Slavomir Nastasijevic - Aleksandar Makedonski

SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

ALEKSANDAR
MAKEDONSKI

IZDAVAČKO PREDUZEĆE
PROSVETA

By

2

GLAVA PRVA

Mrak je božanska porekla.
On je otac Hipnosa i Oneirosa.1

S mnogo nestrpljenja i nade dočekan je dan porođaja kraljice

Olimpijade.
Četiri buktinje osvetljavale su odaju u kojoj je ležala porodilja. Oblaci

dima visili su ispod tavanice, štipali oči i otežavali disanje. Pošto kapke
na prozorima uopšte nisu otvarali, nije se znalo da li je napolju dan ili
noć. Zbog toga su buktinje gorele neprestano. Kad dogore, dvorkinja
Doroteja zamenjivala ih je novim.

U odaji je treperila zelena svetlost, iskrila se i sablasno obasjavala
kraljičinu postelju, bronzane statue Dionisa, Orfeja i Demetre, njihova
beživotna lica i mrtve oči. Grč bola urezan na boginjinom licu prešao je u
nemo očajanje; Orfejev bezazleni osmeh pretvorio se u kobnu slutnju, a
glava Dionisa, malo nakrivljena, prkosno je i izazivački ukazivala na
ljudsku smrtnost.2 Mozaik na podu od raznobojnih kamenčića prelamao
je svetlost dajući joj ljubičasti odsjaj.

S desne strane postelje, sklupčan na perjanom jastuku, ležao je
ogroman piton, ljubimac kraljice Olimpijade. Njega je doneo iz Afrike
jedan rob, poslanik čuvenog vrača iz Sidona. Taj vrač je tvrdio da je
zmija stara preko sto godina i da potiče iz svetoga hrama posvećenog
kabirima3 u Tiru. Piton se tu izlegao i odrastao pod najbrižljivijom negom
punskih sveštenika. Rob koji je doneo zmiju odmah je pogubljen da ne bi
odao tajnu posvećivanja. Dobro nahranjen i napojen vinom s opojnim
travama, umro je s prerezanim grlom neosetno, srećan i zadovoljan.
Vraču, darodavcu, kraljica je za uzvrat poslala u Afriku četiri mlade
kobre.

Olimpijada je pitona zavolela žarkom ljubavlju i posvetila ga Dionisu
i Orfeju. Na taj način uvela ga je u misteriozni kult edonske kobi.4
Kraljičin ljubimac, ločući iz srebrne zdele krv zaklanog roba iz Afrike,
postade glavni činilac u tamnom kultu kraljice Olimpijade.

Kralj Filip se s gnušanjem povlačio iz kraljičine odaje čim bi ugledao
modrozelene kolutove posvećenog pitona pored nagog tela svoje žene
Zbog toga je tajno naredio lekaru Filtonu da saspe otrov u mleko
nemani. Međutim, na dvoru se šaputalo da je piton pravi otac budućeg

3

deteta. Govorilo se da je Zevs uzeo oblik zmije i u noći bez meseca

spario se s Olimpijadom.
Uzalud je kralj Filip svojom snagom, lepotom, bodrošću i veseloj

ćudi pobijao ove mračne pretpostavke, sujevernim i podmuklim

dvoranima godilo je da piton bude otac deteta. Samo je Filton, kraljev
lekar, nedvosmisleno razbijao zlonamerno šaputanje i bezočno
izopačavanje istine. Zbog toga ga dvorani nisu voleli, a kraljica ga
omrzla, jer joj se više sviđalo da se Zevs smatra ocem njenog deteta.

Lekar Filton je neprekidno, i danju i noću, bio pored kraljice. Uz
njega su bdele četiri dvorkinje, sve u strahu da se ne probudi piton koji je

s druge strane postelje spavao, pošto je toga dana progutao jednog

debelog psa.
Kraljica je ležala u polusvesti, dišući ubrzano. Lekar je držao njenu

ruku i opipavao bilo. Osetivši slabije otkucavanje primeti da porodilja sve

teže diše. Otvorenih usta kraljica je s mukom hvatala vazduh. Filton
smesta poče da je masira. Dvorkinja Doroteja otvori sudić s mirisom od
kovilja i podnese ga porodilji pod nos. Olimpijada otvori oči, krupne,
zelene, i upre ih u lekara, gledajući ga kao da ga prvi put vidi.

— Ko si ti? — reče.

— Tvoj lekar Filton. Zar me ne poznaješ?
Kraljica zažmuri. Modri kolutovi ispod njenih očiju. Čudno su se

isticali na bledom licu. S modrikastih usana ote se šapat:

— Ti si onaj što obožavaš Filipa, toga varvarskog poglavicu!
U odaji nastade tišina. Lekar dohvati sa stočića vrč s vinom, nateže
ga i dobro otpi. Tri dana i tri noći neprestanog bdenja potpuno mu je
slomilo snagu. Četiri dvorkinje su na minderluku, zgledale se i šaputale.

Dobro su one znale koliko Olimpijada prezire kralja Filipa, ali su se
čudile otkud taj prezir prema Filtonu, Helenu iz Atine.

Kraljica otvori oči. Iz njenog pogleda izbijala je mržnja:
— Prezirem Demostena, — reče. — Mrzim tog nadmenog
demagoga i trgovca svojim i tuđim osećanjima, ali uviđam da je u pravu
kad tvrdi da je Filip kužni stvor i da ova prokleta zemlja ne rađa nijednog

valjanog roba!
Na kao slonova kost belom kraljičinom licu jagodice se zarumeneše.

Ona se obrati lekaru:
— A ti, prepredena helenska dušo, uskoro ćeš uvideti kako se Filip

odnosi prema onima koji ga cene i poštuju i kako gazi njihovo
dostojanstvo i čast.

Olimpijada se zakašlja. Bolovi joj zgrčiše lice. Filton je, stojeći pored
postelje, osećao kako mu tuče u slepoočnicama i ikako mu se glava

zanosi.
— Moramo otvoriti prozore, — reče. — Svi ćemo se ugušiti od

dima... Kraljice, ako ne dignemo kapke na prozorima, dim od buktinja

4

ugušiće te.
— Da li je napolju dan ili noć? — upita porodilja.
— Noć.

— Onda otvorite kapke... Mrska mi je dnevna svetlost... Ona je
prolazna... Samo je noć večita. Mrak je božanskog porekla... On je otac
Hipnosa i Oneirosa... Doći će vreme kad će zauvek zavladati noć bez
jutra. Onda, blago posvećenima!... I Filip je posvećen, ali je on ostao
medved s Koraba. Ničega božanskog nema u njemu...

Doroteja raskrili kapke na prozorima. Kroz četiri mračna otvora jurnu
u odaju svež vazduh pomešan s mirisom cveća i sparušene trave.

Prozori su zjapili prema dvorskom vrtu.
Grad Pela, prestonica kralja Filipa, utonula je u noć. Na nebu nije

bilo nijedne zvezde. Tmurni oblaci kao zbijeno krdo golemih bizona
gomilali su se preko neba. Izdaleka se čula grmljavina, preteća, potmula,

kao da dolazi iz utrobe zemlje. Prema blesku munja ocrtavali su se

vrhovi i grebeni planine Olimpa.
Piton u kraljičinoj odaji stade da se meškolji. Gonjen iskonskim

nagonom samoodržanja, budio se iz dubokog sna osetivši naglu
promenu vremena. Njegovi golemi kolutovi migoljili su se i klupčali na

perjanom dušeku. Koža na glavi mu se nabra, dva oka, staklaste, boje

crvenog korala, blesnuše prema svetlosti buktinja. Piton uspravi prednji
deo tela, otvori čeljusti i stade palacati račvastim jezikom. Bio je
razdražen. Činilo se da će se baciti na kraljicu. Olimpijada pruži ruku i

pomilova ga po glavi. Zmija je liznu nekoliko puta po licu.
Četiri dvorkinje, drhteći od straha, zanemele, razrogačenim očima

gledale su pitona i njegovu zaštitnicu. Povlačeći se prema uglu, skriše se
iza bronzanih statua Dionisa, Orfeja i Demetre. Filton se povuče prema
vratima. Zmija se vukući po podu svoje ugojeno telo, približi jednom
prozoru i uspravi. Modri kolutovi začas se izgubiše u granama i
lepezastom lišću. U tišini odjeknu pljesak o vlažnu zemlju. Vijugajući

preko toplih barica, piton, iako je toga dana progutao debelog psa, stade

hvatati žabe i smukove.

Filton i dvorkinje polako se približiše postelji.

Kraljica se pakosno nasmeja:
— Što se plašite? Zmija je posvećena i pitoma kao kuče. Ona

nikome ne nanosi zlo.
Dvorkinje su se snebivale bacajući zastrašene poglede na otvoren

prozor kroz koji je neman skliznula. Lekar je u jednom metalnom sudu
tučkom gnječio krunice divljeg cveća i cedio sok. Od njega je pravdo

napitak pomešan s medom i vinom.

— Moj ljubimac je kraljevskog porekla, — produži Olimpijada. —
Zbog toga sam mu dala kraljevsko ime Siton5...

Kroz otvorene prozore strujao je svež vazduh i sve više razrađivao

5

dim pod tavanicom. Izdaleka se još čula potmula grmljavina i videli se

odsjaji munja.

Olimpijada se pridiže na laktove i progovori:
— Da li ste malopre čuli gromove?... Jedan je udario u moju
utrobu... Znajte da će se noćas roditi sin Zevsa i Olimpijade...
Rekavši to zatvori oči. Glava joj klonu na jastuk.
— Opet gubi svest... Bunca... — reče lekar. Dvorkinjama se činilo

da je kraljica svesna.

— Zevs je sišao s Olimpa, — produži Olimpijada — ušao je u Sitona

i postao otac moga deteta. Zbog toga je piton besmrtan.
Iako su joj oči bile sklopljene, kraljica je govorila glasno i

razgovetno, kao da je potpuno uverena u ono što kaže. Lekar još
jednom nateže vrč s vinom. Pošto dobro otpi, nasmeja se:

— Zmija nije besmrtna!

Uznemirena Doroteja bacala j, brze poglede na lekara i kraljicu.
— Čuvaj se, Filtone, da ne huliš! — reče. — S bogovima nema šale.

— Ne hulim, — odvrati lekar. — Kraljica je bez svesti i ne zna šta

govori. Ona bunca. Niti je grom udario u njenu utrobu, niti je piton

besmrtan. On je samo zmija i ništa više. Sad gmiže po vrtu i hvata

žabe...
Filton treći put otpi vino iz vrča.
— Snaga mi se postepeno vraća, — reče. — Tri dana i tri noći

nespavanja i bdenja teško se mogu izdržati...
Lekar ponovo stade da gnječi krunice cvetova.
— Kralj Filip mi se žalio, — reče — da više ne može da podnosi

vršljanje zmija po vrtu, po hodnicima i podrumima... I njegovom strpljenju

ima kraja. Naredio mi je da stavim otrov u mleko i da ubijem pitona...
Hm... Tako će se videti da zmija nije bog, a kraljica će roditi smrtno dete,
muško ili žensko... Svako ko misli drugačije...

Lekar podiže glavu i zadrhta. Dva krupna, zelena kraljičina oka

gledala su ga netremice. Filton oseti kako mu krv odlazi s lica.
Olimpijada, naglašavajući svaku reč, progovori:
Piton je besmrtan, a ti ćeš umreti... Moraš umreti, jer si uvredio

božanstvo.
Filton, poznavajući strahovitu ćud kraljice Olimpijade, oseti šta mu

se sprema. Pod uticajem starodrevne vere bila je mističarka i

osvetoljubiva. Propovedala je trpljenje i asketizam, a u nastupu

zanesenosti bila je sklona i prolivanju ljudske krvi radi spasenja duše.
Kraljica Olimpijada bila je upućena u eleusinske misterije,6 čarobnjaštvo,
magijske krugove, čini i upotrebu relikvija od pogubljenih zločinaca. Otud

i njena ljubav prema zmijama, koje je materinski negovala u svojim

odajama, podrumima dvorca i u vrtu.
Preziranje prema Filipu poteklo je u Heladi, gde ga niko drugačije

6

nije ni zvao nego varvarski poglavica. Međutim, kralju je, izgleda, bilo

svejedno šta se o njemu misli i govori. Na uvrede te vrste reagovao je

samo u nastupu pijanstva, pa i to retko.

Kralj Filip je imao svoje dalekosežne planove i njima se sav
posvetio: imao je nameru da se dočepa pristaništa kod grada Amfipolja,

a odatle preko ostrva Tasa i Samotrake da dopre do Frigije. Tako bi celu
severnu obalu Tračkoga mora držao pod svojom vlašću. Parmenion,
njegov istaknuti vojskovođa, s mnogo napora ratovao je u Italiji, ulažući

sve snage da pokori neobuzdana varvarska plemena. Zbog toga se kralj
nije mnogo obazirao na zanesenjačku pobožnost svoje žene. Njega je

jedino izvodilo iz takta vršljanje zmija po dvoru. Kralj se više puta zaricao
da će svu gamad otrovati, uprkos ispadima i pretnjama kraljičinim.

Lekar Filton, boreći se s osećanjem straha i dužnosti, zastade kod

vrata. Olimpijada zausti još nešto da mu dobaci, pridiže se na lakove
sevajući očima, ali klonu na uzglavlje. Porođajni bolovi zgrčiše joj dice,
telo se skupi i opruži, nekoliko puta vrisak prolomi tišinu. Ispod pokrivača
začu se slabačak detinji plač.

Lekar i dvorkinje pritrčaše postelji i odvojiše dete od porodilje.
Svršivši brzo svoj posao, Filton žurno iziđe iz kraljičine odaje i
gotovo nalete na grupu ljudi koja se galameći približavala. Kralj Filip,

okružen dvoranima i oficirima, viknu:

— Šta je, Filtone? Kakve vesti donosiš?

— Dobre... Kraljica je rodila naslednika prestola... Ali upamti, kralju,
šta ću ti reći: dete je rođeno s riđom kosom, ti si mu otac i niko drugi...

Filip, i začuđen i obradovan, htede nešto da kaže i već zausti, ali ga

prekide Perdika:
— A kraljica, hoće li ostati u životu? Lekar sleže ramenima.
— To se zasad ne može tvrditi, — reče. — Ali izgleda da hoće, jer

je ona pod zaštitom bogova.

— Pod zaštitom demona! — nasmeja se Filip. — Suviše je zla da bi

mogla umreti mlada!
Iz kraljičine odaje istrča dvorkinja Doroteja vičući na sav glas:

— Radujte se svi! Kralj Filip je dobio naslednika prestola.
Filip i njegovi pratioci uđoše u kraljičinu odaju. Dete s riđom kosom
plakalo je na majčinim grudima. Olimpijada je gledala svojim zelenim
očima kralja i dvorane. Modri kolutovi, još više pojačani, isticali su belinu
na njenom licu i vratu i kao da su povećali ionako krupne oči sa dugim

povijenim trepavicama.
Odnekud se stvori i Aristandar, vrač i prorok, ogrnut belim ogrtačem

s mnogo nabora. Pokloni se kralju i reče:
— Raduj se, Filipe, oče makedonskog naroda i kralju nad svim

kraljevima! Tvoj sin će te nadmašiti!

— Neka bi bogovi dali, — nasmeja se Filip. — Otkako postoje

7

dvorovi na svetu, proroci tako govore o svakom novorođenom
nasledniku prestola.

