvi i mesa. Imali su oblik — nije li to ova zvezdama oblikovana prilika dokazivala? — ali Njihov oblik nije bio sastavljen od materije. Kada su zvezde u pravom položaju, mogu prelaziti sa sveta na svet preko neba; ali kada zvezdu nisu u dobrom položaju, Oni ne mogu biti živi. Ali iako nisu više živi, nikada ne mogu zaista umreti. Sada leže u kamenim kućama u Svom velikom gradu R’lajahu, zaštićeni činima moćnog Ktulua, do slavnog uskrsnuća kada zvezde i zemlja ponovo budu spremni za Njih. Ali, kada vreme dođe, neka spoljna sila mora pomoći u oslobađanju Njihovih tela. Magija koja ih je čuvala

19 netaknutim branila im je i da učine prvi korak, tako da bi mogli ležati budni milionima godina, sposobni samo za razmišljanje. Znali su sve što se dešavalo u univerzumu, jer Njihov je govor zapravo odašiljanje misli. Čak i sada Oni razgovaraju u svojim grobnicama. Kada su se, nakon bezgraničnog haosa, prvi ljudi pojavili, Veliki Stari obraćali su se najosetljivijima među njima oblikujući njihove snove; jer je jedino tako njihov jezik mogao dopreti do mesnate svesti sisara. Tada su, šaputao je Kastro, prvi ljudi oformili kult oko malih idola koje su im Veliki Stari pokazali; idola donetih u izbledelim vremenima sa mračnih zvezda. Kult će nastaviti da živi do trenutka kada zvezde ponovo zauzmu pravi položaj i tajni sveštenici izvedu velikog Ktulua iz Njegove grobnice, a on oživi Svoje podanike i nastavi vladavinu zemljom. Biće lako prepoznati to vreme, jer ljudi će postati slični Starima; slobodni i divlji, iznad dobra i zla, zakona i morala, uz viku, ubijanje i veselo bančenje. Tada bi ih oslobođeni Veliki Stari naučili novim načinima vikanja, ubijanja, bančenja i veselja i cela bi zemlja gorela od razaranja u ekstazi i slobodi. Do tada, određenim ritualima, kult čuva sećanje na drevna znanja i ispunjava predskazanje o Njihovom povratku. U stara vremena izabrani među ljudima razgovarali su u snovima sa Velikim Starima, ali nešto se dogodilo. Moćni kameni grad R’lajah, sa svojim monolitima i grobnicama, potonuo je ispod talasa; duboke vode, pune misterioznih sila, kroz koje čak ni misao nije mogla proći, prekinule su avetni razgovor. Međutim, sećanja nisu nestala, a visoki sveštenici rekoše da će se grad ponovo izdići kada zvezde budu u pravom položaju. Tada pokuljaše iz zemljine utrobe crni duhovi zemlje, sastavljeni od tla i senki, puni mračnih glasina pokupljenih u pećinama sa zaboravljenog morskog dna. Ali, o njima se stari Kastro nije usuđivao govoriti mnogo. Žurno se ugrizao za jezik i nikakvo ubeđivanje, niti prepredeni pokušaji da se iz njega izvuče nešto više na ovu temu, ne behu uspešni. Začudo i stas Starih odbio je da pomene. Za centar kulta rekao je da leži u središtu besputnih arapskih pustinja, gde Irem26, Grad stubova,

20 spava skriven i netaknut. Nije imao veze sa evropskim kultom veštica, izvan svog članstva praktično je nepoznat. Ne pominje se ni u jednoj knjizi, mada besmrtni Kinezi rekoše da se neka skrivena značenja mogu naći u Nekronomikonu ludog Arapina Abdula Alhazreda koju inicirani mogu pročitati ako žele, a posebno dvostih oko čijeg se značenja mnogo rasprava vodilo: Legras se, duboko impresioniran i nimalo zbunjen, uzaludno raspitivao o istorijskim vezama kulta. Kastro je očigledno govorio istinu kada je rekao da je kult sasvim tajan. Stručnjaci univerziteta Tulan nisu bili u stanju da mu kažu ništa o kultu, ili figuri, pa se detektiv obratio najvišoj instanci u državi, da bi se tu susreo sa profesorom Vebom i njegovom neverovatnom pričom sa Grenlanda. Legrasova priča, potkrepljena statuetom, izazvala je grozničavo interesovanje okupljenih, a među prisutnima još su odzvanjali neki njeni delovi; međutim, malo je toga pomenuto u zvaničnoj publikaciji udruženja. Oprez je prva pomisao naučnika, naviknutih da se sreću sa šarlatanima i varalicama. Legras je ustupio figuru profesoru Vebu, ali kada je ovaj preminuo, vraćena mu je i ostala je u njegovom posedu, gde sam je i ja nedavno video. Zaista je u pitanju užasna stvar i, uveren sam, srodna skulpturi iz snova mladog Vilkoksa. Nisam bio iznenađen što je moj ujak bio uzbuđen skulptorovom pričom, jer kakve se misli mogu javiti čoveku koji je čuo sve što je Legras imao da kaže o kultu, kada čuje da mlad, osetljiv čovek ne samo sanja prikazu i iste hijeroglife kao one nadene na figuri iz močvare i grenlandskoj vražjoj tabli, već da u njegovim snovima otkrije bar tri reči koje se poklapaju sa vradžbinama koje izgovaraju đavolji Eskimi i melezi iz Luizijane? Započinjanje temeljne istrage istog trenutku bilo je prirodno za profesora Endžela; iako sam ja, lično sumnjao da je mladi Vilkoks indirektno saznao za postojanje kulta i da je izmislio seriju snova, sa namerom da uveliča misteriju u očima mog ujaka. Zapisi o snovima i sakupljeni isečci, bili su

21 naravno ozbiljna potvrda; ali racionalizam mog uma i neverovatnost cele priče naterali su me da izvedem, kako sam smatrao, najrazumniji zaključak. Dakle, pošto sam pažljivo iščitao rukopis još jednom i doveo u vezu teozofske i antropološke beleške sa Lcgrasovim obaveštenjima o kultu, otputovao sam u Providens, da posetim skulptora i ukorim ga, onako kako sam smatrao za podesno, zbog bezobzirne prevare nad učenim, starijim čovekom. Vilkoks je i dalje živeo sam u zgradi Flor-de-Lis u ulici Tomas, skarednoj imitaciji viktorijanskog27 stila, britanske arhitekture sedamnaestog veka, koja se razmetala svojim, gipsom ukrašenim čelom, među ljupkim kolonijalnim28 kućama na drevnom uzvišenju, a pod samom senkom najlepše džordžijanske29 kule u Americi. Našao sam ga zaposlenog u njegovim odajama i odmah zaključih po raštrkanim uzorcima, da je njegova genijalnost duboka i autentična. Siguran sam da će se jednoga dana pročuti kao jedan od velikih dekadenata; jer je u glini kristalizovao, a jednog dana će preneti u mermer sve te noćne more i fantazije koje Artur Meken30 priziva u prozi, a Klark Eston Smit31 čini vidljivim u stihu i na platnu. Mračnog krhkog i prilično zapuštenog izgleda, okrenuo se tromo čuvši moje kucanje i zapitao me šta želim, ne ustavši pritom. Kada sam mu rekao ko sam, pokazao je blago interesovanje; jer moj je ujak uzbudio njegovu znatiželju zanimanjem za njegove nesvakidašnje snove, pritom ne objasnivši mu nikad razloge proučavanja. Ja mu nisam rekao ništa što već nije znao, ali uspeh lukavo da izvučem ponešto iz njega.

