Ktulu priče - H.F. Lavkraft

198 čije je izučavanje drevnog jezika Naakal111, jezika sveštenika sa Himalaja, zapravo dovelo do takvih zaključaka. A upravo on je bio taj koji je — jedne užasne noći ispunjene izluđujućom maglom, na drevnom groblju — gledao Vorena kako silazi u vlažnu, smrdljivu kriptu iz koje nikada nije izašao. Karter je živeo u Bostonu, ali svi njegovi preci potiču sa divljih, ukletih brda iza sedog, vešticama posednutog Arkama. Upravo među tim starim brdima, prosejanim grobnicama i on je konačno nestao. Parks, njegov stari sluga koji je umro početkom 1930, govorio je o kovčežiću neobičnog mirisa i ružnih gravura, koji je njegov gazda pronašao na tavanu, ali i o nečitljivom pergamentu i srebrnom ključu koji su se nalazili unutra. I sam Karter je pisao svojim poznanicima o tom otkriću. Stari sluga je tvrdio da mu je Karter objasnio kako se taj ključ nalazi u posedu njegove porodice generacijama i da će mu upravo on pomoći da otključa kapije ka izgubljenom detinjstvu, ali i prema drugim dimenzijama i svetovima iz mašte koje je do tada posećivao samo u nejasnim, kratkim, zbunjujućim snovima. Jednoga dana, Karter je jednostavno uzeo kovčežić sa svime što se nalazilo unutra i odvezao se kolima, da se nikada ne vrati. Auto je kasnije pronađen pokraj starog puta obraslog travom, među brdima iza oronulog Arkama — među brdima na kojima su Karterovi preci boravili i gde podrum razrušenog doma Karterovih i dalje gleda ka nebu. U blizini tog gaja visokih brestova još jedan Karter je misteriozno ispario 1781. godine, a nedaleko odatle nalazili su se istruleli ostaci kolibe u kojoj je, još ranije, veštica Gudi Fauler spravljala svoje kobne napitke. U toj oblasti su se 1692. naselili begunci ispred salemskog suda za veštičarenje, a ona i dan danas nosi zloslutno ime koje niko ne želi da spominje. Edmund Karter je pobegao iz senke brda Vešala u pravom trenutku, kada su priče o njegovim vradžbinama počele da se sire. Njegov jedini potomak je izgleda otišao da mu se pridruži!

199 U kolima je pronađen kovčežić od mirišljavog drveta, kao i pergament koji niko nije bio u stanju da pročita. Srebrnog ključa nije bilo — verovatno se nalazio na istom mestu gde i Karter. Osim toga nije bilo nikakvih tragova. Bostonski detektivi su primetili da su srušene grede stare kuće Kartera izgledale kao da su na neki uvrnut način pomerane, a iza ruševina, na kosini oivičenoj kamenjem i obrasloj mračnom šumu, u blizini zastrašujuće pećine poznate kao Zmijska jama, pronašli su džepnu maramicu. To je udahnulo novi život lokalnim legendama o Zmijskoj jami. Zemljoradnici iz okoline počeli su da šapuću o bogohulnim radnjama čarobnjaka Edmunda Kartera vezanim za sablasnu pećinu, a zatim su se raširile i priče o naklonosti Randolfa Kartera prema toj pećini u vreme njegovog dečaštva. Kada je Karter bio dečak dostojanstvena kuća kosog krova bila je još u punoj snazi, a u njoj je živeo njegov deda-stric Kristofer. Karter je često dolazio u posetu, a o Zmijskoj jami je govorio sa posebnim žarom. Ljudi još uvek pamte šta je govorio o dubokoj pukotini i neistraženoj pećini koja se nalazila unutra, a pamte i koliko se devetogodišnji dečak promenio nakon što je čitav jedan nezaboravan dan proveo u pećini. I tada je bio oktobar — a nakon toga, kao da je stekao kakvu tajanstvenu veštinu proricanja budući. Kasnije te noći kada je Karter nestao pala je kiša, tako da nije bilo moguće pratiti tragove od kola. Unutrašnjost jame bila je prekrivena bezobličnom lapavicom zahvaljujući neprestanom kapanju vode sa plafona pećine. Samo je nekoliko neukih seljana širilo glasine o tragovima koje su mislili da su videli na mestu gde stari brestovi natkriljuju put, kao i na negostoljubivoj strmini u blizini jame, upravo tamo gde je nađena maramica. Ko bi uopšte poverovao pričama o majušnim tragovima poput onih koje je Randolf Karter kao dečak ostavljao noseći čizme sa četvrtastim vrhom? Bila je to luckasta ideja, kao i ona koja ju je dopunjavala — da su se sa malenim tragovima na putu sreli tragovi čudnovatih čizama bez pete kakve je nosio stari Benidža Kori. Stari Benidža je radio za Karterove kada je Randolf bio mali, ali umro je pre trideset godina. Sve ove priče, zajedno sa onim što je Karter ispričao Parksu i ostalima kako će mu uvrnuto ukrašeni srebrni ključ pomoći da

200 otključa kapije izgubljenog detinjstva, izazvale su nekolicinu mistika da izjave kako je nestali zapravo uspeo da se vrati kroz vreme čitavih 45 godina, do jednog drugog oktobarskog dana 1883. godine, kada je kao dečak proveo dan u Zmijskoj jami. Kada je te večeri izašao iz pećine, tvrdili su, nekako je prošao čitavim putem do 1928. i nazad; uostalom, zar nije nakon toga govorio o stvarima koje će se dogoditi u budućnosti? Pa opet, nikada nije govorio o događajima nakon 1928. Jedan od tih mistika — ostariji ekscentrik iz Providensa, Rod Ajlend, koji je vodio dugu prepisku sa Karterom — razvio je još kompleksniju teoriju da je Karter uspeo ne samo da se vrati u svoje detinjstvo, već i da je postigao posebnu vrstu oslobođenja, da je sada u mogućnosti da skita kroz prizmatične predele dečačkih snova. Nakon što je doživeo neobičnu viziju, objavio je priču o Karterovom nestanku u kojoj je nagovestio kako njegov nekadašnji korespodent sada vlada sa kraljevskog opalnog trona Ilek-Vada, čudesnog grada tornjeva povrh šupljih, staklenih litica koje se nadnose nad sumračnim morem, u kom bradati, pernati Gniori grade svoje jedinstvene lavirinte. Upravo je taj čovek, Vord Filips, bio najglasniji borac protiv raspodele Karterove zaostavštine naslednicima, koji su svi bili tek dalji rođaci — a sve na osnovu tvrdnje da je Karter još uvek živ u nekom drugom vremenu-dimenziji i da postoji šansa da će se jednog dana vratiti. Njemu suprotstavljeno stajalo je poznavanje zakona jednog od rođaka, Ernesta K. Aspinvola iz Čikaga, čoveka deset godina starijeg od Kartera, ali oštrog poput mladića kada su u pitanju sudske bitke. Pune četiri godine besnela je borba, da bi konačno došao čas za ostavinsku raspravu, u ovoj velikoj, čudnovatoj prostoriji u Nju Orleansu. Kuća u kojoj se nalazi ova prostorija dom je Karterovog književnog i finansijskog izvršioca, Kreolca112, Etjen-Lorena de Marinjija, čoveka učenog kada su u pitanju misterije i istočnjački antikviteti. Karter i de Marinji upoznali su se u ratu služeći u francuskoj Legiji stranaca, a Karter se odmah otvorio svom novom prijatelju sa kojim je delio slična zanimanja i pogled na svet. Pošto

201 je mladi, obrazovani Kreolac, tokom nezaboravnog zajedničkog odsustva, odveo željnog bostonskog sanjara u Bajon113 na jugu Francuske, gde mu je u prastarim, mračnim grobnicama skrivenim ispod turobnog grada pritisnutog vekovima, otkrio neke od užasnih tajni tamo skrivenih, sklopljeno je večno prijateljstvo. U svom testamentu Karter je imenovao upravo de Marinjija za izvršioca i učenjak je sada nevoljno predsedavao ostavinskom raspravom. Za njega je ovaj posao bio posebno tužan, jer ni on, kao ni starac iz Rod Ajlenda, nije verovao da je Karter mrtav. Ali kakvu su težinu mogli nositi snovi mistika naspram stroge mudrosti sveta? Za stolom čudnovate sobe u staroj francuskoj četvrti sedeli su ljudi koji su tvrdili da su zainteresovane strane u ovoj raspravi. Po pravnim standardima, objavljeno je obaveštenje o skupu u novinama u svim krajevima u kojima se pretpostavljalo da živi neko od mogućih Karterovih naslednika. Međutim, za stolom su sada sedela samo četiri čoveka, slušajući nezemaljsko otkucavanje sata u obliku mrtvačkog sanduka i blobotanje dvorišne fontane iza poluzastrtih, polukružnih prozora. Sati su prolazili, a lica četvorice bila su obavijena u kovitlavi dim koji se širio sa tronožaca, nemarno zatrpanih gorivom od strane nečujnog, ali sve nervoznijeg starog crnca. Prisutni su bili: Etjen de Marinji, vitak, crn, zgodan, brkat, još uvek mladolik; Aspinvol kao predstavnik naslednika, sed, ozbiljnog lica sa zulufima i gojazan; Filips, mistik iz Providensa, suv, prosed, dugačkog nosa, sveže obrijan, pogrbljenih leđa. Četvrtom čoveku nije bilo lako odrediti starost — bio je povijen, tamnog, bradatog, čudnovato nepomičnog lica pravilnih crta, omeđenog turbanom visoke bramanske kaste114, sa gorućim očima crnim poput noći, praktično bez dužica, koje su ostavljale utisak kao da pilje iz ogromne udaljenosti, negde iza lica. Predstavio sekao Svami Čandraputra, učenjak iz Varanasija115 i tvrdio je da poseduje neke važne informacije. I de Marinji i Filips su nakon kratkog dopisivanja sa njim mogli da potvrde njegovo znanje iz oblasti mistike. Njegov

202 govor imao je čudnovat šuplji, metalni prizvuk usiljenosti, kao da je upotreba engleskog jezika bila naporna za njegove organe govora. Pa opet, sam jezik išao mu je lako, bez grešaka i sa svim izrazima kao kod rođenog Anglo-Saksonca. Po odelu gledano, ličio je na uobičajenog Evropljanina, ali mu je samo odelo jako loše stajalo, dok su mu žbunasta, crna brada, istočnjački turban i velike bele rukavice bez prstiju davali neobičan, egzotičan prizvuk. De Marinji je govorio pokazujući pergament pronađen u Karterovim kolima. „Ne, nisam bio u stanju da učinim ništa po pitanju pergamenta. I gospodin Filips je digao ruke. Pukovnik Čerčvord je siguran da se ne radi o jeziku Naakal, a ne liči ni na hijeroglife sa Uskršnjih ostrva. Mada rezbarije sa kovčežića neobično podsećaju na kipove sa Uskršnjih ostrva. Nešto najbliže ovome, čega ja mogu da se setim — pogledajte kako slova izgledaju kao da više sa horizontalne linije — je rukopis iz jedne knjige koju je nesrećni Harli Voren posedovao. Stigla mu je iz Indije baš kada smo mu Karter i ja bili u poseti 1919, ali nikada nije hteo ništa da nam kaže o knjizi — rekao je da je za nas bolje da ništa ne znamo, samo je nagovestio da je moguće da potiče sa mesta van planete Zemlje. Poneo ju je sa sobom onog decembra kada se spustio u podzemlje na starom groblju — ali ni on ni knjiga nikada više nisu izašli. Pre određenog vremena poslao sam ovde prisutnom Svamiju Čandraputri kratak opis nekih od tih slova, kako ih se sećam, kao i fotokopiju Karterovog pergamenta. On je ubeđen da bi mogao da nam pomogne u rasvetljavanju ovog problema, nakon kratke istrage. Ali što se tiče ključa — Karter mi je poslao njegovu fotografiju. Čudnovate arabeske kojima je prekriven nikako nisu slova, ali izgledaju kao da potiču iz iste kulture, tradicije kao i pergament. Karter je uvek govorio da je blizu rešenja tajne, ali nikada nije govorio o detaljima. U jednom trenutku je počeo da se odnosi gotovo poetski prema čitavom problemu. Govorio je kako će srebrni ključ otključati, jedna za drugim vrata koja nas sprečavaju da stupamo kroz ogromne hodnike prostora i vremena, do same Granice koju ni jedno ljudsko biće nije prešlo, još od kada je