I Olimpijada se glasno nasmeja:
— Samo ništavni očevi, — reče, — zavide svojim slavnim sinovima!
Aristandar, nepogrešivi vrač i prorok, rekao je da će te sin nadmašiti.
Tako će i biti, jer si ti običan varvarski poglavica!
— Tako mi sunčeve svetlosti, — planu kralj, — narediću da se u
mojoj zemlji svim Helenima odseku glave. Oni su svojim mračnim
misterijama zatrovali dušu moje žene. Tamo, među onim atinskim
varalicama i lažovima, rečeno je da sam ja varvarin. Ali, doći će vreme
kad će Filip, makedonski kralj, pokazati tim nadmenim filozofima šta je
prava vrlina, hrabrost i ljudsko dostojanstvo! — Kralj zastade i pogledom
obuhvati sve prisutne. — Jeste, — reče, — neka me sin prevaziđe ako
su mu bogovi dali klicu snage i sposobnosti. Ja ću mu, sa svoje strane,
osigurati osnovu za život i vladavinu... Uprkos svemu, iz sveg srca želim
da ovo dete, ako mu Zevs podari život, ne nasledi ništa od epirske
nadmenosti.7 Ali, rano je za predviđanja. Sad je trenutak kad nam valja
proslaviti rođenje naslednika prestola. Hajdemo svi, na gozbu u lovačku
dvoranu.
Filip pođe vratima.
— Stanite! — doviknu kraljica. — Jedite mnogo, pijte jos više i
veselite se, ali mi najpre dovedite lekara Filtona.
Perdika, zapovednik garde „kraljevih pratilaca" zastade. Olimpijada
mu dobaci:
— Dovedite ga živog ili mi donesite njegovu glavu.
— Biće po tvojoj volji, presvetla kćeri Demetre i Diorasa.
Perdika smešeći se snishodljivo, ode za gomilom dvorana koji su
pratili kralja.
Filip se uputi prema lovačkoj dvorani, gde je u uglu gorela velika
vatra, a kraj nje na ražnjevima vrtele se debele ovce i prasad. Robovi iz
Etiopije bili su spremni da svakog časa pretrpaju stolove mesom,
komadima hleba, činijama punim kozjeg sira, zdelama s medom,
gomilama voća i srebrnim peharima punim vina.
Kralj Filip je doista na varvarski način priređivao gozbi.

8

GLAVA DRUGA

To je bio koren vojske
koja će kroz dvadeset godina

zaprepastiti svet.

Na kraju grada Pele nalazila se kuća lekara Filtona. Poklonio mu je

kralj Filip na dva meseca pred porođaj kraljice Olimpijade.
— Tvoja je kuća i svi bogovi zaštitnici u njoj! — rekao mu je kralj.
Kuća je imala dva odeljenja, u jednom su stajala dva ormančeta i na

njima poređani ćupčići s biljnim i životinjskim mastima, rastopljenim
kozjim lojem i uljem, isceđenim u krunica divljeg cveća ili korenja, male
amfore, sudovi i bočice s tečnostima, činije s osušenim bubama i
praškovi od različitih gljiva.

Druga odaja služila je lekaru Filtonu i njegovoj ženi Glikeri kao
spavaća soba. Tu su bile dve postelje, kolevka u kojoj je spavalo dete,
sto i dve klupe. O tavanici visio je kavez u kome su dva štiglica po ceo
dan cvrkutala jedući semenje konoplje. U jednom uglu bila je mala
bronzana statua Hipnosa, boga sna, koji je lekaru Filtonu poklonio
njegov lični prijatelj, majstor Praksitel.8

Filton, napustivši dvor, gotovo trčeći stdže kući. Njegova žena
GlJkera sedela je pored kolevke u kojoj je dete plakalo bacajući se
nožicama. Dva žiška osvetljavak su odaju.

Glikera je bila omalena, ali čvrsto građena. Za Filtona se udala o
šesnaestoj godini i s njim je provela u braku dve godine. Bila je rodom iz
Tebe u Beotiji, u bliskom srodstvu sa slavnim vojskovođom
Epaminondom.9 Mlada žena ponosila se tim poreklom i izvan svega
volela svoju domovinu, muža Filtona i dete, maloga Nikanora. Iz njenih
krupnih i graorastih očiju izbijala je plemenitost i dobrota.

Videći preplašena i zadihana muža naglo ustade:
— Filtone, — reče, — šta se dogodilo?
— Zlo! — odgovori lekar i sede na postelju.
— Zlo?
— Zlo!... uvredio sam kraljicu Olimpijadu i sad mi preti smrtna
opasnost.
— Smrtna opasnost! — zaprepasti se Glikera.
— Jeste... Tu ženu su poslali na zemlju bogovi donjega sveta da

9

nanosi zlo ljudima. Sad se porodila i znaj da je donela na svet čudovište
i prokletstvo za ljudski rod. Tri dana i tri noći, neprekidno sam bdeo nad
njenom posteljom. Oči mi se same sklapaju od umora... Za sve to —
zahvalnost će mi biti, možda smrt.

— A kraljica? Kako si je uvredio?

— Kraljica?... — zavapi lekar. — Njena blizina kužna je za svakog!

Ko se nalazi pored nje nikad mije siguran za svoj život. Potpuno
zaluđena starom verom!... Malo pre je govorila da je grom udario u njenu
utrobu. Kamo sreće da je to istina! Spržio bi čudovište do pepela...

Ovako, ja sam propao...
Filton zagnjuri glavu u šake. Glikera mu priđe i zagrli ga.
— Ako Olimpijada veruje, — reče, — da je grom udario u njenu

utrobu, neka joj bude. Ne razumem zašto si ti kriv?
— Za nju je kriv svako ko se usudi da joj u bilo čemu protivreči, a

osobito u ovom slučaju kad treba dokazati da je dete božanskog porekla.

Dvorani i oficiri odobravaju joj sve i keze se kao majmuni na svaku njenu
reč. Ja to ne mogu...

— Trebalo je da se čuvaš! — zavrte glavom mlada žena.

— Istina je, nisam bio oprezan. Rekao sam da bunca, jer mi se
učinilo da je izgubila svest... Bila je svesna i razumela je svaku moju reč.

Dete u kolevci nije više plakalo. Okrećući glavicu prema glasovima
koji su dopirali do njegovih ušiju, činilo se da prati svaku reč roditelja.

Filton ustade i priđe kolevci, zagleda se u detinje lice, obasjano
treperavom svetlošću žiška, i krupne 0ći crne i svetle kao u mačeta.

Otac tužno zaklima glavom.
— Mali Nikanor ne spava. Možda predoseća zlo! Šta li će biti s njim
i s tobom? — leče i ushoda se.

Filton je imao oko trideset godina. U to vreme svaki otmeni Helen

bavio se gimnastikom. Isto tako smatralo se za otmeno, a i kao potreba,
izučiti veštinu borenja mačem i kopljem, jer ratovi, sukobi i meteži svake

vrste bili su uvek na pomolu. Tako je i lekar Filton doterao do vanredne

gipkosti svoje vitko telo. Bio je povisoka rasta, ne mnogo mršav i prav,

dostojanstvena držanja. Na njegovom crnomanjastom licu isticali su se
tanki brkovi i kratka brada, raščešljana na sredini, prav nos i kosmate

obrve ispod kojih su blagorodnim sjajem bljeskala dva krupna oka.
— Znaš li šta je još govorila? — reče lekar. — Tvrdila je preda

mnom i pred dvorkinjama da otac deteta nije kralj Filip.

— Nego?

— Nego Zevs!... Rekao sam da ni to ne može biti i kraljica je oda
moje reči... Bilo bi najbolje da smesta napustimo ovu kuću i pobegnemo
što dalje, možda čak u Atinu. Tamo nas ne može domašiti žaoka

pakosne Olimpijade.
— Dabome, pobeći ćemo, i to odmah! — užurba se mlada žena.

10

Filton stade da osluškuje. Napolju su se čuli koraci i ljudski glasovi.
— Dockan je! — reče i dohvati mač koji je visio na zidu.
U kuću naglo upade grupa gardista iz odreda „kraljevih pratilaca".
Šest ratnika, naoružanih lukovima i mačevima, zakrčiše prolaz.
Klitandar, zapovednik dilokije10 kraljeve garde, predvodio je grupu. On

stade nasred odaje i prekrsti ruke na grudima.

— Filtone, — rece — zapovest glasi: dovesti lekara živa ili doneti
njegovu glavu. Pokori se naređenju i spasi ženu i dete. Njih nećemo

dirati.

— Ko vas je poslao? — upita lekar.
— Predika, glavni zapovednik „kraljevih pratilaca”... Baci mač,

polazi s nama!
Filton je, sevajući očima od gneva, stezao isukan mać. Bio je

spreman da se bori do smrti.

— Kuda ga vodite! — viknu Glikera. — Ona epirska zmija naredila

vam je da ga ubijete? Prokleta, po sto puta prokleta!
Tresući se od plača, mlada žena zagrli Filtona.
— Ona vređa kraljicu. — viknu oficir. — Povešćemo i nju.

— Razbojnici varvarski! — škrgutnu zubima lekar i jurnu u gomilu

ratnika.
Mačevi zlokobno zveknuše. Filton zaseče po mišici jednog

protivnika, drugoga udari mačem pljoštimice po glavi i obori ga na pod. U
sobi se vodila borba na život i smrt. Glikera trećem ratniku tresnu jedan
ćup u glavu.

Ratnici, nemajući dovoljno prostora da izmahuju mačevima, smetali

su jedan drugom, tiskali su se u gomilu i jedva odbijali udarce lekara

Filtona.
Dete je vrištalo. Klitandar mu priđe, dohvati ca za nožicu i izvuče iz

kolevke.
— Filtone, — reče — baci mač... baci mač, ubićemo ti dete.
— Bednici, varvarske kukavice! — viknu Filton i tresnu mač o pod

— Vodite me svojoj psećoj gospodarici... Ali upamtite: ja sam Helen, iz
zemlje gde vlada sloboda. Ostanem li živ, svetiću vam se dokle god
dišem! Zli bogovi naveli su me da dođem u vašu jazbinu!

Ratnik, iz čije je zasečene mišice lila krv po podu, udari ga
balčakom mača po glavi. Filton se povede i pade. Glikera vrisnu.
Klitandar, spustivši dete u kolevku, šćepa je za gušu.

Ratnici iz odreda „kraljevih pratilaca" povedoše vezanog lekara.
Njegovu ženu, Glikeru onesvešćenu, nosio je jedan snažan vojnik,
prebacivši njeno mlitavo telo kao vreću preko ramena.

Iznad vlažne zemlje lebdela je topla izmaglica. Posle oluje i kiše

vladala je potpuna tišina. Vetrovi su protutnjali prema jugu i razbili se o

masive Olimpa. Nebo je bilo prekriveno zvezdama, a lice punog meseca,

11

samrtnički bledo, sablasno je osvetljavalo blatnjavi put i gusto zbijeno

šiblje desno i levo.
— Klitandare, reče lekar, — rekao si da ženu i dete nećeš dirati.

Oficir se podrugljivo nasmeja:

— Ratnicima iz garde „kraljevih pratilaca’’ dopušteno je sve.

— Vi se ne bojite bogova?

— Ne! Oni su na našoj strani. Silu stvaraju bogovi. Oni je i štite.

Doista, ratnici iz garde „kraljevih pratilaca" krojili su sami sebi
zakone. Skupljeni sa svih strana među osiromašenim seljacima kojima je

stalo da po svaku cenu ponovo steknu imanje, nije im ni padalo na
pamet da se vrate na očinsku zemlju. S mačem i kopljem u ruci spremali
su se oni da na drugi način steknu bogatstvo i ugled na dvoru i u gradu.
Osim njih bilo je u toj vojsci pustolova i beskućnika sa svih strana. Kralju
Filipu služili su i Heleni proterani iz političkih razloga ili izgnani zbog
zločinstva, onda stasiti Epirci i koščati i ćutljivi Iliri, bivši gusari, ratoborni
Tračani i, za čudo, i Skiti, odeveni u krzna. Ovi varvari dolazila su s leve

strane Dunava, gde su živeli u zemunicama i kolibama oblepljenim
stočnom balegom. Skiti su imah običaj da posle bitke seku glave s

leševa poginulih ratnika i da kolju ranjenike i da piju ljudsku krv, koja im

je, kako su tvrdili, davala hrabrost i snagu.
Celu tu rulju sastavljeni od divljih čobana, ubica, lopova i iskvarenih

seljaka, Filip je nazivao Makedoncima. On je s nepogrešivošću
ukrotitelja zveri umeo da ih obuzda i raspali u njima žeđ i pohlepu za
tuđim, a nagon za pljačkom da navede u svoju korist. Od bivših robova i

gusara dobio je strahovitu vojsku
To je bio koren vojske koja će dvadeset godina docnije zadiviti svet.
Lekar Filton je dobro znao u kakve je ruke zapao. AH uzdajući se u

to da ce ga Filip uzeti u zaštitu i pustiti na slobodu, izgledalo je da se
pomirio sa sudbinom. Išao je pognute glave, podnoseći bolove od
udarca balčakom i u zglavkovima na rukama koje su mu bola dušmanski

stegli konopcem.
Pomisao da je dete ostalo samo i napušteno kod kuće natera mu

suze na oči. Uprkos tome, odluči da više ni jednu reč ne progovori s
Klitandarom. Idući, okrenu se i poludesno ugled, ratnika koji je preko
ramena nosio onesvešćenu Glikeru.

— Bogovi su prema njoj milostivi! — promrmlja. — Još je u

nesvesti.

— Možda bi bilo najbolje da se i ne povrati. Zbog moje gluposti i
ona će nastradati.

Međutim, u napuštenu kuću uđe dvorkinja Doroteja. Dobra žena

nameravala je da obavesti lekara kakva mu opasnost preti. Ali, mada je
išla prečicom, nije stigla na vreme. Filipovi gardisti bili su brži, došli su

pre nje i odveli lekara i njegovu ženu.

12

Doroteja priđe kolevci i zagleda se u dete koje je na sav glas
plakalo. Onda skide sa sebe ogrtač i reče:

— Bogovi će sačuvati ovaj cvetak sa Elisejskih polja.11 Koštunjave
ruke zla neće domašiti nevinost. Otac i majka će sigurno propasti, a ti
ćeš živeti.

Dvorkinja diže dete iz kolevke, umota ga u ogrtač i privijajući ga na
gradi iziđe iz napuštene kuće.

13

GLAVA TREĆA

Samo kroz patnju čovek može upoznati sebe i,
kad umre, stati pred bogove.

Kraljica Olimpijada

Lovačka dvorana bila je vrlo prostrana odaja u obliku kvadrata, s

tavanicom postavljenom na grede počađale od dima i ogrezle u paučinu.
Ispod nje, po mračnim uglovima, i u pola dana leteli su pišteći slepi
miševi. Po podu su bile poređane ogromne kamene ploče, nevešto
nameštene, ponegde razmaknute i utonule u zemlju za ćitav palac. U
jednom uglu bilo je veliko ognjište, gde je gorela stalna vatra. Nju su
održavali robovi Etiopljani. U drugom uglu bila je gomila oružja: malih
kopalja za bacanje, nazvanih falarike, velikih kopalja, mačeva kratkih i
dugačkih, noževa, dvokrakih gvozdenih vila za lov na medvede, štitova
okruglih i trouglastih, konopaca od kudelje sa omčom na jednom kraju,
bičeva kratkih i dugačkih s kiticom od dlaka s konjskog repa.

Po ostalim uglovima odaje bila je prostrta slama, prekrivena
asurama. Tu su spavali robovi posluživači, gotovo svi Etiopljani. Naokolo
po svim zidovima, bili su istaknuti lovački trofeji kralja Filipa: medveđe
kože i glave, lobanje s granatim rogovima jelena i kože i glave divljih
veprova; među trofejima osobito se isticala svojim strahovitim očnjacima
golema glava vepra koga je, po pričanju, ubio još kralj Aminta, otac
Filipov.

Pored svega toga loma i krša odaja je bila toliko prostrana da je
mogla da primi sto dvadeset ljudi koji su sedeli za stolovima, jeli i pili.
Bilo je dovoljno mesta za svirače i pevače, opsenare, rvače, boksače i
one što gutaju vatru i noževe.

Robovi, i oni pijani, sa zakrvavljenim oćima i povodeći se, točili su
vino iz mešina u pehare i mimo njih, po stolovima. Četiri Tračanina,
dvorski svirači na aulosu, i dva bubnjara uveseljavali su društvo. Kraljevi
oficiri, sve mladi i snažni ljudi, zadriglih vratova i nabreklih mišića, pili su
vino iz velikih pehara i nadmetali se ko će više popiti i ko će bolje
nadvikati muziku.