22 U kratkom roku postao sam ubeđen u njegovu apsolutnu iskrenost, jer je o svojim snovima govorio nedvosmisleno. Oni i njihov podsvesni talog duboko su uticali na njegov rad, a pokazao mi je i morbidnu statuu, čiji su me obrisi i naglašena crnina praktično naterale da se stresem. Nije se sećao da je video model po kome je izvajao statuu, osim u svom snu, a njene su se konture, same, neosetno formirale pod njegovim prstima. Bio je to, bez sumnje, gigantski oblik o kome je buncao u delirijumu. Ubrzo mi je jasno dao do znanja da ne zna ništa o skrivenom kultu, sem onoga što je ujakov popustljivi katehizam dozvolio da mu izmakne; i ponovo sam pokušavao da se dosetim načina na koji je mogao da primi takve uvrnute impresije. Govorio je o svojim snovima na čudan, poetski način; dočaravajući mi, užasno živopisno, vlažni kiklopski grad od ljigavog, zelenog kamenja — čija je „geometrija“, kako je rekao, bila „potpuno pogrešna“ — i zvuke, sa zastrašujućom očekivanošću, neprekidnog, poluludog dozivanja iz podzemlja: Ove reči bile su deo strašnog rituala koji je govorio o snovimabdenju mrtvog Ktulua u njegovoj podzemnoj, kamenoj grobnici u R’lajahu i to me je ozbiljno pogodilo, uprkos mom nabeđenom racionalizmu. Vilkoks je, bio sam ubeđen, čuo za kult negde usput, ubrzo ga zaboravivši među mnogim drugim, podjednako uvrnutim pričama koje je čitao i zamišljao. Naknadno se, zahvaljujući svojoj dubokoj upečatljivosti, ova impresija podsvesno izrazila u njegovom snu, kroz bareljef i odvratnu statuu koju sam sada držao u rukama; tako da je prevara nad mojim ujakom bila zapravo nevina greška. Mladić je bio od one sorte, pomalo izveštačene i neotesane, koju nikada nisam voleo; ali sada sam bio spreman da mu priznam i genijalnost i iskrenost. Rastao sam se od njega prijateljski i poželeo sam mu svu sreću koju je njegov talenat obećavao. Pitanje kulta nastavilo je da me fascinira, a s vremena na vreme, zamišljao sam slavu koju sam mogao da zaslužim rasvetljavajući njegovo poreklo i povezanosti. Posetio sam Nju Orleans, razgovarao sam sa Legrasom i drugim učesnicima nekadašnje racije, video zastrašujuću sliku, pa čak ispitao preživele meleze, sada zatvorenike. Stari Kastro, nažalost, umro je pre nekoliko godina. To

23 što mi je tada opisano tako slikovito, iz prve ruke, iako nije tu bilo ničega što ujakove beleške nisu sadržale, uzbudilo me je iznova; jer osećao sam da sam na tragu stvarne, tajnovite i drevne religije, čije bi me otkriće učinilo poštovanim antropologom. Moj stav je i dalje bio apsolutno materijalistički, tako da sam, sa neobjašnjivom tvrdoglavošću odbacio podudaranja između zabeleški o snovima i začuđujućim isečcima koje je profesor Endžel prikupio. Jedna od stvari u koje sam počeo da sumnjam, a u koju sam sad, plašim se, ubeđen, bilo je to da je smrt mog ujaka bila daleko od prirodne. Pao je ii uskoj ulici na brdu punoj stranaca-meleza, koja je vodila od prastarih dokova, nakon što je nehajno odgurnut od strane jednog crnog mornara. Nisam zaboravio mešovitu krv i mornare među članovima kulta u Luizijani i ne bih se začudio da saznam za tajne metode i otrovne igle kao nemilosrdne i drevne, tajne obrede i verovanja. Legras i njegovi ljudi behu ostavljeni na miru; ali u Norveškoj, jedan pomorac koji je video stvari koje nije trebalo da vidi, mrtav je. Zar nisu raspitivanja mog ujaka, nakon saznanja koja mu je pružio skulptor, mogla dopreti do zloćudnih ušiju? Mislim da je profesor Endžel umro jer je znao previse, ili zato što je bio na tragu da sazna previse. Da li ću završiti kao on, ostaje da se vidi, jer sada i ja znam mnogo. Ako bi nebesa ikada poželela da mi učine uslugu, tražio bih da ispare rezultati pukog slučaja koji mi je skrenuo pažnju na jedan zalutali časopis na polici. To nije bilo nešto na šta bih naišao obavljajući uobičajene dnevne poslove, jer bio je to stari broj australijskog žurnala, od 18. aprila 1925. Iako je u vreme kada je ovaj broj objavljen, ujakov ured za isečke iz novina bio aktivan sakupljajući podatke za njegova istraživanja, ovo izdanje im je promaklo. U to vreme, praktično sam napustio istragu vezanu za „Kult Ktulua“, kako ga je profesor Endžel zvao, i otišao sam u posetu učenom prijatelju u Paterson u Nju Džersiju, kustosu lokalnog muzeja i čuvenom minerologu. Ispitujući jednoga dana grubo

24 naslagane uzorke po skladišnim policama u stražnjoj sobi muzeja, pogled mi je privukla uvrnuta slika u jednom od starih časopisa prostrtih ispod kamenja. Bio je to malopre pomenuti jer je moj prijatelj održavao bliske veze sa ljudima širom sveta, gde god je to bilo moguće; slika je bila reprodukcija fotografije grozomornog kamena, praktično identičnog onom kojeg je Legras našao u močvari. Žurno očistivši list od dragocenog sadržaja, pažljivo sam osmotrio sadržaj članka i bio razočaran njegovom skromnom dužinom. Ono što je tu stajalo bilo je, međutim, od čudesnog značaja za moju posrnulu potragu; pažljivo sam ga iscepao, spreman da istog momenta krenem u akciju. Pisalo je sledeće: Tovarni brod Stražar kompanije „Morison“, na putu iz Valparaisa32, stigao je jutros u pristanište u luci Darling vukući za sobom onespobljenu, iako teško naoružanu parnu jahtu. Uzbuna iz Danedina na Novom Zelandu, otkrivenu 12. aprila na 34° 21’ južne geografske širine i 152° 17’ zapadne geografske dužine, sa jednim preživelim i telom jednog nastradalog putnika. Stražar je napustio Valparaiso 25. marta, a drugog aprila znatno se udaljio sa svog kursa pogođen izuzetno jakom olujom i monstruoznim talasima. 12. aprila ugledali su naizgled napušten brod; iako je izgledao napušteno, na palubi se nalazio jedan preživeli, u stanju poludelirijuma, kao i telo čoveka koji je očigledno bio mrtav duže od nedelju dana. Preživeli je čvrsto držao užasnog kamenog idola nepoznatog porekla, visine približno 30 centimetara, oko čija priroda zbunjuje

25 stručnjake Sidnejskog univerziteta, Kraljevskog društva33 i Muzeja u ulici Koledž34, a za koji preživeli tvrdi da ga je našao u kabini jahte, u malom, isklesanom oltaru. Ovaj je čovek, nakon što se pribrao, ispričao veoma čudnu priču o piratima i pokolju. Njegovo ime je Gustav Johansen, Norvežanin je nesumnjive inteligencije koji je radio kao drugi oficir na škuni35 Ema iz Oklanda36, koja je isplovila za Kalao37 20. februara, sa jedanaest članova posade. Ema je, kako kaže, uplovila u oluju 1. marta što je zadržalo i skrenuo sa kursa daleko ka jugu, a 22. marta na 49° 51’ južne geografske širine i 128° 34’ zapadne geografske dužine, susrela se sa Uzbunom, čiju posadu su činili kanakanci38 i poluotpadnici, nastranog i zloćudnog izgleda. Kapetan Kolins je odbio naređenje da bezuslovno okrene svoj brod, nakon čega je neobična posada divljački i bez najave otvorila vatru na škunu, neverovatnom baterijom mesinganih topova koja je činila deo opreme ove jahte. Posada sa Erne prihvatila je borbu, kaže preživeli i iako je škuna počela da tone, pogođena ispod površine mora, uspeli su da priđu neprijateljskom brodu i da se ukrcaju, rveći se sa divljačkom posadom na palubi jahte. Na posletku bili su primorani da poubijaju neprijatelje, mada brojčano nadjačani, zbog njihovog pokvarenog i očajničkog, ali prilično nespretnog načina borbe. Trojica članova posade sa Erne, uključujući kapelana Kolinsa i prvog oficira Grina, stradali su; preostala osmorica, pod komandom drugog oficira Johansena, preuzeli su kormilo zarobljene jahte, nastavljajući pravcem kojim su se prvobitno uputili, želeći da utvrde da li je postojao razlog zbog koga im je naređeno da okrenu svoj brod.

