Ktulu priče - H.F. Lavkraft

148 njima, predstavlja najveće životno iskustvo, bez obzira na duboki užas koje bi im to saznanje donelo. Povremeno bi određenim zatočenicima bilo dozvoljeno da se sretnu sa drugim zarobljenicima iz budućnosti kako bi razmenili mišljenja sa svešću koja je živela ili će živeti stotinu, hiljadu ili milion godina pre ili posle njihovog vremena. Svi zatvorenici su podsticani da opširno pišu na svom jeziku, o sebi i svom vremenu. Takva dokumenta su pohranjivana u centralnu arhivu. Postojala je i jedna posebna grupa zatočenika koja je imala znatno veće privilegije. Bili su to umirući zatočenici, čija su tela u budućnosti zaposeli pripadnici Velike rase suočeni sa smrću, koji su na taj način želeli da izbegnu i mentalno gašenje. Takvih žalosnih izgnanika nije bilo mnogo, kako se moglo pretpostaviti, jer je dugovečnost pripadnika Velike rase umanjivala njihovu želju za životom — a pogotovu među nadmoćnim umovima koji su bili sposobni da se projektuju u budućnost. Upravo iz tih slučajeva trajnog zaposedanja, nastali su slučajevi nepovratne promene ličnosti primećeni u novijoj istoriji — uključujući i ljudsku. Kada su upitanju standardni istraživački slučajevi, kada bi sakupio željene informacije, projektovani um bi sastavio napravu poput one koja mu je pomogla da se projektuje i pomoću nje bi izveo obrnut proces. Tako bi se svaki um vratio u svoje telo i vreme kome pripada. Povratak postaje nemoguć samo u prilikama kada jedno od tela umre tokom trajanja razmene. U takvom slučaju, um istraživača bi morao da nastavi život u tuđinskom telu u budućnosti, poput pripadnika njegove rase koji su pobegli od smrti; ili bi zatočenikov um morao da nastavi život u telu pripadnika Velike rase, u vremenu u kome je ta rasa živela, poput umirućih izgnanika. To nije bilo strašno samo u slučajevima kada je um zarobljenika takođe bio pripadnik Velike rase, što i nije bila retkost, jer se Velika rasa u svakom trenutku svoga postojanja posebno bavila sopstvenom budućnošću. Broj umirućih izgnanika bio je neznatan — uglavnom zahvaljujući užasnim kaznama koje su očekivale umiruće koji bi zaposeli um pripadnika svoje vrste u budućnosti. Izvršenje kazni je organizovano novim projektovanjem — a ponekad su izvođeni i prisilni povratni procesi. Dešavali su se i

149 kompleksni slučajevi izmeštanja istraživačkih umova iz već zaposednutih tela, ali su takve greške pažljivo ispravljane. Od trenutka kada je otkriveno projektovanje uma, u svakom dobu postojao je mali, ali prepoznatljiv deo populacije koji se sastojao od umova Velike rase, koji su tu boravili određeni vremenski interval. Pre no što bi um zatočenika nepripadnika Velike rase bio vraćen u svoje telo u budućnosti, očistili bi ga od svog stečenog znanja komplikovanom mašinskom hipnozom. U suprotnom bi došlo do nezgodnih posledica izazvanih prenošenjem velike količine znanja u budućnost. Nekoliko postojećih slučajeva vraćanja u originalno telo bez prethodnog brisanja pamćenja dovelo je i dovešće u poznatoj budućnosti do velikih katastrofa. 1 upravo zahvaljujući dva takva slučaja čovečanstvo je i saznalo za postojanje Velike rase — tako su tvrdile stare legende. Jedine fizičke stvari iz tog doba koje su preživele do današnjih dana bile su ruševine od velikih kamenih blokova koje su se nalazile po zabitima i pod morem, i ostaci zastrašujućih Na ovaj način, umovi bi se vraćali u svoja tela i u svoje vreme sačuvavši tek blede deliće slika svega što su videli i saznali tokom izgnanstva. Uklanjana su sva sećanja koja je bilo moguće ukloniti, tako da bi u većini slučajeva ostajala jedna velika praznina u sećanju, zamaskirana snovima. Neki bi se setili više od drugih, tako da je poneki nagoveštaj zaboravljene prošlosti ipak stizao do budućih vremena. Ne verujem da je postojalo vreme u kom nije bilo skupova ili kultova koji su svoje obožavanje usmeravali upravo ka nekim od tih nagoveštaja. Postojanje takvog kulta među ljudima pominje se u taj je kult navodno pomagao umovima koji su dolazili iz davne prošlosti. U međuvremenu, Velika rasa je postala praktično sveznajuća, okrenula se razmeni umova sa drugim planetama i istraživanju njihove prošlosti i budućnosti. Bacili su se i na proučavanje prošlosti i porekla crnog, odavno ugaslog prstena u dubini svemira sa koga je njihovo mentalno nasleđe zapravo stiglo na Zemlju — svest Velike rase starija je od njihovih tela.

150 Stvorenja sa umirućeg sveta posedovala su znanja o krajnjim tajnama svemira. Pošto su pronašla novi svet i na njemu vrstu koja im može pružiti dug život, odaslali su svoje umove u tela rase koja im je najviše odgovarala — stvorenja konusnog oblika, koja su naseljavala naš svet pre milijardu godina. Tako je nastala Velika rasa, dok je mnoštvo umova istovremeno odaslato u suprotnom pravcu, gde su poumirali u užasu svojih novih tela. U jednom kasnijem trenutku rasa će se ponovo suočiti sa smrću, ali će još jednom nastaviti da živi kroz svoje najbolje umove koji će zaposesti nova tela u budućnosti, tela koja će im pružiti još veći životni vek. To je bila pozadina izmešanih legendi i halucinacija. Kada sam oko 1920. doveo svoja istraživanja u sklad, osetio sam kako pritisak opada. Zar, uostalom nisu svi fenomeni vezani za moj slučaj bili objašnjivi, uprkos mašti, podstaknutoj slepim emocijama? Tokom amnezije, bilo šta je moglo da me podstakne na proučavanje mračnih znanja, a zatim sam čitao sve te zabranjene legende i sretao se sa članovima drevnih kultova. To je bilo sasvim dovoljno da izazove osećanja uznemirenosti i snove koji su počeli da me proganjaju od kako mi se pamćenje vratilo. Što se tiče beležaka na marginama pisanih hijeroglifima i jezicima koje ne poznajem, a koje su bibliotekari meni pripisali — lako je moglo da se dogodi da sam u sekundarnom stanju natuknuo ponešto od tih jezika, dok je hijeroglife po uzoru na opise iz starih legendi iskovala moja mašta, a zatim ih je uplela i u snove. Želeo sam da potvrdim određene pojedinosti kroz razgovor sa poznatim vođama kultova, ali nikako nisam uspeo da uspostavim odgovarajuće veze. I dalje su me zabrinjavale tolike paralele iz različitih slučajeva, ali sam to obrazlagao činjenicom da su postojeća narodna verovanja u prošlosti sigurno bila opštija nego što su sada. Velika je verovatnoća da su sve ostale žrtve čiji su se slučajevi poklapali sa mojim, bile od ranije dobro upoznate sa pričama sa kojima sam ja došao u kontakt tek u izmenjenom stanju. Nakon što bi ostali bez sećanja, poistovetili bi se sa stvorenjima iz poznatih legendi — fantastičnim osvajačima koji su zaposedali ljudske

151 umove i na taj način započinjali potragu za znanjima koja bi odneli sa sobom u izmišljenu prošlost. A pošto bi se pamćenje vratilo, obrnuli bi proces poistovećivanja i sebe bi smatrali bivšim zatočenikom. Na dalje bi snovi i pseudosećanja sami pratili uobičajen obrazac legende. Uprkos komplikovanosti, ovo je objašnjenje napokon preovladalo mojim mišljenjem, ponajviše zbog toga što su ostale teorije bile još klimavije. Znatan broj istaknutih psihologa i antropologa konačno se složio sa mnom. Što sam više razmišljao, ovaj zaključak mi je delovao sve ubedljivije. Na kraju sam izgradio delotvoran bedem koji me je štitio od dejstva slika i utisaka koji su me i dalje spopadali. Recimo da sam video nešto neuobičajeno u noći? To je sigurno bilo nešto o čemu sam slušao ili čitao. Recimo da sam osećao neku čudnu odbojnost, da sam imao neke čudne stavove i pseudosećanja? Sve ovo su bili odjeci legendi koje sam čuo dok sam bio u sekundarnom stanju. Zapravo ni snovi ni osećanja ne moraju imati značaj. Naoružan ovom filozofijom povratio sam nervnu ravnotežu, iako su apstraktni utisci prerasli u vizije, koje su postajale sve češće i detaljnije. 1922. sam osetio da sam spreman za posao, pa sam novostečeno znanje uposlio, prihvativši mesto predavača na univerzitetu, na katedri za psihologiju. Moje nekadašnje mesto na katedri za političku ekonomiju odavno je valjano popunjeno, a osim toga i metode podučavanja u oblasti ekonomije znatno su se promenile od mog vremena. U to vreme, moj sin je upisao postdiplomske studije koje su ga dovele do današnje pozicije profesora, tako da smo dosta radili zajedno. IV Nastavio sam, međutim da beležim neobične snove koji su me uporno opsedali. Smatrao sam da bi takve beleške mogle imati vrednost za psihologiju. Slike su i dalje prokleto ličile na sećanja, mada sam se svojski trudio da odagnam takva osećanja. U beleškama sam sve fantazme tretirao kao stvari zaista viđene, ali ostatak vremena sam ih odbacivao kao obične paperjaste iluzije noći. Nikada ih nisam pominjao u razgovoru, mada bi poneka

152 informacija kadkad procurela, kao što to obično biva, izazivajući raznovrsne glasine o mom mentalnom zdravlju. Interesantno je pomenuti da su takve glasine bile ograničene na laike, u njima nikada nisu učestvovali poštovani lekari i psiholozi. Pomenuću svega nekoliko vizija koje sam imao nakon 1914, podrobniji podaci i beleške na raspolaganju su svakome ko je zainteresovan. Očigledno je da čudnovate prepreke vremenom nestaju, pošto se domet mojih vizija znatno povećao. Pa opet, nikada nisu postale ništa više od nepovezanih odlomaka, naizgled bez jasnog značenja. Izgledalo je kao da u snovima dobijam sve veću slobodu da tumaram unaokolo. Kretao sam se kroz mnoge čudnovate, kamene zgrade, prolazeći od jedne do druge ogromnim podzemnim prolazima koji su, izgleda, predstavljali uobičajene rute. Povremeno bih na najnižem nivou naišao na ogromna zapečaćena podna vrata oko kojih je lebdela aura straha i zabrane. Video sam bazene u neverovatnim mozaicima i prostorije pune raznolike čudnovate opreme. Ogromne jame sa komplikovanom mašinerijom čiju svrhu nisam mogao da dokučim, a čiji sam zvuk prvi put čuo tek nakon više godina sanjanja. Trebalo bi da pomenem da su vid i sluh jedina čula koja sam mogao da koristim u ovom svetu snova. Pravi užas je počeo u maju 1915. kada sam prvi put ugledao živa bića. To se dogodilo pre nego što je moja istraga mogla da me pripremi za tako nešto. Kako su mentalne zabrane popuštale, počeo sam da nailazim na velike gomile retke pare, širom zgrada i po podzemnim ulicama. Vremenom su ove gomile postajale čvrste i jasne, dok konačno nisam bio u stanju, sa neprijatnom lakoćom da razaznam definitivne obrise. Izgledali su kao ogromni konusi u duginim bojama, visine oko tri metra i istog tolikog prečnika u osnovi, od nekakvog grubog, krastavog, polu elastičnog materijala. Sa vrha su se širila četiri savitljiva, cilindrična uda debljine oko trideset centimetara od istog materijala kao i sami konusi. Udovi su mogli biti skupljeni kao da ih uopšte nema, dok su sa druge strane imali mogućnost izduživanja do dužine od puna tri metra. Na završecima dva uda nalazile su se ogromne kandže ili

153 klješta. Na vrhu trećeg nalazila su se četiri crvena dodatka u vidu cevčica. Četvrti ud se završavao nepravilnom žućkastom loptom, preko pola metra u prečniku, sa tri velika, tamna oka raspoređena u krug oko centralne kružnice lopte. Na vrhu te glave nalazila su se četiri tanana, siva pruta koji su nosili produžetke nalik na cvetove, dok je sa njene donje strane visilo osam zelenkastih antena ili pipaka. Ogromno postolje samog konusa bilo je prekriveno gumastom, sivom supstancom koja je pomagala kretanje skupljanjem i istezanjem. Još više me je zastrašivalo ono što su radili, iako nisu činili ništa zlo — jednostavno nije prijatno gledati čudovišna stvorenja kako izvode radnje koje su, po mom dotadašnjem mišljenju, bile rezervisane za ljude. Inteligentno su se kretali po prostorijama, uzimali su knjige sa polica i nosili ih do velikih stolova, ili obrnuto, ili su marljivo pisali držeći čudnovati štapić zelenkastim pipcima glave. Ogromna klješta su koristili za prenošenje knjiga, kao i prilikom razgovora. Govor im se sastojao od kliktanja i grebanja. Nisu nosili odeću, ali su imali torbice ili rančeve okačene o vrh konusnog trupa. Glavu i ud na kom se nalazila, uglavnom su držali u visini vrha konusa, ali povremeno bi ih spuštali ili podigli. Preostala tri uda uglavnom su visila opuštena niz telo kada nisu bili u upotrebi, skupljeni na dužinu od metar i po. Iz brzine kojom su čitali i pisali, kao i iz načina no koji su upravljali mašinama — od kojih su one na stolovima izgledale na neki način povezane sa mislima — zaključio sam da njihova inteligencija znatno prevazilazi ljudsku. Uskoro sam počeo da ih viđam svuda. Gomilali su se u velikim prostorijama i hodnicima, opsluživali su čudovišne mašine u podzemnim pećinama, jurcali su po širokim putevima u ogromnim kolima u obliku čamaca. Prestao sam da zazirem od njih, izgledali su kao savršeno prirodan deo okruženja. Ubrzo sam počeo da primećujem razlike među jedinkama, a nekolicina je izgleda imala određena ograničenja. Nije se kod njih primećivala nikakva fizička različitost, već razlike u držanju i navikama, koje su ih izdvajale ne samo od većine, nego i među sobom.

