Ktulu priče - H.F. Lavkraft

48 Blejk je stao pored zamagljenog zapadnog prozora i čitao pažljivo. Papir je sadržao mnoštvo zbunjujućih zapisa, među kojima i ove: Profesor Inoh Bouen se vraća iz Egipta u maju 1884. – kupuje staru Crkvu Slobodne Volje u julu – poznat je po svojim arheološkim istraživanjima i proučavanju okultnog. Doktor Draun iz Četvrte Baptističke upozorava na Zvezdanu Mudrost u svojoj propovedi od 29. decembra 1884. 97 članova do kraja ’45. 1864. – 3 nestanka – prvo pominjanje Blistavog Trapezoedra. 7 nestanaka tokom 1848. – šire se priče o krvavim žrtvama. Istraga pokrenuta 1853. ne donosi rezultate – prvo pominjanje zvukova. Fratar O’Mejli tvrdi da se ljudi okupljaju oko kutije pronadjene u egipatskim ruševinama kako bi obožavali djavola – priča kako prizivaju nešto što ne može opstati na svetu. Beži pri nagovesti svetlosti, a pri punoj svetlosti nestaje. Nakon toga se mora prizvati. Te informacije je najverovatnije dobio iz samrtne ispovedi Fransisa K. Finija, koji je bio član Zvezdane Mudrosti od ’49. Oni tvrde da im Blistavi Trapezoedar prikazuje nebesa i druge svetove, a Pohodilac Mraka im na neki način saopštava tajne. Orin B. Edi progovara 1857. Prizivaju ga gledanjem u Kristal, govore nekim tajnim jezikom. Preko dve stotine članova 1863, bez poglavara. Grupa Iraca nasrće na crkvu nakon nestanka Patrika Regana 1869. Magloviti članak u Ž 14. marta ’72, ali se o tome ne govori. Šest nestanaka 1876. – tajni odbor se obraća gradonačelniku Dojlu. Obećana akcija u februaru 1887. – crkva je zatvorena u aprilu. Banda, Momci sa Saveznog brda, preti doktoru i članovima crkve u maju.

49 181 osoba napušta grad do kraja ’77. – ne pominju se imena. Priče o duhovima počinju oko 1880. – pokušaj da utvrdiš istinitost tvrdnje da niko bije kročio u crkvu od 1887. Traži od Lanigana fotografiju crkve iz 1851. Vrativši papir u notes, odloživši notes u džep kaputa, Blejk je napokon usmerio pažnju ka kosturu koji je ležao u prašini. Navodi iz beleške su bili jasni, nije bilo sumnje da je ovaj čovek došao pre 42. godine u potrazi za dobrom novinskom pričom, koju se niko pre njega nije usudio da istraži. Možda niko nije bio upoznat sa njegovim planom — ko bi znao? Kako god, nikada se nije vratio u redakciju. Da li ga je kakav potiskivan strah ipak na kraju svladao i izazvao srčani udar? Blejk se nagao nad kosti opažajući čudnovatost stanja u kom su se nalazile. Deo kostiju je bio rasturen, a krajevi nekih su izgledali rastopljeno. Druge su bile neobično žute boje, sa nejasnim naznakama ugljenisanosti. Ugljenisanost se mogla nazreti i na delovima odeće. Lobanja je bila u posebno neobičnom stanju — obojena u žuto, sa ugljenisanom pukotinom na vrhu, kao da je jaka kiselina izjela kost. Blejk nije mogao ni da zamisli šta se moglo dogoditi kosturu tokom četiri decenije samotnog zatočeništva. Nije ni primetio kada je okrenuo pogled ponovo ka kamenu, dozvolivši njegovom neverovatnom uticaju da dozove maglovitu paradu u njegov um. Video je povorke figura pod kukuljicama čiji obrisi nisu ljudski, video je nepreglednu pustinju oivičenu isklesanim monolitima koji su dosezali do neba. Video je kule i zidine u mrakom ophrvanim dubinama mora, kao i kovitlace prostora u kojima snopovi crne izmaglice plutaju pred tananim treptajima hladne, purpurne pare. A iza svega toga, samo na trenutak, ugledao je beskrajni zaliv tame, u kom su se čvrsti i polučvrsti predmeti naslućivali samo po vetru izazvanom njihovim kretnjama, a oblaci energije kao da su nametali red u haosu, noseći pred sobom ključ svih paradoksa i arkane svetova koje poznajemo. Cini je naglo prekinuo napad neobjašnjivog, paničnog straha. Zagrcnuvši se, Blejk se okrenuo od kamena, svestan nekakvog bezobličnog, tuđinskog prisustva u svojoj blizini, koje ga je promatralo sa užasnom namerom. Osećao je da se zapetljao sa

50 nečim — nečim što se nije nalazilo u kamenu, ali ga je promatralo kroz kamen — nečim što ga je neprekidno pratilo, poimanjem koje nije bilo običan fizički vid. Prosto rečeno, celo mesto mu je išlo na živce — očekivano, s obzirom na jezivo otkriće. I svetlo je tulilo, a pošto nije poneo nikakvo veštačko osvetljenje, znao je da uskoro mora da izađe. Upravo tada, dok se pomrčina skupljala, učinilo mu se da je ugledao prigušeni trag svetlosti u kamenu ludačkih uglova. Pokušao je da skrene pogled, ali nešto neshvatljivo prisiljavalo je njegove oči da pilje u kamen. Da li ga je okruživala tanana fosforescencija radioaktivnosti? Sta su značili zapisi o Blistavom Trapezoedru u beleškama pokojnika? Sta je zapravo predstavlja ova napuštena jazbina kosmičkog zla? Sta se ovde događalo i šta možda još uvek vreba iz senke koju i ptice izbegavaju? Osećao je buđenje neprijateljstva u blizini, ali nije mogao da mu dokuči izvor. Blejk je zgrabio poklopac predugo otvorene kutije i zalupio ga. Čudnovate šarke su se lako kretale, a poklopac je potpuno zatvorio, sad već očigledno sijajući kamen. Oštar zvuk zatvaranja kutije ispratio je jedva čujni zvuk komešanja iz večitog mraka iznad njegove glave, iza vrata na plafonu. Bez sumnje, bili su to pacovi, jedina živa bića koja su mu otkrila svoje prisustvo od kada je ušao u ovu ukletu ruševinu. Pa opet ga je komešanje toliko uplašilo da se divljački sjurio niz spiralno stepenište, kroz prizemlje zaposednuto duhovima, u zasvođeni podrum, napolje, u oblak prašine na napuštenom trgu, pa zatim niz kipuće ulice Saveznog brda progonjene strahom, ka razumnijem centru grada i popločanim trotoarima univerzitetskog naselja koji su predstavljali toplotu doma. Narednih dana Blejk nije nikome govorio o svojoj ekspediciji. Umesto toga, čitao je određene knjige, proučavao godinama stare novinske članke i grozničavo radio na tajnom pismu iz kožom uvezane knjige, koju je pronašao u sobici utkanoj paučinom. Ubrzo je otkrio da šifra nije ni malo prosta; nakon velikog truda bio je siguran da nije vezana za engleski, latinski, grčki, francuski, španski, italijanski niti nemački jezik. Shvatio je da će morati da posegne za najvećim dubinama svoje neobične učenosti.

51 Svake večeri vraćao se stari poriv za gledanjem ka zapadu i video bi crnu kulu iz starih vremena među nakostrešenim krovovima udaljenog i polumagičnog sveta. Međutim, sada je kula nosila svežu notu užasa, samo njemu namenjenu. Znao je kakva je zlokobna znanja krila, a njegov pogled, upoznat s tim, svaki put bi u neredu video nešto novo. Ptice selice su se vraćale, a njemu se činilo kako uporno izbegavaju vitki, usamljeni vrh, više nego ranije. Kada bi mu se jato približilo, činilo mu se, raspršilo bi se u panici, zbunjeno, a on je zamišljao uzbuđen cvrkut koji nije mogao da čuje samo zahvaljujući miljama koje su se smestile između njega i mesta događaja. Blejkov dnevnik je u junu mesecu objavio pobedu nad šifrovanim tekstom. Otkrio je da je tekst pisan na mračnom Aklo jeziku, kojim su se služili neki davni, zli kultovi, a u koji je on bio upućen kroz ranija istraživanja. Dnevnik je začuđujuće uzdržan po pitanju rešenja zagonetke, ali Blejk je očigledno bio uplašen otkrićem. Pomenuo je da se doziva piljenjem u Blistavi Trapezoedar, a izneo je i ludačke pretpostavke o crnim zalivima haosa iz kojih je dozivan. O Pohodiocu je pisao kao o sveznajućem biću koje zahteva monstruozne žrtve. Po nekim od unosa može se videti da se Blejk plašio da ga biće, koje je on smatrao već prizvanim, uhodi; mada, dodaje, da ulično osvetljenje predstavlja nepremostiv bedem. Blistavi Trapezoedar pominje često, nazivajući ga prozorom ka ukupnom vremenu i prostoru, prateći njegovu prošlost od trenutka kada je oformljen na mračnom Jagotu, pre nego što su ga Drevni doneli na Zemlju. U čudnovatu kutiju su ga smestila i poštovala krinoidna stvorenja sa Antarktika, iz njihovih ruševina su ga izbavili gušteroliki ljudi Valuzije57, a eonima kasnije, u njega su piljila prva ljudska bića u Lemuriji58. Prešao je nebrojene zemlje i mnoga mora,

52 potonuo je sa Atlantidom, pre nego što ga je minojski59 ribar izvadio iz svoje mreže i prodao crnomanjastim trgovcima iz mrakom ogrnutog Kema60. Faraon Nefren-Ka je oko njega izgradio hram sa grobnicom bez prozora, što je učinilo da se njegovo ime ne nalazi ni na jednom spomeniku, niti se pominje u spisima. Spavao je Blistavi Trapezoedar u zlokobnom svetilištu, uništenom od sveštenika i narednog faraona, sve dok ga lopate istraživača nisu vratile među ljudski rod, poput kletve. Početkom jula u novinama se pojavljuje napis koji ide u prilog Blejkovim beleškama, ali tako kratak i neodređen, da je samo pominjanje u dnevniku skrenulo na njega naknadnu pažnju. Očigledno je novi talas straha narastao na Saveznom brdu od kada je stranac posetio grozomornu crkvu. Među italijanskim življem se pronela priča o neuobičajenoj buci, lomljavi, lupnjavi u mračnom tornju bez prozora. Pozivali su svoje sveštenike da odagnaju biće koje im je pohodilo snove. Govorili su kako nešto vreba iza vrata, osmatra da li je dovoljno mračno kako bi se osmelilo da izađe. Novinski članci su se osvrtali na prastaro lokalno sujeverje, ali nisu bili u stanju da otkriju pozadinu ovog straha. Očigledno je da se današnji mladi novinari ne have dovoljno istraživanjem prošlosti. Pišući o tome u svom dnevniku, Blejk na čudan način iznosi svoje kajanje, smatrajući pokopavanje Blistavog Trapezoedra i izgnanje onoga što je dozvao, puštanjem dnevne svetlosti u mrski, šiljati toranj, svojom dužnošću. Istovremeno, međutim, izražava svoju duboku fascinaciju i priznaje svoju morbidnu žudnju — ustoličenu i u njegovim snovima — da poseti ukletu kulu i ponovo pogleda u kosmičke tajne skrivene u svetlucavom kamenu. Izjutra, 17. jula, pročitavši vest u Žurnalu, Blejka je zahvatila istinska groznica. Bio je to samo još jedan u nizu poluduhovitih članaka o nemiru žitelja Saveznog brda, ali na njega je iz nekog razloga imao poseban uticaj. Tokom noći, oluja praćena munjama i gromovima ugasila je gradsko osvetljenje na čitav sat, a tokom tog perioda crnila, Italijani koji žive na Saveznom brdu praktično su poludeli od straha. Oni koji žive u najbližoj okolini mrgodne crkve, kleli su se da je stvorenje iz kule iskoristilo nestanak osvetljenja

53 kako bi sišlo u prizemlje, usput praveći zlokobnu, zastrašujuću buku. Na kraju se popelo u kulu iz koje se moglo čuti prskanje stakla. Odlazilo je gde god je mrak vladao, ali svetlost bi ga uvek poslala u beg. Kada je struja ponovo upalila osvetljenja, iz kule se začuo nečuven metež, jer je i najmanji tračak svetlosti koji bi se probio kroz prljavštinom zastrte, natkriljene prozore, za ovo stvorenje bio previse. U poslednjem trenu je skliznulo u svoju mračnu jazbinu u tornju — jer dugo izlaganje svetlosti bi ga poslalo nazad u ambis iz koga ga je ludi stranac dozvao. Tokom časa potpunog mraka, svetina se uz molitve okupila oko crkve i štiteći upaljene sveće i lampe od kiše, kišobranima i fišecima od papira, organizovala svetlosnu stražu, štiteći grad od košmara koji je vrebao u mraku. Oni koji su stajali najbliže crkvi tvrdili su da su u jednom trenutku spoljna vrata crkve zlokobno zakloparala. Ali ni to nije bilo ono najgore. Blejk je te večeri u pročitao šta su novinari otkrili. Napokon podstaknuti upornim strahom i potencijalno dobrom pričom, dvojica reportera su se, prkoseći izbezumljenoj masi, uvukla kroz podrumski prozor, nakon bezuspešnih pokušaja da otvore vrata. Pronašli su da je prašina u prizemlju crkve ispresecana na osobit način, dok su ostaci natrulih jastuka i satenskih postava crkvenih klupa bili razbacani unaokolo. Neprijatan miris bio je sveprisutan, a tu i tamo su se mogle videti žućkaste mrlje i fleke, kako se činilo, nastale ugljenisanjem. Kada su otvorili vrata koja vode ka tornju, sačekavši momenat u iščekivanju zvuka lomljave, otkrili su da je prašina sa strmih, spiralnih stepenica grubo zbrisana. I u samoj kuli prašina je bila očišćena na sličan način. Pomenuli su petougaoni kameni stub, prevrnute gotske stolice i bizarne prikaze u gipsu; vrlo čudno, metalnu kutiju i izobličeni skelet nisu pomenuli. Ono što je najviše uznemirilo Blejka — pored pominjanja mrlja, ugljena i neprijatnog mirisa — bio je poslednji detalj, koji je objasnio zvuk lomljave stakla. Svi prozori na tornju bili su polupani, a dva su bila vrlo nespretno, na brzinu zatamnjena, punjenjem iz satenskih presvlaka za klupe i konjske dlake iz jastuka, guranjem materijala između nakošenih spoljnih dasaka natkriljenih prozora. Ostaci satenskih presvlaka i gomile konjske dlake ležali razbacani

