98 koju je Gilman poklonio univerzitetskom muzeju, samo što je bila veća, iskovana u čudnovatom, plavičastom kamenu, a ne u metalu i stajala je na postolju neobičnih uglova, ispunjenom nerazumljivim hijeroglifima. Arheolozi i antropolozi se i dalje muče da dešifruju bizarne šare na slomljenom peharu od laganog metala, sa čije su se unutrašnje strane nalazile zloslutne, smede mrlje. Stranci i lakoverne babe jednako su brbljali o savremenom raspeću od nikla, otkinutog lanca, pronađenom u ostalom kršu, a koje je Džo Mazurevič, drhteći pritom, prepoznao kao ono koje je pre mnogo godina poklonio jadnom Gilmanu. Neki pretpostavljaju da su raspeće na tavan odvukli pacovi, a drugi su mišljenja da se ono sve vreme nalazilo u nekom uglu Gilmanove nekadašnje sobe. Neki opet imaju teorije, uključujući tu i Džoa Mazureviča, toliko neverovatne da im niko trezven nije pridavao značaja. Kada je srušen nagnuti zid nekadašnje Gilmanove sobe, u nekada zapečaćenom trougaonom prostoru između tog zida i severnog zida kuće pronađeno je znatno manje krhotina nego u samoj sobi, čak i u poređenju sa njegovom veličinom, ali je pronađen avetinjski sloj nečeg starijeg od čega su se radnici sledili u užasu. Ukratko, pod je predstavljao pravu kosturnicu, punu dečjih kostiju — nekih skorašnjih, a nekih toliko starih da su bile praktično pretvorene u prah. Povrh dubokog sloja kostiju počivao je veliki nož, očigledno antikvitet, groteskan i egzotično ukrašen, a na njemu se nalazilo nešto krhotina. U sred krhotina, uglavljen između srušene letve i gomile zacementiranih cigli koje su nekada bile deo dimnjaka, nalazio se objekat čija je sudbina bila da izazove čuđenje, prikriveni strah i otvorene, sujeverne priče širom Arkaina više od bilo čega drugog pronađenog u posednutoj, ukletoj građevini. Bio je to delimično izlomljeni kostur ogromnog pacova, čiji je neprirodan oblik i dalje tema rasprave, i uzrok neuobičajene uzdržanosti među članovima katedre za Komparativnu anatomiju miskatonskog univerziteta. Nije mnogo informacija o ovom kosturu procurelo u javnost, ali dovoljno je bilo što su radnici koji su ga pronašli šaputali o smeđoj dlaci koja je vezivana za njega.
99 Pričalo se da su kosti malenih šapa bile takve da su pretpostavljale sposobnosti nalik na one koje poseduju sićušne vrste majmune, a mala lobanja sa žutim očnjacima divljačkog izgleda bila je krajnje izvitoperena. Posmatrana iz određenog ugla izgledala je kao minijaturna, čudovišno degradirana parodija ljudske lobanje. Radnici su se prekrstili prestrašeni otkrićem bogohulnog skeleta, ali kasnije su otišli u crkvu Svetog Stanislasa i zapalili sveće u znak zahvalnosti što više nikada neće čuti piskavi, avetinjski kikot.
100 Stvorenje na pragu I ačno je da sam ispalio šest metaka u glavu svog najboljeg prijatelja, ali nadam se da ću ovim iskazom uspeti da pokažem da ga nisam ja ubio. U početku ćete me smatrati ludakom — luđim od čoveka koga sam upucao u njegovoj ćeliji u arkamskom sanatorijumu. Neki od vas će naknadno uporediti sve izjave, povezati ih sa znanim činjenicama i napokon se zapitati: kako bih mogao da ne poverujem nakon susreta sa tim užasom — tim stvorenjem na mom pragu. Do tada sam i ja bio ubeđen da su sve one neverovatne priče samo plod ludila. Čak i sada se povremeno zapitam da li je moguće da sam nasamaren — ili sam, na kraju krajeva ipak lud. Ne znam — ali i drugi imaju štošta čudnovato da kažu o Edvardu i Asenat Derbi, a čak i ravnodušna policija ne zna šta da misli po pitanju poslednje posete koju sam primio. Ne baš mnogo uporno, pokušavali su da smuljaju neku teoriju o sablasnoj šali ili upozorenju koje mi je poslala otpuštena posluga, ali uveren san da i oni znaju da je u pitanju nešto daleko strašnije i neverovatnije. Dakle, tvrdim da nisam ubio Edvarda Derbija. Zapravo sam ga osvetio i time uklonio jedno zlo, koje bi u suprotnom moglo osloboditi neizrecive užase na ljudski rod. Mračne oblasti senki nalaze se blizu puteva kojima se mi svakodnevno krećemo, poneka zla duša uspe da se probije do našeg sveta. Kada do toga dođe, čovek koji to sazna mora da odreaguje i pre nego što razmisli o posledicama.
101 Edvarda Pikmana Derbija poznavao sam čitav njegovog života. Bio je osam godina mladi od mene, ali toliko napredan da smo imali mnogo toga zajedničkog već kada je on imao osam, a ja šesnaest godina. Učio je sa neverovatnom lakoćom i već u sedmoj godini je počeo da piše sumorne, fantastične, gotovo morbidne pesme od kojih su njegovi učitelji ostajali zapanjeni. Moguće je da je prerano sazreo i zato što je imao privatne učitelje i zato što je rastao mažen i odvojen od svojih vršnjaka. Bio je bolešljivi jedinac, što je njegove brižne, zabrinute roditelje nateralo da ga drže blizu sebi. Nije smeo da izlazi bez dadilje, a jako retko je imao priliku da se slobodno igra sa drugom decom. Sve to je kod dečaka koji je posedovao izuzetnu maštu morale stvoriti unutrašnji, čudnovat svet. Njegovo mladalačko obrazovanje je u svakom smislu prošlo neobično, čak bizarno. Pisao je sa lakoćom, a ja sam bio očaran, uprkos razlici u godinama. U to neko vreme počeo sam da se zanimam za grotesknu umetnost, a u tom dečaku sam imao srodnu dušu. Iza naše zajedničke ljubavi za senkama i čudesima nesumnjivo se nalazila činjenica da smo živeli u drevnom, trošnom, pomalo zastrašujućem gradu Arkamu, posednutom legendama i veštičjim prokletstvima, čiji su se ulegnuti, dvostruki krovovi i istrošene džordžijanske ograde vekovima nadnosile nad mračnim, mrmorećim Miskatonikom. Kako je vreme prolazilo ja sam se okrenuo arhitekturi i odustao od ilustrovanja Edvardove knjige demonskih pesama, ali to nije uticalo na naše prijateljstvo. Čudnovati talenat mladog Derbija razvijao se neverovatno, tako da je sa osamnaest godina izdao zbirku košmarnih pesama pod nazivom koja je izazvala pravu senzaciju. Redovno se dopisivao sa čuvenim bodlerijanskim78 pesnikom Džastinom Džefrijem, autorom zbirke čovekom koji je umro 1926. u ludnici, uz krike, nakon što je posetio jedno zlokobno selo u Mađarskoj. Derbi se, međutim jako loše snalazio u privatnim i praktičnim poslovima zahvaljujući tome što je odrastao razmažen. Zdravlje mu se popravilo, ali navike koje se tiču detinjaste zavisnosti su ostale, poduprte od strane previše brižnih roditelja, tako da i dalje nije nigde putovao sam, nije sam donosio odluke, niti je preuzimao
102 odgovornosti. Lako je bilo zaključiti da on neće biti u stanju da se bori sa bilo kakvim poslovnim ili profesionalnim izazovima, ali bogatstvo njegove porodice je bilo toliko da ovo nije predstavljalo nikakvu tragediju. I kada je odrastao zadržao je određene karakteristike dečaka. Uz plavu kosu i plave oči, zadržao je i dečački ten, a činjenica da je pokušao da pusti brkove bila je primetna tek uz pažljivo posmatranje. Glas mu je bio tih i blag, a telo dečački bucmasto usled nedostatka fizičkih aktivnosti. Bio je visok i lepog lica, mogao je biti naočit da ga stidljivost nije držala po strani, uz knjige. Svakog leta roditelji su ga vodili u inostranstvo, tako da je brzo savladao evropski način razmišljanja i izražavanja. Njegov talenat nalik Poovom79 naginjao je sve više ka dekadenciji, a polako su počele da se bude i druga umetnička osećanja i čežnje. U to vreme smo umeli da vodimo jako dobre diskusije. Ja sam završio Harvard, stažirao sam u bostonskoj arhitektonskoj službi, oženio sam se i napokon se vratio u Arkam kako bih se bavio izučenom profesijom. Pošto se otac odselio na Floridu iz zdravstvenih razloga, smestio sam se u našu porodičnu kuću u ulici Saltonstol. Edvard nam je dolazio u posetu skoro svake večeri, tako da smo napokon počeli da gledamo na njega kao na člana domaćinstva. Imao je specifičan način na koji je zvonio ili kucao na vrata. To je vremenom postala njegova šifra, a ja sam svake večeri očekivao da čujem tri živahna udarca alke na vratima i nakon kratke pauze još dva. Ređe bih ja njega posetio, sa zavišću primećujući kako njegova zbirka mračnih naslova neprestano raste. Derbi je studirao na miskatonskom univerzitetu jer mu roditelji nisu dozvolili da ode daleko od kuće. Upisao se sa šesnaest godina, a završio je za tri godine. Studirao je englesku i francusku književnost, a ne računajući matematiku i prirodne nauke, iz svih predmeta je imao visoke ocene. Nije se mnogo mešao sa drugim studentima, mada je umeo da zavidi i čiji je površni, pomodni jezik i besmisleno ironično držanje pokušavao da imitira, a prihvatio bi i njihov model ponašanja, samo da je imao hrabrosti.
103 Umesto toga postao je fanatični posvećenik proučavanja zabranjene magije, po čemu je miskatonska biblioteka oduvek poznata. Kao neko ko je uvek voleo da boravi u svetu fantazije i neobičnosti, sada je počeo da kopa po runama i zagonetkama iz čudesne prošlosti, zamišljenim kao putokaz za buduća pokolenja, ili samo kao nešto što će ih zbuniti. Čitao je stvari kao što su: fon Juncta i zabranjeni ludog Arapina Abdula Alhazreda, ali roditeljima to nije pominjao. Edvard je imao dvadeset godina kada se moj sin jedinac rodio i mislim da mu je bilo drago što je ime dobio po njemu, Edvard Derbi Apton. U svojoj dvadeset petoj godini Edvard Derbi je bio izvanredno obrazovan čovek i prilično poznat pesnik, ali je zahvaljujući manjku kontakta sa ljudima i bilo kakvih obaveza usporio svoj literarni razvoj, dozvolivši da mu dela budu neoriginalna i previše klasična. Ja sam mu bio verovatno najbliži prijatelj — on je za mene predstavljao nepresušni rudnik teorija o važnim temama, a on se na mene oslanjao za savete koje nije želeo da traži od roditelja. Nije se oženio — više zahvaljujući stidljivosti, inerciji i roditeljskom zaštitništvu, nego nekoj želji — a u društvu se malo kretao. Tokom rata je ostao kući, na to su ga naterali zdravlje i urođena plašljivost. Ja sam služio u Placburgu i nisam otišao preko mora. Godine su prolazile. Edvardova majka je umrla kad je on imao 34. Mesecima nakon toga je bio onesposobljen nekakvom čudnom mentalnom bolešću. Međutim, otac ga je odveo u Evropu i uspeo je da se izvuče bez ikakvih posledica. Po povratku sa puta delovao je neobično veseo, kao da se delimično oslobodio nekih nevidljivih okova. Počeo je da se mota po studentskim krugovima uprkos svojim godinama, učestvujući u nekim razuzdanim dešavanjima — jednom prilikom bio je primoran da plati debelu ucenu (pozajmivši novac od mene) kako njegov otac ne bi saznao za njegovo prisustvo na jednom od tih događaja. Neke od glasina koje su se ticale tog studentskog društva bile su vrlo čudnovate. Govorilo se o crnoj magiji i nekim potpuno neverovatnim stvarima. II
104 Kada je upoznao Asenat Vejt, Edvard je imao trideset osam godina. Mislim da je ona imala oko dvadeset tri. Pratila je poseban tečaj posvećen srednjovekovnoj metafizici, na univerzitetu Miskatonik. Ćerka jednog mog prijatelja je poznavala od ranije — iz škole Hol u Kingsportu — gde se trudila da je izbegava, zbog čudnovate reputacije koja je pratila. Asenat je bila crna, niska i zgodna, ako se izuzmu otekle oči. Međutim, postojalo je nešto u njenom izrazu lica što je odvraćalo osetljive osobe. Glavni razlog što ju je većina običnih ljudi zaobilazila bili su ipak njeno poreklo i način govora. Pripadala je porodici Vejt iz Inzmuta, a Arkamom su se već generacijama širile mračne legende o oronulom, upola napuštenom Inzmutu i njegovom stanovništvu. Govorilo se o nekakvoj užasnoj pogodbi koja je napravljena negde oko 1850. godine, kao i o čudnovatim, „ne u potpunosti ljudskim“ elementima u drevnim porodicama zatvorene ribarske luke — bile su to priče za čije su smišljanje i prepričavanje uz odgovarajuću dozu strahopoštovanja bili sposobni samo stari Jenkiji. U slučaju Asenat stvar je bila u toliko gora što je ona bila ćerka Efrejma Vejta — ćerka koju je dobio u poznim godinama i sa nepoznatom ženom. Efrejm je živeo u propaloj velikoj kući u ulici Vašington u Inzmutu, a oni koji su je videli (ljudi iz Arkama izbegavaju Inzmut, kad god mogu) tvrde da su tavanski prozori zatvoreni prikucanim daskama i da se s večeri iz kuće mogu čuti nekakvi čudni zvuci. Za starca se govorilo da se odlično razume u magiju, a legenda tvrdi da je bio u stanju da izazove ili primiri oluju na morskoj pučini po sopstvenoj želji. U mladosti sam ga video jednom ili dva puta kada je dolazio u Arkam kako bi u univerzitetskoj biblioteci proučio neku knjigu i sećam se da mi se nikako nije svideo njegov svirepi, mrzovoljni izraz lica, pojačan umršenom bradom, sivom poput čelika. Umro je lud — pod uvrnutim okolnostima — malo pre nego što je njegova ćerka (koju je naveo kao glavnog krivca) upisala školu Hol, ali ona mu je bila žudna učenica, tako da je izgledala neprijateljski poput njega. Kada se vest o Edvardovom poznanstvu sa Asenat Vejt raširila, moj prijatelj čija je ćerka išla u školu sa Asenat ispričao mi je nekoliko čudnovatih priča. Asenat je u školi, izgleda smatrana čarobnicom, reklo bi se da je bila u stanju da izvede neka zapanjujuća čudesa. Tvrdila je da je u stanju da prizove oluju, ali