154 Puno su pisali i to, koliko sam ja mogao da primetim svojim zamućenim pogledom, različitim pismima, nikako standardnim hijeroglifima koje je koristila većina. Činilo mi se kako nekolicina čak koristi nama poznati alfabet. Većina njih je radila znatno sporije od ostatka stvorenja. Sve to vreme moja uloga u snovima bila je nešto poput bestelesne svesti, sa širim poljem vidljivosti od normalnog, slobodno sam se kretao unaokolo, ograničen na uobičajene puteve i uobičajenu brzinu kretanja. Tek od avgusta 1915. počeo je da me muči nagoveštaj telesnosti. Kažem „da me muči“, jer se prva faza sastojala samo od apstraktnog, mada krajnje užasnog, vezivanja mog ranije pomenutog gađenja prema sopstvenom telu sa scenama iz snova. U određenom periodu moja glavna briga tokom snevanja bila je da izbegnem pogled na dole, ka sebi. Sećam se koliko mi je bilo drago što se u tuđinskim prostorijama nije nalazilo ni jedno ogledalo. Mučila me je činjenica da ogromne stolove gledam sa visine, iako su morali biti visoki barem tri metra. Morbidno iskušenje da spustim pogled ka sopstvenom telu postajalo je sve jače i jače, dok konačno nisam podlegao. Prvi pogled nije otkrio ništa, ali već narednog trenutka sam shvatio da je to bilo zbog činjenice da mi se glava nalazi na dugačkom, savitljivom vratu. Kada sam uvukao vrat i pogledao na dole, ugledao sam krastavu šarenu gomilu, konus visok tri metra i isto toliko širok u osnovi. Izranjajući iz dubina snova probudio sam pola Arkama svojim vriskom. Tek nakon nekoliko nedelja ponavljanja ovog procesa, nekako sam se pomirio sa svojim čudovišnim izgledom. Od tada se krećem telesno među drugim nepoznatim bićima, čitam užasne knjige sa bezgraničnih polica i satima pišem za velikim stolovima pomoću štapića koji držim zelenim pipcima koji mi više sa glave. Odlomci onoga što bih pročitao ili pisao zadržavali su mi se u sećanju. Bili su to letopisi sa drugih svetova i iz drugih univerzuma, opisi bezobličnog života izvan svih univerzuma. Bili su to zapisi o čudnovatim bićima koja su nastanjivala Zemlju u zaboravljenoj prošlosti, kao i o inteligentnim bićima grotesknog oblika, koja će

155 naseljavati zemlju milionima godina nakon smrti poslednjeg ljudskog bića. Čitao sam poglavlja ljudske istorije o čijem postojanju današnji naučnici ni ne sanjaju. Većina tekstova bila je ispisana hijeroglifima, koje sam inače učio na neuobičajen način, uz pomoć mašina za govor. Bio je to aglutinativan jezik88, sa sistemom korena reči potpuno različitim od svih ljudskih jezika. Preostale knjige pisane su na drugim nepoznatim jezicima koje sam učio na isti način. Tek nekolicina je bila na nekom od jezika koje znam. Od velike pomoći bile su i veoma mudro odabrane slike, umetnute u tekstove ili u vidu zasebnih zbirki. I kao da sam sve to vreme ja beležio istoriju mog doba na engleskom jeziku. Pošto bih se probudio, u sećanju su mi ostajali tek neznatni, beznačajni delići jezika koje sam savladavao u snu, ali istorijske podatke sam pamtio u celosti. Još pre nego što sam istraživanjem stigao do legendi vezanih za snove, u snu sam saznao da su stvorenja koja me okružuju pripadnici Velike rase koja je ovladala vremenom i slala umove u istraživanje vremenskih razdoblja. Saznao sam i da su mene isterali iz sopstvenog tela koje je sada koristio jedan od istraživača, kao i da je nekolicina drugih koji su se ponašali različito od većina bila zarobljena na isti način kao i ja. Razgovarao sam čudnovatim jezikom kliktanja klještima sa izgnanim umovima iz svih krajeva Sunčevog sistema. Jedan od njih bio je um bića sa Venere koje će živeti u neizmernim epohama budućnosti, dok je drugi pripadao biću koje je živelo pre šest miliona godina na spoljašnjem mesecu Jupitera. Što se tiče umova sa Zemlje, bilo ih je nekoliko koji su pripadali krilatoj rasi polubiljaka zvezdaste glave sa paleogenskog89 Antarktika; jedan reptilske rase iz legendarne Valuzije; tri koja su

156 pripadala krznatim Hiperborejcima90 koji su obožavali Catogvu; jedan od gnusnih Čo-čoa; dva od arahnidskih91 stanovnika Zemlje s kraja njenog postojanja; pet je pripadalo izdržljivoj tvrdokriloj vrsti koja je nasledila ljudski rod, u čija će tela Velika rasa odaslati svoje najbolje umove kada bude suočena sa opasnošću; nekoliko ih je pripadalo različitim ljudskim granama. Razgovarao sam sa Jiang Lijem, mudracem koji će živeti u okrutnom carstvu Can-Čan, nakon 5000. godine nove ere, sa generalom smeđeg plemena velikih glava koje je vladalo južnom Afrikom pedeset hiljada godina pre nove ere, sa firentinskim kaluđerom iz dvanaestog veka po imenu Bartolomeo Korzi, sa kraljem Lomara koji je vladao polarnim zemljama sto hiljada godina pre nego što su zdepasti, kosooki Inutosi92 došli sa zapada i progutali ih. Razgovarao sam sa Nag-Sotom, čarobnjakom tamnoputih osvajača koji će živeti nakon 16000. godine nove ere, sa Rimljaninom Titusom Semproniusom Blaezusom, kvestorom93 u Sulino94 vreme, sa Kefnesom, Egipćaninom iz 14. dinastije koji mi je otkrio mrsku tajnu Nijarlatotepa, sa sveštenikom atlantiđanskog srednjeg kraljevstva, sa Džejmsom Vudvilom, gospodinom iz Safolka95, iz vremena Kromvela96, sa dvorskim astronomom iz Perua, iz perioda pre Inka, sa australijskim lekarom, Nevilom Kingston-Braunom, koji će umreti 2518. godine, sa vrhovnim čarobnjakom izgubljenog pacifičkog ostrva Ajh, sa Teodotidesom,

157 grčko-baktrijskim97 zvaničnikom iz trećeg veka pre nove ere, sa starijim Francuzom iz vremena Luja XIII98, po imenu Pjer-Luj Montanji, sa Krom-Jaom, kimerijskim poglavicom iz 15000. pre nove ere i sa toliko drugih da mozak jednostavno nije u stanju da zadrži sve neverovatne tajne i vrtoglava čudesa koja su mi saopštili. Svakog jutra bih se budio u groznici, ponekad se mahnito trudeći da potvrdim ili opovrgnem sve što sam čuo u svetlu savremenih ljudskih znanja. Podaci u koje sam nekada bio siguran, su dobili nov, sumnjiv oblik, a ja sam se pitao kakva je to mašta koja je u stanju kroz snove da izmišlja takve dodatke istoriji i nauci. Drhtao sam pred tajnama koje je prošlost skrivala i strepeo pred opasnostima koje će budućnost izroditi. To što su mi bića koja su naselila Zemlju nakon ljudi rekla o sudbini koja će zadesiti ljudski rod, imalo je takav uticaj na mene da ne želim da ga zapišem. Nakon ljudi, Zemljom će vladati moćna civilizacija tvrdokrilaca, čija će tela zaposesti najbolji umovi Velike rase kada čudovišan usud pogodi raniji svet. Još kasnije, kada zemaljsko vreme istekne, umovi Velike rase će se ponovo preseliti kroz prostor i kroz vreme, u tela lukovičastih biljaka na Merkur. All nakon njihovog odlaska biće i drugih rasa koje će se žalosno držati hladne planete, kopati jame ka njenom jezgru punom užasa sve do samog kraja. U međuvremenu, ja sam u snovima neumorno pisao istoriju mog vremena, pripremajući je za centralnu arhivu, upola dobrovoljno, a upola zahvaljujući obećanju da ću dobiti veći pristup bibliotekama i veće mogućnosti za putovanja. Arhiva se nalazila u džinovskoj podzemnoj zgradi blizu centra grada, koju sam dobro upoznao zahvaljujući svom radu. Ovo ogromno spremište je bilo čvrsto kao planina, zidano je da traje koliko i sama rasa i da izdrži najstrašnije potrese zemlje. Sva svedočanstva, pisana ili štampana na velikim listovima veoma izdržljivog celuloznog platna, koričena su u knjige tako da se otvaraju sa vrha, a zatim su čuvana u zasebnim omotima napravljenim od neobičnog, veoma lakog, nerđajućeg metala,

158 određene sive nijanse, ukrašenim matematičkim crtežima, sa naslovom ispisanim krivolinijskim hijeroglifima. Omoti su čuvani u redovima četvrtastih sefova nalik zatvorenim, zaključanim policama, iskovanim od istog nerđajućeg metala i privezanim kompleksnim čvorovima. Mojoj istoriji je dodeljeno određeno mesto na najnižem nivou — u odeljku posvećenom kulturi ljudskog roda i krznatim i reptilskim rasama koje su mu prethodile u dominaciji zemljom. Međutim, snovi mi nisu pružali sliku svakodnevnog života. Sve su to bili tek magloviti, nepovezani delići, nikada poređani odgovarajućim redosledom. Na primer, imam samo nejasnu ideju o svom životu u svetu snova, mada mi je izgledalo kao da posedujem sopstvenu veliku, kamenu sobu. Ograničenja koja sam kao zarobljenik imao vremenom su nestajala, tako da sam povremeno imao jasne vizije putovanja širokim putevima koji su presecali džungle, poseta drugim gradovima i istraživanja prostranih, mračnih ruševina bez ijednog prozora, od kojih su pripadnici Velike rase zazirali. Išao sam i na duga morska putovanja na ogromnim brodovima sa više paluba, koji su se kretali neverovatnom brzinom, kao i na letove iznad divljih predela u zatvorenim letelicama u obliku projektila, koje su uzletale i kretale se pomoću električne odbojnosti. Iza širokog, toplog okeana nalazili su se drugi gradovi Velike rase, a na jednom od udaljenih kontinenata video sam i primitivna sela krilatih stvorenja sa crnim njuškama, koja će evoluirati u dominantnu vrstu, nakon što Velika rasa pošalje svoje najbolje umove u budućnost kako bi izbegli užasnu smrt. Gde god sam odlazio, vidikom su preovladavale ravnice i bogato zelenilo. Brda su bila niska i uopšte retka, uglavnom ispoljavajući znake vulkanskih sila. Mogao bih napisati čitave knjige o životinjskim vrstama koje sam viđao. Domaćih životinja nije bilo jer je mehanizovana kultura Velike rase odavno raskrstila sa njima, hrana im je bila vegetarijanska ili sintetička. Nespretni reptili velike mase koprcali su se u močvarama punim pare, podrhtavali su u teškom vazduhu ili su ronili po morima i jezerima. Umišljao sam kako među njima prepoznajem niže, arhaične predake mnogih vrsta — dinosaurusa,

159 pterodaktila, ihtiosaurusa, labirintodonta, pleziosaurusa99 i drugih, poznatih zahvaljujući paleontologiji. Ptice i sisare nisam pronašao. Tlo i močvare bili su puni zmija, guštera i krokodila, a insekti su neumorno zujali među bujnom vegetacijom. Daleko na pučini mora, neviđena, nepoznata čudovišta odašiljala su ogromne stubove pene ka nebu punom isparenja. Jednom prilikom sam se spustio u okean u ogromnoj podmornici naoružanoj reflektorima gde sam video neke žive užase neverovatne veličine. Video sam i fantastične ostatke potopljenih gradova, kao i bogatstvo krinoidnog100, brahiopodnog101, koralnog i ribljeg sveta od koga je sve vrvelo. Vrlo malo sam saznao o fiziologiji, psihologiji, običajima i detaljnijoj istoriji Velike rase, većina onoga što sam ovde napisao, saznao sam proučavajući legende i slučajeve slične mom. Naravno, vremenom je istraživanje sustiglo, pa i prevazišlo snove u mnogim aspektima, tako da sam određene detalje znao i pre nego što bi ih odsanjao, snovi bi samo bili potvrda onoga što sam saznao. To me je tešilo, učvrstilo me je u mišljenju da je slično istraživanje koje sam sproveo dok je sekundarni identitet bio na vlasti, moglo biti osnova za pseudosećanja. Jasno je da sam sanjao o periodu od pre nešto manje od 150 miliona godina, o razdoblju kada je paleozoik prelazio u mezozoik. Tela koja su zaposedali pripadnici Velike rase nisu odgovarala ni jednoj postojećoj, niti naučno poznatoj liniji zemaljske evolucije, već su predstavljala čudnovat, veoma homogen i potpuno specijalizovan oblik života, koji je naginjao podjednako ka biljnom kao i prema životinjskom stanju. Ćelijske funkcije bile su takve da su praktično onemogućavale umor, u potpunosti uklanjajući potrebu za snom. Hrana im je bila isključivo kašasta, po mnogo čemu se razlikovala od hrane današnjih životinjskih vrsta, a uzimali su je kroz crvene cevčice koje su se nalazile na završetku jednog od dugih udova.