26 Narednog dana, navodno, ugledali su malo ostrvo i iskrcali se, mada nije poznato da takvo ostrvo postoji u tom delu okeana; šestorica članova posade stradala su na tom ostrvu, a Johansen je čudnovato uzdržan kada je ovaj deo priče u pitanju i jedino što pristaje da kaže jeste, da su upali u kameni ponor. Nakon toga su se, kako se čini, on i preostali mornar vratili na jahtu i pokušali sami njom da upravljaju, ali ih je savladala oluja 2. aprila. Od tada, do njegovog spašavanja 12. aprila, malo se čega seća, čak ni trenutka kada je Vilijam Brajden, njegov kompanjon, umro. No postoji nikakav vidljiv razlog Brajdenove smrti, a najverovatnije je posledica prevelikog uzbuđenja i izloženosti žestokim vremenskim uslovima. Telegramskim izveštajem iz Danedina dobili smo informaciju da je Uzbuna dobro poznat trgovački brod na okolnim ostrvima i da nosi lošu reputaciju. Bio je u vlasništvu čudne grupe poluotpadnika, čija su redovna okupljanja i noćni odlasci u šume privlačili znatiželju; isplovili su užurbano, odmah nakon oluje i zemljotresa 1. marta. Prema našem dopisniku iz Oklanda, Ema i njena posada imali su odličnu reputaciju, Johansen je opisan kao trezven čovek, vredan poštovanja. Admiralitet će oformiti istražni sud koji će ispitivati ovaj slučaj, počevši od sutra, a biće uložen krajnji napor da se Johansen navede da govori otvorenije nego do sada. Uz fotografiju đavolskog lika, to je bilo sve; ali kakvu je bujicu misli to pokrenulo u mojoj glavi! Evo nove riznice informacija o kultu Ktulua i dokaza da on poseduje interese na moru, kao i na kopnu. Sta je podstaklo mešovitu posadu da zapovedi da promeni kurs, ploveći naokolo sa svojim ogavnim idolom? Kakvo je to nepoznato ostrvo na kome je šest članova posade našlo svoju smrt, a u vezi sa kojim je oficir Johansen bio tako tajnovit? Sta je istraga, koju je viceadmiralitet pokrenuo, otkrila i šta se saznalo o ubitačnom danedinskom kultu? I najčudesnije od svega, kakva duboka, natprirodna veza postoji među datumima, koja daje neko zloslutno, a sada i neporecivo značenje događajima, pažljivo zabeleženim od strane mog ujaka?

27 1. marta — našeg 28. februara po liniji razdvajanja datuma39 — besnela je oluja i mogao se osetiti zemljotres. Iz Danedina, je, sa svojom gnusnom posadom naprasno isplovila, kao da je primila naređenje za pokret, dok su sa druge strane zemljine kugle pesnici i umetnici sanjali nepoznati, memljivi, kiklopski grad, a mladi skulptor je u snu izradio lik strašnog Ktulua. 23. marta posada iskrcala se na nepoznato ostrvo, gde je šest njenih članova izgubilo život; tog istog dana snovi osetljivih ljudi, u kojima ih je gonilo ogromno, zloćudno čudovište, postali su još živopisniji i mračniji, jedan arhitekta je poludeo, a vajar naprasno upao u delirijum! I šta sa olujom od 2. aprila — dana kada su svi snovi o memljivom gradu prestali, a Vilkoks se izvukao bez posledica iz okova čudnovate groznice? Sta reći o svemu ovome i o nagoveštajima koje je dao stari Kastro o potopljenim Starim, rođenim na zvezdama i njihovoj predstojećoj vladavini; njihovom vernom kultu i Da li sam se ja to teturao na rubu kosmičkog užasa, koji je izvan čovekove moći poimanja? Ako je tako, to mora biti užas samog razuma, jer se na neki način drugoga dana aprila ta monstruozna opsada čovečanske duše prekinula. Te večeri, nakon užurbanog dana, slanja telegrama i pripreme, oprostio sam se od svog domaćina i seo u voz za San Francisko. Za manje od mesec dana bio sam u Danedinu, gde sam, međutim, saznao da se vrlo malo zna o članovima čudnovatog kulta, koji su vreme provodili u starim pomorskim krčmama. Ološ koji se mogao sresti na dokovima bio je suviše uobičajen da bi ga vredelo pominjati; mada je postojala jedna nejasna priča o izletu na kopno

28 koji su ovi melezi izveli, tokom kog su primećeni prigušeni zvuci bubnjeva i crveni plamen na udaljenim brdima. U Oklandu sam saznao da se Johansen vratio nakon površnog i neubedljivog ispitivanja u Sidneju, nakon čega je prodao kolibu u Zapadnoj ulici i otplovio sa svojom ženom svom starom domu u Oslo. O svom uzbudljivom iskustvu, prijateljima nije rekao ništa više nego službenicima admiraliteta, tako da su mogli da mi pomognu jedino tako što su mi dali njegovu adresu. Nakon toga otišao sam u Sidnej i razgovarao sa mornarima i članovima istražnog suda viceadmiralitcta bez ikakve koristi. Video sam koja je nakon svega prodata i stavljena u komercijalnu upotrebu, u Kružnom keju40 u Sidnejskom zalivu, ali ništa nisam saznao od njegove uzdržane posade. Pritajeni lik sa glavom sipe, telom zmaja, krljuštastim krilima i postoljem prekrivenim hijeroglifima, sačuvan je u Muzeju u Hajd parku41; proučavao sam ga dugo i temeljno, utvrdivši da je vrhunski, mračno izrađen, kao i da je isklesan od istog, potpuno misterioznog, užasno starog i nezemaljski čudnog materijala kakav sam zapazio i kod Legrasovog, manjeg primerka. Za geologe, kako mi je kustos rekao, bila je to čudovišna zagonetka; jer, kleli su se, na Zemlji takav kamen ne postoji. Naježio sam se setivši se šta je stari Kastro rekao Legrasu o prvobitnim Velikim Starim: „Oni su, uistinu, došli sa zvezda i doneli Sobom likove Sebe“. Stresavši se od takvog duševnog preokreta, kakav nikada ranije nisam doživeo, odlučio sam da posetim oficira Johansena u Oslu. Doplovivši u London, odmah sam se ukrcao na brod za norvešku prestonicu; jednog jesenjeg dana iskrcao sam se na uređenom pristaništu u senci Ekeberga42. Johansenova kuća nalazila se, kako sam otkrio, u Starom gradu kralja Harolda Hardradija43, koji je sačuvao ime Oslo u vekovima

29 tokom kojih je veći deo grada bio maskiran imenom Kristijanija44. Nakon kratke vožnje taksijem, pokucao sam, dok mi je srce lupalo, na vrata stare, uredne zgrade sa gipsanom fasadom. Zena tužnog izraza lica obučena u crninu otvorila mi je vrata, a ujed razočarenja osetio sam kada mi je, na tromom engleskom, rekla da Gustava Johansena više nema. Od njegove žene sam saznao da nije dugo živeo nakon povratka, jer su ga događaji koje je proživeo 1925. na moru, potpuno slomili. Ni njoj nije rekao ništa više nego drugima, ali je ostavio dugačak rukopis — o „tehničkim stvarima“ kako je rekao — pisan na engleskom, očigledno s namerom da nju sačuva od zla koje bi je zadesilo kada bi ga pročitala. Tokom šetnje uskom stazom u blizini Geteborških dokova, oborio ga je zavežljaj novina bačen kroz prozor potkrovlja. Dva laskarska45 mornara odmah su mu prišla u pomoć, ali pre nego što su lekari stigli, već je bio mrtav. Nije otkriven nikakav valjan razlog smrti, tako da su je pripisali problemima sa srcem i oslabljenom organizmu. Osetio sam tupi bol u srcu, jer ovaj me mračni užas neće ostaviti na miru, sve dok i ja ne budem pokojni; „slučajno“, ili bilo kako drugačije. Ubedivši udovicu da je moja veza sa „tehničkim stvarima“ njenog muža dovoljna da mi daje za pravo da ga pročitam, poneo sam dokument sa sobom, a počeo sam da ga čitam već na putu za London. To je bio prost, razvučen tekst — pokušaj naivnog moreplovca da napiše retroaktivni dnevnik — koji se upinjao da se seti, dan po dan, čitavog užasnog putovanja. Ne mogu ga preneti doslovno, tako tmurnog, sa svim izlišnostima, ali preneću njegovu suštinu, dovoljnu da pokaže zašto je zvuk vode koja udara u bok broda postao tako neizdrživ da sam bio prinuđen da zapušim uši vatom. Johansen, bogu hvala, nije znao baš sve, iako je video grad i tu Stvar, ali ja više nikada neću spavati mirno, kada se setim užasa koji neprestano vrebaju iza života, u vremenu i prostora i svih prokletih, bogohulnih čudesa sa starih zvezda, koja sanjaju na dnu mora,