203 Sadad116 svojom zastrašujućom genijalnošću sazidao, a zatim skrio čudesne kupole i nebrojene minarete Irema sa hiljadu stubova u pustinji Provincije Arabije117. Pisao mi je kako su izgladneli derviši118 i nomadi poluludi od žeđi uspeli da se vrate i opišu monumentalnu kapiju i šaku izvajanu povrh središnjeg kamenog luka, ali niko od njih nije uspeo da prođe i da se potom vrati istim putem, kako bi mogao da tvrdi da otisci njegovih stopala u pesku posutom staklastim mineralima predstavljaju dokaz prolaska. Pretpostavio je da ogromna, izvajana šaka uzalud poseže upravo za njegovim ključem. Ne znamo zašto Karter nije poneo sa sobom i pergament. Možda ga je zaboravio — ili se možda nije usudio da ga ponese sa sobom setivši se kako je neko pre njega poneo u podzemlje knjigu sa sličnim simbolima i nikada se nije vratio. Ili je jednostavno bio suvišan za ono što je nameravao da učini.“ Kada je de Marinji završio, stari gospodin Filips je progovorio hrapavim, prodornim glasom. „O lutanjima Randolfa Kartera možemo znati samo ono što sanjamo. Ja sam u snovima posetio mnoga čudnovata mesta, čuo sam mnoge neobične i važne stvari u Ultaru iza reke Skaj. Cini se da pergament nije bio potreban, jer se Karter sada svakako nalazi u svetu iz svojih dečačkih snova, kao kralj vlada Ilek-Vadom.“ Gospodin Aspinvol se namrštio još više dok je mumlao: „Može li neko da ućutka matoru budalu? Dosta je bilo ovog mesečarenja. Moramo da podelimo imovinu i bilo je krajnje vreme da se sastanemo kako bi to učinili.“ Po prvi put, Svami Čandraputra je progovorio onim čudnovatim, tuđinskim glasom. „Gospodo, ovo je komplikovanije nego što mislite. Gospodinu Aspinvolu nije dobro da se podsmeva dokazima iz snova. Gospodin Filips nije sagledao celu situaciju — možda zato što nije dovoljno sanjao. Ja sam se, evo, mnogo više posvetio snevanju. U Indiji se to

204 oduvek radi, kao što se izgleda radilo i u porodici Karter. Vi, gospodine Aspinval, kao rođak po majci, svakako ne spadate u Kartere. Moji snovi, zajedno sa još nekim izvorima podataka, rekli su mi mnogo od onoga što je vama ostalo skriveno. Na primer, Randolf Karter je zaboravio ovaj i za njega nerazumljivi pergament — ali da se setio da ga ponese, bio bi mu od velike koristi. Vidite, saznao sam mnogo o događajima koji su pratili Kartera nakon što je izašao iz kola sa srebrnim ključem u džepu, u sumrak, tog sedmog oktobra pre četiri godine.“ Aspinvol je čujno pokazao svoj podsmeh, ali ostali su se ispravili u svojim stolicama i usredsredili se na priču. Sa tronožaca se širilo sve više dima, a ludačko otkucavanje sata u obliku sanduka kao da je pratilo neobični obrazac tačaka i crtica kakve nezemaljske, neprevodive telegrafske poruke iz dubina svemira. Indus se naslonio u stolici, dopola zatvorio oči i nastavio da govori kao sa mukom, ali odlično se služeći jezikom, dok se pred očima slušalaca polako stvarala slika svega kroz šta je prošao Randolf Karter. Brda iza Arkama puna su nečeg magičnog, nečeg što je verovatno stari čarobnjak Edmund Karter prizvao sa zvezda i iz podzemnih grobnica kada je pobegao iz Salema 1692. Čim se Randolf Karter ponovo našao među njima, znao je da se nalazi blizu jedne od kapija koja stoji između sveta i spoljne neograničenosti, a koju je nekolicina zastrašujućih, ali odvažnih ljudi probila kroz ogromni zid pećine. Osećao je da tu, upravo tog dana u godini, može izvršiti zadatak koji je uspeo da rastumači nekoliko meseci ranije, sa arabeski potamnelog, neverovatno starog ključa. Znao je kako treba da ga okrene, kada treba da ga postavi naspram zalazećeg sunca i koje od slogova obreda treba da izgovori u prazninu dok ga bude okretao deveti, poslednji put. Tako blizu mračnoj strani i pobuđenoj kapiji, sigurno neće omanuti u svojoj osnovnoj funkciji. Te će se večeri sigurno odmarati u svom izgubljenom dečaštvu, za kojim nikada nije prestao da žali. Izašao je iz kola noseći ključ u džepu i krenuo uz brdo, sve dublju i dublje u samo senovito srce turobnog, ukletog predela kroz koji je

205 vijugao put, a koji su krasili i kameni zid obrastao bršljanom, crna šuma, zapostavljen voćnjak izboranih stabala, napuštena seoska kuća razbijenih prozora i bezimeni ambis. U trenutku zalaska sunca, dok su udaljeni krovovi Kingsporta svetlucali crvenim odsjajem, izvadio je ključ i učinio šta je bilo potrebno, pokrete i reči. Tek kasnije je shvatio koliko brzo je obred učinio svoje. Dok se tama spuštala začuo je jedan glas iz prošlosti: starog Benidžu Korija, radnika njegovog dede-strica. Zar Benidža nije mrtav već trideset godina? Ali trideset godina pre kog trenutka. Koje je vreme? Gde je bio? Zašto bi mu bilo čudno to što ga Benidža doziva ovog sedmog oktobra 1883? Zar nije ostao napolju duže nego što mu je strina Marta dozvolila? Kakav je ovo ključ u džepu njegove bluze, tamo gde bi trebao da se nalazi minijaturni teleskop koji mu je otac poklonio pre dva meseca, za deveti rođendan? Da li ga je našao na tavanu kuće? Da li će otključati tajanstvenu kapiju koju je ugledao među šiljatim kamenjem u dnu unutrašnje pećine Zmijske jame? To je mesto koje se oduvek vezivalo za starog čarobnjaka, Edmunda Kartera. Niko nije želeo da ulazi unutra i niko osim njega nije video, niko se nije nagao kroz pukotinu obraslu korenjem kako bi osmotrio veliku, mračnu unutrašnju odaju u kojoj se nalazila kapija. Cije li su ruke isklesale skrivenu kapiju u živoj steni? Ruke starog čarobnjaka Edmunda — ili neke druge koje je on magijom prizvao i kontrolisao? Te je večeri mali Randolf večerao u staroj seoskoj kući kosog krova sa stricem Krisom i strinom Martom. Narednog jutra je ustao rano i odmah je izašao zaputivši se, ispod isprepletanih grana jabuka, ka šumarku na uzvišenju i grotlu Zmijske jame, koje je vrebalo crno i odbojno među zastrašujućim, preraslim hrastovima. Nije ni primetio da mu je ispala maramica dok je pretraživao džep bluze kako bi proverio da li je čudnovati srebrni ključ na sigurnom, sve misli bile su mu uprte u događaje koji će uslediti. Uspuzao se uz mračni otvor, napet, ali odvažan i samopouzdan, osvetljavajući put pred sobom šibicama koje je uzeo iz dnevne sobe. Ubrzo se provukao kroz pukotinu u dnu jame obraslu korenjem i našao se u prostranoj, nepoznatoj unutrašnjoj pećini, čiji je krajnji zid izgledao kao čudovišna, svesno oblikovana kapija. Stao je pred vlažnim, kapavim zidom, nem i uplašen, paleći

206 šibicu za šibicom kako bi mogao da vidi. Da li kamena izbočina iznad središnjeg kamena zamišljenog luka zaista ima oblik ogromne, izvajane sake? Ispružio je srebrni ključ ispred sebe i izveo pokrete i izgovorio reči čijeg porekla nije mogao jasno da se seti. Da li je išta zaboravio? Znao je same da želi da prede granicu ka nesputanom svetu iz njegovih snova, ka ponorima u kojima sve dimenzije bivaju rastopljene u apsolutno. Teško je opisati rečima ono što se dogodilo sledeće. Puno je paradoksa, kontradiktornosti i nepravilnosti kojima nije mesto u svetu jave, ali koji ispunjavaju naše najčudnije snove i prihvatamo ih kao sasvim normalne sve do povratka u ograničeni, kruti, objektivni svet ograničene uzročnosti i trodimenzionalne logike. U nastavku priče, Indus je imao teškoće da zaobiđe ono što se činilo beznačajnim, detinjastim preterivanjem — beznačajnijim od misli čoveka vraćenog kroz vreme u dečačke dane. Gospodin Aspinvol je glasno frknuo i bukvalno prestao da sluša kako bi pokazao svoje gađenje. Obred srebrnoga ključa, onakav kako ga je izveo Randolf Karter u mračnoj, posednutoj pećini unutar pećine, pokazao se uspešnim. Već nakon prvog pokreta i prvih slogova bilo je očigledno prisustvo aure čudnovatog, zastrašujućeg preobražaja — osećaj neshvatljivog nereda, pometnje u vremenu i prostoru, ali ne takve pometnje koja bi se mogla prepoznati kroz pokret ili trajanje. Neprimetno, pojmovi kao što su starost i položaj izgubili su bilo kakav značaj. Prethodnog dana Randolf Karter je na čudesan način skočio kroz ponor godina. Sada više nije bilo razlike između dečaka i odrasle osobe. Postojalo je samo biće Randolfa Kartera sa određenim naslagama slika, koje, međutim nisu posedovale više nikakvu vezu sa zemaljskim događajima i prilikama u kojima su nastale. Trenutak ranije, tu se nalazila unutrašnja pećina sa neodređenim nagoveštajem čudovišnog luka i ogromne skulpture šake na krajnjem zidu. Sada više nije bilo ni pećine, ni odsustva pećine; ni zida, ni odsustva zida. Postojala je samo bujica utisaka, manje vizuelnih, više moždanih, među kojima je biće, koje je Randolf

207 Karter, moglo da oseti i iskusi sve na čemu bi se njegov um zaustavio, ali bez jasne svesti o načinu na koji je primalo osećaje. Kada je završio obred Karter je znao da se ne nalazi u prostoru koji bi zemaljski geografi mogli opisati, kao ni u vremenu koje bi istorija mogla odrediti. Suština onoga što se dešavalo ipak mu nije bila sasvim strana. O tome je bilo nagoveštaja u tajnovitim pnakotičkim odlomcima, a u zabranjenom ludog Arapina Abdula Alhazreda posvećeno mu je celo poglavlje. Svi ti tekstovi dobili su na značaju tek pošto je uspeo da dešifruje gravure na srebrnom ključu. Otključao je kapiju — razume se, ne Konačnu kapiju, već onu koja vodi sa Zemlje i iz vremena do nastavka Zemlje koji se nalazi van vremena, odakle zapravo Konačna kapija vodi zastrašujućim, opasnim putem do krajnje Praznine koja se nalazi van svih svetova, vasiona i sve materije. Trebalo bi da ga sačeka Vodič, strašni Vodič, biće sa Zemlje od pre više miliona godina, iz vremena kada o ljudima još niko nije ni sanjao, a kada su se lutajućom planetom kretala stvorenja zaboravljenog oblika i zidala čudnovate gradove među čijim su se ruševinama igrali prvi sisari. Kartcr se sećao nejasnih, zbunjujućih opisa Čuvara iz Nekronomikona: Sećanja i mašta uobličili su maglovite slike neodređenih obrisa usred kipućeg haosa, ali Karter je znao da su one samo plod sećanja

208 i mašte. Pa opet, znao je da nije slučaj stvorio te oblike u njegovoj svesti, već ogromna, neiskaziva stvarnost koja ga je okruživala, neizdeljena na dimenzije, koja je težila da se prevede u oblike kakve je on mogao da pojmi. Nijedan zemaljski um nije sposoban da pojmi produžetke oblika utkane u prikrivene ponore izvan vremena i nama znanih dimenzija. Pred Karterom je plovila maglovita raskoš oblika i prizora, koje je on, iz nekog razloga, vezivao za davno zaboravljenu zemaljsku prošlost. Čudovišna živa bića svesno su se kretala preko fantastične tvorevine vidika, nikad viđenih u snovima razumnih ljudi, dok su predeli bili ispunjeni neverovatnom vegetacijom, vrletima i planinama i građevinama koje nisu robovale ljudskim obrascima. Naseljeni gradovi širili su se pod morem, okrugla utvrđenja virila su iz ogromnih pustinja, a nepoznata krilata stvorenja hrlila su ka prostranstvima i dolazila iz daljina. Karter je upijao sve ove slike mada nije mogao da nađe nikakvu vezu među njima, niti je osećao da imaju ikakve veze sa njim. On sam nije imao postojan oblik ili mesto na kom se nalazio, već jedva neki promenjivi nagoveštaj oblika i lokacije, koliko je kovitlava uobrazilja uspevala da mu pruži. Želeo je da pronađe začarane predele iz dečačkih snova, sa galijama koje plove uzvodno uz reku Oukranos kraj pozlaćenih krovova Trana i karavanima slonova koji nastupaju kroz mirišljave džungle Kieda, iza zaboravljenih palata izbrazdanih stubova od slonovače, koje spavaju ljupke i nedirnute pod svetlošću meseca. Ali sada, opijen širim vidicima, jedva da se sećao za čime je tragao. Beskrajna, čak bogohulna hrabrost rasla je u njemu, znao je da će, neometen strahom morati da se suoči sa zastrašujućim Vodičem koji će tražiti čudovišne i užasne stvari. Čitav ovaj raskoš impresija kao da se odjednom nekako primirio. Gomile stenja uzdizale su se oko njega, oblikovane u tuđinske, neshvatljive oblike, pridržavajući se zakona kakve nepoznate, suprotne geometrije. Svetlost se cedila sa neba neodređene boje u zbunjujućim, kontradiktornim pravcima, praktično se nežno poigravajući nad nečim što je izgledalo kao krivudavi red ogromnih, mahom šestougaonih pijadestala prekrivenih hijeroglifima, na kojima su se mogla nazreti ogrnuta, nedefinisana obličja.

