Slavomir Nastasijevic - Aleksandar Makedonski

obećavali da će se boriti do poslednjeg.
Rastureni po stenama i padinama u klancu, ratnici, čuvani jakim

stražama, prespavaše noć. Sutradan, zorom, svi se spustiše na put i

ubrzo se kroz klanac oteže duga povorka pešaka i konjanika. Ali kako je
put postajao širi, tako su se i Makedonci razvijali. Jedan veći odred pod
Parmenionom okrete prema moru, drugi udari preko brda idući naporedo

s glavninom. Na širem prostoru Aleksandar postavi ubojni red.

Prema planinskoj kosi postaviše pešake iz garde „kraljevih

pratilaca" i štitonoše pod zapovedništvom Nikanora, a pored njih Kenove
i Perdikine odrede. Na levom krilu bile su čete koje su predvodili Aminta,

Meleagar i Ptolomej. Zapovednik celog levog krila Parmenion, dobi
naređenje da nipošto ne napušta morsku obalu, jer će neprijatelj svojim

mnoštvom sigurno pokušati da izvrši okupljanje.

Darije, obavešten da je makedonska vojska pošla prema njegovom

logoru, smesta prebaci preko reke Pinara trideset hiljada konjanika i

dvadeset hiljada pešaka, da bi rasteretio svoj ubojni red. Trideset hiljada

helenskih najamnika pošalje sasvim napred da prvi prime udarce

neprijatelja. Iza njih je išlo šezdeset hiljada teško naoružanih

Persijanaca. Po šumama, protiv makedonskog desnog krila bilo je

postavljeno oko dvadeset hiljada pešaka. Ostala Darijeva vojska nalazila

se iza borbenog reda po planinskim uvalama i jarugama.
Aleksandar se stavi na čelo konjičkih četa sastavljenih od

Makedonaca i Tesalaca.

Kad Darije vide da je njegova vojska nekako smeštena u ubojni red

dade znak trubom da se vrate konjanici koji su prešli preko reke Pinara.

Jedan deo konjice zadrža pored sebe, a druge posla prema moru, na

makedonsko levo krilo.
Ali oštrom oku Aleksandrovu ne promače taj manevar. Videći da se

glavnina neprijateljske konjice slegla protiv Parmeniona, na levom krilu,

smesta posla tamo sve tesalske konjanike da nevidljivo projure iza
falange. Promućurni vojskovođa isto tako primeti da mu iza leđa desnog

krila, u planini, stoji masa neprijateljskih pešaka. Protiv njih stvori

odvojen brojni red pod zapovedništvom Antioha i Arista s Peonjanima
strelcima. Jedan odred konjanika, pod Atalom, primače se na strelomet

neprijatelju. Tako razdvojeno desno krilo uperilo je jedan krak prema

Dariju, pod zapovedništvom Aleksandrovim, a drugi prema Persijancima,
koji su smerali da izvrše napad s leđa.

Glavnina Darijeve vojske bila je na drugoj obali reke Pinara.
Postavivši svoje varvare na strmoj obali, car je čekao da bude napadnut.
Aleksandar krene svoje čete i ne žureći stigne na domak neprijatelju.

Kralj je jahao napred, ispred svih, i bodrio svoje ljude:

— Samo napred i hrabro! — govorio je. — Ne bojte se što nas je
malo. Ako svaki mač bude danas ubojit, neprijatelj će se zaglaviti u

151

ovom klancu!
Ne žureći, ubojni red se primicao reci. Stigavši na domak strele,

Makedonci za trenutak zastadoše zaprepašćeni: na drugoj obali konj do
konja, pešak do pešaka, zbijeni kao četka, pokrivali su svaki delić

zemlje. Koliko je kotlina obuhvatala sve je bila pritisla persijska vojska.
Konji su se tiskali i propinjali preteći da svakog časa zbace jahače i

naprave nered.

Usred nepregledne gomile ratnika nalazio se car Darije na svojim

kolima, okružen satrapima i najistaknutijim persijskim junacima. Darije je

poput najstarijih persijskih vladara morao biti za vreme bitke u sredini

ubojnog reda, da svojim junaštvom daje primer ostalim ratnicima.
Kad po makedonskim ratnicima počeše da pljušte strele,

Aleksandar, da bi izbegao njihovo ubilačko dejstvo, viknu iz sveg glasa:

— Napred Makedonci! Što bliže neprijatelju, manje pogibije!
Rekavši to, natera konja u reku. Ostali ratnici, šibajući konje do krvi,
tako silovito zagaziše da se u mahu nađoše uz drugu obalu, van

domašaja strela.
Persijski ratnici, zaprepašćeni tolikom smelošću, stadoše se tiskati

na obali. Međutim, svaki makedonski ratnik, ne osvrćući se da vidi da li

ko ide iza njega, kako je s konjem iskakao iz reke, tako je silovito jurišao
u gomilu neprijateljskih konjanika. Aleksandar je kao mahnit krčio put
sebi i ostalima. Njegovi pratioci, ne hoteći da se postide pred kraljem, i

podstaknuti nacionalnim ponosom, svi do jednoga kidisaše na
neprijatelja. Persijanci, videći ispred sebe strahovite borce, stadoše
odstupati i gurajući se pokvariše na nekoliko mesta ubojni red.