105 njen tobožnji uspeh na tom polju pripisivan je tajanstvenoj sposobnosti predviđanja. Životinje je primetno nisu volele, a svakog psa je mogla da natera da zavija, samo jednim, određenim pokretom desne ruke. Bilo je trenutaka kada je pokazivala neobična znanja i poznavanje jezika — neobičnih za devojku njenih godina. Plašila je drugarice iz odeljenja neobjašnjivim prekim pogledima i namigivanjem, bestidno uživajući pritom u ironiji okolnosti. Međutim, najneobičniji su bili potvrđeni primeri njenog uticaja na druge ljude. Bila je, bez sumnje vrhunski hipnotizer. Piljila bi u neku od učenica i pružala joj upečatljiv osećaj zamene ličnosti — kao da se hipnotisana učenica namah našla u mađioničarkinom telu i da može da vidi sopstveno telo koje se nalazi na drugom kraju prostorije, a iskolačene, plamteće oči na njenom telu gledale bi je tuđinski. Asenat je imala običaj da iznosi neverovatne tvrdnje o prirodi svesti i njenoj nezavisnosti od fizičkog okvira. Najviše joj je smetalo to što nije bila muško. Smatrala je da muški mozak ima jedinstvene, dalekosežne kosmičke moći. Tvrdila je da bi, kada bi posedovala muški mozak, mogla lako da nadmaši oca u vladanju nepoznatim silama. Edvard i Asenat su se upoznali na sastanku održanom u sobi jednog studenta. Narednog dan a Edvard je došao kod mene i nije bio u stanju da priča o bilo čemu drugom. Njena interesovanja i znanja bila su slična njegovim, a pored toga mu sviđala i fizički. Ja je pre toga nisam video i jedva da sam se sećao ičega što su mi o njoj pričali, ali znao sam ko je. Bilo mi je žalosno to što je baš ona privukla Derbija, ali nisam rekao ništa čime bih ga obeshrabrio, jer je poznato da se zaljubljenost samo pothranjuje protivljenjem. Rekao mi je daje ocu nije pominjao. Narednih nekoliko sedmica jedva da je govorio o bilo čemu osim o Asenat. U međuvremenu i drugi su saznali za Edvardovu vezu, ali svi redom su primetili da on ni na koji način ne izgleda previse staro kako bi bio pratnja svom bizarnom božanstvu. Uprkos lenjosti, bio je tek blago punačak, a na licu mu se nije videla niti jedna bora, dok je Asenat već imala izražene bore oko očiju, koje nastaju usled vežbanja snage volje. Negde u to vreme Edvard je prvi put doveo devojku u posetu kod mene. Odmah sam shvatio da ova privlačnost ni u kom smislu
106 nije jednostrana. Neprestano je piljila u njega poput predatora, a ja sam zaključio da je njihova veza prešla granicu kada se više ne može prekinuti intervencijom sa strane. Ubrzo nakon toga posetio me je i stari gospodin Derbi, čovek koga sam oduvek poštovao i kome sam se divio. Čuo je govorkanja o sinovljevom novom prijateljstvu, pa je izvukao celu istinu iz „momka“. Edvard je nameravao da oženi Asenat, čak je počeo da traži kuću u predgrađu. Znajući da u suštini imam veliki uticaj na njegovog sina, otac me zamolio ako bih mogao da pomognem u rasturanju ove nepromišljene veze. Nažalost, morao sam da izrazim svoje sumnje u uspeh. Ovoga puta nije bila u pitanju slabašna Edvardova volja, već jaka volja jedne žene. Večiti dečak je svoju zavisnost preneo sa roditelja na drugu, jaču osobu i tu se ništa nije moglo. Venčanje je održano mesec dana kasnije — po mladinoj želji, venčanje je bilo građansko. Na moj predlog gospodin Derbi se nije protivio, tako da smo, on, moja supruga, moj sin i ja prisustvovali kratkoj ceremoniji. Preostali gosti su bili mladi i neobuzdani ljudi sa univerziteta. Asenat je kupila staru kuću Krauninšild, na kraju Visoke ulice, na samom rubu grada, u koju su nameravali da se usele nakon kratke posete Inzmutu, odakle će dovesti troje slugu, nešto knjiga i pokućstva. Nije Asenat imala obzira prema željama Edvarda i njegovog oca, već je odlučila da se naseli u Arkamu kako bi bila blizu univerziteta, biblioteke i rulje. Kada me je posetio nakon medenog meseca, Edvard je izgledao promenjen. Asenat ga je naterala da se otarasi retkih brčića, ali nije samo to bilo u pitanju. Odavao je utisak trezvenijeg i promišljenijeg čoveka, detinjastu naviku durenja kao znaka bunta zamenio je izgled gotovo istinske tuge. Nisam bio siguran da li mi se promena sviđa ili ne. Svakako je više ličio na odraslu osobu. Možda je brak bio dobar za njega — da li bi zamena zavisnosti mogla da predstavlja početak neutralizacije, koja bi na kraju dovela do odgovorne nezavisnosti? Asenat je bila zauzeta, tako daje došao sam. Iz Inzmuta (uzdrhtao je kad je izgovorio ime grada) je donela veliki broj knjiga i naprava, a privodila je kraju i uređenje kuće Krauninšild i njene okućnice. Njena kuda — u onom gradu — odvratno je mesto, ali imao je ponešto neočekivano da naudi od određenih predmeta u toj kudi.
107 Sada kada je Asenat bila tu da ga podučava, brzo je savladavao ezoterična znanja. Predložila je da izvedu neke smele, radikalne eksperimente — nije se usuđivao da ih opiše — ali je imao puno poverenje u njene modi i namere. Sluge su bile jako čudne — neverovatno stari par koji je dugo služio starog Efrejma, imali su običaj na tajanstven nadin da pominju starca i Asenatinu pokojnu majku; i crnomanjasto devojče, sluškinja nepravilnih crta lica, koja kao daje neprestano lučila neprijatan miris ribe. III Derbija sam viđao sve manje u naredne dve godine. Prošle bi i po dve nedelje bez poznatog tri-pa-dva kucanja na vratima, a kada bi i došao, ili kada bih ja, mada sve rede, odlazio kod njega, nije bivao raspoložen da razgovara o važnim stvarima. Postao je tajanstven po pitanju okultnih istraživanja kojima se bavio, koja je ranije voleo da opisuje i da diskutuje o njima, a nije želeo da razgovara ni o supruzi. Asenat je užasno ostarila od venčanja, sada je, za čudo izgledala starije od njega. Na licu joj se ocrtavao izraz potpune, odlučne koncentracije, a cela njena pojava je odavala nekakvu nejasnu, neobjašnjivu odbojnost. Isto su primetili i moja supruga i moj sin, tako da smo vremenom prestali da je posedujemo, na čemu nam je bila veoma zahvalna, rekao nam je Edvard u jednom od svojih dečački netaktičnih trenutaka. Derbiji bi s vremena na vreme otputovali da duže vreme — tobože u Evropu, ali Edvard je umeo da pomene i neka mračnija mesta. Već nakon godinu dana braka ljudi su počeli da pričaju o tome kako se Edvard Derbi promenio. Govorkanja nisu bila česta jer je promena bila samo psihološka, ali došlo se do interesantnih zaključaka. Ljudi su povremeno vidali Edvarda sa izrazom na licu, ili kako rado nešto što se nikako nije uklapalo u njegovu inače mlitavu prirodu. Na primer: ranije nije umeo da vozi automobil, ali sada su ga viđali kako uleće ili izleće iz dvorišta Krauninšilda u Asenatinom moćnom Pakardu80, izvanredno upravljajući pri tom, a kada bi upao u saobraćajnu gužvu, pokazao bi umeće i odlučnost koji nikako nisu išli uz njegov karakter. To bi se uglavnom dešavalo
108 na povratku sa puta, ili pri polasku na put — ali niko nije znao kakav je put bio u pitanju, mada je primećeno da je najčešće išao u pravcu Inzmuta. Ta se promena, začudo nije činila pozitivnom. Govorilo se da u tim trenucima previse liči na svoju ženu, ili čak na starog Efrejma Vejta — ili su ti trenuci izgledali neprirodno samo zato što su bili retki. Ponekad bi se, satima nakon što je krenuo na put, vratio malaksao, ispružen na zadnjem sedištu automobila, dok bi ga, očigledno unajmljeni šofer ili mehaničar vozio. Ali u periodu u kome je smanjivao svoje društvene kontakte (uključujući tu i posete meni), preovladavao je onaj stari, neodlučni Edvard — naglašenije detinjast i neodgovoran nego ranije. Asenatino lice je starilo, dok se Edvardovo — ne računajući one retke trenutke — zapravo opuštalo u neku vrstu prenaglašene nezrelosti, osim onih povremenih bljesaka tuge i razumevanja. Sve je to bilo jako zbunjujuće. U međuvremenu, Derbiji su napustili i veselo društvo sa univerziteta — kako smo čuli, ne zato što se njima smučilo, već zato što su i najzagriženiji među dekadentima ostali sablaznuti istraživanjima kojima su se Derbiji trenutno bavili. Negde u trećoj godini njihovog braka, Edvard je počeo otvoreno da mi nagoveštava neke svoje strahove i nezadovoljstva. Govorio je kako su stvari „otišle predaleko“ i često je turobno naglašavao kako mora da „povrati svoj identitet“. U početku sam ignorisao sve te opaske, ali vremenom sam počeo pažljivo da ga ispitujem setivši se šta je ćerka mog prijatelja govorila o Asenatinom hipnotičkom uticaju na devojčice u školi — kada su učenice mislile da se odjednom nalaze u Asenatinom telu i odatle gledaju svoje. Rekao bih da ga je moje propitivanje uzbudilo i da mi je bio zahvalan zbog toga, jednom je promrmljao i kako će morati ozbiljno sa mnom da porazgovara o tome. Negde u to vreme je umro stari gospodin Derbi, a ja sam kasnije bio zahvalan zbog toga. Edvard je bio jako uzrujan, ali ga to nije poremetilo. Jedva da je vidao oca od venčanja jer je Asenat ka sebi okrenula svu njegovu porodičnu pažnju. Govorilo se da je bezosećajan kada mu je otac umro — pogotovu što je sve češće izlazio kolima, veseo i samopouzdan. On je želeo da se presele u staru porodičnu vilu, ali Asenat je insistirala da ostanu u Krauninšildu na koji se privikla.
109 Nedugo zatim, moja žena je od prijateljice, jedne od retkih osoba koje nisu napustile Derbije, čula nešto čudnovato. Krenula je na kraj Visoke ulice u posetu bračnom paru, kada je videla Edvarda, neobično sigurnog u sebe, skoro podsmešljivog izraza lica, za volanom živahnog automobila koji je izleteo iz dvorišta Krauninšilda. Kada je pozvonila na vrata, odbojna sluškinja joj je rekla da ni Asenat nije tu. Ali kada je odlazila osmotrila je kuću. Iza jednog od prozora Edvardove biblioteke primetila je lice koje se hitro povuklo — neopisivo dirljivo lice sa izrazom bola, poraza i tužne beznadežnosti. S obzirom na njegov uobičajen dominantni izgled bilo je neverovatno što je to bilo Asenatino lice. Ipak, žena se klela kako su je iz Asenatinog tela gledale Edvardove tužne, smušene oči. Edvardove posete postale su za nijansu češće, a vremenom su i njegovi nagoveštaji postali konkretniji. Teško je bilo poverovati u ono što mi je govorio, čak i u starom, legendama proganjanom Arkamu, ali je on govorio tako iskreno i sa takvim ubeđenjem da sam se iskreno uplašio za njegovo mentalno zdravlje. Govorio je o užasnim skupovima na usamljenim mestima, o ogromnim ruševinama u središtu mejnskih šuma, ispod kojih je počinjalo široko stepenište koje je vodilo u ponore mračnih tajni, govorio je o zamršenim uglovima koji su vodili kroz nevidljive zidove u druge oblasti vremena i prostora, kao i o zastrašujućoj promeni ličnosti koja je dozvoljavala istraživanja udaljenih i zabranjenih mesta, na drugim svetovima i u drugim prostor-vreme kontinuumima. Povremeno bi neku od ovih ludačkih priča potkrepio time što bi pokazao nekakav predmet o kome ja ne bih znao šta da mislim — predmet neopisive boje i zbunjujuće teksture, ni nalik bilo čemu viđenom na ovom svetu, sa ludačkim krivama i površinama bez ikakve zamislive svrhe i shvatljive geometrijske pravilnosti. Govorio je da su te stvari poreklom „spolja“, a njegova žena je znala kako da ih nabavi. Ponekad — ali isključivo zaplašenim i dvosmislenim šapatom — nagoveštavao je određene stvari o starom Efrejmu Vejtu, koga je samo povremeno vidao u univerzitetskoj biblioteci. Nikada nije rekao ništa određeno, ali sve se vrtelo oko neke užasne sumnje u to da stari čarobnjak nije zaista mrtav — u duhovnom kao i u fizičkom smislu.