Filip je sedeo na stolici s postoljem toliko visoko da je mogao videti
sve i svakoga, a isto tako i sam da bude viđen. Njegova stolica, jedina s
naslonom pozadi i na obe strane, sprečavala je da vladar, ako bi

14

preterao u piću, padne pod sto. Na taj način ona je čuvala kraljevo
dostojanstvo, a isto tako i ugled čoveka koji može mnogo da popije.

Dok su svirači izvodili jednu veselu pesmu s više ritma nego
melodije, Filip je za svoj račun pevao tužbalicu o izgubljenim ovcama,

pesmu od tri tona koji su se beskrajno ponavljali. U to vreme tu su
pesmu pevali trački čobani na padinama planine Hemusa.12 Kralj je
promuklim glasom ređao strofu za strofom gledajući zamagljenim očima

kako se njegov istaknuti oficir, Daoh Tesalac, rve sa Proklesom, atletom
iz Tebe. Atleta je dan ranije slučajno došao u grad Pelu i pogodio se s
kraljem Filipom da sačeka porođaj kraljice, pa da na gozbi, za deset

zlatnika, izaziva na rvanje oficire i dvorane. Pijana oficiri smejali su se do
suza gledajući nejednaku borbu. Prokles je omahnjivao Daoha kao
torbicu, očevidno ne želeći da ga obori i ponizi. Ali oficir je s upornošću
pijana čoveka kao besan nasrtao na Tebanca, neprestano vičući da ga

mora oboriti.
— Pankratije...13 Pankratije!... — tresla se lovačka dvorana od vike.

Dvorani i oficiri, svi pijani, zahtevali su borbu bez poštede.
Filip, videći da Prokles ne želi da obori oficira, lupi peharom o sto i

viknu:

— Dosta je bilo pozorišta! Ko se uhvati u koštac da se rve, mora biti
pobednik ili pobeđen... Čuješ, ti tebanski medvede... Pankratiju
hoćemo... Ako ne oboriš toga hvalisavog Tesalca, tako mi Apolona,
boga svih strelaca, uzeću luk i gađaću te strelom u debelo meso...

Obrativši se jednom robu, podviknu:
— Donesi luk i strele!... Izbušiću mu stražnjicu kao rešeto!
Grohotan smeh prolomi se dvoranom. Ali atleta iz Tebe, ne čekajući
da rob, Ikoji je pijan blenuo u kralja, ode po luk i strele, ščepa Daoha i

tresnu ga o pod.
Sad tek nastade galama. Filip ustade pa, mlatarajući rukama,

povika:

— Ovo se zove valjano spodbiti protivnika i tresnuti ga o pod!...
Zaslužio si srebrni venac... Jesi li učestvovao na kojoj Olimpijadi?

— Jesam, — odgovori Prokles. — Pre tri godine odneo sam

olimpijski venac. Pobedio sam u pankratiji Nikomarha iz Potideje.
— Znam, znam... Pričalo se o tome tada... — priseti se kralj. — Ti

si, dakle, taj?

Atleta smerno skrsti ruke na grudi i prikloni glavu:
— Taj sam, — reče.

— A sad, ako si pravi Tebanac, ponesi se sa trojicom!

— I s petoricom, i s petoricom, ako tvoje božansko poreklo dopusti!

napravi Prokles blaženi izraz na licu... — Još ako dodaš još koji zlatnik
na onih deset što si mi obećao...

— S petoricom! — viknu Filip. — Odlično!... Ko sme da mu iziđe na

15

megdan?

— Ja... ja... ja... — zagrajaše oficiri.
Smesta iziđoše njih deset. Opkoliše atletu, stadoše da ga guraju i

muvaju pesnicama u slabine.
— Samo pet... samo pet... — vikao je kralj. Međutim, Perdika priđe

Daohu koji je, nepomičan, ležao na podu i uz pomoć dva roba prenese

ga do jednog minderluka i odmah mu stade sipati vino u razjapljena

usta.

U dvorani je nastala strahovita graja. Svi su govorili, smejali se,
vikali, a niko nikoga nije slušao, niti ga je mogao čuti. Uz to, četiri
auleta14 znojavih lica, naduvenih obraza i izbuljenih očiju drečali su i
pištali na svojim instrumentima. Bubnjari su lupali, presecajući dah u

grudima svakome ko je govorio.

Prokles je s prekrštenim rukama na grudima stajao na sred dvorane

i mirno i strpljivo podnosio udarce oficira koji su nasrtali na njega.
Tebanac je gledao u kralja svojim krupnim, volovskim očima i čekao

znak za borbu.
Filip iskapi veliki pehar pun vina pa, iskrlještivši oči, dreknu:
— Udri, šta čekaš?
I pankratija poče.
Kao kad se gomila lovačkih pasa sjuri na divljeg vepra, padne po

njemu i stane da mu para i cepa kožu, tako polupijani oficiri navališe na
atletu. Jedni mu skočiše na leđa, drugi ga zgrabiše za noge, treći

obisnuše o ruke i ramena. Pod silnim teretom atleta pade.

— Ugnjavite ga!... Polomite mu kosti! — vikali su pijani gledaoci.
Ali neočekivano Tebanac riknu kao bivo i zbaci sa sebe napadače.
Onda ih stade hvatati, drmusati, klupčati i razbacivati po dvorani.
— Herakla mi i svih njegovih čuda, — uzviknu kralj, — ovo je
Kakus15 ili njegov potomak!
— Mačeve, mačeve ovamo, da ga isečemo! — drali su se oficiri. —
Ovaj medved će istreskati o pod celu gardu „kraljevih pratilaca"!
Neki se dočepaše mačeva i jurnuše na Tebanca. Tavanica s
počađalim gredama tresla se od urnebesne dreke.
— Stojte! — viknu kralj. — Stanite, kukavice! Dole mačeve! Pobedio
vas Tebanac i zaslužio priznanje i nagradu. Sutra će dobiti pobednički
venac, deset zlatnika, prema pogodbi, pola svinje da ispeče i mešinu

kiselog vina.
Atleta priđe i pokloni se kralju:
— Istinski sine Zevsa i Here, — reče, — tvoj ponizni obožavalac

moli da mu ti lično staviš na glavu svoj znak i time ga proglasiš za
pobednika na noćašnjoj gozbi.

Filip ga potapša po debelim mišicama i pruži mu pehar pun vina:
— Nazdravi onima koje si pobedio, po običaju olimpijskih takmičara,

16

i čuvaj se da te ne napadnu samog negde u mraku. Ispij ovaj pehar u

zdravlje prestolonaslednika, u moje i u svoje zdravlje.
Tebanski atleta, držeći pehar, okrete se oficirima i stade

nazdravljati:

— Neka U bogovi dali da i u ovoj zemlji, zaostaloj i ogrezloj u
neznanje, uskoro počnu da cvetaju mudrost i snaga.

Oficiri su ćutali, zgledajući se u čudu. Ali Filip zakoluta očima i,

zadihan od srdžbe koja ga je gušila, povika:

— Ne samo mudrost i snaga, nego i pravda! Dohvativši jednu

amforu punu vina, kralj je tresnu atleti o glavu. Tebanac se zaljulja i

pade.
— Tako mi svih bogova na Olimpu, — povika Filip, — Heleni će

učiniti da mi od jeda pukne žuč! Oni nas gledaju kao fda smo krdo divljih

svinja!
Razbarušene kose i brade i jarosnih očiju, kralj se obrati robovima:
— Nosite napolje ovu gomilu mudrosti i snage i bacite ga na đubre!

Sutra, kad se osvesti, dobiće pobednički venac i deset zlatnika. Filip,
makedonski kralj, urne da održi svoju zadatu reč.

Dok su robovi iznosili atletu, u dvoranu upadoše Klitandar i njegovi

pratioci s lekarom Filtonom i njegovom ženom, koja se usput osvestila.

— Kralju Filipe, — zavapi lekar, — zar sam za to pozvan na tvoj
dvor, da ja i moja žena izgubimo živote? Tako li se u tvojoj zemlji plaća
za učinjene usluge?

Filip je zamagljenim očima gledao u lekara. Dok je trajala borba s

atletom, najpre u oduševljenju, a zatim u nastupu gneva, iskapio je
nekoliko povećih pehara, i sad potpuno pijan, gledao je u Filtona kao da

ga nikad nije video.
— Kralju, smiri se! — povika Glikera. — Pusti me da odem kući da

uzmem dete.
— Šta da uzmeš? — kriveći usta i bečeći oči upita Filip.
— Moje dete... Ono će svisnuti od plača i gladi.
— Čije dete da uzmeš? Znaš li ti da— je to naslednik makedonskog

prestola, a? Narediću da ti odseku glavu!
— Nije reč o tvom detetu, — dobaci Filton. — Naše dete, mali Nik,

ostao je u mojoj napuštenoj kuci.

Filip obori glavu na grudi i lagano se spusti na stolicu. Pijani oficiri i
dvorani, ne mogući da shvate u čemu je stvar, blenuli su u grupu

stražara i sužnje.
Odjednom, kralj podiže glavu. Lekaru se učini da je pri zdravoj

pameti i priđe mu bliže. Filip mu pruži pehar i promuklim glasom reče:
— Ispij ovo... Sutra ćeš biti pogubljen u čast slavu tvoje boginje

Atene...16 Ili ću pustiti buljinu da ti iskopa oči, ili ću narediti da te obese o
maslinu... Svi Heleni zaseli su mi u grlu... Tu ih osećam... Ne mogu da ih

17

progutam.
Kralj naže pehar i dobro otpi:
— Vodite ih, — reče, — i bacite u tamnicu... Neka se s njima nose

Kalva tamničar i pacovi... Oni su hteli da ukradu naslednika prestola...
Moje dete...

— Ne tvoje... Ne tvoje... Naše dete! — povikaše lekar i njegova
žena.

— Vodite ih! — grmnu kralj kolutajući zakrvavljenim očima. — Neka
se vrši pravda...

Klitandar i njegovi pratioci dočepaše sužnje i odvedoše ih iz
dvorane.

***

Kralj Filip bio je ravnodušan prema svemu što je van rata vojničke
discipline, gimnastičkih vežbi i lova, pa nije mogao ni voditi računa o
sužnjima. O njima se starala kraljica Olimpijada. Ona je koji put silazila
među zatvorenike da vidi da li u dovoljnoj meri pate.

— Samo kroz muke i patnje čovek može upoznati sebe. — govorila
je, — i kad umre, može stati pred bogove.

Njene reči sužnji su pratili gledajući je podmuklim pogledima i
proklinjali je škrgućući zubima.

Tamnice su se nalazile u podrumima ispod dvora. Bilo ih je ukupno
dvanaest, sve male, osim jedne, u kojoj su ležale žene. Glavni tamničar
bio je Kalva, a njegov pomoćnik Dipon, obojica slepo odani kraljici
Olimpijadi.

Septimije Kalva bio je rodom iz Italije, iz Krotona. Dugo se bavio
trgovinom robova i na tome poslu stekao bogatstvo. Krstareći oko
maloazijskih ostrva i kupujući robove, padne u ruke ilirskim gusarima s
dve lađe prepune žive robe. Tako i Kalva postane rob. Odveden je na
ostrvo Delos, u ito vreme glavno tržište za prodaju robova, i prodat za
dobre pare, jer je bio mlad i izuzetno snažan. Promenivši nekoliko
gospodara, najposle se obrete u Epiru i dođe u ruke kraljici Olimpijadi.

Ona ga povede sa sobom u Makedoniju, kad se udala za kralja
Filipa.

Kalva je obavljao dužnost tamničara i dželata. Njegove vodnjikave
oći, s nateklim kapcima i bez trepavica, prodirale su svuda i sve videle.
Surov i podmukao, naročito je bio kivan na robove koji bi pokušali da
pobegnu, seljake koji grde Filipa i kunu kraljicu Olimpijadu, i oficire
optužene za izdaju. O pojasu je nosio veliki nož, šiljat sa dva reza, a od

18

biča se nikad nije odvajao.
Kalva je bio revnostan tamničar. Nerado je napuštao svoje sužnje i

gotovo nije ni izlazio iz podruma pod dvorom. Njegov pomoćnik Dipon

održavao je veze s kraljicom i zapovednikom garde „kraljevih pratilaca".

Dipon je bio melez iz Utike. Ali je kao nekadašnji kesaroš i skitnica

izgubio svaki pojam o nacionalnosti. Našavši se jednom u Makedoniji,

stupi u službu kao ordžija i ukrotitelj konja, najpre kod generala

Parmeniona a zatim i na kraljevom dvoru. Omalen i dežmekast, bio je

sakat u desnu nogu, koju je slomio prilikom pada s kola na olimpijskim
trkama, gde je učestvovao kao favorit kralja Filipa. Posle toga,
degradiran, postavljen je za pomoćnika tamničara Kalve, pošto se
zakleo kraljici da će bez pogovora izvršavati sva njena naređenja.

Tamnice su bile male, vlažne i slabo osvetljene kroz rešetkaste
otvore okrenute prema vrtu. U zidovima su bile učvršćene alke. Za njih
su vezivani oni koji su osuđeni na smrt ili zločinci koji su imali da izdrže
udarce bičem, srazmerno prema krivici. Tamničar Kalva bio je revnostan
u svom poslu. Osuđenici, privezani za alku u zidu, nisu mogli ni da

pomisle na bekstvo.
Uostalom, muškaraca osuđenih na tamnicu nije bilo mnogo, jer su

dva puta godišnje dolazili trgovci robovima iz Egipta, Persije, Sirije i

Palestine i otkupljivali sužnje. Za žene se niko nije interesovao.

Trgovcima one nisu bile potrebne.

Bile su odvojene i zatvorene u jednu veliku prostoriju. Prema
kraljičinom naređenju, one ni po koju cenu nisu smele da dođu u dodir s
muškarcima. Među zatvorenicama isticala se jedna, snažna, koščata i

mršava kao skelet. To je bila luda Kora.

Nedelju dana ranije udavila je zatvorenicu Milfidipu. Sve žene bile
su u zajedničkoj odaji. Prljave, u dronjcima potpuno zapuštene i ogrezle
u smradu, ležale su na plesnivoj slami ili šetale od zida do zida. Između
njih često su izbijale svađe i tuče. Kuknjava i zapomagao je koji put su
se čuli u dvorskom vrtu, ali za kratko vreme. Septimije Kalva ulazio bi
tada u tamnicu i bičem tukao sve žene odreda. Bič je udarao po njihovim
mršavim telima sve dok se i najmanji glasak čuo. U tamnici, najvećoj
ispod dvora, bilo ih je dvadeset i četiri.

Klitandar, sprovodeći lekara i njegovu ženu, spusti se niz
dvadesetak stepenica i nađe se u hodniku ispred ćumeza u kome su
spavali Kalva i Dipon. I oni su za svoj račun proslavljali rođenje
naslednika prestola: obojica su bili pijani. Klitandarovi pratioci izručiše na
njih po kofu hladne vode. Kalva nekako dođe svesti, a Dipon i dalje

ostade u dubokom snu.
Bunovan i mrzovoljan, tamničar dočepa Glikeru. Njen vrisak, lomeći

se o zidove i uglove hodnika, trostruko pojačan, zlokobno odjeknu. Kalva
je dovuče do odaje gde su žene bile pospale po podu, gurnu je i metnu

19

rezu na vrata.
Posle toga, tamničar žilavim rukama zgrabi Filtona i ubaci ga u

jednu malu odaju na kojoj su vrata bila širom otvorena. Kalva, besan što
su ga probudili, žestoko zavitla sužnja. Nesrećni lekar udari glavom o
suprotni zid i pade na pod onesvešćen.