160 Posedovali su svega dva čula koja i mi poznajemo — vid i sluh. Produžeci u obliku cvetova koji su se nalazili na sivim stabljikama na vrhu glave, služili su kao organ! čula sluha. Međutim posedovali su mnoga druga čula, nama neshvatljiva, ali vanzemaljskim umovima koji su zaposedali tela, upotrebljiva. Tri oka su bila postavljena na taj način da pruže znatno šire polje vidljivosti nego što je naše. Krv im je bila poput guste, tamno zelene žuči. Bili su bespolna bića, a razmnožavali su se pomoću semenja ili spora koje su nastajale na njihovoj osnovi u vidu grozdova, ali isključivo pod vodom. Veliki, plitki bazeni služili su za uzgajanje mladih kojih nije bilo mnogo, s obzirom da je prosečan životni vek njihovih tela bio između četiri i pet hiljada godina. Jedinke sa vidljivim nedostacima uklanjane su čim bi nedostatak bio primećen. U nedostatku čula dodira i fizičkog bola, bolesti i bližnje smrti prepoznavali su samo po vizuelnim simptomima. Mrtvi su spaljivani uz počasnu ceremoniju. Kao što sam već pomenuo, povremeno bi neki sposoban um izbegao smrt tako što bi se projektovao kroz vreme, u budućnost; međutim, takvi slučajevi bili su retki. U takvim prilikama, prema umu prognanom iz budućnosti ponašali su se krajnje ljubazno do samog kraja, do trenutka kada bi se njegov prinudni stan raspao. Velika rasa je izgleda predstavljala jednu jedinstvenu, slobodno isprepletanu naciju ili savez, u kom je većina važnih institucija bila zajednička, mada su postojale četiri jasno odvojene celine. Politički i ekonomski sistem svake od celina bila je neka vrsta fašističkog socijalizma, u kome je veći deo bogatstva ravnomerno podeljen, a vlast je poverena malom upravnom odboru koji je biran glasovima onih koji su bili sposobni da polože određene obrazovne i psihološke testove. Porodici nije pridavan veliki značaj, mada su osobe zajedničkog porekla održavale veze, a roditelji su uglavnom podizali svoje mlade. Sličnost sa ljudskim stavovima u institucijama postojala je na poljima vezanim za krajnje apstraktne elemente, ali i tamo gde prevladavaju osnovni nagoni zajednički za sav organski svet. Nekolicina preostalih sličnosti usvojena je sa namerom, pošto je

161 Velika rasa nakon istraživanja budućnosti kopirala ono što joj se svidi. Industrija je bila potpuno mehanizovana i zahtevala je vrlo malo vremena od građana, koji su tako dobijeno slobodno vreme popunjavali raznim intelektualnim i umetničkim aktivnostima. Nauka je dosegla neverovatan nivo, dok je umetnost bila bitan deo života, mada je u vreme mojih snova već prošla svoj zenit. Tehnologija je bila podstaknuta neprestanom borbom za preživljavanjem i održavanjem fizičke celosti velikih gradova ugroženih velikim geološkim potresima tog doba. Za čudo, kriminala skoro da i nije bilo, a sve eventualne probleme, rešavala je jako efikasna policija. Kazne su se kretale od lišavanja privilegija i zatvaranja, do smrti ili žestokog izazivanja emocija žalosti i tuge, ali sprovođene su tek nakon pažljivog proučavanja motiva zločinca. U poslednjih nekoliko milenijuma bilo je građanskih ratova, ali i ratova protiv reptilskih i oktopodskih vrsta, osvajača, ali i protiv krilatih Starih, zvezdastih glava koji su naseljavali Antarktik. Ratovi nisu bili česti, ali uvek su sa sobom nosili ogromna razaranja. Ogromna armija naoružana oružjem u obliku kamera, koje je proizvodilo jake električne šokove, bila je sve vreme aktivna, zbog retkih pomenutih slučajeva, ali sigurno i zbog straha u kom su živeli, straha od mračnih kula bez prozora i velikih, zapečaćenih podnih vrata na najnižim podzemnim nivoima. Uzrok tog straha nalazio se u nikada izgovorenim pretpostavkama, ili eventualno jedva čujnim šapatima. U knjigama koje su se nalazile u arhivi nema spomena nikakvog određenog objašnjenja. Bila je to jedina tabu tema Velike rase, a rekao bih da je imala veze sa nekim davnim borbama, ali i sa opasnostima koje će doći jednoga dana i koje će primorati rasu da pošalje svoje najbolje umove u budućnost. Koliko su snovi i legende bili nepotpuni i davali samo jedan deo slike, ova tema je bila još više umotana u veo tajne. Nejasne, stare legende potpuno su izbegavale temu, ili su iz nekog razloga sve aluzije bile uklonjene. U mojim snovima i snovima drugih ljudi, bilo je neobično malo pomena ove tema. Pripadnici Velike rase nikada

162 nisu namerno pominjali tu stvar, a ono malo podataka što se moglo dobiti, dolazilo je od pronicljivijih zarobljeničkih umova. Prema tim delićima informacija osnova za strah je bila jedna užasna, starija, polupolipoidna rasa vanzemaljskih bića koja su došla iz jednog neizmerno dalekog univerzuma i koja su vladala Zemljom i nad još tri planete Sunčevog sistema nekih 600 miliona godina ranije. Ta su stvorenja bila samo delimično materijalna — prema našem shvatanju materije — a njihova svest i način shvatanja potpuno su se razlikovali od onih karakterističnih za zemaljske organizme. Na primer, nisu posedovali čulo vida, njihov mentalni svet sastojao se od nevizuelnog obrasca utisaka. Bili su ipak dovoljno materijalni da bi se služili materijom, kada su se nalazili u područjima kosmosa u kojima je materija postojala. A bilo im je potrebno i da se skuće, mada ne onako kako mi to shvatamo. Mada su čulima mogli da prolaze kroz materijalne prepreke, telom nisu. Određeni oblik električne energije mogao je da ih uništi. Iako nisu imali krila, niti bilo koji drugi vidljiv način uzdizanja, posedovali su sposobnost letenja. Umovi su im bili tako sazdani da pripadnici Velike rase nisu bili u stanju da izvrše zamenu tela sa njima. Kada su došli na Zemlju sagradili su moćne bazaltne gradove kula bez prozora, hraneći se pri tom stvorenjima koja su tu zatekli. Tako su ih zatekli i umovi Velike rase kada su došli preko velike praznine sa senovitog sveta iz druge galaksije, poznatog sa uznemirujućih, spornih kao Pomoću oruđa koja su napravili, došljaci su lako nadvladali predatorsku rasu, oteravši je u duboke jame koje je još ranije počela da naseljava. Zapečatili su potom ulaze u jame i prepustili predatore njihovoj sudbini, a sami su naselili većinu velikih gradova, čuvajući pri tom neke od važnijih građevina, pre iz nekog sujeverja nego iz praktičnih, naučnih ili istorijskih razloga. Međutim, kako su eoni prolazili, pojavili su se zli znaci jačanja i množenja starog neprijatelja. Došlo je do nekoliko sporadičnih, posebno okrutnih provala u malim, udaljenim gradovima Velike rase, kao i u napuštenim, starim gradovima koje Velika rasa nije

163 naselila, pa samim tim ni putevi ka središtu zemlje nisu valjano zatvoreni niti čuvani. Nakon ovih događaja sprovedene su veće mere predostrožnosti, tako da su mnogi prolazi zatvoreni zauvek — ali nekolicina je zatvorena samo podnim vratima kako bi se mogla strateški upotrebiti u slučaju da stara stvorenja izbiju na površinu na nekom neočekivanom mestu. Provale starih stvorenja morale su biti neopisivo potresne, pošto su uspele da ostave trajan trag na psihologiju Velike rase. Užas je bio toliki da su svi tragovi spoljašnjeg izgleda tih stvorenja bili izbrisani. Ni jednog trenutka nisam uspeo da dođem do nagoveštaja njihovog izgleda. Pretpostavke do kojih sam došao govorile su o savitljivim telima, privremenoj nevidljivosti i sposobnosti kontrolisanja vetrova u vojne svrhe. Za njih su se vezivali i neobični zvuci nalik zvižducima, kao i ogromni otisci stopala sastavljeni od pet okruglih tragova nožnih prstiju. Bilo je prilično očigledno da će konačni uspešan proboj starih bića dovesti do propasti koje se Velika rasa tako očajnički plašila — propasti koja će jednoga dana poslati milione umova preko provalije vremena u strana tela u bezbednoj budućnosti. Upravo je projektovanje umova kroz vreme omogućilo da se predskaže nadolazeći užas, a Velika rasa je odlučila da svi koji to mogu, izbegnu taj trenutak. Iz kasnije istorije planete saznali su da će nalet drevnog neprijatelja biti pre stvar osvete, nego želje da se ponovo naseli spoljni svet — istraživanja su otkrila da ni jedna potonja rasa neće imati problema sa čudovišnim bićima. Možda su ova bića počela više da cene unutrašnjost Zemlje od promenjive, olujama razarane površine. Svetlost im i onako nije bila od značaja. Možda su i slabila kako je vreme prolazilo. U svakom slučaju, znalo se da ih više neće biti u vremenu posle ljudi, vremenu tvrdokrilaca čija će tela zaposesti umovi u bekstvu. U međuvremenu, Velika rasa je bila na oprezu, sa moćnim oružjem na gotovs, uprkos činjenici da neprijatelj nije pominjan ni u razgovoru, niti su postojali pisani podaci. A senka straha širila se oko zapečaćenih podnih vrata i mračnih, starih kula bez prozora.

164 V To je bio svet iz koga su mi snovi donosili blede, raštrkane odjeke. Ne nadam se da ću doći do prave predstave o užasima i strahovima sadržanim u tim odjecima, jer sva osećanja zavise od nečeg neopipljivog, u ovom slučaju od pseudosećanja. Kao što sam već rekao, istraživanje koje sam sproveo pružilo mi je odbranu od ovih osećanja u obliku racionalnih objašnjenja zasnovanih na psihologiji. Zaštitni faktor pojačan je i tananim dodirom navikavanja koje donosi vreme. Ali uprkos svemu tome, neshvatljivi, podli strah vratio bi se s vremena na vreme. Međutim, nikad me više nije obuzeo kao ranije. Nakon 1922. vodio sam sasvim normalan život ispunjen radom i razonodom. Nakon nekoliko godina, palo mi je na pamet da bi trebalo sažeti moje iskustvo, zajedno sa opisom sličnih slučajeva i narodnim verovanjima vezanim za istu temu, i objaviti ih, kako bi bili od koristi nekim budućim istraživačima. Stoga sam pripremio niz članaka koji su ukratko obradili čitavu tematiku. Ilustrovao sam ih grubim skicama nekih obličja, scena, dekorativnih motiva i hijeroglifa koje sam zapamtio iz snova. Objavljeni su u tokom 1928. i 1929, ali nisu privukli preveliku pažnju. Ja sam u međuvremenu nastavio brižno da beležim snove, iako je hrpa beležaka postala neprijatno velika. 10. jula 1934. udruženje psihologa mi je prosledilo pismo koje je otvorilo poslednju, najgoru etapu čitave ove muke. Poštanski pečat je nosio oznaku Pilbare102 u Zapadnoj Australiji, a pismo je potpisao, kako sam saznao pošto sam se raspitao, rudarski inženjer na dobrom glasu. U koverti su se nalazile i veoma čudnovate fotografije. Priložiću ceo tekst pisma i ne verujem da će se naći neko ko neće shvatiti kakav efekat su njegov sadržaj i fotografije imali na mene. Bio sam zapanjen, nisam verovao šta vidim. Oduvek sam verovao da postoji određeni stepen istine iza legendi koje su uticale na moje snove, ali ništa nije moglo da me pripremi na otkriće opipljivih ostataka neizmerno udaljenog, izgubljenog sveta. Najteže

165 mi je bilo da prihvatim fotografije — ovde, usred hladne, neosporne realnosti, ispred pozadine od peska, nalazili su se istrošeni, izlizani kameni blokovi, pomalo konveksnih vrhova i konkavnih dna koji su govorili sami za sebe. Pažljivo proučavanje fotografija pod lupom otkrilo je, među svim naprslinama i ogrebotinama, tragove onih krupnih, krivolinijskih crteža, kao i poneki hijeroglif čiji mi je značaj bio toliko grozan. Ali evo teksta pisma, ono sve govori. Ulica Dampier br.49, Pilbara, Zapadna Australija, IS. maja 1934. Prof. IT. V. Pizli, Preko Am. Udruženje Psihologa, 41. Istočna ulica br. 30, Grad Nju Jork, SAD Poštovani gospodine, Na osnovu razgovora sa Dr. E. M. Bojlom iz Perta103 i vaših novinskih članaka koje mi je poslao, zaključio sam da bi bilo poželjno da vas uputim u ono što sam video u Velikoj peščanoj pustinji104, istočno od našeg rudnika zlata. Reklo bi se da sam naišao na nešto veoma važno, sa aspekta čudnovatih legendi o drevnim gradovima od ogromnih kamenih blokova ukrašenih hijeroglifima koje ste opisali. Crni momci105 su oduvek puni priča o „velikom kamenju sa oznakama“, a rekao bih i da ih se plaše. Na neki način ih vezuju za svoje legende o Budaiju, divovskom starcu koji već vekovima spava pod zemljom, sa glavom oslonjenom na ruku, a koji će se jednog dana probuditi i proždrati čitav svet. Ovde postoje i neke veoma stare, skoro zaboravljene priče o ogromnim podzemnim građevinama od velikih kamenih ploča, sa prolazima koji vode u podzemlje, u kojima su se dogodile neke

166 užasne stvari. Crnci tvrde kako je jednom prilikom grupa ratnika bežeći iz borbe sišla u jedan od tih prolaza i nikada se nisu vratili, ali je ubrzo nakon toga zastrašujući vetar počeo da duva iz rupe u kojoj su nestali. Ipak, obično nema mnogo istine u onome što ovi domoroci govore. Ali ja imam da vam kažem mnogo više od ovoga. Kada san pre dve godine krenuo u obilazak predela, nekih osam stotina kilometara istočno od rudnika, nabasao san na gomilu čudnovatih komada isklesanog kamenja, veličine 100x60x60cm, poprilično uništenog erozijom. Simbole o kojima su domoroci govorili nisam uspeo da vidim iz prve, ali pažljivim proučavanjem otkrio san određene duboko urezane linije. Bili su to neobični crteži, upravo onakvi kakvim su crnci pokušali da ih opišu. Pretpostavljam da je bilo nekih 30 — 40 blokova, od kojih su neki bili delimično zatrpani peskom, a svi zajedno nalazili su se na površini od prilike 400 metara u prečniku. Pošto san ugledao prve, odmah sam potražio još, a zatim sam instrumentima pažljivo premerio lokaciju. Fotografisao sam 10 ili 12 tipičnih, priložio sam vam kopije. Sve podatke i slike sam predao vladi u Pertu, ali oni nisu učinili ništa. Naknadno sam upoznao Dr. Bojla koji je pročitao vaše članke u Žurnalu Američkog udruženja psihologa, kome sam u nekom trenutku pomenuo svoje otkriće. Veoma se zainteresovao, čak uzbudio kada sam mu pokazao fotografije, rekavši mi da kamenje i simboli na njemu nalikuju onom koje ste vi sanjali i čije ste opise pronašli u legendama. Imao je nameru da vam piše, ali su ga druge obaveze omele. U međuvremenu mi je poslao većinu novina u kojima su se nalazili vaši članci, iz kojih sam odmah utvrdio, na osnovu vaših crteža i opisa, da je kamenje koje sam ja otkrio od iste vrste. I sami se možete uveriti iz biografija koje sam vam poslao. Naknadno će vam se javiti i Dr. Bojl lično. Pretpostavljam da će ovo za vas biti od velike važnosti. Bez pogovora, suočavamo se sa ostacima nepoznate civilizacije, starije nego što smo i sanjali da je moguće, na čijoj osnovi su nastale legende koje ste vi proučavali. Kao inženjer rudarstva posedujem određeno znanje iz oblasti geologije, tako da van mogu reći da su ovi kameni blokovi toliko stari, da me to plaši. Uglavnom su od peščara i granita, ali jedan je, siguran sam, napravljen od neke čudne vrste cementa ili betona.