54 po sveže obrisanom podu, kao da je neko bio prekinut u pokušaju da vrati kulu u stanje apsolutne tame, u kom je bila dok su zavese bile na svom mestu. Žućkaste mrlje i tragove gareži našli su i na merdevinama koje vode u toranj bez prozora, ali kada se jedan od reportera popeo i otvorio vrata na plafonu, a zatim odaslao slabašnu svetlost u crni, zlokobni prostor, nije video ništa sem mraka i razbacanog, bezobličnog krša u blizini otvora. Naravno, presuda je bila: . Neko se našalio sa sujevernim stanovnicima brda, ili se neki zaluđenik jednostavno trudio da podupre strah kako bi iz njega izvukao neku dobit za sebe. Ili se jednostavno neko od mladih i emancipovanijih stanovnika potrudio da dobro osmišljenom predstavom nasamari ljude oko sebe. Zanimljivo je bilo i kada je policija odlučila da pošalje pozornika koji bi potvrdio takav izveštaj. Trojica policajaca za redom su našla način da se izvuku od zadatka, a četvrti je pošao nerado i vratio se vrlo brzo, nemajući ništa da doda izveštaju novinara. Od tog trenutka Blejkov dnevnik preplavljuje plima podmuklog užasa i nervoznog straha. Korio je sebe jer ništa nije činio i uplašeno špekulisao o mogućim posledicama ponovnog nestanka struje. Potvrđeno je da je tokom oluje — tri puta telefonirao elektrodistribuciji, mahnito zahtevajući da se preduzmu sve mere predostrožnosti kako do nestanka struje ne bi došlo. Povremeno bi u svojim unosima izrazio zabrinutost zbog činjenice da novinari tokom pretrage senovite sobe u tornju nisu pronašli metalnu kutiju i kamen u njoj, kao ni čudnovato uništen skelet. Pretpostavio je da su ovi predmeti bili uklonjeni — ali gde i od strane koga ili čega, mogao je samo da nagađa. Ali najgori strahovi su se ticali njega samog i bogohulne veze koju je osećao između svog uma i tok prikrivenog užasa u udaljenom tornju — tog monstruoznog stvorenja noći koje je njegova brzopletost dozvala iz najudaljenije tmine svemira. Osećao je kako nešto uporno razvlači njegovu svest, a ljudi koji su ga posećivali u tom periodu sećaju se kako bi zamišljeno sedeo za radnim stolom i buljio kroz prozor na zapadnom zidu ka udaljenom, šiljcima načičkanom brežuljku iza kovitlaca gradskog dima. Unosi su se bavili istorodnim, užasnim snovima i jačanjem bogohulne veze tokom njegovog sna. Zabeležio je kako se jedne noći probudio potpuno obučen, izvan kuće, na putu

55 koji vodi sa Univerzitetskog brda prema zapadu. Nanovo i nanovo se vraćao na činjenicu da stvorenje iz kule zna kako da ga pronađe. U sedmici nakon 30. jula Blejk je doživeo delimičan slom živaca. Nije se oblačio, a svu hranu je naručivao telefonom. Posetioci koji bi ga upitali za konopac koji su videli pokraj kreveta, dobijali su odgovor kako ga mesečarenje primorava da se vezuje oko nožnog zgloba, kako bi ga to zadržalo ili barem probudilo dok bi pokušavao da se oslobodi. U dnevniku je zabeležio mrski doživljaj koji ga je doveo do takvog stanja. Nakon što se povukao na spavanje u noći 30. jula, iznenada se obreo u skoro potpuno crnom prostoru, pipajući oko sebe. Sve što je mogao da vidi bile su kratke, blede, horizontalne linije plavičaste svetlosti, ali mogao je da oseti sveprisutni zadah, kao i da čuje čudnovatu zbrku prigušenih, podmuklih zvukova iznad svoje glave. Kada bi pokušao da zakorači sapleo bi se, a na svaki zvuk koji bi sam proizveo dolazio bi odgovor odozgo — neodređen metež, pomešan za zvucima trenja drveta o drvo. U jednom trenutku, njegove ispružene ruke napipale su kameni stub na kome se ništa nije nalazilo, a u sledećem se hvatao za prečage merdevina ugrađenih u zid i, opipavajući pred sobom, penjao se ka mestu sa koga se osećao još jači smrad, odakle su nadolazili talasi toplote. Pred očima su mu se poigravali kaleidoskopi fantastičnih prikaza, koji bi se nakon određenog vremena rastopili u sliku ogromnog, neizmernog ambisa noći, u kome su kovitlala sunca i svetovi apsolutne crnine. Setio se drevnih legendi o Potpunom haosu, u čijem se centru proteže slepi, slaboumni bog Azatot, Gospodar svega, okružen hordama bezumnih, amorfnih igrača koji se sudaraju, uspavan slabašnim, monotonim zvucima demonskih svirala iz šapa neopisivog oblika. U tom trenu, nešto iz spoljnog sveta je probilo njegovu ošamućenost i trglo ga iz potpunog užasa u kom se nalazio. Nikada nije saznao šta je to bilo — možda je to bio neki zadocneli pucanj petarde koje su se tokom čitavog leta čule sa Saveznog brda dok je lokalno stanovništvo proslavljalo praznike svojih svetaca-zaštitnika ili svetaca zaštitnika njihovih rodnih sola u Italiji. Sta god to bilo, glasno je kriknuo, pustio se sa merdevina i, posrćući preko krša razbacanog po podu, pojurio preko prostorije u kojoj se nalazio.

56 Znao je gde se nalazi, bez imalo opreza se sjurio niz strmo, spiralno stepenište, spotičući se i udarajući u zid pri svakom zaokretu. Proleteo je kroz široko, paučinom ispresecano prizemlje kao u košmaru, ispod avetinjskih lukova koji su se uzdizali do visina kojima vladaju iskošene senke, protutnjao je kroz lom koji se nalazio u podrumu, ispeo se na vazduh ispunjen uličnim osvetljenjem, a zatim se ludački sjurio niz sablasno brdo između nerazgovetnih zabata, pa kroz mrgodni, tihi grad visokih, crnih tornjeva i uz strmu istočnu liticu ka vratima svoje stare kuće. Kada je povratio svest izjutra, ležao je potpuno obučen na podu svoje radne sobe. Bio je prekriven prašinom i paučinom, a čitavo telo mu je bilo bolno, prekriveno masnicama. Kada je stao ispred ogledala shvatio je da mu je kosa oprljena, a nekakav gadan, zlokoban miris kao da se zalepio za njegovu odeću. Upravo tada su njegovi živci popustili. Od tada je malo šta radio, sem što je, ležeći u kućnom ogrtaču, iscrpljen, piljio kroz zapadni prozor, strahovao od udara groma i pisao mahnite unose u dnevnik. Velika oluja počela je pred ponoć 8. avgusta. Munje su sevale po čitavom gradu, a ljudi su prijavili da su videli i dve zadivljujuće vatrene lopte. Kiša je padala poput bujice, a salve gromova su mnoge držale budnim. Blejk je, potpuno pomahnitao od straha zbog mogućeg nestanka svetla, pokušao da telefonira elektrodistribuciji oko jedan sat posle ponoći, ali telefonske veze su još ranije bile privremeno prekinute iz bezbednosnih razloga. Sve je zabeležio u dnevniku — veliki, nervozni i često nečitljivi hijeroglifi sami po sebi su govorili o nadolazećem ludilu i očajanju, kao i o tome da su poslednje rečenice naškrabane naslepo, u potpunom mraku. U kući je morao da bude mrak kako bi mogao da gleda kroz prozor, a veći deo vremena je, izgleda, proveo za radnim stolom, piljeći nespokojno kroz kišu, preko blistavih milja gradskih krovova u skupinu udaljenih svetala koja su predstavljala Savezno brdo. Povremeno bi nespretno zapisao nešto u dnevnik, tako da se fraze poput „Svetlost ne sme nestati“, „Ono zna gde sam“, „Moram ga uništiti“ i „Zove me, ali ovoga puta možda ne želi da me povredi“, nalaze raštrkane preko čitave dve strane. A zatim je svetlosti nestalo u čitavom gradu. Prema podacima elektrodistribucije to se dogodilo u 2 časa i 12 minuta, dok se u

57 Blejkovom dnevniku uopšte ne pominje vreme. Ostalo je zapisano samo: „Svetlo je ugašeno — neka mi je bog u pomoći“. Na Saveznom brdu su se okupili stražari, uplašeni koliko i on. Zbrka kišom natopljenih ljudi paradirala je trgom i ulicama oko zlokobne crkve, noseći sveće zaštićene kišobranima, električne lampe, fenjere, raspeća i razne neshvatljive amajlije, karakteristične za južnu Italiju. Blagoslovili su svaki bljesak munje, a svaki put kada bi oluja počela da jenjava, a munje da se proređuju ili sasvim da nestaju, pokazivali su strah praveći tajnoviti znak desnom rukom. Većinu sveća ugasio je vetar koji je naglo pojačao, a prizor je naprasno postao preteće mračan. Neko je probudio oca Merluca iz crkve koji je požurio ka turobnom trgu kako bi očitao bilo šta što bi moglo biti od pomoći. Nespokojni, čudnovati zvuci iz zamračene kule sada su već svima bili jasno čujni. O onome što se dogodilo u 2:35 svedočio je mladi, inteligentni i veoma obrazovani sveštenik, svedočio je policajac Vilijam Dž. Monohan iz Centralne stanice, smatran pouzdanim državnim službenikom, koji je skrenuo sa svoje standardne patrolne rute kako bi ispitao gužvu, svedočila je i većina od sedamdeset osmoro ljudi koliko ih se okupilo oko zida koji okružuje crkvu — posebno oni koji su se nalazili na trgu sa koga se videla istočna fasada. Naravno, nikakav dokaz natprirodnog nije se mogao dobiti iz događaja koji je usledio, jer postoje mnoga moguća objašnjenja. Niko ne može sa sigurnošću da govori o neopaženim hemijskim procesima unutar velike, drevne, davno napuštene zgrade, pune ostataka raznih materijala i rđavog vazduha. Otrovna isparenja — spontano sagorevanje — gasovi nagomilani usled dugog truljenja — postoje mnogi prirodni fenomeni koji bi mogli biti odgovorni. Uz sve to, ne sme se isključiti ni mogućnost da je glavni krivac svesna podvala. Događaj je sam po sebi bio vrlo prost i nije trajao ni tri puna minuta. Otac Merluco, po prirodi vrlo savestan, redovno je gledao na sat. Sve je počelo očiglednim pojačavanjem tupih zvukova preturanja unutar crne kule. Nešto ranije iz crkve je počeo da se širi neodređen, zloslutan miris, a sada je postao osetno jači i agresivniji. Napokon se čuo zvuk cepanja drveta, a veliki, težak predmet se srušio u dvorište pred namrštenom istočnom fasadom. Sada, bez svetlosti sveća, kula se nije mogla videti, ali dok se predmet

58 približavao tlu, svima je bilo jasno da je u pitanju čađavi luk koji natkriljuje istočni prozor tornja. Odmah nakon treska, iz mračnih visina počeo je da se oseća krajnje neizdrživ zadah, gušeći posmatrače, izazivajući mučninu, a većina onih koji su se nalazili na trgu su pali ničice. Istovremeno je vazduh zatreperio kao usled zamaha krila, a nagli udar istočnog vetra je zgrabio kape sa glava prisutnih i izvrnuo sve kapave kišobrane. U gluvo doba noći, bez svetlosti sveća, niko nije mogao da bude siguran šta je video, mada se nekima od prisutnih koji su podigli pogled činilo da su na trenutak ugledali veliku mrlju gušćeg crnila naspram neba boje mastila — nešto poput bezobličnog oblaka dima koji se meteorskom brzinom kretao ka istoku. I to je bilo to. Posmatrači su mahom zanemeli od straha, zaprepašćenja, uznemirenosti i nisu znali šta bi učinili, niti da li je uopšte potrebno išta činiti. Ne znajući šta se dogodilo nastavili su bdenje. Trenutak kasnije odaslali su molitvu u visine dok je oštri bljesak zadocnele munje, praćene snažnim udarom, rasporio poplavljena nebesa. Pola časa kasnije kiša je prestala, a nakon još petnaest minuta ulično osvetljenje je proradilo i tako dozvolilo umornim posmatračima da se odvuku kućama, konačno im je laknulo. Novine su narednog dana ovaj događaj tek pomenule u kontekstu izveštaja o velikoj oluji. Izgleda da su veliki bljesak munje i zaglušujuća eksplozija koji su pratili zbivanja na Saveznom brdu, bili još užasniji istočno, gde se takođe mogao osetiti udar nepodnošljivog mirisa. Pojava se najbolje mogla uočiti iznad Univerzitetskog brda, kojim su krenule da kruže raznorazne pretpostavke, među stanovnicima koje je probudio zvuk eksplozije. Među onima koji su već bili budni, malo je onih koji su videli nepravilan trag svetlosti koji je ostavila munja nad brdom, ili osetili neobjašnjiv nalet vazduha koji je praktično svukao lišće sa drveća i počupao biljke po baštama. Svi su se složili da je grom udario negde u blizini, ali nisu uspeli da nađu nikakav trag udara. Mladiću koji se nalazio u domu bratstva Tau Omega činilo se da je video odvratnu, grotesknu gomilu dima u trenutku udara groma, međutim niko nije mogao da potvrdi njegovu tvrdnju. U svakom slučaju, svi malobrojni posmatrači na Univerzitetskom brdu se slažu da je nagli

59 nalet vazduha i nadolazećeg neizdrživog mirisa prethodio zakasnelom udaru groma, dok su dokazi koji se tiču kratkotrajnog smrada koji je usledio nakon udara, podjednako neuverljivi. O svemu ovome se vrlo ozbiljno raspravljalo zbog moguće veze tih događaja sa smrću Roberta Blejka. Studenti iz doma bratstva Psi Delta, čiji gornji, zadnji prozor gleda na Blejkovu radnu sobu, primetili su 9. izjutra bledo lice iza zapadnog prozora, a izraz na tom licu ih je naterao da se zapitaju šta sa njim nije u redu. Kada su i uveče videli isto lice sa istim izrazom bili su zabrinuti, ali su čekali da vide da li će se svetlo upaliti. Pošto se to nije dogodilo pozvonili na vrata zatamnjenog stana, a na kraju su pozvali i policiju koja je provalila u stan. Kruto telo sedelo je pravo poput strele za stolom pred prozorom, a kada su ugledali staklenaste, nadute oči i znake ukočenosti i grča na licu izazvane strahom, svi prisutni skrenuli su pogled, zgađeni i užasnuti. Ubrzo nakon toga, medicinski islednik je pregledao les i utvrdio da je smrt izazvao električni udar ili nervni šok izazvan električnim pražnjenjem, uprkos činjenici da prozor nije bio razbijen. U potpunosti je ignorisao stravični izraz lica, smatrajući da nije nemoguće da se kod osobe preterane mašte i nekontrolisanih emocija takav izraz pojavi usled krajnjeg šoka. Zaključke o nervnom i emotivnom stanju pokojnika izveo je naknadno, proučavajući knjige, slike i rukopise pronađene u stanu, kao i beleške u dnevniku unete po mraku. Blejk je žvrljao po stranicama dnevnika do poslednjeg trenutka, a olovka polomljenog vrha se i dalje nalazila u njegovoj desnoj šaci, grčevito stegnuta. Unosi u dnevnik nakon nestanka svetla bili su krajnje nepovezani, tek povremeno čitljivi. Mnogi ispitivači su upravo iz tih škrabotina izveli zaključke koji se znatno razlikuju od zvaničnog, materijalističkog stava koji su zastupali konzervativniji. Potez sujevernog doktora Dckstera nije nimalo pomogao onima koji su branili „zanimljivije“ teorije. On je u najdublji kanal zaliva Naranganset61 bacio čudnovatu kutiju sa kamenom neobičnih uglova — predmet koji je očigledno odavao svetlost i nakon što je iznet iz mraka tornja bez prozora u koine je pronađen. Neobuzdana mašta i nervno rastrojstvo, pogoršani iznenađujućim otkrićem

60 tragova prastarog, zlog kulta, krivi su za ludačke žvrljotine na kraju dnevnika to je zvanično stanovište. A ovo su ti zapisi — ili bar oni delovi koji se mogu pročitati: Još uvek nema svetla — prošlo je sigurno pet minuta. Sve zavisi od svetla. Jadit, učini da izdrže!... Nešto se ipak probija!... Kiša i grmljavina i vetar zaglušuju... Zaposeda mi um... Mučim se sa sećanjima. Vidim stvari za koje nisam znao. Druge svetove, druge galaksije… Tama… Munje se čine mračnim, a tama je poput svetlosti… Nemoguće je to što vidim kroz tamu boje katrana zaista brdo sa crkvom. Sigurno se na moju mrežnjaču još uvek projektuje slika koju sam video nakon bljeska munje. Hvala nebesima za to što su Italijani izašli sa svećama, u slučaju da grmljavina prestane! Čega se ja to plašim? Nije li to avatar Njarlatotepa, koji je još drevan, senovitom Kemu uzimao ljudsko obličje? Sećam se Jagota i još davnijeg Šagaja i potpune praznine crnih planeta… Dug let kroz prazninu… ne mogu proći univerzum svetlosti… ponovo stvoren mislima zarobljenim u Blistavom Trapezoedru… poslati kroz užasne ambise sjaja… Ja sam Blejk, Robert Harison Blejk iz istočne Knap ulice broj 620 u Milvokiju, Viskonsin… Nalazim se na ovoj planeti… Azatote, imaj milosti! – munje su prestale – užas – sve vidim, čudovišnim osećajem koje nije vid – svetlost je tama, a tama je svetlost – ljudi na brdu… stražare… sveće i vradžbine… njihov sveštenik… Izgubio sam osećaj daljine – daleko je blizu, a blizu je daleko. Nema svetlosti – nema stakla – vidim kulu — toranj – prozor – čujem – Roderik Ašer – lud sam ili ludim – stvor je uzbudjen, tumara po tornju. Ja sam to, a to je ja – želim da izadjem… moram da izadjem kako bi sjedinili snage… ono zna gde sam.