110 U nekom trenutku Derbi bi iznenada stao sa obelodanjivanjem saznanja, a ja sam se pitao da li je Asenat nekako bila u stanju da na daljinu oseti o čemu on govori i da ga prekine nekakvom nepoznatom telepatskom hipnozom — nekom od onih moći koje je prikazivala u školi. Sigurno je pretpostavljala da mi je štošta govorio, kako su se nedelje ređale ona je uporno pokušavala da ga spreči da mi dolazi u posetu, rečima i pogledima neobjašnjive moći. Teškom mukom je uspevao da dođe kod mene, iako bi se pretvarao da ide negde drugde, ali nekakva nevidljiva sila bi uglavnom ovladala njegovim pokretima, ili bi ga naterala da zaboravi gde se zaista uputio. U posetu je obično dolazio kada je Asenat bila van grada — „u svom telu“ kako je jednom prilikom rekao. Naknadno bi uvek saznala — sluge bi ga pratile — ali je očigledno mislila da nije sposoban da učini bilo šta odlučno. IV Tog avgustovskog dana kada sam dobio telegram iz Mejna, Edvard je bio u braku već pune tri godine. Pre toga ga nisam video puna dva meseca, ali sam čuo da je odsutan „poslom“. Asenat je navodno otišla sa njim, ali gradom su se širile glasine da je na spratu njihove kuće bilo nekog ko se krio iza dvostruke zavese. Ljudi su čak pratili šta je posluga donosila iz nabavke. Kako god, šef policije grada Čezankuka mi je poslao telegram da je pomahnitali čovek izpuzao iz šume buncajući i vičući, tražeći da ga ja zaštitim. Bio je to Edvard, a jedino čega je mogao da se seti bili su njegovo ime i adresa. Čezankuk se nalazi u blizini divljeg, najdubljeg neistraženog pojasa šume u Mejnu, tako da mi je bio potreban čitav dan grozničavog truckanja u kolima kroz neverovatne krajolike kako bih stigao. Derbija sam zatekao u ćeliji u gradskoj kući, prelazio je iz besa u apatiju i obrnuto. Odmah me je prepoznao i počeo da me zasipa bujicom, besmislenih, nedoslednih reči. „Dene, zaboga! Jama šogota! U dnu šest hiljada stepenika... gnusno nad gnusnim... Nikada joj ne bih dozvolio da me preuzme, a onda sam se našao tamo — Ia! Šab-Nigurat! — Obličje se uzdizalo na oltaru, a pet stotina je urlalo — Stvorenje sa kapuljačom je blejalo
111 ‘Kamog! Kamog!’ — to je tajno ime starog Efrejma po ugovoru — bio sam tamo gde je obećala da me neće voditi — u jednom trenutku sam bio zaključan u biblioteci, a u sledećem sam se našao tamo gde je ona otišla u mom telu — na mestu krajnjeg bezbožništva, u jami grešnika u kojoj počinje mračno kraljevstvo, a stražar čuva kapiju — video sam šogota — menjao je oblik — ne mogu ovo da podnesem — ako me još jednom pošalje tamo, ubiću je — ubiću to biće — nju, njega, to — ubiću ga! Ubiću ga golim rukama!“ Bio mi je potreban čitav sat da ga ućutkam, ali na kraju se primirio. Sledećeg dana kupio sam mu pristojnu odeću u gradu, pa smo krenuli ka Arkamu. Istrošio je sav bes tako da je sada uglavnom ćutao, mada je počeo da mrmlja nešto sebi u bradu kada smo prolazili kroz Ogustu — kao da mu je grad prizivao neka neprijatna sećanja. Bilo je očigledno da ne želi kući, a s obzirom na neverovatne zablude koje je gajio prema svojoj ženi — zablude koje su nesumnjivo proizašle iz nekog stvarnog hipnotičkog mučenja kome je bio podvrgnut — i ja sam mislio da je bolje da ne ide kući. Odlučio sam da ga sam trpim neko vreme, bez obzira na neprijatnosti koje bi to moglo da izazove u vezi sa Asenat. Naknadno ću mu pomoći da se razvede, jer je bilo očigledno da je imao neke mentalne probleme koji su taj brak činili samoubilačkim. Kada smo ponovo izašli na otvoren put, Derbi je prestao da mrmlja. Pustio sam ga da drema na suvozačkom sedištu, dok sam ja vozio. Tokom večernje jurnjave kroz Portland ponovo je počeo da mrmlja, još upadljivije. Slušajući, uhvatio sam bujici potpuno ludačkih besmislica o Asenat. Bilo je očigledno do koje mere se ona poigravala Edvardovim živcima. Edvard je ispleo čitavu mrežu halucinacija oko nje. Neprilika u kojoj se našao, mumlao je, samo je jedna u dugačkom nizu. Obuzimala ga je, znao je da će ga jednog dana potpuno preuzeti i više ga neće pustiti. Čak i sada ga je oslobađala samo kad mora, jer nije u stanju da ga drži dugo odjednom. Redovno je zaposedala njegovo telo i odlazila na neizreciva mesta da bi učestvovala u neizrecivim ritualima, a on je ostajao u njenom telu, zaključan na spratu — ali nekada jednostavno nije mogla da izdrži, tako da bi se on iznenada ponovo našao u svom telu na nekom udaljenom, užasnom i verovatno nepoznatom mestu. Nekad bi ona ponovo preuzela kontrolu, a nekada nije bila u stanju. Često se nalazio u nezgodnim situacijama,
112 kao što je ova u kojoj sam ga našao — i bio je primoran da prede ogroman put do kuće, uglavnom tako što bi unajmio nekog da ga odveze kući nakon što bi uspeo da pronađe svoj auto. Najgore je to što je bila u stanju da ga drži sve duže i duže u jednom mahu. Želela je da bude muško — da u potpunosti bude ljudsko biće — zato ga je obuzimala. Kod njega je osetila kombinaciju dobrog uma i slabe volje. Jednog dana će ga isterati i nestati sa njegovim telom kako bi postala veliki čarobnjak kao njen otac, a njega će ostaviti nasukanog u ženskoj ljušturi koja čak nije bila ni potpuno ljudska. Da, sada je znao sve o inzmutskoj krvi. Mešala se sa stvorenjima iz mora — užasno... A stari Efrejm — znao je tajnu, pa je učinio nešto odvratno kad je ostario kako bi ostao u životu — želeo je da živi večno — Asenat bi trebalo da uspe — jednom je već probala i uspela. Okrenuo sam se ka Derbiju da ga pažljivo osmotrim i samo sam potvrdio promene koje sam ranije primetio. Paradoksalno je bilo to što je izgledao kao da je u boljoj formi nego inače — izgledao je jače, razvijenije i bez ikakvog traga gojaznosti izazvane nemarom. Kao da je po prvi put u životu bio aktivan, da je vežbao. Pretpostavio sam da ga je Asenatin pritisak naterao na neželjeno kretanje i oprez. Ali um mu je u ovom trenutku bio u jadnom stanju. Mumlao je neverovatne stvari o svojoj ženi, o crnoj magiji, o starom Efrejmu i o nekakvom otkrovenju koje bi trebalo čak i mene da ubedi. Pominjao je neka imena koja su mi bila poznata iz davnih dana kada sam prebirao po zabranjenim knjigama, a povremeno bi me naterao da se stresem izvlačeći neku nit mitološke doslednosti — ili bar ubedljive veze — koja se provlačila kroz njegovo buncanje. Često bi zastajkivao sa pričom, kao da je skupljao hrabrost da mi saopšti krajnje, užasno otkriće. „Dene, Dene, zar ga se ne sećaš — divlje oči i neuredna brada koja nije sedela? Jednom me je prostrelio pogledom i nikada to nisam zaboraviti. Ona sada gleda na taj način. A znam i zašto! Našao je formulu . u Nekronomikonu. Još se ne usuđujem da ti kažem na kojoj strani, ali jednom ću ti reći pa ćeš moći da pročitaš i sam da shvatiš. Shvatićeš šta me je obuzelo. Dalje i dalje i dalje i dalje — iz tela u telo — nema nameru da umre. Plamen života — on zna kako da prekine vezu... U stanju je da treperi još neko vreme nakon što
113 telo umre. Nagovestiću ti, možda shvatiš. Slušaj Dene — znaš li zašto se moja žena toliko muči sa glupavim pisanjem desnom rukom? Jesi li ikada video rukopis starog Efrejma? Želiš li da znaš zašto sam se stresao kada sam video neke kratke beleške koje je Asenat nažvrljala u brzini? Asenat — postoji li takva osoba? Zašto li su pomislili da je u želucu starog Efrejma bilo otrova? Zašto Gilmanovi šapuću o tome kako je urlao — poput preplašenog deteta — kada je poludeo, a Asenat ga zaključala na zamračenom tavanu gde je — drugi — bio? Da li je to bila zatvorena duša starog Efrejma? Ko je zapravo koga zaključao? Zašto je mesecima tražio nekog sa dobrim umom i slabom voljom? Zašto je kleo jer ima ćerku, a ne sina? Znaš li? Denijele Aptone — kakva je đavolska zamena obavljena u onoj kući užasa, u kojoj je to poluljudsko dete slabe volje ostavljeno na milost i nemilost bogohulnom čudovištu? Zar je nije učinio trajnom — kao što će ona na kraju učiniti sa mnom? Reci mi, zašto stvorenje koje sebe naziva Asenatom, drugačije piše kad je sama i kada nema nikog ko bi mogao da poveže taj rukopis sa...“ Tada se dogodilo. Derbijev besni glas se pojačavao do tankog, visokog vriska, kada je najednom zaćutao, kao usled mehaničkog zastoja. Odmah sam se setio svih onih situacija u mojoj kući kada bi mu samopouzdanje naglo iščezlo — kada sam bio spreman da pomislim kako ga Asenatina mentalna snaga ućutkuje nevidljivim telepatskim talasima. Ovo je, međutim bilo nešto sasvim drugo — i beskrajno užasnije, osećao sam. Za trenutak, lice mog prijatelja se izmenilo do neprepoznatljivosti, dok je telom prošao drhtavi pokret — kao da su se sve kosti, organi, mišići, nervi i žlezde prilagođavali drugačijem držanju, napregnuću i uopšte drugom karakteru. Nikako nisam bio siguran u čemu je bila osnova tog užasa, ali svejedno me je preplavio takav talas odvratnosti i gađenja — hladno, okamenjujuće osećanje krajnje otuđenosti i nenormalnosti — da mi je i stisak volana postao slabašan i nesiguran. Osoba pored mene više nije ličila na mog dugogodišnjeg prijatelja, pre na nekog monstruoznog nametljivca iz dubine svemira — na mrski, prokleti fokus nepoznatih, zloćudnih kosmičkih sila. Bio sam ošamućen samo za trenutak, ali i to je bilo dovoljno da moj saputnik zgrabi volan i da me natera da zamenimo mesta. Noć
114 je u potpunosti pala, a svetla Portlanda su ostala daleko za nama tako da nisam mogao da mu vidim lice. Ali sjaj u njegovim očima je bio neverovatan, tako da mi je bilo jasno da je ušao u jednu od onih uvrnutih energičnih faza koje su se toliko razlikovale od njegovog uobičajenog ponašanja, a koje su mnogi imali prilike da vide. Bilo je neverovatno za pomirljivog Edvarda Derbija — koji je bio potpuno nenametljiv i nikada nije učio da vozi — da mi naređuje i da preuzima volan mog automobila, pa opet se to dogodilo. Neko vreme nije govorio, a meni je usled mog nepojmljivog užasa bilo drago zbog toga. Pod svetlima Bideforda i Sekoa uspeo sam da mu vidim čvrsto stegnute usne i da se stresem od sjaja njegovih očiju. Ljudi su bili u pravu — kada je bio u ovakvom raspoloženju, prokleto je ličio na svoju ženu i na starog Efrejma. Nije me čudilo što se ljudima nije sviđao kada je bio ovako raspoložen — svakako se moglo osetiti nešto neprirodno, a ja sam još više osećao zlokobnost nakon svih ludosti koje mi je ispričao. Koliko sam ja poznavao Edvarda Pikmena Derbija, a poznavao sam ga čitavog života, ovaj čovek je bio stranac — nekakav nametljivac iz mračnih ponora. Prvi put je progovorio kada smo se našli na ravnoj, mračnoj deonici puta, a kada je to učinio glas mu je delovao potpuno tuđinski. Bio je dublji, sigurniji i svakako odlučniji nego ikada ranije. Istovremeno je promenio i akcenat i izgovor, uznemirujuće mada jedva primetno, podsetivši me na nešto, ali nikako nisam bio siguran na šta. Osetio sam duboku i iskrenu ironiju u njegovom glasu — za razliku od vesele, besmislene tobože ironije mladih koju je Derbi po navici koristio. Nešto mračno, primarno, prožimajuće i potencijalno zlo. Čudio sam se kojom je brzinom promenio držanje nakon svog onog paničnog trabunjanja. „Nadam se, Aptone, da ćeš zaboraviti onaj napad koji sam imao danas“ rekao je. „Znaš kakvi su mi živci, pretpostavljam da možeš da mi oprostiš. Naravno, bezgranično sam ti zahvalan za prevoz do kuće. Moraš zaboraviti i sve ludosti koje sam možda govorio o svojoj ženi — i o svemu ostalom. Eto dokle te dovede preterano bavljenje ovim čime se ja bavim. Moja nauka je puna neverovatnih teorija, a mozak je u stanju da smućka svakakve imaginarne predstave kada
115 je premoren. Moraću da se odmorim — verovatno me nećeš vidati neko vreme, ali ne bi trebalo da kriviš Asenat zbog toga. Ovo je putovanje bilo pomalo uvrnuto, ali je zapravo jako prosto. U severnoj šumi se nalaze neke indijanske relikvije — megaliti i takve stvari — koje su veoma važne za narodna verovanja, a Asenat i ja ih istražujemo. Potraga je bila naporna, izgleda da sam na kratko izgubio razum. Moraću da pošaljem nekoga po moja kola, kada stignem kući. Mesec dana odmora će biti dovoljno da se povratim.“ Ne sećam se šta sam ja rekao, mozak mi je bio obuzet zagonetnim otuđenjem koje se dogodilo mom saputniku. Osećaj kosmičkog užasa me je obuzimao, dok se konačno nisam našao u bunilu, žudeći samo da vožnji što pre dođe kraj. Derbi mi nije nudio da preuzmem volan, ali mi je bilo drago kojom smo brzinom projurili kroz Portsmut i Njuberiport. Kada smo došli do raskrsnice na kojoj se od glavnog puta odvaja put za Inzmut, uplašio sam se da me moj vozač ne poveze pustim putem uz obalu koji prolazi kroz ukleti grad. Međutim, nije to učinio, protutnjao je kraj Roulija i Ipsviča ka našem odredištu. U Arkam smo stigli pred ponoć i zatekli smo upaljena svetla u staroj kući Krauninšild. Derbi je izašao iz kola zbrzano ponavljajući reči zahvalnosti. Odvezao sam se kući sa čudnovatim osećajem olakšanja. Bila je to užasna vožnja — još užasnija zbog činjenice što nisam razumeo zašto — i nije mi bilo ni malo žao zbog toga što ga neću videti neko vreme. Tokom sledeća dva meseca širile su se svakakve glasine. Ljudi su sve češće viđali Derbija u novom, energičnom stanju, a Asenat je jako retko primala posete. Edvard je samo jednom došao kod mene na kratko, u Asenatinim kolima — očigledno vraćenim iz Mejna — kako bi uzeo nazad neke knjige koje mi je pozajmio. Bio je u svom novom raspoloženju, tako da se zadržao dovoljno samo koliko da uputi nekoliko dvosmislenih, učtivih opaski. Bilo je očigledno da sa mnom nema o čemu da razgovara kada je u takvom stanju — a ja sam primetio da se čak nije potrudio da pozvoni koristeći stari signal tri-pa-dva. Kao i one večeri u kolima, osetio sam slabašan, ali bezmerno dubok užas koji nisam bio u stanju da objasnim. Tako da mi je njegov brz odlazak došao kao neobično olakšanje.