Ipak, makedonska falanga se razređivala, jer mnogi ratnici, naišavši

na strmu obalu, ne mogoše da se izvuku iz reke. Helenski najamnici,
videći proređene Makedonce, potekoše svom žestinom Dariju u pomoć.

Heleni su se iz sve snage trudili da potisnu neprijatelja u reku, jer su
videli da su Persijanci ispred Aleksandra počeli da beže. Tako se razvila

strahovita bitka u kojoj je udario borac borca. I jedni i drugi kivni, borili su
se do poslednjeg daha. U toj bici poginuo je Ptolomej, sin Seleukov, 86
boreći se junački. Pored njega pade oko sto dvadeset istaknutih

makedonskih ratnika.
Na desnom krilu Makedonci su potiskivali Persijance. Goneći ih

ispred sebe, ugledaše helenske najamnike kako uspešno tuku njihove
koji su već bili stigli do reke. Napustivši Persijance, ovi ratnici udariše

svom žestinom na helenske najamnike i opkoliše ih. Onda na tom mestu
poče borba do uništenja. Makedonci su žestoko mrzeli Darijeve

najamnike i nemilosrdno su ih ubijali. Ipak, nekoliko stotina Helena
uspeše da probiju obruč koji ih je stezao. Oni pobegoše i izmešaše se s
Persijancima, koji su već u neredu odstupali.

Tesalski konjanici nisu prelazili reku Pinar, jer nisu hteli da

152

povećavaju metež kod svojih. Persijski konjanici, postavljeni protiv njih s

druge strane reke, kad videše da su trostruko brojniji od neprijatelja,

jurnuše svi u vodu i, izišavši na obalu, zametnuše boj. Dve nejednake
konjice silovito se sudariše. Mačevi su se ukrštali i s treskom padali po
oklopima i šlemovima, koplja se zabijala između konjskih rebara. Tu se
tukao satrap Datofren i ne pomišljajući da odstupi. Međutim, bitka se
postepeno prenela na reku i mnogi konji, gazeći po vodi, stadoše se

propinjati i obarati sa sebe ratnike. Da su Persijanci na svakom mestu

pokazali takvo junaštvo, nijedan Makedonac ne bi iz klanca izneo živu

glavu.
Aleksandar, tukući se u centru, prodirao je sve dublje u persijske

redove i najposle stiže do Darija. Za trenutak se dva vladara pogledaše i
ukrstiše mačeve. Međutim, Persijance, potiskivane i tučene, spopade
toliki strah da kao krdo nagoše u bekstvo. Gomila povuče i Darija. Konji,

upregnuti u kola, zaplašeni jurnuše najpre u stranu, a zatim ih spodbi

reka begunaca i ponese kroz klanac.

Kad konjanici oko Datofrena videše da car beži, napustiše bitku, pa
i oni okretoše leđa protivniku.

Tako nastade opšte bežanje. Persijski konji, noseći na sebi teško

naoružane ratnike, brektali su od umora, obarali jedni druge i gazili preko

onih koji su popadali. Gonjeni opštim strahom persijski ratnici su se boli i
klali između sebe i više ih pogibe boreći se za prolaz, nego od oružja

makedonskih ratnika.

Dok je bilo pogodno zemljište, Darije je bežao na kolima, ali kad
naiđe na džombe i kamenje, napusti kola i baci se na konja koga mu
privedoše. Aleksandar ga je hitro progonio, ali kako se već mrak
spuštao, a car već podosta odmakao, odustade od daljeg gonjenja.
Vraćajući se, kralj uze Darijeva kola na kojima je bio carski kaftan, štit i

luk, i vrati se svojima.
U jednom tesnacu pored reke zabezeknuti od čuda, stajali su

makedonski ratnici i gledali naokolo, ne mogući nigde da vide golu

zemlju, jer je bila prekrivena leševima persijskih ratnika.

Od Persijanaca je u bici poginulo pet satrapa, oko sto hiljada
pešaka i deset hiljada konjanika.87 Osvojen je i Darijev tabor. Među
zarobljenicima bile su careva mati, žena, dve ćerke i sinčić od šest

godina. Ostali Persijanci su svoje žene blagovremeno, pred bitku, poslali

u Damask.
Međutim, u persijskom taboru zaplenjeno je svega oko tri hiljade

talanta, jer je Darije ranije poslao sve dragocenosti u Damask.
Sutradan Aleksandar, mada ranjen u bedro mačem, naredi da se

svečano, uz počasti, sahrane pali Makedonci i saveznici, potom obiđe
ranjenike i nagradi novcem svakog ratnika koji se na bilo kakav način

istakao u ovoj bici. Isto tako pokloni dostojnu pažnju zarobljenoj Darijevoj

153

porodici. Ukazujući ženama poštovanje, ostavi im svu poslugu koju su
ranije imale i odredi im dovoljnu količinu novca za trošak.