30 obožavana od košmarnog kulta, spremnog i voljnog da ih oslobodi u svet, kada god neki naredni zemljotres uzdigne njihov grad na sunčevu svetlost. Johansenovo putovanje započelo je upravo kako je rekao viceadmiralitetu. Natovarena napustila je Okland 20. februara, nakon čega je osetila punu snagu oluje koja se digla nakon zemljotresa, koji je, zasigurno podigao sa morskog dna strahote koje su ispunjavale ljudske snove. Kada je ponovo uspostavljena kontrola nad brodom, napredovali su dobro, sve dok ih 22. marta nije presrela. Mogao sam da osetim oficirovu tugu dok je pisao o topovskim plotunima i potapanju O tamnoputim đavolima sa pisao je sa primetnim užasom. U njima je postojalo nešto tako gnusno, da su njihovo uništenje osećali kao svoju dužnost, a Johansen se pokazao jako dovitljivim kada je odgovarao na optužbe istražnog suda da se njegova posada pokazala surovom. Nastavivši plovidbu, vođeni radoznalošću, na zarobljenoj jahti pod Johansenovom komandom, ugledali su veliki kameni stub koji je izranjao iz mora i na 47° 9’ južne geografske širine i 126° 43’ zapadne geografske dužine stigli su do obale izmešanog blata i mulja i kiklopskih građevina obraslih korovom, što ne može biti ništa do opipljiv deo najvećeg zemaljskog užasa — R’lajah, košmarni grad utvara, sagrađen tokom neizmernih eona koji su prethodili istoriji, od strane velikih, gnusnih obličja, docurelih sa mračnih zvezda. Tamo leži moćni Ktulu sa svojim hordama, skriven u zelenim, ljigavim podzemnim odajama, šaljući napokon, nakon bezbrojnih ciklusa vremena, misli koje šire strah u snovima osetljivih ljudi i pozivajući zapovednički, njemu verne da pođu u hodočašće oslobađanja i obnove. Sve ovo Johansen nije znao, ali uskoro je video više nego dovoljno! Pretpostavljam da je samo jedan planinski vrh, grozomorna tvrđava krunisana monolitom u kojoj je Ktulu počivao, izronio iz vode. Kada pomislim na veličinu svega onoga što se još uvek nalazilo pod vodom, skoro da poželim da oduzmem sebi život istog trenutka. Johansen i njegovi ljudi bili su zapanjeni kosmičkom veličanstvenošću ovog kapavog Vavilona drevnih demona i siguran sam da su lako pogodili da to nije sa ove, ili bilo koje normalne planete. Strahopoštovanje prema neverovatnoj veličini zelenkastih kamenih blokova, vrtoglavoj visini velikog isklesanog monolita i

31 preneražujućem izgledu kolosalnih statua i bareljefa sa uvrnutim likom nađenom u oltaru na bolno je vidljivo u svakoj rečenici oficirovog preplašenog opisa. Ne znajući za futurizam, Johansen mu se u svojim opisima grada jako približio; jer umesto da je opisao bilo koju pojedinačnu zgradu, zadržao se na opštim impresijama velikih uglova i kamenih površina — površina prevelikih da bi pripadale bilo čemu pravom, ili podesnom za ovu planetu i zlobnih, odvratnih likova i hijeroglifa. Pomenuo sam da je pisao o uglovima, jer je navodio neke detalje koji su me podsetili na nešto što ini je Vilkoks rekao o svojim snovima. Rekao je da je mesta iz njegovih snova bila nenormalna, neeuklidska46 i da je zloslutno zaudarala na sfere i dimenzije udaljene od naše. Isto to osetio je i ovaj neobrazovani moreplovac, dok je piljio u strašnu realnost. Johansen i njegovi ljudi iskrcali su se na čudovišnu tvrđavu na blatnjavoj obali i uzverali se uz klizave, titanske blokove prekrivene muljem, koji, očigledno nisu napravljeni za korake smrtnika. Samo sunce nebesko izgledalo je iskrivljeno gledano kroz polarizovana, otrovna isparenja koja su izbijala iz ovog, morem natopljenog, izopačenog mesta, dok su osećanja groze i neizvesnosti vrebala zlobno iz tih ludački neuhvatljivih uglova od klesanog kamena, gde je drugi pogled otkrivao konkavnost, nakon što bi prvi uočio konveksnost. Nešto veoma blisko strahu obuzelo je istraživače i pre nego što su videli bilo šta sem kamenja, mulja i korova. Svako od njih bi sigurno pobegao, da se nije plašio prezira ostalih, tako da su neodlučno nastavili — uzalud, kako se ispostavilo — potragu za suvenirom, dovoljno malim da ga mogu poneti. Rodrigez, Portugalac, popeo se do podnožja monolita i uzviknuo da je pronašao nešto. Svi su se popeli za njim i znatiželjno se zagledali u ogromna vrata, na kojima je bio urezan lik istog onog zmaja-lignje sa bareljefa. Izgledala su, kako je Johansen napisao,

32 kao vrata velikog ambara; znali su da su to vrata po ukrašenom dovratku i pragu, ali nisu bili sigurni da li leže položeno kao tavanska vrata, ili su postavljena ukoso kao vanjska podrumska vrata. Kao što bi Vilkoks rekao, geometrija ovog mesta bila je skroz pogrešna. Nisu bili sigurni ni da li su površina mora i tlo horizontalni, tako da je relativna pozicija svega ostalog bila fantazmično promenjiva. Brajden je više puta pokušao da pomeri kamena vrata. Zatim je Donovan pažljivo ispipao sve ivice, pritiskajući svaku tačku posebno. Verao se beskrajno po grotesknom kamenom ramu — naravno, može se reći da se verao, samo ako ta stvar nije ležala vodoravno — dok su se ostali pitali da li je moguće da postoje vrata te veličine. Tada, veoma nežno i polako, ploča površine jednog jutra počela je da se odvaja pri vrhu; bila je uravnotežena. Donovan je kliznuo, ili se na neki drugi način spustio niz dovratak da bi se ponovo pridružio svojoj družini i sada su svi posmatrali kako se monstruozno isklesani portal pomera u nazad. U toj fantaziji prizmatične iskrivljenosti, vrata su se kretala neprirodno, po dijagonali, tako da su se svi zakoni materije i perspektive činili izvrnutim. Otvor je bio crn, a mrak praktično opipljiv. Ta je neprozirnost bila njegova jer je činila nevidljivim pokrov unutrašnjih zidova koji su trebali biti vidljivi i zapravo je pokuljala poput dima, oslobođena nakon dugih eona tamnovanja, zamračila je sunce koje se povuklo na smežuranom nebu, nošeno membranoznim krilima. Smrad koji je izlazio iz tek otvorenih dubina bio je nesnosan, a posle nekog vremena preplašenom Hokinsu se učinilo da je čuo gadan zvuk, nalik na pljuskanje. Svi su načuljili uši i osluškivali su sve dok nije došljapkalo do njihovih pogleda i opipavajući provuklo svoju želatinoznu, zelenu neizmernost kroz crne vratnice u zamagljenu spoljašnost otrovnog grada ludila. Jadnog Johansena su skoro izdale ruke dok je pisao o tome. Od šestorice mornara koji nisu uspeli da se dokopaju broda, dvojica su, misli, umrla od samog užasa tog prokletog trenutka. Ta se Stvar ne može opisati — nijedan jezik nema reči za takve ambise krika i drevnog ludila, uvrnutih kontradikcija svih zakonitosti materije,

33 energije i kosmičkog reda. Planina je hodala, ili se teturala. Bože! Kakvo je čudo što je na drugom kraju zemljine kugle arhitekta sišao s uma, a jadni Vilkoks buncao u groznici u tom telepatskom trenutku? Ta Stvar, po čijem su liku pravljeni idoli, zeleni lepljivi izrod zvezda, probudila se da bi zahtevala svoje. Zvezde su ponovo bile u pravom položaju, a ono što je prastari kult propustio da učini prema planu, grupa nedužnih mornara učinila je sasvim slučajno. Nakon neizmernog broja godina, veliki Ktulu ponovo je bio Slobodan, divljajući od oduševljenja. Trojica su zbrisana mlitavim kandžama, pre nego što je bilo ko stigao da se okrene. Neka počivaju u miru, ako postoji ikakav mir u svemiru. To su bili Donovan, Gerera i Engstrom. Parker se okliznuo kada su preostala trojica divlje nagrnula preko beskrajnog zelenog taloga ka čamcu, a Johansen se kune da ga je progutao jedan ugao, koji nikako nije trebalo da se nalazi na tom mestu; oštar ugao, koji se ponašao kao da je tup. Tako su samo Brajden i Johansen uspeli da stignu do čamca, zaveslavši očajnički ka dok se čudovište nalik planini, preturilo niz ljigavi kamen, oklevajući i batrgajući se na ivici vode. Još je bilo nešto pare u kotlu, iako su svi bili napustili brod; trebalo im je samo nekoliko trenutaka grozničave jurnjave između kormila i stroja da bi pokrenuli Polako, usred izopačenog užasa neopisivog prizora, brod je napuštao smrtonosne vode; na zidinama mrtvačke obale koja nije pripadala ovom svetu, gigantsko Stvorenje sa zvezda balavilo je i mumlalo, kao Polifem dok je proklinjao Odisejev brod koji se udaljavao. Tada, hrabriji od kiklopa iz priče, veliki Ktulu kliznuo je u vodu i započeo poteru, dižući velike talase zamasima kosmičke snage. Videvši to, Brajden izgubi razum i poče da se smeje, što je nastavio da čini neprestano, dok ga smrt nije zatekla jedne noći u kabini dok je Johansen lutao u delirijumu. Ali Johansen se još nije predao. Znajući da bi Stvor mogao stići pre nego što parna mašina dostigne pun pritisak, odlučio se na očajnički potez; podesivši mašinu na maksimalnu brzinu, potrčao je poput munje na palubu i okrenuo kormilo. Ogromni, penušavi vrtlog pojavio se u odvratnoj, slanoj vodurini i dok se pritisak pare povećavao, hrabri Norvežanin upravljao je svoju lađu direktno ka želatinoznom gonitelju, koji se izdigao iznad nečiste