61 Ja sam Robert Blejk, ali vidim toranj kroz mrak. Čudovišan zadah… čula su mu izmenjena… luk nad prozorom je napukao, popušta… la… ngaj… ig… Vidim ga – dolazi – pakleni vetar – titanski plavo – crna krila – Jog Sotote, spasi me – goruće oko sa tri kapka…

62 Snovi u veštičijoj kući olter Gilman nije znao da li su snovi izazvali groznicu, ili je groznica kriva za snove. Iza svega je stajala turobna, zadojena groza starog grada i plesnjivog, neosvećenog tavanskog zabata u kome je pisao i učio, rvao se sa matematičkim figurama i formulama, kada god se nije prevrtao po malom, neudobnom krevetu. Uši su mu postale osetljivije, do granice natprirodnog, do granice izdržljivosti, tako da je još davno zaustavio jeftini, stoni časovnik, čije mu se otkucavanje činilo poput grmljavine artiljerije. Suptilni zvuci gradske noćne vreve, zlobna pacovska strka unutar zidova, kao i škripa skrivenih dasaka koje su činile sastavni deo vekovima stare kuće, bili su dovoljni da ga oteraju u pakao. Tama je uvek vrvela od neobjašnjivih zvukova — pa opet, on bi se ponekad tresao u strahu da se zvuci koje čuje ne utišaju i propuste neke druge, tiše zvuke, za koje je pretpostavio da vrebaju u pozadini. Nalazio se u nepromenjivom gradu Arkamu62, posednutom legendama, načičkanom starinskom krovovima koji se ljuljaju i uležu nad tavanima u kojima su se veštice krile pred kraljevim ljudima u danima Provincije63. Nije bilo sablasnijeg mesta u sećanju starog grada od potkrovne sobe ii kojoj se on ukotvio — ista ta kuća,

63 ista soba, nekada je gostila staru Kezaju Mejson, čiji konačni beg iz salemske tamnice niko nije bio kadar da objasni. Bilo je to 1692. — tamničar je izgubio razum, mrmljao je nešto o malom, krznatom stvorenju, belih očnjaka, koje je izjurilo iz Kezajine ćelije, a čak ni Katon Meter64 nije bio u stanju da objasni mrljave linije i uglove iscrtane na sivom, kamenom zidu nekakvom crvenom, lepljivom tečnošću. Gilman verovatno nije trebalo toliko da uči. Neeuklidska matematika i kvantna fizika su sami po sebi dovoljni da preopterete mozak, a kada se još pomešaju sa narodnim verovanjima, pokušajima da se uđe u trag sablasnim nagoveštajima višedimenzionalne stvarnosti u gotskim pričama i neobuzdanim zvucima koji dolaze kroz dimnjak kamina, teško da bi iko mogao da očekuje da će izbeći nervnu napetost. Gilman je prethodno bio na univerzitetu u Hejverhilu65, ali tek pošto je došao u Arkam, počeo je da povezuje matematiku sa neobičnim legendama o staroj magiji. U vazduhu sedog grada osećao je nešto što je bacalo senu na njegovu maštu. Profesori sa univerziteta Miskatonik su ga nagovarali da uspori, smanjivali su mu gradivo. Čak su mu zabranili pristup sumnjivim, starim knjigama punim zabranjenih tajni, koje su čuvane u podrumu, u univerzitetskoj biblioteci, pod ključem. Ali zabrana je stigla kasno. Gilman je već imao neke ideje koje je pokupio iz zastrašujućeg Abdula Alhazreda, višetomne i zabranjene knjige fon Juncta, koje je pokušavao da poveže sa apstraktnim formulama svojstva prostora i veza između poznatih i nepoznatih dimenzija. Znao je da je kuća u kojoj se nalazila njegova soba bila veštičja — to je zapravo i bio razlog da je uzme pod zakup. U aktima okruga Eseks66 nalazila se velika količina podataka o suđenju Kezaji Mejson, a Gilmana je najviše fasciniralo sve ono što je ona pod

64 pritiskom priznala istražnom sudu. Govorila je sudiji Hatornu67 o linijama i krivama koje mogu otvoriti prolaz kroz zidove prostora u neke druge prostore koji se nalaze iza i naglasila je da se takve linije često koriste na ponoćnim zborovima koji se održavaju u mračnoj dolini bele stene iza Dol brda, kao i na ljudima nenaseljenom ostrvu u reci. Govorila je i o Crnom čoveku, o svojoj zakletvi i svom novom, tajnom imenu — Nahab. Nakon toga je iscrtala linije na zidu svoje ćelije i nestala. Gilman je verovao u čuda u čijem centru se nalazila Kezaja i bio je čudesno uzbuđen kada je otkrio da njena kuća, posle više od dve stotine trideset pet godina i dalje postoji. Pošto je čuo prigušene priče o tome kako se Kezaja neprestano pojavljuje u kući i uzanoj uličici u blizini kuće, kako se ljudi u toj i susednim kućama neretko bude sa nepravilnim ljudskim otiscima zuba na telu, kako se pred Majsko veče68 i Sve Svete69 čuje plač poput dečijeg, kako se nakon ovih praznika može osetiti smrad koji dolazi sa tavana kuće i kako malo, krzneno stvorenje oštrih zuba pohodi plesnjivu zgradu i čitav grad i njuška prolaznike u sitne, najmračnije sate pred zoru, Gilman je odlučio da se tu nastani po svaku cenu. To nije bi problem, jer kuća i onako nije bila popularna, sobe su se teško izdavale i to po najnižim cenama. Gilman nije bio siguran šta je zapravo želeo da pronađe, ali želeo je da bude u kući u kojoj je sasvim obična starica iz sedamnaestog veka naprasno dobila uvid u matematičke dubine, koje su, verovatno, još uvek nedostižne i savremenim velikanima poput Planka70, Hajzenberga71, Ajnštajna72 i de Sitera73. Gde god su tapete bile oljuštene i tako mu dozvoljavale da priđe drvenim i gipsanim zidovima, Gilman ih je proučavao tragajući za

65 tajnim proračunima, a nakon nedelju dana uspeo je da dobije sobu u potkrovlju sa istočne strane kuće, u kojoj je, prema verovanju, Kezaja izvodila svoju magiju. Soba je bila prazna od samog početka — niko nije želeo dugo da ostane u njoj — ali gazda, Poljak, je tokom vremena postao obazriv po pitanju izdavanja te sobe. Ipak, Gilmanu se ništa nije dogodilo sve dok nije dobio groznicu. Kezajin duh nije jurcao kroz mračne hodnike i prostorije, nikakvo malo, krznato stvorenje nije gmizalo kroz njegovo turobno gnezdo, niti ga njuškalo i nije bilo nikakvih tragova veštičjih vradžbina koji bi nagradili njegovu upornu potragu. Povremeno bi prošetao po lavirintima neasfaltiranih ulica koje su mirisale na buđ, među čudnim, smeđim kućama, nepoznate starosti, koje su se naginjale i klimale i gledale ga podrugljivo, iskosa, kroz uzane prozore malih okana. Znao je da su se ovde u prošlosti događale čudnovate stvari, a i sada su se ispod površine osećali slabašni nagoveštaji da ovaj grad — ili bar njegove najuže, najmračnije i najvijugavije ulice — nije potpuno raskrstio sa svojom monstruoznom prošlošću. Dva puta je odveslao do zlokobnog rečnog ostrva gde je skicirao jedinstvene uglove koje su obrazovali redovi mahovinom obraslih, prastarih stena nepoznatog porekla. Gilmanova soba je bila dovoljno velika, ali je imala iskrivljen, nepravilan oblik. Severni zid je bio primetno nagnut ka unutrašnjosti, od spoljnjeg ka unutrašnjem kraju, a niska tavanica se blago spuštala u istom smeru. Sem očigledne pacovske rupe i tragova nekoliko zapušenih rupa, nije bilo pristupa — niti tragova nekadašnjeg pristupa — prostoru koji je očigledno postojao između nagnutog zida i ravnog, spoljašnjeg zida na severnoj strani kući, mada se spolja moglo videti gde je nekada davno bio prozor, odavno zapušen. Ni tavanu iznad plafona — koji je morao imati kos pod — nije se moglo prići. Kada se merdevinama popeo na tavan pun paučine iznad ostatka potkrovlja, pronašao je tragove starih pukotina čvrsto zaptivenih starim daskama pomoću debelih, drvenih klinova, čestih u kolonijalno doba. Međutim, koliko god pokušavao, nikako nije mogao da ubedi nepopustljivog gazdu da mu dozvoli da istraži bilo koji od ova dva zatvorena prostora. Kako je vreme prolazilo, on se sve više udubljivao u pitanja nepravilnog zida i plafona; uskoro je u neobičnim uglovima počeo da pretpostavlja matematičko značenje, koje bi moglo da pruži

66 nekakav uvid u njihovu svrhu. Nagađao je da je stara Kezaja morala imati dobre razloge za život u prostoriji čudnih uglova. Zar, uostalom, nije tvrdila kako je pomoću određenih uglova uspela da napusti granice nama poznatog sveta? Njegovo interesovanje za prazninama iza zakrivljenih površina ubrzo je počelo da jenjava, jer su se njegove misli okrenule ka pretpostavci da se svrha tih površi nalazila sa njegove strane. Snovi i moždana groznica su se pojavili negde početkom februara. Izgleda da su čudnovati uglovi sobe uticali gotovo hipnotički na Gilmana. Kako je studena zima napredovala on je sve više piljio u ugao u kom su se sastajali nagnuta tavanica i zakrivljen zid. U to vreme je počela ozbiljno da ga muči i nesposobnost da se koncentriše na redovno učenje, strah od ispitnog roka pritiskao ga je sve jače. Ništa manje muke nije mu zadavao ni prenaglašeni osećaj odgovornosti. Njegov život je postao nepopustljiva i neizdrživa kakofonija, a uz to ga je pratio neprestani, užasan osećaj da postoje i drugi zvuci — možda iz sfera izvan života — koji su treperili na samom rubu čujnosti. Što se tiče konkretnih zvukova, najgori su bili oni koje su stvarali pacovi unutar zidova. Ponekad je imao utisak da pacovi namerno prave buku. Kada bi zvuci dolazili iz prostora iza zakrivljenog, severnog zida, bili su pomešani sa nekakvim zvucima kloparanja; a kada bi dolazili sa vekovima zatvorenog tavana iznad nagnute tavanice, Gilman bi se podigao na laktove, očekujući svakog časa da se nekakav užas, koji je sve vreme čekao pravi trenutak, obruši na njega i proguta ga. Gilman je osećao da su snovi plod istovremenog proučavanja matematike i narodnih verovanja, jer su bili potpuno odvojeni od svakog zdravog razuma. Previse vremena je provodio razmišljajući o nepoznatim sferama koje se nalaze iza nama znane tri dimenzije, a čije su postojanje potvrđivale sve te formule kojima se bavio, usput se baveći verovatnoćom da je stara Kezaja Mejson, vodena nekim uticajem izvan njegovih nagađanja, zapravo pronašla kapiju ka tim sferama. Požuteli akti u kojima se nalazilo njeno svedočenje i svedočenja onih koji su je optuživali bili su puni nagoveštaja stvari koje su se nalazile izvan granica ljudskog iskustva — a opisi

67 brzonogog, krznatog stvorenja, njenog familijara74, bili krajnje realistični, uprkos neverovatnim detaljima. Ne veće od krupnog pacova, u lokalnom stanovništvu poznato pod interesantnim imenom to stvorenje je izgleda bilo plod masovne halucinacije tokom 1692. godine, jer je čak 19 osoba svedočilo da ga je videlo. Neke skorašnje glasine sadrže zagonetnu i uznemirujuću količinu saglasnosti. Po izjavama svedoka Smeđi Dženkin je imao dugu dlaku, oštre zube i oblik pacova, ali i bradato lice koje je na neki zao način izgledalo poput ljudskog i šape koje su podsećale na majušne ljudske sake. Bio je glasnik između stare Kezaje i đavola, a hranio se veštičinom krvlju, sisajući je poput vampira. Imao je glas nalik odvratnom kikotu, a govorio je sve jezike. Od svih bizarnih čudesa koje je sretao u snovima, ništa ga nije više plašilo, niti je bilo ičeg gadnijeg od ovog bogohulnog, malenog hibrida, čiji mu je lik treperio pred snenim očima, hiljadu puta odvatniji od bilo čega što je mogao budan da zamisli oslanjajući se na stare zapise i moderna govorkanja. Većina Gilmanovih snova se sastojala od neprestanog poniranja kroz beskrajne ambise nepojmljivog šarenog sumraka i zagonetne kakofonije zvukova. Ponirao je kroz ambise čije materijalne i gravitacione osobine, kao i njihove odnose prema njegovoj pojavi, nije mogao da objasni, niti barem da počne da shvata. Nije hodao niti se penjao, nije leteo ili plivao, puzao ili vijugao; zapravo se sve vreme kretao delom dobrovoljno, a delom bez svoje volje. Zahvaljujući nekakvoj uvrnutoj postavci perspektive nije mogao da sudi o sopstvenom stanju, jer nikako nije mogao da vidi sopstvene ruke, noge niti torzo. Međutim, osećao je da su fizička postavka njegovog tela kao i njegove sposobnosti na neki čudesan način preobraženi i uvrnuto projektovani — zadržavajući određenu, doduše grotesknu vezu sa njegovim normalnim proporcijama i osobinama. Ambisi nisu ni u kom slučaju bili prazni. Bili su ispunjeni kako naizgled organskim, tako i neorganskim materijama, u oblicima neopisivih uglova i nezemaljskih boja. Neki od organskih objekata budili su nejasna sećanje sa dna njegovog mozga, ali nikako nije