209 Video je još jedan oblik, koji se nije nalazio ni na kakvom pijadestalu, već je klizio ili plutao po površini koja je predstavljala neku vrstu poda, nalik oblacima. Oblik nije imao stalne konture, već je imao privremeni nagoveštaj nečega što bi izdaleka moglo prethoditi ili biti paralelno sa ljudskom formom, mada je bio upola manji uobičajene čovekove visine. Kao i sva obličja na pijadestalima i on je bio ogrnut ogrtačem od materijala neutralne boje. Karter nije uspeo da uoči nikakve otvore na ogrtaču kroz koje bi se moglo gledati. Verovatno nije imao ni potrebe da gleda, odavao je utisak bića koje nije bilo ograničeno fizičkim ustrojstvom i moćima. Samo tren kasnije Karter se uverio u tačnost ove pretpostavke. Oblik se obratio njegovom umu ne koristeći se zvukom niti bilo kakvim jezikom. I mada je ime koje je izrekao bilo grozno i izazivalo jezu, Randolf Karter nije podlegao strahu. Umesto toga odgovorio je, takođe bez zvuka i jezika, trudeći se da pokaže poštovanje onako kako je naučio iz mrskog Nekronomikona. Jer ovo je obličje bilo ništa manje do ono čega se čitav svet plašio još od vremena kada se Lomar izdigao iz mora, a Deca vatrene izmaglice došla na Zemlju kako bi podučavala ljude Starom znanju. Bio je to upravo zastrašujući Vodič, Čuvar kapije — ‘Umr At-Tavil, drevni, u spisima opisan kao Produženog života. Vodič je znao sve, znao je i za Karterovu potragu i njegov dolazak, znao je i da ovaj tragač za snovima i tajnama stoji pred njim bez straha. Karter nije osećao bilo kakvu zlobu ili neprijateljstvo u zračenju Vodiča, pa se za trenutak zapitao da li su užasne i bogohulne nagovesti ludog Arapina zapravo proizašle iz zavisti i osujećene želje za onim što je Karter upravo bio na putu da postigne. Ili je Vodič jednostavno čuvao svu svoju zlobu i neprijateljstvo za one koji su se plašili. Kako se zračenje nastavljalo Karter ga je na kraju preveo u formu reči. „Ja zaista jesam Najstariji“, rekao je Vodič, „za koga znaš. Očekivali smo te — Svi Drevni i ja. Dobro došao si i pored kašnjenja. Poseduješ ključ, otključao si Prvu kapiju. Konačna kapija je spremna ako želiš da se okušaš. Ako se plašiš, ne bi trebalo da nastavljaš. Još uvek se možeš vratiti nepovređen, putem kojim si došao. Ali ako odlučiš da produžiš — „

210 Pauza je zvučala preteće, ali zračenje je ostalo prijateljsko. Karter nije oklevao ni trena, vođen gorućom radoznalošću. „Nastaviću“, odgovorio je. „I prihvatam te za svog Vodiča.“ Pošto je dobio ovakav odgovor, Vodič je dao određeni znak pokretom ogrtača, koji je mogao biti izveden podizanjem ruke ili već nečeg odgovarajućeg, ali sa druge Strane, nije moralo biti tako. Usledio je i drugi znak i Karter je sada bio uveren, zahvaljujući svom ranijem znanju, da se konačno nalazi jako blizu Konačne kapije. Svetlost se promenila u drugu neopisivu boju, a oblici na mahom šestougaonim pijadestalima postali su konkretniji. Pošto su se ispravili u sedeći položaj, obrisi su im postali sličniji ljudskim, mada je Karter znao da nikako ne mogu biti ljudi. Na njihovim ogrnutim glavama stajale su visoke mitre119 neodređenih boja, koje su neverovatno podsećale na određene neizrecive figure izvajane od Strane zaboravljenih skulptora po živim stenama visoke, zabranjene planine u Tartariju120. Kao da su uhvaćeni u prevojima ogrtača, stajala su dugačka žezla čiji su izrezbareni vrhovi otelovljavali čudovišnu, prastaru tajnu. Karter je pretpostavio ko su oni, odakle su i kome služe. Pretpostavio je i cenu njihove usluge. Ali bio je miran, iz jednog velikog rizika moći će da nauči mnogo. Razmišljao je: prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slepilo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti. Čitav skup mu je uputio pozdrav sa svojih šestougaonih stubova, pokretom čudnovatim žezlima i porukom koju je on razumeo kao: „Pozdravljamo te Najstariji i tebe Randolfe Kartere, hrabrost te je učinila jednim od nas.“ Tek tada je Karter primetio da je jedan od pijadestala prazan, a Najstariji je pokretom pokazao da je to mesto Karterovo. Zatim je ugledao još jedan pijadestal, viši od ostalih, na polovini krivudave

211 linije — niti polukruga, niti elipse, ni parabole, ni hiperbole — koju su formirali ostali stubovi. Bio je to Vodičev presto. Karter je zauzeo svoje mesto, krećući se i uzdižući se na način koji nije umeo da objasni. Pošto je seo, video je da se Vodič već smestio na svom prestolu. Postepeno je počeo da shvata da Najstariji drži nešto — u lepršavim naborima njegove odore nalazio se predmet izložen pogledima, odnosno onome što je odgovaralo pogledu prisutnih. Bila je to lopta, ili privid lopte, od nekakvog metala po kome su se prelivale boje, a kada je Vodič ispružio ispred sebe, niski, prodorni utisak zvuka počeo je da se uzdiže i spušta u ritmički pravilnim intervalima, mada takt nije odgovarao ni jednom taktu poznatom na Zemlji. Postojao je i nagoveštaj pesme, ili je to jednostavno bilo nešto što ljudska mašta nije mogla da predstavi drugačije. Toboželopta je počela da svetli, isijavajući hladnu pulsirajuću svetlost neodredive boje, a Karter je primetio da se treperenje slaže sa nezemaljskim taktom pesme. Zatim su i Oblici sa mitrama i žezlima počeli lagano, čudesno da se njišu u istom nepojmljivom ritmu, a oko njihovih glava pojavile su se aure neodređene svetlosti, slične onoj koja je okruživala loptu. Indus je za trenutak prekinuo priču pogledavši ka visokom časovniku u obliku mrtvačkog sanduka sa četiri kazaljke i hijeroglifima umesto cifara, čiji su otkucaji pratili ritam nepoznat na planeti Zemlji. „Vama, gospodine de Marinji,“ obratio se učenom domaćinu, „nije potrebno pojašnjavati kakav je to nezemaljski takt u kome su ogrnuti Oblici na šestougaonim stubovima pevali i klatili se. Vi ste jedina preostala osoba — u Americi — koja je imala prilike da oseti Produženja. Ovaj sat — pretpostavljam da ste ga dobili od Jogija121 koga je nesrećni Harli Voren običavao da pominje — vidovnjaka koji je tvrdio da je jedini živi čovek koji je bio u Jian-Hou, skrivenoj zaostavštini prastarog Lenga, a koji je uspeo da donese određene predmeta sa tog puta u zastrašujući drevni grad. Pitam se koliko

212 znate o njegovim skrivenim osobinama? Ako su moji snovi i moja istraživanja tačni, ovaj časovnik su napravili oni koji su znali mnogo o Prvoj kapiji. Ali da se vratimo priči.“ Napokon, nastavio je Svami, njihanje i nagoveštaj pesme su prestali, treperave aure oko, sada klonulih, nepomičnih glava izbledele su, a ogrnute figure su se čudnovato slegle na pijadestalima. Lopta je, međutim nastavila da pulsira neobjašnjivom svetlošću. Karter je osećao da su Drevni ponovo zaspali, baš kao što su spavali kada ih je prvi put video. Pitao se iz kakvog ih je nebeskog sna probudio njegov dolazak. Polagano, u njegovom umu se kristalizovala misao da je čudnovata ritualna pesma zapravo uputstvo, Najstariji je poslao Drevne u novi san koji će otvoriti Konačnu kapiju, kojoj je srebrni ključ bio propusnica. Sada je znao da u ponorima dubokog sna razmatraju razmere potpune i apsolutne našestranosti i da je na njima da ispune ono što je njegovo prisustvo zahtevalo. Vodič nije spavao već je nastavio da daje upute, neprimetno, bešumno. Usađivao je slike u snove Drevnih. Karter je znao da su naložene slike, koje su drevni sanjali, rađale jezgro fizičke predstave predmeta, vidljive za njegovo ljudsko oko. Kada bi se svi snovi stopili u jedan, stvaranje bi bilo završeno, sve zahtevano materijalizovalo bi se kroz koncentraciju. Vidao je takve stvari i na Zemlji — u Indiji, sjedinjena, projektovana volja grupe znalaca, mogla je da pretvori misao u opipljivu materiju — i u drevnom Atlantu, o kom se malo ko usuđivao i da govori. Karter nije bio siguran šta je zapravo Konačna kapija i kako će je proći. Obuzeo ga je osećaj napetog iščekivanja. Bio je svestan da poseduje neku vrstu tela i da u ruci drži sudbonosni ključ. Gomila stenja koja se uzdizala prod njim bila je glatka poput zida, a njegov pogled je neodoljivo privlačio sam njegov centar. Najednom, osetio je kako se tok misli Najstarijeg prekinuo. Po prvi put je mogao da oseti užasnu, potpunu tišinu, mentalnu i fizičku. U svakom trenutku do tada mogao je osetiti opipljiv ritam, makar i samo u vidu slabašnog, tajnovitog pulsiranja Zemljinog dimenzionog produžetka, ali u ovom trenutku tišina bezdana prekrila je sve. Uprkos nagoveštaju tela, nije posedovao čujni dah, a sjaj ‘Umr At-Avilove tobož-lopte skamenio se, prestao je da

213 pulsira. Oko glave zastrašujućeg vodiča pojavila se aura hladnog plamena, svetlija od onih koje su poigravale oko glava Drevnih. Kartera je obuzela vrtoglavica, a osećaj dezorjentacije pojačao se hiljadu puta. Čudnovata svetlost je u blizini Drevnih dobijala posebno svojstvo, kao da je nastala od neprobojne tame nagomilane u više slojeva, prostor oko njih odavao je utisak zapanjujuće udaljenosti. Sledeće što je Karter osetio bilo je mirišljavo, toplo strujanje oko lica, koje ga je odnelo u neizmerne dubine. Osećao se kao da pluta u vrelom, ružičastom moru, moru obogaćenog vina, sa talasima koji su penili udarajući u bakarne obale. Kada je shvatio prostranost uzburkanog mora čiji su talasi spirali udaljene obale, obuzeo ga je strah. Ali tišina je prekinuta — talasi su mu se obratili jezikom koji nisu sačinjavali zvuci niti reče. „Čovek Istine iznad dobra je i zla“, zborio je glas koji nije bio glas. „Čovek istine došao je kod Svejedno. Čovek istine naučio je da Iluzija jeste Jedna stvarnost, a da je Materija Velika obmana.“ Na visokoj građevini koja je tako jako privlačila njegov pogled, pojavili su se obrisi ogromnog luka poput onog koga je verovatno video davno u pećini unutar pećine, na udaljenoj, nestvarnoj površini trodimenzionalne Zemlje. Shvatio je da koristi ključ, pravio je nenaučene, instinktivne pokrete rituala sličnog onom kojim je otvorio Unutrašnju kapiju. Ružičastom bojom natopljeno more koje mu je kvasilo obraze bilo je, ni manje ni više nego kristalna masa čvrstog zida razvučena njegovom čarolijom, ali i kovitlac misli kojim su Drevni dopunili njegovu čaroliju. Vođen instinktom i slepom rešenošću, plutao je napred — kroz Konačnu kapiju. Putovanje Randolfa Kartera kroz ogromnu građevinu nalikovalo je padu kroz nemerljivi ponor između zvezda. Još sa velike udaljenosti osetio je pobednički, božanski talas smrtonosne slasti, a nakon toga i šuštanje velikih krila i impresiju zvuka nalik cvrkutu i mrmoru stvorenja nepoznatih na Zemlji ili u Sunčevom sistemu. Kratak pogled unazad otkrio mu je ne jednu, nego veliki