167 Na svima su vidljivi tragovi vode, kao da je ovaj deo sveta bio potopljen, a zatim je ponovo izronio nakon mnogo godina — i sve to nakon što su ovi blokovi napravljeni i upotrebljeni. U pitanju su stotine hiljada godina — možda i mnogo vise, ko će ga znati. Ne želim ni da razmišljam o tome. U svetlu vašeg prethodnog marljivog rada na istraživanju legendi i svega što ima veze sa njima, ne sumnjam da ćete želeti da povedete ekspediciju koja će zaći u pustinju i izvršiti arheološka ispitivanja. I Dr. Bojl i ja smo spremni da učestvujemo, ako vi — ili neka vama bliska institucija — uspete da prikupite sredstva. Za teška iskopavanja mogao bih prikupiti tuce rudara — crni momci nam neće biti od pomoći, otkrio sam da se ludački plaše tog konkretnog mesta. Ni Bojl ni ja nismo ništa pominjali drugima, vi bi ste trebali imati prvenstvo kad su u pitanju eventualna otkrića i zasluge. Od Pilbare do mesta iskopavanja potrebno je četiri dana puta motornim traktorom, koji nam je neophodan za transport aparature. Nalazi se jugozapadno od Vorbartonovog puta106 iz 1873. i 160 kilometara od Džoaninog izvora107. Stvari bismo mogli poslati i brodom, uzvodno rekom De Grej108 — ali detalje možemo dogovoriti naknadno. Kamenje se nalazi otprilike na 22° 3’ 12“ južne geografske širine i 125° O’ 39“ istočne geografske dužine. Klima je tropska, a pustinjski uslovi su zahtevni. Rado ću prihvatiti dalju prepisku po ovom pitanju, a spreman san da podržim svaku ideju. Proučivši vaše članke, zadivljen sam velikim značajem koji nosi ceo slučaj. Kasnije će van pisati Dr. Bojl. U slučaju da je potrebna brza komunikacija, moguće je uspostaviti telegrafsku vezu sa Pertom. Nadam se brzom odgovoru. Verujte mi, Najiskrenije vaš, Robert B.P. Mekenzi

168 Ono što je usledilo nakon ovog pisma moglo se pratiti i u štampi. Imao sam sreće da je univerzitet Miskatonik finansijski pomogao, a gospodin Mekenzi i Dr. Bojl bili su od velike pomoći u organizaciji sa australijske strane. Nismo se trudili da iznesemo previse detalja u javnost, jer bi žuta štampa najverovatnije ismejala celu stvar. To je razlog što su novinski izveštaji bili šturi, ali ipak dovoljni kako bi izvestili o potrazi za ruševinama u Australiji i o našim pripremama. Na ekspediciju su sa mnom pošli profesor Vilijam Dajer sa katedre za geologiju — vođa miskatonske ekspedicije na Antarktik 1930.-31. — Ferdinand K. Ešli sa katedre za drevnu istoriju, Tajler M. Friborn sa katedre za antropologiju i moj sin. Mekenzi je došao u Arkam početkom 1935. kako bi pomogao oko poslednjih priprema. Pokazao se izuzetno sposobnim i druželjubivim, star nekih pedesetak godina, veoma načitan i odlično upoznat sa uslovima putovanja kroz Australiju. Organizovao je da nas u Pilbari čekaju traktori, a iznajmili smo i parobrod, dovoljno mali da otplovi uz reku do našeg odredišta. Bili smo opremljeni za pažljivo, naučno iskopavanje i spremni da pročešljamo svako zrno peska, ne remeteći pri tom ništa što bismo mogli zateći u izvornom stanju. 28. marta 1935. ukrcali smo se u Bostonu na tromi kojim smo natenane prešli Atlantik i Mediteran, prošli kroz Suecki kanal, niz Crveno more i preko Indijskog okeana do cilja. Nema potrebe da pišem o tome kako je depresivno delovala niska, peščana obala Zapadne Australije i koliko sam se gnušao grubog rudarskog grada, u blizini groznih zlatnih polja, u kome smo natovarili traktore. Dočekao nas je Dr, Bojl, stariji, prijatan, inteligentan gospodin — a njegovo poznavanje psihologije dovelo ga je do mnogih diskusija sa mojim sinom i sa mnom. Kada je konačno grupa od nas osamnaest krenula preko suvih polja peska i kamena, svi smo osećali mešavinu nelagodnosti i nade. U petak, 31. maja, pregazili smo jednu granu De Greja i ušli u potpuno pusto područje. U meni se javio određen strah kada smo se primakli terenu koji je pripadao starom svetu koji se krio iza legendi — strah podstaknut činjenicom da me uznemirujući snovi i pseudosećanja i dalje opsedaju nesmanjenim intenzitetom.

169 U ponedeljak, 3. juna, ugledali smo prvi, poluzakopan kamen. Ne mogu vam opisati uzbuđenje kojim sam, po prvi put u stvarnosti, dodirnuo deo jedne od drevnih građevina, koji se po svemu slagao sa blokovima koji su činili zidove iz mojih snova. Video se jasan trag uklesanih simbola — ruke su počele da mi drhte kada sam prepoznao deo krivolinijske ukrasne šare, koja je za mene izgledala kao da je iz pakla, nakon godina košmara koji su me mučili i zbunjujućih istraživanja. Za mesec dana kopanja otkrili smo ukupno oko 1250 blokova u različitim fazama raspada. Većina su bili isklesani megaliti zakrivljenog vrha i dna. Jedan manji broj bio je manji po veličini, pljosnat, ravnih ivica, četvrtast ili osmougaon, poput onih koji su sačinjavali podove i pločnike u snovima — a još manji broj bio je posebno velik i zakrivljen ili zakošen kao kod svodova, lukova ili kružnih prozora. Što smo dublje kopali i što smo išli dalje na severoistok, nalazili smo sve više blokova, ali i dalje nismo uspevali da ustanovimo nikakav red. Profesor Dajer je bio zaprepašćen neizmernom starošću fragmenata, dok je Friborn otkrio tragove simbola koji su se uklapali u mračne papuanske i polinežanske legende beskrajne starosti. Stanje blokova i način na koji su bili raštrkani, bez reči je ukazivalo na vrtoglave periode vremena i geološka pomeranja kosmičke brutalnosti. Imali smo i avion kojim je Vingejt sa različitih visina osmatrao gomile peska i kamenja u potrazi za velikim obrisima objekata — prema razlici u nivou ili tragovima razbacanog kamenja. U suštini nije imao uspeha. Iako bi jednog dana pomislio da je primetio neki sistem, sledećim preletom taj bi utisak zamenio nekim drugim, podjednako nerealnim — sve to zahvaljujući vetru koji je prevrtao pesak. Par tih prolaznih nagoveštaja na mene je uticalo na neobičan način. Činili su se povezanim sa nekim užasom iz mojih snova i proučavanja, koga nikako nisam mogao da se setim. Bilo je tu nečeg poznatog i odbojnog, nečeg što me je teralo da gledam ka severu i severoistoku.

170 Tokom prve nedelje jula u meni se razvila neobjašnjiva mešavina osećanja u vezi sa severoistočnim predelom. Strah i radoznalost — ali iznad svega neprestana, zbunjujuća iluzija sećanja. Probao sam da izbacim taj osećaj iz glave raznim psihološkim smicalicama, ali nije išlo. Mučila me je i nesanica, ali može se reći da je bila dobrodošla, jer je skratila vreme snevanja. Stekao sam naviku da odlazim u duge, duge noćne šetnje kroz pustinju, mahom ka severu ili severoistoku kuda me je čudnovati novi impuls vukao. Ponekad bih tokom šetnji nabasao na skoro zakopane komade blokova. Mada je u tom predelu bilo znatno manje vidljivog kamenja nego tamo gde smo započeli iskopavanja, osećao sam da ih se ispod površine krije mnoštvo. Tlo je bilo niže nego u okolini našeg kampa, ali su jaki vetrovi koji su vladali okolinom, tu i tamo gomilali pesak stvarajući privremena brdašca — pri tom otkrivajući jedno i zatrpavajući drugo kamenje. Bio sam neobično nestrpljiv da proširimo iskopavanja i na ovu teritoriju, a istovremeno sam se plašio onoga što bismo mogli otkriti. Očigledno mi je bivalo sve lošije, utoliko više što nisam znao razlog. Dobar pokazatelj stanja mojih živaca mogao se videti iz reakcije na neobično otkriće proizašlo iz jedne od noćnih šetnji. Bilo je to s večeri 11. jula, kada je mesec preplavio tajanstvena brdašca neobičnim bledilom. Tumarajući izvan uobičajenih granica šetnje, naišao sam na veliki kamen koji se znatno razlikovao od svih na koje smo do tada naišli. Bio je skoro potpuno zatrpan, ali ja sam se sagao i očistio pesak rukama, proučivši ga potom detaljno, dopunjavajući mesečinu baterijskom lampom. Za razliku od ostalog krupnog kamenja, ovaj je bio potpuno četvrtast, bez konkavnih i konveksnih stranica. Izgledao je kao da je sačinjen od crnog, bazaltnog materijala, potpuno različitog od granitnih, peščarnih i ponekog betonskog bloka koje smo do tada otkrili. Naglo sam ustao, okrenuo se i otrčao ka kampu najbrže što sam mogao. Bekstvo je bilo potpuno nesvesno i iracionalno, tek kada sam se približio svom šatoru shvatio sam zašto sam pobegao. Sinulo

171 mi je. Čudnovati crni kamen predstavljao je nešto što sam sanjao i o čemu sam čitao, nešto što su drevne legende vezivale za najveći strah. Bio je to jedan od blokova koji su sačinjavali strukturu starih bazaltnih građevina kojih se legendarna Velika rasa toliko plašila — visokih ruševina bez prozora, preostalih iza turobnih, polumaterijalnih vanzemaljskih stvorenja, koja su posedala zemaljske duboke ambise i zbog čije su nevidljive sile nalik vetru zapečaćena podna vrata i postavljeni basani stražari. Ostao sam budan čitave noći, ali u zoru sam shvatio koliko je glupo bilo što sam dozvolio da me senka legende uznemiri. Trebalo bi da osećam istraživačko ushićenje, a ne strah. U toku prepodneva uputio sam ostale u svoje otkriće, pa smo Dajer, Friborn, Bojl, moj sin i ja pošli da vidimo neobični blok. Međutim, nismo uspeli. Nisam bio sasvim siguran gde se blok nalazio, a vetar je dodatno ispreturao brežuljke peska. Stigao sam do prelomnog trenutka i najtežeg dela u priči — utoliko težeg što ne mogu biti siguran da li se to zaista dogodilo. Povremeno imam neugodan utisak da to nije bio san niti obmana. Upravo me je to osećanje, u svetlu onoga što se podrazumeva kao objektivna istina nastala iz iskustva , nateralo da napišem ovo svedočanstvo. Moj sin, kao školovani psiholog koji najbolje poznaje moj slučaj, prvi će suditi o ovome što pišem. Dozvolite mi prvo da vam opišem prilike u kojima se događaj odvio, onako kako ih svi ostali u kampu znaju. Nakon vetrovitog dana, u noći između 17. i 18. jula, otišao sam na spavanje ranije, ali nisam mogao da zaspim. Ustao sam nešto pre jedanaest osetivši onu tugu koja me je vukla ka severoistočnom području, spremio sam se i izašao u uobičajenu noćnu šetnju. Usput sam sreo i pozdravio samo jednu osobu — australijskog rudara po imenu Tuper. Sa vedrog neba sijao je skoro pun mesec, zasipajući drevni pesak belim, nečistim sjajem koji mi je delovao beskrajno zlo. Vetar je prestao i nije se pojavio narednih pet sati, što mogu da potvrde i

172 Tuper i ostali koji su me videli kako odlazim ka severoistoku, preko samrtno bledih brežuljaka koji čuvaju tajnu. Oko 3:30 izjutra počeo je da duva žestok vetar, probudivši sve u kampu i oborivši tri šatora. Na nebu nije bilo ni oblačka, a pustinja je i dalje sijala pod nečistom mesečinom. Obilazeći šatore, ustanovili su da me nema, ali niko se nije uzbudio zbog toga, svi su znali za moje noćne šetnje. Pa opet, trojica Australijanaca osećali su nešto zlokobno u vazduhu. Mekenzi je objasnio profesoru Fribornu da taj strah potiče iz verovanja crnog naroda — domoroci su ispleli čudnovat, zloćudan mit o jakim vetrovima koji bi povremeno, pod vedrim nebom brisali preko pustinje. Verovali su da ti vetrovi duvaju iz velikih kamenih prostorija pod zemljom, u kojima su se odigrale neke užasne stvari — a mogu se osetiti samo u blizini velikog raštrkanog kamenja. Oko četiri sata, oluja je prestala naglo kao što je i počela, ostavljajući za sobom nove, drugačije peščane brežuljke. Malo posle pet, pod nadutim šupljikavim mesecom koji je tonuo ka zapadu, dogegao sam se do kampa — bez kape, poderan, izgreban, ulepljen krvlju i bez baterijske lampe. Većina članova ekspedicije se vratila u krevet, samo je profesor Dajer pušio lulu pred šatorom. Videvši koliko sam izbezumljen i izgubljen, pozvao je doktora Bojla, pa su me zajedno smestili na moj poljski krevet i lepo me ušuškali. Mog sina je probudila graja, pa im se 1 on pridružio u pokušaju da me nateraju da ležim mirno i da pokušam da odspavam. Ali za mene nije bilo sna. Moje psihološko stanje bilo je neobično — različito od bilo kog ranijeg. Ubrzo sam insistirao da mi dozvole da govorim — nervozno, ali detaljno objasnio sam im kako se osećam. Ispričao sam im kako sam se umorio i prilegao na pesak kako bih odremao. Sanjao sam stvari još strašnije od uobičajenih, a kada me je jak vetar probudio, već prenapregnuti živci su popustili. Pobegao sam u napadu panike, često se saplićući o poluzatrpano kamenje. Tako sam poderao odeću i ovako se izgrebao. Sigurno sam dugo spavao — zato me nije bilo satima. Nisam pominjao da sam video ili doživeo bilo šta neobično — što je zahtevalo najviši stepen samokontrole. Ali sam rekao da sam promenio mišljenje po pitanju ekspedicije, zahtevao sam da se