116 Negde sredinom septembra Derbi je otputovao na nedelju dana, a neki od studenata iz dekadentnih krugova pričali su o razlogu njegovog putovanja — nagoveštavali su da je moguće da je Edvard otišao da se sretne sa ozloglašenim vođom kulta , koji je neposredno pre toga proteran iz Engleske, pa je novi štab organizovao u Njujorku. Što se mene tiče, ja nikako nisam mogao da izbacim iz glave onu vožnju iz Mejna. Transformacija kojoj sam prisustvovao ostavila je dubok utisak na mene. Uporno sam pokušavao da shvatim šta se to dogodilo i zašto je u meni izazvalo toliki strah. Međutim, najčudnije glasine su bile one koje su govorile o jecajima koji su dopirali iz stare kuće Krauninšild. Glas je zvučao ženski, a neki od mladih ljudi su tvrdili da liči na Asenatin. Čuo bi se samo povremeno, a često se činilo kao da je ućutkan na silu. Govorilo se i o mogućnosti da policija pokrene istragu, ali je sve palo u vodu kada je Asenat jednog dana izašla i razdragano čavrljala sa velikim brojem poznanika — izvinjavajući se pri tom zbog prethodnog odsustva, uzgred pominjući nervni slom sa histeričnim napadima koji je doživeo njihov posetilac iz Bostona. Posetioca niko nije video, ali Asenatino pojavljivanje u javnosti bilo je dovoljno da ućutka sve priče. Na kraju je neko još zakomplikovao stvari pominjući kako su se jecaji par puta čuli kroz muški glas. Jedne večeri sredinom oktobra začuo sam poznatu zvonjavu tripa-dva. Sam sam otvorio vrata, a pred njima je stajao Edvard. Odmah mi je bilo jasno da je bio u svom starom raspoloženju, u kom ga nisam video još od onog dana kada je buncao na početku groznog putovanja iz Čezankuka. Lice mu se grčilo u mešavini čudnovatih emocija, među kojima su strah i osećanje pobede delili nadmoć. Krišom je pogledao preko ramena dok sam zatvarao vrata za njim. Dok me je nespretno pratio ka radnoj sobi, zatražio je čašu viskija kako bi umirio živce. Uzdržavao sam se od ispitivanja, čekao sam da sam progovori o onome što ga muči. Nakon nekog vremena osmelio se da progovori prigušenim glasom. „Asenat je otišla. Sinoć smo imali jedan dug razgovor dok su sluge bile van kuće i naterao sam je da obeća da će me ostaviti na miru. Naravno, preduzeo sam i određene — određene okultne korake kako bih se zaštitio. Morala je da se preda, ali je bila zastrašujuće besna. Samo se spakovala i otputovala u Njujork —
117 odmah je izašla kako bi uhvatila voz u osam i dvadeset za Boston. Pretpostavljam da će kružiti razne priče, ali tu ne mogu ništa. Nemoj da pominješ da je bilo ikakvih problema — jednostavno kaži da je otišla na dug istraživački poduhvat. Verovatno će odsesti u nekoj od odvratnih grupa njenih poklonika. Nadam se da će otići na zapad i da će tražiti razvod — kako god, naterao sam je da obeća da neće više dolaziti i da će me ostaviti na miru. Bilo je užasno — krala mi je telo — izbacivala me iz njega — zatvarala me poput zarobljenika. Pritajio sam se i pravio se da joj dopuštam sve, morao sam da budem obazriv. Mogao sam pažljivo da planiram, jer nije mogla u potpunosti da mi čita misli, ne detaljno. Sve što je mogla da pročita bilo je buntovničko raspoloženje — a bila je ubeđena da sam bespomoćan. Nije ni pomislila da bih mogao da je nadvladam... ali imao sam i ja dve-tri magije u rukavu.“ Bacio je pogled preko ramena i otpio još gutljaj viskija. „Isplatio sam proklete sluge jutros kada su se vratili. Nije im bilo drago, postavljali su pitanja, ali na kraju su otišli. Oni su od njene sorte, iz Inzmuta, sarađivali su. Nadam se da će me ostaviti na miru — nije mi se svidelo kako su se smejali dok su odlazili. Moram da pronađem sve koje mogu od tatinih starih slugu. Odmah se selim kući. Pretpostavljam da me smatraš ludim — ali istorija Arkama potvrđuje neke od stvari koje sam ti ispričao — i koje ću ti ispričati. I sam si jednom video promenu, u kolima kad smo se vraćali iz Mejna, pošto sam ti ispričao sve ono o Asenat. Tada me je obuzela, isterala me iz sopstvenog tela. Poslednje čega se sećam jeste da sam pokušavao da ti objasnim šta je zapravo taj ženski đavo. Tada me je obuzela i već narednog trenutka sam ponovo bio u kući, u biblioteci u koju su me proklete sluge zaključale, u telu prokletog zlotvora, koje čak nije ni ljudsko u potpunosti... Morao si da znaš da si se s njom vozio ostatak puta — sa predatorom u mom telu — sigurno si primetio razliku!“ Prošla me je jeza. Naravno da sam primetio razliku — pa opet, kako bih mogao da prihvatim ovakvo, umobolno objašnjenje? Ali moj mahniti gost je nastavio još razuzdanije.
118 „Morao sam da se spasem — morao sam, Dene! Potpuno bi me sredila za Sve Svete — održavaju Sabat tamo iza Čezankuka, žrtvom bi zapečatili stvar. Preuzela bi me zauvek — bila bi ja, a ja bih bio ona — zauvek — prekasno — Imala bi moje telo zauvek — Bila bi muško, u potpunosti ljudsko biće, baš kao što je želela — Pretpostavljam da bi me posle toga uklonila — ubila bi mene u svom nekadašnjem telu, kao što je radila i ranije, prokleta bila — kao što je činila i ranije, kao što je činilo ranije — “ Kada se savio ka meni video sam koliko mu je lice grozno iskrivljeno. Nastavio je šapatom. „Moram da ti kažem ono što sam ti nagoveštavao u kolima — ona uopšte nije Asenat, nego lično stari Efrejm. Prvi put sam posumnjao pre godinu i po dana, a sada sam potpuno siguran. Oda je rukopis svaki put kada se opusti — povremeno naškraba belešku rukopisom svog oca, u crticu isto — ponekad govori stvari koje ne bi izgovorio niko sem starca poput Efrejma. Zamenio je svoje telo za njeno kada je osetio da mu se smrt bliži — bila je jedina osoba koju je mogao da nađe, koja je posedovala odgovarajući mozak i dovoljno slabu volju — trajno joj je oduzeo telo, kao što je ona htela moje, a zatim je otrovao svoje staro telo u kome se ona nalazila. Zar nisi mnogo puta video dušu starog Efrejma kako sija kroz oči đavolice — ili kroz moje, kada bi obuzela moje telo?“ Teško je disao, zastao je da dođe do daha. Ništa nisam rekao. Kada je nastavio govorio je glasnije. Po mom viđenju, bio je slučaj za duševnu bolnicu, ali nisam želeo ja da budem taj koji će ga u nju poslati. Možda će vreme i sloboda od Asenat učiniti svoje. Bilo je jasno da više nikada neće prčkati po morbidnom okultizmu. „Kasnije ću ti reći više — sada mi je potreban dug odmor. Ispričaću ti ponešto od zabranjenih užasa u koje me je uvukla — ponešto o prastarim užasima koji se gnoje po udaljenim uglovima planete i nekolicini sveštenika koji ih održavaju u životu. Neki ljudi poznaju tajne univerzuma koje bi trebale biti skrivene od svih i rade stvari koje ne bi trebale biti moguće. Ja sam bio zaglibljen do guše, ali sada je gotovo. Da sam ja bibliotekar na miskatonskom univerzitetu, odmah bi spalio onaj prokleti Nekronomikon i sve ostalo. Ali ona mi više ne može ništa. Moram što pre da napustim onu zlosrećnu kuću, da se preselim svojoj kući. Znam da ćeš mi pomoći,
119 ako mi bude potrebna pomoć. Oko onih đavolskih slugu, znaš — ili ako ljudi postanu previše ljubopitljivi po pitanju Asenat. Ne mogu da im dam njenu adresu... Tu su i neke grupe istraživača — neki kultovi, znaš već — koji bi pogrešno protumačili naš rastanak... Neki od njih imaju opako čudne ideje i metode. Znam da ćeš biti uz mene ako se nešto dogodi — čak i ako budem morao da ti kažem neke stvari koje će te šokirati...“ Smestio sam Edvarda u jednu od gostinjskih soba da prespava i već ujutro je izgledao smirenije. Razgovarali smo o mogućnostima za njegovo preseljenje u vilu Derbija, a ja sam se nadao da neće gubiti vreme. Sledeće večeri nije došao, ali narednih nedelja smo se često vidali. Trudili smo se da ne pričamo o neprijatnim temama, već smo uglavnom diskutovali o preuređenju stare vile Derbi i o putovanjima koja smo isplanirali za naredno leto, moj sin, on i ja. Asenat skoro da nismo ni pominjali, primetio sam da ga je ta tema uznemiravala. Naravno, priče’ su se širile, ali to nije bilo ništa novo kada je menažerija iz kuće Krauninšild u pitanju. Ali ono što mi se nikako nije sviđalo bilo je nešto što je njegovom računovođi izletelo jednom prilikom kada se previše opustio u klubu Miskatonik, a ticalo se čekova koje je Edvard redovno slao Mozesu i Ebigejl Sardžent i Junis Bebson u Inzmut. Edvard mi ništa nije pominjao, ali to mi je ličilo kao da ga rđave bivše sluge ucenjuju. Iščekivao sam leto i sinovljev raspust na Harvardu kako bi smo odveli Edvarda u Evropu. Ubrzo sam shvatio da se ne oporavlja onoliko brzo koliko sam se nadao. Njegova povremena radost odisala je histerijom, a periodi straha i depresije trajali su predugo. Stara kuća Derbija bila je spremna za useljenje već u decembru, ali je Edvard neprestano odgađao preseljenje. Iako je mrzeo Krauninšild i plašio ga se, kao da ga je ta kuća zarobila. Nikako nije mogao da počne sa demontažom i neprestano je iznalazio razloge za odlaganje. Kada sam mu skrenuo pažnju na to, izgledao mi je neobjašnjivo prepadnut. Stari batler njegovog oca — koji je bio među ponovo angažovanim slugama — rekao mi je jednog dana kako mu Edvardovo šunjanje po kući, a pogotovu u podrumu, izgleda nekako uvrnuto i nezdravo. Pitao sam se da li mu možda Asenat piše uznemirujuća pisma, ali mi je batler rekao da ne dobija nikakvu poštu koja bi mogla biti od nje.
120 Jedne večeri oko Božića, Derbi je doživeo slom dok je bio kod mene. Pokušavao sam da usmerim razgovor na putovanje narednog leta, kada je naglo vrisnuo i skočio sa stolice, sa izrazom šoka, nekontrolisanog straha — krajnja panika i gnušanje koje mogu izazvati samo najdublje provalije košmara. „Moj mozak! Moj mozak! Bože, Dene — vuče — spolja — lupa — grebe — žena đavo — čak i sada — Efrejm — Kamog! Kamog! — jama šogota — Ia! Šab-Nigurat! Koza sa hiljadu mladih!... Plamen — plamen — izvan tela, izvan života — u zemlji — o Boze!“ Vratio sam ga u stolicu i sipao mu vino u grlo dok je besnilo tonulo u tupu apatiju. Nije se opirao, ali je nastavio da pokreće usne, kao da razgovara sam sa sobom. Napokon sam shvatio da pokušava nešto da mi kaže, pa sam primakao uho njegovim usnama kako bih uhvatio nejake reči. „Ponovo, ponovo — pokušava — trebalo je da znam — ništa ne može da zaustavi tu silu, ni udaljenost, ni magija, ni smrt — vraća se iznova i iznova, uglavnom noću — ne mogu da pobegnem — užasno je — o Bože, Dene, kada bi samo znao kakav je to užas...“ Kada se opustio potpuno ošamućen, podupro sam ga jastucima i ostavio ga, da ga san savlada. Nisam zvao lekara, znao sam šta bi zaključio o Edvardovom razumu, a ja sam želeo da dozvolim prirodi da ga izleči, ako je ikako moguće. Probudio se u ponoć, pa sam ga smestio u krevet na spratu, ali ujutru ga već nije bilo. Sam je izašao iz kuće, neprimetno, a kada sam ga pozvao telefonom, njegov batler mi je rekao da je kući, hoda gore-dole po biblioteci. Ubrzo potom Edvard se raspao. Vise nije dolazio kod mene, ali ja sam njega obilazio svakodnevno. Uvek bih ga zatekao kako sedi u biblioteci i bulji u prazno sa izrazom krajnje pažnje. Ponekad bi govorio racionalno, ali uvek o nevažnim stvarima. Pomahnitao bi od samog pomena njegovih problema, planova za budućnost ili Asenat. Batler mi je rekao da ga je noću obuzimalo, na kraju će nauditi sebi. Razgovarao sam sa Edvardovim porodičnim lekarom, sa njegovim računovođom, sa njegovim advokatom i najzad sam odlučio da mu dovedem doktora sa dvojicom specijalista. Već posle prvog pitanja dobio je nasilan napad — iste večeri su ga prevezli
121 zatvorenim kolima u arkamski Sanatorijum. Određen sam za njegovog tutora, dolazio sam mu dva puta nedeljno u posetu — gotovo plačući, bio sam primoran da slušam njegovu vrisku, užasni šapat i zastrašujuće, monotono ponavljanje fraza kao što su: „Morao sam to da učinim — morao sam to da učinim — zgrabiće me — zgrabiće me — tamo dole — tamo dole u mraku — Majko! Majko! Dene! Spasite me — spasite me — “ Niko nije znao kolike su mu šanse za oporavak, ali ja sam se trudio da budem optimista. Ako ikada izađe biće mu potreban dom, tako da sam preselio sve njegove sluge u vilu Derbi, to bi bio jedini razuman izbor. Nisam znao šta bi bilo najbolje činiti sa Krauninšildom, kompleksno nameštenim, punim krajnje nepojmljivih predmeta, tako da sam ga za sada ostavio tako kako jeste, same sam naložio posluzi da jednom nedeljno očisti glavne prostorije i ložaču da tih dana založi vatru. Konačni košmar usledio je pred Sretenje — okrutnom igrom ironije, najavljen lažnim tračkom nade. Jednog jutra krajem januara iz sanatorijuma su mi javili daje Edvard naprasno povratio razum. Pamćenje mu je bilo ozbiljno oštećeno, ali u razum nije bilo sumnje. Naravno, moraće da ostane još neko vreme na posmatranju, ali nije bilo sumnje u ishod. Ako sve bude kako treba za nedelju dana će biti na slobodi. Pohitao sam k njemu u naletu oduševljenja, ali kada me je medicinska sestra uvela u njegovu sobu ostao sam zaprepašćen. Ustao je da me pozdravi, pružio mi je ruku uz učtiv osmeh, ali meni je odmah bilo jasno da je njime ovladao onaj energični karakter, toliko stran njegovoj prirodi — karakter koji sam iz nepoznatog razloga smatrao užasnim, a za koji se sam Edvard kleo daje u pitanju duša njegove žene. Isti plamteći pogled — sličan Asenatinom i Efrejmovom — na isti način stegnute usne. Kada je progovorio osetio sam istu onu sumornu, prožimajuću ironiju, duboku ironiju koja je mirisala na zlo. To je bila ista ona osoba koja je vozila moj automobil pet meseci ranije — osoba koju nisam video još od one kratke posete kada je zaboravio na signal tri-pa-dva i kada je u meni pokrenuo nekakve mutne strahove — i sada me je ispunjavao istim maglovitim osećanjem bezbožne udaljenosti i neiskazivog kosmičkog gnušanja.