34 pene kao krma demonske galije. Odvratna lignjolika glava sa pipcima koji su se grčili dosezala je praktičko do kosnika47 snažne jahte, ali Johansen je nepopustljivo nastavljao. Došlo je do praska, kao kod pucanja mehura, ogavni pljusak rascepane sunčeve ribe i miris hiljadu otvorenih grobova, a zvuk koji se čuo, nijedan hroničar ne bi zapisao. U jednom trenutku, brod je bio prekriven oštrim i zaslepljujućim zelenim oblakom, a već u sledećem ispred krme se moglo videti još samo otrovno ključanje; gde su se — Bože na nebesima — gipki delovi tog neizrecivog nebeskog izroda neshvatljivo ponovo sastavljali u omrznuti prvobitni oblik, dok se udaljavala dobivši dodatnu snagu od povećanog pritiska pare. I to je bilo to. Nakon toga Johansen je samo sedeo zamišljen nad idolom u kabini i brinuo se oko hrane za njega i poludelog čoveka koji se neprestano smejao. Nije više pokušavao da upravlja brodom nakon onog smelog juriša; taj juris mu je otrgao deo duše. Nakon toga, počela je oluja od 2. aprila, kao i skupljanje oblaka nad njegovom svešću. Obuzimala su ga osećanja avetinjskog kovitlanja kroz nepostojani ambis beskraja, vrtoglavog leta kroz uvijeni univerzum na repu komete i histeričnog izranjanja iz jame ka mesecu i ponovnog uranjanja u jamu, sva proživljena kao u prigušenoj horskoj pesmi izobličenih, razdraganih viših bogova i zelenih, nečistih đavola sa Tartarusa šišmišolikih krila. Nakon tog sna došlo je spasenje — istraga viceadmiraliteta, ulice Danedina i dug put ka kući u blizini Egeberga. Nije mogao nikom da ispriča — smatrali bi ga ludim. Napisaće sve što je znao pre nego što smrt dođe po njega, ali njegova žena nije smela da sazna ništa o tim događajima. Smrt će biti blagodet, ako ikako može da donese zaborav. To sam pročitao na dokumentu, koji sam nakon toga smestio u limenu kutiju kraj bareljefa i papira profesora Endžela. Preko toga ću staviti i ovaj moj zapis — ovaj test mog ličnog razuma, u kome je povezano sve ono što se nadam da niko više nikada neće povezati. Video sam kakve užase ovaj univerzum sadrži, ovim će mi i pogled na prolećno nebo, ili letnje cveće biti zatrovan. Ali ne očekujem da

35 će moj život potrajati. Kao što je moj ujak skončao, kao što je jadni Johansen stradao, stradaću i ja. Previse znam, a kult postoji i dalje. I Ktulu, pretpostavljam, živi i dalje, u onom kamenom ponoru koji ga je štitio još dok je sunce bilo mlado. Njegov prokleti grad sigurno je ponovo potopljen, jer je prešao preko mesta njegovog izranjanja nakon januarske oluje; ali njegovi poslanici na zemlji i dalje urlaju, skaču i kolju oko idola postavljenih na monolite na pustim mestima. On sam je sigurno povučen u crni ambis dok je ostrvo tonulo, inače bi svet do sada već vrištao u strahu i panici. Ko zna šta be biti na kraju? Sta je izronilo može potonuti, a šta je potonulo može se ponovo izdići. Groza beka i sanja u dubinama, a trulež se širi nad poljuljanim gradovima ljudskim. Dobi be taj trenutak — ali ja ne smem i ne mogu da mislim o tome! Molim se da će, ako ja ne nadživim ovaj rukopis, moji naslednici staviti oprez ispred odvažnosti i potruditi se da ga niko više ne pročita.

36 Pohodilac mraka prezan ispitivač bi oklevao da dovede u pitanje zavreženo mišljenje da je Roberta Blejka usmrtio grom, ili kakav slom nervnog sistema izazvan električnim pražnjenjem. Tačno je da je prozor kome je Blejk bio okrenut ostao netaknut, ali i ranije nam je priroda priređivala neobične predstave. Izraz njegovog lica mogao je nastati usled grčenja mišića nevezano za bilo šta što je mogao videti, a zapisi u dnevniku očigledno su plod fantastične mašte koju je pobudilo izvesno lokalno sujeverje, kao i izvesni raniji događaji koje je otkrio. Što se tiče natprirodnih događaja u napuštenoj crkvi na Saveznom brdu — pronicljiv analitičar bi ih vrlo lako podveo pod prevaru, svesnu ili nesvesnu, s kojom je Blejk sigurno imao neku tajanstvenu vezu. Na kraju krajeva, žrtva je bio pisac i slikar u potpunosti posvećen mitovima, snovima, strahu i praznoverju, ostrašćen u svojoj potrazi za prizorima i posledicama neobičnog i avetinjskog. Njegov raniji boravak u gradu — kada je posetio neobičnog starca, podjednako posvećenog okultnim temama i zabranjenom znanju — završio se usred smrti i plamena, lako da ga je sasvim sigurno neki morbidni instinkt doveo iz njegovog doma u Milvokiju ponovo u ovaj grad. Moguće je da je bio upoznat sa starim pričama, iako je u

37 dnevniku tvrdio suprotno, a njegova je smrt možda u korenu sasekla neku čudesnu podvalu zamišljenu sa ciljem da je on literarno ovekoveči. Međutim, među onima koji su pregledali i ispitali sve dokaze u vezi sa ovim slučajem preostala je nekolicina onih koji se drže manje racionalnih i uobičajenih teorija. Oni naginju ka tome da Blejkovom dnevniku priznaju verodostojnost i značajno ukazuju na određene činjenice kao što su: nesumnjiva autentičnost starog crkvenog zapisa, potvrđeno postojanje omražene, neverničke sekte pre 1877. godine, zabeleženi nestanak radoznalog novinara Edvina M. Lilibridža 1893. godine, i — iznad svega — monstruozni strah koji je preobrazio lice mladog pisca u trenutku smrti. Jedan od onih koji su verovali u ovakve teorije otišao je tako daleko da je čak bacio u zaliv kamen čudnih uglova i njegovu neobično ukrašenu kutiju koje je pronašao u kuli stare crkve — crnom tornju bez ijednog prozora, a ne u kuli u kojoj su se po Blejkovom dnevniku prvobitno nalazili. Iako više puta ukoren zbog toga, zvanično i nezvanično, ovaj čovek— uvaženi doktor sklon proučavanju nesvakidašnjih narodnih običaja — tvrdio je da je Zemlju oslobodio nečeg isuviše opasnog, nečeg što se nije smelo zanemariti. Na čitaocu je da sam odluči kojoj će se od ove dve škole mišljenja privoleti. Štampa je pružila dovoljno detalja koji bi potkrepili verovanja sumnjičavaca, a ostalima ostaje da pokušaju da vide događaje iz ugla iz kog ih je Robert Blejk video — ili je mislio da ih vidi — ili se pretvarao da ih vidi. Proučavajući njegov dnevnik pažljivije, sa distance i bez pritiska, pokušajmo da napravimo sažeti pregled mračnog lanca događaja sa isturene tačke gledišta njegovog glavnog učesnika. Mladi Blejk se vratio u Providens u zimu 1934.-35. i iznajmio gornji sprat dostojanstvene kuće u travnatom dvorištu uz Univerzitetsku ulicu — na vrhu velikog istočnog brega u blizini studentskog grada Braunovog univerziteta, a iza Džon Hejeve biblioteke sa mermernom fasadom. Bilo je to udobno i privlačno mesto u maloj, baštenskoj oazi nalik starim seoskim dvorištima, sa velikim, pitomim mačkama koje su se sunčale na udobnom krovu šupe. Četvrtasta džordžijanska kuća imala je krovne prozore, klasična vrata ukrašena lepezastim rezbarijama, prozore sa malim