214 broj kapija, a iza nekih od njih video je kreštave Prilike koje se upinjao da ne zapamti. A tada, najednom, ophrvao ga je veći užas od onog koji bi bilo koja od Prilika mogla da izazove — užas od koga nije bilo bega, jer je bio vezan za njega. Već Prva kapija oduzela mu je nešto postojanosti, ostavila ga je nesigurnim u sopstvenu telesnu formu i odnos prema nedovoljno definisanim predmetima koji su ga okruživali, ali nije poremetila osećaj jedinstva. Još uvek je bio Randolf Karter, čvrsta jedinica u dimenzionom grotlu.’ Ali sada, iza Konačne kapije, same jedan momenat sveprožimajućeg straha bio je dovoljan da shvati da više nije jedna osoba, već više osoba odjednom. Nalazio se na mnogim mestima istovremeno. Na Zemlji 7. oktobra 1883, dečak po imenu Randolf Karter napustio je Zmijsku jamu pod prigušenim večernjim svetlom, a zatim se stuštio niz kamenitu kosinu i kroz izukrštane grane voćnjaka, ka kući strica Kristofera u brdima iza Arkama. Istovremeno, a opet je to nekako bilo zemaljske godine 1928, nejasna senka, ništa manje Randolf Karter, sedela ja na pijadestalu sa Drevnima u Zemljinom dimenzionom produžetku. 1 ovde se nalazio jedan, treći Randolf Karter, u neznanom, bezobličnom kosmičkom ponoru iza Konačne kapije. Na drugim mestima, u metežu prizora čiji su ga beskonačna množina i čudovišna raznolikost dovodili do granice ludila, nalazila se bezgranična zbrka bića, za koja je znao da su podjednako on, koliko i ova manifestacija njega koja se nalazila iza Konačne kapije. Bilo je Kartera u svim znanim i pretpostavljanim postavkama Zemljine istorije, ali i u dalekim vremenima zemaljskog postojanja, koja su prevazilazila znanje, pretpostavke i verovatnoću. Bilo je Kartera u ljudskom i neljudskim oblicima, kičmenjaka i beskičmenjaka, svesnih i nesvesnih, životinja i biljaka. A bilo je i Kartera koji nisu imali nikakve veze sa životom na Zemlji, već su se neobuzdano kretali po drugim planetama, zvezdanim sistemima, galaksijama i kozmičkim kontinuumima — besmrtne spore koje su lutale od sveta do sveta i od univerzuma do univerzuma, a koje su bile podjednako on. Nešto od onoga što je video podsećalo je na snove — nerazgovetne ili jasne, jednom sanjane ili nastavljane — koje je sanjao tokom dugih godina od kada je počeo da sanja. Neki

215 su mu bili tako nezaboravno, fascinantno, skoro zastrašujuće bliski, zemaljska logika to nije mogla da objasni. Suočen sa ovom spoznajom, Randolf Karter se predao zagrljaju krajnjeg užasa — užasa kakav nije mogao da nagovesti ni vrhunac one mrske noći kada su, pod bledom svetlošću meseca dvojica smelo zakoračila u drevnu, omrznutu nekropolu, a samo jedan se vratio. Ni smrt, ni usud, ni bol ne mogu izazvati takvo očajanje, kakvo izaziva gubitak identiteta. Stapanje sa ništavilom jednako je mirnom zaboravu, ali biti istovremeno svestan postojanja i činjenice gubitka određenosti bića, njegove odvojenosti od ostalih bića — gubitak sopstvenosti — to je neiskazivi vrhunac agonije i užasa. Znao je da postoji Randolf Karter iz Bostona, ali nije znao da li je to on — ovaj fragment, ovaj aspekt bića iza Konačne kapije. Njegova ličnost je ukinuta, pa opet, bio je svestan da je istovremeno, na neki nezamisliv način bio množina sebe — ako je uopšte moglo biti „njega“, s obzirom na potpuno poništenje individualnog postojanja. Kao da mu se telo najednom preobratilo u jedno od onih mnogoudnih i višeglavih obličja predstavljenih kipovima u indijskim hramovima, a on je stajao zamišljen nad celim tim skupom pokušavajući da razluči šta je izvorno, a šta su dodaci — ako je uopšte (potpuno čudovišna misao!) postojalo ono izvorno, odvojeno od svih svojih otelotvorenja. U sred ovih razarajućih misli, Karterova predstava iza kapije isterana je iz onoga što se činilo vrhuncem užasa, u crnu, zjapeću jamu još dubljeg užasa. Ovoga puta, razlog je ležao većim delom van njega — sila ličnosti, sa kojom se suočio, koja ga je opkolila i prožela, koja se kao dopuna njegovog prisustva činila i jednim njegovim delom, koja je postojala istovremeno sa svim vremenom, koja se graničila sa svim prostorom. To nije bilo nešto što se moglo videti, ali osećaj postojanja i strašnog načela kombinacije mesta, identiteta i večnosti, obrušio se na njega u vidu paralizujućeg straha, goreg od bilo čega što je bilo koji fragment Kartera mogao i da zamisli. Suočen sa ovim iznenađenjem, tobože-Karter je potpuno zaboravio na užas uništene individualnosti. Bio je sve-u-jednom i jedno-je-sve bezgranično biće i svojstvo, ne prosto biće jednog prostorno-vremenskog kontinuuma, bio je blizak konačnoj

216 podsticajnoj suštini postojanja i njenog neobuzdanog brisanja — konačnog, krajnjeg brisanja, neomeđenog, onog koje podjednako nadmašuje mogućnosti mašte i nauke. To je verovatno bilo ono što su neki tajni kultovi na Zemlji šapatom nazivali Jog-Sotot, a slavljeno je kao božanstvo i pod nekim drugim imenima. Krustacee122 Jagota obožavale su ga kao Onostranog, a magličasti umovi spiralnih nebula znaju ga po neprevodivom znaku — ali Karter je u trenutku shvatio koliko su površna i nepotpuna ova shvatanja. Biće se obratilo aspektu Kartera čudesnim talasima, gorućim, grmećim, poražavajućim talasima — koncentrovanom energijom koja je udarila u primaoca praktično neizdrživom silinom. Talasi su se ritmički poklapali sa nezemaljskim, čudnovatim njihanjem Drevnih i sa treperavim monstruoznim svetlom u zbunjujućem prostoru iza prve kapije. Kao da su se sunca, svetovi, univerzumi stekli u jednu tačku u prostoru i skovali zaveru da je unište u jednom udaru neizdrživog gneva. Unutar većeg užasa, jedan manji užas je oslabio. Pakleni talasi su nekako odvojili Kartera-iza-kapije od svih njegovih kopija i na taj način mu vratili, kakav-takav osećaj identiteta. Ubrzo je Karter uspeo da prevede talase u njemu razumljivu formu govora, tako da su užas i pritisak malo popustili. Strah se pretvorio u strahopoštovanje, a ono što je u početku izgledalo bogohulno, postalo je samo neopisivo uzvišeno. „Randolfe Kartere“, obraćalo mu se, „Drevni, moja otelotvorenja na produžetku tvoje planete, poslali su te kao nekoga ko je želeo da se vrati u male zemlje snova koje je izgubio, ali ko je, oslobađanjem dorastao do većih i plemenitijih želja i pitanja. Želeo si da ploviš uz zlatni Oukranos, da pretražiš gradove od slonovače u orhidejama zatrpanom Kiedu, da vladaš sa opalnog prestola u IlckVadu, čiji se predivni tornjevi i bezbrojne kupole uzdižu ka usamljenoj crvenoj zvezdi i nebeskom svodu stranom tvojoj Zemlji i svakoj materiji. Sada, kada si prošao kroz dve Kapije, želiš uzvišenije stvari. Nećeš, poput deteta pobeći od prizora drugačijih od onih iz voljenih snova, već ćeš hrabro zaroniti u poslednju, najdublju tajnu koja leži iza svih prizora i snova.

217 „Smatram da je dobro to što želiš i spreman sam da ti podarim ono što sam podario do sada samo 11 puta bićima sa tvoje planete — samo pet puta onima koje nazivaš ljudima, ili njima sličnima. Voljan sam da ti pokažem Konačnu tajnu, da ti dozvolim da pogledaš u ono što bi razorilo nejaki duh. Ali pre nego što pogledaš tu poslednju i prvu među tajnama, dozvoljavam ti da još jednom razmisliš i odustaneš ako želiš, vratiš se kroz dve Kapije Zastora koje još uvek nisu zatvorene za tobom. Nagli prekid talasa ostavio je Kartera u hladnoj, zastrašujućoj tišini ispunjenoj osećajem usamljenosti. Sa svih strana pritiskala ga je bezgranična širina praznine, ali on je znao da je Biće i dalje tu. Nakon samo jednog trena, pomislio je na reči čiji je mentalni sadržaj i otposlao u ponor: „Prihvatam. Neću se povući.“ Talasi su ponovo nagrnuli, znao je da ga je Biće čulo. A tada je iz bezgraničnog uma poteklo znanje i objašnjenja koja su mu otvorila nove vidike i pripremila ga za poimanje kosmosa kakvo se nikada nije nadao da će posedovati. Saznao je kako je detinjast i ograničen pojam trodimenzionalnog sveta i da je broj pravaca bezgraničan, ne postoje samo gore-dole, napred-nazad, levo-desno. Video je kako su mali i blještavo isprazni zemaljski bogovi, sa svojim sitničavim pobudama i odnosima nalik ljudskim — mržnjom, besom, ljubavlju i taštinom, njihova žudnja za veličanjem i za žrtvama i njihovi zahtevi za verovanjem uprkos razumu i prirodi. Mada je većinu impresija Karter razumeo kao reči, bilo je i onih koje su rastumačila druga čula. Verovatno su oči i mašta zaslužni za poimanje prostora u kom se nalazio, dimenzija neshvatljivih ljudskom oku i mozgu. Među turobnim senkama onoga što je prvobitno bio kovitlac energije, a zatim bezgranična praznina, video je zamah stvaranja koji mu je zamutio razum. Posmatrao je sa nepojmljivo nadmoćnog položaja nesvakidašnje oblike čiji su višestruki produžeci prevazilazili koncepcije postojanja, veličine i ograničenja do tada razumljivih njegovom mozgu i pored činjenice da je čitav život posvetio proučavanju tajnih znanja. Polako je počeo da shvata kako je bilo moguće istovremeno postojanje dečaka

218 Randolfa Kartera u seoskoj kući u Arkamu 1883, maglovite forme na kvazi-šestougaonom stubu iza Prve kapije, fragmenta koji je stajao pred Sadašnjošću u bezgraničnom ponoru i svih ostalih Kartera koje su mu mašta ili shvatanje predstavili. Snaga talasa je porasla pokušavajući da mu pomogne u razumevanju, privikavajući ga na višeobličnost čija je njegova trenutna forma bila samo beskrajno mali deo. Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih, vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala faza beskrajno male stvari — trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva kapija, iza koje ‘Umr At-Avil diktira snove Drevnima. Iako ga ljudi hvale kao stvarnost, a njegov višedimenzioni izvor nazivaju nestvarnošću, istina je zapravo suprotna. Ono što mi nazivamo materijom i stvarnošću zapravo su senke i iluzija, a ono što nazivamo senkama i iluzijom zapravo su materija i stvarnost. Vreme, podučavali su ga talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što jeste i što će biti, postoji istovremeno. Sva ova otkrovenja pružena su Karteru božanski, svečano, nije imao razloga da sumnja. Iako je većina toga bila izvan njegove moći poimanja, osećao je da to mora biti istina u svetlu ukupne kozmičke realnosti koja određuje svaku lokalnu perspektivu i ograničen, nepotpun vidik. Uostalom, čuo je dovoljno dubokoumnih teorija, tako da nije patio od ograničenih shvatanja. Zar nije i čitava ova potraga bila zasnovana upravo na veri u nestvarnost lokalnog i ograničenog? Nakon dugačke pauze talasi su nastavili da mu se obraćaju, objašnjavajući da je ono što stanovnici malodimenzionih zona smatraju promenom, samo je plod njihove svesti koja posmatra