122 Učtivo je govorio o planovima za izlazak— a ja nisam mogao da učinim ništa osim da se složim, iako sam primetio neke neverovatne rupe u njegovom sećanju. Ipak sam osećao da nešto užasno, neobjašnjivo, nije kako treba. Bilo je tu nečeg strašnog do čega nisam mogao da doprem. Predamnom se nalazila razumna osoba, ali da li je to bio Edvard Derbi koga ja poznajem? Ako nije, ko ili šta je to — i gde je Edvard? Treba li ga pustiti ili zatvoriti — ili ga treba zbrisati sa lica zemlje? U svemu što je biće izgovorilo, osećao se prizvuk zlobe — oči nalik Asenatinim davale su poseban, zbunjujući podrugljiv ton izjavama o brzom oporavku od teške bolesti! Sigurno sam se ponašao čudno, bilo mi je drago da mogu da se povučem. Do kraja tog dana i sutradan, čitavog dana, razbijao sam glavu nad ovim problemom. Sta se to dogodilo? Kakav je to um gledao kroz tuđinske oči sa Edvardovog lica? Nisam bio u stanju da mislim na bilo šta osim na ovu groznu zagonetku, digao sam ruke od pokušaja da obavljam redovne poslove. Narednog jutra su mi javili iz bolnice da je stanje pacijenta nepromenjeno, a do večeri, ja sam bio blizu nervnog sloma — to priznajem, iako će neki biti ubeđeni da je to uticalo na moje kasnije rasuđivanje. Nemam šta drugo da kažem sem da moja eventualna ludost nije mogla izroditi sve postojeće dokaze. V Te noći se dogodilo — preplavio me potpuni, krajnji užas, strah koga se nikada neću otresti ščepao mi je dušu. Sve je počelo telefonskim pozivom pred ponoć. Samo ja sam bio budan i pospano sam podigao slušalicu u biblioteci. Zvučalo je kao da nema nikog na vezi. Hteo sam da spustim slušalicu i odem na spavanje kad sam osetio slabašan nagoveštaj zvuka. Možda je neko pokušavao da govori uz veliki napor? Činilo mi se da čujem nešto poput zvuka tečnosti, blobotanja — „glab... glab...glab“ — sa prizvukom nerazumljivih, nejasnih reči i slogova. „Ko je to?“ upitao sam. Kao odgovor sam dobio samo „glab...glab...glab-glab“. Pretpostavio sam da je zvuk mehanički. Setivši se mogućnosti da je u pitanju pokvaren telefonski aparat koji je u stanju da prima zvuk, ali ne i da ga šalje, dodao sam „Ne čujem vas. Bolje prekinite vezu i pokušajte sa službom informacija“. Istog momenta veza se prekinula.
123 Kao što rekoh, to je bilo malo pred ponoć. Naknadnom proverom, policija je utvrdila da je poziv upućen iz stare kuće Krauninšild, iako je posluga trebalo da obiđe kuću tek nekoliko dana kasnije. Samo ću da pomenem šta je otkriveno u Krauninšildu: pomerene podne daske u udaljenoj ostavi u podrumu, tragovi, prašina, na brzinu poharana garderoba, zbunjujući tragovi na telefonu, nespretno upotrebljen pisaći pribor i odvratni miris koji je lebdeo nad svim tim. Policija, ti nesrećni glupaci, ima svoju malu teoriju, još uvek traga za zloćudnim, otpuštenim slugama, koje su potpuno iščezle usred svog ovog haosa. Pretpostavka je da je u pitanju nekakva morbidna osveta, aja sam, kao Edvardov najbolji prijatelj i savetnik, bio logična meta. Idioti! Zamišljaju li da bi oni priprosti klovnovi bili u stanju da falsifikuju rukopis? Da su mogli biti odgovorni i za ostalo? Jesu li slepi, ne vide li promene na Edvardovom telu? Što se mene tiče, sada verujem u sve što mi je Edvard Derbi ikada rekao. Postoje određeni užasi izvan ivice života koje ne možemo ni da pretpostavimo, a s vremena na vreme ljudska radoznalost ih prizove u našu blizinu. Efrejm — Asenat — taj ih je vrag prizvao, a oni su obuzeli Edvarda, a sada isto rade i meni. Da li sam zaista bezbedan? Te su sile u stanju da nadžive fizički život. Narednog dana — popodne, kada sam uspeo da nadvladam iznurenost i da hodam i govorim tečno — otišao sam u ludnicu i upucao ga zarad Edvarda i čitavog sveta, ali kako da budem miran dok ga ne kremiraju? Čuvaju telo kako bi više doktora uradilo autopsiju — a ja tvrdim da mora biti kremirano. Mora biti kremiran — on koji nije bio Edvard Derbi u trenutku kada sam ga upucao. Poludeću ako to ne učine, jer možda sam upravo ja sledeći. Ali ja nemam slabu volju — i neću dozvoliti da bude narušena užasima koji besne unaokolo. Jedan život — Efrejm, asenat i Edvard — ko je sledeći? Mene neće isterati iz tela... Neću menjati duše sa probušenim lešom iz ludnice! Ali da pokušam dosledno da ispričam užasni događaj. Neću pričati o onome što policija uporno ignoriše — pričama o patuljastom, grotesknom, smrdljivom stvorenju, najmanje tri puta viđenom u Visokoj ulici nešto pre dva sata noću, ili čudnovatim otiscima stopala nađenim na više mesta. Reći ću samo da su me
124 negde oko dva sata probudili zvono i bat na vratima, naizmenično se oglašavajući, beznadežno pokušavajući da imitiraju stari Edvardov signal, tri-pa-dva. Probuđen iz dubokog sna, bio sam potpuno smeten. Derbi je pred vratima — i seća se starog signala! Nova ličnost ga se ne seća... da se nije Edvard naglo povratio u normalno stanje? Zašto je došao u takvoj žurbi, pod očiglednim pritiskom? Da li je pušten pre vremena, ili je pobegao? Dok sam se ogrtao i jurio niz stepenice razmišljao sam, možda je povratak sebi sobom nosio i bes i grubost, što bi poništilo odluku o puštanju i kod njega izazvalo očajničku želju za slobodom. Sta god da je u pitanju, stari dobri Edvard se vratio i ja ću mu pomoći! Kada sam otvorio vrata ka brestovima oivičenoj tami, zapahnuo me je neizdrživ smrad, malo je nedostajalo da se onesvestim. Gušio sam se od mučnine, jedva primetivši patuljastu, pogrbljenu figuru na stepeništu. Zvonjava na vratima koja me je probudila bila je Edvardova, ali ko je bila ova gadna, nedorasla parodija? Gde je Edvard mogao da se skloni? Zvono se poslednji put oglasilo samo trenutak pre nego što sam otvorio vrata. Posetilac je na sebi imao jedan od Edvardovih kaputa koji se vukao po zemlji, dok su rukavi, iako zavrnuti, potpuno prekrivali ruke. Na glavi je imao mekani šešir spušten nisko, a šal je skrivao lice. Kada sam nesigurno zakoračio napred, figura je proizvela isti onaj blobotavi zvuk koji sam čuo preko telefona — „glab...glab...“ — pružajući mi veliki list papira nabijen na vrh olovke, potpuno ispisan. Mada mi se i dalje vrtelo od morbidnog, neopisivog mirisa, uzeo sam papir i pokušao sam da čitam pod svetlošću sijalice iznad ulaznih vrata. Rukopis je nesumnjivo bio Edvardov. Ali zašto bi pisao ako je bio dovoljno blizu da pozvoni — i zašto je rukopis bio tako čudan, grub i drhtav? Nisam mogao da čitam na polusvetlu, tako da sam se povukao u hodnik, a patuljak me je pratio mehanički, ali je zastao na pragu. Neobični glasnik je užasno smrdeo, nadao sam se (hvala Bogu, obistinilo se) da se moja žena neće probuditi i sići. Čitajući tekst sa papira, kolena su počela da mi klecaju, a pred očima mi se zamračilo. Kada sam došao sebi ležao sam na podu, a
125 prokleti list papira nalazio mi se u ruci, ukočenoj od straha. Evo šta je pisalo: „Dene – idi u sanatorijum i ubij ga. Uništi ga. To više nije Edvard Derbi. Obuzela me – Asenat – a mrtva je već tri ipo meseca. Lagao sam kada sam rekao da je otišla. Ubio sam je. Morao sam. Dogodilo se iznenada, bili smo sami, a ja sam bio u svom telu. Zgrabio sam za svećnjak i razbio joj glavu. Za Sve Svete bi me sredila zauvek. Zakopao sam je u udaljenoj ostavi u podrumu ispod nekih starih sanduka, a zatim sam obrisao sve tragove. Sluge su sumnjale kada su došle narednog jutra, ali i oni imaj neke užasne tajne, nisu se usudili da se obrate policiji. Oterao sam ih, ali Bog sveti zna šta su sve u stanju da učine – i oni i drugi članovi njihovog kulta. Neko vreme sam mislio da će sve biti u redu, a onda sam osetio kako mi nešto vuče um. Duša kao što je njena – odnosno Efrejmova – je podvojena i traje i nakon smrti sve dok telo traje. Obuzimala me je – terala me da zamenimo tela, preuzimala je moje telo, a mene je gurala u leš zakopan u podrumu. Znao sam šta me čeka – zato sam pukao i otišao u bolnicu. A onda se dogodilo – našao sam se zagušen u mraku – u lešu Asenate koji je trulio u podrumu ispod sanduka, gde sam ga ostavio. Znao sam da je ona sad u mom telu u sanatorijumu – trajno, pošto su Svi Sveti upravo prošli, a žrtva je učinila svoje i bez njenog prisustva – zdravog razuma, spremna je da bude oslobodjena poput pretnje za ovaj svet. Bio sam očajan, ali sam uprkos svemu uspeo da izadjem. Ovo telo se previše raspalo da bih bio u stanju da govorim – nisam mogao da se snadjem sa telefonom – ali još uvek mogu da pišem. Srediću se nekako i doneti ti svoje poslednje reči i upozorenje. Ubij zlotvora ako ceniš mir i udobnost ovog sveta. Potrudi se da ga kremiraju. Ako to ne učiniš, nastaviće da živi od tela do tela, večno. Ne prilazi crnoj magiji Dene, djavolski je to posao. Zbogom – bio si pravi prijatelj. Policiji reci šta god misliš da bi mogli da poveruju – i strašno mi je žao što sam te uvukao u sve ovo. Uskoro ću počivati u miru – ovo čudo neće izdržati još dugo. Nadam se da ćeš moći da pročitaš ovaj rukopis. I ubij to stvorenje – ubij ga.
126 Tvoj – Ed“ Tek kasnije sam pročitao ostatak teksta, tada sam se onesvestio nakon trećeg pasusa. Ponovo sam se onesvestio pošto sam video i omirisao ono što se raspalo na pragu moje kuće, zapljusnuto toplim vazduhom. Glasnik se više nije pomerao, niti je imao svest. Moj batler je žilaviji od mene, nije se onesvestio kada je ujutro zatekao sve to u hodniku. Jednostavno je telefonirao policiji. Dok je policija stigla mene su već odveli na sprat, u krevet, ali ona — gomila — je stajala tamo gde se srušila. Morali su da stave maramice preko nosa. U Edvardovoj čudnovato spojenoj odeći pronašli su užas koji se raspadao. Kosti i slomljena lobanja. Uz pomoć zubarskog kartona utvrđeno je da je lobanja definitivno pripadala Asenati.
127
128 Sena iz drugog vremena I akon dvadeset i dve godine košmara i užasa spas sam pronašao u očajničkom ubeđenju da su neke od mojih impresija plod proučavanja mitova, tako da nisam spreman da jemčim za istinitost onoga što mislim da sam otkrio u Zapadnoj Australiji u noći između 17. i 18. jula 1935. Postoje razlozi koji mi daju za pravo da se nadam da je to iskustvo u celosti ili bar delimično predstavljalo halucinaciju — čiji se uzrok svakako mogao naći. Međutim, svaka nada me napusti kada se setim zlokobnog osećaja stvarnosti koji me je prožimao. Ako se to zaista dogodilo, ljudski rod će morati da prihvati takvo poimanje vaseljene i svog mesta u penušavom vrtlogu vremena, čiji sam pomen izaziva grčenje u strahu. Čovečanstvo bi moralo biti na oprezu od skrivenih opasnosti koje bi, mada verovatno nikada neće progutati celu rasu, mogle da ispreče čudovišne, nepojmljive užase pred određene smele pripadnike ljudskog roda. Upravo je to razlog što se svim svojim biće zalažem da se prekine sa iskopavanjem ostataka građevina nepoznate, iskonske civilizacije, kojim se inače bavi ekspedicija čiji sam ja bio predvodnik. Ako pretpostavimo da sam one noći bio budan i zdravog razuma, onda sam doživeo nešto što ni jedno ljudsko biće pre mene nije. Sta vise, bila je to zastrašujuća potvrda svega onoga što sam pokušavao da opovrgnem, svrstavajući ga pod snove i mitove. Na sreću, dokazi ne postoje. Neverovatni predmet koji sam poneo kao
129 dokaz, izgubio sam u strahu — ali ako je bio stvaran i da sam ga izneo iz onog opasnog bezdana — bio bi to neoboriv dokaz. Bio sam sam kada sam nabasao na užas i sve do sada nikome nisam ništa rekao. Nisam bio u stanju da sprečim druge da kopaju u tom pravcu, ali slučaj i prevrtljivi pesak su ih do sada sačuvali od otkrića. Napisaću kompletno saopštenje o događaju, ne samo kako bih sačuvao svoj zdrav razum, već kako bih upozorio sve one koji su spremni da me shvate ozbiljno. Pišem u kabini broda kojim putujem kući, ali veliki deo sa početka priče mogao bi biti poznat onima koji prate štampu, pogotovu naučnu. Spis ću predati svom sinu, profesoru Vingejtu Pizliju sa univerziteta Miskatonik — jedinom članu porodice koji je ostao uz mene nakon čudnovate amnezije koju sam davno doživeo i čoveku koji je najbolje upućen u sve činjenice vezane za moj slučaj. U njega gajim najveće nade da neće ismejati sve ono što ću reći o sudbonosnoj noći. Nisam ga pre polaska uputio u događaje usmenim putem, mislim da je bolje da sazna preko pisanog dokumenta. Čitajući i nanovo iščitavajući po nahođenju doći će do uverljivije slike događaja nego što bi moj zbunjeni jezik mogao mu ih predstavi. Na njemu je da učini sa spisima šta smatra da je najbolje — da ih predstavi uz odgovarajući komentar u časopisu u kom smatra da bi doneli najviše dobra. Cisto radi čitalaca koji nisu upućeni u ranije detalje mog slučaja, u uvodu ću napisati opširan pregled istorije događaja. Zovem se Natanijel Vingejt Pizli, a svi oni koji se sećaju novinskih napisa od pre jedne generacije, ili pisama i članaka iz psiholoških žurnala od pre šest-sedam godina, znaju ko sam. Štampa je bila puna detalja vezanih za moju neobičnu amneziju od 1908. do 1913, a dobar deo toga zasnivao se na legendama o užasima, ludosti i veštičarenju koje vrebaju u drevnom gradu u Masačusetsu u kome se još tada nalazilo moje prebivalište. Ipak, moram da naglasim da u mom dotadašnjem životu, kao ni u mojoj porodici nije bilo slučajeva ludila, niti ičeg zlokobnog. To je veoma važan podatak za onoga ko želi da sagleda celu situaciju vezanu za senku koja se tako naglo nadnela nada mnom, a čiji je izvor bio negde izvan mene.