38 oknima i sve ostale karakteristike ranog devetnaestog veka. Unutar kuće mogla su se videti šestodelna vrata, široke podne daske, vijugave kolonijalne stepenice, beli okviri kamina u stilu Adama48, kao i nekoliko soba u zadnjem delu koje su bile niže za tri stepenika od ostatka kuće. Blejkov kabinet, velika prostorija u jugozapadnom delu kuće, s jedne strane pružao je pogled ka bašti sa prednje strane, dok su njegovi zapadni prozori — ispred jednog od njih stajao je Blejkov radni sto — gledali direktno niz breg i pružali izvanredan pogled na raštrkane krovove nižeg dela grada, kao i na mistični zalazak sunca koji bi goreo u pozadini. Na horizontu su se mogle videti ljubičaste padine područja van grada. Nasuprot njima, udaljena otprilike tri kilometra, izdizala se sablasna grba u vidu Saveznog brda, prekrivena nagomilanim krovovima i tornjevima čiji su udaljeni obrisi mistično treperili dok su poprimali tajanstvene oblike uhvaćeni u mrežu kovitlajućeg gradskog dima. Blejk je imao čudan osećaj da gleda nekakav nepoznati, nematerijalni svet koji bi mogao nestati poput sna, ako samo ikada pokuša da ga pronađe, ili da ude u njega. Pošto je poručio da mu se od kuće pošalje većina njegovih knjiga, Blejk je kupio nešto starog nameštaja koji je bio pogodan za njegove odaje i počeo u miru da piše i slika živeći samačkim životom, radeći sam i proste, kućne poslove. Atelje je postavio u severnoj sobi u potkrovlju gde su krovni prozori pružali obilje svetla. Tokom te prve zime napisao je pet svojih najpoznatijih priča — i — a naslikao je i sedam lika; studije bezimenih, neljudskih nemani i tuđinskih, nezemaljskih pejzaža. U vreme zalaska sunca, običavao je da sedne za svoj radni sto i da sanjivo zuri ka prostranom zapadu — mračnim kulama Memorijalnog brda koje se nalazilo tik pod prozorom, zvoniku na džordžijanskoj zgradi suda, šiljatim kulama u centru grada i onom svetlucavom nasipu u daljini, krunisanom tornjevima, čije su nepoznate ulice i zabati u vidu lavirinta neprestano izazivali

39 njegovu maštu. Od nekolicine poznanika koje je imao u gradu saznao je da je ta udaljena padina veliko italijansko naselje, mada je većina kuća zapravo preostala iz vremena jenkija49 i Iraca. Povremeno je upirao dogled ka tom avetinjskom, nedostižnom svetu iza vijugavog dima. Zaustavio bi pogled na određenom krovu, dimnjaku ili tornju i zamišljao bizarne i neverovatne događaje koji su se mogli odvijati u njegovoj senci. Čak i uz pomoć optike Savezno brdo delovalo je nekako tuđinsko, nestvarno, povezano sa nemogućim, neopipljivim čudima iz Blejkovih priča i sa njegovih slika. On bi još dugo zadržao to osećanje nakon što bi brdo izbledelo u ljubičastom sumraku prošaranom svetiljkama i zvezdama, a reflektori sa zgrade sudnice i crveni svetionik industrijske četvrti zasvetleli i tako stvorili noćnu grotesku. Od svih udaljenih objekata na Saveznom brdu jedna ogromna, mračna crkva najviše je opčinjavala Blejka. Različit utisak bi ostavljala u različito doba dana, a dok bi sunce zalazilo, visoka kula i njen šiljati crni vrh ocrtavali su se naspram gorućeg neba. Izgledalo je da stoji na uzvišenju, jer su se prljavo lice fasade i severna strana, koju je gledao iskosa, sa kosim krovom i vrhovima velikih šiljatih prozora smelo izdizali iznad zbrke okolnih slemenjača50 i vrhova dimnjaka. Bila je osobito strogog i surovog izgleda, zidana od kamena, isprljana dimom, oštećena mnogim olujama tokom perioda dužeg od jednog veka. Pripadala je, barem kako je izgledalo kroz dogled, ranom, ekperimentalnom obliku gotskog preporoda koji je prethodio veličanstvenom Apdžonovom periodu51, a neke ideje i razmere pozajmila je i iz džordžijanskog doba. Verovatno je podignuta između 1810. i 1815. Meseci su prolazili, a Blejk je posmatrao udaljenu, preteću građevinu sa neobično uvećanim interesovanjem. S obzirom da u širokim prozorima nikada nije video svetlost znao je da je napuštena. Što je duže gledao njegova mašta se više hranila prizorom, da bi na kraju počeo da zamišlja čudnovate stvari. Verovao je da maglovita, jedinstvena aura usamljenosti lebdi nad

40 tim mestom, da čak i golubovi i laste izbegavaju njegovu dimom ophrvanu strehu. Oko ostalih kula i zvonika mogao je videti velika jata ptica, ali na ovu nikada nisu sletale. Barem je tako on mislio, a to je zapisao i u svoj dnevnik. Nekolicinu svojih prijatelja je upitao za informacije o tom mestu, ali niko od njih nikada nije ni kročio na Savezno brdo, niti je posedovao ikakvo znanje o sadašnjoj, ili nekadašnjoj upotrebi crkve. Dolaskom proleća duboki nemir je ophrvao Blejka. Započeo je rad na svom dugo planiranom romanu — koji se zasnivao na pretpostavci da je kult veštica u Mejnu52 preživeo — ali nikako nije uspevao da napreduje. Sve više vremena provodio je sedeći kraj prozora okrenutog zapadu i zurio u udaljeni breg i crnu, mrgodnu kulu koju su ptice izbegavale. Kada su nežni listovi počeli da izbijaju iz grana u vrtu, svet je počela da ispunjava nova lepota, ali Blejkov nemir samo se povećao. Tada je po prvi put pomislio da prođe kroz grad i zaista se uspne uz zadivljujuću kosinu u sneni svet ispleten dimom. Na kraju aprila, pred samu noć Valpurgisa53 osenčenu eonima, Blejk se prvi put uputio u nepoznato. Gegao se kroz beskrajne ulice u centru grada i turobne, trule trgove dok konačno-konačno nije stigao u podnožje avenije pohabanih pragova, ulegnutih tremova i kupola mutnih okana, za koju je bio siguran da će ga odvesti u znani, nedostižni svet iza izmaglice. Nije razumeo natpise na sumornim plavobelim uličnim tablama, ali je primetio tuđinska, mračna lica ljudi koje je sretao i jezik koji nije razumeo na firmama okačenim iznad ulaza u neobične radnje, na smeđim kućama, decenijama mučenim vetrom i kišom. Nikako nije uspevao da nade neku poznatu građevinu, tako da je ponovo pomislio da je Savezno brdo kakvog ga je on video iz daljine, zapravo svet iz snova u koji nije mogla da kroči noga živog čoveka.