219 spoljni svet iz različitih kosmičkih uglova. Kao što oblici dobijeni presecanjem konusnog predmeta mogu biti različiti u zavisnosti od ugla sečenja — krug, elipsa, parabola ili hiperbola, a da pritom sam konus nije promenjen — tako i aspekti lokalnog u nepromenjivoj, beskrajnoj stvarnosti odaju utisak promene promenom ugla posmatranja. Retki su oni među tim nejakim stvorenjima koji mogu da nauče da kontrolišu ugao posmatranja, svi ostali robuju svojoj svesti. Tek nekolicina koja se bavi učenjem zabranjenog znanja dobila je kakvu-takvu mogućnost kontrole, samim tim savladavši vreme i promene. Ali samo su bića sa one strane Kapija u stanju da upravljaju uglovima, da vide bezbroj delova iz kojih se svemir sastoji u smislu perspektiva koje daju privid promene, istovremeno da vide nepromenjivu sveobuhvatnost koja ne zavisi od perspektive i sve to po sopstvenom nahođenju. Kada su talasi ponovo zastali za trenutak, Karter je sa strahopoštovanjem počeo da shvata pozadinu zagonetke izgubljene individualnosti, koja ga je u prvi mah toliko prepala. Sastavio je parčiće dosadašnjih saznanja, približivši se poimanju tajne. Bilo mu je jasno da bi ga takvo zastrašujuće otkrovenje dokrajčilo — ego bi mu se podelio unutar Prve kapije između mnoštva stanovnika kopija Zemlje, da ‘Umr At-Tavil nije, pomoću magije skrio tu tajnu od njega, dozvoljavajući mu da upotrebi srebrni ključ sa dovoljnom preciznošću, kako bi otvorio Konačnu kapiju. Željan znanja, Karter je odaslao moždane talase postavljajući dodatna pitanja o vezama između njegovih različitih aspekata — ovog iza Konačne kapije, onog koji se još uvek nalazio na kvazi-šestougaonom pijadestalu iza Prve kapije, dečaka iz 1883, odraslog čoveka iz 1928, svih bića koja su mu na neki način bili preci i stvorili osnovu za njegovo Ja, bezbroj suvoparnih stanovnika drugih eona i svetova poistovećenih sa njim u prvom bljesku saznanja. Talasi odgovora počeli su da ga preplavljuju, pokušavajući da mu uproste objašnjenje nečega što je bilo gotovo izvan domašaja ljudskog uma. Linije predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija. Svako lokalno biće — sin, otac, deda itd. — kao i svaka faza u razvoju jednog bića — novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek samo je jedna od bezbroj mena osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je

220 ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo različite mene prvobitnog, večnog „Kartera“ izvan vremena i prostora — fantomske projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče večno biće. Mala promena ugla je dovoljna da naučnik iz današnjeg vremena postane dete iz prošlosti, da Randolf Karter postane Edmund Karter, čarobnjak koji je 1692. izbegao iz Salema u brda iza Arkama, ili Pikman Karter koji će se 2169. poslužiti neuobičajenim sredstvima kako bi odbranio Australiju od najezde Mongola. Karter, ljudsko biće, mogao bi postati neko od onih drevnih bića koja su se, po dolasku sa dvostruke planete Kitamil koja se vrti oko Arkturusa123, naselila u prvobitnoj Hiperboreji i obožavala crnu statuu Catogua. Hi bi zemaljski Karter mogao postati upravo svoj daleki rođak nestalnog oblika sa Kitamila, ili još starije stvorenje sa transgalaktičkog Strontija, ili četvorodimenziona gasovita svest u jednom starijem prostornovremenskog kontinuumu, ili biljni mozak iz budućnosti na mračnoj, radioaktivnoj kometi nezamislive putanje — ili bilo šta drugo u bezgraničnom kosmičkom krugu. Prvobitna bića, nastavili su pulsirajući talasi, stvorenja su Konačnoga bezdana — bezoblična, neiskaziva, pretpostavljena samo od strane vrednih sanjača nižedimenzionih svetova. Glavno među njima bilo je Biće koje mu se sada obraćalo... koje je zapravo bilo Karterovo prvobitno biće. Vatrena predanost Kartera i njegovih predaka potrazi za zabranjenim kosmičkim tajnama, prirodna je posledica toga što potiču od Vrhovnog osnovnog bića. Svi veliki magovi, mislioci i umetnici svih svetova njegovi su aspekti. Gotovo ošamućen od strahopoštovanja i nekakve vrste zastrašujućeg zadovoljstva, svest Randolfa Kartera iskazala je poštovanje Nadbiću čiji je izvod bio. Pošto su talasi ponovo prestali, Karter se zamislio okružen moćnom tišinom, razmišljajući o neobičnim počastima, neobičnijim pitanjima i još neobičnijim zahtevima. Kroz pomućeni um pun prikaza na koje nije navikao i nepredviđenih otkrića, čudnovate misli su se množile i preplitale.

221 Došao je do zaključka da bi, pod uslovom da je sve ovo tačno, mogao fizički da poseti sva ova udaljena doba i krajeve univerzuma koje je do sada poznavao samo kroz snove, kada bi samo mogao da savlada magiju promene ugla ravni svesti. Zar to nije magija koju poseduje Srebrni ključ? Zar ga već nije pretvorio iz čoveka iz 1928, u dečaka iz 1883, a zatim i u nešto potpuno vanvremensko? Čudno, iako u ovom trenutku nije posedovao telo, znao je da se ključ i dalje nalazi kod njega. Randolf Karter je odaslao kroz tišinu misli i pitanja koja su ga zaposela. Znao je da je ovde, u Konačnom bezdanu podjednako udaljen od svih aspekata njegovog osnovnog bića — ljudskih i neljudskih, zemaljskih i nezemaljskih, galaktičkih ili transgalaktičkih. Osećao je grozničavu znatiželju u vezi sa drugim aspektima, pogotovu najudaljenijim od vremena i prostora Zemlje 1928. i onima koji su ga uporno proganjali u snovima čitavog života. Osećao je da bi ga osnovno biće moglo odaslati u telo bilo kog drevnog i udaljenog oblika života među svojim nebrojenim aspektima, jednostavnim pomeranjem ravni svesti. Uprkos čudesima koja je doživeo, goreo je od želje da telesno prošeta grotesknim, neverovatnim predelima, koje je imao prilike samo delimično da osmotri u noćnim vizijama. Bez ikakve posebne namere, zatražio je od Prisustva da mu dozvoli pristup maglovitom, fantastičnom svetu čijih su ga pet šarenih sunaca, neprepoznatljiva sazvežđa, vrtoglave crne litice, stanovnici, dugih surli i kandži, bizarne metalne kule, neobjašnjivi podzemni hodnici i tajnoviti plutajući cilindri, neprestano proganjali u snovima. Imao je neko neobjašnjivo osećanje da je taj svet najslobodniji u dodiru sa svim ostalim svetovima u razumljivom kosmosu. Žudeo je da istraži predele čiji je izgled do tada tek nazreo i da se kroz prostor ukrca na još udaljenije svetove kojima putuju stvorenja sa surlama i kandžama. Nije imao vremena da bude uplašen. Kao i u svim kritičnim trenucima tokom njegovog neobičnog života, krajnja kosmička radoznalost bi nadvladala. Čim su talasi nastavili da pulsiraju, Karter je znao da mu je molba uslišena. Biće mu je govorilo o mračnim provalijama kroz koje će morati da prođe kako bi došao do petostruke zvezde u neočekivanoj galaksiji, oko koje kruži tuđinska planeta, kao i o

222 odvratnim malim stvorenjima koja kopaju tunele pod zemljom, protiv kojih su bića sa surlama i kandžama vodila neprestani rat. Govorilo mu je i o tome kako će uglovi ravni lično njegove svesti i ravni njegove svesti u odnosu na prostorno-vremenski kontinuum traženog sveta, morati jednovremeno da se promene kako bi uspostavili aspekat Kartera koji se nalazio na tom svetu. Prisustvo ga je upitalo da li je siguran da zna simbole potrebne za povratak sa udaljenog, tuđinskog sveta, ako to ikada poželi. Nestrpljivo je dao potvrdan odgovor, ubeđen da su se na srebrnom ključu, koji je u njegovom posedu i za koji je verovao da je podesio ravni sveta i njegove lične kako bi ga vratio u 1883, nalazili potrebni simboli. Prihvatajući njegovu nestrpljivost, Biće je nagovestilo svoju spremnost da izvrši ovaj čudovišni pad. Talasi su iznenada prestali, a iz tišine je izronila napetost užasnog iščekivanja. Najednom, bez ikakvog upozorenja, začuli su se zujanje i dobovanje koji se ubrzo narasli do siline grmljavine. Ponovo se Karter osetio kao žižna tačka silne koncentracije energije koja je neizdrživo lomila, udarala i pržila u, sada već poznatom ritmu prostora izvan. Nije mogao da je nazove niti razornim toplotnim zračenjem, niti plamtećom zvezdom, niti skamenjujućom hladnoćom konačnog ponora. Trake i zraci boja, potpuno nepoznatih u bilo kom spektru našeg univerzuma, poigravali su se, tkali su i preplitali se pred njim, a on je bio svestan samo ogromne brzine pokreta. Uspeo je, samo za trenutak da ugleda usamljenu figuru među oblacima, na prestolu koji je bio više šestougaon, nego što nije bio... Zastavši sa pričom, Indus je primetio da ga de Marinji i Filips posmatraju kao hipnotisani. Aspinvol se pretvarao da ignoriše priču, demonstrativno piljeći u papire pred sobom. Nezemaljski ritam u kom je otkucavao veliki časovnik u obliku kovčega, dobio je novo, zloslutno značenje, dok se dim sa prigušenih, zapostavljenih gorionika na tronošcima uplitao u fantastične, nepojmljive oblike, istovremeno stvarajući uznemirujuće kombinacije sa grotesknim figurama sa tapiserija. Stari crnac koji je održavao gorionike otišao

223 je — verovatno zastrašen narastajućom napetošću u kući. Indus je nastavio priču mučeći se sa sopstvenim glasom i zamuckujući, kao da se pravdao. „Teško je poverovati u sve ovo“, rekao je, „ali sve ove opipljive i materijalne stvari koje slede još su neverovatnije. Tako funkcioniše ljudski um. Čudesa postaju dvostruko neverovatna kada iz sfere mogućih snova izađu na svetlost trodimenzionalnog sveta. Pokušaću da vam ne pominjem stvari koje pripadaju drugim pričama, reći ću vam samo ono što morale znati.“ Nakon što je izašao iz poslednjeg kovitlaca tuđinskog, polihromatskog ritma, Karter je za trenutak pomislio da se nalazi u svom nekadašnjem snu. Kao i mnogo noći ranije, hodao je među gomilom stvorenja dugih surli i kandži, ulicama u vidu lavirinta od neobjašnjivo oblikovanog metala, pod višebojnim nebom. Spustivši pogled, video je da je njegovo telo nalik drugima u okolini — čvornovato, delimično prekriveno krljuštima, insektoidnog oblika, ali sa karikaturalnim odlikama ljudskog odlika. Srebrni ključ je držao u kandži ubitačnog izgleda. U sledećem trenutku osećaj sna je nestao, osetio se upravo probuđenim. Konačni ponor — Biće — apsurdno stvorenje tuđinske rase pod imenom Randolf Karter, na još nerođenom svetu — neke od tih stvari redovno su se ponavljale u snovima čarobnjaka Zkauba sa planete Jadit. Bili su uporni — smetali su mu u obavezama oko spremanja čarolija koje će zadržati zastrašujuće Dole u njihovim jazbinama i mešali se sa sećanjima na nebrojene stvarne svetove koje je posetio u svetlosnim čaurama. Sada su mu svi ti svetovi postali kvazi-stvarni. A ovaj teški, srebrni ključ koji je držao u gornjoj, desnoj kandži, izgledao je potpuno isto kao onaj koji je sanjao. Moraće da se odmori, porazmisli o svemu i da potraži savet u tablicama Ninga. Popeo se uz metalni zid u uličici pored glavnog puta, ušao je u svoj stan i prišao stalku sa tablicama. Sedam delova dana kasnije, Zkauba se sklupčao u prizmi, uplašen i očajan. Otkriće je otvorilo nove, oprečne gomile sećanja. Nikada više neće osetiti mir jednine. Za sva vremena biće dvojina: Zkauba, čarobnjak sa Jadita, zgađen samom mišlju o odvratnom sisaru sa Zemlje, Karteru, koji je takođe bio on i biće on; i Randolf