68 uspevao da prizove u svest na šta bi oni mogli barem da ga podsećaju. Tokom vremena počeo je da raspoznaje različite tipove u koje su se organski objekti mogli svrstati, a koji su se, po svemu sudeći, razvijali u sasvim različite vrste, sa drugačijim obrascem ponašanja i odgovarajućom motivacijom. Izgledalo mu je da jedan od tih tipova sadrži objekte čiji je oblik bio za nijansu manje nelogičan, a pokreti manje nasumični nego što je to bio slučaj sa pripadnicima drugih tipova. Svi objekti, organski i neorganski, bili su potpuno neopisivi, čak i nepojmljivi. Gilman je imao običaj da poredi neorgansku materiju sa prizmama, lavirintima, skupovima kocki ili ravni, ali i sa kiklopskim građevinama. Organske strukture najviše su ga podsećale na grupe mehurova, oktopoda, stonoga, oživljenih hinduističkih idola, kao i zamršenih arabeski oživljenih u neku vrstu zmijolike zbrke. Sve što je video izgledalo je zlokobno i zastrašujuće, a kada god bi neko od tih organskih stvorenja svojim kretnjama dalo utisak da ga primećuje, nalet straha bi ga momentalno probudio. Kao što nije ništa znao o načinu na koji se sam kreće u svojim snovima, podjednako nije shvatao ni način na koji se ta organska bića kreću. Nakon nekog vremena uočio je još jednu zagonetku — neka od biće bi se naprasno pojavila, ni iz čega, a na isti način bi i nestajala. Bilo je nemoguće odrediti visinu i boju, kao i ritmiku piskave i grmeće konfuzije zvukova koji su se širili ambisima. Međutim, činilo se da su bili sinhronizovani sa jedva primetnim vizuelnim promenama na nestalnim oblicima, kako organskim, tako i neorganskim. Gilman je neprestano strepeo od mogućnosti da se zvuci, usled svoje neumorne, neizbežne promenljivosti, ne uzdignu do neizdrživog nivoa jačine. Ali Smeđeg Dženkina nije video u tim tuđinskim vrtlozima. Ovaj mali zlotvor se pojavljivao u određenim svetlijim, razgovetnijim snovima, koji su ga saletali pre nego što bi utonuo u najdublje snove. Dok bi ležao u mraku boreći se da ostane budan, bleda, treperava svetlost bi opsedala drevnu sobu, težeći, kroz ljubičastu izmaglicu, svim onim uglovima između ravni koje su tako podmuklo obuzimali njegov um. Zlotvor bi iskočio iz pacovske rupe u dnu sobe i dotapkao bi do njega preko ulegnutog brodskog poda, sa očiglednim zlim namerama koje su se ocrtavale na majušnom, bradatom, čovekolikom licu. Srećom, san bi se uvek pretopio u

69 nešto drugo pre nego što bi stvor uspeo da priđe i omiriše ga. Imao je đavolski duge i oštre očnjake. Gilman je svakoga dana pokušao da zapuši pacovsku rupu u sobi, ali pravi stanovnici unutrašnjosti zidova bi svake noći progrizli zapreku, od čega god bi je napravio. Jednom je čak tražio od gazde da zakuca lim preko rupe, ali pacovi su naredne noći progrizli novu rupu, a kroz nju su ugurali ili uvukli i malo, neobično parče kosti. Gilman nije prijavio groznicu lekaru, znajući da ne bi imao šanse da položi ispite ako bi ga poslali u univerzitetsku bolnicu, svaki minut mu je bio neophodan za bubanje. I ovako je pao i mada je imao šanse da nadoknadi izgubljeno do kraja semestra. Negde u martu, košmarni oblik Smeđeg Dženkina je dobio društvo u svetlim, uvodnim snovima, i to u vidu bezoblične izmaglice koja je vremenom počela da liči na povijenu staricu. To ga je uznemirilo više nego što je mogao da pretpostavi, ali na kraju je prihvatio da ga njen lik podseća na smežuranu staricu koju je dva puta zaista sreo u mračnim, zamršenim uličicama u blizini napuštenog pristaništa. Oba puta ga je njen zlobni, zajedljivi, ničim izazvan pogled naterao da se strese od straha — posebno prvi put, kada ga je ogromni pacov koji protrčao senovitim delom ulice, potpuno iracionalno asocirao na Smeđeg Dženkina. Pretpostavio je da su se sada ti, nervnim rastrojstvom izazvani strahovi ogledali u njegovim snovima. Nije mogao da porekne da je uticaj stare kuće na njega bio nezdrav, ali ostaci nekadašnjih morbidnih interesovanja su ga zadržavali tu. Ubedio je sebe da je groznica jedini razlog njegovih noćnih fantazija i da će nakazne vizije nestati zajedno sa groznicom. To su vizije, međutim bile neverovatno žive i ubedljive, a Gilman bi se svaki put budio sa neodređenim osećanjem da je prošao mnogo više nego što se seća. Bio je zloslutno siguran da je u delovima snova kojih se nije sećao razgovarao i sa Smeđim Dženkinom i sa staricom, koji su ga ubeđivali da pođe sa njima kako bi se sreli sa trećim, moćnijim bićem. Krajem marta uspeo je da se sabere kada je matematika u pitanju, ali ostali predmeti su ga mučili sve više. Savladao je

70 rimanove jednačine75 i usput zadivio profesora Aphema razumevanjem problema četvrte dimenzije, kao i nekih drugih koji su mučili ostatak klase. Jednog popodneva započeli su diskusiju o zakrivljenosti prostora i o teoretskoj mogućnosti pristupa, ili čak kontakta između našeg dela kosmosa i nekih drugih prostora, udaljenih koliko i najudaljenije zvezde međugalaktičkog prostora — ili možda neverovatno udaljenih poput eksperimentalno pojmljivih kosmičkih elemenata koji se nalaze izvan ajnštajnovskog prostorno-vremenskog kontinuuma. Svi su bili zadivljeni Gilmanovim snalaženjem u ovoj temi, mada su neke od njegovih hipotetičkih predstava izazvale još veći talas uvek prisutnih govorkanja u vezi sa njegovom nervnom i usamljeničkom ekscentričnošću. Njegova razborita teorija o tome kako bi čovek mogao — uz pomoć matematičkog znanja koje je, priznao je, izvan ljudskog poimanja — da promišljeno zakorači sa Zemlje na bilo koje nebesko telo koje se može nalaziti na bilo kojoj od beskrajnih određenih tačaka kosmičkog obrasca. Takav korak bi zahtevao samo dve faze: prvo, otvaranje izlaza iz trodimenzionalne sfere kakvu poznajemo i drugo, otvaranje ulaza u trodimenzionalnu sferu na nekom drugom mestu, možda i beskrajno udaljenom. U mnogim slučajevima bilo bi moguće izvesti tako nešto bez gubitka života. Bilo koje biće iz ma kog dela trodimenzionalnog prostora verovatno bi moglo da preživi u četvrtoj dimenziji, a preživljavanje druge faze zavisilo bi od trodimenzionalnog prostora u koji je odlučilo da se vrati. Stanovnici nekih planeta bili bi sposobni da žive i na nekim drugim planetama — čak i na planetama koje se nalaze u drugim galaksijama ili u sličnim dimenzionim fazama drugih vremensko-prostornih kontinuuma — a istovremeno postoji ogroman broj uzajamno nenastanjivih, mada matematički uporedivih tela i prostornih oblasti.

71 Moguće je da bi stanovnici određenog dimenzionalnog područja mogli da prežive ulazak u mnoga nepoznata i neshvatljiva područja drugih ili dimenzija neodređeno povezanih sa njihovom — bila ona unutar istog vremensko-prostornog kontinuuma ili ne — i da bi prelazak takođe bio potpun. O tome bi se moglo diskutovati, ali sa sigurnošću bi se moglo tvrditi da mutacija izazvana prelaskom iz određene dimenzione ravni u sledeću, višu ravan ne bi bila destruktivna u smislu biološkog integriteta kakav poznajemo. Gilman nije ničim mogao da potkrepi ovu poslednju pretpostavku, ali sa drugim kompleksnim pojedinostima bio je više nego jasan, a to je bilo dovoljno da nadjača nesigurnost po ovom pitanju. Profesoru Aphemu se posebno svidela demonstracija bliskosti više matematike i određenih grana magijskog znanja, prenošenog kroz vekove od neiskazivih davnina — ljudskih ili predljudskih — čija su saznanja o kosmosu i njegovim zakonitostima iznad naših. Oko 1. aprila Gilman je počeo ozbiljno da se brine, groznica nije jenjavala. Brinulo ga je i mesečarenje na koje su mu skrenuli pažnju neki od njegovih komšija u kući. Činilo se da je tokom noći često bivao odsutan iz kreveta, a da je komšija iz sobe ispod njegove često čuo škripu njegovog poda u određeno doba noći. Isti mladić je tvrdio kako je tokom noći čuo koračanje nogu u cipelama, ali Gilman je bio ubeđen da se komšija u ovome prevario, jer je cipele i garderobu svakog jutra nalazio upravo onako kako ih je ostavljao. U morbidnoj, staroj kući poput ove, čovek se lako mogao prevariti po pitanju zvukova; u ostalom i samom Gilmanu se u sred dana činilo kako iz mračnih praznina iza zakrivljenog zida i iznad spuštene tavanice dopiru i drugi zvuci sem grebanja pacova. Njegove patološki osetljive uši počele su da osluškuju slabašne korake iza davno zapečaćene tavanice, a iluzije koje su ti zvuci stvarali kadkad su bile mučno realistične. U svakom slučaju, shvatio je da je postao mesečar. Dva puta je u sred noći njegova soba bivala prazna, mada mu je sva odeća bila na mestu. U to ga je uverio Frenk Elvud, kolega student koji je zbog siromaštva bio prinuđen da se naseli u ovoj zapuštenoj, neomiljenoj kući. Elvud je učio do sitnih sati, a pošto mu je zatrebala pomoć oko diferencijalnih jednačina popeo se do Gilmanove sobe da zatraži pomoć, ali njega nije pronašao. Nakon bezuspešnog kucanja on je, pomalo drsko, otvorio otključana vrata, smatrajući da se domaćin

72 neće ljutiti ako ga nežno probudi, a pomoć mu je bila neophodna. Ipak, Gilmana nije zatekao ni u jednom navratu. A kada mu je Elvud to saopštio, Gilman se pitao kuda je to mogao da odluta bos i odeven samo u noćne haljine. Odlučio je: ako se izveštaji o mesečarenju nastave, ispitaće stvar. Setio se da bi mogao da prospe brašno po hodniku kako bi utvrdio u kom pravcu vode otisci stopala. Vrata su bila jedini logičan izlaz, pod uzanim prozorom nije se nalazilo ništa što bi moglo da posluži kao oslonac za stopalo. Tokom aprila, Gilmanovo groznicom izoštreno čulo sluha sve češće su uznemiravale cmizdrave molitve sujevernog majstora za razboje, Džoa Mazureviča, čija se soba nalazila u prizemlju. Mazurevič je običavao da priča duge, nepovezane priče o duhovima stare Kezaje i krznatog stvorenja oštrih kandži. Govorio je kako su ga povremeno toliko proganjali da ga je spašavalo samo srebrno raspeće koje mu je upravo za tu svrhu poklonio otac Ivanjicki iz crkve svetog Stanislasa. Sada se molio jer je veštičji sabat blizu. Majsko veče je Noć Valpurgisa, noć kada najcrnje zlo izlazi iz pakla i tumara zemljom, a sluge Satanine se okupljaju kako bi izvodile zabranjene rituale i zlodela. To je oduvek bivalo jako loše doba godine za stanovnike Arkama, mada se fini svet iz Miskatonske avenije i Visoke i ulice Soltonstol pravio kako ne zna ništa o tome. Događale bi se loše stvari i uvek bi nestalo jedno ili dvoje dece. Džo se razumeo u te stvari jer je njegova baka, još u staroj zemlji slušala priče od svoje bake. U tim danima je najpametnije okrenuti se molitvama i brojanicama. Čitava tri meseca ni Kezaja ni Smeđi Dženkin se nisu pojavljivali blizu Džoove sobe ili sobe Pola Čojnskog, niti bilo gde drugde, a takvo njihovo uzdržavanje nikako nije slutilo na dobro. Sigurno nešto smeraju. Gilman je 16. svratio do lekara. Bio je iznenađen kada je saznao da mu temperatura uopšte nije visoka koliko se plašio. Lekar ga je podrobno ispitao i na kraju ga posavetovao da poseti specijalistu za nerve. Razmišljajući o tome, bilo mu je drago što nije otišao kod univerzitetskog lekara koji je bio još radoznaliji. Stari Voldron, koji mu je i ranije ograničavao aktivnosti, sad bi ga zasigurno naterao na odmor. A to je bilo nemoguće u ovom trenutku kada je bio tako blizu da postigne izvanredne rezultate u proračunima. Svakako je bio blizu granice između poznatog univerzuma i četvrte dimenzije, a ko bi mogao da zna dokle će da dogura?

73 Ali dok su se ove misli još uvek vrzmale po njegovoj glavi, zapitao se odakle dolazi toliko samopouzdanje. Da li su sve te opasne misli o neizbežnosti rezultat samo formula kojima je, dan za danom, ispunjavao listove papira? Užasno su ga nervirali nežni, prigušeni, nestvarni koraci koji su dopirali sa zapečaćenog tavana. A sada je u njemu raslo osećanje kako ga neko neprestano ubeđuje da učini nešto užasno, nešto što nikako nije mogao da učini. A šta je sa mesečarenjem? Kuda je odlazio noću? 1 kakav je to slabašan nagoveštaj zvuka koji bi povremeno procurio kroz zbrku nerazgovetnih zvukova, čak i usred dana, kada je bio potpuno budan? Njegov ritam se nije slagao ni sa čim sa ovog sveta, osim eventualno sa taktom neke od zabranjenih sabatskih bajalica, a kada bi mu povremeno pripisao svojstva neodređenih zvukova poput rike i zavijanja koji su pripadali u potpunosti tuđinskim ambisima iz njegovih snova, momentalno bi ga savladao strah. U međuvremenu, snovi su postali još svirepiji. Zla starica koja se pojavljivala u početnim, svetlijim stadijumima sna, postala je đavolski jasna, a Gilman je sada već bio potpuno siguran da je to ista starica koja ga je uplašila u sirotinjskom kraju grada. Nije bilo greške, to su bila ta pogrbljena leđa, dugačak nos i smežurana brada, a i smeđa, bezoblična doca bila je onakva kakvom je pamtio. Izraz njenog lica bio je odvratno zloban, likujući, a graktavi glas, koji ga je ubeđivao i pretio mu, ostajao mu je u sećanju i nakon što bi se probudio. Mora se sresti sa Crnim čovekom i zajedno sa svima njima otići do prestola Azatotovog u središtu konačnog haosa. To mu je rekla. Sada mora sopstvenom krvlju potpisati knjigu Azatotovu i uzeti novo, tajno ime, pošto je sam već otkrio koliko je otkrio. Jedino što ga je sprečilo da pođe sa njom, Smeđim Dženkinom i trećom osobom do prestola Haosa kraj koga tanane frule bezumno sviraju, bila je činjenica da je ime „Azatot“ video u Nekronomikonu, gde se pojavljivalo u smislu primarnog zla, isuviše užasnog da bi se moglo opisati. Starica bi se uvek stvorila ni iz čega, u uglu sobe gde su se sastajali ulegnuti plafon i povijeni zid. Pojavljivala se tako što bi prvo postao jasan gornji deo tela pa zatim donji, a svake večeri bi bivala sve bliža i jasnija pre nego što bi se san promenio. I Smeđi Dženkin je svaki put bivao sve bliži, a žućkastobeli očnjaci su mu sablasno svetlucali nezemaljskom ljubičastom fosforescencijom.