41 S vremena na vreme ugledao bi deo izmučene fasade crkve, ili trošni vrh kule, ali nikako nije uspevao da vidi kompletnu crnu građevinu. Kada je upitao jednog vlasnika radnje za veliku, kamenu crkvu čovek se nasmešio i odmahnuo glavom, iako je dobro govorio engleski. Kako se Blejk penjao kraj je izgledao sve čudnije i čudnije, sa zbunjujućom zbrkom braonkastih sokaka koji su izranjali jedan iz drugog i svi redom vodili ka jugu. Prešao je preko dve ili tri široke avenije, a jednom mu se učinilo de je ugledao poznatu kulu. Pitao je još jednog prodavca za ogromnu crkvu zidanu kamenom i ovog puta se mogao zakleti da se njegov sagovornik pretvara da ne zna odgovor. Čovek tamnog lica pokušao je da sakrije strah, a Blejk je primetio neobičan gest koji je njegov sagovornik načinio desnom rukom. A onda je naprasno, sa svoje leve strane, ugledao crni vrh kule naspram oblačnog neba, nad nizom smeđih krovova poređanih uz zamršene uličice koje su vodile ka jugu. Blejk ga je prepoznao istog trenutka i pojurio ka njemu prljavim, neasfaltiranim stazama koje su se uspinjali od avenije. Dva puta je zalutao, ali nije se usuđivao da se obrati domaćinima ili domaćicama koje su sedele na pragovima ili deci koja su vikala i igrala se u blatu senovitih sokaka. Konačno je razgovetno video kulu, ka jugozapadu, velika kamena masa mračno se uzdizala na kraju ulice. Stajao je na otvorenom trgu šibanom vetrom, na staroj kaldrmi, na čijem se suprotnom kraju nalazio zid. Tu se završila njegova potraga, jer se iza dugačke, gvozdene ograde i korovom obrasle visoravni koju je zid podupirao — odvojeni, mali svet bio je izdignut čitava dva metra iznad okolnih ulica — nalazila mrgodna, titanska grdosija koju je Blejk vrlo lako prepoznao, uprkos, za njega novoj perspektivi. Napuštena crkva bila je ozbiljno oronula. Neki od visokih kamenih podupirača su bili srušeni, a nekoliko nežnih ukrasa ležalo je poluskriveno u zapuštenoj travi i korovu. Čađava stakla na gotskim prozorima uglavnom su bila čitava, mada su nedostajali mnogi kameni stubovi u sredini prozora. Blejk se pitao kako su nejasno oslikana okna preživela u ovom kraju u kome ima puno dece koja, kao i svugde u svet, vole da se igraju kamenjem. Masivna vrata bila su netaknuta i čvrsto zatvorena. Na vrhu zida nasipa, opasujući čitavo dvorište, stajala je zarđala gvozdena ograda sa

42 katancem zaključanom kapijom na vrhu stepeništa koje je počinjalo na trgu. Staza koja je vodila od kapije do zgrade bila je prekrivena rastinjem. Usamljenost i trulež visili su poput koprene nad čitavim mestom, a u nadstrešnici bez ptica i crnim zidovima bez ijedne puzavice, Blejk je osećao dodir nečeg neodređeno zlokobnog van njegove moći poimanja. Malo ljudi se nalazilo na trgu u tom trenutku, ali Blejk je ugledao policajca na severnom kraju i prišao mu, uputivši mu nekoliko pitanja u vezi sa crkvom. Bio je to zdrav, krupan Irac, tako da je izgledalo veoma čudno kada je on samo napravio znak krsta svojim prstima i promrmljao da se o toj zgradi ne priča. Pošto je Blejk navaljivao policajac je zbrzao priču o tome kako je italijanski sveštenik sve upozorio da je veliko zlo nekada boravilo unutar te crkve i da je tu ostavilo svoj žig. On sam je čuo mračne priče izgovorene šapatom, od svog oca koji se sećao određenih glasina iz vremena kada je bio dečak. U nekom trenutku u prošlosti tu je boravila izopštenička sekta koja je prizivala užasne stvari iz nepoznatih zaliva noći. Bio je potreban vrstan sveštenik da otera to što se pojavilo, mada je bilo i onih koji su tvrdili da je samo svetlo bilo dovoljno. Da je otac O’Mejli živ imao bi štošta da ispriča. Sada je crkvu samo trebalo ostaviti na miru. Sada nikome nije činila zlo, a njeni vlasnici su do sada već mrtvi, ili barem daleko odatle. Razbežali su se poput pacova nakon pretnji iz 1877, kada su ljudi počeli da se brinu jer je nekoliko ljudi iz komšiluka nestalo. Jednog dana grad će preuzeti imovinu u nedostatku pravnih naslednika, ali za sada bi bilo bolje da je niko ne dira. Bolje bi bilo ostaviti je da se sruši s godinama, nego uznemiriti čuda koja počivaju u večnom crnom ambisu. Nakon što je policajac otišao Blejk je nastavio da zuri u sumornu šiljatu grdosiju. Uzbudilo ga je što saznao da je građevina delovala zastrašujuće i drugima, a ne samo njemu i pitao se koji trim istine leži u starim pričama koje mu je čovek u plavoj uniformi ispričao. Verovatno su u pitanju puke legende izazvane zlokobnim izgledom građevine, ali sve jedno su izgledale kao čudesno oživljenje neke od njegovih priča. Popodnevno sunce promolilo se kroz razuđene oblake, ali je izgleda bilo nemoćno da osvetli prljave, čađave zidove starog hrama

43 koji se uzdizao sa uzvišenog postolja. Delovalo je čudno da prolećno zelenilo nije dospelo do smeđeg, uvelog rastinja u visokom dvorištu, opasanom gvozdenom ogradom. Blejk je počeo da se šunja uz ivicu uzvišenja, istražujući zemljanu liticu i zarđalu ogradu, kako bi pronašao eventualni ulaz. Postojalo je nešto u mračnom hramu što ga je privlačilo, čemu nije mogao da se odupre. Ograda nije dopuštala prolaz nigde u blizini stepenica, ali na severnoj strani je nedostajao deo rešetke ograde. Mogao je da se popne uz stepenice i da prođe, ukrug, uzanim prolazom izvan ograde do mesta na kome se nalazio otvor. Ako su se ljudi već toliko plašili ovog mesta, niko ga neće uznemiravati. Popeo se na nasip i praktično prošao kroz ogradu pre nego što su ga ljudi primetili. Tada se okrenuo i pogledao na dole, ka trgu. Nekolicina ljudi koja se nalazila na trgu ubrzano se udaljavala, praveći rukama isti gest koji je napravio trgovac koga je ranije sreo. Video je kako se nekoliko prozora zatvara uz tresak i kako debela žena istrčava na ulicu kako bi uvela decu u klimavu, neokrečenu kuću. Otvor u ogradi je bio dovoljno veliki da nije imao problema da se provuče, tako da je uskoro gacao kroz trulo, prepleteno rastinje napuštenog dvorišta. Tu i tamo bi naleteo na patrljak nadgrobnog spomenika, što mu je govorilo da je zaravan nekada služila kao groblje; Ipak, bilo je očigledno da je to vreme davno prošlo. Sama veličina crkve delovala je onespokojavajuće, ali Blejk se izborio sa tim osećanjem i prišao da okuša sreću sa troja ogromnih vrata. Sva su bila zaključana, tako da je krenuo u krug oko kiklopske građevine u potrazi za nekim manjim, pristupačnim ulazom. Čak ni tada nije bio siguran da želi da uđe u ovo boravište senki, ali ga je privlačila sama čudnovatost mesta. Zjapeći, nezaštićeni podrumski prozor sa stražnje strane pružao je ulaz u zgradu. Provirivši unutra, Blejk je ugledao podzemni ambis paukovih mreža i prašine, slabo osvetljen oslabelim zracima popodnevnog sunca. Video je krš, staru burad, propale kutije i raznoliki izlomljen nameštaj, a sve to je bilo prekriveno debelim slojem prašine, koja je činila da se u sobi ne vidi niti jedna oštra ivica. Zarđali ostaci peći na vruć vazduh, bili su dokaz da zgrada nije bila u upotrebi još od sredine Viktorijanskog doba.

44 Ponašajući se gotovo nesvesno, Blejk se provukao kroz prozor i spustio se na betonski pod prekriven tepihom od prašine i posut krhotinama. Zasvođeni podrum se sastojao iz samo jedne, velike, nepodeljene prostorije; U suprotnom uglu, sa njegove desne strane, među gustim senkama, ugledao je crno, kružno stepenište koje je vodilo na gore. Ponovo je osetio čudnovat nespokoj zbog same činjenice da se nalazi unutar ogromne, avetinjske građevine, ali je osećanja stavio pod kontrolu i krenuo u potragu za celim buretom, koje je zatim dokotrljao pod prozor kroz koji je maločas ušao, kako bi mu bilo od pomoći kada bude izlazio. Kada je došao do daha prošao je kroz dugačku prostoriju ovenčanu paukovim mrežama do lučnih stepenica. Gušeći se u sveprisutnoj prašini, prekriven avetnom paučinom, krenuo je uz izlizane kamene stepenike koji su ga vodili u tamu. Nije imao svetla pri sebi, ali je nastavio, pipajući, kroz mrak. Nakon naglog zaokreta osetio je zatvorena vrata pred sobom. Nespretnim ispipavanjem uspeo je da pronađe staru rezu. Vrata su se otvarala ka njemu, a iza njih je ugledao slabo osvetljen hodnik oivičen crvotočnim pločama. Kada se napokon obreo u prizemlju, Blejk je počeo ubrzano da ispituje okolinu. Sva vrata između prostorija bila su otključana, tako da je mogao neometano da se kreće. Ogromna središnja prostorija izgledala je kao iskonsko mesto, sa nanosima, planinama prašine na redovima klupa, oltaru, propovedaonici i rezonatoru54 i avetinjskim konopcima paukovih mreža, razapetim između zašiljenih lukova galerije i obavijenim oko načičkanih Gotskih stubova. Nad ovom utihlom pustoši poigravalo se grozom vođeno svetlo, jer je opadajuće, popodnevno sunce sijalo svoje zrake kroz čudnovata, poluzatamljena okna velikih apsida55. Slike na prozorima su bile toliko tamne od čađi da je Blejk jedva uspeo da dešifruje šta je na njima prikazano, ali i ono malo što je video nije mu se sviđalo. Crtež je mahom bio konvencionalan, ali njegovo poznavanje mračnih simbola pomoglo mu je da protumači značenje nekih od starih prikaza. Nekolicina prikazanih svetaca imala je izraze lica osobito podložne kritici, dok je na jednom