224 Karter iz Bostona sa Zemlje, koji se tresao u strahu pred grubim stvorenjem sa kandžama koje je nekada bio i sada je ponovo postao. Vretne koje je proveo na Jaditu ne može se ukratko prepričati, graktao je Svami sve umornijim glasom. Putovao je na Stronti, na Mturu, na Kat i na druge svetove dvadeset osam galaksija dostupnih svetlosnim čaurama stvorenja sa Jadita. Putovao je i kroz vreme pomoću srebrnoga ključa i znakova poznatih čarobnjacima Jadita. Učestvovao je u mrskim borbama sa bledim, viskoznim Dolima u tunelima koji su se protezali kroz čitavu planetu poput saća. Provodio je duge, mračne sate po bibliotekama, među znanjem sakupljenim sa deset hiljada svetova, živih i mrtvih. Vodio je napete rasprave sa drugim umovima Jadita, uključujući i Pradrevnog Bua. Zkauba nije nikom rekao šta se dogodilo njegovoj ličnosti, ali kada god bi aspekat Randolf Karter isplivao na površinu, počeo bi divlje da istražuje mogućnosti povratka na Zemlju i u ljudski oblik, vežbao bi ljudski govor organima koji mu nikako nisu bili prilagođeni. Karter aspekat njegove ličnosti je uskoro došao da užasnog saznanja: srebrni ključ nije mogao da mu pomogne da povrati ljudski oblik. Prekasno je saznao, zahvaljujući sećanju, snovima i znanjima Jadita, da je ključ napravljen na Zemlji, u Hiperboreji, a njegove moći ograničene su isključivo na uglove svesti ljudskih bića. U stanju je, međutim, da promeni planetarni ugao i utiče na put kroz vreme, ali u nepromenjenom telu. Postojala je dodatna magija koja mu je obezbeđivala moći koje nije posedovao, ali i ona je bila ljudskog porekla — osobena nedosežnim predelima, čarobnjaci Jadita nisu je mogli ponoviti. Nalazila se ispisana na pergamentu, nerazumljiva, u kovčežiću odvratnih duboreza, u kome je nekada ležao srebrni ključ. Karter je gorko žalio setivši se da ga je ostavio za sobom. Biće iz ponora, koje mu je sada bilo nedostupno, upozorilo ga je na simbol, ali on je bio uveren da mu ništa ne nedostaje. Kako je vreme prolazilo, on se upinjao sve više i više kako bi, pomoću ogromnog znanja Jadita došao do puta koji bi ga odveo nazad do praznog ponora i svemogućeg Bića. Novostečeno znanje bi mu bilo od velike pomoći u pokušaju da pročita tajanstvene simbole sa pergamenta. U ovakvoj situaciji, to je bila čista ironija.

225 U periodima kada je Zkauba aspekat preovladavao, nastojao je da obriše Karterova sećanja koja su ga mučila. Tako su prošla ogromna prostranstva vremena — mnogo duža nego što bi ljudski mozak mogao da pojmi, jer stvorenja Jadita umiru tek nakon dugih perioda vremena. Nakon mnogo stotina revolucija124, Karter aspekat je nadvladao. Provodio je ogromno vreme računajući prostornu i vremensku udaljenost Jadita i Zemlje koja će tek nastati. Cifre su govorile da se radi o zapanjujućim eonima svetlosnih godina, nemerljivim, ali drevna znanja Jadita omogućavala su mu da ih shvati. Vežbao je da počne da sanja Zemlju čim zaspi, naučivši pritom mnogo o našoj planeti i stvari koje nije znao ranije. Ali nikako nije uspevao da odsanja potrebnu formulu sa zaboravljenog pergamenta. Napokon je skovao plan bega sa Jadita — sve je počelo tako što je pronašao lek koji je mogao držati Zkauba aspekat u drugom planu, ali tako da mu Zkaubina znanja i sećanja budu dostupni. Nadao se da će uz pomoć proračuna izvesti putovanje svetlosnom čaurom kakvo ni jedno stvorenje sa Jadita do tada nije probalo — telesno putovanje kroz neiskazive eone i ogromna galaktička prostranstva do Sunčevog sistema i same Zemlje. Kada se jednom nade na Zemlji, mada u telu stvorenja dugačke surle i kandži, pokušaće da pronađe pergament sa čudnovatim hijeroglifima koji je ostavio u kolima u blizini Arkama, a zatim da dešifruje simbole koji su se nalazili na pergamentu. Uz njihovu pomoć i pomoć ključa, moći će da nastavi normalan zemaljski privid. Znao je koliko sve to može biti opasno. Kada bude doveo ugao planete u odgovarajući eon (što neće moći da izmeni dok bude putovao svemirom) Jadit će biti mrtav svet kojim će dominirati Doli. Njegov beg u svetlosnoj čauri biće pitanje života i smrti. Bio je svestan i činjenice da će morati da upadne u neku vrstu transa, poput mistika, kako bi izdržao dug let kroz nedokučive ponore. Takođe je znao da će — u slučaju da putovanje uspe — morati da stvori imunitet na zemaljske bakterije i uopšte zemaljske uslove, kojima telo sa Jadita nije prilagođeno. Uz sve to, moraće da nađe

226 način da lažira ljudski oblik dok ne pronađe pergament i ne dešifruje njegovu sadržinu, a zatim i zaista povrati ljudski oblik. U suprotnom rizikuje da bude otkriven i ubijen, kao stvorenje koje ne bi trebalo da postoji. Poneće i nešto zlata, koje je na Jaditu, srećom lako dostupno, kako bi imao sredstva za život u periodu dok ne povrati svoje telo. Planovi su polako napredovali. Pripremio je neverovatno čvrstu svetlosnu čauru, sposobnu da izdrži izvanredan put kroz vreme, ali i neverovatan let kroz prostor. Proverio je sve proračune i nastavio da odašilje snove ka Zemlji kako bi ih što više približio 1928. Uvežbavao je trans sa velikim uspehom. Pronašao je potrebnu zaštitu od bakterija, a radio je i na gravitacionim razlikama koje će morati da istrpi. Vešto je napravio voštanu masku i labavu nošnju koji će mu pomoći da prođe kao ljudsko biće. Osmislio je i jaku magiju koja de ga zaštititi od Dola u trenutku polaska sa mrtvog, crnog Jadita nezamislive budućnosti. Pobrinuo se da ponese velike količine leka koji na Zemlji ne bi mogao da nabavi, kako bi Zkauba aspekat ostao pod kontrolom do trenutka dok ne odbaci telo sa Jadita. Nije zaboravio ni zlato. Na dan polaska obuzeli su ga strah i sumnja. Popeo se na platformu za čauru pod izgovorom da putuje ka trostrukoj zvezdi Najton i uvukao se u čauru od blistavog metala. Imao je taman dovoljno mesta da izvede ritual srebrnog ključa, istovremeno izdižući čauru. Došlo je do zastrašujućeg vrenja, pomračenja svetlosti i postepenog povećanja bola. Kosmos kao da se nekontrolisano zavrteo, sazvežđa su plesala po crnom nebu. Najednom je osetio novu vrstu ravnoteže. Hladnoća meduzvezdanog prostora grizla je spoljašnost njegove čaure, a on je slobodno plutao u svemiru — metalna građevina sa koje je poleteo, raspala se pre mnogo godina. Tlo pod njim bilo je zagnojeno ogromnim Dolima. Dokle gledao ka njima, jedan Dol se pridigao nekoliko stotina metara, dosegnuvši ga belim, zloslutnim krajem. Ali magija je bila efikasna, a već u sledećem trenutku udaljavao se od Jadita, nepovređen.

227 U neobičnoj sobi u Nju Orleansu, iz koje je crni sluga instinktivno pobegao, čudnovati glas Svamija Čandraputre dodatno je promukao. „Gospodo“, nastavio je, „neću zahtevati od vas da mi verujete dok vam ne pokažem naročit dokaz koji posedujem. Slobodno prihvatite kao legendu ono što ću vam reći o hiljadama svetlosnih godina — hiljadama vremenskih godina i nebrojenim milijardama kilometara koje je Randolf Kartcr prošao svemirom u liku neiskazivog, vanzemaljskog bića, u tankoj čauri metala aktiviranih elektrona. Pažljivo je odmerio vreme koje će provesti u transu, planirajući da izađe iz transa nekoliko godina pre sletanja na Zemlju, u 1928. godinu, ili bar blizu te godine. Nikada neće zaboraviti buđenje. Setite se gospodo, pre ovog dugog sna, hiljadama zemaljskih godina živeo je svestan među tuđinskim, zastrašujućim čudesima Jadita. Dok se odmarao od opasnog sna, grizla ga je hladnoća. Gledao je kroz otvore za oči na čauri u zvezde, sazvežđa, nebule — i konačno je počeo da prepoznaje sazvežđa koja je znao sa Zemlje. Jednoga dana, možda ćete čuti i priču o spuštanju kroz Solarni sistem. Na rubu je video Kajnart i Jagot, prošao je blizu Neptuna spazivši paklene, bele gljive koje ga prekrivaju, otkrio je neiskazivu tajnu pogledavši izbliza magle Jupitera, video je užase na jednom od satelita, proučio je pogledom ogromne ruševine koje se pružaju crvenom površinom Marsa. Približivši se Zemlji, video ju je kao tanki polumesec koji se velikom brzinom naduvavao. Smanjio je brzinu, iako ga je žudnja za povratkom kući terala da ne troši ni trena. Neću ni pokušati da vam prepričam utiske koje mi je Karter preneo. Na kraju puta, Karter je kružio gornjim slojem Zemljine atmosfere čekajući da svane na zapadnoj hemisferi. Želeo je da sleti na mesto sa koga je otišao, u blizinu Zmijske jame, u brdima iza Arkama. Ako je iko od vas dugo izbijao od kuće — a za jednog od vas znam da jeste — znate kako je pogled na nagomilana brda Nove Engleske, na velike brestove, čvornovate voćnjake i stare, kamene zidove, mogao da utiče na njega. U zoru se spustio na donju livadu starog imanja Karterovih, zahvalan zbog toga što je bio sam. Bila je jesen, kao i u vreme kada

228 je otišao. Miris koji se širio brdima bio je melem za njegovu dušu. Nekako je uspeo da dovuče metalnu čauru uz kosinu popunjenu stablima do Zmijske jame, ali nikako nije mogao da je progura u unutrašnju pećinu, kroz pukotinu zapušenu korenjem. Pokrio je telo zemaljskom odećom i voštanom maskom. Čaura je ostala skrivena u jami duže od godinu dana, pre nego što su ga određene okolnosti naterale da pronađe novo skrovištem za nju. Odšetao je do Arkama, usput uvežbavajući telo za ljudske pokrete i zemaljsku gravitaciju. U banci je zamenio zlato za novac. Raspitao se — pretvarajući se da je stranac koji ne poznaje Engleski jezik dovoljno dobro — i saznao da je godina 1930, samo dve godine nakon ciljane. Naravno, nalazio se u nezgodnoj situaciji. Nije mogao da dokaže svoj identitet, bio je primoran da bude na oprezu u svakom trenutku, teško je dolazio do potrebne hrane, morao je da štedi lek koji je sputavao Zkauba aspekat njegove ličnosti — znao je da mora da dela brzo. Pošto je stigao u Boston i iznajmio sobu u sirotinjskom Vest Endu, gde je mogao da živi jeftino i neprimetno, počeo je da se raspituje o zaostavštini Randolfa Kartera. Saznao je kako je, prisutni gospodin Aspinvol bio nestrpljiv da podeli imanje i kako su se hrabro gospodin de Marinji i gospodin Filips borili protiv toga.“ Indus se poklonio, ali se na njegovom tamnom, mirnom, bradatom licu i dalje nije mogao videti nikakav pokret. „Karter je indirektno uspeo da nabavi dobru kopiju pergamenta, tako da je započeo dešifrovanje. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da sam pri tome bio od pomoći — javio mi se brzo po dolasku, a preko mene je stupio ii kontakt sa drugim misticima širom sveta. Doselio sam se kod njega u Boston — u trošnu kuću u ulici Čembers. Što se tiče pergamenta — drago mi je što mogu da pomognem gospodinu de Marinjiju u nevolji. Reći ću mu da hijeroglifi na pergamentu ne predstavljaju Naakal jezik, već R’lajhiski, onaj koji je na Zemlju doneo Ktuluov okot, pre nebrojenih milenijuma. Naravno, u pitanju je prevod — original je nastao pre više miliona godina u Hiperboreji na prvobitnom jeziku Cat-jo. Dešifrovanje je ispalo znatno komplikovanije nego što se Karter nadao, ali on nije gubio nadu. Početkom ove godine napravio je veliki napredak zahvaljujući knjizi koju je dobio iz Nepala i nema