173 prestane sa kopanjem ka severoistoku. Razlozi koje sam naveo nisu zvučali ozbiljno — tvrdio sam da tamo nema blokova, nisam želeo da uvredimo sujeverne rudare, plašio sam se nedostatka sredstava, a bilo je i drugih izgovora, neistinitih ili nevažnih. Naravno, niko nije obratio pažnju na moj zahtev, čak ni moj sin koji se zaista brinuo za moje zdravlje. Narednog dana sam ustao i motao se po kampu, ali nisam učestvovao u iskopavanjima. Kada sam shvatio da ne mogu da zaustavim ekspediciju, odlučio sam da se što pre vratim kući zarad svojih nerava. Naterao sam sina da mi obeća da će me avionom odbaciti u Pert, čitavih 1600 kilometara ka jugozapadu, čim pregleda teren koji sam smatrao da treba ostaviti na miru. Ovako sam razmišljao: ako je sve što sam video i dalje bilo vidljivo, mogao bih da pokušam da ih upozorim na poseban način, čak i po cenu da budem ismejan. Pretpostavio sam da bi me rudari upoznati sa lokalnim verovanjima podržali. Kako bi mi udovoljio, moj je sin pretražio oblast, za koju je smatrao da sam one noći mogao obići peške, već istog popodneva. Ali ništa nije pronašao. Sve je bilo isto kao i u slučaju neobičnog bazaltnog bloka — pesak je pokrio sve tragove. Zažalio sam što sam u strahu izgubio određeni strašan predmet — ali sada znam da je to milost. I dalje sam spreman da poverujem da je čitavo to iskustvo bilo samo iluzija, posebno ako pakleni bezdan ne bude otkriven, čemu se nadam. 20. jula Vingejt me je odvezao u Pert, ali je odbio da napusti ekspediciju i da se vrati kući. Ostao je sa mnom do 25, kada je polazio parobrod za Liverpul. Sada, u svojoj kabini na sedim i očajnički razmišljam o svemu što se dogodilo. Odlučio sam da bar svog sina obavestim o svemu. Na njemu je da odluči da li da podeli priču sa drugima. Za svaki slučaj sam zapisao i svoju prošlost, sa čijim su delovima neki već upoznati, a sada ću pokušati ukratko da napišem šta mislim da se dogodilo tokom mog izostanka iz kampa one strašne noći. Istanjenih živaca, neobjašnjivim nagonom pomešanim sa strahom vučen ka severoistoku, nateran u neku vrstu izopačene žudnje, vukao sam se pod svetlošću zlog meseca. Tu i tamo bih

174 naišao na polupokrivene ogromne blokove, zaostale iz neizrecivih, zaboravljenih eona. Kao nikada ranije počeli su da me pritiskaju neizmerna starost i turobni užas čudovišnih ostataka, nisam mogao da prestanem da razmišljam o snovima koji su me dovodili do ludila, o stravičnim legendama koje su se nalazile u osnovi snova, kao i o strahovima domorodaca i rudara. Ali ipak sam produžio, kao da sam imao zakazan kakav nezemaljski sastanak. Sve više su me saletale zbunjujuće iluzije, prisila i pseudosećanja. Razmišljao sam o konturama koje je moj sin video iz vazduha, pitajući se zašto su mi odjednom delovale tako zlokobno i istovremeno poznato. Nešto se teturalo i čangrljalo na ivici prisećanja, dok se neka nepoznata sila upinjala da vrata ostavi zatvorenim. Noć je bila mirna, bez vetra, samrtno bledi pesak krivudao je gore-dole poput zamrznutih morskih talasa. Lutao sam besciljno, ali sa nekakvom sigurnošću kao da me sama sudbina vodi. Snovi su mi se uplitali u stvarni svet, tako da se svaki megalit ukopan u pesku činio delom bezbrojnih soba i hodnika starih zdanja, prekriven crtežima i hijeroglifima koje sam dobro poznavao iz godina koje sam proveo kao zarobljenik Velike rase. Povremeno bih umislio da vidim sve one sveznajuće, konusne užase kako se šetaju unaokolo baveći se svojim poslom. Plašio sam se da spustim pogled kako ne bih uvideo da sam i ja jedan od njih. I pored toga, video sam blokove pokrivene peskom podjednako jasno kao i sobe i hodnike, video sam zli mesec kao i lampe od sjajnog kristala, nepreglednu pustinju kao i šume paprati. Istovremeno sam bio budan i sanjao sam. Ne znam koliko dugo, koliko daleko, ili u kom pravcu sam hodao pre nego što sam ugledao hrpu blokova koju je dnevni vetar oslobodio. Bila je to najveća gomila koju sam do tada video, a koja je na mene ostavila takav utisak da su vizije fantastičnih eona naglo izbledele. Ponovo je tu bila samo pustinja, zli mesec i ljuštura nepoznate prošlosti. Prišao sam bliže i osvetlio hrpu kamenja baterijskom lampom. Brežuljak je razvejan, ostavljajući za sobom nisku,

175 nepravilnu gomilu megalita i sitnijih fragmenata, prečnika trinaestak metara, visine između pola i tri metra. Odmah sam shvatio da se ovo kamenje potpuno razlikuje od svega ostalog. Ne samo da ih nigde nije bilo u tom broju, već me je nakon pažljivog proučavanja pod mešanom svetlošću mesečine i baterijske lampe, nešto posebno privlačilo ostacima ugraviranih crteža. Nije da su se razlikovali od onih koje smo do tada pronašli. U pitanju je bilo nešto tananije. Nisam imao taj osećaj kada bih se zagledao u jedan određeni blok, već samo kada bih pogledom prešao preko nekoliko od jednom. Tada mi se istina napokon pokazala pred očima. Krivolinijska šema na ovim blokovima bila je povezana, kao deo velike ukrasne koncepcije. Po prvi put sam naišao na deo građevine koji se nalazio na svom original nom položaju — doduše, samo delimičan i ispreturan, ali definitivno je bio tu. Teškom mukom sam se uspentrao na jedan od nižih delova. Tu i tamo bih prstima uklonio pesak, sve vreme se trudeći da rastumačim razlike u veličini, obliku i stilu, kao i veze među delovima slike. Ubrzo sam bio u stanju da pretpostavim kojoj je vrsti objekata drevna građevina pripadala i šta je predstavljala slika koja se pružala preko nekadašnjeg prostranog zida. Obeshrabrila me i zastrašila činjenica da sam pravi identitet zgrade prepoznao zahvaljujući snovima. Nekada je to bio džinovski hodnik visok 10 metara, popločan šestougaonim pločama i nadsvođen čvrstim lukom. Sa desne strane trebalo bi da se nalaze ulazi u prostorije, a na suprotnom kraju jedna od onih čudnih, kosih zaravni trebalo bi da zavija ka još većim dubinama. Moje znanje je sadržalo i informacije koje nisam mogao da otkrijem iz samih blokova. Kako sam mogao da znam da bi ovo trebao biti podzemni nivo građevine? Kako sam mogao da znam da je kosina koja vodi na gore iza mene? Kako sam mogao da znam da bi podzemni prolaz koji vodi ka Trgu stubova trebalo da bude sa moje leve strane, na nivou iznad?

176 Kako sam mogao da znam da bi prostorija sa mašinama i tunel koji vodi desno, ka centralnoj arhivi, trebalo da se nalaze dva nivoa niže? Kako sam mogao da znam da bi jedna od onih užasnih podnih vrata, vezanih metalnim lancima trebalo da se nalaze na najnižem nivou, četiri sprata niže? Zbunjen znanjem koje je prodrlo iz sveta snova, stajao sam tresući se, okupan hladnim znojem. Konačno, kao poslednji dodir neizdrživosti, osetio sam slabašno, podmuklo strujanje hladnog vazduha iz usekline u blizini središta velike gomile. Kao već jednom ranije, vizije su nestale u trenu, ponovo sam mogao videti samo zlokobnu mesečinu, turobnu pustinju i široku humku ostataka paleogenske građevine. Predamnom je stajalo nešto stvarno, opipljivo, ali istovremeno puno noćnih tajni. Strujanje vazduha moglo je značiti samo jednu stvar — da se ispod nereda kamenja nalazila skrivena velika praznina. Odmah sam se setio zlokobnih legendi crnog naroda o ogromnim podzemnim prostorijama među megalitima, u kojima se dešavaju užasne stvari i rađaju se jaki vetrovi. Zatim sam se setio i sopstvenih snova, osetio sam kako mi nejasna pseudosećanja opsedaju um. Kakva li se građevina nalazi ispod mene? Kakav li je to izvor prastarih mitova i dosadnih košmara pred čijim se vratima nalazim? Samo za tren sam oklevao, nasuprot strahu bilo je nešto više od radoznalosti i naučničkog žara. Kretao sam se skoro automatski, kao da me je sama sudbina vukla napred. Stavivši baterijsku lampu u džep, mučeći se snagom koju nisam verovao da posedujem, pomerio sam u stranu nekoliko krupnih komada kamenja dok nisam osetio promaju u kojoj je, za razliku od pustinjskog vazduha, bilo vlage. Crni otvor je zevao ka meni, a pošto sam uklonio svo kamenje koje sam mogao da pomerim, nečista mesečina je zapljusnula široki otvor koji je bio spreman da me prihvati. Izvadio sam lampu i uperio blistavi zrak u otvor. Ispod se nalazila zbrka ispreturanih komada blokova, očigledno rezultat davnog rušenja, a hodnik se spuštao ka Severu pod uglom od nekih 45 stepeni.

177 Između poda i nivoa zemlje širila se neprobojna tama na čijem su se vrhu nalazili tragovi ogromnog, nabijenog svoda. U tom trenutku mi je izgledalo kao da pustinjski pesak leži upravo na podu nekakve ogromne građevine iz doba Zemljine mladosti — kako je preživela eone geoloških potresa, nisam imao odgovor tada, a nemam ga ni sada. Kada se osvrnem na tu noć, sama pomisao da se naprosto spustim, potpuno sam, u takvu provaliju u kojoj nisam znao šta da očekujem — pogotovu što niko nije znao gde se nalazim — izgledala je kao vrhunac ludosti. Možda je to i bi la, ali bilo kako bilo, učinio sam to bez oklevanja. Kao da me je sve vreme nešto mamilo i pokazivalo mi put. Paleći lampu samo povremeno kako bih sačuvao bateriju, počeo sam da se spuštam niz zlokobni, široki nagib ispod otvora. Kada bih našao dobar oslonac za noge i zgodne rukohvate spuštao sam se licem napred, ali ostatak vremena bio sam okrenut ka zidu, ispipavajući i spotičući se nespretno. Sa obe moje strane, svetlost lampe otkrivala je udaljene isklesane, ruševne zidova, međutim, direktno ispred mene nalazila se samo neprekinuta tama. Nisam obraćao pažnju na vreme koje sam proveo spuštajući se. Um mi je vrio od zbunjujućih slika i predstava, a sve što je pripadalo objektivnoj stvarnosti, kao da se gubilo u neizmernim daljinama. Fizička osećanja su iščezla, čak je i strah postao avetinjski, tromi gargojl109, koji me je nesposobno gledao iskosa. Konačno sam stigao do nivoa poda zasutog palim blokovima, bezobličnim komadima kamena, peskom i raznoraznim šutom. Sa moje obe strane, na nekih desetak metara razmaka jedan od drugog, uzdizali su se teški zidovi koji su se završavali krstastim svodom. Mogao sam da razaznam da su prekriveni gravurama, ali kakvim — to nisam bio u stanju da vidim. Svod je ostavio najjači utisak na mene. Iako zraci iz moje lampe nisu mogli da dopru do tavanice, donji delovi čudovišnih lukova bili

178 su dovoljno upečatljivi. Toliko su se podudarali sa onima koje sam video u bezbrojnim snovima o starom svetu, da sam po prvi put zaista zadrhtao. Samo je slabašna, mutna mesečina visoko iza mene predstavljala spoljni svet. Neodređeni komadić opreza govorio mi je kako ne bi trebalo da je izgubim iz vidokruga, inače ću ostati bez jedinog vodiča koji bi mi pomogao da se vratim. Krenuo sam ka zidu sa svoje leve strane, na kome su ostaci gravura bili jasniji. Po podu prekrivenom kršem bilo je gotovo podjednako teško hodati kao niz gomilu ispod otvora, ali nekako sam se probio. Pomerio sam nekoliko blokova u stranu i očistio šut kako bih video pločnik. Stresao sam se kada sam video poznate osmougaone ploče čije su se iskrivljene površi još uvek držale zajedno. Kada sam prišao zidu na pogodnu razdaljinu, polako i pažljivo sam uperio svetlost preko izlizanih gravura. Voda je u nekom davnom trenutku ostavila traga na površini od peščara, a čudnovata oplata čije poreklo nisam mogao da odgonetnem, prekrivala je zid. Delovi blokova su na pojedinim mestima bili klimavi i izobličeni. Pitao sam se koliko bi još eona ova drevna, skrivena građevina uspela da, koliko-toliko zadrži svoj oblik nasuprot Zemljinim trzavicama. Ali najviše su me uzbudile same gravure. Uprkos lošem stanju, bilo je relativno lako pratiti ih iz bliza. Bio sam zapanjen koliko mi je sve delovalo poznato. Nije bilo neobično to što su mi osnovna obeležja drevne građevine bila poznata. Pošto su ostavile jak utisak na tvorce legendi, postale su deo tajnog znanja, koje je meni na neki način postalo znano tokom perioda amnezije, a zatim je izazvalo jasne slike u mojoj podsvesti. Ali kako objasniti činjenicu da se svaka linija, svaka spirala čudesnog crteža poklapala sa onima iz mojih dugogodišnjih snova? Kakva je to tajnovita, zaboravljena ikonografija mogla kopirati svaku senku i nijansu koje su tako uporno, precizno i nepromenjeno okupirale moje noćne vidike svake bogovetne noći?