74 Njegov piskav, odvratni kikot urezao se u Gilmanov um, tako da se jutrom mogao setiti izgovorenih imena „Azatot“ i „Nijarlatotep“. I u dubljim snovima sve je postalo razgovetnije, a Gilman je osećao da su sumračni ambisi oko njega zapravo četvrta dimenzija. Pretpostavljao je da su organska bića čije se kretanje činilo najmanje neshvatljivim i nemotivisanim mogli biti projektovani oblici života sa naše planete, između ostalih i ljudi. Nije se usuđivao ni da pretpostavi šta su sva ostala bića mogla biti u svojoj dimenzionoj sferi ili sferama. Dva stvorenja od onih koja su se kretala manje neshvatljivo — povelika gomila šarenih, izduženih, sferičnih mehurova i znatno manji poliedar nepoznatih boja, sa uglovima koji su se naglo menjali — su izgleda obraćala pažnju na njega i pratila ga, ili bi plivala ispred njega dok bi menjao svoju poziciju između divovskih prizmi, lavirinta, hrpi kocaka i ravni i kvazi-građevina. Svo to vreme nerazgovetna vriska i rika postajali su glasniji i glasniji, kao da su se približavali monstruoznom vrhuncu, potpuno neizdrživom intenzitetu. Tokom noći između 19. i 20. aprila došlo je do novog razvoja događaja. Gilman se polunehotično kretao kroz sumračne ambise, ispred njega su se kretali gomila mehurova i mali poliedar, kada je ugledao neobično pravilne uglove sastavljene ivicama ogromnih, susednih gomila prizmi. Sledećeg trenutka više se nije nalazio u ambisu, već je stajao na stenovitom obronku brda, podrhtavajući, okupan jakom, razlivenom, zelenom svetlošću. Bio je bos i odeven u noćne haljine, a kada je pokušao da zakorači shvatio je da je jedva u stanju da podigne nogu. Kovitlava para je zaklanjala sve sem strmine, a Gilman se sasvim skupio pomislivši na zvuke koji bi mogli izroniti iz pare. Tada je ugledao dve figure kako mukotrpno gmižu ka njemu, staricu i malo krznato stvorenje. Babuskara se jedva uspravila na kolena, nekako uspevajući da prekrsti ruke na specifičan način, dok je Smeđi Dženkin pokazivao u određenom smeru teško podignutom šapom koja je odvratno podsećala na ljudsku. Podstaknut impulsom na koji nije imao nikakvog uticaja, Gilman se pokrenuo u pravcu u kom je pokazivao ugao staričinih ruku, ali i šapa malog monstruma i pre nego što je uspeo da dovuče noge do trećeg koraka, vratio se u sumračne ambise. Prostor oko njega je vrveo od

75 geometrijskih oblika, a on je osećao vrtoglavicu i nesvesticu. Napokon se probudio u svom krevetu, na zabatu nenormalnih uglova, u staroj kući. Tog jutra nije bio nizašta, tako da nije otišao na predavanja. Nije mogao da prestane da zuri u određenu praznu tačku na podu, neka nepoznata sila vukla mu je pogled u naizgled nebitnom pravcu. Kako je dan napredovao fokus njegovih očiju se promenio, a do podneva je uspeo da se izbori sa nagonom koji ga je terao da zuri u prazno. Oko dva sata posle podne izašao je na ručak, ali dok se kretao uzanim gradskim ulicama shvatio je da se sve vreme okreće ka jugoistoku. Krajnjim naporom je uspeo da se zaustavi u menzi u Crkvenoj ulici, ali nakon jela nagon je postao još jači. Ipak će morati da se obrati specijalisti za nerve — možda je ovo bilo u vezi sa mesečarenjem — ali u međuvremenu će morati bar da proba da se sam oslobodi ove mračne vradžbine. Još uvek je nesumnjivo mogao da hoda u suprotnom pravcu od nagonskog, tako da se, uz ogroman napor, namerno zaputio ka severu, ulicom Garison. Kada je stigao do mosta preko Miskatonika već je bio obliven hladnim znojem, uhvatio se za čeličnu ogradu zagledavši se uzvodno u izbegavano ostrvo na kome su se pravilni redovi drevnih stena turobno prostirali pod popodnevnim suncem. Trgnuo se. Na pustom ostrvu se jasno videla živa figura, a kada je malo bolje pogledao, shvatio je da je to zapravo čudnovata starica koja je zlokobno pohodila njegove snove. I visoka trava pokraj nje se pomerala, kao da je nekakav živi stvor puzao u njenoj blizini. Kada je starica počela da se okreće ka njemu, stuštio se sa mosta i nestao u lavirintu gradskih ulica u blizini reke. Iako je ostrvo bilo prilično udaljeno, imao je osećaj da bi iz samog zlobnog pogleda povijene, stare figure obučene u smeđu odeću, moglo da nagrne čudovišno, nesavladivo zlo. Nagon koji ga je vukao ka jugoistoku i dalje je bio prisutan, bio mu je potreban krajnji napor kako bi se dovukao do stare kuće i uz trošne stepenice. Satima je sedeo u tišini okrećući pogled lagano ka zapadu. Oko šest časova, uhvatio je glas Džoa Mazureviča i njegove cmizdrave molitve koji je dopirao iz prizemlja, dva sprata niže. U očajanju je zgrabio šešir i izjurio na ulicu okupanu zlatnim zracima zalaska sunca, pustivši da ga nagon, koji je sada vukao direktno ka

76 jugu, vodi. Sat vremena kasnije, našao se na polju iza Dželatovog potoka u sred mraka, a ispred sebe je video samo prolećno svetlucanje zvezda na nebu. Nagon za hodanjem je postepeno zamenio nagon koji ga je terao na zagonetni skok u svemir i tada je naprasno shvatio gde se nalazi izvor tog čudnovatog nagona. Na nebu. Određena tačka među zvezdama ga je prisvajala i dozivala. Reklo bi se da se ta tačka nalazila negde između Hidre i Argo Navisa76, a sada mu je bilo jasno da ga je ta tačka privlačila još od trenutka kada se probudio, malo posle zore. Ujutro se nalazila pod njegovim nogama, a sada se nalazila otprilike ka jugu, lagano se premeštajući na zapad. Kakvo je bilo značenje toga? Da li je gubio razum? Koliko de to trajati? Prikupivši odlučnost, okrenuo se i odvukao se do zlokobne stare kuce. Mazurevič ga je čekao na vratima, nestrpljiv i istovremeno nerad da mu došapne neku svežu, sujevernu informaciju. Ticala se veštičje svetlosti. Prethodne noći Džo je otišao na proslavu Dana Rodoljuba Masačusetsa77, a kudi se vratio tek nakon ponoći. Gledajući spolja, činilo mu se da je u Gilmanovoj sobi mrak, ali tada je primetio slabašan ljubičasti sjaj. Hteo je da upozori gospodina na tu svetlost, jer svi u Arkamu znaju da je to Kezajina veštičja svetlost, koja treperi oko Smeđeg Dženkina i oko babuskarinog duha. Ranije to nije hteo da pominje, ali sada mora, jer ta svetlost znadi da Kezaja i njen oštrozubi familijar proganjaju mladog gospodina. On, Pol Čojnski i gazda Dombrovski su nekoliko puta videli svetlost kako se probija kroz pukotine sa zapečaćenog tavana iznad gospodinove sobe, ali su se dogovorili da ne razgovaraju o tome. U svakom slučaju, za mladog gospodina bi bilo dobro da prede u neku drugu sobu i da nabavi raspeće od nekog dobrog sveštenika, kao što je otac Ivanjicki. Dok je čovek brbljao, Gilman je osetio kako mu nedefinisan strah steže grlo. Znao je da je Džo morao biti pripit sinod kada se

77 vratio kudi, ali samo pominjanje ljubičaste svetlosti koja se videla kroz prozor zabata bilo je zastrašujuće. Upravo takva treperava svetlost okruživala je staricu i malo, krznato stvorenje iz njegovih svetlijih snova koji su prethodili poniranju u nepoznate ambise, a sama pomisao da druga, budna osoba može videti svetlost iz njegovih snova, kosila se sa zdravim razumom. Pa opet, odakle čoveku ta uvrnuta ideja? Možda je i govorio u snu, kao što je hodao? Ne, nije, rekao mu je Džo — ali moraće da proveri. Možda će Frenk Elvud biti u stanju da mu kaže nešto o tome, mada mu je bilo mrsko da pita. Groznica — neobuzdani snovi — mesečarenje — umišljeni zvuci — sila koja ga vuče ka jednoj tački na nebu — a sada i sumnja da govori ludosti u snu! Moraće da prekine učenje, ode kod specijaliste i da se dovede u red. Popevši se na drugi sprat zaustavio se pred Elvudovim vratima, ali samo da bi otkrio kako mladić nije u sobi. Nerado je produžio do svoje sobe u potkrovlju i seo okružen mrakom. Pogled mu se i dalje okretao ka jugu, ali pored toga, shvatio je da se napreže kako bi čuo kakav zvuk iz zatvorenog tavana iznad sebe i da već umišlja zlokobnu ljubičastu svetlost kako curi kroz nevidljivu pukotinu na spuštenom plafonu. Te je noći u Gilmanovom snu ljubičasta svetlost bila jača nego ikad, a stara veštica i krznato stvorenje su mu se približili više nego ikad, ispuštajući nečovečno piskave zvuke i praveći đavolje gestove. Bilo mu je drago da potone u sumračne ambise nedefinisane buke, mada ga je nervirala preteća pratnja šarene menažerije balona i malog, kaleidoskopskog poliedra. A onda se dogodila promena — ogromne površi materije skliskog izgleda nadnele su se nad njim i pod njim, a sve se završilo u treptaju bunila i bljesku nepoznate, nezemaljske svetlosti u kojoj su se ludački i neodvojivo mešale žuta, karmin crvena i indigo plava boja. Našao se u poluležećem položaju na visokoj terasi sa predivnom ogradom, koja se nadvijala nad džunglom neverovatnih, tuđinskih vrhova, skladnih zaravni, kupola, minareta, ploča vodoravno postavljenih da balansiraju na šiljcima, kao i mnogih drugih, uzbudljivijih oblika, od kamena ili metala, koji su, svi zajedno, predivno blistali na izmešanoj, gotovo zaslepljujućoj svetlosti koja je dopirala sa polihromatskog neba. Podigavši pogled ugledao je tri

78 ogromna plamena diska. Svaki je bio druge boje i svaki se nalazio na različitoj udaljenosti od beskrajno udaljenog horizonta niskih planina. Iza njega su se ređali spratovi viših terasa ka nebesima dokle je njegov pogled dopirao. Grad pod njim se širio do granica vidika, a Gilman se nadao da odozdo neće dopreti nikakav zvuk. Lako je ustao sa pločnika od uglačanog kamena, prošaranog linijama. Nije mogao da prepozna vrstu kamena od koga su isečene pločice bizarnih oblika, a njihov oblik nije bio asimetričan, već je posedova nekakvu nezemaljsku simetriju, čiji su zakoni bili izvan njegove modi poimanja. Ograda je dopirala do visine njegovih grudi, suptilna, fantastično iskovana, dok su duž rukohvata, na određenim razmacima bile poređane figurice grotesknog izgleda, ali izvanredne izrade. Poput čitave terase i figure su bile napravljene od neke vrste svetlucavog metala čija se boja nije mogla razlučiti usled zbrke različitih izvora svetlosti, a njihova se priroda opirala svakoj pretpostavci. Predstavljale su nekakve izbrazdane objekte u obliku buradi, sa tankim, vodoravnim rukama, nalik prečagama, poređanim ukrug po središnjem prstenu i sa čvorićima ili lopticama koje su vertikalno izbijale iz vrha i sa tela bureta. Svaki čvorić bio je osnova za grupu od pet dugih, tankih, trouglasto zašiljenih ruku, poređanih poput krakova morske zvezde, skoro horizontalno, tek malo zakrivljenih od tela bureta. Figure su bile pričvršćene za rukohvat ograde tako malom površinom, da su neke bile odlomljene, nedostajale su. Same figure su bile visoke malo više od deset centimetara i široke, zahvaljujući zašiljenim rukama, nekih šest centimetara. Kada je ustao, Gilman je po bosim tabanima osetio da su pločice vruće. Bio je potpuno sam. Prvo što je uradio bilo je da dođe do ivice terase i preko ograde pogleda vrtoglave nizine beskrajnog, kiklopskog grada, koji se nalazio sedam stotina metara ispod njega. Činilo mu se da ritmički zbrkani zvuci jedva čujnog zviždanja koje se protezalo na širok zvučni spektar, dopiru iz uzanih ulica ispod njega, pa je poželeo da može da vidi stanovnike grada. Ubrzo mu se zavrtelo u glavi tako da je morao da se uhvati za blještavo ogradu kako ne bi pao na plodnik. Desna ruka mu je pala na jednu od figura, što mu je pomoglo da uhvati ravnotežu, međutim, za tananu metalnu figuru to je bilo previse, pod njegovim stiskom je pukla. I

79 dalje pomalo ošamućen, zadržao je stisak, dok je druga ruka zauzela Slobodan prostor na glatkom rukohvatu. U tom trenutku njegove preosetljive uši uhvatile su zvuk koji je dopirao iza njegovih leđa, tako da se okrenuo i zagledao niz terasu. Pet prilika mu se tiho približavalo, mada nije izgledalo kao da se prikradaju, a dve od tih pet prilika bili su opaka starica i krznata, zubata životinjica. Pogled na preostala tri je ono što je izazvalo nesvesticu. Bile su to žive verzije šiljatih figura sa ograde terase, visine oko dva i po metra, koje su se kretale poput paukova, vrteći se na ručicama u obliku morskih zvezda koje su se nalazile sa donje Strane njihovih tela. Probudio se u svom krevetu obliven hladnim znojem, sa osećajem bola na licu, šakama i po stopalima. Iskočio je iz kreveta, umio se i obukao u mahnitoj žurbi, kao da je bilo neophodno da što pre izađe iz kuće. Nije znao gde zapravo želi da ide, ali je bio siguran da će morati ponovo da izostane sa nastave. Čudnovati nagon koji ga je vukao ka tački na nebu negde između Hidre i Arga jenjavao je, ali njegovo mesto je zauzeo novi, još jači nagon. Sada je osećao da mora ići ka severu, beskonačno ka severu. Plašio se da prede most sa koga se moglo videti nenaseljeno ostrvo u sred Miskatonika, tako da je odlučio da prede preko mosta u aveniji Pibodi. Vise puta se saplitao jer su mu oči i uši bile vezane za uzvišenu tačku na praznom, plavom nebu. Nakon sat vremena uspeo je malo da se iskontroliše i tek tada je uvideo da se nalazi daleko od grada. Oko njega se prostirala hladna praznina slanih močvara, a uzani put pred njim vodio je ka Inzmutu — starom, polunapuštenom gradu, koji su građani Arkama toliko izbegavali. Iako se nagon koji ga je vukao ka severu nije umanjio, odupreo mu se, kao što je odoleo i drugom nagonu, napokon shvativši da može praktično da balansira između dva nagona. Nakon što se dovukao nazad do grada i popio kafu u blizini mineralnog vrela, odgegao se do javne biblioteke gde je besciljno prelistavao časopise. Usput je sreo prijatelje koji su napomenuli kako izgleda čudnovato opaljen suncem, ali on nije pominjao svoju šetnju. Ručao je malo, oko tri časa posle podne, primetivši da je nagon u međuvremenu oslabio, ili se ravnomernije podelio na dve strane. Nakon ručka ubio je nešto vremena na jeftinoj bioskopskoj

80 predstavi, gledajući isti isprazni film nekoliko puta, zapravo ne obraćajući pažnju na njega. Kući je krenuo oko devet uveče, a u staru kuću se jedva uvukao. Džo Mazurevič je cmizdrio neku nerazumljivu molitvu, a Gilman je požurio ka svojim potkrovnim odajama, ne proverivši da li je Elvud u svojoj sobi. Sok ga je pogodio kada je upalio slabašno električno svetlo. Već prvi pogled je ustanovio da se na stolu nalazi nešto čemu tu nije bilo mestu, a kada je malo bolje pogledao bio je siguran: oborena na stranu, jer nikako nije mogla stajati uspravno, na stolu se nalazila neobična figura sa šiljcima koju je u čudovišnom snu odlomio od fantastične ograde. Ni jedan detalj nije nedostajao. Izbrazdano telo u obliku bureta, tanke ruke poređane u krug, čvorići sa svake strane i pljosnate, zakrivljene ruke u obliku morske zvezde koje su se širile iz čvorića — sve je bilo tu. Pod električnim osvetljenjem izgledala je sivo sa različitim prelivima zelene boje. Preplašen i izbezumljen, Gilman je ipak uspeo da primeti da se jedan od čvorova završava nazubljenim prelomom, otkrivajući mesto gde je prekinuta njegova veza sa rukohvatom iz njegovog sna. Potpuna ošamućenost ga je sprečila da ispusti glasan vrisak. Ovaj spoj jave i sna bio je previse za njega. Zgrabio je šiljatu figuricu i još uvek ošamućen, spustio se posrćući do stana gazde Dombrovskog. Zavijajuće molitve majstora za razboje i dalje su se mogle čuti u plesnjivom hodniku, ali Gilman sada nije obraćao pažnju. Gazda je bio kod kuće, ljubazno ga je pozdravio. Ne, nikada nije video taj predmet i ne zna ništa o njemu. Ali njegova žena je pomenula da je našla smešnu, metalnu stvar u jednom od krevetu kada je pospremala sobe oko podneva, možda je to bilo to. Dombrovski je pozvao i ona se dogegala. Da, to je bila ta stvar. Našla ju je u krevetu mladog gospodina, uza zid. Njoj se predmet činio uvrnutim, ali mladi gospodin ima mnogo uvrnutih stvari u sobi — knjiga, slika, stvarčica, šara na papirima. Ona svakako nije znala ništa o tome. Krenuo je uz stepenice, zbrkanih misli, ubeđen da, ili još uvek sanja ili je mesečarenje došlo do ekstrema i odvelo ga u krađu na neko nepoznato mesto. Odakle mu ovaj predmet? Nije ga se sećao iz arkamskih muzeja. A opet, negde je morao da se nalazi pre nego što ga je on doneo u svoju sobu. Možda je uvrnuti san sa