Oficir sa svojim pratiocima iziđe iz hodnika i ode uz stepenice da se
pomeša, makar i kasno, sa zvanicama na gozbi. Kalva se zavuče u svoj
ćumez, leže na postolju, dohvati s poda jednu polusplasnutu mešinu s
vinom i nateže je.

Pred zoru ga probudi Daoh Tesalac. Oficir se, ugruvan, hramljući na
desnu nogu, vukao niz stepenice. Za njim su četiri roba teglila ogromno
telo Proklesa, atlete iz Tebe. Daoh se obrati bunovnom tamničaru:

— Ovaj Tebanac noćas je izgruvao i iskrvavio preko deset starešina
iz garde „kraljevih pratilaca"... Svakog jutra udaraćeš mu po deset
bičeva preko leđa, da nauči tebansko pseto kako treba poštovati oficire
kralja Filipa.

Buktinja koju je držao jedan rob cvrčala je i dimila se. Plavičasta
svetlost bleskala je i lomila se o zidove. I oficir i tamničar, obojica pijani,
ljuljali su se na nogama, gledali su jedan drugog zakrvavljenim očima.
Robovi su se bojažljivo zgledali, bacajući unezverene poglede oko sebe,
bojeći se da se atleta ne osvesti. Užas ih je hvatao od njegovog golemog
tela. Ulivao im je strah i podbulo lice tamničara Kalve.

Onesvešćenog atletu uneše u tamnicu, gde je bio lekar Filton. Kalva
mu namače gvozdenu narukvicu na desnu ruku i priveza je lancem za
alku u zidu, zatvori vrata i, gegajući se, ode u svoj ćumez da produži
spavanje. A Daoh, smatrajući da je dovoljno učinio da se osveti Tebancu
za pretrpljeno poniženje i bolove koje je osećao u kostima, hramljući ode
uz stepenice i uputi se prema lovačkoj dvorani da nastavi pijanku.

20

GLAVA ČETVRTA

Žene, kao gomila izgubljenih aveti,
vukle su se i posrtale.

U svanuće Filton se povrati iz nesvesti. S naporom se pridiže, pa

naslonivši leda na zid, ostade sedeći. Boreći se da nanovo ne izgubi
svest, lekar stade da se priseća gde se nalazi i šta ga je protekle noći
snašlo. S užasom se seti kraljičinih zelenih očiju i tankih usana,
razvučenih u zlurad osmeh. Pred očima su mu poigravali crveni kolutovi.
Kroz njih ugleda opruženo telo atlete iz Tebe. Lekar se seti da je video
kako su ga onesvešćenog iznosili robovi iz lovačke dvorane.

— Podmuklost kraljevih pratilaca nema granica! — reče. Trljajući
slepoočnice lekar polako ustade. Slaba svetlost prodirala je kroz mali,
rešetkasti otvor ispod tavanice i osvetljavala džinovsko telo atlete,
njegovu veliku glavu, obraslu u gustu kosu i bradu, maljave grudi široke
kao štit, debele mišice i noge kao dva stuba.

— Snažan je kao Zevs, — reče lekar, priđe mu i stade opipavati
bilo. — Živ je. Valjda će se osvestiti...

Razmišljajući, Filton utvrdi da se Tebanac nalazi u nesvesti
najmanje pet časova.

— Čime li su ga tresnuli po glavi! — reče i poče da mu opipava
lobanju.

Krv se bila usirila i slepila kosu na temenu. Tu Filton pritisnu prstom.
Atleta mrdnu desnom rukom i nogom.

— Izgleda da mu je prsla lobanja... — promrmlja. — Možda će se
pred smrt osvestiti.

Lekar povodeći se ode u ugao i sede, jer je i njega bolela glava.
Oslonivši se leđima o zid, ostade poduže tako. Čvoruga na temenu sve
više mu je oticala.

Misleći na Glikeru i maloga Nika, koji je ostao u napuštenoj kući,
promrmlja:

— Bogovi su mi najpre uzeli pamet, pa me naveli da dodam u ovu
varvarsku zemlju.

U hodniku se začuše koraci, onda petljanje oko reze na vratima.
Uđe tamničar Kalva i donese dva hleba i dve testije vode.

— Jedi hleba i pij vode, Lekaru, — reče, — da ne umreš gladan.

21

Uvredio si kraljicu i naslednika prestola. Zbog toga sd osuđen na smrt.
Ja ću ti odseći glavu.

Filton je sedeo u uglu ćelije gledajući Kalvu svetlim očima.
Munjevito mu sinu kroz glavu da skoči na tamničara, ali se seti da je

isuviše iznuren. Pothvat bi propao, a Kalva bd i njega privezao za alku.
Tamničar priđe Tebancu i ritnu ga u slabinu.
— Ovaj medved iz Tebe još je bez svesti, — reče. — Treba da mu

udarim deset bičeva preko leđa... Hm... Što baš mora preko leđa?...
Mogu izvršiti naređenje i ovako...

— Na samrti je... Nećeš ga valjda tući? — reče lekar.
— Kalva tuče i mrtvace kad mu se naredi, — odvrati tamničar i
izmahnu bičem.
— Životinjo! — viknu Filton i skoči. — Životinje su i oni koji isu te
postavili za tamničara!
Lekar obema rukama zgrabi bič pokušavajući da ga otme, ali ga

Kalva udari levom rukom preko lica. Filton se zanese i pade u ugao.
— Naređeno mi je da ga šibam preko leđa, — reče Kalva. — Ali ko

će ovu kladu okrenuti potrbuške! Zato će on dobiti svojih deset udaraca
po grudima i s tim je za danas naš račun izmiren.

Bič je deset puta fijuknuo i spustio se na gola prsa atlete. Međutim,
Tebanac otvori oči i dođe svesti:

— Gde sam? — upita.
— U Hadu!17 — iskezi se Kalva. Trideset dana, svakog jutra,
dobijaćeš po deset udaraca bičem, jer si istreskao o pod kraljeve
drugove. Nekima si i kosti polomio. Posle toga dobićeš deset zlatnika i
možeš otići kuda ti je volja, ako odavde izađeš živ. Inače, mi sužnje

iznosimo mrtve, ili ih prodajemo trgovcima robova ili vodimo na gubilište.
Bićeš sretan ako te ne zakopamo u jaruzi izvan grada.

Tebanac ga je gledao netremice. Nijedna crta na licu mu se ne
pomeri. Kad tamničar iziđe Filton mu se obrati.

— Nedužni stradamo, i ti i ja. Ali kralj Filip je dobar čovek. Čim
prođe gozba i istrezni se, pustiće nas na slobodu. Mene ceni. Zato me je

i doveo na dvor za lekara, da bdim nad kraljicom dok se ne porodi...
Kamo sreće, da sam noge polomio pre no što sam došao ovamo!... A
ti?... Šta je tebe navelo da dođeš ovde i izgubiš glavu?

Prokles je ćutao. Njegovo telo visilo je o desnoj ruci privezanoj za
alku. Lekar mu priđe; atleta je opet izgubio svest.

— Udarac po temenu... Naprsla lobanja — promrmlja Filton. —
Nema mu spasa! Jadnik će sigurno umreti.

***

22

Glikera je sedela među pospalim ženama osećajući vrtoglavicu od
smrada kojim je bila ispunjena tamnica. Zureći u mrak i slušajući hrkanje
žena zadugo ostade nema i nepomična. Razmišljajući o strašnom

položaju u kome se nalazi, mlada žena se seti svoga deteta koje je
ostalo u kući, pomisli na muža koji je doveden s njom i bačen u tamnicu,

uzdrhta obuzeta užasom i tiho zaplaka.
Najposle stade da razmišlja kako da se izvuče iz tamnice. Znala je

po pričanju da je kraljica potpuno zaluđena starom verom i da joj se
može prići samo pomoću lukavstva. Mladoj ženi se činilo da je izgubila
muža i da ga, verovatno, nikad više neće videti, a isto tako će biti i s

detetom. Glikera oseti kako joj bol iz srca nadolazi u podgrlac, i opet

zaplaka.
— Svetiću se dokle god dišem, — šaputala je, — i neću birati

sredstva da se odavde izvučem.
U zoru, kad prva svetlost probi kroz prozorče, zatvorenice se

stadoše buditi. Čupavci, podbulih lica, odmah počeše da se skupljaju
oko Glikere. Jedne su se cerile, rugajući se mlado, ženi, druge joj
stadoše vući ogrtač s namerom da ga otmu. Mršave, blede, ispijena lica,

vukle su se žene po tamnici i posrtale od iznemoglosti. Glikera pomisli
da sanja. Pred njom je bila gomila aveti. Među njima se izdvajala Kora,

žena krupnih kostiju koje su kroz zategnutu kožu isticale golemi skelet.
Ona, mlatarajući rukama, mršavim i dugačkim, rastera žene i priđe
Glikeri. Kezeći škrbave zube, žena kolos nadnese se nad Tebanku.

Glikera s užasom oseti na sebi bezizrazni pogled sumanute žene.
— Evo mlade krvi... — viknu Kora. — Ona će mi povratiti snagu!
Rekavši to, ščepa za ramena Glikeru i zari joj zube pod grlo. Ostale

žene stadoše da urlaju i zavijaju kao vučice.
Odjednom se vrata otvoriše i tamničar Kalva upade u odaju stežući

bič u ruci.
Žene se cvileći zbiše u gomilu.
— Luda Kora... Luda Kora... Pije krv mladoj ženi... Sve će nas

poklati... Stalno nas tuče... Kora je Skićanka, pije ljudsku krv! Prošle

nedelje udavila je Milfridu...
Tamničar strašnim pogledom prostreli žene i steže držalje biča.

Zamahnu po gomili i stade žestoko da tuče. Na vrisak i zapomaganje
Kora ostavi svoju žrtvu i jurnu na tamničara vičući:

— Život mi se vraća!... Život mi se vraća!
Luda žena kao tigrica jurnu na tamničara. Njeni nokti se ustremiše
na Kalvu. On zavitla bičem, ali ne stiže da ga spusti. Kora se svom
žestinom baci na njega i obori ga. Držeći mu čvrsto ruke priljubljene uz
pod, naprezala se iz sve snage da ga ščepa zubima za grlo.

Ostale zatvorenice skakale su i vrištale od radosti. Njihova

23

davnašnja mržnja prema tamničaru bila je bezumna.
Kora, ne mogući da dohvati Kalvu za grlo, ujedala ga je po licu i

ramenima.
Kad Glikera, izgrebana i okrvavljena vrata, dođe svesti, vide da je

tamničar u smrtnoj opasnosti. Ustade i nekoliko puta lupi Koru
pesnicama po glavi. Izbezumljena žena kolos za trenutak izgubi
prisebnost. Kalva, osetivši da ga njene ruke manje stežu, skupi snagu i
odgurnu je od sebe. Onda se baci na nju i ščepa je obema rukama za
gušu. I davio je sve dok ne oseti da je telo postalo mlitavo. Izbezumljenih
očiju i razjapljenih ustiju Kora je ležala mrtva na podu.

Ostale žene, zamukle od straha, zbijale su se u gomilu.
Kalva se obrati Glikeri:
— Spasila si mi život!
— I ti meni, — odvrati žena držeći se za grlo. Tamničar je brisao
rukama krv sa lica.
— Luda Kora bi me zubima zaklala da mi nisi pritekla u pomoć.
Učiniću ti sve što želiš i što budem mogao.
— Izvedi me pred kraljicu. To je moja jedina želja, — reče mlada
žena.
— Učiniću to! — odgovori tamničar, pa se obrati ženama: —
Čuvajte ovu dobru dušu, vi buljine, jer ako mi se požali na vas, kunem se
u sve bogove na Olimpu, pobiću vas!
Rekavši to, tamničar iziđe, zatvori vrata i namače rezu.

***

Kralj Filip je prespavao sledeći dan. Uveče stigoše glasnici iz
Trakije. Prašnjavi i premoreni dojezdiše u grad na konjima koji su se
jedva vukli. Filip, mamuran od pijanke protekle noće, primi ih mrgodno.
Naviknut da saslušava poslanstva svakojakih naroda i plemena i
glasnike s dobrim i rđavim vestima, kralj ne pokaza ni najmanje
uzbuđenje kad mu saopštiše da su tri tračka plemena digla ustanak
protiv makedonske vlasti.

— Varvari su popalili naše postaje! — reče jedan glasnik.
— Popalili ih sa posadom, — dodade drugi. — Preko četiri stotine
naših ratnika ubijeno je.
— Žene i decu odveli su u ropstvo, — dobaci treći uzbuđenim
glasom. — Peonci i Tribali18 sve ubijaju... Iza njih ostaju samo leševi i
požari. Pojačanja im stalno pristižu. Dolaze čak od Istra19 i Hema...20
ustanak se sve više širi...

24

— Mi smo jedva uspeli da se probijemo kroz pobunjenike i da
stignemo do Pele, — završi prvi glasnik čudeći se što kralj ne pokazuje
nikakve znake uzbuđenja.

Filip, iskusni ratnik, dobro je znao šta znači pobuna varvara, koja,

ako se odmah ne ugasi, uzima velike razmere. Zbog toga izdade
naređenje da se vojska spremi za brz pokret.

Iste noći s pet hiljada konjanika kralj pođe u Trakiju. S njim su išli

Aminta, Kleandar i Perdika.
Po dobro poznatom putu ratnici su odmicali ne zaustavljajući se

nigde do zore. Na prvom odmorištu vojsku stigoše novi glasnici vičući na

sav glas:
— Sklanjajte se s puta, kralja tražimo... Nosimo dve vesti... sreća i

nesreća... Sklanjajte se, hitamo kralju...
Ratnici se stadoše razmicati propuštajući glasnike.

— Šta je, kakve vesti donosite? — upita Filip.
Daoh Tesalac, vođa poslanika, odgovori:
— Dobre i rđave...

— Govori!
— Parmenion je pokorio Ilire21 i vodi taoce prema gradu Peli.
— Predviđeno učinjeno! — reče kralj.

Iz stotinu grla zaoriše se gromki poklici.
— Govori dalje! — reče kralj.
Daoh baci brz pogled po prisutnima i uzbuđenim glasom reče:

— Bogovi neka se smiluju na nas smrtne, i neka otklone svaku
nesreću... Ko može da predvidi šta će nam doneti možda još sutrašnji

dan...

Prisutni oficiri zgledaše se i svi prebledeše.
— Neka se slavi ime Zevsovo! — reče kralj. — Govori šta se

desilo...
Daoh, drhtećim glasom odgovori:
— Artemidin22 hram u Efesu je izgoreo... Već se pronose vesti da se

u Beotiji pojavila kuga.
— Kuga! ... — začuše se preneraženi glasovi.
— Ispunjava se volja bogova, — reče prorok Aristandar. — Pobeda

nad Ilirima i spaljen hram strašne boginje čudno se vezuju za rođenje

naslednika makedonskog prestola!
Kralj, videći da će vrač još više da zanese sujeverne oficire,

nasmeja se i dobaci:

— Proroci u svakoj prilici vide ono što žele! Neka je slava našem
Arisitandru i svoj proročkoj bratiji!... Artemidin hram je izgoreo, Heleni će
joj napraviti lepši i veći, a kuga, daleko bila od nas, i dosad je morila i
moriće svet... Neka je slava i Parmenionu što je pobedio Ilire. Mi idemo

da umirimo, ili smirimo pobunjenike Peonce i Tribale. Što pre to uradimo,

25

biće bolje i za nas i za njih... Trubaču, sviraj pokret!

I vojska krete na severoistok. Ratnici su jezdili umerenim korakom,

jer Filip nije nikada mnogo žurio, ali je uvek stizao na vreme i s

odmornim vojnicima odnosio pobede.
Sujeverni oficiri sa strahom su govorili o zlom udesu koji može snaći

čitav svet jer, po njima, Artemida će svakako poslati kugu, glad ili
zemljotres na ljudski rod. Njihove reči se šapatom proneše među sve
ratnike i mnogi se stadoše glasno moliti i čitati zavete bogovima.