179 Ovde nije u pitanju bila same sličnost. Definitivno, apsolutno, hiljadama godina star, vekovima skriven hodnik u kome sam se nalazio, bio je potpuno isti kao onaj koji sam poznavao iz snova, prisno koliko i moju kuću u ulici Krejn u Arkamu. Tačno je da sam u snovima video ovo mesto dok je bilo čitavo, ali je istovetnost neosporna. Iako uplašen time, bio sam potpuno siguran. Dobro sam poznavao zgradu u kojoj sam se nalazio. Znao sam i gde se nalazila u zastrašujućem drevnom gradu iz snova. Osećaj mi je govorio da bih nepogrešivo mogao pronaći bilo koje mesto u zgradi ili čitavom gradu, ukoliko se nije promenilo, ili nije uništeno tokom godina. Sta je, zaboga sve ovo trebalo da znači? Kako li sam stekao sva ta znanja? Kakva li je strašna stvarnost pratila drevne priče o stvorenjima koja su boravila u ovom iskonskom, kamenom lavirintu? Reči mogu samo delimično da prenesu mešavinu straha i zbunjenosti koja mi je izjedala dušu. Poznavao sam ovo mesto. Znao sam šta se nalazi predamnom, znao sam šta se nalazilo iznad mene pre nego što se mnoštvo spratova pretvorilo u prašinu, ruševine i konačno u pustinju. Zadrhtao sam i pomislio kako više nije potrebno da čuvam bledu mesečinu u vidokrugu. Zelja za begom vukla me je na jednu, a grozničava mešavina plamene radoznalosti i smrtonosne volje na drugu stranu. Kroz šta je prošao čudovišni megalopolis tokom miliona godina nakon vremena mojih snova? Koji li su podzemni lavirinti koji su spajali goleme tornjeve preživeli uvijanja zemljine kore? Jesam li ja to otkrio čitav jedan zatrpan svet bogohulne starosti? Da li bih mogao naći kuću učitelja kaligrafije i toranj u kome je S’g’a, zarobljeni um koji je pripadao rasi zvezdoglavih biljki mesožderki sa Antarktika, uklesao svoje crteže na praznim delovima zidova? Da li je prolaz ka drugom nivou ispod ovog na kom sam se nalazio, prolaz ka dvorani zarobljenih umova, još uvek prohodan? U toj je dvorani zarobljeni mozak neverovatnog bića — poluplastičnog stanovnika šuplje unutrašnjosti nepoznate planete iza Plutona, osamnaest miliona godina u budućnosti — čuvao ono što je napravio od gline. Zatvorio sam oči i naslonio šaku uz glavu u bezuspešnom, jadnom pokušaju da isteram sve ove sulude deliće snova iz svoje

180 svesti. Tada sam po prvi put silovito osetio kretanje, hladnoću i vlažnost okolnog vazduha. Prošla me je jeza jer sam shvatio da mrtva, crna stena ispod mene krije nekakav otvor. Razmišljao sam o zastrašujućim odajama, hodnicima i kosinama kako sam ih se sećao iz snova. Da li je put do centralne arhive još uvek prohodan? Smrtonosni poriv mi je i dalje pritiskao um dok sam se prisećao svih tih podataka, uredno složenih po četvrtastim policama od nerđajućeg metala. Snovi i legende su tvrdili da je tu počivala čitava istorija, prošla i buduća, kosmičkog vremensko-prostornog kontinuuma — zabeležena od strane zarobljenih umova sa svih prstenova i iz svakog perioda solarnog sistema. Ludost, dabome — ali nisam li se upravo nalazio u mračnom svetu, ludom kao što sam i ja sam? Razmišljao sam o zaključanim metalnim policama, i o kombinacijama koje su otvarale sefove. Jasno sam se sećao svoje. Koliko sam samo puta ponovio proceduru okretanja i pritiskanja na najnižem nivou sekcije zemaljske istorije kičmenjaka! Znao sam svaki pokret. Ako bi postojala polica iz mog sna, bez problema bih je otvorio. Upravo tada me je ludost potpuno obuzela. Već sledećeg trena skakao sam i spoplitao se o kamene krhotine ka dobro poznatom nagibu koji je vodio ka nižem nivou. Od tog momenta na dalje, mojim utiscima nije verovati — ja se i dalje nadam da su svi oni samo deo demonskog sna ili iluzije nastale usled delirijuma. U mom je mozgu besnela groznica, sve što sam video i shvatao dopiralo je do mene kao kroz izmaglicu — ponekad čak isprekidano. Zraci lampe slabašno su prodirali kroz tamu, pružajući mi utvarne bljeske poznatih zidova i uklesanih slika, nagrizenih zubom vremena. Na jednom mestu urušio se ogroman komad tavanice, tako da sam morao da se pentram preko ogromne gomile kamenja koja je dopirala maltene do poderanog svoda. Bio je to vrhunac košmara, pogoršan užasnim pritiskom pseudosećanja. Jedna jedina stvar mi nije delovala poznata, a to je

181 bila perspektiva. Osetio sam se neuobičajeno malim, kao da je pogled na visoke zidove iz ljudske perspektive bio nešto potpuno novo i nenormalno. Uporno bih nervozno spuštao pogled ka svom telu, pomalo uznemiren svojim ljudskim obličjem. Skakao sam, zaletao se i posrtao kroz tamu bezdana — često sam padao i povređivao se, jednom sam umalo slomio lampu. Poznavao sam svaki kamen, svaki kutak demonskog prolaza. Povremeno bih zastao kako bih odaslao zrak svetla niz zagušen i ruševan, ali ipak poznat hodnik. Neke prostorije bile su potpuno urušene, neke su bile gole, a neke pune krhotina. U nekima sam video gomile metala — neke skoro netaknute, neke slomljene, neke potpuno uništene — koje sam prepoznao kao ogromne stolove ili pijadestale snova. Sta su zaista bili, nisam se ni usudio da pogađam. Pronašao sam prolaz koji je vodio na dole i krenuo da se spuštam — ali uskoro sam morao da se zaustavim jer sam naišao na zjapeću provaliju, široku najmanje metar i po na najužem mestu. Nekoliko kamenih blokova se odvalilo i probilo pod, ostavljajući za sobom neizmeran ponor. Znao sam da se ispod mene nalaze još dva podzemna nivoa, a sećanje na podna vrata zaključana metalnom rezom koja su se nalazila na najnižem nivou, nateralo me da ponovo zadrhtim. Vise nema straže — ono što je vrebalo iza vrata odavno je izašlo i odradilo svoje, a zatim se lagano povuklo. Do trenutka kada zemljom zavlada rasa tvrdokrilaca, potpuno će izumreti. Pa opet, još jednom sam zadrhtao kad sam se setio domorodačkih legendi. Jako sam se namučio kako bih prešao široku provaliju, jer mi šut koji je prekrivao pod nije dozvoljavao da se zatrčim — ali ludilo me je teralo da nastavim. Izabrao sam mesto blizu levog zida — gde je rupa bila najmanje široka, a mesto na kome ću se prizemljiti dovoljno čisto kako se ne bih povredio — i nakon jednog trenutka mahnitosti, našao sam se na drugoj strani, na sigurnom. Kada sam se napokon našao na najnižem nivou, produžio sam pored zasvođenog ulaza u prostoriju sa mašinama u kojoj su se nalazili razvaljeni metalni ostaci, do pola zatrpani komadima tavanice. Sve se nalazilo upravo tamo gde sam i mislio, tako da sam

182 se uzverao preko gomile koja je donekle zaklanjala ulaz u široki poprečni hodnik. Računao sam da ću tuda stići do centralne arhive. Kao da su se beskrajni vekovi odmotavali predamnom dok sam se teturao, skakao i puzao kroz hodnike prekrivene krhotinama. Tu i tamo bih razaznao gravure na davno umrljanim zidovima — neke su mi bile poznate, a neke su očigledno bile dodate nakon vremena koje sam sanjao. S obzirom da sam se kretao podzemnim nivoom koji je zapravo predstavljao vezu između zgrada, nije bilo lučnog svoda osim na delovima gde je hodnik prolazio kroz podrumske nivoe zgrada. Skrenuo bih na ponekom raskršću kako bih osmotrio znane mi hodnike i prostorije. Samo dva puta sam naišao na radikalne promene u odnosu na moje snove — ali na jednom od tih mesta uspeo sam da pronađem zamaskirane tragove lučnog svoda koji pamtim. Stresao sam se, osetio sam nalet slabosti dok sam užurbano i nevoljno prolazio kroz podzemni deo jednog od velikih, oronulih tornjeva bez prozora, o čijem je strašnom poreklu govorila i sama bazaltna grada. Ovaj je podrum bio okrugao i dugačak čitavih sedamdeset metara, potpuno golih, tamnih zidova. Na podu je bilo samo sitne prašine i peska, a prolazi na gore i na dole jasno su se videli. Nije bilo ni stepeništa ni kosine — upravo kako sam zapamtio ove mračne kule iz snova, nedirnute od strane Velike rase. A onima koji su ih sazidali, stepenište ili kosine nisu bili potrebni. Otvori koji su vodili na dole, u snovima su bili zapečaćeni i neprekidno čuvani. Sada su stajali otvoreni, crni i zjapeći, propuštajući struju hladnog, vlažnog vazduha. Nisam se usudio ni da pomislim kakve su bezgranične pećine večne tame počinjale ovim otvorima. Penjući se preko gomile krša naslaganog posred prolaza, naišao sam na mesto na kome je krov potpuno popustio. Sut se uzdizao poput planine, a ja sam se uzverao na vrh i prošao kroz širok, prazan prostor u kom svetlost moje lampe nije uspevala da dopre ni do zidova ni do tavanice. Računao sam da je to morao biti podrum kuće snabdevača gvožđem koja se nalazila na trećem trgu, nedaleko od arhive. Nisam mogao ni da pretpostavim šta joj se dogodilo.

183 Uspeo sam da pronađem nastavak hodnika na drugoj strani planine od šuta i krhotina, ali sam uskoro naišao na mesto koje je bilo potpuno zatrpano srušenom tavanicom, čiji su ostaci praktično dodirivali opasno nazubljen plafon. Ni sam ne znam kako sam uspeo da iščupam i pomerim dovoljno blokova kako bih napravio prolaz, niti kako sam se uopšte usudio da čeprkam po čvrsto zbijenim komadima kamena, kada je i mali poremećaj ravnoteže mogao biti dovoljan da se čitave tone nagomilane grade sruše preko mene i zdrobe me u ništavilo. Samo me je ludost pokretala i vodila — naravno, ako čitava moja podzemna avantura nije bila, kako se nadam, samo đavolska zabluda ili još jedna faza sna. Ali uspeo sam da napravim — ili sam sanjao da sam napravio — otvor kroz koji sam mogao da se provučem. Dok sam se migoljio kroz naslage šuta, sa uključenom lampom čvrsto stegnutom u ustima, osećao sam kako me grebu fantastični stalaktiti koji su visili sa krova pećine. Bio sam blizu velike podzemne arhive, mog očiglednog cilja. Spustivši se klizajući niz suprotnu stranu prepreke i prešavši ostatak puta kroz hodnik sa lampom u ruci, povremeno uključenom, stigao sam konačno do niskog, kružnog podzemnog svoda — čudesno očuvanog — otvorenog sa svih strana. Delovi zidova do koje je svetlost moje lampe mogla da dopre, bili su gusto prekriveni hijeroglifima i standardnim simbolima — od kojih su neki dodati nakon perioda o kom sam sanjao. Znao sam da se nalazim na cilju, tako da sam se okrenuo ka poznatom prolazu sa moje leve strane. Uopšte nisam sumnjao da ću pronaći netaknute prolaze do svih preživelih nivoa. Ova ogromna, u zemlju ukopana građevina, koja je bila dom analima čitavog Sunčevog sistema, građena je natprirodnom veštinom i čvrstinom, kako bi opstala koliko i sam Sunčev sistem. Neobično veliki blokovi poređani su matematičkom preciznošću i spojeni cementom neverovatne snage. Ovo je stvorilo masu čvrstu poput kamenog jezgra planete. I evo, čak i sada, nakon više vekova nego što je moja svest sposobna da prihvati, zakopana masa ove građevine stajala je i dalje u svom prvobitnom obliku, širokih podova zastrtih prašinom i jedva ponekim komadom šuta, koji je dominirao u ostalim građevinama.

184 Činjenica da sam odatle relativno lako napredovao, udarila mi je u glavu. Zelja koja me je vukla napred, a koja je do sada remećena preprekama, sada se oslobodila u grozničavoj brzini, tako da sam bukvalno potrčao niz nezaboravljene prolaze niske tavanice. Bio sam više nego zapanjen koliko mi je sve bilo poznato. Na koju god stranu bih se okrenuo, velika, metalna vrata polica, prekrivena hijeroglifima, čudovišno su sijala. Neka su bila na svom mestu, druga su visila otvorena, dok su preostala stajala iskrivljena i uvijena geološkim potresima, koji ipak nisu bili dovoljno snažni kako bi oborili ogromnu građevinu. Tu i tamo, prašinom prekrivene gomile pod otvorenim, razvaljenim policama, nagoveštavale su da su zemljotresi povremeno obarali kutije sa polica. Na retkim stubovima stajali su simboli ili slova koja su obznanjivala klase ili podklase kojima su tomovi na susednoj polici pripadali. Zastao sam pred jednom otvorenom policom na kojoj su se još uvek nalazile metalne kutije, usred sveprisutne peščane prašine. Pruživši se, uspeo sam uz malo napora da dohvatim jednu od tanjih kutija i da je spustim na pod. Naslov je bio ispisan preovlađujućim krivolinijskim hijeroglifima, ali raspored karaktera bio je pomalo neuobičajen. Dobro sam poznavao čudnovati mehanizam koji je zatvarao sve kutije, tako da sam lagano podigao nerđajući poklopac koji je bez problema funkcionisao i izvadio knjigu. Knjiga je, kao što sam i pretpostavio, bila četrdesetak centimetara visoka i pet centimetara debela. Tanke, metalne korice otvarale su se sa vrha na dole. Vreme izgleda nije imalo nikakvog uticaja na čvrste celulozne listove. Proučio sam slova tekstualnih simbola neobične boje, nanete četkicom, koja se nisu poklapala ni sa uobičajenim hijeroglifima, niti sa bilo kojom azbukom poznatom ljudskoj nauci — proučio sam ih pomoću napola probuđenog sećanja. Setio sam se da je to bio jezik kojim se služio jedan zarobljeni um koga sam površno poznavao u snovima — um sa ogromnog asteroida na kome je sačuvan veći deo starog života i znanja sa planete čiji je nekada bio deo. Istovremeno sam se setio da je ovo bio deo arhiva posvećen nezemaljskom životu.