81 ograđenom terasom nastao zahvaljujući trenutku kada je on, mesečareći, otkinuo predmet. Sutra će se raspitati, ali oprezno — a možda će otići i do specijaliste za nerve. U međuvremenu će pokušati da prati sopstveno mesečarenje. Uz iskreno priznanje po pitanju namene, pozajmio je brašno od gazde i prosuo ga po stepeništu i po hodniku poslednjeg sprata. Usput je zastao kraj Elvudovih vrata, ali u sobi nije bilo svetlosti. Pošto je ušao u svoju sobu spustio je šiljatu figuru na sto, a zatim se srušio na krevet u odeći, fizički i psihički potpuno izmoren. Učinilo mu se da kroz nakrivljeni plafon čuje tiho grebanje i tupkanje, ali nije bio u stanju da se koncentriše na zvuk. Tajanstveni nagon koji ga je vukao ka severu se ponovo pojačao, mada mu je izgledalo da ga vuče ka nižoj tački na nebu. U blještavoj, ljubičastoj svetlosti sna, starica i zubato, krznato stvorenje izgledali su stvarnije nego ikad. Ovoga puta su stigli do njega, osetio je babuskarine smežurane kandže kako ga hvataju. Izvukla ga je iz kreveta u prazan prostor. Samo za trenutak je mogao da čuje ritmičnu riku i da vidi sumračnu izmaglicu ambisa oko sebe. Taj trenutak je bio kratak i već u sledećem se nalazio u grubom, skučenom prostoru, bez prozora, neotesanih dasaka i greda koje su se završavale tik iznad njegove glave, dok je pôd pod njegovim nogama bio čudnovato nakrivljen. Police, sa knjigama različite starosti i nivoa raspadnutosti, bile su poduprte sa jedne strane kako bi mogle da stoje ravno na krivom podu, dok su se u sredini prostorije nalazili sto i klupa, očigledno učvršćeni za pod. Po poslednjoj polici stajali su poređani predmeti nepoznatih oblika i prirode, a pod gorućim ljubičastim svetlom Gilmanu se činilo da je ugledao kopiju figure sa šiljcima koja ga je toliko zbunjivala. Levo od njega, pod se naglo spuštao praveći crni trougaoni otvor, iz koga se, nakon nekoliko sekundi suvog zveckanja, pojavilo mrsko, malo, krznato stvorenje žutih očnjaka i bradatog ljudskog lica. Zlokobno iskežena babuskara ga je i dalje držala, a iza stola je stajala figura koju nije ranije video — visok, povijen čovek, potpuno crne kože, ali bez i jedne crnačke crte, lišen brade i kose, odeven samo u bezoblični ogrtač od nekakvog teškog, crnog materijala. Noge mu se nisu videle od klupe i stola, ali je sigurno bio obuven — kad god bi se pomerio začuo bi se tup udarac. Nije govorio i nije

82 imao nikakav izraz na malom, pravilnom licu. Samo je pokazao ka ogromnoj knjizi prostrtoj na stolu, a starica je gurala ogromno, sivo pero u Gilmanovu desnu šaku. Preko svega toga nalazio se pokrov ludačkog straha, a vrhunac se dogodio kada se krznato stvorenje uspentralo uz spavačevu odeću do njegovog ramena, a zatim se spustilo niz njegovu levu ruku, ugrizavši ga za zglob tik ispod manžetne. Kako je krv krenula da šiklja, Gilman je pao u nesvest. Ujutru, dvadeset drugog, probudio se sa bolom u zglobu leve sake, a manžetna mu je bila smeđa od osušene krvi. Malo čega se sećao, ali scene sa crnim čovekom u nepoznatoj prostoriji se sećao jasno. Sigurno ga je pacov ujeo dok je spavao, a to je izazvalo vrhunac u zastrašujućem snu. Otvorivši vrata, ustanovio je da u brašnu nema otisaka osim onih koje je ostavio nezgrapni čovek čija se soba nalazila na drugom kraju potkrovlja. Znači, ovoga puta nije mesečario. Ali nešto se mora preduzeti po pitanju pacova. Razgovaraće sa gazdom o tome. Ponovo je pokušao da zapuši rupu u dnu zakrivljenog zida, ovoga puta pomoću svećnjaka koji je bio približno odgovarajuće veličine. Strašno mu je zvonilo u ušima, poput ehoa koji je ostavila nekakva užasna buka iz sna. Dok se kupao i presvlačio pokušao je da se seti šta je sanjao nakon scene u ljubičasto osvetljenoj prostoriji, ali ničeg određenog nije mogao da se seti. Ta je scena sigurno imala veze sa zapečaćenim tavanom iznad njegove sobe koji je počeo agresivno da se poigrava sa njegovom maštom, ali sve nakon te scene bilo je nerazgovetno i maglovito. Bilo je nekih nagoveštaja nejasnih sumračnih ambisa i još nejasnijih, mračnijih ambisa iza ovih prvih — ambisa u kojima nije bilo ni nagoveštaja postojanosti. Tamo su ga odveli dosadni mali poliedar i gomila mehurova; međutim, u tim udaljenim prazninama krajnje tame i oni su se, poput njega, pretvorili u pramenove izmaglice. Još nešto je išlo ispred njih — veći pramen izmaglice koji bi se povremeno kondenzovao u nešto nalik obliku — a njemu se činilo da ne putuju pravolinijski, već nekim nezemaljskim krivama i spiralama nekakvog nematerijalnog vira, koje su poštovale zakonitosti nepoznate fizici i matematici bilo kojeg zamislivog kosmosa. Na kraju je bilo nagoveštaja ogromnih, brzih senki, čudovišnog, poluzvučnog pulsiranja, kao i tananog, monotonog zvuka nevidljive frule — ali, to je bilo sve. Gilman je presudio da je ideju za ovo poslednje sigurno dobio čitajući u

83 Nekronomikonu o bezumnom biću Azatotu, koje upravlja vremenom i prostorom sa prestola u središtu Haosa. Pošto je sprao krv sa zgloba uvideo je da su obe rane plitke, ali ga je čudio njihov položaj. Shvatio je da na posteljini nema ni traga krvi — što je bilo zbunjujuće, s obzirom na količinu krvi na ruci i manžetni. Da li je mesečario unutar sobe, a pacov ga je ujeo dok je sedeo u stolici, ili se možda nalazio u nekoj manje razboritoj pozi? Svaki ćošak sobe je pregledao kako bi našao tragove zgrušane krvi, ali ništa nije pronašao. Pomislio je kako bi bilo dobro da prospe brašno i po sobi, mada posle ovoga nije mu potreban još neki dokaz o mesečarenju. Bio je uveren da hoda u snu i sad je to samo trebalo zaustaviti. Moraće da zatraži pomoć od Frenka Elvuda. Činilo se da su nagoni koji su ga vukli na različite strane oslabili, ali ih je zamenilo osećanje koje je još manje bio u stanju da objasni. Bio je to neshvatljivi nagon da odleti, da napusti trenutnu situaciju, ali nije bilo nikakvog nagoveštaja na koju bi stranu leteo. Kada je podigao čudnovatu, šiljatu figuru sa stola imao je utisak da se stari nagon koji ga je vukao ka severu samo za nijansu pojačao; čak i tako, nije mogao da se poredi sa novijom, zagonetnijom potrebom. Šiljatu figuru je poneo kod Elvuda, a silazeći niz stepenice bio je prinuđen ponovo da sluša cmizdravi glas majstora za razboje koji je dopirao iz prizemlja. Hvala nebesima, Elvud je bio u sobi i bio je dobro raspoložen. Imali su malo vremena da porazgovaraju pre polaska na doručak i na fakultet, tako da je Gilman požurio da što pre iznese bilans skorašnjih snova i Strahova. Domaćin je saosećao sa njim i složio se da nešto moraju da preduzmu. Pogodila ga je Gilmanova iznurena, omršavela pojava, a primetio je i uvrnute, nenormalne opekotine od sunca, koje su drugi već primetili prethodne nedelje. Pa opet, nije imao šta da mu kaže. Nije ga video kako hoda u snu, niti je imao predstavu šta bi čudnovata figura mogla da predstavlja. Mada je čuo francuskog kanađanina čija je soba tačno ispod Gilmanove kako razgovara sa Mazurevičem. Govorili su jedan drugom koliko se plaše predstojeće noći Valpurgisa, udaljene svega nekoliko dana. Razmenili su nekoliko sažaljivih komentara na račun nesrećnog, ukletog mladog gospodina. Derose, kako se zvao momak u sobi ispod Gilmanove, pomenuo je korake u noći,

84 obuvenih i neobuvenih stopala i kako je jedne noći, kada se bojažljivo popeo kako bi bacio pogled kroz ključaonicu na vratima Gilmanove sobe, video ljubičastu svetlost. Kako je rekao Mazureviču, nije se usudio da pogleda kroz ključaonicu pošto je svetlost video kroz pukotine oko vrata. Čuo se i tih razgovor, a kada je počeo da ga opisuje, glas mu se spustio do nečujnog šapata. Elvud nije znao šta je izazvalo ove sujeverne ljude da zapodenu takav razgovor, ali je pretpostavljao da je njihova mašta mogla biti uzbuđena, sa jedne Strane Gilmanovim šetanjem u sitne sate i mesečarenjem, pričanjem u snu, a sa druge približavanje Majske večeri koje su se tradicionalno plašili. Bilo je razumljivo da je Gilman govorio u snu, a s obzirom na Derošeovo prisluškivanje i očigledno, a varljiva, ljubičasta svetlost iz Gilmanovih snova imala je izvor u stvarnom svetu. Takvi prosti ljudi lako mogu da zamisle da su videli bilo šta neobično zašta su prethodno čuli. Plan je bio sledeći: Gilman će se preseliti kod Elvuda i izbegavaće da spava sam. U slučaju da sam bude budan, Elvud će ga probuditi ako počne da govori ili ustane u snu. Uz to, moraće da ode kod specijaliste što pre. U međuvremenu će odneti šiljatu figuru u muzeje i pokazaće je određenim profesorima; pokušaće da je identifikuju tvrdeći da su je pronašli u javnoj kanti za smeće. A Dombrovski će morati da se baci na trovanje pacova u zidovima. Okuražen Elvudovim društvom, Gilman je tog dana prisustvovao nastavi. Čudnovati nagoni su ga i dalje vukli, ali im se uspešno odupirao. Nekolicini profesora je pokazao uvrnutu figuru u pauzama između predavanja, svi su se jako zainteresovali, ali niko nije bio u stanju da mu kaže bilo šta o njenoj prirodi ili poreklu. Te je noći spavao u Elvudovoj sobi, na kauču koji im je gazda doneo i konačno, nakon više nedelja, nije sanjao neprijatne snove. Ali groznica je i dalje bila tu, a zavijanje majstora za razboje ga je prilično nerviralo. Tokom narednih nekoliko dana Gilman je bio skoro potpuno oslobođen morbidnih prikaza. Kako je Elvud rekao, tokom noći nije pokazivao nameru da govori ili hoda u snu, a gazda je u međuvremenu po celoj kući postavio otrov za pacove. Jedina stvar koja je Gilmana uznemiravala bili su razgovori koje su vodili sujeverni stranci, čija je mašta tih dana bila na visokom nivou.

85 Mazurevič ga je uporno nagovarao da nabavi raspeće, dok mu ga na kraju nije sam doneo rekavši da ga je blagoslovio od dobri otac Ivanjicki lično. I Derose je imao šta da mu kaže. Nepopustljivo je tvrdio da je prve i druge noći Gilmanovog izbivanja iz sobe u njoj čuo oprezno koračanje. Polu Čojnskom se činilo da je u toku noći čuo zvuke u hodniku i na stepeništu, a tvrdio je i da je neko pokušao da otvori njegova vrata. Istovremeno, gospođa Dombrovski se klela da je videla Smeđeg Dženkina po prvi put od Svih svetih. Ali sve te naivne priče nisu ništa značile i Gilman je ostavio jeftino metalno raspeće da visi beskorisno na klinu iznad stočića. Gilman i Elvud su potrošili čitava tri dana pročešljavajući lokalne muzeje u pokušaju da identifikuju čudnovatu, šiljatu figuru, ali bez ikakvog uspeha. Međutim, svuda su nailazili na interesovanje, krajnje tuđinski izgled predmeta predstavljao je veliki izazov za naučničku radoznalost. Odlomili su jednu od malih ruku koje su okruživale telo figure i poslali je na hemijsku analizu. Profesor Eleri je u neobičnoj leguri pronašao platinu, gvožđe i telurijum, ali i barem još tri elementa velike atomske težine potpuno nepoznata modernoj hemiji. Ne samo da se nisu podudarali sa poznatim elementima, već se nisu uklapali ni u prazna mesta u periodnom sistemu elemenata. Ta zagonetka nije ni do danas rešena, a figura se i dalje nalazi u stalnoj postavci muzeja univerziteta Miskatonik. Izjutra, 27. aprila, u sobi u kojoj je Gilman bio gost osvanula je nova pacovska rupa, ali je Dombrovski zapušio istog dana. Otrov nije postigao cilj, grebuckanje i gungula u zidovima nisu jenjavali. Elvud je te večeri ostao do kasno van kuće, a Gilman ga je čekao. Nije želeo da zaspi dok je sam u sobi — posebno pošto mu se učinilo da je kroz sumrak ugledao neprijatnu staricu čiji se lik na užasan način prenosio u 96 njegove snove. Pitao se ko je ona i šta je to što pokraj nje čangrlja tankom konzervom po hrpi đubreta na ulazu u zapušteno dvorište. Učinilo mu se da ga je babuskara ugledala, zlobno ga pogledala iskosa — mada je to najverovatnije bio plod njegove mašte. Oba mladića su se osećala umorno narednog dana, znali su da će te večeri zaspati kao klade. Pred spavanje su započeli dremljivu

86 raspravu na temu studija matematike koje su potpuno i verovatno na njegovu štetu obuzele Gilmana, pretpostavljajući vezu matematike sa drevnom magijom i narodnim verovanjima. Razgovarali su o staroj Kezaji Mejson i Elvud se složio da bi Gilmanova teorija o tome kako je ona nabasala na neke nepoznate, ali važne podatke, mogla biti naučno zasnovana. Tajni kultovi kojima su veštice pripadale često su čuvali i sa kolena na koleno prenosili neverovatne tajne iz prastarih, zaboravljenih eona. Nije nemoguće da je Kezaja zapravo ovladala sposobnošću prolaska kroz dimenzione kapije. U narodnim pričama je posebno naglašeno da fizičke barijere nisu prepreka za veštice, a ko će ga znati šta leži iza starih priča o letenju na metli? Da li bi u današnje vreme student matematike kroz istraživanje mogao da ovlada tim istim moćima, ostaje da se vidi. Gilman je dodao i da bi uspeh mogao dovesti do opasnih, nezamislivih situacija, jer ko može da predvidi uslove u kojima bi se dogodio prelazak u susednu, inače nedostupnu dimenziju? Sa druge strane, mogućnosti bi mogle biti ogromne. Mogli bi postojati prostorni pojasevi u kojima vreme ne postoji, ulaskom i boravkom u takvom jednom pojasu život bi se mogao produžiti bezgranično. Organski metabolizam ne bi radio i organizam se ne bi trošio, stario, osim kratkotrajnih promena do kojih bi dolazilo tokom posete matičnoj, ili drugim, sličnim planetama. Neko bi, na primer, mogao otići u dimenziju u kojoj vreme ne postoji, a zatim se vratiti na zemlju u bilo kom udaljenom trenutku, mlad kao što je bio kada je otišao. Teško da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da li je ikada iko uspeo da učini tako nešto. Legende su maglovite i dvosmislene, a tokom istorije svi pokušaji da se preskoče zabranjeni jazovi činili su se komplikovanijim, jer su podrazumevali sklapanje užasnih saveza sa bićima i glasnicima sa one strane. Na primer prastari lik izaslanika ili glasnika prikrivenih, užasnih sila — „Crnog čoveka“ veštičjeg klana, ili „Nijarlatotepa“ iz Nekronomikona. Postojao je i zbunjujući problem glasnika ili posrednika nižeg ranga — tobože životinja i uvrnutih hibrida u legendama, predstavljenih u vidu veštičjih familijara. Kada su Gilman i Elvud krenuli na spavanje, preumorni da bi nastavili raspravu, čuli su Džoa Mazureviča koji se polupijan dovukao kući i odmah grozničavo započeo sa cmizdravim molitvama.