Filip je jahao veseo na čelu ratnika, smejao se i nagonio oficire da

se i oni smeju. I doista njegove šale uskoro raskraviše sva zastrašena

srca hrabrih kraljevih drugova.
Vest da su Iliri pobeđeni sve je obradovala. Filip je već zamišljao

kako će, kad se vrati s vojnog pohoda, prirediti gozbu na svome dvoru.
Pozvaće i ilirske taoce i nateraće ih da piju dok ne popadaju pod sto.

Kralj Filip bio je u miru blagonaklon i svakom pristupačan, od

konjušara do generala. Ali u ratu je bio surov i nemilosrdan. Njegova
vojska, ratujući po Trakiji, za dva meseca uguši pobunu i nanovo

uspostavi makedonsku vlast koja se proširi sve do reke Dunava.
Makedonska falanga,23 strah i trepet za sve narode, odnosila je

pobede na svakom bojnom polju. Nju je osnovao još kralj Aminta, 24 po

ugledu na tebansku kosu falangu. Gusto zbijeni teški kopljanici kretali su
se po bojištu kao ogromna tvrđava iz koje su strčala dugačka koplja.
Falanga u obliku kare gazila je i ništila na svom putu sve na šta naiđe. Ti

pešaci bili su snažni ljudi, hrabri i izdržljivi, svi regrutovani iz redova
makedonskih seljaka, ilirskih i tračkih dobrovoljaca, Peonaca i Argivljana

koje je Filip pokorio, helenskih pustolova i skitnica koji su bili izgubili ili

zaboravili svoju nacionalnost. Dugom službom u Filipovoj vojsci doterali

su dotle da su ih svi smatrali Makedoncima.
Svakog dobrovoljca kralj je lično odabirao. Probao mu snagu i

izdržljivost i uzimao ga u falangu ili ga je uz šalu i smeh odbijao. Jer Filip
je dobro znao šta za vojsku znači izdržljivost.

— Vojnik mora podneti svako čudo, — govorio je. — Mora trpeti
zimu, vrućinu, glad i žeđ, duge marševe i juriše u kojima se gubi dah;

mora biti u svako doba gotov da podnese nespavanje i da izdrži bolove

od rana.

Ratnici falange bili su dobro uvežbani. Kad u boju padne prvi red,
drugi odmah zauzima njegovo mesto i postaje prvi, a treći je spreman
njega da zameni. Borci su mogli iz drugog, pa čak i iz trećeg reda
između svojih drugova da dugačkim kopljima domaše neprijatelja.

Falangu su okruživali konjanici koji su uglavnom bili članovi

aristokratske stranke, kraljevi „drugovi". Oni su se, lako naoružani i
pokretljivi, borili bez sistema, svaki za svoj račun, prema veštini i

sposobnosti.

26

Otvorivši srebrne i zlatne rudnike u Makedoniji i zauzevši nove u
Trakiji, kralj je postavio solidnu materijalnu osnovu da od vojske stvori
nepobedivu armiju. Tako osiguran, Filip je mogao ozbiljno praviti planove
da pokori celu Heladu, razdiranu unutrašnjim zađevicama, neslaganjem i
borbom za hegemoniju.

Diplomatskom veštinom i takvom armijom kralju Filipu nije bilo teško
da svoju vlast proširi do Dunava, da potčini Halkidik i Trakiju, da osvoji
Iliriju i nametne svoju vlast gradovima na Mramornom moru.

27

GLAVA PETA

Koliko it sreća za ljudski, rod relativna!

Prokles, atleta iz Tebe, sedeo je na podu prekrivenim plesnivom

slamom. Naslonjen leđima na kameni zid, gotovo je visio o desnoj ruci
koja je lancem bila privezana za alku. Svaki pokušaj da legne dli da
ustane izazivao je žestoke bolove u zglobu Zbog povrede na glavi često
je gubio svest. Tada je njegovo golemo telo prenosilo celu svoju težinu
na tu ruku, pomodrelu i ranjavu.

Filton je sa suzama u očima svakog jutra gledao kako tamničar
Kalva udara atleti po deset bičeva preko leđa i grudi. Atleta je stenjao od
bolova a lekar mu je cedio gnojne rane i prao ih vodom.

Oba sužnja bila su uverena da kralj Filip i ne zna za njihove patnje,
a kad dozna, zacelo da će ih pustiti na slobodu.

— On je dobar, — reče lekar. — Doći će lično da nas pusti iz
tamnice.

Tebanac se nasmeši:
— I meni će dati deset zlatnika i pobednički venac... Treba mi
novac... Imam devojku u Plateji... Ona me čeka... Moja Kasiopejal...
Ali dani su prolazili, a kralj se nije pojavljivao. Kalva je svakog jutra
revnosno obavljao svoj posao: donosio po hleb i testiju vode. Filtonu je
redovno napominjao da će biti pogubljen, a Tebancu udarao po deset
bičeva, prema Daohovom naređenju.
— Šta je s mojom ženom? Gde je Glikera? — svakog jutra
postavljao je isto pitanje lekar.
Tamničar je ili ćutao ili odgovarao:
— Njoj je dobro. Bolje nego tebi...
Jednoga dana Dipon mu reče da je Glikera spasla život tamničaru
Kalvi. Filton se zapanji od čuda i stade navaljivati da bar nešto više
dozna. Uzalud. Pomoćnik tamničara ostade nem.
Sedmog i osmog dana Tebanac nije gubio svest. Devetog dana
ujutru upita ga lekar:
— Da li znaš ko nam je najveći neprijatelj? Atleta ga pogleda i
zamisli se:
— Valjda tamničar Kalva i njegov pomoćnik?
— Ne, — odgovori Filton. — Neprijatelj nam je svaki Makedonac.

28

— Zar i kralj Filip? On će meni dati...
— Čekaj... Ništa ti neće dati... On i svi Makedonci neprijatelji su

Helenima...

— Valjda, kad ti kažeš... Lekar se zamisli, pa dodade:
— Možeš li da iščupaš tu alku iz zida?

— Valjda mogu... Nisam pokušavao...
U tamnicu uđoše Kalva i Dipon, obojica sa isukanim mačevima.
Filton pretrnu. Tamničar se obrati Tebancu.
— Primetio sam da se osećaš bolje. To ne sluti na dobro. Po tvojim
pogledima osećam da spremaš zlo. Zbog toga, odsad ću biti obazriviji.
Ako primetim ma šta sumnjivo, svršeno je s tobom! Isprobadaćemo te
mačevima.

Kalva pregleda gvozdenu kariku na njegovoj ruci i kad se uveri da je
i lanac dobro učvršćen za alku, on i njegov pomoćnik napustiše odaju.

Kad ostadoše sami, Filton progovori:

— Pripadaš narodu koji je dao Pelopidu i Epaminondu, a
dozvoljavaš da te ovaj odljud svakog jutra tuče! Ti si izrod, rođeni rob!

— Snagu sam izgubio... Bolestan sam, — prostenja Tebanac. —

Niko u mojoj porodici nije bio rob...
Prokles je ceo taj dan prećutao. Lekar je ležao na slami i razmišljao.

Činilo mu se da su izgledi za njegovo spasavanje iz tamnice ništavni.
Tebančeva neodlučnost dovodila ga je do očajanja.

Pred veče Prokles reče:

— Svršeno jel

— Šta je svršeno? — upita lekar i ustade.
— Rešio sam... Ubiću tamničara i njegovog pomoćnika.
— Ja ću ti pomoći! — oduševi se Filton. — Ali, privezan si za alku...
kako ćeš?
— Leva ruka mi je slobodna. Njom ću ščepati jednog, a tebi

ostavljam drugog...
Sa malo reči dogovor je učinjen.
Ali, sutradan ujutru u tamnicu uđoše Kalva, Dipon i dva stražara.
— Bićete pogubljeni. Obojicu ćemo obesiti o platan ispod štale, —

reče tamničar. — To je kraljičina želja, ona hoće da gleda pogubljenje.
Filton je zaprepašćeno bacao pogled na tamničare i njegove

pomoćnike. Užas ga spopade kad vide kako Dipon i jedan stražar

pripremaju konopce da ih povežu. Atleta je ustao. Njegovo snažno telo

prema svetlosti buktinje izgledalo je još krupnije. U jednom trenutku

Filtonov pogled se sukobi s njegovim. To je bilo dovoljno. Lekar iz sve
snage tresnu pesnicom u lice Dipona. Pomoćnik pade i ispusti buktinju.
Kalva i dva stražara za časak ostadoše zapanjeni. Tebanac atleta
napreže snagu i iščupa alku iz zida.

— Hvatajte ga, — dreknu Kalva i baci se na Proklesa. Dva stražara

29

i Dipon, koji se digao s poda, ščepaše Tebanca, a Filton šmugnu kroz

otvorena vrata.

Iz tamnice su dopirali jauci, krkljanje, zapomaganje i tupi udarci.

Buktinja je pala na slamu i zapalila je. Dim se probijao kroz vrata i širio

se po hodniku.
Filton, bežeći kroz hodnik, nalete na gomilu stražara koji su vikali na

sav glas. Činilo se da je u celom dvoru uzbuna. Nekoliko ratnika

uhvatiše lekara i povukoše ga prema tamnici. Klitander proviri kroz

otvorena vrata. Najpre ne vide ništa, jer se plesniva slama pušila i dim

se kovitlao u tamnici.
Kad uđe, oficir se spotače o ljudsko telo, pade i udari glavom o

drugo.

Gomila ratnika tiskala se oko ulaza u tamnicu, ali niko ne mogade

da vidi ništa.
Međutim, kad se dim malo razredi, svi ugledaše najpre atletu iz

Tebe kako stoji nasred tamnice, ogrezao u krvi. Na obrazu mu je zjapila
široka rana, zadata mačem ili nožem. Dipon i dva stražara ležali su na

podu, mrtvi, a Kalva je davao znake života. Smrad od izgorele slame
širio se i izazivao gađenje kod ratnika koji su iznosili leševe polomljenih

vratova, izvaljenih vilica i razlupanih glava.
Atleta iziđe iz tamnice i stade na vrata. Preneraženi ratnici s

isukanim mačevima stajali su zbijeni u gomili. Ali iskrvavljeni Tebanac
nije ni pomišljao da ih napadne. Klitandar mu nabaci izdaleka omču ma

vrat, ostali navališe i bez muke mu vezaše ruke pozadi. Prokles se nije
branio. On baci pogled na lekara, koji je već vezan stajao po strani i
reče:

— Izgleda da si bio u pravu... Kralj neće doći da nas pusti na
slobodu i da mi, prema pogodbi, da deset zlatnika i pobednički venac.

Od sve muke Filton se nasmeja.
— I meni se čini da sam bio u pravu, — reče. — Izgleda da ćemo
danas obojica dobiti pobednički venac...

Oba sužnja izvedoše u dvorište i privedoše ih platanu. O jednoj
debeloj gredi visila su dva konopca s omčom na kraju.

— Po čijem naređenju treba da umrem? — upita lekar oficira.

— To je zapovest i želja kraljice Olimpijade.

— Zahtevam da me izvedete pred kralja. On me je pozvao na dvor,
on će me pustiti na slobodu.

— Da te izvedem pred kralja? — nasmeja se Klitandar

— On je otišao s vojskom u Trakiju da uguši pobunu varvara. Ko
zna kad će se vratiti!

— A kraljica?

— Ona je naredila da te obesimo.

— Želim s njom da razgovaram.

30

— Ispuniće ti se želja, — po drugi put se nasmeja oficir.

— Evo je, sad baš dolazi da gleda pogubljenje.

Kraljica Olimpijada, u pratnji dve dvorkinje, približavala se platanu.
Filton, bled, izmršavio i malaksao, stajao je oslonjen leđima o drvo.

Na licima ratnika nije se videla ni senka samilosti. Klitander je zlurado
gledao oba sužnja, uživajući u njihovom strahu.

Za kraljicom, na pristojnom odstojanju, išla su tri trgovca iz Sirije.
Došli su da kupuju robove. Olimpijada priđe Filtonu:

— Došlo je vreme, — reče, — da vidiš šta znači huliti bogove i pe

poštovati kraljicu Olimpijadu! Da li još misliš da kraljica bunca?
Lekar je ćutao i gledao je ispitivačkim pogledom.

— Što me meriš? — planu kraljica. — Zar ništa nemaš da kažeš?
— Mislio sam da te molim... — poče Filton i zastade. Hteo je da

moli kraljicu da se sažali na njegovu ženu i dete, ali se seti da bi to dalo

povoda Olimpijadi da mu se i na njima sveti.

— Hteo si da me nešto zamoliš? — upita kraljica. — Hajde reci šta

želiš pre nego što umreš.

— Želim da ti dam jedan savet...

— Savet? Ti meni?

— Da... Zar ja nisam tvoj lekar? Olimpijada pocrvene od gneva.

Filton produži:
— Preporučujem ti da više ne piješ onaj tej od opojnih trava. On te

vodi pravo u ludilo... Ako nije već dockan... Čini mi se da si već izgubila

pamet...

Kraljica se zbuni, trže se i stade bacati brze poglede po ratnicima,
kao da ih priziva za svedoke za ovoliku drskost. Najposle reče:

— Neće ti pomoći helensko brbljanje i filozofiranje.

— Bogovi neka se smiluju na one koji misle da za Života mogu stati

pored njih, — dodade lekar.

— Na mene su se smilovali, to ti znaš, — odgovori Olimpijada, — ali

te je kralj Filip naterao da govoriš protiv mene.

Filton sleže ramenima:
— Kralj Filip, — reče Filton. — pozvao me ovamo da bdim nad

tvojim zdravljem, a pustio je da me tvoja zahvalnost dovede na vešala...
— Poćutavši malo, dodade: — Tako bogovi ne rade. Oni za usluge
uzvraćaju naklonošću... Koji put se smiluju čak i na one koji za dobrotu
plaćaju zlom...

Olimpijada se trže, zamisli i htede nešto da odgovori, ali se
predomisli i okrete mu leđa.

Za to vreme tri trgovca iz Sirije su sa svih strana stručnjački
posmatrali atletu iz Tebe. Pipali su njegove mišice, zagledali su se u oči i
zube i pljeskali ga šakama po plećima.

— Koliko imaš godina? — upita ga jedan.

31

— Kad su Pelopida i Epaminonda prerušeni u seljake, došli u Tebu
ispali su mi prvi zubi. Otada sam dvaput odneo pobednički venac na

olimpijskim igrama.

Najstariji trgovac se obrati kraljici:
— Presvetla kćeri Demetrina, prodaj nam ovog roba. Ako ga ubiješ,
biće šteta i za tebe i za nas. Nudimo ti za njega dve hiljade drahmi.
— Olimpijada se zamisli. Iz očiju joj sinu pohlepa. Gledajući u atletu
i lekara, reče:
— Istina je, ako ih pogubim, nikakve koristi neću imati. Ona je još
kao dete ostala bez roditelja. Živeći u kući strogih i sebičnih staraoca bila
je željna svega. Na pomisao da će za jednog sužnja dobiti više novaca
nego za osam ostalih, oči joj gramzivo zasvetleše.
— Prodaću vam i atletu i ovog drugog, — reče. — On je lekar,
najbolji u celoj Heladi. Nema te bolesti koju on ne može da izleči.
— Hvala ti na pohvali, svetla kraljice! — reče Filton. — Ovako meni

nikad nisi govorila.
— Sam atleto vredi tri hiljade drahmi, reče Olimpijada, — ne

obraćajući pažnju na Filtonove reči. — Dajem vam obojicu za taj novac.

Tri trgovca ukrstiše brze poglede i stadoše da se došaptavaju.
Tebanac i lekar su sa zebnjom pratili razgovor između kraljice i
Sirijaca. Pomisao da će njihovu smrt zameniti ropstvom činila im se kao
najsrećnije spasenje. Neočekivani obrt u njihovoj sredini smatrali su kao
milost bogova. Mogućnost da se kraljica i trgovci možda neće pogoditi

izgledala im je užasna.
— Za atletu i lekara dajemo dve i po hiljade, reče najstariji Sirijac.
Olimpijada se nasmeja. Dva reda belih zuba blesnuše kao u vučice.