229 sumnje da će uskoro uspeti u svojim nastojanjima. Nažalost, radio se jedan problem — količine leka koji sputava Zkaubu su pri kraju. To, srećom nije ispao toliki problem kao što se Karter plašio da može biti. Karterova ličnost je preovladala njegovim telom, tako da Zkauba isplivava sve ređe, praktično samo kada ga izazove neko nesvakidašnje uzbuđenje — a u tim trenucima je isuviše ošamućen da bi ikako mogao naškoditi Karterovom delu. Nije u stanju da pronađe metalnu čauru koja bi ga odvela natrag na Jadit, mada je jednom zamalo uspeo u tome, pa je Karter morao da je premesti u novo skrovište u trenucima kad je Zkauba bio potpuno povučen. Sve što je uspeo da učini bilo je da preplaši nekoliko ljudi i izazove košmarna govorkanja među Poljacima i Litvancima u bostonskom Vest Endu. Do sada nije ozbiljno oštetio pažljivo pripremljenu masku, mada je nekoliko puta zbacio sa lica, tako da je bilo potrebno izvršiti malu popravku. Video sam ono što se nalazi ispod maske — nije nimalo lepo. Pre mesec dana Karter je primetio oglas obaveštenja o održavanju ovog sastanka i znao je da će morati da dela brzo kako bi spasao svoju imovinu. Nije mogao da čeka da potpuno dešifruje tekst sa pergamenta i povrati ljudsko obličje. Stoga je mene odredio da zastupam njegove interese. Gospodo, ovde sam da vam kažem da Randolf Karter nije mrtav. Trenutno se nalazi u neprirodnom stanju, ali najkasnije za dva do tri meseca, biće u stanju da se prikaže u odgovarajućem obliku i da zatraži svoju imovinu nazad. Ako je potrebno, spreman sam da vam ponudim dokaz. Iz tog razloga vas molim da odgodite ovaj sastanak na neodređeno vreme. De Marinji i Filips su piljili u Indusa kao hipnotisani, dok je Aspinvol samo frktao i dahtao. Njegovo se gađenje do tada već pretvorilo u bes. Udario je rukom o sto, a na licu su mu se ocrtale sve vene. Progovorio je glasom koji je podsećao na lavež. „Koliko još moramo da trpimo ovu budalaštinu? Čitav sat slušam ovog ludaka — ovog foliranta — a sada još treba da progutamo drsku priču kako, zapravo Randolf Karter od nas traži da odložimo pogodbu i to bez ikakvog ozbiljnog razloga! De Marinji,

230 zašto jednostavno ne izbacite nitkova napolje? Želite li da dozvolite da svi postanemo žrtve prevaranta ili budale?“ De Marinji je polako podigao ruku i prozborio mirnim glasom. „Hajde da porazmislimo o svemu, mirno i polako. Čuli smo jednu zaista čudnovatu priču koja sadrži elemente, za mene kao učenog mistika, sasvim moguće. Osim toga, još od 1930. dobijam pisma od Svamija koja podupiru ovu današnju priču.“ Kada je de Marinji zastao sa pričom, stari gospodin Filips se usudio da progovori. „Svami Čandraputra je govorio o dokazima. I ja sam u priči prepoznao štošta pouzdano i takođe sam dobio nekoliko neobičnih pisama od Svamija tokom prethodne dve godine; ali neke od iznetih tvrdnji su zaista ekstremne. Zar ne postoji ništa opipljivo što bi mogli da nam pružite?“ Napokon, Svami je uzvratio. Progovorio je nepomičnog lica, lagano, hrapavim glasom, vadeći nešto iz džepa širokog kaputa. „Mada niko od prisutnih nije imao priliku da vidi srebrni ključ uživo, gospoda de Marinji i Filips su ga videli na fotografijama. Da li vam ovo deluje poznato?“ Nezgrapnom šakom u beloj rukavici, nespretno je spustio na sto veliki ključ od potamnelog srebra — dvanaestak centimetara dug, nepoznate, krajnje egzotične izrade, potpuno prekriven bizarnim hijeroglifima. De Marinji i Filips su počeli da dišu duboko. „To je to!“ uzviknuo je de Marinji. „Fotoaparat ne laže. Siguran sam da ni ja ne grešim!“ Ali Aspinvol je već bio spreman za protivnapad. „Budale! Kakav je to dokaz? Ako to zaista jeste ključ koji je pripadao mom rođaku, onda je ovaj stranac — prokleta crnčuga — dužan da objasni odakle mu! Randolf Karter je nestao pre četiri godine sa ključem. Kako možemo biti sigurni da nije opljačkan i ubijen? I sam je bio polulud, a ljudi oko njega su bili još ludi. Slušaj crnčugo — odakle ti taj ključ? Jesi li ti ubio Randolfa Kartera?“ Izraz Svamijevog lica ostao je spokojan, ali daleke, crne oči bez dužice zacaklile su preteće. Teško je govorio.

231 „Molim vas, gospodine Aspinvol, kontrolišite se. Postoji još jedan dokaz koji bih vam mogao predočiti, ali nisam siguran da bi bio dobar po sve prisutne. Budimo razumni. Evo i nekih dokumenata napisanih nakon 1930. u stilu Randolfa Kartera.“ Nespretno je izvukao dugačku omotnicu iz unutrašnjosti kaputa i pružio je advokatu koji je kiptio od besa. De Marinji i Filips su pratili tok događaja sa zbrkanim mislima i rastućim osećanjem radoznalosti. „Naravno, rukopis je nečitak, ali morate imati na umu da Randolf Karter nema šake prilagođene ljudskom pisanju.“ Aspinvol je na brzinu pregledao papire, vidno zapanjen, ali stav nije promenio. Sobu je ispunila napetost od uzbuđenja i nepoznatog straha, a nezemaljski takt časovnika u obliku mrtvačkog sanduka delovao je nekako đavolski na de Marinjija i Filipsa, dok je advokat ostavljao utisak kao da do njega ništa ne dopire. Aspinvol je ponovo progovorio. „Sve mi ovo deluje kao dobar falsifikat. A ako to nije slučaj, ostaje još samo jedna mogućnost: da se Randolf Karter nalazi pod kontrolom ljudi koji mu ne misle dobro. Možemo da učinimo samo jedno — da uhapsimo ovog prevaranta. De Marinji, hoćete li telefonirati policiji?“ „Pričekajmo“, odgovorio je domaćin. „Mislim da ovo nije slučaj za policiju. Imam jednu ideju. Gospodine Aspinvol, gospodin poseduje određena znanja iz oblasti mistike. Tvrdi da je poverenik Randolfa Kartera. Da li biste bili zadovoljni ako gospodin odgovori na nekoliko pitanja, čije bi odgovore mogao da zna samo neko ko je zaista Karterov poverenik? Dobro poznajem Kartera, mogao bih da mu postavim nekoliko pitanja. Dozvolite mi samo da uzmem knjigu koja bi predstavljala dobru proveru.“ Krenuo je ka vratima biblioteke, a Filips je automatski pošao za njim, pomalo ošamućeno. Aspinvol je ostao na svom mestu proučavajući Indusa, koji mu se suprotstavio neverovatno nepomičnim licem. A onda, dok je Čandraputra nespretno vraćao ključ u džep, advokat je iz petnih žila uzviknuo. „Boga mu, shvatio sam! Lupež je prerušen. Uopšte ne verujem da je Indijac. To lice — uopšte nije lice, u pitanju je maska! Mislim da sam to shvatio zahvaljujući njegovoj priči, ali tako je. Lice se uopšte ne pomera, a turban i brada služe da prekriju ivice. Tip je

232 običan prevarant! Čak nije ni stranac — slušao sam ga kako govori. On je nekakav Jenki. Pogledajte mu rukavice — zna da bi mogli da ga otkrijemo po otiscima prstiju. Prokletniče, skinuću ti tu masku...“ „Stani!“ U grubom, tuđinskom Svamijevom glasu bilo je nečega što nije dozvoljavalo dalju raspravku. „Rekao sam vam da postoji još jedan dokaz koji bih mogao da vam predočim ako je neophodno, ali sam vas i upozorio da me ne terate da to uradim. Zajapureni stari nametljivac je u pravu — nisam Indijac. Ovo lice je maska, ali ono što ona krije nije ljudsko. Još pre određenog vremena sam osetio da ste vas dvojica shvatili. Ne bi vam bilo ni malo prijatno kada bih skinuo masku. Batali Erneste i onako je svejedno, reći ću vam, ja sam Randolf Karter.“ Niko se nije mrdnuo. Aspinvol je frknuo i odmahnuo rukom. De Marinji i Filips su sa drugog kraja prostorije posmatrali šta se dešava na crvenom advokatovom licu, istovremeno proučavajući figuru pred njim sa leđa. Otkucaji nezemaljskog sata sada su zvučali još strašnije, a dim koji se širio sa tronožaca zaigrao je ples smrti. Advokat je, gušeći se u besu, prekinuo tišinu. „E nećeš, varalice — mene nećeš uplašiti! Imaš ti druge razloge zašto ne želiš da skineš masku. Možda bi smo tada saznali ko si zaista. Skidaj to...“ Svami mu je zgrabio ispruženu ruku jednim od svojih udova u rukavici, izazvavši pri tom čudnovat urlik, mešavinu bola i iznenađenja. De Marinji je zakoračio ka njima, ali je zastao kad je začuo kako se uzvik protesta lažnog Indusa pretvorio u neobičnu gungulu kloparanja i zujanja. Na Aspinvolovom crvenom licu mogao se videti divlji gnev. Slobodnom rukom je posegnuo za žbunastom bradom svog suparnika. Ovoga puta je uspeo da je zgrabi i besno strgne. Čitavo voštano lice oslobodilo se turbana i ostalo da visi u advokatovoj paralizovanoj pesnici. Već u sledećem trenutku Aspinvol je ispustio strahotni, grgotavi vrisak, a de Marinji i Filips su videli kako mu se lice grči u divljem, dubljem i groznijem naletu užasa od bilo kog koji su do tada imali prilike da vide na ljudskom licu. Lažni Svami je u međuvremenu oslobodio drugu ruku, stajao je kao ošamućen, proizvodeći nenormalne zujave zvuke. Figura sa turbanom se opustila u stav

233 koji nije ni malo podsećao na ljudski i krenula, gegajući se čudnovato ka časovniku u obliku mrtvačkog sanduka koji nije prekidao svoj kosmički, neobični ritam. Lice koje je sada bilo otkriveno, držao je okrenuto od de Marinjija i Filipsa, tako da nisu mogli da vide šta je advokat otkrio svojim postupkom. Okrenuli su se ka Aspinvolu koji se stropoštao na pod. Magija je prekinuta, kada su stigli do starca, on je već bio mrtav. Okrenuvši se brzo ka Svamiju koji se gegao, de Marinji je video kako mu jedna velika, bela rukavica mlitavo spada sa šake koja se njiše. Jedino što je uspeo da vidi kroz gust dim tamjana bilo je da se na mestu šake nalazilo nešto crno i dugačko. Pre nego što je Kreolac uspeo da krene za figurom koja se udaljavala, stari gospodin Filips spustio mu je ruku na rame. „Nemoj!“ prošaputao je. „Ne znamo sa čim imamo posla. Onaj drugi aspekat, znaš, Zkauba, čarobnjak sa Jadita...“ Prilika sa turbanom na glavi stigla je do nepravilnog sata. Posmatrači su kroz gust dim uspeli da vide crna klješta kako se muče da otvore vrata prekrivena hijeroglifima. Proizvodila su neki uvrnut zvuk, poput kliktanja. Prilika je ušla u kutiju oblika mrtvačkog sanduka i zatvorila vrata za sobom. De Marinji nije više mogao da se suzdrži, ali kada je stigao do časovnika i otvorio ga, bio je prazan. Nepravilno otkucavanje se nastavilo, izbijajući mračni, kosmički ritam koji predstavlja osnovu svih mističnih kapija-prolaza. Iz velike, bele rukavice i mrtvaca koji je u ruci stezao bradatu masku ništa više nisu mogli da saznaju. Prošla je godina, a o Randolfu Karteru se ništa nije saznalo. Njegovo imanje još uvek nije podeljeno. Na bostonskoj adresi sa koje je „Svami Čandraputra“ slao pisma misticima širom sveta tokom 1930, 31. i 32. zaista je živeo Indus, ali je otišao nešto pred sastanak u Nju Orleansu, nakon čega ga niko više nije video. Opisivali su ga kao tamnoputog, bradatog, sa bezizražajnim licem, a stanodavac je bio ubeđen da crnomanjasta maska — koju su mu pokazali — zaista liči na bivšeg stanara. Nikada ga, međutim nisu povezali sa košmarnim avetima o kojima su šaputali lokalni Sloveni. I brda iza Arkama su pretražena u potrazi za „metalnom čaurom“, ali ništa slično nije pronađeno. Međutim, službenik u arkamskoj

234 setio se da je u oktobru 1930, čudnovatom čoveku sa turbanom unovčio neobičnu zlatnu polugu. De Marinji i Filips nisu bili načisto šta da misle. Na kraju krajeva, šta je zaista dokazano? Čuli su priču. Videli su ključ koji je mogao da bude i krivotvoren prema Karterovoj fotografiji čije je kopije delio naokolo tokom 1928. Videli su papire — u čiju autentičnost nisu mogli biti sigurni. Videli su i maskiranog stranca, ali niko ko je još uvek živ nije video šta se nalazilo ispod maske. Usled napetosti i gustog tamjanovog dima, nestanak u časovniku mogao je lako biti dvostruka halucinacija. Indusi su dobro upoznati sa hipnozom. Razum bi „Svamija“ proglasio zločincem koji je imao nameru da se dokopa zaostavštine Randolfa Kartera. Ali autopsijom je utvrđeno da je Aspinvol zaista umro od šoka. Možda ga je izazvao sam bes? I ponešto iz priče... Etjen Loren de Marinji često sedi u sobi zidova prekrivenih tapiserijama i vazduha ispunjenog tamjanovim isparenjima i pomešanih osećanja sluša nenormalan takt časovnika u obliku samrtnog kovčega, prekrivenog hijeroglifima.