185 Kada sam konačno skrenuo pažnju sa ovog fantastičnog dokumenta, shvatio sam da svetlost baterijske lampe slabi, tako da sam brzo zamenio bateriju rezervnom koju sam uvek nosio sa sobom. Naoružan jačim svetlom, nastavio sam trku kroz beskrajnu zbrku hodnika i prolaza, u kojoj mi je poneka polica bila poznata. Akustika prostora koji me je okruživao išla mi je iz nekog razloga na živce, koraci su mi neskladno odzvanjali kroz katakombe. Drhtao sam od izgleda samih otisaka stopala koji su ostajali iza mene u milenijumima neuznemirenoj prašini. Ako su moji snovi sadržali barem trunku istine, nikada ranije ljudska noga nije kročila na ove drevne pločnike. Konačni cilj ove ludačke trke ležao je skriven i od moje svesti. Međutim, nekakva zla sila pritiskala je moju omamljenu volju i skrivena sećanja, tako da sam ipak osećao da ne trčim potpuno besciljno. Stigao sam do nagiba koji je vodio na dole i krenuo njime u još veće dubine. Pod je blještao pod mojim stopama, ali ja se nisam zaustavljao kako bih ga istražio. U kovitlacu mog uma počeo je da pulsira određeni ritam, koji je ubrzo počela da prati i desna šaka, grčeći se. Želeo sam nešto da otključam, osećao sam da znam svaki potrebni komplikovani okret i pritisak. Nešto poput savremenog sefa sa bravom sa kombinacijom. Bilo to u snu ili na javi, znao sam kombinaciju i sad je znam. Kako je moguće da me je običan san, ili odlomak nesvesno naučene legende, naučio nečemu tako detaljnom, zamršenom, kompleksnom — nisam ni pokušao da shvatim. Nisam bio sposoban razložno da razmišljam. Nije li, u ostalom, celo ovo iskustvo — zbunjujuće poznavanje svih ovih ruševina, čudovišna istovetnost svega predamnom sa snovima i delićima legendi — samo užas van svakog razumnog poimanja? Mislim da sam u tim trenucima bio ubeđen — kao i sada kada sam pri čistoj svesti — da sve to samo sanjam, da je ceo taj zakopani grad zapravo plod halucinacije usled groznice. Napokon sam stigao do najnižeg nivoa i skrenuo desno. Iz nekog razloga stišao sam korak, iako sam time izgubio na brzini. Na ovom nivou, najnižem, duboko zakopanom, nalazio se prostor koji nisam smeo da pređem.

186 Kada sam mu se približio, setio sam se od čega sam strahovao. Bila su to samo jedna od nekada dobro čuvanih, zapečaćenih podnih vrata. Sada naravno nije bilo čuvara. To me je i nateralo da zadrhtim i da hodam na vrhovima prstiju, na isti način na koji sam prošao kroz podrum od crnog bazalta u kome su slična podna vrata zevala otvorena. Ponovo sam osetio nalet hladnog, vlažnog vazduha i poželeo da me put povede u suprotnom pravcu. Nije mi bilo jasno zašto je bilo neophodno baš tuda da prođem. Kada sam se približio vratima video sam da su širom otvorena. Iza su se nastavljale police, a na podu pred jednom od njih ugledao sam gomilu nedavno oborenih kutija prekrivenu tankim slojem prašine. Istog momenta obuzela me je panika, ali neko vreme nisam uspevao da shvatim zašto. Gomile palih kutija nisu bile retke. Tokom dugih eona, zemljotresi su tresli ovaj neosvetljeni lavirint, a hodnicima su odzvanjali zaglušujući zvuci oborenih predmeta. Tek kada sam skoro prešao zastrašujući prostor, shvatio sam šta je izazvalo strah. Nije bilo do gomile kutija, već do prašine na podu. Pod svetlošću lampe prašina nije izgledala ravno kako bi trebalo — na nekim mestima sloj prašine je izgledao tanji, kao da je bio uzurpiran pre svega nekoliko meseci. Nisam baš bio siguran, jer je i na tim mestima bilo sasvim dovoljno prašine. Ali sama sumnja u pravilnost neravnine bila je dovoljno uznemirujuća. Kada sam približio lampu jednom od tih mesta, nije mi se svidelo ono što sam video — izgledalo je vrlo pravilno. Izgledalo je poput pravilnih linija skupova ulegnuća — po tri otiska, površine devetog dela kvadratnog metra svaki, koji su se sastojali od po pet gotovo kružnih otisaka prečnika 7 centimetara, s tim što je jedan bio malo ispred ostala četiri. Ove verovatne linije vodile su u dva pravca, kao da je nešto otišlo negde, a zatim se vratilo. Otisci su zapravo bili jedva vidljivi, tako da su mogli biti i obična iluzija ili slučajnost, ali u njihovom rasporedu je bilo nečeg zastrašujućeg. Na jednom kraju otisaka nalazila se gomila nedavno oborenih kutija, a na drugom zloslutna, nečuvana podna vrata, koja su vodila do ambisa van svake zamisli.

187 Koliko je čudnovati osećaj prinude bio dubok i prožimajuć, vidi se i iz načina na koji sam prevazišao strah. Ne postoji ni jedan racionalan razlog koji bi me naterao da produžim nakon otkrića onih otisaka i zastrašujućih snova-sećanja koje su izazvali. I pored toga, tresući se u strahu, desna ruka mi se ritmički grčila nestrpljivo očekujući da otključa bravu koju sam tražio. Pre nego što sam shvatio šta se dešava, prošao sam pored gomile nedavno oborenih kutija, hitajući na prstima niz prolaze pune nedirnute prašine ka mestu koje sam, izgleda zastrašujuće dobro poznavao. Moj je um sebi postavljao pitanja čije sam poreklo i značenja tek počeo da shvatam. Može li ljudsko telo dohvatiti policu? Hoće li ljudska ruka biti u stanju da ponovi sve pokrete potrebne da bi se otključala brava? Da li je brava uopšte funkcionalna? I šta ću učiniti — šta ću se usuditi da učinim sa onim — kako sam počeo da shvatam — što se nadam i istovremeno plašim da ću pronaći? Hoće li to biti dokaz potpuno neverovatne istinitosti nečega neshvatljivog, ili će samo pokazati da je sve bio samo san? Ubrzo sam usporio i konačno se zaustavio ispred reda polica prekrivenih hijeroglifima koje su mi bilo toliko poznate da me je to dovodilo do ludila. Bile su skoro savršeno očuvane, samo je troja vrata visilo otvoreno. Nisam u stanju da opišem svoja osećanja prema toj polici — osećaj da ih znam odavno bio je nepopustljiv, konačan. Podigao sam pogled do reda pri vrhu koji mi je bio potpuno van domašaja i počeo da se pitam kako bih mogao da se uzverem do gore. Otvorena vrata u četvrtom redu odozdo mogla bi biti od pomoći, a brave i zatvorena vrata mogla bi predstavljati zgodne oslonce i za ruke i za noge. Lampu du držati u zubima kao što sam već činio kada su mi obe ruke bile potrebne. Najvažnije je da ne napravim buku. Biće teško spustiti kutiju koju sam želeo, ali pretpostavio sam da bih mogao njenu zakačku da okačim o kragnu i da je nosim kao ruksak. I dalje sam se pitao da li je brava ostala neoštećena. Nisam ni najmanje sumnjao da du se setiti svih potrebnih pokreta. Samo sam se nadao da neće lupati i škripati — i da de moja ruka biti sposobna da učini potrebno.

188 I dalje razmišljajući o svim mogućim problemima, stavio sam lampu među zube i počeo da se penjem. Brave od kojih sam očekivao da de biti od pomoći nisu predstavljale baš najbolji oslonac, ali otvorena polica, kao što sam i pretpostavio, jeste. Pomogao sam se i otvorom i samim vratima, a uspeo sam i u nameri da se uzverem bez buke. Balansirajući na otvorenim vratima i pružajući se uvis i u desno, uspeo sam da dohvatim bravu koju sam želeo. Prsti, poluukočeni od penjanja, u početku nisu hteli da me slušaju, ali sam ubrzo shvatio da anatomski ipak odgovaraju bravi. A ritam iz sedanja je snažno odjekivao u njima. Iz neznanih dubina vremena, komplikovani, tajni pokreti nekako su doprli do mog uma — nakon manje od pet minuta isprobavanja, začuo sam „klik“ od koga sam zadrhtao, iz prostog razloga što ga nisam u svesti predvideo. U sledećem trenutku metalna vrata su se lagano zanjihala ispustivši jedva čujan metalni zvuk. Ošamućen, prešao sam pogledom preko reda sivkastih kutija, osetivši neverovatan talas potpuno neobjašnjivog osećanja. Na dohvat ruke nalazila mi se kutija čiji su me urezani hijeroglifi naterali da se stresem u patnji, bezgranično složenijoj od običnog straha. Iako sam se i dalje tresao, uspeo sam da je izvučem i pored kiše peska i šljunka i da je privučem sebi, a da pri tom nisam napravio niti jedan glasan sum. Kao i prethodna kutija i ova je bila malo veća od pola metra sa 40 centimetara, sa plitko urezanim matematičkim crtežima. Bila je malo deblja od 8 centimetara. Uglavivši je između sebe i površine kojom sam se penjao, malo sam se pomučio sa zakačkom, ali napokon sam uspeo da oslobodim kuku. Podigao sam poklopac, prebacio čitavu kutiju na leđa i konačno je zakačio sebi za kragnu. Pošto su mi ruke napokon bile slobodne, nespretno sam se spustio na prašnjavi pod i spremio se da pregledam blago koga sam se dokopao. Kleknuo sam u šljunkovitu prašinu i prebacio kutiju ispred sebe. Ruke su mi se tresle, plašio sam se da izvučem knjigu, gotovo koliko sam i žudeo za tim — ili se osećao primoranim. Postepeno mi je

189 postalo jasno šta bi trebalo da se nalazi unutra, a to me je shvatanje potpuno paralizovalo. Ako se zaista to nalazilo unutra — i ako sve ovo nije san — sve što bi iz toga proizašlo bilo bi potpuno nepodnošljivo. Najviše me je mučilo to što nisam bio u stanju da sve oko sebe prihvatim kao san. Osećaj stvarnosti bio je zastrašujuć — a i sada, kada se prisećam svega, osećam isto. Napokon sam izvukao knjigu iz kutije i zagledao se opčinjeno u dobro poznate hijeroglife na korici. Knjiga je bila u odličnom stanju, a krivolinijska slova naslova potpuno su me hipnotisala, kao da sam bio u stanju da ih pročitam. Pa opet, ne mogu se zakleti da ih nisam pročitao zahvaljujući kakvom privremenom pristupu nenormalnom sećanju. Ne znam. koliko je prošlo pre nego što sam se usudio da otvorim tanku, metalnu koricu. Oklevao sam i nalazio izgovore sam pred sobom. Izvadio sam lampu iz usta i ugasio je kako bih prištedeo bateriju. Tako sam u mraku prikupio hrabrost i konačno otvorio koricu ne paleći svetlo. Napokon sam upalio lampu i osvetlio otkrivenu stranu — unapred sam se pripremio da prigušim bilo kakav zvuk koji bi krenuo iz mene, bez obzira na otkriće. Pogledao sam samo na trenutak i odmah se onesvestio. Međutim, pošto sam stegao zube, nisam pustio ni glasa. Potpuno sam se pružio po podu i stavio ruku na čelo usred neprozirne tame. Knjiga je bila upravo ono što sam očekivao i čega sam se plašio. Hi je sve to bio san, ili su vreme i prostor samo obmana. Siguran sam da je sve ovo san — ali proveriću to tako što ću poneti knjigu sa sobom i pokazati je svom sinu. Um mi je plivao u strahu, iako nije bilo ničega vidljivog u tmini. Slike i ideje o najgorem užasu — pobuđene vidicima proizašlim iz otkrića — počele su da se gomilaju i da mi zamagljuju osećanja. Setio sam se otisaka u prašini i zadrhtao od zvuka sopstvenog disanja. Ponovo sam upalio lampu i pogledao stranicu, kao što žrtva gleda u zmijine oči i zube. Nespretnim prstima, u mraku, zatvorio sam knjigu, vratio je u kutiju, zatvorio poklopac i zakačio ga. Ako zaista postoji, moraću da je iznesem napolje — ako ovo mesto uopšte postoji — ako ja i ceo svet postojimo.