Njoj je godilo da se cenka sa Sirijcima.
Ipak, posle podužeg pogađanja, pogodiše se. Atletu i lekara prodala

je za dve hiljade i osam stotina drahmi, pa je tako za njih dvojicu dobila

više nego za ostalih osam robova.

Sirci su bili zadovoljni.

Dok su mu stavljali okove na ruke i noge, Filton upita kraljicu:
— A moja žena? Šta ćemo s njom?
— Tvoja žena! — nasmeja se Olimpijada. — S njom ćemo drugačije

postupiti.
— Šta to znači? — bojažljivo reče lekar. Kraljica mu okrete leđa i

uputi se prema dvorcu.
— Zevsa mi, — leče lekar, — izgleda da je demonima najmiliji stan

ljudska duša!

— Budi zahvalan, robe, što ti je život poklonjen! — dobaci mu

Klitandar.

— Još kako sam vam svima zahvalan! — odgovori Filton. — Jer

sad mi je život potrebniji više nego ikad.

32

— E, a zbog čega to?
— Zbog osvete... Čuj, varvarine... Bogovi koji put vole da se našale
s ljudima pa im ukrste životne puteve kako se samo poželeti može.
Nadam se da ćemo se još koji put sresti.
— Ne verujem! — nasmeja se Klitander. — Sirci su rekli da će vas
odvesti u Frigiju i tamo ko zna kome prodati.
Trgovcima se žurilo. Oni postrojiše deset robova, otkupljene sužnje,
koji su radosna lica i sa suzama u očima, gledali plavetno nebo, zeleno
lišće na drveću i sunčevu svetlost. Mada su svi bili u okovima, osećali su
beskrajnu sreću, blagodet toliko dragu i tako relativnu za ljudski rod.

***

Kraljica Olimpijada, leškareći na minderluku u lovačkoj dvorani,
razgovarala je s Klitandrom:

— Šta ćemo sad? — Izgleda da smo ostali bez tamničara.
— I meni se čini, — odgovori oficir stavljajući svoj dobro očišćen
šlem na sto. — Atleta je ubio Dipona i dva stražara, a Kalva je jedva živ.
Kraljica ustade i ushoda se po dvorani. Šetkajući gledala je
razmaknute ploče na podu, počađale grede na tavanici i vatru na
ognjištu. Prezrivi osmeh zatitra joj na licu:
— Prava varvarska zemlja! — reče.
— Odnekud se čula cika i groktanje svinja koje su robovi u
predvečerje hranili. Po prostranom dvorištu konjušari su vijali pastuva
koji je otkinuo ular i pobegao iz štale. Vika ljudi komešala se s vrištanjem
konja i lupanjem njegovih kopita o tvrdu zemlju, mešala s pesmom
gardista koje Filip nije poveo u vojni pohod.
Zatim se zagleda u ratnika.
— Uzalud bacaš čežnjive poglede na mene — reče. — Zar misliš
da ću dopustiti da me tvoj dodir oskrnavi! Ja sam žena koje se dotakao
Zevs...
— Bila si moja toliko puta!
— Bila sam. I s tim je svršeno!
Tračanin se stade premeštati s noge na nogu. Zausti još nešto da
kaže, ali mu kraljica dade znak rukom da ćuti.
— Vi, muškarci, pametni ste dok ne stanete pred lice žene, — reče i
osmehnu se. — Onda postajete odani i glupi. Zbog toga više volim žene.
One su lukave i podle. Podmukle su i kad vole i kad mrze... Dovedi mi
ženu lekara Filtona. Ona je želela da razgovara sa mnom. Osećam
potrebu da je vidim. Oficir klimnu glavom i iziđe.

33

Konjušari su još uvek vijali pastuva, uzalud pokušavajući da mu

nabace zamku na vrat. On se propinjao, ritao se prednjim i zadnjim
nogama, širio nozdrve i preteći mahao glavom.

— Zar niko ne sme da mu priđe? — viknu kraljica.

Konjušari, raštrkani po dvorištu, zbiše se u gomilu i krenuše prema
konju čije su plamene oči blistale kao u zveri. Nekoliko konopaca
bačenih neveštom rukom, fijuknuše kroz vazduh, ali pastuv sagnu glavu

i sve zamke promašiše.
— Uhvatite ga ili ubijte! — doviknu kraljica vođi konjušara.
— Božanska kćeri Zevsova, — odgovori bojažljivo starac Kleomen.

— Ovoga pastuva kralj Filip više voli nego sve ostale konje u štalama.

Ne smemo ga ubiti!
— Naređujem vam da ga uhvatite ili ubijete! Tako mi svetlih očiju

boginje Demetre, narediću da vas šibaju do smrti!
Starac bespomoćno sleže ramenima. Ostali konjušari stadoše se

zgledati. Najposle odlučiše da skupa jurnu na konja i da uhvate za kraj
od ulara koji je visio sa oglava. Međutim, pastuv jurnu na njih dohvati

prednjim nogama najhrabrijeg i obori ga na zemlju. Ostali konjušari
obletali su oko konja vitlajući zamkama više glave.

Najednom se pastuv ustremi, jurnu preko dvorišta, preskoči visoku
ogradu i upade u dvorski vrt, gazeći cveće i lomeći žbunje.

— Za njim! — povika Olimpijada. — Strele i koplja u šake i ubijte ga!

Konjušari pohrliše kroz kapiju u vrt. Za njima pohita i kraljica. Ali

nikome nije bilo ni na kraj pameti da uzmu oružje.

Pastuv projuri nekoliko puta po vrtu i odjednom stade. Obradovani

konjušari polako su se približavali, spremni da mu nabace zamku na
vrat. Starac, njihov vođa, išao je napred i kad se već približio konju, trže
se i preneražen od straha poče da uzmiče. Tada su konjušari ugledali

kako iza jednog jasminovog žbuna izviruje gornja polovina golemog
pitona. Zmija se njihala u ritmu, kao da želi da uspava žrtvu. Račvasti
jezik je preteći palacao iz razjapljenih čeljusti. Konjušarima se pričini da
se piton priprema za skok. Konj je brektao i bolno ječao. Mišići su mu
podrhtavali, a noge, ukočene i kao prikovane za zemlju, nisu mogle
učiniti ni najmanji pokret. Zaprepašćeni konjušari povlačili su se prema

kapiji.
Olimpijada prođe pored njih i uputi se žbunu iz koga je izvirivala

pitonova glava. Kraljica stade između zmije i konja.
— No, no, Sitone, — reče nežnim glasom. — Nećeš valjda skočiti

na konja? Bojim se da ti toliki zalogaj ne zasedne u grlu.

Zmija zasikta i izvi glavu nad žbunom. Jasno su se videli beli

kolutovi s nakostrešenim krljuštima, a repom je besno udarala o zemlju.
Užasnutim konjušarima se učini da kraljici nema spasa. Čuli su

siktanje zmije koje se mešalo s kraljičinim tihim zviždukom i gledali kako

34

lagano pokreće ruke desno i levo, približavajući se stopu po stopu
nemani. Njene bele ruke dopreše najposle do pitonove glave. Olimpijada
mu stavi obe šake oko vrata i neprestano zviždeći povede ga u dubinu
vrta. Zmija poče da liže ruke svoje gospodarice i opusti se. Prednji deo
tela klonu na travu.

Bledi od straha konjušari lagano priđoše konju koji je još uvek stajao
kao ukopan. Starac ga uhvati za oglav i izvede iz vrta.

Sunce na zalasku osvetli između stabala vitku figuru kraljice
Olimpijade koja je gipko koračala prema ulazu dvora. U vrtu zavlada
tišina. Crvenkaste pitonove oči svetlucale su u predvečerju. Ogromni
kolutovi pokriveni modrim krljuštima obavijali su se oko debelog stabla
gorostasnog platana. Zmija se pripremala na počinak.

35

GLAVA ŠESTA

I kad laže žena čini se i drugima
i njoj samoj da govori istinu.
Olimpijada

U lovačkoj dvorani, na minderluku, sedela je Glikera i prezrivo

gledala Klitandra, koji je uzalud pokušavao da povede s njom razgovor.
— Mlada si i lepa. Pred tobom je budućnost, — govorio je oficir. —

Otkako si spasla Kalvu tamničara iz ruku lude Kore, i kraljica ima o tebi
lepo mišljenje... Ne očajavaj.

Glikera je ćutala. Klitandar se šetkao po dvorani, razmišljao šta bi
još mogao da joj kaže kad uđe Olimpijada.

Mlada žena ustade i s poštovanjem stade pred kraljicu.
— Neka bogovi štite onu koju je Zevs među tolikim Ženama
odabrao! — poče Glikera zvonkim glasom. — Mi, smrtni, s obožavanjem
padamo pred noge kraljice ljudi i bogova! Budi ponosna, božanska
Olimpijado, majko naslednika makedonskog prestola. Najveći pesnici
sveta pevaće ti panegirike,25 a svi smrtni, kojima je sudbina dodelila da
vide tvoje lice, biće blaženi i na ovom i na drugom svetu.
Kraljica je slušala Glikeru diveći se i rećima i načinu kako su
izgovorene. Bacivši pogled na Klitandra, koji je stajao po strani, učini joj
se da njegovo surovo lice nije dostojno da sluša pohvale ovakve vrste.
Oficir je otvorenih usta od čuda, gledao čas u kraljicu, čas u Glikeru.
Olimpijada ga uhvati za mišicu i reče:
— Iziđite napolje, ovčaru sa Hema! Za tvoje tvrde uši i divljačko srce
nisu ovakve reči.
Oficir prikloni glavu i iziđe iz dvorane. Olimpijada sede na minderluk
i, žmirkajući, upre pogled u mladu ženu.
— Pametna si i lukava... Prava žena i kad laže čini se i njoj samoj i
drugima da govori istinu, — reče kraljica.
„Promašila sam!” — pomisli Glikera osećajući kako joj krv udara u
glavu.
Za nekoliko trenutaka nastade tišina.
— Čujem da si iz Tebe? — reče Olimpijada. — Od koga si roda?
— Rođeni brat moje majke bio je Epaminonda. Kraljica žmirnu
nekoliko puta. Lice joj dobi blaženi izraz, usta se razvukoše u osmeh.

36

— Znači, bliska si rođaka onom Epaminondi koji je u dva maha26
pokazao spartanskim svinjožderima27 šta znači pravo junaštvo... Želela

si da razgovaraš sa mnom?

Na ognjištu u uglu, krkljalo je nekoliko zemljanih lonaca. U njima se
kuvala čorba, večera za robove Etiopljane koji su se tiskali oko ulaza u
dvoranu ne usuđujući se da uđu dok kraljica ne iziđe. Plamen jasenovih
panjeva izvijao se i postajao sve svetliji, jer je u dvorani već nastao
sumrak. Iz podzemlja, gde su tamnice, čuo se vrisak. Žene, zatvorenice,

tukle su se. Piskavi glasovi mešali su se sa gromkom pesmom ratnika iz

garde „kraljevih pratilaca" koji su se ispod velikog hladnjaka ispred

kasarne kockali, smejali i pevali.

— Želela si da razgovaraš sa mnom? — ponovi kraljica.
— Jeste... One noći, kad su me doveli ovde, i bacili u zatvor,

proklinjala sam i tebe i ceo makedonski dvor, jer su moje muke bile
neizdržljive. Plakala sam i jadikovala cele noći i tek pred zoru savlada

me san. Odjednom u tamnici blesnu svetlost. Prenem se i pogledam:
ispred mene stoji divan mladić sa štapićem u ruci... Hermes,28 pomislim i

bacim pogled na njegove sandale. Zaista, na sandalama bila su mala
krila. Ozarena srećom i blaženstvom kliknem glasom koji je dolazio

pravo iz srca: „Ako si doista glasnik bogova, vodi me, jer moj životni put
skrenuo je u tegobu i mučenje. Mrska mi je sunčeva svetlost. Mladić se
nasmeši i otvori svoja ružičasta usta: „Nisam došao da te vodim u donji
svet, nego da ti kažem: bićeš srećna ako poštuješ kraljicu Olimpijadu, jer
ona je od bogova nadahnuta". To reče i nestade. U tamnici opet zavlada

mrak.
Glikera ućuta. Srce joj je lupalo od uzbuđenja i straha. Za trenutak

sinu joj kroz glavu da je možda preterala sa svojom pričom. Baci iskosa

pogled prema kraljici i susrete dva svetla oka. Mlada žena ustrepta i
zagnjuri glavu u šake. Činilo joj se da je Olimpijada probada svojim

pogledom.
„Preterala sam", pomisli, „a to će me odvesti u propast!"
Kraljica se pridiže na minderluku i raširi ruke vičući:

— Hermes, glasnik bogova. Zevsov pratilac!... Hermes...
Glikera ustade drhteći od uzbuđenja i straha. Činilo joj se da glas
koji čuje dolazi iz ugla velike dvorane. Oči kraljice Olimpijade bleskale su

prema odsjaju plamenova na ognjištu.
U dvorani je već bilo mračno. Kroz otvore na prozorima uletali su

slepi miševi i pišteći kružili ispod počađale tavanice. U hodniku, ispred
vrata, stajali su robovi Etiopljani, ne usuđujući se da uđu u dvoranu i

zapale buktinje.

Kraljica ustade sa minderluka.
— Jeste, — reče, — ja sam posvećena i blago onome na koga
padne moj pogled... Pođi sa mnom. Tebanko... Idi i ne govori ništa, jer je

37

naš razgovor za danas završen.
Kraljica pođe prema izlazu. Glikera, slomljena od uzbuđenja, išla je

polako za njom. Sad već sigurna da je Olimpijada dobila nastup
sujevernog ludila, ne usudi se da pomene ni svog muža ni dete.

***

Dvorkinja Doroteja je dobro znala da se iz tamnice kraljice
Olimpijade lako ne izlazi. U toku godina bila je ona više puta svedok
strahovitih zločinstava koje je kraljica Olimpijada vršila u ime „više
pravde". Tako je sa sigurnošću računala da je s Glikerom svršeno, a
Filton prodat u ropstvo i odveden bogzna kud.

Zbog toga je Doroteja odnela lekarevo dete svojoj kući. Negovala
ga je brižljivo i zavolela kao da je njeno rođeno.

Ali, odjednom, neočekivano, dvorkinja se nađe u čudu kad doznade
da je Glikera oslobođena i da kod kraljice uživa poverenje. Uprkos tome,
Doroteja se s pravom pribojavala da kraljica u nastupu mržnje, koju je
osećala prema Filtonu, ne ubije njegovo dete. Isto tako dvorkinja je,
poznavajući Olimpijadinu ćud, bila uverena da Glikera svakog časa
može pasti u nemilost. Razmišljajući o tome, dobra žena odluči da
mališana i dalje krije kod sebe i da čak ni Glikeri ne kaže da je dete kod
nje.

Sutradan, posle razgovora u lovačkoj dvorani, kraljica pozva
nekoliko dvorkinja i Glikeru.

Olimpijada je bila tužna. Njeno belo lice, kao isklesano u parskom
mermeru, baci u brigu dvorkinje.

— Božanska, šta ti se desilo? — upita Doroteja.
— Bila sam u vrtu. — tiho odgovori kraljica. — Moji beli karanfili su
umrli. Pastuv, koji je juče pobegao iz štale, gotovo sve ih je izgazio.
Obrativši se jednoj dvorkinji, kraljica dodade:
— Pozovi mi Klitandra i konjušara koji je juče čuvao konje u
štalama.
Dvorkinja se smesta udalji, a Olimpijada se obrati Glikeri:
— Tebanko sinoć sam poverovala tvojim rečima, ali čuvaj se! Ako
me izdaš, umrećeš na mukama. Sumnjam u tvoju odanost!
Glikera preblede:
— Zašto bih te izdala? — reče tiho. — Moju odanost prema tebi
podstiču bogovi...
Kraljica joj se unese u lice:
— Vi, Heleni, đavolski ste osvetoljubivi! Dabome da sumnjam u

38

tebe, jer me još nisi pitala šta je bilo s tvojim mužem i detetom...
— Čula sam da je Filton prodat u ropstvo, — reče mlada žena. — a

o detetu nisam doznala ništa.