130 Moguće je da su vekovi turobnih priča učinili trošni stari Arkam, isprepletan šapatima, ranjivim na takve sene — mada, u svetlu ostalih slučajeva koje sam naknadno otkrio, rekao bih da ni to nije tačno. Ono što sam hteo da kažem je da su moji preci i moja prošlost potpuno normalni. Ono što se dogodilo, došlo je sa strane — a odakle, to se i dalje ustručavam da izgovorim. Sin sam Džonatana i Hane (Vingejt) Pizli. Oboje potiču iz starih hejverhilskih porodica. Rođen sam i odrastao u Hejverhilu — u staroj porodičnoj kući u ulici Bordman, u blizini Zlatnog brda — a u Arkam sam prvi put došao 1895, kao predavač na katedri za političku ekonomiju na univerzitetu Miskatonik. Narednih 13 godina moj je život tekao glatko i srećno. 1896. oženio sam se sa Elis Kizar iz Hejverhila, sa kojom sam dobio troje dece, Roberta, Vingejta i Hanu, rođene 1898, 1900, odnosno 1903. 1898. postao sam vanredni profesor, a 1902. redovni. Niti jednog trenutka me nisu zanimali okultizam ili psihologija natprirodnog. Čudnovata amnezija je nastupila u četvrtak, 14. maja 1908. Sve se dogodilo iznenada, a ja sam tek naknadno shvatio da su određene kratke, svetlucave vizije koje sam doživeo u prethodnih nekoliko časova — haotične vizije koje su me veoma uzrujale, jer nikada ranije nisam doživeo ništa slično — verovatno predstavljale predosećanje. Glava me je bolela, osećao sam se čudnovato, kako se nikada ranije nisam osećao, kao da neko pokušava da preuzme kontrolu nad mojim mislima. Slom se dogodio oko 10:20 pre podne dok sam brucošima i ponekom studentu druge godine, držao čas Političke ekonomije IV — istorija i moderne tendencije u ekonomiji. Počeli su da mi se priviđaju čudnovati oblici i istovremeno sam osećao da se nalazim u nekoj grotesknoj prostoriji, a ne u učionici. Misli i govor su mi lutali od teme tako da su i studenti primetili da nešto ozbiljno nije kako valja. Na kraju sam se jednostavno opustio u stolici, izgubio sam svest, sedeo sam ošamućen i nikako nisu mogli da me probude. Niti su u narednih pet godina, četiri meseca i trinaest dana moje normalne sposobnosti više ugledale svetlost dana. Ono što je usledilo saznao sam od drugih. I mada su me prebacili u moj dom u ulici Krejn broj 27 i pružili mi najbolju
131 moguću medicinsku negu, svest mi se povratila tek nakon šesnaest i po časova. Oko tri časa izjutra sam otvori oči i počeo da govorim, što je članove moje porodice prepalo zbog načina na koji sam se izražavao. Bilo je jasno da se ne sećam ničega vezanog za sopstveni identitet ili dotadašnji život, ali je isto tako bio očigledno kako pokušavam da zataškam tu činjenicu. Na čudan način sam posmatrao sve oko sebe, a izrazi lica koje sam pravio bili su krajnje nekarakteristični. Čak sam i govorio čudnovato, tuđinski. Koristio sam glasovne organe kao da ih prvi put koristim, kao da ih tek isprobavam, a mi je dikcija bila izveštačena, kao da sam engleski jezik vredno učio iz knjiga. Izgovor mi je bio varvarski loš, a izraze sam koristio podjednako arhaične i neke potpuno nerazumljive. Što se ovih poslednjih tiče, jednog izraza se — zastrašujuće — setio najmlađi lekar, dvadeset godina kasnije. Upravo u tom periodu ta je fraza ušla u upotrebu — prvo u Engleskoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama — i mada kompleksna i neosporno nova, do detalja se slagala sa čudnovatim rečima koje je izgovorio neobični pacijent iz Arkama, davne 1908. godine. Fizička snaga mi se vratila trenutno, ali mi je bilo neophodno podučavanje kako da koristim ruke, noge i uopšte svoje telo. Upravo zbog svih tih smetnji nastalih usled kolapsa pamćenja, jedno duže vreme su me držali pod strogom medicinskom kontrolom. Kada sam shvatio da su svi moji pokušaji da sakrijem gubitak pamćenja propali, priznao sam i istovremeno sam počeo žudno da sakupljam sve moguće informacije. Lekarima je izgledalo kao da sam izgubio interesovanje za svoju pravu ličnost čim sam shvatio da je amnezija opšte prihvaćena kao normalna stvar. Primetili su da sam sav svoj trud usmerio ka istoriji, nauci, umetnosti, jeziku i narodnim običajima — nekim jako dubokim, a nekim detinjasto prostim — i sve to, u većini slučajeva čudnovato nesvesno. Istovremeno su primetili da posedujem neobjašnjivu količinu svakojakog znanja — znanja koje sam uglavnom pokušavao da sakrijem. Imao sam običaj da nemarno pomenem, i to sa punom samouverenošću, događaje koji su se odigrali u maglovitim
132 vremenima izvan prihvaćene istorije — naknadno odbacujući takvu opasku kao šalu kada bih primetio kakvo je iznenađenje izazvala. Umeo sam na sličan način da govorim i o budućnosti što je par puta zaista izazivalo strah kod sagovornika. Takvi tajanstveni istupi vremenom su nestali, mada su neki od posmatrača smatrali da je za to kriva moja podmukla obazrivost, pre nego nestanak znanja koje se krilo iza njih. Zapravo sam bio neverovatno žudan da upijam govor, običaje i mišljenja doba i mesta, kao da sam kakav marljivi putnik iz neke udaljene zemlje. Čim sam dobio dozvolu za to, počeo sam da posećujem univerzitetsku biblioteku, a ubrzo sam počeo i da putujem, da pohađam specijalne kurseve po američkim i evropskim univerzitetima, što je izazvalo lavinu komentara tokom narednih nekoliko godina. U svakom trenutku sam imao veliki broj kontakata sa učenim ljudima, uglavnom zato što je moj slučaj postao pomalo poznat u psiholoških krugovima tog doba. Uzimali su me za tipičan primer sekundarnog identiteta — iako sam ih povremeno zbunjivao nekim neočekivanim simptomima ili neobičnim tragovima pažljivo skrivene poruge. Međutim, na pravo prijateljstvo nisam nailazio. Nešto u mom izgledu i govoru izazivalo je neobjašnjiv strah i averziju u svima, kao da sam bezgranično udaljen od svega što je normalno i zdravo. Upravo je ta ideja mračnog, skrivenog užasa povezanog sa nemerljivim ponorima nekakve udaljenosti predstavljala konstantu. Ni moja porodica nije bila izuzetak. Od trenutka mog čudnovatog buđenja, supruga se odnosila prema meni sa užasom i gađenjem, zaklinjući se kako je kakav tuđin zaposeo telo njenog muža. 1910. se pravno razvela od mene, a ni pošto sam se vratio u normalu 1913, nije pristala da me vidi. Isto je bilo i sa mojim starijim sinom i sa ćerkom, koje od tada nisam video. Jedino je moj drugi sin, Vingejt, bio u stanju da savlada strah i odbojnost izazvanu mojom promenom. I on je na mene gledao kao na stranca, ali je jedini čvrsto verovao da ću se jednoga dana vratiti u normalu, iako je tada imao svega osam godina. Kada se to i dogodilo, sud mi je dodelio starateljstvo nad njim jer je on tako
133 želeo. Od tada mi pomaže u mojim istraživanjima, a danas, u svojoj trideset petoj godini, profesor je psihologije na Miskatoniku. Ali ne čudi me strah koji sam širio — um, glas i izrazi lica bića probuđenog 15. maja 1908, svakako nisu pripadali Natanijelu Vingejtu Pizliju. Neću ni da pokušavam da ulazim u detalje svog života u periodu od 1908. do 1913, o najvažnijim stvarima čitaoci se mogu informisati, kao što sam i ja bio primoran da učinim, iz članaka u starim novinama i naučnim žurnalima. Vraćena mi je kontrola nad mojim novcem, koji sam lagano i sve u svemu mudro trošio na putovanja i kurseve po raznim univerzitetima. Međutim, ta su putovanja često bila neobična, uključujući duge posete udaljenim i nenaseljenim mestima. 1909. sam proveo mesec dana na Himalajima, a 1911. sam izazvao veliku pažnju putovanjem po neistraženim pustinjama Arabije, na leđima kamile. Nisam uspeo da saznam šta se dešavalo na tim putovanjima. U leto 1912. iznajmio sam brod i otplovio ka Arktiku, krenuvši iz Spicbergena81 na sever, ali po povratku sam bio razočaran. Kasnije iste godine sam sam proveo nedelje iza granica ranijih i budućih istraživanja ogromnih krečnjačkih pećina zapadne Virdžinije — u crnom lavirintu toliko zamršenom, da niko više nije pokušao da prođe mojim stopama. Moj boravak po univerzitetima pamti se po neverovatno brzom usvajanju znanja, kao da je moj sekundarni identitet imao čudovišno nadmoćnu inteligenciju u odnosu na mene. Otkrio sam i da je brzina kojom sam čitao i samostalno učio bila fantastična. Bio sam u stanju da savladam svaki detalj iz knjige tako što bih samo prešao pogledom preko teksta, brzinom kojom sam mogao da okrećem stranice. Sposobnost da trenutno izračunam najkompleksnije obrasce bila je istinski zastrašujuća. Vremenom su počeli da se pojavljuju gotovo neprijatni izveštaji o mojoj sposobnosti da utičem na tuđe misli i dela, mada izgleda kao da sam se trudio da ova sposobnost što manje izlazi na videlo.
134 Ostali neprijatni izveštaji ticali su se mojih bliskih veza sa vodama okultnih grupa i naučnicima za koje se smatralo da su povezani sa nepoznatim, gnusnim kultovima starog sveta. Sve ove glasine nikada nisu dokazane, ali nesumnjivo je da ih je pokrenuo pravac u kom su se kretala moja tadašnja istraživanja — nemoguće je zatražiti knjigu u biblioteci i istovremeno ostati neprimećen. Postoje i opipljivi dokazi — u vidu beležaka na marginama knjiga — da sam često konsultovao naslove kao što su: grofa D’Erleta, Ludviga Prina, ton Juncta, sačuvane fragmente zbunjujuće kao i mrski ludog Arapina Abdula Alhazreda. Nemoguće je poreći i da je, upravo u vreme moje čudnovate promene došlo do nastanka novog talasa zlih, tajnih kultova. U leto 1913. počeo sam da pokazujem znake dosade i slabljenja želje. Saradnicima sam počeo da nagoveštavam da bi se u meni uskoro mogla desiti promena. Govorio sam o vraćenim sećanjima iz prethodnog perioda života — ali većina me nije uzimala za ozbiljno, jer su sva ta sećanja izgledala kao da sam ih izvukao iz nekog starog privatnog zapisa. Negde sredinom avgusta vratio sam se u Arkam i posle dugog perioda odsustvovanja uselio sam se u svoju kuću u ulici Krejn. Montirao sam nekakvu krajnje čudnovatu napravu, sastavljenu od delova napravljenim u različitim fabrikama naučne opreme, iz Evrope i Amerike, koju sam pažljivo čuvao od očiju svakoga dovoljno inteligentnog da bi mogao da je analizira. Oni koji je jesu videli — radnik, sluga i novi domar — tvrde da je u pitanju bila uvrnuta mešavina poluga, točkova i ogledala, visine tek šezdesetak centimetara, širine i dužine po trideset. Centralno ogledalo je bilo kružno i konveksno. Sve to su potvrdili i oni proizvođači delova koje sam naknadno uspeo da lociram. 26. septembra, u petak uveče, dao sam slobodno domaru i spremačici do podneva narednog dana. Svetla u kući su ostala upaljena do kasno. Pogrbljen, taman čovek, tuđinskog izgleda došao je automobilom.