235 Lavkraft i njegovo zaveštanje U devet časova izjutra, 20. avgusta 1890, u porodičnoj kući u ulici Anđela (Angell street) u Providensu, u državi Rod Ajlend, rođen je Hauard Filips Lavkraft (Howard Phillips Lovecraft). Jedino dete iz kasnog braka Vinfilda Skota Lavkrafta (Winfield Scott Lovecraft) trgovačkog putnika i Sare Suzan Filips Lavkraft (Sarah Susan Phillips Lovecraft), žene iz porodice sa dugom tradicijom, porodice koja se doselila u Severnu Ameriku 1630. godine i učestvovala u organizovanju prvih kolonija u Novoj Engleskoj. Kada je Hauard imao svega tri godine, oca su mu odveli u bolnicu Batler (Butler Hospital), instituciju za mentalno zdravlje, gde je pet godina kasnije i preminuo. Lavkrafta su odgajili majka, dve tetke i deda, Vipl van Buren Filips (Whipple Van Buren Phillips). Upravo je deda zaslužan za njegov književni razvoj, ali i za teme kojima će se Lavkraft baviti u svojim delima. Od trenutka kada je naučio da čita, mladi genije je bio zatrpan knjigama poput ali i gotskim horor pričama koje je njegov deda sam smišljao. Tokom detinjstva često je bolovao, fizički i psihički. To ga je odvojilo od škole na nekoliko godina koje je iskoristio za čitanje i samostalno obrazovanje. Posebno su ga zanimali hemija i astronomija. Školovanje je kasnije nastavio u srednjoj školi, ali nikada nije maturirao. Pred samu maturu doživeo je nervni slom. Sve je počelo smrću njegovog dede 1904. godine, nakon koje je porodica doživela finansijski sunovrat. Bili su prisiljeni da napuste Hauardovu rodnu kuću za koju je on bio jako vezan i da se presele u manju. 1919, Lavkraftovu majku odvode u istu bolnicu u kojoj je svoje poslednje dane proveo i njen muž. Povod je bio nervni slom,

236 a razlozi histerija i depresija. Tokom naredne dve godine, do svoje smrti, redovno se dopisivala sa sinom. Njena smrt bila je još jedna u nizu tragedija koje su ostavile dubok trag na pisca. 1924. Lavkraft se ženi Sonjom Haft Grin (Sonia Haft Greene), Jevrejkom ukrajinskog porekla, koja je bila sedam godina starija od njega. Mada se i ona bavila pisanjem, bračni par se izdržavao zahvaljujući prodavnici šešira u posedu gospođe Lavkraft. Kada je posao krenuo nizbrdo, brak je pojurio u istom smeru. Do konačnog razvoda došlo je 1929. Po razvodu, Hauard Filips se vraća iz Njujorka u Providens kako bi negovao svoje dve ostarele tetke. U tom periodu stvara svoja najbolja dela, ali i pored toga sve teže sastavlja kraj s krajem. 1936. dobija dijagnozu raka debelog creva. Do smrti, 15. marta 1937, svoje dane provodi u neprekidnom bolu. Njegovo ime dodato je ispod imena njegovih roditelja na ploči porodične grobnice Filipsa. 1977. grupa obožavalaca njegovog dela postavila mu je zasebnu nadgrobnu ploču na kojoj piše „Ja sam Providens“ (I am Providence — znači i S vremena na vreme na ploči osvane grafit sa tekstom: Naučio je da čita sa tri, a prve pesme i priče napisao je sa šest godina. Međutim, dela koja kritičari uzimaju u razmatranje dele se u tri grupe: mračne priče (nastale uglavnom 1905-1920), ciklus o snovima (1920-1927 i Ktulu mitologija (1925-1935). Prve mračne priče napisao je tokom perioda u kom je razmišljao o samoubistvu. Bilo je to nakon smrti njegovog dede i finansijske propasti porodice. Nakon nervnog sloma koji je doživeo 1908. godine, narednih pet godina pisao je gotovo isključivo poeziju, a majka mu je bila jedini kontakt sa stvarnim svetom. Ciklus o snovima i Ktulu mitologija usko su povezani. Priče postaju međusobno isprepletane, glavni i sporedni likovi, mitska bića i svetovi, lokacije, ali i knjige zabranjenog znanja, kultovi i čitavi narodi ponavljaju se iz priče u priču i stvaraju jedan ogroman, novi svet, paralelan sa stvarnim.

237 Ništa i niko se ne pojavljuje slučajno, Lavkraft kroz svoje pripovedanje, ali i kroz svoje likove direktno izražava svoje stavove. Primetno je da među njegovim herojima nema heroina, ako se neki ženski lik i pojavi, obično je tu kao predstavnik zla, voljno ili nevoljno. Pa opet, u svojoj prepisci sa nekolicinom žena intelektualaca, izneo je svoje gledanje po kome je „diskriminacija žena izmišljotina, od koje bi morali da se ograde“. A upravo ovakvo isticanje i rasističkih ideja bilo je vrlo karakteristično za Lavkrafta, u delima, ali i u svakodnevnoj prepisci. Zastupao je stav da su beli Anglo-Saksonci na najvišem stupnju razvoja, pre svega umno i kulturno, beli Amerikanci su, kao njihov produžetak na drugom mestu (iako je sam bio rođeni Amerikanac), dok su svi ostali narodi daleko ispod tog nivoa i nisu vredni pažnje. Dok je živeo u Njujorku tokom braka sa Sonjom Grin, razvio je posebnu netrpeljivost prema doseljenicima iz južne i istočne Evrope. Smatrao je da su oni direktno odgovorni za to što on nije bio u mogućnosti da nade zaposlenje. Zapravo, nije mario ni za narode zapadne Evrope, a svoje misli o tamnoputim narodima najbolje je izrazio u pesmi „O postanju Crnaca“ (On the Creation of Niggers), u kojoj predstavlja kao logičnu vezu između zveri i ljudi. U svojim memoarima, Sonja Grin, inače Jevrejka, napisala je kako je često morala da opominje muža da se uzdrži od antisemitskih opaski. Međutim, kada su vesti o progonu Jevreja u Nemačkoj doprle do njega, Lavkraft je bio zgrožen. On rasne razlike nije smatrao „pitanjem koje treba rešiti“, svakako ne nasilno. Svoje karaktere za koje je smatrao da pripadaju nižim ljudskim rasama, često je stavljao u bližu vezu sa drevnim ili kosmičkim zlom svoje mašte. Ti su ljudi ili članovi zlih kultova, ili jednostavno prosti, sujeverni ljudi koji se i sami plaše velikog zla, ali nisu u stanju da ga shvate drugačije, osim kao deo nekih starih legendi, prenošenih sa kolena na koleno. Sa druge Strane, glavni protagonist! su uglavnom veoma obrazovani ljudi, ali i ljudi sa poreklom. Upravo je tim stvarima, obrazovanju i poreklu, davao posebno mesto i u svom poimanju međuljudskih odnosa. Sa jedne strane, on sam je dolazio iz porodice imena, dok je sa druge ostao na obrazovanju ispod željenog, uglavnom zahvaljujući psihičkim bolestima. Do kraja života je osećao sramotu zbog činjenice da ne poseduje diplomu univerziteta, pa čak ni srednje škole. I pored toga, njegovo

238 poznavanje modernih naučnih dostignuća i otkrića, zadivljujuće je. Pogotovu njegove kasnije priče, sve više zalaze u domen naučne fantastike, na taj način se odvajajući od prethodnih, uglavnom fantastičnih priča. Svi naučni podaci koji se mogu naći u Lavkraftovim delima, u vreme nastanka tih dela bili su zvanično prihvaćene teorije. Prvih pet priča u ovoj knjizi pripadaju Ktulu mitologiji, dok je dobar primer povezanosti dva Lavkraftova najuspešnija ciklusa. je zapravo nastala u saradnji sa Hofmanom Prajsom (Edgar Hoffmann Trooper Price). Inspirisan ranijim Lavkraftovim pričama o Randolfu Karteru, Prajs je „skicirao” nastavak koji je Lavkraft kasnije sa zadovoljstvom napisao. To je razlog što ova priča odudara od svojih prethodnika i bliža je Ktulu mitologiji.) Zajednička tema svih ovih, ali i većine preostalih dela iz ova dva ciklusa, jeste postojanje nekih sila i bića izvan ljudske moći poimanja. Kako njegovi junaci pomoću znanja i nauke dolaze do neverovatnih otkrića, tako obično gube razum. Lavkraft je inače bio među retkim misliocima svog doba koji su podržavali naučni razvoj, ali istovremeno upozoravali na moguće probleme koji iz njega mogu da proisteknu. Pored nauke Lavkraft je pomno pratio i literarnu scenu svog doba, posebno fantastiku. Uz direktan uticaj Poa, na njegov stil, ali i na sama dela, uticali su mnogi savremenici: Lord Danseni (Edward Plunkett, 18th Baron Dunsany), Robert Cembers (Robert W. Chambers), Robert Blok (Bloch), Klark Ešton Smit (Clark Ashton Smith), Robert E Hauard (Howard), Ogust Derlet (August William Derleth), Artur Meken (Arthur Machen) i drugi. Sa mnogima od njih je vodio svakodnevnu prepisku. Pored pisaca, u svoj krug ljudi sa kojima se redovno dopisivao uvrstio je i veliki broj intelektualaca iz drugih branši. Sve u svemu, smatra se da je napisao preko 80.000 pisama! Mnoge od dobrih prijatelja koje je stekao dopisivanjem, nije imao sreće uživo da sretne. U svakom slučaju, redovna prepiska sa velikim brojem prijatelja pisaca dovela je do stvaranja takozvanog Njegova ideja je bila da jedni od drugih fiktivne karaktere, bića, mesta, knjige... Tako je postao jedna od najpoznatijih izmišljenih knjiga. Sa druge strane i on je pozajmljivao: Knjigu

239 Eibona (ili Liber Ivonis) od Klarka Eštona Smita, i od Roberta Bloka, od Roberta E. Hauarda... (Sva bića, mesta i dela pomenuta u ovde uvrštenim pričama uz koja ne stoji fusnota, izmišljena su, od strane Lavkrafta ili nekog drugog autora.) je zapravo izraz koji je nastao nakon Lavkraftove smrti, a odnosi se na priče svih autora koji su prihvatili njegovu ideju i na taj način proširili svet u čijem je stvaranju i on učestvovao. Iako je bio samo jedan od tvoraca, ostao je upamćen kao najvažniji. Za života nije uživao slavu. Njegova dela postala su poznata široj javnosti zahvaljujući revnosti nekolicine njegovih prijatelja, pre svega Ogusta Derleta i Donalda Vondria (Wandrei), koji su 1939. godine osnovali izdavačku kuću upravo sa ciljem da izdaju Lavkraftova dela. Vrlo brzo njegova su dela postala poznata širom sveta. Danas se smatra kultnim piscem, jednim od najuticajnijih pisaca horora i fantastike uopšte. Veliki broj savremenih uticajnih autora navodi Lavkrafta kao uzor. Među njima su: Klajv Barker (Clive), Stiven King (Stephen), Nil Gejmen (Neil Gaiman), ali i fihnski režiser Džon Karpenter (John Carpenter). U zaostavštini Hauarda Filipsa Lavkrafta nalazi se čitav jedan izmaštan svet, nalaze se tragovi surove realnosti njegovog vremena, ali i mnoge teme za razmišljanje, utkane u priče o nauci i mitologiji, logičkom rasuđivanju i instinktivnim reakcijama, silama dobra, silama zla i silama koje su, sve u svemu potpuno ravnodušne. Đorđe Petrović

240