87 Te je noći Gilman ponovo video ljubičastu svetlost. U snu je čuo grebanje i glodanje unutar zidova i učinilo mu se da je neko nespretno okušavao kvaku na vratima. Odmah zatim je video staricu i malo, krznato stvorenje kako mu se približavaju preko tepihom zastrtog poda. Staričino lice ozarilo se čudovišnim, likujućim osmehom, a mali, žutozubi užas se kikotao, podrugljivo pokazujući ka usnulom Elvudu na drugom kraju sobe. Ukočen od straha, Gilman nije bio u stanju da pusti glas. Babuskara ga je uhvatila za ramena, kao što je već jednom učinila ranije, izbacivši ga iz kreveta u prazan prostor. Ponovo je beskraj vrištećih ambisa samo za trenutak bljesnuo pred njegovim očima, pre nego što se našao u nepoznatoj, mračnoj, blatnjavoj uličici neprijatnog mirisa, između natrulih zidova prastarih kuća koje su se uzdizale svuda oko njega. Pred njim je stajao crni čovek u ogrtaču koga je video u izduženoj prostoriji u prethodnom snu, a u njegovoj blizini starica je rukama dozivala, praveći zapovedničke grimase. Smeđi Dženkin se češao o nogu crnog čoveka, razigrano pokazujući svoju odanost, mada je duboko blato većim delom prikrivalo tu scenu. Sa desne strane nalazio se mračan prolaz iza otvorenih vrata, a crni čovek je pokazivao upravo na tu stranu. Iskežena babuskara je krenula unutra, vukući Gilmana za sobom za rukav pidžame. Našli su se na smrdljivom stepeništu koje je zloslutno škripalo pod njihovim koracima, na koje je starica isijavala slabašnu ljubičastu svetlost. Napokon su stigli do vrata koja su vodila sa platforme stepeništa. Starica je nešto petljala oko kvake, gurnula je vrata pokazujući Gilmanu da sačeka, a zatim je nestala u mraku otvora. Mladićeve preosetljive uši uhvatile su mrski, prigušen plač pre nego što se starica pojavila noseći zamotuljak besmislenog oblika, pružajući ga spavaču kao uz naredbu da ga on mora poneti. Pogled na zamotuljak i izraz lica koji se u njemu nalazilo, prekinulo je čini. Još uvek previse ošamućen da bi pustio glasa, sjurio se nesmotreno niz gnusne stepenice u ulično blato, zaustavivši se tek u čvrstom stisku crnog čoveka, koji ga je uhvatio oko vrata. Dok ga je svest napuštala čuo je slabašni, piskavi kikot zubate, pacolike spodobe. 29. ujutru, Gilman se probudio u vihoru užasa. Istog trena kada je otvorio oči znao je da nešto gadno nije u redu jer se nalazio u

88 svojoj sobi spuštene tavanice i krivog zida u potkrovlju, ispružen na nerazmeštenom krevetu. Grlo ga je neobjašnjivo bolelo, a kada se teškom mukom uspravio u sedeći položaj, prestravio se ugledavši zgrudvano blato na svojim stopalima i nogavicama pidžame. U tom trenutku sećanje mu je još uvek bilo beznadežno zbrkano, ali bar je bio siguran da je hodao u snu. Elvud je tako čvrsto spavao da nikako nije mogao da ga čuje i zaustavi. Na podu su se mogli videti blatnjavi otisci stopala, ali čudno, nisu se protezali skroz do vrata. Što više je gledao u otiske, izgledali su mu sve čudnije. Pored onih koje je prepoznao kao svoje, bili su i neki manji, praktično okrugli otisci — nalik otiscima nogara stolice ili stola, samo što je većina bila podeljena po sredini. Bilo je i čudnovatih pacovskih otisaka koji su vodili iz novootvorene rupe i nazad u nju. Pošto je skočio do vrata, otvorio ili i ustanovio da u hodniku nema blatnjavih otisaka, potpuno se zapanjio, savladao ga je strah od ludila. Kako se prisećao zloslutnog sna sve više ga je obuzimao užas, a tužbalica Džoa Mazureviča koja je dopirala iz prizemlja samo je dolivala ulje na vatru njegovog očajanja. Spustivši se sprat niže probudio je Elvuda i ispričao mu gde i kako se probudio, ali Elvud nije imao ideju kako je to moglo da se dogodi. Gde je mogao da odluta, kako je mogao da se vrati u svoju sobu a da ne ostavi tragove u hodniku i kako su blatnjavi otisci u obliku nogara nameštaja mogli biti isprepletani sa njegovim, sve su to bila pitanja čije odgovore nisu mogli ni da pretpostave. Zatim modri tragovi na njegovom vratu, kao da je pokušao sam sebe da zadavi. Postavio je šake preko tragova na vratu, ustanovivši da ni približno ne odgovaraju. Dok su razgovarali pojavio se Deroše kako bi im rekao da je u mračne, sitne sate čuo strašnu lupu u sobi iznad svoje. Ne, na stepeništu nije bilo nikog nakon ponoći, mada je nešto pre ponoći čuo tihe korake u potkrovlju, koji su se zatim oprezno spustili niz stepenice i nikako mu se nisu sviđali. Bilo je to zlo doba godine za Arkam, dodao je. Mladom gospodinu bi valjalo da nosi raspeće koje mu je dao Džo Mazurevič. Vise ni po danu čovek nije bezbedan, eto i posle zore su se čuli čudni zvuci u kući — posebno tanani detinji plač, žurno prigušen. Gilman je otišao toga jutra na nastavu, ali nikako nije bio u stanju da se koncentriše na praćenje predavanja. Obuzelo ga je nekakvo zlokobno predosećanje, iščekivanje, kao da je očekivao da

89 će svakog trenutka primiti udarac koji obara. U podne je otišao na ručak u univerzitetsku kantinu, a dok je čekao dezert uzeo je novine sa susednog sedišta. Dezert nije dočekao. Članak koji je pročitao na prvoj strani ostavio gaje u šoku, ošamućenog, bio je u stanju samo da plati račun i da se odvuče nazad u Elvudovu sobu. Prethodne noći dogodila se otmica u Orninom prolazu, nestalo je dvogodišnje dete mentalno zaostale pralje Anastazije Volejko. Majka se, izgleda, toga plašila već neko vreme. Međutim, razlozi za njena strahovanja bili su toliko groteskni, da je niko nije uzimao za ozbiljno. Tvrdila je da je još od početka marta viđala Smeđeg Dženkina kako se vrzma unaokolo, a po izrazu njegovog lica i po odvratnom kikotu znala je da je mali Ladislas obeležen za žrtvovanje o strašnom Sabatu u noći Valpurgisa. Molila je komšinicu, Meri Čanek, da spava sa detetom u sobi kako bi ga čuvala, ali Meri se nije usuđivala. Policiji se nije obraćala jer joj oni ne bi verovali. Od kada ona pamti, deca su nestajala na taj način svake godine. Ni njen prijatelj Pit Stovacki nije hteo da pomogne, jer je njemu odgovaralo da dete nestane. Ali Gilmana je oblio hladan znoj kada je pročitao izjave dvojice pijanaca koji su malo iza ponoći prošli susednom ulicom. Priznali su da su bili pijani, ali su se kleli da su videli tri ludački obučene figure kako se šunjaju ulicom. Tvrdili su da su videli krupnog crnca u ogrtaču, sitnu staricu u dronjcima i mladića belca u noćnim haljinama. Starica je vukla mladića, a oko crnčevih nogu po, smeđem blatu, umiljavao se pitomi pacov. Gilman je čitavo poslepodne presedeo ošamućen, a Elvud — koji je u međuvremenu video članke u novinama i iz njih izvukao strašne pretpostavke — ga je takvog našao kada se vratio kući. Ovoga puta obojica su bili uvereni da se nešto ozbiljno događa oko njih i da se zlokobni prsten steže. Monstruozne, nezamislive veze su se kristalizovale između utvara iz noćnih mora i stvarnosti materijalnog sveta. Samo bi krajnji oprez mogao da spreči neke još strašnije događaje. Gilman će morati da ode kod specijaliste, pre ili kasnije, ali sad nije trenutak kada su sve novine pune informacija o otmici. Izluđivalo ih je to što nisu mogli da shvate šta se zapravo dogodilo, u jednom trenutku su čak počeli šapatom da razmenjuju

90 neke neverovatne teorije. Da nije Gilman nesvesno otišao dalje nego što je mislio u svojim saznanjima o prostoru i njegovim dimenzijama? Možda je zaista napustio našu sferu i posetio neke nezamislive tačke u prostoru. Gde je odlazio onih noći kada je onako volšebno iščezavao — ako je igde i odlazio? Grmeći sumračni ambisi — zelena litica — popločana terasa — nagoni koji vuku ka zvezdama — stara veštica i zubato, krznato čudovište — skup mehurova i mali poliedar — čudnovate opekotine od sunca — rana na ručnom zglobu — neobična figura — blatnjavi otisci stopala — tragovi na vratu — priče i strahovi sujevernih stranaca — šta je značenje svega toga? Do koje mere se zakoni zdravog razuma mogu primeniti na ove slučajeve? Te noći uopšte nisu spavali, a narednog dana nisu otišli na predavanja, ostali su kući i dremali. Bio je to 30. april, sa sumrakom će doći i đavolji Sabat koga su se svi ovi stranci i sujeverni ljudi toliko plašili. Mazurevič je došao kući oko 6 sati i ispričao im kako se u fabrici šuškalo o tome da će Valpurgijska gozba biti održana u mračnoj klisuri iza Dol brda u kojoj se nalazi stari, beli kamen, postavljen uspravno, oko koga ne raste niti jedna biljka. Neki su se čak obratili policiji sa savetom da tamo potraže malog Ladislasa, ali nisu verovali da de policija išta učiniti po tom pitanju. Džo je insistirao na tome da bi mladi gospodin trebalo da nosi raspeće sa ogrlicom od nikla, pa ga je Gilman stavio oko vrata i ispod košulje kako bi udovoljio komšiji. Kasno te noći, dvojica mladića sedela su na stolicama dremajući, uspavani molitvama majstora iz prizemlja. Dok mu je glava klonila, Gilman je naprezao svoj natprirodno izoštren sluh kako bi duo tiho, zastrašujuće mrmljanje koje bi doprlo izvan zvukova u staroj kudi. Bolesna sedanja na stvari iz Nekronomikona i iz Crne knjige izvirala su, nagnavši ga da se ljulja u ritmu koji je vezivan za najcrnje sabatske obrede, a potiče iz vremena i prostora nama neshvatljivih. Napokon je shvatio šta osluškuje — paklenu pesmu sa svetkovine u udaljenoj mračnoj dolini. Kako je znao toliko o njihovim očekivanjima? Kako je znao kada bi Nahab i njen pomoćnik trebali da ponesu napunjen pehar dalje od crnog petla i crne koze? Video je da je Elvud zaspao, pa je pokušao da ga dozove,

91 da ga probudi. Nešto mu je, međutim, zatvaralo grlo. Nije gospodario sopstvenim telom. Da se nije ipak potpisao u knjigu crnog čoveka? Vetrom nošeni tonovi dosegli su do njegovog grozničavog, neprirodnog sluha. Prešli su milje i milje brda, polja i dolina, ali nije imao muke da ih prepozna. Vatre sigurno gore, ples podanje. Kako bi mogao da se zaustavi, da ne ode? U šta li se to upleo? Matematika— narodna verovanja — kuda — stara Kezaja — Smeđi Dženkin... A sada je ugledao i novu rupu u zidu, u blizini kreveta. Pored udaljene pesme i bliske molitve Džoa Mazureviča duo je još jedan zvuk— tiho ali uporno grebanje u zidovima. Nadao se samo da neće nestati struje. Tada je ugledao malo, zubato, bradato lice u pacovskoj rupi — prokleto malo lice za koje je konačno shvatio da na šokantan, podrugljiv nadin podseća na lice stare Kezaje — i začuo prigušeno komešanje pred vratima. Vrišteći sumračni ambisi bljesnuli su pred njegovim očima, a on se osetio nemoćnim u nematerijalnom stisku šarene menažerije mehurova. Ispred njih je jurio mali, kaleidoskopski poliedar, a kroz čitavu tu izmućkanu prazninu uzdizao se i ubrzavao nerazumljivi zvučni šablon koji je nagoveštavao neizreciv, neizdrživ vrhunac. Kao da je znao šta sledi — divljački uzlet Valpurgijskog ritma u čiju će kosmičku boju zvuka biti sabijena sva prvobitna i konačna vreva vremeprostora, koja se nalazi iza nagomilanih područja materije, a povremeno izbije u pravilnim odjecima koji tiho prodiru u svaki sloj bivstva i širom svetova određenim zlokobnim epohama daju gnusni značaj. Sve je to nestalo u trenu. Ponovo se nalazio u skučenoj, izduženoj prostoriji osvetljenoj ljubičastom svetlošću, krivog poda, sa niskim policama zatrpanim drevnim knjigama, klupom i stolom, uvrnutim predmetima i trougaonim otvorom u jednom uglu. Na stolu se nalazila mala, bela figura — beba, dečak, neodeven i bez svesti — dok je sa druge Strane stola stajala starica gledajući ispod oka, držeći u desnoj ruci svetlucavi nož sa grotesknom drškom, a u levoj pehar od svetlog metala, čudnog oblika, prekriven neviđenim ukrasnim šarama, sa tananim drškama sa strane. Zapevala je nekakav graktavi ritual na jeziku koji Gilman nije poznavao, ali mu

92 je ličio na nešto što je moglo biti uz oprez citirano u Nekronomikonu. Kako mu se pogled bistrio, video je babuskaru kako se naginje pružajući prazan pehar preko stola — a on je, nesposoban da se kontroliše, pružio ruke i uzeo ga, primećujući njegovu neočekivano malu težinu. U istom trenutku odvratno obličje Smeđeg Dženkina pojavilo se preko ivice crnog, trouglastog otvora sa njegove leve strane. Starica mu je pokazala kako da drži pehar, podigavši odmah zatim ogromni, odvratni nož koliko god visoko je mogla nad malim, belim telom žrtve. Zubato, krznato stvorenje nastavilo je nepoznati ritual svojim kikotavim glasom, a veštica mu je odgovarala odurnim, kreštavim glasom. Gilman je uspeo da oseti ujed gađenja i gnušanja kako prodire kroz mentalnu i emocionalnu paralizu, a lagani, metalni pehar se zatresao u njegovim rukama. Nagli pokret nožem nadole koji je usledio, potpuno je prekinuo čini, ispustio je pehar koji se oglasio poput zvona udarivši o pod, a ruke su mu očajnički pohitale kako bi sprečile čudovišno nedelo. Začas se našao sa druge strane stola, izbijajući nož iz staričinih kandži u uzani prorez trougaonog otvora. Međutim, već u sledećem trenutku sve se preokrenulo. Te iste kandže obavile su njegov vrat, stežući, a izborano lice se iskrivilo u divljačkom besu. Osećao je kako mu se lanac jeftinog raspeća zariva u kožu, a kroz glavu mu je prošlo pitanje, kakav bi uticaj raspeće moglo imati na zlu kreaturu. Bila je nadljudski snažna, ali dok ga je davila, on je nekako uspeo da zavuče ruku pod košulju i da izvadi metalni simbol, kidajući pritom lanac. Ugledavši metalni predmet veštica je izgledala preplašeno, a stisak joj je popustio samo za trenutak, ipak dovoljno da ga se Gilman oslobodi. Odgurnuo je njene kandže, jake poput čelika, dalje od svog vrata, a staricu bi potpuno odgurao preko ivice otvora u podu, da nije ponovo uspela da sklopi svoje ruke oko njegovog vrata, u novom naletu snage. Ovoga puta je odlučio da joj uzvrati istom merom, ispružio je svoje ruke ka njenom vratu. Pre nego što je shvatila šta se dešava obavio joj je lanac raspeća oko grla, a već u sledećem trenutku je uspeo da ga stegne dovoljno kako bi joj prekinuo dotok vazduha. Dok se opirala poslednjim atomima snage on je osetio ugriz na članku, Smeđi Dženkin joj je došao u pomoć.