135 Svetla su poslednji put viđena oko jedan čas izjutra. U 2:15 policajac je obišao zamračenu kuću, a strančev automobil je i dalje bio parkiran kraj ograde. U 4 sata ga više nije bilo. U 6 časova, doktor Vilson je primio neobičan telefonski poziv. Kolebljivi glas sa stranim naglaskom zamolio ga je da ode do moje kuće i da me probudi iz neobične nesvestice. Policija je kasnije uspela da utvrdi da je poziv bio upućen sa javne govornice iz Severne stanice u Bostonu, ali pogrbljeni stranac nikada nije pronađen. Doktor me je pronašao besvesnog u sobi za prijem, u naslonjači, pred kojom je stajao sto. Na uglačanoj ploči stola videli su se tragovi teškog predmeta koji je odatle sklonjen. Čudnovata mašina je nestala i nikada nije pronađena. Očigledno je tamni, pogrbljeni stranac odneo sa sobom. U biblioteci se nalazila velika gomila pepela, sve što sam napisao od nastupa amnezije spaljeno je. Doktor Vilson je utvrdio da mi je disanje nepravilno, ali pošto mi je dao potkožnu injekciju, vratilo se u normalu. U 11:15, 27. septembra, živnuo sam, a na mom licu, koje je do tada ličilo na masku, konačno su počeli da se pojavljuju znaci izraza. Doktor Vilson je odmah primetio da izrazi na mom licu podsećaju na pravog mene, a ne na moj sekundarni identitet. Oko 11:30 promumlao sam nekoliko neobičnih slogova, nevezanih za bilo koji ljudski jezik. Izgledalo je kao da se borim sa nečim. Ubrzo nakon što su se domar i sluškinja vratili, odmah nakon podneva, počeo sam da mumlam na engleskom. „ — među ekonomistima tradicionalnog stanovišta tog doba, Dževons predstavlja primer preovlađujuće težnje ka naučnoj uzajamnosti. Njegov pokušaj uporedbe komercijalnih ciklusa prosperiteta i depresije sa fizičkim ciklusima sunčevih pega, verovatno predstavlja vrhunac — “ Natanijel Vingejt Pizli se vratio — duša po čijoj je vremenskoj lestvici i dalje bio četvrtak ujutru 1908, sa studentima ekonomije koji pilje u iskošenu katedru. II
136 Ponovno privikavanje na normalan život bilo je bolno i mučno. Gubitak pet godina stvara mnogo više poteškoća nego što možete da zamislite, u mom slučaju bilo je bezbroj poslova koje je trebalo uraditi. Zapanjilo me je i uznemirilo sve što sam čuo o mom ponašanju od 1908. do tada, ali sam se trudio da na stvari gledam sa filozofskog aspekta. Pošto sam napokon povratio starateljstvo nad mladim sinom, Vingejtom, smestili smo se u kuću u ulici Krejn, a ja sam nastojao da se vratim profesorskom poslu — univerzitet mi je ljubazno ponudio moje staro mesto. Počeo sam da radim u februaru 1914, na početku semestra, ali sam radio svega godinu dana. Toliko mi je bilo potrebno da shvatim koliko me je doživljeno iskustvo zapravo uzdrmalo. Mada savršeno razborit — nadao sam se — bez ikakve greške u mojoj staroj ličnosti, ipak nisam imao živaca kao ranije. Proganjali su me nerazumljivi snovi i uvrnute ideje. Izbijanje svetskog rata je okrenulo moje misli ka istoriji, počeo sam da razmišljam o vremenu i događajima na najčudniji mogući način. Kao da je moje poimanje vremena, sposobnost da razlučim redno od jednovremenog bilo blago poremećeno, branio sam fantazmično stanovište koje je podrazumevalo život u jednom vremenu, ali upućivanje sopstvenog uma u sakupljanje znanja po raznim epohama, kroz čitavu večnost. Rat je u meni izazvao neke čudne reakcije, kao da sam mogao da se setim nekih njegovih dugoročnih posledica — kao da sam znao kako će se završiti, pratio sam ga kao da posedujem neke informacije iz budućnosti. Sva ta kvazisećanja izazivala su napor u meni, osećao sam se kao da ih zadržava kakva veštačka psihološka barijera. Sramežljivo pominjući utiske koje sam imao, dobijao sam različite reakcije. Neki su me gledali nelagodno, ali kolege sa matematičke katedre odgovarale su objašnjavanjem novih dometa kroz teoriju relativiteta — o kojoj se tada govorilo samo u uskim, naučnim krugovima — a koja je kasnije postala toliko poznata. Doktor Albert Ajnštajn je vreme sveo na status obične dimenzije. Ali snovi i uznemirujuća osećanja počeli su da me sustižu, tako da sam već 1915. morao da napustim posao. Utisci koje sam imao
137 poprimali su neugodan oblik— imao sam utisak da je amnezija zapravo izazvala neku vrstu bogohulne zamene, da je moj sekundarni identitet zaista došao sa strane. To me je dovelo do zastrašujućih pretpostavki o prebivalištu mog pravog bića tokom godina u kojima je to drugo biće bilo u posedu mog tela. Neobična znanja i čudnovato ponašanje doskorašnjeg stanara u mom telu, sve su me više zbunjivali, kako sam saznavao nove detalje od ljudi, iz novina i magazina. Svo to uvrnuto ponašanje koje je zbunjivalo okolinu, kao da se slagalo sa nekim osnovama crnoga znanja koje se gnojilo u pukotini moje podsvesti. Grozničavo sam tragao za svakom informacijom koja se ticala istraživanja i putovanja tog drugog bića tokom mojih mračnih godina. Nisu baš svi moji problemi bili tako poluapstraktni. Snovi su postajali sve jasniji i življi. S obzirom da sam pretpostavljao kako bi ih ljudi shvatili, pomenuo sam ih samo sinu i nekolicini psihologa kojima sam verovao, ali ubrzo sam započeo naučnu studiju sličnih slučajeva kako bih utvrdio koliko su takvi snovi bili karakteristični među žrtvama amnezije. Rezultati koje sam ja dobio, poduprti znanjima psihologa, istoričara, antropologa i psihijatara velikog iskustva, kao i studijama koje su sadržale izveštaje o podeljenim ličnostima od vremena legendi o posednutosti demonima, do današnjih dana i relevantnih medicinskih izveštaja, u početku su me više uznemiravali nego tešili. Uskoro sam shvatio da su moji snovi potpuno jedinstveni među svim brojnim slučajevima amnezije. Ali postojao je maleni ostatak među izveštajima koji se slagao sa mojim slučajem i koji me je godinama zbunjivao i šokirao. Neki su predstavljali deliće drevnih narodnih priča, drugi su bili slučajevi zabeleženi u medicinskim analima, a par njih je ležalo skriveno u standardnoj istoriji. Iako je moja nesreća bila jako retka, slični primeri pojavljivali su se kroz istoriju još od vremena kada su ljudi prvi put počeli da beleže. Neki vekovi su sadržali jedan, dva ili tri slučaja, a neki ni jedan, ili barem ni jedan zabeležen. Suština je kod svih bila ista — oštroumnu osobu bi obuzeo drugačiji život, određeno vreme bi se ponašala potpuno drugačije
138 nego inače, prvo bi promenila način govora i držanje tela, a zatim bi se potpuno okrenula proučavanju nauke, istorije, umetnosti i antropologije. I sve to sa velikim žarom i neverovatnom sposobnošću upijanja informacija. U nekom trenutku bi se stara svest naprasno vratila, večno zatrovana povremenim pojavama neobjašnjivih snova koji su nagoveštavali nekakva detaljno zamazana sećanja. Sličnost tih košmara sa mojima do najsitnijih detalja, nije ostavljala nikakvu sumnju u njihovu karakterističnost. Par slučajeva mi se učinilo nekako bliskim, kao da sam čuo za njih kroz neke kosmičke kanale, suviše morbidne i zastrašujuće da bih ih uzeo u razmatranje. U tri slučaja postoje zapisi o nepoznatoj napravi sličnoj onoj viđenoj u mojoj kući pred drugu promenu. Jedna od stvari koja me je brinula bila je činjenica da je postojao veliki broj slučajeva u kojima su se pojavljivali košmari poput mojih, a u kojima nije bilo amnezije. U pitanju su uglavnom bile osobe osrednjih umnih sposobnosti, ili čak ispod prosečnih — neke od njih bile su toliko primitivne da su se jedva mogle uzeti u obzir kao prenosnici neobičnog i natprirodnog znanja. Na tren bi ih potpalila tuđinska sila, ali nakon gašenja usledilo bi ubrzano brisanje neljudskih užasa iz sećanja. U poslednjih pedeset godina bilo je najmanje tri takva slučaja — poslednji od njih dogodio se pre samo petnaest godina. Da li je nešto pipalo na slepo kroz vreme tražeći nekakvu pukotinu u prirodnom sledu stvari? Da nisu ti nejaki pokušaji predstavljali kakav čudovišan, opak eksperiment, potpuno neshvatljiv zdravom razumu? To su bile neke od ideja koje sam imao u trenucima slabosti — legende koje sam otkrivao tokom istrage pokretale su mi maštu. Morao sam da posumnjam u mogućnost da su drevne legende, o kojima žrtve skorijih amnezija i njihovi lekari očigledno ništa nisu znali, bile u nekakvoj zbunjujućoj, zastrašujućoj vezi sa slučajevima gubitka pamćenja, poput mog. Skoro da se ne usuđujem da pričam o snovima koji su postajali sve napadniji. Donosili su mi miris ludila, povremeno bih se osećao kao da zaista ludim. Postoji li možda posebna vrsta iluzija koja pogađa samo one koji su patili od amnezije? Logično bi bilo da se
139 um podsvesno trudi da upotpuni praznine pseudo-sećanjima, što bi moglo izazvati čudnovate, nastrane uobrazilje. Iako mi se na kraju druga teorija, vezana za narodna verovanja, činila prihvatljivijom, ovo je bilo stanovište koje je zastupala većina psihijatara među onima koji su mi pomagali u istrazi i koji su bili zbunjeni koliko i ja neverovatnom sličnošću među slučajevima. Moje stanje nisu zaista smatrali ludilom, svrstali su ga u nervne poremećaje. Pozdravljali su moje pokušaje da ispratim i ispitam svoje stanje, umesto da se trudim da ga jednostavno odbacim i zaboravim. To što sam radio slaže se sa modernim principima psihologije. Meni su bili posebno važni saveti psihologa koji su me pregledali dok sam bio posednut drugim identitetom. Rada sam prvi put osetio nemir, to nije imalo veze sa vizuelnim, već apstraktnim uzrocima, kao što sam već pomenuo. Osećao sam dubok, neobjašnjiv užas u sebi samom. Razvio sam uvrnut strah od svog lika, kao da bi pogled u ogledalo otkrio nešto potpuno tuđinsko, neshvatljivo odvratno. Kada bih savladao strepnju i pogledao se u ogledalu, tamo bih našao poznati ljudski lik u sivom ili plavom odelu, što bi izazvalo čudnovato olakšanje. Maksimalno sam izbegavao ogledala, čak sam se i brijao kod berberina. Trebalo mi je puno vremena da otkrijem postojanje veze između ovih razočaravajućih osećanja i nadolazećih vizuelnih impresija kojih je bilo sve vise. Prvo što sam primetio bilo je osećanje da nešto izvan mene, nešto veštačko ograničava moja sećanja. Osećao sam da prizori koji mi se javljaju u podsvesti imaju nekakvo užasno značenje, da su u zastrašujućoj vezi sa mnom, ali da postoji nešto što mi nikako ne dâ da doprem do tog značenja, do veze. Nakon toga se pojavio problem sa poimanjem vremena i sa očajničkim pokušajima da delove snova poređam hronološki i prostorno. Sami prizori su u početku više bili čudni nego zastrašujući. Nalazio bih se u ogromnoj zasvođenoj odaji, sa otmenim kamenim krstastim svodom koji se gubio visoko u senkama iznad mene. Scena se mogla odigrati bilo gde i bilo kada, princip lukova u građevinarstvu poznat je još od vremena starog Rima.
140 Video sam ogromne, okrugle prozore, visoka lučna vrata i stolove ili pijadestale visoke poput standardne sobe. Zidovi su bili prekriveni prostranim policama od tamnog drveta, na kojima su se nalazile knjige neobično velikog formata sa nepoznatim hijeroglifima na koricama. Vidljivi delovi zidova bili su prekriveni neobičnim reljefima, isključivo krivolinijskim matematičkim kreacijama i uklesanim zapisima, hijeroglifima poput onih sa knjiga. Tamni granitni blokovi od kojih su zidovi bili napravljeni izgledali su ogromno. Konkavni vrh donjih blokova uklapao se sa konveksnim dnom gornjih. Stolica nije bilo, ali ogromni stolovi su bili zatrpani knjigama, papirima i nečim što je izgledalo kao pribor za pisanje — čudnovato oblikovane posude od grimiznog metala i štapići sa umrljanim vrhom. Iako su pijadestali bili toliko visoki, ponekad sam mogao da ih gledam sa visine. Na nekima su se nalazile velike lopte sjajnog kristala koje su služile kao lampe, kao i neopisive skalamerije od staklenih cevi i metalnih poluga. Prozori su bili zastakljeni i pokriveni rešetkama. Iako se nisam usuđivao da im priđem, da bacim pogled napolje, već sa mesta gde sam se nalazio mogao sam da vidim vrhove čudnovatog rastinja nalik papratima. Pod je bio popločan teškim osmougaonim pločama preko kojih nije bilo nikakvih tepiha ili prostirki. Kasnije sam imao vizije u kojima sam prolazio kroz ogromne kamene hodnike i niz i uz ogromne nagnute površi iste čudovišne izrade. Nigde nije bilo stepenica, niti je i jedan hodnik bio uži od deset metara. Siguran sam da su neke od zgrada kroz koje sam prolazio morale biti visoke više stotina metara. Ispod se nalazio veliki broj podzemnih nivoa i okovima zapečaćenih podnih vrata, koja su ostavljala utisak da se iza njih krije nekakva posebna opasnost. Ja sam, izgleda bio zatvorenik, turobna groza visila je nad svime. Imao sam osećaj da bi mi poruka krivolinijskih hijeroglifa sa zidova raznela dušu u paramparčad, samo da nisam bio zaštićen milosrdnim neznanjem.
141 Još kasnije, u snove su mi ušli i pogledi sa velikih okruglih prozora, kao i sa ogromnog, ravnog krova na koine su se nalazili čudnovati vrt, prostrane puste površi i visoka kamena ograda nalik školjkama, kod koje se završavao viši deo svake od kosih površi. Video sam gotovo beskrajne redove ogromnih građevina, svaku unutar svog vrta, poređane uz popločane ulice široke preko 60 metara. Razlikovale su se po izgledu, ali malo ih je bilo manjih od 25000 kvadrata u osnovi i 300 metara visokih. Neke su izgledale bezgranično, pročelje im je sigurno bilo više stotina metara dugačko, a vrhovi su im nestajali u sivim nebesima, među oblacima. Kamen i beton su bili osnovni materijali, a praktično sve zgrade bile su oličenje krivolinijske arhitekture poput one u kojoj sam se ja nalazio. Ravni krovovi prekriveni vrtovima, mahom su bili oivičeni školjkastim ogradama. Na nekima su se nalazile terase i uzdignuti nivoi, kao i prostrane prazne zaravni usred vrtova. Ogromne ulice su bile prometne, ali u ranim snovima nikako nisam mogao da razlučim detalje. Tu i tamo mogle su se videti ogromne, mračne, cilindrične kule koje su dosezale visine nedohvatljive za sve ostale građevine. Izgledale su potpuno jedinstveno, neverovatno drevno, ali i oronulo. Sazidane od bizarno isečenih, četvrtastih bazaltnih ploča, blago su se sužavale ka vrhu. Ni na jednoj se nisu mogli videti prozori ili bilo kakvi drugi otvori sem ogromnih vrata. Primetio sam i nešto niže zgrade — u ruševnom stanju, zahvaljujući zubu vremena — koje su po arhitekturi podsećale na cilindrične kule. Oko ovih nestandardnih hrpa od četvrtastih blokova, lebdela je neobjašnjiva aura pretnje i koncentrovanog straha, poput one koja je okruživala zapečaćena podna vrata. Sveprisutne bašte bile su zastrašujuće neobične, sa bizarnim, nepoznatim oblicima vegetacije nagnutim nad širokim stazama oivičenim čudnovato isklesanim monolitima. Dominirale su ogromne biljke nalik na paprat, zelene ili sablasno blede. Između njih uzdizale su se velike avetinjske biljke nalik na kalamite82, čija su bambusolika stabla dosezala neverovatne visine.