Darije je s četiri hiljade ratnika bežao prema reci Eufratu, a Aminta,

Antiohov sin, s nekoliko istaknutih carevih doglavnika i sa osam hiljada
najamnika prebaci se u Fenikiju, tu se dočepa brodova i umaknu na

Kipar.

Aleksandar postavi Menona za satrapa Sirije, a potom krene s

vojskom u Fenikiju. Tu su mu se bez otpora predali gradovi Arad i Marat,

a satrap Straton, stavivši mu na glavu zlatnu krunu, proglasi ga za kralja

Fenikije.
U međuvremenu stigne mu pismo od cara Darija. Nekoliko

poslanika, Persijanaca, padoše ničice pred kraljeve noge i ne htedoše

da ustanu sve dok im on ne podviknu.

Darije je molio Aleksandra da pusti na slobodu njegovu porodicu:

majku, ženu i decu. Car je pisao:
„Tvoj otac Filip bio je prijatelj Artakserksu.88 Ali mu to nije smetalo

da njegovog sina Arsa89 smatra za neprijatelja. Ti si u slavi i sreći

nasledio svog oca. Otkako si postao kralj Makedonije, nijedno

poslanstvo nisi otpremio u Persiju da sa mnom, ako štogod želiš, o tome
pregovaraš. Upao si u Aziju i načinio mnogo nesreće Persijancima.

Sasvim je prirodno što sam s vojskom pošao na tebe, jer i bogovi i ljudi
vide da sam morao braniti zemlju koja mi je od dedova ostala. Međutim,

bitka se svršila na moju štetu, valjda po želji nekog pakosnog božanstva.

To se sad ne može popraviti, ali te molim da vratiš moju porodicu koju si

zarobio i da budeš blag prema poslanicima koje ti šaljem".

Aleksandar mu smesta odgovori:
„Kralju Darije, tvoje sam pismo dobio, pročitao i razumeo. Na njega

ti šaljem odgovor... Istina je da je moj otac Filip bio u prijateljstvu s

Artakserksom i Arsom i to prijateljstvo je trajalo sve dok persijski satrapi
nisu počeli da preko Bizanta šalju pomoć gradu Perintu, koji je moj otac

opsedao. Izgleda mi da si zaboravio da to pomeneš u svom pismu! Ali
ćeš se uzgred setiti još i toga da ste ti i Egipćanin Bagon otrovali i
Artakserksa i Arsu, a ti si se dočepao persijskog prestola, mada si znao

da na njega ima više prava Bistin. Dobri moj care, — pisao je dalje
Aleksandar — opomeni se da je, posle mučkog ubistva kralja Filipa, u

Persiji nastalo narodno veselje koje je poteklo iz tvoga dvora, i da su se
tvoji satrapi hvalisali da su imali vidnog učešća u tom ubistvu, kao da su

oni najmili ubicu! Ti si slao novac Spartancima i Atinjanima da ratuju

protiv mene. Lakedemonci su uzeli novac, a nisu preduzeli ništa, Atinjani
su oterali dođavola tvoje poslanike, ne hoteći da prime ništa. Oni nisu

podnosili moga oca, ne podnose ni mene, ali, mislim da se iri ti ne

možeš pohvaliti da si Atinjanima prirastao za srce. Tvoji preci, persijski

carevi, upali su u Heladu i Makedoniju, iako im niko nije dao povoda za

154

to. Najpre je navalio s vojskom Darije, a zatim i Kserks... Moj otac je na
skupštini u Korintu bio izabran za zapovednika svih Helena. Posle
njegove smrti izabran sam ja, i ja sam taj koji treba da osveti sve Helene,
a osvetu za svoje pretke treba da primiš ti... Eto zbog čega sam upao u
Aziju i napao tvoje carstvo. U prvoj bici pobedio sam tvoje satrape, a u
drugoj tebe... Pošto sam sad ja gospodar Azije, dođi u moj tabor da me
moliš i izmoliš milost da pustim na slobodu tvoju porodicu. Ako ti padne
na pamet da mi opet pišeš, piši mi kao svom gospodaru, a nipošto kao
ravan ravnom! Ako ne uradiš tako, postupaću s tobom kao prema
potčinjenom koji se usudio da uvredi svoga gospodara. U slučaju da me
ne priznaješ za vladara Azije, skupi novu vojsku i iziđi još jednom na
megdan".

Takav je odgovor Aleksandar napisao i uputio ga Dariju po
poslanicima Menisku i Arsimu.

155

GLAVA DVADESETA

Amon ili Zevs! Nije važno!...

Aleksandar je Parmeniona s grupom konjanika poslao u Damask

da zauzme kraljevu riznicu koju je Darije pre bitke pod jakom stražom
isposlao. Zaplenivši celokupno persijsko blago, general uz put uhvati
helenske poslanike koji su bili poslati da pregovaraju s Darijem. Među
njima su bili: Spartanac Eutikle, Tebanac Prokles, Atinjanin Ifikrat i drugi.

Stavši pred Aleksandra, poslanici se počeše pravdati da nisu išli
persijskom caru da bi Makedoncima napakostili, nego da mu saopšte
odluku svojih starešina da neće više davati najamnike za njegovu
vojsku.