45 prozoru bio prikazan samo mračan prostor tui-tamo presečen nasumično razbacanim spiralama čudnovate svetlosti. Kada je odvojio pogled od prozora, Blejk je primetio da krst iznad oltara, prekriven paučinom, nije običan krst, već da jako podseća na praiskonski ili iz senovitog Egipta. U maloj svlačionici u dnu crkve, Blejk je pronašao istruleli sto i policu koja je prekrivala zid sve do plafona, a na njoj su se nalazile plesnive, oronule knjige. Tada ga je po prvi put prošla jeza a da je za to imao i opipljiv razlog: naslovi knjiga su mu rekli mnogo. Bile su to turobne, zabranjene knjige, za koje većina razumnih ljudi nikada nije ni čula, ili su eventualno nekada neki od tih naslova čuli, tek krišom izgovoren, prošaputan. Strašni zbornici dvosmislenih tajni i prastarih formula koje su se migoljile kroz vremenske tokove još od doba mladosti čovekove i čudesnih, maglovitih dana pre nastanka čoveka. Neka od dela je pročitao ranije — gnusni latinski prevod, zlokobni nečasni d’Erlette-a, fon Junctov i đavolski starog Ludviga Prina. Ali bilo je i onih za koja je znao samo po čuvenju, ili čak ni tako — kao i jedna knjiga u jako lošem stanju, ispunjena potpuno nepoznatim znacima, ali sa ponekim simbolom ili dijagramom koji je u iskusnom poznavacu okultnog izazivao jezu. Očigledno je bilo istine u plašljivim glasinama koje su kružile gradom. Ovo mesto je nekada bilo sedište zla, starijeg od ljudskog roda i rasprostranjenijeg od poznatog dela univerzuma. U razvaljenom stolu nalazila se mala beležnica u kožnom povezu, ispunjena nekim čudnim grafičkim pismom. Rukopis se sastojao od uobičajenih, tradicionalnih simbola koji se danas koriste u astronomiji, a nekada su služili alhemiji, astrologiji i drugim sumnjivim umetnostima — prikazi sunca, meseca, planeta, položaji i zodijački znaci — gomilali su se preko strana, sa sve razmaknicama i pasusima koji ukazuju da svaki od tih znakova verovatno predstavlja po jedno slovo. Nadajući se da će biti u stanju da odgonetne tajno pismo, položio je svesku u džep svog kaputa. Bio je bezgranično fasciniran

46 nekim od naslova sa police, padao je u iskušenje da ih pozajmi nekom prilikom. Pitao se kako je moguće da su toliko dugo ležali tu netaknuti. Da li je moguće da niko pre njega nije uspeo da se izvuče iz žestokog zagrljaja straha koji je čuvao ovo napušteno mesto gotovo 60 godina? Pošto je temeljno ispitao prizemlje, zaplivao je kroz prašinu koja je ispunjavala avetnu lađu, ka predvorju u kom je video vrata i stepenište, koje je verovatno vodilo ka mračnoj kuli i tornju — koje je već odlično poznavao iz daljine. Uspon ga je gušio, debeo sloj prašine i gusta paučina činili su stepenište još stisnutijim. Stepenice su oblikovale spiralu sa visokim, uskim, drvenim gazom, a Blejk bi povremeno naišao na umazan prozor sa vrtoglavim pogledom na grad. Iako nije video kanap, očekivao je da nađe zvono u kuli čije je natkriljene, lučne prozore običavao da proučava pomoću dogleda. Međutim, na kraju stepeništa očekivalo ga je razočaranje, jer prostorija na vrhu kule nije sadržala zvonik i očigledno je služila nečemu sasvim drugom. Soba, površine nekih pet kvadratnih metara, bila je blago osvetljena kroz četiri lučna prozora, po jednim sa svake strane, uglavljenim ispod natrulih nadstrešnica. Bili su i dodatno pokriveni neprozirnm zastorima, koji su, međutim do sada potpuno istruleli. Po sred prašinom natovarenog poda nalazilo se kameno postolje čudnih uglova, visoko oko metar i trideset centimetara, prosečnog prečnika polovine te visine, sa svih strana prekriveno bizarnim, grubo urezanim i potpuno neprepoznatljivim hijeroglifima. Na postolju je ležala neobično asimetrična metalna kutija. Poklopac sa šarkama bio je zabačen u nazad, dok se unutra, pod višedecenijskim naslagama prašine, nalazio predmet dug desetak centimetara, oblika jajeta ili nepravilne sfere. Oko postolja, poređane nemarno u krug, nalazilo se sedam gotskih stolica visokih naslona, koje su još uvek bile u dobrom stanju, dok se iza njih, prostrto po zidovima obločenim tamnom, drvenom oplatom, nalazilo sedam ogromnih, krnjih likova od gipsa obojenog u crno, koji su ponajviše podsećali na grobne, isklesane megalita sa misterioznog Uskršnjeg Ostrva. U jednom uglu paučinom obrasle prostorije nalazile su se merdevine ugrađene u zid, koje su vodile do zatvorenih krovnih vrata ka tornju bez prozora.

47 Kada se privikao na slabašnu svetlost, Blejk je primetio uvrnute bareljefe na neobičnoj, otvorenoj kutiji od žućkastog metala. Približivši se kako bi uklonio prašinu rukama i pomoću maramice, ugledao je monstruozne i krajnje nezemaljske oblike. Predstavljali su bića koja, mada naizgled živa, nisu podsećala ni najedan poznat oblik života sa ove planete. Ispostavilo se da je, naizgled deset centimetara duga sfera, zapravo cm, crveno izbrazdan poliedar sa mnogo nepravilnih ravnih površina; Bio je to ili zaista zadivljujuć kristal, ili neka vrsta veštačke tvorevine od rezbarenog i dobro ispoliranog minerala. Predmet nije dodirivao dno kutije, već je svojim središnjim delom stajao na obruču od sedam čudnovato oblikovanih potpora koje su se protezale vodoravno do gornje ivice unutrašnjih zidova kutije. Sada kada je kamen bio potpuno izložen pred Blejkom, očaravao ga je na jedan zabrinjavajuć način. Jedva je uspevao da skine pogled sa blistavih površina, koje su u njemu budile želju da prodre u poluformirane svetove koji su se nalazili unutra. U njegov um su uplovile predstave vanzemaljskih sfera sa velikim, kamenim kulama i nekih drugih sa gigantskim planinama i bez znaka života, kao i predstave još udaljenijih prostora u kojima je samo komešanje u zamućenom mraku govorilo o prisustvu svesti i volje. Kada je napokon skrenuo pogled, ugledao je u suprotnom uglu, u blizini merdevina koje su vodile ka tornju, neobičnu humku prašine. Nije bio siguran šta mu je tačno privuklo pažnju, ali njen oblik je nosio određenu poruku za njegovu podsvest. Dok se kretao ka njoj, uklanjajući paučinu koja mu se nalazila na putu, počeo je da uvida da se tu krije nešto rđavo. Rukom i maramicom je skinuo veo sa strašne istine, a nalet zbunjujuće mešavine osećanja naterao ga je na duboko disanje. Bio je to ljudski skelet, a izgledao je kao da je tu proveo puno vremena. Od odela su ostali samo dronjci, ali dugmići i poneki preostali komad materijala, nagoveštavali su da je odelo bilo sive boje. Bilo je i drugog dokaznog materijala: cipele, metalne kopče, velika dugmad za manžetne, zastarela igla za kravatu, novinarska značka sa logom starog kao i oronuli, kožni notes. Pažljivo je ispitao sadržaj notesa, pronašavši više nevažećih novčanica, celuloidni reklamni kalendar za 1893., nekoliko posetnica sa imenom kao i list papira prekriven rukopisom.