142 Bilo je bokora poput čudesnih cikasa83, ružnog tamnozelenog žbunja i četinarskog drveća. Cveće je bilo malo, bezbojno i neprepoznatljivo, raslo je sa geometrijski pravilnih osnova i uglavnom se gubilo među zelenilom. Na nekolicini terasa i u nekim vrtovima na krovovima zgrada bilo je krupnijeg cveća i uopšte bilo ga je vise, bilo je definisanijeg oblika, što je sve zajedno nagoveštavalo veštačko uzgajanje. Gljive nezamislive veličine, oblika i boja, stvarale su šare koje su nagoveštavale postojanje dobro organizovane hortikulturne tradicije. U većim vrtovima na zemlji bio je primetan pokušaj da se zadrži ponešto od prirodne nepravilnosti, all na krovovima, sve je bilo podređeno selekciji i umetničkom oblikovanju. Vreme je uglavnom bilo oblačno, a vazduh vlažan. Imao sam prilike da prisustvujem neverovatnim kišama. Međutim, povremeno bi se pojavilo i sunce koje je delovalo nenormalno veliko, kao i mesec čije su se šare kud i kamo razlikovale od normalnih, ali to razlike nikako nisam mogao da dokučim. Kada bi noćno nebo bilo vedro, što nije bilo često, pokušavao sam da razaznam sazvežđa. Neki od poznatih obrisa izgledali su slično kao što ih znam, ali veoma retko potpuno isto. Prema položaju nekolicine sazvežđa koje sam uspeo da prepoznam, pretpostavio sam da se nalazima na južnoj zemljinoj hemisferi, blizu Južnog Obratnika. Horizont je uvek bio zamagljen parom i nerazgovetan, ali mogao sam da razaznam prostrane džungle drveća paprati, kalamita, lepidodendra84 i sigilarija85, kako se njišu u pokretnoj izmaglici. Tu i tamo bih primetio pokret na nebu, ali u ranim snovima nikako nisam mogao da razlučim te pokrete. U jesen 1914. povremeno sam počeo da sanjam kako letim iznad grada i po okolini. Video sam bezgranične puteve koji su sekli šume
143 zastrašujućeg rastinja šarenih, rebrastih i uvijenih stabala, a zatim prolazili kroz druge, podjednako čudnovate gradove. Na proplancima i čistinama kojima je vladao večiti suton, video sam čudovišne građevine, crne ili u duginim bojama, dok su kroz močvare, tako mračne da sam jedva šta mogao da razaznam od vlažne, visoke vegetacije, prolazili dugi nasipi. Jednom prilikom sam ugledao neizmerno područje posuto prastarim bazaltnim ruševinama, čiji je arhitektonski stil podsećao na one kule bez prozora koje sam video u gradu. A jednom sam video i more — neizmernu, parom prekrivenu površinu iza džinovskih kamenih pristaništa velikog grada kupola i lukova. Veliki bezobličan nagoveštaj senke kretao se preko njegove površine, a tu i tamo su se mogli videti nepravilni vrtlozi. III Kao što rekoh, divlji snovi nisu odmah postali strašni. Naravno da mnogi sanjaju i čudnije stvari — zbrkane deliće doživljenog, viđenog, pročitanog, a zatim složenog u priču po neobjašnjivom nahođenju sveta snova. Snove sam neko vreme prihvatao kao prirodnu stvar, mada nikada nisam spadao u ljude koji imaju neobične snove. Pretpostavljao sam da mnoge od neprirodnih stvari iz snova dolaze iz beznačajnih izvora, kojih ima previše da bi ih vredelo istraživati. Druge su pak izgledale kao odraz poznavanja botanike i uopšte uslova i prilika koji su vladali na Zemlji pre sto pedeset miliona godina — u doba Perma86 ili Trijasa87. U narednih nekoliko meseci snovi su postajali sve strašniji. Razlog je taj što su vremenom dobili aspekt sećanja i što je moj um počeo da ih povezuje sa narastajućim unutrašnjim nemirom —
144 ograničenošću sećanja, neobičnim shvatanjem pojma vremena, odvratnim osećajem zamene sa sekundarnim identitetom od 1908. do 1913, a znatno kasnije i sa neobjašnjivim gađenjem prema sebi samom. Užas koji su mi donosili snovi uvećavao se hiljadostruko, kada su određeni nedvosmisleni detalji počeli da se pojavljuju. Do oktobra 1915. shvatio sam da moram nešto da učinim. Tada sam započeo sa proučavanjem slučajeva amnezije i vizija, osećajući da je to jedini način da stvorim pravu sliku problema i da se oslobodim emocionalnog pritiska. Međutim, kao što sam već pomenuo, u prvi mah rezultat je bio praktično suprotan. Uznemirila me je činjenica da su drugi ljudi ranije sanjali identične snove mojima. Posebno me je zbunilo to što su neki od slučajeva toliko stari, da u njihovo vreme nije bilo govora o mogućnosti da subjekat poseduje potrebno geološko znanje o izgledu primitivnih predela. Mnogi izveštaji zastrašujuće detaljno opisuju detalje velikih zgrada i vrtova, ali i nekih drugih stvari. Bilo je dovoljno loše što sam video sva ta mesta i doživeo neobjašnjive impresije, ali kada sam te iste stvari pročitao u izveštajima drugih sanjača, sve mi je mirisalo na ludilo i bogohuljenje. Najgore od svega je što su moja pseudosećanja obuhvatila i neke manje zastrašujuće snove kao i nagoveštaje predstojećih otkrića. Ali i pored toga većina doktora je tvrdila da radim pravu stvar. Sistematski sam proučavao psihologiju, što je bio podsticaj i za moga sina, Vingejta, da čini isto — to ga je na kraju dovelo do diplome i profesorskog zvanja. Prošao sam specijalne tečaje na univerzitetu Miskatonik 1917. i 1918. U međuvremenu sam neumorno proučavao medicinska, istorijska i antropološka svedočanstva, putovao sam do udaljenih biblioteka, čak sam na kraju počeo da proučavam one odvratne knjige starog, zabranjenog znanja, koje su bile toliko interesantne mom sekundarnom identitetu. Našao sam upravo neke od kopija koje sam u svom izmenjenom stanju čitao. Uznemirile su me neke od beležaka sa margina knjiga i očigledne ispravke u tekstovima napisane rukopisom i izrazima koji nikako nisu ličili na ljudske.
145 Komentari su uglavnom pisani na jeziku kojim je pisana i knjiga. Autor komentara je očigledno odlično poznavao sve te jezike, mada, reklo bi se da ih je naučio iz knjiga. Međutim, jedna od beležaka u primerku fon Junctovog bila je drugačija. Napisana je istim mastilom kao i komentari na nemačkom, ali se sastojala od krivolinijskih hijeroglifa koji ne liče na ljudskih ruku delo. Ti su se hijeroglifi upravo poklapali sa onima koje sam sretao u snovima — sa znakovima čijeg bih se značenja povremeno na trenutak setio, ili bih sve vreme bio na ivici da ga se setim. Kako bi upotpunili moju zbunjenost, bibliotekari koji su redovno proveravali primerke knjiga, uveravali su me da niko drugi nije mogao ostaviti te komentare osim mene, u vreme dok je mojim telom vladao sekundarni identitet. I sve to uprkos činjenici da tri od svih tih jezika ja i dalje ne poznajem. Kada sam stavio na gomilu razbacane antropološke i medicinske izveštaje, drevne i savremene, dobio sam prilično doslednu mešavinu legendi i halucinacija koja me je ostavilo potpuno ošamućenim. Tešila me je jedino činjenica da su se legende pojavile jako davno. Nisam mogao ni da pretpostavim kakvo je bilo to izgubljeno znanje koje je u sve te drevne mitove ugradilo slike predela iz doba Paleozoika i Mezozoika, ali te slike su postojale. Tako je stvorena osnova za zabludu koja se zatim ponavljala. Nesumnjivo su upravo slučajevi amnezije stvorili obrazac za legendu — ali potom je upravo maštovitost legende uticala na one koji su doživeli amneziju, obojivši njihova pseudosećanja. Ja sam, na primer u vreme odsustva sećanja čuo i čitao o ranijim slučajevima, što je moja istraga i potvrdila. Nije li onda normalno to što su moji snovi i emocionalni utisci uopšte, skrojeni od onoga što se prikriveno zadržalo u mom sećanju iz vremena sekundarnog identiteta? Neke od ovih legendi povezane su sa drugim legendama o svetu iz vremena pre nastanka čoveka, posebno sa Hindu pričama o nezamislivim ponorima vremena i sa pričama koje predstavljaju osnovu moderne teozofije. Prvobitni mit i moderna zabluda slažu se u pretpostavci da je ljudski rod samo jedna od dominantnih rasa koje su dostigle visok
146 stepen evolucije tokom dugog i uglavnom nepoznatog života naše planete, možda i najmanje razvijena među njima. Pretpostavka je da su stvorenja nezamislivog oblika izgradila nebeske kule i prozrela tajne prirode još pre nego što je prvi vodozemac, predak čoveka, ispuzao iz vrelog mora pre 300 miliona godina. Neka su došla sa zvezda; neka su stara koliko i kosmos, a neka iznikla iz mikroorganizama, onoliko pre prvih mikroorganizama našeg ciklusa života, koliko su ti naši prapreci stariji od nas. Olako legende pominju razmake od hiljada miliona godina i veze između različitih galaksija i univerzuma. Naravno, u mitovima ne postoji vreme u obliku u kom ga ljudski rod shvata. Pa opet, većina priča bavi se jednom relativno kasnom rasom, čudne, kompleksne pojave, različite od svega poznatog našoj nauci. Ta je rasa živela do svega 50 miliona godina pre pojave čoveka, a smatra se najmoćnijom koja je ikada živela na ovoj planeti, zato što su njeni pripadnici jedini uspeli da ovladaju tajnama vremena. Naučili su sve što je ikada znano i što će se ikada znati na planeti Zemlji, zahvaljujući moćima najoštroumnijih predstavnika rase koji su bili u stanju da se projektuju u prošlost ili budućnost, čak i kroz razmake od više miliona godina, kako bi izučili sva znanja svakog doba ponaosob. Zahvaljujući dostignućima ove rase nastale su legende o prorocima, uključujući i one u ljudskoj mitologiji. U ogromnim bibliotekama držali su knjige sa tekstovima i slikama čitave zemaljske istorije u vidu anala, kao i opise svih vrsta koje su ikada postojale i koje će ikada postojati, sa sve podacima o umetnosti, naučnim dostignućima, jezicima i psihologiji. Iz znanja koje je obuhvatalo čitave eone, Velika rasa je iz svakog vremena i od svakog oblika života uzimala misli, umetnost i tokove koji su im najviše odgovarali, po prirodi i u datoj situaciji. Sva znanja su skupljali nekom vrstom odašiljanja uma, ali do podataka iz prošlosti je bilo teže doći nego do podataka iz budućnosti. Ka budućnosti se išlo znatno lakše i uspešnije. Uz odgovarajuću pomoć mašinerije, um bi se projektovao u budućnost, ispipavajući magloviti put vlastitim nad senzorima do željenog perioda. Zatim bi, nakon nekoliko pripremnih pokušaja obuzeo najbolji primerak najrazvijenije rase u tom trenutku, koji je mogao da nađe. Ušao bi u mozak organizma gde bi organizovao sopstvene vibracije, dok bi
147 se uklonjeni um vratio kroz vreme u telo napasnika, gde bi se i zadržao do obrnutog postupka. Projektovani um u telu organizma iz budućnosti, izdavao bi se za pripadnika vrste čiji je oblik nosio i skupljao bi znanja o tom vremenu i njegovim dostignućima najbrže što može. U međuvremenu, uklonjeni um bi bio pažljivo čuvan u telu u koje je prebačen. Nisu mu dozvoljavali da povredi telo u kome se privremeno nalazio, istovremeno cedeći iz njega svo znanje. U slučaju da su pripadnici Velike rase već posetili njegovo vreme i izučili njegov jezik, na njegovom jeziku bi ga i ispitivali. U slučaju da je um dolazio iz tela čiji jezik tela Velike rase nisu bila fizički u stanju da reprodukuju, pravili su odgovarajuće mašine na kojima bi puštali govor na jeziku došljaka, kao na muzičkom instrumentu. Pripadnici Velike rase imali su ogromna, naborana, kupasta tela visine tri metra, sa glavom i ostalim organima pričvršćenim tridesetak centimetara debelim, rastegljivim udovima koji su se širili sa vrha. Govorili su kliktanjem i grebanjem ogromnim šapama, odnosno klještima, koja su se nalazila na krajevima dva od četiri uda. Kretali su se širenjem i skupljanjem lepljive površine na dnu osnove koja je imala tri metra u prečniku. Kada bi dejstvo zapanjenosti i srdžbe na zarobljeni um jenjalo i kada bi otupeo užas prema nepoznatom, privremenom telu — pod uslovom da je došao iz tela koje se potpuno razlikovalo od tela pripadnika Velike rase — zatvoreniku bi bilo dozvoljeno da proučava novo okruženje i da doživi čuda i mudrosti u kojima je inače uživao um u čijem se telu nalazio. Uz preduzete odgovarajuće mere predostrožnosti, a u zamenu za odgovarajuće usluge, dozvolili bi mu da tumara širom sveta u ogromnoj vazdušnoj lađi, ili u jednom od velikih vozila u obliku čamca, sa motorom na atomski pogon, koja su gospodarila širokim drumovima. Dobijao bi pristup bibliotekama u kojima su se nalazili podaci o prošlosti i budućnosti planete. To je bilo dovoljno da umiri većinu zarobljenih umova među kojima nije bilo onih sa prosečnim sposobnostima. Za vrhunske umove, mogućnost da saznaju tajne iz nezamislivih davnina i vrtoglavih daljina budućnosti, kao i godina koje su upravo pred