Kralj, ubeđen da ne govore istinu, odmahnu rukom:
— Ne govorite i ne pravdajte se! — reče. — Ovamo ste došli, jer ste
i vi, i oni koji su vas poslali, bili uvereni da će u sukobu kod Isa pobeda
biti na persijskoj strani. Ali, sad stvari izgledaju drugačije. Darija nećete
lako naći. On je posle bitke tako bežao da ja sumnjam da ćete ga stići.
Od zarobljenih poslanika pusti odmah na slobodu atletu Proklesa,
višestrukog pobednika u pankratiji na olimpijskim igrama, i Dionisidora.
Ostale zadrža u ropstvu, ali kasnije i njih pusti.
Svi feničanski gradovi, osim Tira, predadoše se Makedoncima bez
otpora. Aleksandar, nameravajući da se prebaci u Egipat, odluči da po
svaku cenu zauzme Tir, da mu iza leđa ne bi ostalo persijsko uporište.
U nedostatku brodova odlući da napravi nasip od obale do grada i
da preko kanala učini pristup tvrđavi. I makedonski ratnici latiše se posla
bacajući u vodu drva i kamenje. Međutim, dok su bili blizu obale, nasipali
su lako, jer je bilo plitko, ali što se išlo dalje, dubina mora bila je sve
veća. Ipak, posle dugotrajnih napora, nasip hiljadu metara dugačak i
sedamdeset širok bio je gotov. U toku rada Tirci su nekoliko puta
ispadali iz grada i, ploveći brodovima oko nasipa napadali Makedonce,
više spremne za rad nego za borbu, i mnoge pobiše strelama i kopljima.
Sedam meseci napadači su pokušavali da se na svaki način
dočepaju tvrđave. Ali tek kad im pritekoše u pomoć zapovednici,
starešina i vojskovođe iz Arada, Sidona i Kipra sa preko dve stotine
brodova, grad bi osvojen. Makedonski ratnici, kivni što su se Tirci tako
uporno branili, napraviše užasan pokolj u gradu. Osim toga građani su

156

mesec dana ranije izveli na bedeme oko pedeset zarobljenih
Makedonaca i na očigled celokupne Aleksandrove vojske zaklali ih i
pobacali leševe u more. U toku borbe oko grada poginulo je preko četiri
stotine Makedonaca, među njima i Admet, istaknuti borac u ovom ratu.
Njega je Aleksandar izuzetno cenio, jer je bio mahnito neustrašiv i uvek
je među prvima jurišao na neprijatelja. Admeta su Tirci proboli kopljem
kad se prvi uspeo uz lestvice na zid grada.

U osvojenom gradu su krvoločni Makedonci, Tračani i Tesalci
prevazišli sve strahote: šest hiljada građana su pobili, a dve hiljade
razapeli na krstove. Ostale, oko trideset hiljada pohvatanih, prodali su u
robove.

U Heraklov hram sklonio se zapovednik tvrđave. S njim su bili i
kartaginski poslanici koji su još pre opsade došli da se poklone svome
Melhartu90 i pomole u njegovu hramu. Pored njih u hram se sklonilo
mnoštvo građana tražeći zaštitu od boga, ili da umru u njegovom krilu.

Aleksandar svima pokloni slobodu!
— Neka je slava Heraklu! — reče. — Ne želim s njim da stupam u
neprijateljstvo.
U osvojenom gradu kralj priredi svečanu povorku „gimnastičke igre i
trku sa zapaljenim buktinjama". Heraklu prinese žrtvu i posveti njegovom
hramu najveći tirski ratni brod.

***

Zbog stalnih pobeda makedonski ratnici vremenom postadoše oholi
i bahati. Kraljeva darežljivost obogatila je najistaknutije među oficirima, a
ostali su, s prostim ratnicima, napljačkali zlato, srebro i ostale
dragocenosti, pa su i oni postajali drski i sve manje poslušni. Pored toga,
pohlepa za zlatom potpuno je izobličila ratnike koji više ni po čemu nisu
bili slični onima koje je vaspitao i opremio kralj Filip. Nekadašnji varvari,
Tračani, Iliri, Peonjani i Argivljani postali su uobraženi, precenjivali sebe,
uznosili se.

Oko Aleksandra počeše da obleću udvorice i laskavci. Stadoše se
nadmetati ko će bolje i više ugoditi kraljevim ćudima. A Aleksandru je
godilo njihovo laskanje. Medije, najbestidniji među laskavcima, jednom
prilikom dobaci da je kralj božanskog porekla, a drugi put ga uvrsti u
bogove. Ostali, Hefestion i Protea, da ne bi izostali iza Medija, otvoreno
nazvaše kralja Zevsovim sinom.