190 Nisam siguran kada sam ustao i krenuo nazad. Čudno mi je — kao mera mog odvajanja od normalnog sveta — da niti jednom nisam pogledao na sat tokom nekoliko užasnih časova provedenih u podzemlju. Sa lampom u ruci i kobnom kutijom pod rukom, konačno sam, na prstima krenuo u nekoj vrsti tihe panike ka promaji — ostavljajući za sobom provaliju i one preteće otiske. Kada sam počeo da se penjem uz nagib malo sam se smirio, ali nikako nisam mogao da se otresem senke straha koju nisam osećao dok sam silazio. Strahovao sam od ponovnog prolaska kroz crni, bazaltni podrum, stariji od grada, u kome je izvirala hladna promaja iz nebranjenih dubina. Razmišljao sam o onome čega se Velika rasa plašila, što možda i dalje vreba odozdo — makar i slabašno, na samrti. Razmišljao sam o pet kružnih otisaka i o onome što sam o njima znao iz snova — i o čudnovatim vetrovima i pištavim zvucima koji su se vezivali za njih. A setio sam se i savremenih domorodačkih priča o zastrašujućim vetrovima i nepoznatim ruševinama pod zemljom. Zahvaljujući simbolima urezanim u zidove znao sam na kom se spratu nalazim, a nakon što sam prošao mesto na kome sam pregledao prvu knjigu, došao sam do velikog kružnog prostora iz koga su hodnici polazili na sve strane. Sa svoje desne strane prepoznao sam hodnik kojim sam došao. Pošao sam, znajući da me sada očekuje teži deo puta zbog lošeg stanja građevina izvan zgrade arhive. Teret koji sam nosio postajao je sve teži, sve teže mi je bilo da hodam tiho dok sam se spoticao po krhotinama i komadima svega i svačega. Stigao sam do nasipa od krhotina koji je dopirao do same tavanice, kroz koji sam prokopao uzani prolaz. Užasno sam se plašio ponovnog provlačenja, jer sam prvi put napravio dosta buke, a sada, pošto sam video one otiske, zvuka sam se plašio iznad svega. A i kutija je bila dodatni problem. Nekako sam se uspentrao uz brdašce i progurao kutiju kroz otvor. Zatim sam se i sam provukao, držeći lampu među zubima — ponovo derući leda o stalaktite. Kada sam pokušao da podignem kutiju, otkotrljala se niz ruševine, praveći usput uznemirujuću galamu. Od eha nastalog od

191 buke oblio me hladan znoj. Pojurio sam za kutijom i zgrabio je ne praveći dodatnu buku — ali samo tren kasnije, blok na kome sam stajao je iskliznuo iz gomile i izazvao neverovatnu, iznenadnu larmu. To je bio kraj za mene. Ne znam da li sam umislio ili je bilo stvarno, ali iza sebe sam začuo zastrašujuć odgovor. Učinilo mi se da sam čuo piskav, prodoran zvuk, ni nalik bilo čemu sa ovoga sveta, zvuk koji je nemoguće opisati rečima. Ako sam ga zaista čuo, ono što je usledilo predstavljalo je svirepu ironiju — jer, ako se izuzme moj strah, ono drugo se nije moralo dogoditi. U svakom slučaju, potpuno sam pomahnitao. Uzeo sam lampu i kutiju i skačući pojurio, ne misleći ni na šta drugo, samo na ludačku želju da što pre napustim košmarne ruševine i da se vratim u javu pustinje i mesečine. Jedva da sam i primetio kada sam stigao do planine krhotina koja se protezala u vis, u tamu, iznad visine plafona. Ozbiljno sam se ugruvao i više puta sam se ogrebao penjući se uz strminu nazubljenih blokova i šuta. A tada — propast. Dok sam u mraku prelazio vrh gomile, nepripremljen za strmu kosinu sa druge strane, proklizao sam i našao se u kotrljajućoj lavini odronjenog kamenja. Poput topovske salve, larma je presekla tamu pećine, uz nekoliko zaglušujućih odjeka od kojih se tlo treslo. Ne sećam se kako sam se izvukao iz svog tog haosa, ali ono malo čega se sećam bila je trka, jurnjava uz hodnik ispunjen odjekom — lampu i kutiju sam i dalje imao kod sebe. Potpuno ludilo me obuzelo malo ispred drevne, bazaltne kripte koje sam se toliko plašio. Jer, kako su odjeci odrona utihnuli, zastrašujući, tuđinski pisak postao je jasno čujan. Ovoga puta nije bilo sumnje — a još gore je bilo to što je ovoga puta dopirao ne iza, već ispred mene. Pretpostavljam da sam vrisnuo. Pamtim tek nejasnu sliku kako protrčavam kroz pakleni bazaltni prolaz i pamtim prokleti zvuk koji je dopirao iz otvorene, nebranjene, bezgranične tame, iz dubina. Osetio sam i vetar — ne hladnu promaju vlažnog vazduha, nego divlji, odlučni udar ledenog vetra koji je kuljao iz istog gnusnog otvora iz koga je dolazio i pisak.

192 Sećam se da sam prelazio i preskakao raznorazne prepreke, uz udare vetra i piskavi zvuk koji su svakog trena postajali sve jači. Imao sam utisak da se svesno uvijaju oko mene, da me stežu. Iako mi je sada stizao sa leđa, umesto da me ubrzava, vetar me je na neki čudan način usporavao, poput lasa ili nekakve zamke. Vise nisam obraćao pažnju na buku koju stvaram, lupao sam prelazeći preko velikih prepreka od skrhanih blokova, dok se konačno nisam našao u zgradi koja je vodila ka površini. Sećam se kako sam reagovao kada sam pogledao niz prolaz koji vodi do prostorije sa mašinama, malo je nedostajalo da ispustim krik kada sam ugledao kosinu koja vodi na dole, gde jedna od zastrašujućih podnih vrata verovatno zevaju širom otvorena. Ali umesto da vrisnem, nastavio sam sebi da mumlam u bradu kako je sve ovo samo san i kako ću se uskoro probuditi. Možda se nalazim u kampu — ili u svojoj kući u Arkamu. Te misli su mi pomogle da zadržim razum dok sam se penjao uz kosinu ka narednom spratu. Znao sam da se predamnom nalazi rupa široka metar i po, ali obuzet ostalim strahovima, o tome nisam razmišljao dok nisam stigao do nje. Pri silasku, bilo mi je lako da je preskočim, ali uzbrdo je znatno teže, pogotovu što sam bio dodatno opterećen strahom, umorom, težinom metalne kutije i neprirodnom vučom demonskog vetra. U poslednjem trenutku sam počeo da razmišljam o svemu tome, ali i o neznanim bićima koja možda vrebaju u crnoj provaliji. Baterija u lampi je oslabila, ali nekakvo neshvatljivo sećanje dalo mi je do znanja kada sam se približio pukotini. Hladni udari vetra i grdni piskavi zvuci koji su dopirali iza mene, za trenutak su delovali poput opijata, otupeli su mi strah od zjapeće jame. A onda sam postao svestan vetra i piska, a ispred mene — plime gnušanja bujale su iz otvora predamnom, iz nezamislivih dubina. Preplavila me sama suština košmara. Razum me napustio — ignorišući sve sem animalnog instinkta za begom, jedva da sam se i namučio preko krhotina razbacanih po kosini, kao da ponor nije ni postojao. Ugledao sam ivicu ponora i skočio ludački, svom snagom koju sam posedovao. Našao sam se u paklenom vrtlogu odvratnog zvuka i potpunog, zaista opipljivog mraka.

193 To je sve čega se sećam. Sve nakon toga spada u domen delirijuma i utvara. San, ludilo i sećanja, divljački izmešani u seriji neverovatnih komadića iluzija, koje možda nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Zastrašujući pad kroz nebrojene kilometre viskozne, opipljive tame, zbir zvukova potpuno stran Zemlji i njenom organskom životu. U meni su oživela do tada uspavana osnovna čula, koja su mi govorila o jamama i prazninama naseljenim lebdećim užasima, koje su vodile do nikada osunčanih litica i okeana i brojnih gradova bazaltnih kula bez prozora, do kojih nikakvo svetlo nikada nije doprlo. Kroz glavu su mi protutnjale tajne prvobitne planete i njenih zaboravljenih eona i sve to bez slike ili zvuka. Saznao sam stvari koje mi ni najluđi raniji snovi nisu nagoveštavali. A svo to vreme držali su me hladni prsti vlažne izmaglice, a čudnovato, prokleto pištanje zloslutno se nadnosilo nad svim promenama zbrke i tišine u viru okolne tame. Video sam i ogromni grad iz mojih snova — ne njegove ruševine, nego grad kakav je bio u mojim snovima. Ponovo sam se nalazio u konusnom, neljudskom telu, među pripadnicima Velike rase i zarobljenih umova koji su nosili knjige visokim hodnicima i širokim kosinama. Među svim ovim slikama, nametao se zastrašujuć nevizuelan osećaj očajničke borbe, oslobađanja iz kandži zviždavog vetra, ludačkog leta, nalik letu šišmiša, kroz praktično čvrst vazduh, grozničavog poniranja kroz tamu šibanu vetrovima, kao i posrtanja preko šuta i krhotina. Za trenutak sam doživeo čudnovat, nametljiv osećaj vida — slabašan nagoveštaj plavkastog svetla iznad moje glave. Zatim sam sanjao vetar — nastavio sam da se penjem, da puzim — provukao sam se do svetlosti podrugljivog meseca kroz gomilu krhotina koje su se odronjavale iza mene i nestajale usred morbidnog uragana. Zao, monoton puls zaluđujuće mesečine konačno mi je potvrdio da sam se vratio u ono što sam nekada nazivao materijalnim svetom, javom. Ležao sam opružen u pesku australijske pustinje, prstiju zarivenih u zemlju, dok je oko mene divljao vetar, meni do tada

194 nepoznat na ovoj planeti. Odeća mi se pretvorila u dronjke, a na telu nisam imao mesto bez modrice ili ogrebotine. Svest mi se vraćala veoma sporo, nisam bio siguran gde prestaje bunilo, a gde počinje java. Sećao sam se reda velikih blokova, ponora ispod tih blokova, čudovišnog otkrovenja iz prošlosti i košmarnog užasa na kraju — ali šta je od toga bilo stvarno? Izgubio sam baterijsku lampu, a nije bilo ni metalne kutije koju sam možda otkrio. Ako je uopšte postojala — ako je postojao ponor, ili oni blokovi. Podigao sam glavu i pogledao iza sebe, video sam samo ravnu nedirnutu pustinju. Demonski vetar je prestao, a naduti, šuplji mesec je potonuo u crvenilu zapada. Pridigao sam se na noge i posrćući krenuo ka jugozapadu, ka kampu. Sta li se zapravo dogodilo sa mnom? Da li sam se jednostavno srušio u pustinji, a zatim vukao snovima izmučeno telo kilometrima kroz pustinju i preko zatrpanih blokova? Ako to nije slučaj, kako ću podneti da živim dalje? Zahvaljujući novoj sumnji, čitava moja vera u to da su snovi izazvani legendama rastopila se u starim paklenim sumnjama. Ako je onaj ambis postojao, postojala je i Velika rasa — kao i sve što je postigla, njihova vladavina vrtlogom vremena, širokom koliko i sam kosmos, nije bila mit ili košmar, već užasna, neizdrživa stvarnost. Da li sam zaista tokom mračnih, zbunjujućih dana amnezije odveden nazad kroz vreme, 150 miliona godina pre pojave ljudi? Da li je moje telo predstavljalo prevozno sredstvo za zastrašujući tuđinski um iz vremena paleogena? Da li sam kao zarobljenik tih gegajućih užasa zaista upoznao onaj prokleti kameni grad dok je bio na vrhuncu, da li sam se teturao hodnicima, koji su mi bili toliko poznati, u stravičnom telu onoga koji me je zarobio? Nisu li mučni snovi koje sam imao tokom dvadeset godina samo plod čudovišnih sećanja? Da li sam zaista nekada razgovarao sa umovima nedostižnih krajeva vremena i prostora, učio o tajnama univerzuma, prošlim i budućim, a zatim i pisao anale svoga sveta, koji su potom pohranjeni u metalnu kutiju u ogromnoj arhivi? I nisu li oni drugi — šokantna starija stvorenja divljih vetrova i demonskog pištanja — zaista troma, preteća opasnost, koja se polagano budi u svojim

195 mračnim ambisima, dok raznolika bića nastaju i izumiru na vremenom izmučenoj površini planete? Ne znam. Ako taj ponor zaista postoji, ako je sve ovo istina, onda nema nade. Onda se nad svetom ljudi nadvija nezamisliva sena iz nekog drugog vremena. Smatram milošću to što ne postoji ni jedan dokaz da sve ovo nije bila samo nova faza mojih snova, iznedrenih legendama. Metalnu kutiju, koja bi bila dokaz, nisam izneo na površinu, a ni podzemni hodnici do sada nisu pronađeni. Ako su zakoni svemira dobri prema nama, podzemni grad nikada i neće biti pronađen. Ali ja svejedno moram reći sinu šta sam video, ili šta mislim da sam video i da mu, kao psihologu prepustim da sudi o realnosti mog doživljaja, a zatim da to podeli sa drugima. Već sam rekao da iza svega što pretpostavljam da sam video u podzemnim ruševinama, stoje godine mučnih snova. Bilo mi je teško da zapišem to presudno otkrovenje, ali siguran sam da nema čitaoca koji nije shvatio. Naravno, odnosi se na knjigu u metalnoj kutiji — kutiji koju sam oslobodio iz jazbine od prašine milion vekova. Niko je nije ni video ni dodirnuo od pojave ljudi. A opet, kada sam uperio svetlost lampe ka njoj, video sam da slova neobične boje, na krtom, celuloznom papiru koga je samo vreme obojilo smeđe, nisu bili nikakvi hijeroglifi iz vremena Zemljine mladosti. Bila su to upravo nama poznata slova alfabeta, koja su sricala reči engleskog jezika, moji rukopisom.

196

197 Kroz kapije srebrnoga ključa prostranoj prostoriji zidova prekrivenih neobičnim tapiserijama i Bonkata ćilimima upečatljive starosti i kvaliteta izrade, četiri čoveka sedela su za stolom prekrivenim papirima. Opojni dim tamjana širio se iz uglova sobe, sa čudnovatih tronožaca od kovanog gvožđa koje bi stari crnac u tamnoj livreji povremeno dopunio. U jednom uglu, u dubokoj niši, kucao je čudesni sat u obliku mrtvačkog sanduka, sa zbunjujućim hijeroglifima namesto brojeva i četiri kazaljke koje su se kretale u neskladu sa svim vremenskim sistemima poznatim na ovoj planeti. Soba je bila naročita, uznemirujuća, ali je potpuno odgovarala poslu koji je bio po sredi. Upravo tu, u Nju Orleansu, u kući najvećeg mistika, matematičara i orijentaliste ovoga kontinenta, odlučivalo se o nasledstvu jedva manje poznatog mistika, naučnika, pisca i sanjara koji je nestao sa lica zemlje četiri godine ranije. Randolf Karter, koji se čitavog života trudio da pobegne od jednoličnosti i ograničenja koje nameće java i poseti mesta koja su ga dozivala u snovima, kao i mitske puteve koji vode kroz druge dimenzije, jednostavno je nestao sedmoga oktobra 1928, kada je imao 54 godine. Vodio je usamljenički, čudnovat život, a iz njegovih neobičnih romana ljudi su izvodili zaključke o događajima bizarnijim od onih koji su zabeleženi u njegovoj biografiji. Sarađivao je sa Harlijem Vorenom, mistikom iz Južne Karoline110,