Kraljica izvadi iz vaze na stolu jednu crvenu ružu i stade je mirisati
gledajući podozrivo u Tebanku.

— Dete će se pronaći, — reče, — ali ono neće živeti, jer njegov

otac je mrzak bogovima... Idi sad u svoju odaju...
U očima mlade žene zablistaše suze. Zausti nešto da kaže, ali

videći kako kraljica gnjavi ružu u ruci pomisli da je opasno ma šta reći.
Pognute glave Glikera iziđe u hodnik i uputi se prema drugom krilu

dvorca, gde je bila njena odaja.
— Jeste, Heleni su osvetoljubivi... — šaputala je usput. — I svetiće

se!

Pogled joj pade na jedan žrtvenik, koji je stajao u uglu hodnika.

Glikera stavi tri prsta na njega i prošapta:
— Pozivam sve bogove osvetnike u pomoć, a za uzvrat zaveštavam

im svoj život!
Međutim, kraljica se obrati Doroteji:
— Tebi naređujem da pronađeš dete i da motriš na nju. I čuvaj se,

jer tebanska zmija uješće kad se najmanje nadaš
U odaju uđoše Klitandar i konjušar.
— Ovaj je kriv što je pastuv otkinuo ular i pobegao iz štale, — reče

oficir.
Konjušar je bio omalen rastom, širok u plećima, s povećom

okruglom glavom, debelim usnama i klempavim ušima. Zbog ušiju je i
dobio nadimak Diota.29 Pravo ime mu valjda niko nije ni znao. Konjušar

je imao oko dvadeset i pet godina.
— Ti si konjušar Diota? — reče kraljica gledajući u njegove

klempave uši.

— Jesam, neka je slava kralju Filipu!

— Odakle si?

— Iz Tesalije.

— Otkad si na našem dvoru.

— Dve godine, neka je slava kralju Filipu. Prošle godine bio sam
kočijaš na olimpijskim trkama i dobio sam nagradu, neka je slava kralju

Filipu.

— Kralju Filipu?... A zašto ne i meni? — žmirnu kraljica.

— Ja s tobom nemam ništa! Kralj je moj gospodar.

— Drzak si! — iskrivi Olimpijada usta.

— Eto takav sam!

— Zašto si dopustio da pastuv pobegne iz štale?

— Pregrizao je konopac, neka je slava kralju Filipu.
— Vodite ga! — viknu kraljica. — Neka mu se udari trideset bičeva

39

preko golih leđa!
— Trideset bičeva?! — zaprepasti se konjušar.
— Trideset bičeva! — nasmeja se kraljica. — I neka je slava kralju

Filipu.
Diota zausti nešto da kaže, ali ga Klitandar ščepa za ruku i odvuče

iz odaje.
Toga dana, u podne, Glikera i dvorkinja Doroteja pođoše prema

napuštenoj kući lekara Filtona. Mlada žena je htela da se raspita kod

suseda za svoje dete. U prolazu pored dvorske štale žene ugledaše
polunago telo konjušara Diote kako visi privezano za direk. Mladićeva
leđa bila su ogrezla u rane iz koji je curila krv i slivala se niz telo.

Ostali konjušari prolazili su pogruženi pored direka, ne usuđujući se
da ukažu pomoć svom drugu, jer je kraljica bila naredila da krivac ostane

vezan za direk sve do zalaska sunca.
— Jadnik, izgubio je svest, — reče Doroteja u prolazu.
— Ako ostane živ do večeri, ja ću ga izlečiti, — dodade Glikera.
Doroteja, ubrzavajući korak, tiho reče:
— Ako ga izlečiš opet mu nema spasa, jer kraljica će ga zacelo

baciti u tamnicu i u zgodnom trenutku prodati kao roba.
Ispred napuštene kuće lekara Filtona šetkao je stražar. On,

poznavajući Doroteju, bez reči propusti žene da uđu u kuću.
Glikera, drhteći od uzbuđenja, jurnu u sobu, gde je bila kolevka.

— Prazna je! — zavapi. — Neko je uzeo dete!
Mlada žena briznu u plač. Doroteja je stade milovati po kosi.
— Ne plači. I bolje je što je dete odneto. Znači da je živo. Ono će se
naći.
— Ali, ko ga je uzeo? Ko? Jadni moj mali Nik! Nikad ga više neću

videti!
— Naći će se... Videćeš ga... — šapnula je dvorkinja.
— Ja ću ga tražiti i naći ću ga...
Doroteja pomisli, gledajući mladu Ženu kako grca i trese se od

plača, da joj prizna da je dete kod nje, i već zausti da kaže, ali se seti
strašnih reči kraljice Olimpijade i zamuče.

— Traži ga! — preklinjala je Glikera. — Ako ga nađeš, sakrij ga, jer
će ga kraljica ubiti... Božanska, božja ljubimica, a pruža svoje avetinjske
ruke na nevino dete! Krvoločna zver...

Smkivši se malo, Glikera reče:
— Dete ima toko vrata srebrni lančić i na njemu medaljon na kome
je urezan mali Dionis. Na poleđini medaljona stoji urezano slovo P. To je

poklonio majstor Praksitel mom mužu kad se dete rodilo.
Doroteja je drhtala od uzbuđenja:
— Naći ću ga, naći. — govorila je. — Ali ti moraš pobeći. Olimpijadi

svakog časa može pasti na pamet da te ubije ili opet baci u tamnicu...

40

Ona je luda. Svaki njen postupak ukazuje na to... Beži... Skloni se, dok
još ima vremena!

Glikera pomilova prazno uzglavlje u kolevci i odlučno iziđe iz sobe.
U prolazu dohvati s ormančeta jedno ćupče s biljnom mašću i stavi ga u
torbicu, koja joj je visila o ramenu.

***

Kad je sunce zašlo, konjušari odrešiše konopac kojim je Diota bio
privezan za direk. Polumrtvo telo odneše u štalu i položiše ga potrbuške
na slamu. Starac Kleomen, glavni konjušar, odmah mu stade ispirati
rane kobiljim mlekom. Uto naiđe i Glikera i izvadi iz torbice ćupče s
biljnom mašću.

Mladić je stenjao prizivajući sve bogove u pomoć.
— Odavno se rešavam da pobegnem s ovog prokletog dvora, —
reče. — Ali vezan najmom za tri godine, nisam mogao...
— Ćuti! — reče Glikera mažući mu leđa. — Najpre moraš ozdraviti,
pa onda pomišljaj na bekstvo.
— Nisam isplaćen za dve godine rada... Propašće mi zarada...
Proklet bio dan u kojem sam odlučio da dođem ovde!
Glikera mu šapnu na uvo:
— Ozdravićeš i onda ćemo pobeći zajedno. I moje je srce željno
osvete.
Glikera je rešila da leči i tamničara Kalvu bar dotle dok konjušar ne
ozdravi, računajući da je kraljica za to vreme neće dirati. Njegove ozlede
bile su mnogo teže: atleta iz Tebe slomio mu je nekoliko rebara, pa je
zbog toga morao da leži utegnut u dugačke zavoje; osim toga i desno
uvo bilo mu je otkinuto. Mlada žena, pomažući svom mužu u poslu, bila
je donekle izučila veštinu lečenja. Trudeći se da što ređe izlazi kraljici
pred oči, gotovo neprekidno bila je pored bolesnika. Konjušara je
obilazila u štali, a tamničara u njegovom ćumezu.
Jednog dana pozva je Olimpijada u svoje odaje. Glikera, savlađujući
strah, iziđe pred kraljicu.
— Lečiš tamničara i onog klempavog konjušara? — reče joj. —
Obaveštena sam da imaš uspeha u lečenju.
— Imam, — odgovori Glikera. Nadam se da će obojica ozdraviti.
Olimpijada se igrala s jednim žućkastim smukom koji se bio obavio
oko njene leve ruke. Mlada žena je s odvratnošću gledala ljigavo telo
gmizavca i ukočene oči veličine biberovog zrna. Na podu je drugi smuk
gutao žabu očajno sporo. Zadnje noge žabe trzale su se, ispravljale i

41

skupljale, dok je polovina tela s glavom već bila duboko u čeljusti zmije.
— Za tamničara sam ti zahvalna, — reče Olimpijada, a konjušar će

u tamnicu čim mu zarastu rane... Uostalom, uskoro će doći iz Stagire

lekar Filip...
Odjednom kraljica priđe Glikeri i pomilova je po obrazu, i reče:
— Lepa si, Tebanko... Možda ću te zavoleti... Idi sad! Glikera pođe.

Za njom se uputi i Doroteja. Dvorkinja joj u prolazu šapnu:
— Čuvaj se! Kraljičina nežnost nikome nije donela dobra... Rekla

sam ti da treba da bežiš.
Glikera zahvalno klimnu glavom i žurno pođe prema svojoj odaji, ma

drugom kraju dvorane. U hodniku srete Klitandra. On joj ljubazno oslovi:
— Srećna si, Glikera... Zadobila si naklonost kraljice Olimpijade, a

isto tako i moju.
— Tvoja naklonost mi nije potrebna, — prezrivo reče Tebanka.
— Nudim ti svoju ljubav, — napući se oficir. — Noćas ću doći u

tvoju odaju da ti dokažem koliko sam ti naklonjen.
Glikera ubrza korak. U svojoj odaji zateče konjušara
— Noćas je moj red da čuvam konje u štali, — reče mladić.

— Zgodan trenutak da pobegnemo, — dodade žena. — Ali tvoje
rane na leđima još nisu zarasle!

— Osećam da mi se vratila snaga... Noćas ću pobeći jer sam

doznao da se kraljica sprema da me baci u tamnicu i da me proda kap

roba... Prežalio sam svoju zaradu od dve godine...
— Tvoju zaradu dobićeš od mene, ako srećno stignemo u Tebu.

Isplatiću ti sve... Pobeći ćemo zajedno...
— Tako će biti, — reče Diota. — Ova noć je najzgodnija. Spremiću

dva konja napolju, ispred kapije.

— A stražar? — upita žena.

Konjušar izvadi iz nedara nož, šiljat, sa dva reza.
— Ovim ćemo prokrčiti sebi prolaz, — reče kolutajući očima. —
Diota će da se sveti!

— Znaš li ko ti je najviše kriv?
— Znam. Kraljica, — odvrati mladić. — Jednoga dana i ona će
dobiti svoje, a dotle ubiću svakoga ko nam stane na put.
Te noći, pred izlazak meseca, kroz hodnik osvetljen s nekoliko
buktinja na desnom krilu dvora prođe konjušar Diota i upade u Glikerinu
odaju. Mlada žena primeti kako mu oči zlokobno blistaju, a prema

svetlosti buktinje vide da su mu ruke krvave.
— Ubio sam stražara, — reče mladić. — Put je slobodan. Ispred

kapije vezao sam za drvo dva konja. Polazi!
Glikera se bez reči uvi u ogrtač i pođe s konjušarem. Odjednom se

ispred njih stvori Klitandar u oklopu i sa šlemom na glavi. Diota brže

sekiru iza pasa. Oficir ustuknu dva koraka, ali udarac u šlem odjeknu

42

kroz hodnik. Klitandar se povede i pade. Mladić je osetio da je sekira
pala iskosa na tvrdi šlem, ali, bojeći se da ko drugi ne naiđe, ne dotuče
oficira.

Pretrčavši kroz hodnik u dvorište, begunci šmugnuše kroz
odškrinutu kapiju i dočepaše se konja koji su na polju bili privezani za
drvo.

Kad odmakoše podalje od grada, iza brega se pojavi pun mesec.
Tada Glikera pogleda lice mladog konjušara. Diveći se njegovoj
odvažnosti, zahvaljivala je bogovima što su joj dali takvog pratioca.

— Diota, — reče, — nadam se da me nećeš napustiti?
— Dok se ne izvrši osveta, Diota Tesalac biće pored tebe, — mirno
odgovori mladić.
Šibajući konje do krvi, begunci su odmicali sve dalje od grada Pele.

43

GLAVA SEDMA

Bilo bi dobro i najbolje, kad bi sve bilo tako!
Ali nije tako!

Demosten

Posle dva meseca ratovanja po Trakiji kralj Filip se vrati u Pelu

ovenčan slavom. Ali, na pragu dvora dočeka ga podrugljivi smeh kraljice
Olimpijade:

— Veliku slavu si stekao! Vijao si po Trakiji varvare. Njihovo bekstvo
više je zamorilo vas! To i nije bio rat, već gonjenje divljači... Smešno!

— Ako ti je smešno, smej se! — odvrati Filip i, još umoran od duga
puta, u oklopu i sa šlemom na glavi, ode da vidi naslednika svog
prestola.

Ded kralja Filipa zvao se Aleksandar. Bio je silan ratnik i pesnik
Pindar slavio ga je u svojim stihovima. Isto ime, Aleksandar, dobio je i
Filipov naslednik prestola.

Nagnuvši se nad kolevku, otac se, blažen i pun ponosa, zagleda u
lice deteta. Grgućući, mališan sa riđom kosom smešio se na blistavi
šlem i gustu bradu i brkove.

Istoga dana Filip doznade da je Olimpijada bacila u tamnicu javnu
ženu, nekadašnju njegovu ljubavnicu, Filinu, s kojom je kralj imao
vanbračno dete, poluidiota Arideja. Isto tako doznade da je lekar Filton
prodat u ropstvo zajedno s Proklesom, atletom iz Tebe, da se lekarevo
dete izgubilo, a žena pobegla bez traga. Četiri konjušara čamila su u
tamnici zbog bekstva njihovog druga Diote.

S gnušanjem Filip primi ove vesti i smesta siđe u podrume.
Tamničar Kalva opet je bio na nogama. Videći ga pijana i podbula lica,
kralj mu složi u slabine nekoliko pesnica i potera ga ispred sebe da
otvori vrata oa tamnicama.

Iz velike tamnice izmileše na svetlost dana kao aveti mršave žene.
Filip je celog sebe bio posvetio brizi oko vojske, vojnih vežbi i
discipline. Političke smicalice i planovi za vojni pohod učinile su da
potpuno zanemari mračne strasti i ludačke postupke svoje žene.
Nekoliko dana kasnije nađen je u vrtu posvećeni piton s
razmrskanom glavom, a preko dvadeset smukova pocrkalo je otrovano u
štali. Kraljici nije pošlo za rukom da dozna ko je to učinio, ali je bila

44

uverena da je Filip bio podstrekač i glavni krivac za smrt njenog ljubimca
i bezopasnih i pitomih smukova.

Zbog toga Olimpijada, držeći se za žrtvenik, zakle se Zevsu da će
se strahovito osvetiti kralju.

Međutim, četiri konjušara, koje je Filip pustio iz tamnice, dočepaše
se slobode, zatražiše da im se isplati najam i naglo napustiše grad.

U to vreme u celoj Makedoniji se sve više pominjalo ime govornika
Demostena, sina Demostenova. Filipove uhode, vratiše se iz Atine,
doneše vesti koje uneše zabunu među oficire celokupne makedonske
vojske. Uhode saopštiše da Demosten nikako ne napušta borbu protiv
Filipa. Nijedan kraljev postupak ne može da prođe a da ga on ne iznese
pred javnost i potpuno razobliči. Svaki korak kralja Filipa slavni besednik
je osuđivao.

— Odvratan demagog! — škrgutao je Filip zubima. — Podmukla
psina!... O, kad bi bogovi dali da mi padne šaka!...

Raspaljujući strasti Atinjana i ostalih Helena, Demosten dotera dotle
da je gotovo cela Helada smatrala za svoju svetu dužnost da se lati
oružja protiv Makedonaca. Eshin, Hiperid i Filokrat,30 pristalice kralja
Filipa, uzalud su se trudili da atinsku javnost odvrate od Demostena.