Aleksandar je bio sujeveran i verovao da postoje nadzemaljske sile.
Osim toga, cenio je proročišta i proroke iznad svega, pomagao ih i uvek

157

prema njima pokazivao najveću naklonost. Stoga nije čudo što je
poverovao da je božanstvo, pogotovu što se sećao reči svoje majke koja
mu je tim svakodnevno punila glavu. Ove naslage toliko su se uvrežile u
dušu mladoga kralja, da ih u svoje vreme nije mogla otkloniti ni
racionalna priroda Filipova, ni zdravo gledanje na svet filozofa Aristotela.
Aleksandar je do svoje smrti ostao zatucani mističar. I pored svoje
genijalnosti i pronicljivog duha ideja o nadzemaljskom i nadljudskom je
ostajala i uzimala sve veće razmere. Njegov susret sa filozofom
Diogenom pokazuje do koje je mere ovaj kralj bio slavoljubiv i
ambiciozan. Po onome što je rekao bivšem obućaru iz Sinope vidi se
koliko mu je stalo do toga da bude iznad svih: „Da nisam Aleksandar,
želeo bih biti Diogen".

Uostalom posle pobede kod Isa kod Aleksandra se naziru izvesne
promene u njegovom karakteru. Oholost uzima sve više maha, a
pojedini njegovi postupci idu koji put do neuračunljivosti.

Dok se Aleksandar nalazio u Tiru, stigoše mu Darijevi poslanici. Car
je i po drugi put molio da mu se vrati porodica.

„Za svoju majku Sisigambu, ženu Statiru i decu dajem otkup od
deset hiljada talanata",91 pisao je car „i ustupam ti zemlju od reke Eufrata
pa sve do Jonskog mora. Osim toga, nudim ti jednu od svojih kćeri za
ženu i neka to bude potvrda našeg prijateljstva".

Pošto pročita pismo Aleksandar pozva najistaknutije vojskovođe i
saopšti im Darijevu ponudu. Na to Parmenion reče:

— Kralju, u nekoliko reči izneću ti svoje mišljenje: da sam ja
Aleksandar, ne bih se dvoumio. Primio bih Darijevu ponudu i tako
prekinuo rat.

Krali planu, pa uzdržavajući bes, odgovori:
— Da sam Parmenion, sigurno bih tako učinio! Ali pošto nisam
Parmenion nego Aleksandar, odgovoriću Dariju na drugi način!
Kad to reče, kralj izvadi pismo koje je već napisao i pročita ga:
„Bivši cara Darije... odgovaram na tvoje pismo koje sam primio i
pročitao... Jednom za svagda upamti: tvoj novac meni nije potreba.
Nemoj ni pokušavati da mi ga ubuduće nudiš! Isto tako ne privlači moju
pažnju ponuda kojom mi daješ jedan deo svoje zemlje. Zašto bih uzimao
deo novca i deo zemlje, kad mogu da uzmem sve? Kad bih hteo da
uzmem za ženu tvoju kćer, mogao bih to učiniti i bez tebe... Još jednom
ti napominjem da možeš doći u moj tabor i zamoliti milost...
Kad kralj pročita pismo, surovi i oholi ratnici grohotom se
nasmejaše.
Čim je Darije dobio ovo pismo, odluči da se ponovo pripremi za
bitku.

158

***

Na putu za Egipat Aleksandrova vojska se zadrža u Palestini.
Zastrašena arapska plemena stadoše slati poslanike kralju moleći ga da
ih poštedi. Makedonci su prolazili kroz tu zemlju ne čineći nikome štete.
Međutim, u Gazi, gradu koji leži na ivici peščane pustinje na putu za
Egipat, bilo se iskrcalo mnogo Persijanaca. Oni nagovore domoroce da
ne predaju grad Aleksandru. Zapovednik Gaze, uškopljenik Batid, stade
skupljati za novac Arape i, plativši im unapred najam za pola godine,
odluči da brani grad.

Postavljena na visokom bregu i okružena nadaleko peskovitom
pustinjom, Gaza je bila vrlo zgodno uporište i prepreka na putu Fenikija-
Egipat. Debeli i visoki zidovi okruživali su grad, pa je bilo teško i pomoću
najboljih sprava prodreti i osvojiti ga.

Makedonski oficiri savetovali su Aleksandru da se okane opsade
Gaze, ali uzalud. Tvrdoglavi kralj ostade uporan.

— Napašćemo i zauzeti ovaj grad, — reče, — jer ne želim da nas
ismejavaju Heleni i car Darije.

Rekavši to, odmah naredi da se oko grada pravi nasip visok koliko i
zidovi.

Pričaju da je, dok je prinosio žrtvu, preletela nekakva ptica
grabljivica i ispustila kamen koji je nosila u kandžama i da je kamen pao
Aleksandru na glavu. Onda je vrač Aristandar rekao: „Čuvaj se kralju!
Grad ćeš osvojiti ali ćeš biti ranjen".

I doista, za vreme juriša na grad Aleksandar je bio ranjen u rame.
Računajući da je predskazanje tim zadovoljeno, kralj, uveren da mu se
toga dana više ništa ne može desiti, pomeša se među borce i prilikom
novog juriša bude ranjen i drugi put.

Makedonski ratnici kopali su lagume ispod zidova, a preko nasipa
doterali opsadne mašine. Posada Gaze odbila je tri juriša, ali za vreme
četvrtog potkopani zidovi stadoše se slegati na dva mesta, a na trećem
se pojavi i prolom. Strašni makedonski ratnici jurnuše na to mesto,
otimajući se ko će prvi prodreti u grad. Za to vreme nekima pođe za
rukom da se pomoću lestvica prebace preko zida. Krater, sin Antipatrov,
s nekoliko desetina ratnika prodre do gradske kapije i otvori je širom.