93 Divljačkim šutem poslao je odvratno stvorenje kroz otvor u podu, odakle se potom začulo prigušeno cmizdrenje. Ostavio je babuskarino telo na mestu na kom se srušilo, ne znajući da li ju je usmrtio ili ne. Pošto se okrenuo ka stolu ugledao je prizor koji je umalo prekinuo svaki njegov kontakt sa zdravim razumom. Žilav i đavolski spretnih ručica, Smeđi Dženkin je obavio posao dok je veštica njega davila. Uzalud se trudio. On se trudio da zaustavi nož koji je jurio ka žrtvinim plećima, ali mali, žuti zubi krznatog bogohulnika rasporili su joj vene na ručnom zglobu, a pehar je stajao napunjen, pokraj malog, beživotnog tela. U bunilu sna Gilman je čuo paklenu sabatsku pesmu vanzemaljskog ritma, koja je dopirala iz beskrajne daljine i znao je da se i Crni čovek morao tamo nalaziti. Zbunjujuća sećanja mešala su se u njegovoj glavi sa matematikom, tako da je osećao kako u podsvesti drži sve one uglove potrebne za putovanje natrag u normalni svet, po prvi put sam, bez pratnje. Bio je prilično siguran da se nalazi na prastarom, zapečaćenom tavanu, iznad svoje sobe, ali je sumnjao da bi mogao da izađe kroz strmi pod, ili davno zatvoreni izlaz. Osim toga, zar ga beg sa tavana iz sna ne bi doveo u kuću iz sna, neprirodnu projekciju kuće u kojoj je stanovao? Bio je potpuno sluđen relacijama između snova i jave iz njegovog iskustva. Prolazak kroz prazne ambise bio bi zastrašujuć zbog valpurgijskih ritmova koji su ječali, a koje bi napokon morao čuti. Do sada su se osećali samo kao kosmičko pulsiranje prekriveno velom, ali i tako su izazivali jezu. 1 u ovom trenutku je osećao duboke, čudovišne potrese, čiji je ritam previše dobro bio u stanju da pretpostavi. U vreme Sabata uvek su narastali i dosezali do svih svetova kako bi pokrenuli neizrecive rituale. Polovina sabatskih napeva se zasnivala na ovom prigušenom pulsiranju, koje niti jedno zemaljsko uho ne bi podnelo u njegovoj punoj, prostornoj snazi. Druga Gilmanova briga je bila, da li sme da se pouzda u sopstvene instinkte da će ga vratiti na pravo mesto u prostoru. Kako može biti siguran da se neće obreti na onoj zelenim svetlom obasjanoj litici na udaljenoj planeti, na popločanoj terasi iznad grada stvorenja s pipcima iza nama poznate galaksije, ili u spiralnim, crnim vrtlozima krajnje praznine Haosa kojima vlada maloumni demonski sultan Azatot?

94 U trenutku kada je hteo da zaroni, ljubičaste svetlosti je nestalo, a on se našao u potpunom mraku. Veštica — stara Kezaja — Nahab — to je sigurno bila njena smrt. Činilo mu se da čuje još neko nekontrolisano cmizdrenje iz neznanih dubina, pomešano sa udaljenim sabatskim napevima i cviljenjem Smeđeg Dženkina koje je dopiralo iz otvora u podu. Džo Mazurevič — molitve protivu Gamižućeg Haosa pretvarale su se u nepojmljivi trijumfalni urlik — svetovi zlobne realnosti kalemili su se na kovitlace grozničavih snova — Ia! Šab-Nigurat! Koza sa hiljadu Mladih... Gilmana su pronašli dosta pre svanuća na podu njegove potkrovne sobe čudnih uglova. Užasni krik je probudio Derošea, Čojnskog, Dombrovskog i Mazureviča, pa čak i čvrsto usnulog Elvuda. Bio je živ, oči su mu bile otvorene, zagledane, ali je izgledao kao da je u nesvesti. Tragovi ubilačkih šaka su se jasno videli na vratu, a na levom članku mučni otisci pacovskih zuba. Odeća mu je bila gadno izgužvana, a raspeće koje mu je Džo poklonio nije bilo uz njega. Elvuda je uhvatila nesvestica, nije smeo ni da zamisli dokle je mesečarenje moglo da dovede njegovog druga. Mazurevič je bio pomalo ošamućen, jer je, kako je rekao, dobio „znak“ kao odgovor na molitve, a kada je duo ciku pacova iz unutrašnjosti zida, brzo se prekrstio. Pošto su snevača smestili na krevet u Elvudovoj sobi poslali su po doktora Malkovskog — lokalnog lekara koji nije bio od sorte koja prepričava neprijatne detalje — koji je dao Gilmanu dve potkožne injekcije za opuštanje, od kojih je upao u stanje slično prirodnoj dremljivosti. Tokom dana pacijent je nekoliko puta dolazio svesti, pokušavajući nesigurnim glasom da prepriča Elvudu svoj poslednji san. To je ispalo jako naporno, jer su još pri prvom buđenju otkrili nešto zabrinjavajuće. Gilman — čije su uši u poslednje vreme bile neprirodno osetljive — sada je bio gluv kao top. Pošto su ga ponovo pozvali, doktor Malkovski je utvrdio da su obe Gilmanove bubne opne probušene, kao usled naglog udara zvuka jačeg od bilo čega što bi čovek mogao da zamisli, a kamoli izdrži. Kako je Gilman mogao da prisustvuje takvom zvuku, a da on ne probudi čitavu dolinu Miskatonika, iskreno, ni doktoru nije bilo jasno.

95 Elvud je koristio papir i olovku kako bi mogao da komunicira sa kolegom. Ni jedan ni drugi nisu znali šta da misle o svemu ovome, ali su se složili da bi bilo najbolje da uopšte ne razmišljaju o tome. Takođe su se dogovorili da napuste staru, ukletu kuću, dim budu mogli. Večernje novine su donele izveštaj o policijskoj raciji na čudnovatu gozbu u jaruzi iza Dol brda pred samu zoru, pomenuvši uz to kako je beli kamen koji se tamo nalazio bio objekat davnašnjeg praznovernog obožavanja. Niko nije uhvaćen, ali je među raštrkanim beguncima viđen i jedan krupan crnac. Drugi članak je doneo informaciju da nestalo dete, Ladislas Volejko, nije pronađen. Vrhunac užasa dogodio se te večeri. Elvud de to pamtiti zauvek, čak je bio prinuđen da izostane sa fakulteta do kraja semestra usled nervnog sloma prouzrokovanog tim događajem. Činilo mu se kako čitave večeri čuje pacove u zidovima, ali se trudio da ne obrada pažnju na njih. Svirepi krici su se začuli nakon što su se obojica spremili za spavanje. Elvud je skočio, upalio svetlo i odjurio do kreveta u kome je ležao njegov gost. Mladić koji je ležao na krevetu ispuštao je potpuno neljudske zvuke, kao da je stavljen na muke koje se ne mogu ni opisati. Videlo se kako se uvija od bola ispod pokrivača, a po ćebetu je počela da se širi fleka. Elvud se jedva usuđivao da ga dodirne, ali postepeno su se vriska i grčevi smirili. Dombrovski, Čojnski, Deroše, Mazurevič i komšija sa poslednjeg sprata su se do tada već okupili pred vratima, a gazda je poslao svoju ženu da telefonira doktoru Malkovskom. Svi su vrisnuli kada je pacoliko stvorenje iskočilo ispod izgužvanog pokrivača i pobeglo u novootvorenu rupu u blizini. Kada je doktor došao i uklonio užasni pokrivač, Volter Gilman je već bio mrtav. Bilo bi okrutno izneti bilo šta više od pretpostavke o tome šta je ubilo Gilmana. Kroz njegovo telo je iskopan čitav tunel — nešto je pojelo njegovo srce. Dombrovski je bio očajan zbog toga što njegovo trovanje pacova nije imalo efekta, odbacio je sve misli o najmu i za manje od nedelju dana se preselio, zajedno sa svojim starim stanarima, u prljavu, ali ne toliko staru kuću u Orahovoj ulici. Najteže je bilo utišati Džoa Mazureviča. Turobni majstor za razboje više se nije treznio i neprestano je mrmljao i cmizdrio o nekim užasnim i sablasnim stvarima.

96 One poslednje užasne noći Džo je kleknuo da pogleda crvene otiske šapa koji su vodili od Gilmanovog kreveta do obližnje rupe. Na tepihu nisu bili razgovetni, ali između tepiha i zida je bilo parče neprekrivenog poda. Upravo tu je Mazurevič otkrio nešto čudovišno — ili je bar mislio da je otkrio, jer niko nije mogao u potpunosti da se složi sa njim, mada su otisci zaista bili čudni. Nikako nisu ličili na otiske kakve obično ostavljaju pacovi, ali čak ni Čojnski ni Derose nisu želeli da priznaju da ih tragovi podsećaju na otiske sićušnih ljudskih šaka. Kuća više nikad nije izdata. Čim je Dombrovski napustio, na kuću je počeo da se spušta veo pustoši, a ljudi su počeli da je izbegavaju, delom zbog stare reputacije, a delom zbog novog, neprijatnog mirisa. Možda je napokon otrov starog gazde učinio svoje, jer je nedugo nakon njegovog odlaska, kuća postala jako neprijatna za komšiluk. Zdravstvena inspekcija je pregledala kuću. Utvrdivši da smrad dolazi iz unutrašnjosti zakrivljenog zida i spuštenog plafona u istočnoj sobi u potkrovlju, pretpostavili su da se unutra nalazi ogroman broj mrtvih pacova. Konačno su odlučili da se ne isplati rasturati i dezinfikovati davno zatvoren prostor. Smrad će uskoro nestati, a komšiluk i onako nije bio neki koji zahteva visoke standarde. Naravno, u kraju su se širile nejasne priče o neobjašnjivom zadahu koji bi dopirao sa sprata veštičje kuće odmah nakon Majske večeri i Svih svetih. Komšije su se navikle, ali smrad je svejedno uticao na to da kuća postane još više omražena. Na kraju, građevinska inspekcija je proglasila nepogodnom za život. Gilmanovi snovi i prateće okolnosti ostali su neobjašnjeni. Elvud, čije se mišljenje o celom događaju smatralo mahnitim, vratio se na fakultet te jeseni, a diplomirao je sledećeg juna. Zatekao ga je znatno manji broj avetinjskih priča, a istina je i da nakon Gilmanove smrti nije bilo novih susreta sa starom Kezajom i Smeđim Dženkinom, ako se zanemare povremeni izveštaji o sablasnom kikotu koji se mogao čuti iz napuštene kuće, maltene podjednako dugo koliko je i kuća stajala. Sreća je da se Elvud nije zatekao u Arkamu nekoliko godina kasnije kada su određeni događaji iznenada obnovili lokalna šaputanja o starim užasima. Naravno, vesti su stigle do njega nešto kasnije i izazvale neviđene muke u vidu mračnih, divljih pretpostavki. Ali to nije bilo tako strašno, kako bi bilo da je bio prisutan, da je mogao da vidi svojim očima.

97 U maju 1931, krov i veliki dimnjak napuštene veštičje kuće srušili su se usled oluje. Zbrka slomljenih cigala, potamnelog, mahovinom obraslog šljunka i natrulih greda i prečaga pala je na tavan provalivši kroz pod. Čitav sprat bio je zagušen krhotinama, ali niko se nije potrudio da se pozabavi kršom, sve do neizbežnog rušenja oronule zgrade. Do toga je došlo narednog decembra, a kada su nevoljni, uplašeni radnici raščistili nekadašnju Gilmanovu sobu, počela su govorkanja. Među kršem koji se strovalio sa sve starom, spuštenom tavanicom, nalazilo se i nekoliko predmeta koji su naterali radnike da prekinu posao i pozovu policiju. Policija je zatim pozvala islednika i nekolicinu profesora sa univerziteta. Nadene su kosti — gadno izlomljene, skrhane, ali očito ljudske — čija se nevelika starost kosila sa činjenicom da je njihovo skrovište, spuštena tavanica potkrovlja, bilo davno lišena ulaza za ljude. Medicinski islednik je došao do zaključka da su neke kosti pripadale jako malom detetu, dok su druge — inače izmešane sa ostacima istrulele smeđe odeće — pripadale jako sitnoj, povijenoj ženskoj osobi u poznim godinama. Pažljivim pročešljavanjem krhotina, otkriven je i veliki broj kostiju pacova koji su se tu zatekli prilikom pada tavanice, kao i nešto starije kosti pacova oglodane malenim očnjacima, na takav način da su izazivale na razmišljanje. Među ostalim pronađenim predmetima bili su ostaci mnogih knjiga i dokumenata izmešani sa žućkastom prašinom preostalom nakon raspada još starijih knjiga i dokumenata. Bez izuzetka, sve su se bavile crnom magijom u njenom najstrašnijem obliku. Neki od predmeta su datirali iz vremena sličnog kao i ljudske kosti, što je predstavljalo još jednu misteriju. Još veću misteriju je predstavljala homogenost naškrabanog, arhaičnog rukopisa otkrivenog na različitim papirima, čije su stanje, kao i vodeni žigovi, pretpostavljali vremensku razliku od 150 do 200 godina. Po nekima, najveću misteriju predstavljali su različiti, krajnje neobjašnjivi predmeti — predmeti čiji su oblici, materijali od kojih su izrađeni, načini izrade i upotrebna vrednost osujećivali svaki pokušaj pretpostavke — pronađeni među ruševinama, svaki na različitom nivou oštećenosti usled pada. Jedan od tih predmeta posebno je zainteresovao profesore sa miskatonskog univerziteta. Bila je to teško oštećena, čudovišna figura koja je podsećala na onu