Kraljevi oficiri vrteli su glavama i podozrevali, jer im se činilo da
neće lako izići na kraj s helenskim ratnicima ako su svi drugi protiv njih.
Zbog toga počeše gubiti strpljenje.

Na skupštinu koju Filip sazva oficiri iz garde „kraljevih pratilaca"
gotovo svi dođoše pijani. Psujući na sav glas, stadoše navaljivati na
kralja da ih smesta povede na Heladu.

— Napadnimo ih, pre nego što oni nas napadnu! — prvi podviknu
Perdika.

— Pola Helade treba staviti ispod mača! — zakoluta očima Daoh
Tesalac.

Kleandar, Dikearh, Kasandar, Aminta, Klitandar i mnogi drugi
uporno stadoše navaljivati na Filipa da ne gubi vreme nego da smesta
otpočne rat.

Jedini Parmenion, oficir koga je kralj najviše cenio, mirno i razložno
reče:

— Ne treba istrčavati ispred događaja. Pustimo da vreme kaže
svoju reč!

I Filip je pustio da vreme progovori.

***

45

Dve uzastopne godine u Makedoniji je bila suša. Sparušeni usevi

nisu davali hrane seljacima ni do prvog snega, a od proteklih rodnih

godina nije bilo ostalo gotovo ništa. Ratnici iz garde „kraljevih pratilaca",
skupljajući namet koji je kralj Filip razrezao seljacima, uzimali su više za

sebe nego za državne ambare. Ljudi i žene vajkali su se brižnih lica,
gunđali i gledali u nebo bez oblaka, šapućući kletve namenjene kraljici

Olimpijadi.
— Ona je nesreća za ceo narod! — govorili su. — Otkako je kao

nevestu doveo kralj iz Epira, suša nas bije. Stari ljudi tvrde da je ona
rođena sestra boginje Hekate.31

Nedaleko od grada Pele bilo je jedno seoce, manje od ostalih, u
šumovitoj jaruzi, sa svega tridesetak kućeraka napravljenih od pruća i

oblepljenih blatom.

Siromašni seljak, Kleomen, negdašnji konjušar na dvoru Filipovom,

bio je vlasnik jedne njivice; nekoliko njegovih ovaca i koza štrpkalo je
pored jaruge sparušenu travu i suvo lišće. Stari Kleomen i njegova žena

Frija, nekad, za rodnih godina, imali su dovoljno za život, a sad, sa
suzama u očima i uzdišući, gledali su sparušenu njivu iznad kuće.

S večeri su dolazili ljudi i žene da obiđu Kleomena i Friju, sedali po

kamenju oko vatre u dvorištu i razgovarali. Svi su oni s poštovanjem
slušali bivšeg kraljevog konjušara, ubeđeni da on zna mnogo više od

svih ljudi u selu.
Sedeći oko vatre po varvarskom običaju, seljaci su gledali kako

visoki plamen razdire mrak i baca nadaleko svetlosne trake.
Otkako je izgoreo Artemidin hram u Efesu seljaci su bili ubeđeni da

će svet snaći veliko zlo. Brižno su klimali glavama i uzdisali govoreći:
— Propašće svet, a i mi s njim!
Ali, vreme je prolazilo, a ništa se značajno nije događalo. Ipak, stari

Kleomen i njegova žena uporno su tvrdili da je propast sveta na pomolu.
Sujeverni seljaci su čuljili uši i lovili sve što je ko čuo ili doznao od raznih
proroka i opsenara; prepričavali najbeznačajnije i proizvoljne vesti,

dodavali i kitili.
Jedne večeri, sedeći pored vatre u dvorištu starca Kleomena, seljaci

su, otvorenih usta i užagrenih pogleda, slušali jednu Ženu kako priča da
je neki mladić iz Fokide video kola natovarena kamenjem kako sama,

bez zaprege, idu uz brdo.
— Kola bez zaprege?... Sama? — čudili su se ljudi i žene.

— Sama, kaže, bez zaprege idu uz brdo... natovarena kamenjem.

— Pa kud odoše? — upita jedan starac bojažljivo.
— Pravo prema Delfima, prema proročištu.32
Seljaci počeše da se zgledaju i dodiruju rukama zemlju.

— Ljudi, md smo propali — zavapi jedna žena. — U kolima bez

zaprege vozi se kuga!

46

— Kuga?

Svi zanemeše od straha.
Kroz veo dima, obasjani palacavim plamičcima, i ljudi su naličili na

utvare.

Na istoku, iza brda, pojavi se pun mesec i lagano zaplovi po vedrom
nebu. U glogovom šiblju u jaruzi poče da zavija gladan vuk. Štektavi
lavež pasa učesta u selu.

— A kamenje? — odjednom upita neko.

— Kakvo kamenje?

— Pa ono na kolima...
— Ljudi, šta znači to kamenje na kolima? — upita jedan brkati

seljak.

Pitanje ostade bez odgovora. Naposletku neko se obrati onoj ženi:
— Zar je taj mladić baš kamenje video na kolima?
— Kamenje, brate, svojim je očima video.
— Zar u noći, po mraku?
— U noći... bila je mesečina.

Opet svi zanemeše.

— Kleomene, šta ti misliš? — upita jedan starac. — Znaš li štogod o

tome?
Kleomen, džarkajući vatru štapom, odgovori:

— Znam, a znate i vi. Ali bolje da ne govorimo o tome. Ljudi i žene
stadoše se iskašljavati. Gledali su Kleomena očekujući odgovor, iako

nije niko ponovio pitanje. Bivši konjušar obuhvati sve pogledom i,
naglašavajući svaku reč, progovori:

— To su grobovi. Svaki kamen predstavlja po jedan grob.33 Grad
Pela, Makedonija i Helada i ceo svet će propasti.

Strah obuze sve. Jedna žena drhtavim glasom upita:
— A kad će to biti?

— Kad? — nabra obrve Kleomen. — Verovatno uskoro, jer mnoga

znamenja ukazuju na to: iz Male Azije, preko Bosfora, prelaze u Trakiju
ljudi sa psećom glavom i laju...

— Laju?

— Laju!
— Pomrećemo od gladi! Pomrećemo, ne može biti drukčije!...
Kraljica Olimpijada je zatočenik zla. Ona je kriva. Trebalo bi je spaliti! —

zavikaše uglas seljaci.

Kleomen zaklima glavom i dodade:
— Glad će da počne žetvu, a kuga da je dovrši!
Pun mesec, ploveći lagano kao lađa, bio se uzdigao visoko na

nebu. Njegova svetlost obasja šume, žbunove, prostranu jarugu sa

zemljom crvenkaste boje i krovinjare po selu. Ljudi i žene, po nekoliko u
grupi, pođoše svojim kućama svi gledajući u zemlju, i držeći ruke za

47

pojasom. Vatra se u Kleomenovom dvorištu gasila. Konjušar i njegova
žena spremali su se da odu na počinak.

Odjednom, starac se trže. Čuo je konjski topot. Neko se približavao
njegovoj kućici. Ubrzo i konjanik stiže, sjaha i priveza konja za ogradu.

Konjušar ugleda ženu zamotanu u crni ogrtač.

— Ko si? — upita Kleomen.
— Ne boj se! Ja sam dvorkinja Doroteja. Pusti me u kuću i zapali

žižak.

Kleomen primeti da žena drži dete zamotano u plašt.
Frija, zanemela od straha i čuda, gledala je u dvorkinju, ne
usuđujući se da priđe. Ali Kleomen, poznavši Doroteju, mirno reće:

— Ti si, a?... Ako, ako... A to dete?
— Donela sam ga vama, da ga čuvate i negujete kao svoje.
— Lepo, lepo... — odvrati seljak. — A čime ćemo ga hraniti?

Nemamo ni nas dvoje šta da jedemo... Suša nas ubi... Sve sparušeno,
sve pogorelo... Pomrećemo od gladi... I kuga...

Doroteja odmahnu rukom.
—Niko u ovoj zemlji neće umreti od gladi, — reće. — Kralj Filip se
sprema da otvori dvorske ambare. On će vam dati hrane do nove žetve.

— Zevs neka ga umudri! — prošaputa Frija. Dvorkinja joj predade

dete, onda skide zavežljaj s konja, pa i njega pruži seljanki.
— Ovde imaš, — reče, — haljinice i pelene za dete. To će biti

dovoljno za prvo vreme...
U sobici, prema žišku. Doroteja odbroji četrdeset zlatnika i predade

ih Kleomenu.
Žižak je osvetljavao zlatan novac i užagrele oči seljaka i njegove

žene.
— Dete je muško... Ime mu je Klit, — reče dvorkinja. — Klit, sin,

sin... Neka... Zasad neka bude sin Dropidov... Niko ne sme znati da sam
ga ovde donela... Reći ćete da ste ovo dete uzeli od svojih rođaka koji
žive negde u Trakiji... U tu priču svako će poverovati, bar za prvo vreme,
a posle, niko neće ni pitati.

— To je naša stvar, — reče seljak i zgrnu šakom novac sa stola u

jednu zobnicu.

Doroteja poljubi dete koje je spavalo i na polasku dobaci: —
Dolaziću ponekad da ga obiđem, a vi ga čuvajte kao svoje... Pazite: ako

kraljica dozna da sam ga donela ovde, svršeno je i sa njim i s vama i sa

mnom!
— To je već naša briga, — mirno odvrati Kleomen... — Dete je

naše. Dobili smo ga od rođaka iz Trakije. Šta tu ima čudnovato?

Doroteja uzjaha konja i odjezdi u kasu. Starac se obrati Friji:
— Šta veliš, baba? Sad već nećemo umreti od gladi...

48

***

Kralj Filip je dve godine jačao vojsku i utvrđivao postaje duž granice
prema Heladi. Makedonska vojska, rasturena po Trakiji, stigla je do
Bizanta na Propontidi preteći da zauzme grad. Tirani sa ostrva Eubeje
krišom stupiše u vezu s Filipom i uskoro makedonska vojska posede
grad šireći se kao u svojoj zemlji. Građani Perinta u očajanju su slali
glasnike u Atinu tražeći pomoć, jer su Filipove čete, uništavajući sve
ispred sebe, ugrozile i sam grad.

Istaknuti državnici u Atini stadoše se pitati dokle će ći Filipova
drskost? I jednog dana u grad Pelu stigoše njihovi poslanici. Iznenađenje
je bilo veliko, jer poslanstvo od deset ljudi predvodio je Demosten.

Kralj Filip svojski ugosti poslanike trudeći se da zadobije što više za
sebe Eshinove i Filokratove34 pristalice. Ne štedeći lepe reči i laskanja,
kralj pridobi sve poslanike, osim dvojice.

Posle obilate gozbe, poslanici, uz pehar dobrog vina, stadoše hvaliti
Filipa:

— To je govornik kakvog svet nije video! — ushićeno reče jedan.
Demosten se nasmeši:
— Svaki sofist35 dostojan je takve pohvale, — reče. Drugi, još
oduševljeniji, uzviknu:
— Kralj je najlepši čovek!
— Istina je! — dobaci Demosten. — Da je žena imao bi razloga da
se ponosi!
Kad počeše pregovori, Filip održa govor tonom čoveka koji se vajka
što ga nevinog obeđuju, pa je prinuđen da se brani:
— Ne znam, Atinjani, kakva vas nevolja nagoni da od mene silom
stvarate neprijatelja?! Ne poričem da je Atina oduvek bila središte znanja
i napretka. Ali, s kakvim pravom vi otud već godinama moju državu
nazivate varvarskom zemljom, a mene varvarskim poglavicom? Ovaj isti
Demosten, vaš vođa, naziva me kužnim stvorom i grozi se od mene kao
da sam šugavo pseto. Čime smo mi, Makedonci, zaslužili toliko
preziranje? Zar vam slava vaših predaka do te mere nadima srca? Da li
mislite da ćete postati bolji ako druge nipodaštavate? Na moje dobre
namere odgovarate klevetama, a na račun mojih dalekosežnih planova
pravite šale. Kod vas se pojavio nekakav ponos koji vam smeta da
rasuđujete kao pametni ljudi. Zar ste zaboravili Temistokla i Perikla? Da
su oni živi, danas bi između Helade i Makedonije cvetalo prijateljstvo i
ljubav, a demagozi ne bi vodili prvu reč. Nijedan od njih ne bi posumnjao
da krali Filip ima dobre namere prema Helenima. Ali slava i uspesi
predaka otupeli su vam čula za zdravo rasuđivanje i zaslepili vas do te

49

mere da ne vidite da vam se nudi ono što svojim postupcima ne

zaslužujete... Prigovarate mi što opremam veliku vojsku i što se oružam.
A zar to isto ne činite i vi i vaši saveznici Tebanci, za koje ste oduvek

govorili da su zatucani i glupi, a ipak vrlo dobro znate da to nije istina. U

nevolji koju sami sebi stvarate setili ste se i njih, i to ne zbog toga što su

vam prirasli za srce, nego što imaju vojsku koja se dobro bori. Pridobili

ste ih za sebe i nagovarate ih da s vojskom upadnu u Makedoniju, da je

zauzmu i unište, kao da mi ovde spavamo!... Upamtite, Atinjani... Kralj

Filip nije neprijatelj ni vama, ni Tebancima, niti ikojoj helenskoj državi! A
ako je reč o neprijateljstvu, vi ste oni koji ste ga stvorili i koji ga
neprestano raspaljujete... Tačno je da kralj Filip sprema veliku vojsku, jer
kralj Filip ima nameru da napadne na moćno Persijsko carstvo i da sveti
nepravde koje su vama u dva maha nanete...36 Eto, atinski poslanici...
Čuli ste moju reč. Izložio sam vam svoje namere i pozivam i vas i sve
helenske države da stupite u savez sa mnom da zajedničkim snagama

napadnemo na Persijsko carstvo, da ga slomimo, zauzmemo i u njega

bacimo seme helenske kulture. Nudim vam mir i savez, a ne

neprijateljstvo. Tako je dobro i tako je najbolje...

— Bilo bi dobro i najbolje, kad bi bilo tako! Ali, nije tako, — dobaci

Demosten.
Poslanici, naročito Eshinove pristalice, oduševljeni i užagrenih očiju

od uzbuđenja i divljenja, saslušaše Filipov govor. Demostenova upadica
činila im se besmislena i glupa. Revoltirani, bili su gotovi da svome vođi
onemoguće da odgovori kralju. Uprkos tome, Demosten progovori:

— Kralju Filipe, na čast ti tvoja zemlja i makedonsko kraljevstvo! Mi

od tebe ne tražimo ništa. Niti si nam potreban kao prijatelj, niti mi od tebe
stvaramo neprijatelja, jer to si ti već sam učinio. Tvoja vojska stoji pod
oružjem na granicama Helade, spremna da svakog časa upadne u našu
zemlju... Razume se, ti naglašavaš, ako i dođe do toga da uđeš s
vojskom u Heladu, da ćeš ući kao naš prijatelj. Ali nama je dobro
poznato šta znači naoružana vojska na tuđem tlu! Valjda zamišljaš da od
nas stvoriš srećne robove? Ne, mi ne želimo da budemo robovi, čak ni
srećni! Svaki od nas je načisto s tim da se nije rodio samo za oca i
majku, nego i za domovinu i neće žaliti da u svako doba pogine za njeno

dobro. Više volimo da podnesemo i najteže muke, nego da gledamo

kako naša otadžbina robuje i podnosi nasilja i sramotu... Lepo si kazao

da je Atina središte znanja i napretka, ali, kralju Filipe, zaboravio si da
pomeneš da je taj grad davao isto tako dobre vojskovođe i junake.

Slažem se s tobom da je šteta što danas ne živi Temistokle! Onda bi svi
Heleni bili složni i ne bi nikome dopustili da nekažnjeno privlači vojsku
njihovim granicama. Uoči bitke kod Salamine Temistokle je naredio da
se sve živo iz Atine povuče na to ostrvo. Samo jedan se usudio da
prigovori tome naređenju i bio je kamenovan. I njega i njegovu Ženu

50