Građani Gaze, boreći se svaki na svom mestu, izgiboše do
poslednjeg, a osvajač skupi njihove žene i decu i sve prodade u ropstvo.

Teško ranjen, zapovednik grada Batid, pade u ruke Makedoncima.
Aleksandar naredi da se varvarin stavi na muke. Čovek koji je branio
svoj grad umre ne odajući glasa od sebe. Prezir koji su svi videli u
njegovim očima duboko se usadio u Aleksandrovu dušu.

159

— I ovom prilikom odajem priznanje varvarima! — reče kralj

prisutnima. — Ovako umire heroj, branilac svoje zemlje.
Izgleda da je ovaj slučaj imao uticaja na dalji postupak mladog

makedonskog kralja. Njegova surovost uzimala je sve više maha.

Samo mesec dana kasnije uzviknuo je u Egiptu, ispred hrama boga

Amona:

— Ja sam Zevsov!...

Ovo je ubacilo klicu mržnje koja se sve više ukorenjivala kod

pojedinih njegovih oficira.
Kroz Egipat je, međutim, kralj Aleksandar išao bez borbe.

Zapovednici gradova, pa i sam egipatski satrap, čuvši za poraz kod Isa i
za Darijevo sramno bekstvo, nisu ni pomišljali da osvajaču daju bilo
kakav otpor. Osim toga, Egipćani su mrzeli Persijance koji su prezirali i

ismejavali njihovu vera.
Aleksandar najpre uđe s vojskom u Pelusiju, grad dobro utvrđen i

okružen močvarama i blatištima, i od njega stvori uporište. Pelusija je
bila na tromeđi Egipta, Sirije i Arabije, bogata i dobro snabdevena
hranom i drugim potrebama. Građani primiše Makedonce ljubazno, ali s

prikrivenim strahom. Tu Aleksandar ostavi posadu i naredi da brodovi
krenu uz reku Nil do grada Memfisa, a on s ostalim ratnicima pođe kroz
pustinju. Uz put mu se svi gradovi i gradići predadoše bez borbe.

Stigavši do ušća najzapadnijeg Nilovog rukavca u more, u blizini

Kanoba, spusti se jugozapadno za dvadeset i dva kilometra i postavi
temelje za grad Aleksandriju. On lično odredi u planu mesta gde će biti

helenski hramovi, a gde svetilišta za boginju Isidu. Na tom mestu prinese
žrtvu i priredi gimnastička i muzička takmičenja, jer su u to vreme mnogi

helenski umetnici i veštaci svake vrste išli uz makedonsku vojsku.
U ono vreme bilo je na veliku glasu proročište posvećeno bogu

Amonu. Hram se nalazio usred Libijske pustinje. Pričalo se da su nekad

tu tražili saveta Herakle i Persej. Aleksandar, koga je pohlepa za slavom

sve više obuzimala, stade tvrditi da je u srodstvu sa obojicom, jer su i
Persej i Herakle poticali od Zevsa. Zbog toga kralj odluči da poseti
Amonovo proročište, uveren da će nešto pouzdanije čuti o svom poreklu.

Amonovo svetilište nalazilo se u bezvodnoj pustinji, utonuloj u brda

peska, na oazi širokoj oko sedam hiljada kvadratnih metara. Na tom
mestu bilo je vode za piće, palmi i maslina. Za izvor na toj oazi pričalo se
da ima vodu danju hladnu, a noću toplu. Tu su Amonovi sveštenici kopali

so i nosili je u Egipat na prodaju.
Posle pet dana tegobnog putovanja kroz peskovitu pustinju,92

Aleksandar sa svojim pristalicama stiže do oaze i odmah stupi u vezu sa
sveštenicima. Pošto je s njima probavio u hramu nekoliko časaka, kralj
iziđe zadovoljan.

— Doznao sam što sam hteo! — reče svojim pratiocima.

160

A oni se, osetivši da kralj ne želi ništa više da kaže, ne usudiše da
mu postavljaju pitanja.

Pošto se odmori malo u oazi, Aleksandar, predvođen dobrim
vodičima, udari drugim putem, ravnijim i sigurnijim, i stigne u Memfis.

Bojeći se da samo jednom čoveku poveri upravu nad Egiptom,
Aleksandar podeli tu zemlju na oblasti i u svakoj postavi po jednog
nomarha i uz njega čitavu grupu savetnika, odabranih i hrabrih ratnika, iz
garde „kraljevih pratilaca". Isto tako postavi zapovednike u Libiji i Arabiji.

U Memfis mu dođoše poslanici iz Helade. Aleksandar ih primi
ljubazno i pošto je bio dobro raspoložen sve ih obdari. Oslobodi dve
hiljade robova Helena, koji su bili zarobljeni u bici kod Granika i poslati u
Makedoniju da obrađuju zemlju.

— Sad mogu da ih oslobodim, — reče — jer iako rat još nije
završen, svi su izgledi da ćemo mi bibi pobednici.

***

Prošlo je pet godina od ubistva kralja Filipa. Za to vreme Aleksandar
je podvrgao pod svoju vlast celu Malu Aziju, Fenikiju, Siriju, Libiju,
Palestinu i Egipat. Osim toga, sva ostrva u Jonskom arhipelagu
priznavala su Velikoga kralja i slala mu pomoćnu vojsku i ratne brodove.
Još je ostala da se povede odlučna bitka između Darija i Aleksandra.
Mnogima se činilo da će se dve vojske sukobiti kod Arbele u Asiriji.

I u Heladi duhovi su se smirili. Naviknuti na prevlast koju su
Makedonci svuda imali, Heleni su povremeno slali dobrovoljce u
Aleksandrovu vojsku. Oni su odlazili, ratovali, ginuli, ili se vraćali iz Male
Azije pretovareni plenom. Među helenskim građanima bilo je i takvih koji
su s ushićenjem pratili uspehe mladoga kralja i njegove vojske. Tebanci,
koji su preostali posle razaranja grada, ili se uz otkup vratili iz ropstva,
latiše se da obnove Tebu. Mada ih niko nije proganjao, svi su osećali
bezgraničnu mržnju prema Makedoncima. Podižući grad i postepeno
jačajući, ubeđivali su jedni druge da se dan osvete približava. U to vreme
pričalo se da se Aleksandar posle propasti njihovog grada svakom
Tebancu izvinjavao i prema svima bio veoma darežljiv, da im je činio sve
što su tražili od njega. Uprkos tome nijednom tebanskom građaninu ne
pade na pamet da se kralju obrati za bilo kakvu pomoć koja bi poslužila
za podizanje nove Tebe.

Atinjani pak, na sve uspehe Aleksandrove, ostadoše hladni.
Demosten se povukao u miran život, pomiren sa svojom sudbinom,
dotrajavao dane, čudeći se, verovatno, što je Aleksandar zaboravio da

161

traži njegovu glavu.

Nasuprot njima, Spartanci i Lakedemonci digoše ustanak protiv svih
koji su bili na strani makedonskih osvajača. Pobuna se širila kao zaraza i

uskoro zahvati ceo Peloponez. Kad Aleksandra obavestiše o pobuni, on

posla vojsku pod zapovedništvom Anfotera, brata Kraterova, da se
morem prebaci na Peloponez. Sem toga naredi Feničanima i Kipranima

da i oni pošalju u pobunjeni deo Helade još stotinu brodova natovarenih

ratnicima.
Za četiri meseca, koliko je bio u Egiptu, Aleksandar je svakodnevno

dolazio u dodir sa sveštenicima. Obučen kao mag, prinosio je žrtve
egipatskim bogovima, klanjao se Amonu i Izidi93 i vodio beskrajne

razgovore sa sveštenicima iz oblasti prastare religije i vršio obrede
mračne i tajanstvene. To mu je pričinjavalo zadovoljstvo, jer ga je
podsećalo na detinjstvo i majku, kraljicu Olimpijadu. I sveštenici su bili

zadovoljni. Aleksandrova darežljivost nije imala granica, a njihova
gramzivost isto tako, pa nije nikakvo čudo što su ga oglasili za sina

Amonova.

Aleksandrovi ratnici, Makedonci i varvari najamnici, postali su bogati
ljudi, siti i zadovoljni, pa se činilo da im više nije ni stalo do ratovanja.

Oni su vukli za sobom gomile robova i robinja koji su nosili velike šatore,
sanduke i vreće s raskošnim odelima, srebrnim posuđem, pozlaćenim

peharima, skupocenim mirisima i uljem za mazanje posle kupanja,

mešine s vinom i drugo. Gozbe i raskalašne pijanke nizale su se jedna
za drugom. Vitke i dražesne persijanske lepotice i Egipćanke sa setnim,
bademastim očima, ushićivale su ratnike osvajače, do nedavno varvare.

Tako su postepeno Makedonci, pobednici na svim poljima, gubili snagu i
karakter nepobedivih ratnika. Ionako skloni piću, sad se mnogi od njih

nisu ni treznili.
Oficiri, nezadovoljni i zabrinuti, počeše da gunđaju i da se

došaptavaju. I oni su utonuli u raskoš i pijanke, ali je svaki od njih dobro

znao da predstoji odsudna bitka s carem Darijem. Stariji oficiri, pa i neki
od mlađih, dobro su uočili zlo stanje koje je zavladalo u vojsci. A za to
vreme kralj se bavio mističnim besposlicama i gubio vreme metanišući
egipatskim bogovima. Nezadovoljstvo se među oficirima širilo, ali se niko

od njih ne usudi da kralju skrene pažnju i kaže glasno kuda vodi stanje u

vojsci.
Parmenion, Perdika i Ken počeli su se pribojavati kralja i njegovih

ćudi, a mlađi oficiri su smatrali da je dužnost najstarijih zapovednika da
progovore koju reč o tome.

Ali uhode su donosile vesti koje su ih bacale u očajanje: Darije

skuplja novu vojsku i uveliko se sprema za odsudnu bitku; nepregledna

masa konjanika Medijaca preplavila je carev logor kod Arbele; Bes,

satrap Baktrijane, vodi gomile ratnika Inda, Sogdijanaca i Baktrana koji

162

pristižu čak od Kaspijskog Jezera. Surovi azijatski satrapi, koji su sebe

smatrali za nezavisne vladare, jer ih ruka careva, zbog udaljenosti, nije

mogla domašiti, krenuli su u borbu da brane i Darijevu carevinu i svoje
oblasti. Dobro uređenim persijskim drumovima hrlili su ratnici sa svih
strana. Bilo je među njima Arhašana, Arejaca, Skita, Parćana, Tajurana,

Kadušana i divljih nomada sa reke Oksusa.

Svaki makedonski ratnik znao je da je na pomolu odsudna bitka s
carem Darijem, ali samo najistaknutiji vođi bili su obavešteni kakvo je
stanje u persijskoj vojsci. Znali su da je Darije već iskupio oko milion

pešaka, preko sto dvadeset hiljada konjanika, dve stotine bornih kola sa

srpovima sa strane i odred slonova. Sve to znao je i Aleksandar, ali je

odmahivao rukom i govorio:

— Što ih je više za nas je bolje... Posle ove bitke celo Persijsko
carstvo biće naše!

Kralj nije video, ili nije želeo da vidi, kako su njegovi oficiri zabrinuti.
Ove reči, izgovorene nemarnim glasom, utonuše u hladno ćutanje starih

ratnika.

Kad se Aleksandar udalji, Krater škrgutnu zubima i izusti samo
jednu reč:

— Pustolov!

Parmenion se zagleda u ratnika i dodade:
— U pravu si! Izgleda da se njega ne tiče naša sudbina! —
Borićemo se i izginuti kao pravi ratnici, — reče Ken, — jer je svaka
pustolovina osuđena na propast!
— A vojska? — uzdahnu Perdika. — I ona će propasti!
— I ona... ako već nije propala, — nasmeši se Ken. — Razvratnike i
pijanice neće mimoići zla sudbina.
Mareći se sa stanjem u kome se nalaze, ratnici se u nekoliko reči
dogovoriše i doneše odluku da se kralju više ne obraćaju, osim kad ih on

sam oslovi.
Međutim, Aleksandrovi drugovi iz detinjstva, Filota, Harpal, Nearh i

Frigija pozvaše Klita „crnog", koga je kralj izuzetno zavoleo posle bitke
kod Granika,94 i rešiše da kažu Aleksandru da je u pitanju ceo postignuti

uspeh, ishod rata i sudbina makedonske vojske.
Debeljušni i dobroćudni Frigija prvi poče:
— Treba mu reći sve. Neka zna u kakvom se položaju nalazimo!

— On zna sve! — nasmeja se Filota. — A ti si glup kad to ne
uviđaš.

Rumeno lice Frigijino buknu:

— Otkud! Niko ne sme da mu kaže!

— Šta da mu kaže?
— Da ćemo svi propasti!
— Nas pojedoše brige... — poče suvonjavi Harpal...

163

— I strah! — isceri se Filota, a na bledunjavom licu pojaviše mu se
sitne bore, ukrštajući se oko usta, očiju i nosa.

— Pa neka bude i strah! — odvrati Harpal. — Njemu je najvažnije
da sluša kako ga egipatski sveštenici ubeđuju da je sin boga Amona...

— Ili Zevsa! — dobaci Filota.
— Amon, Zevs... Nije važno... Za mene su svi bogovi jednaki...
— Jer ne veruješ u njih... — iskezi se Filota. — Našem dobrom
drugu, kralju, izgleda da nije svejedno... Sad je napustio Zevsa i upisao
se u školu kod Amona...
— Prekini brbljanje! — viknu Klit. — Nismo se sastali da slušamo
tvoje zajedljive dosetke!
— Što? Da nećeš slučajno da me izdaš? Ja ću mu reći u oči šta
mislim!
— Čuvaj se da iz njega ne progovori majka Olimpijada! — reče
Nearh. — Primetio sam da je i on postao osetljiv na tajna posvećivanja...
Opasno je šaliti se s njim...
Odlučiše da uhvate kralja nasamo i da mu ozbiljno kažu da cela
vojska strahuje od predstojećeg sukoba s Darijem.

164

GLAVA DVADESET PRVA

Aleksandar pobeđuje jasno, na svetlosti dana.
On ne krade pobede!

Istog dana pet drugova posetiše Aleksandra. Kralj je bio

mrzovoljan, pod utiskom jednog ružnog sna. On se blago nasmeši i
ponudi prijatelje da sednu. Njegov šator je bio u prekrasnom vrtu, u
blizini hrama posvećenog Amonu Ra. Krošnje visokih palmi bacale su sa
svih strana senke stvarajući hladovinu.

Kralj predloži da iziđu ispred šatora, da posmatraju zalazak sunca i
razgovaraju. Ali Filota odbi:

— Neka sunca — reče. — Ono će već i bez nas zaći. Bolje je da
ostanemo pod šatorom. Pretpostavljam da imaš i neko piće, možda
hladno vino?...

— Biće... biće — nasmeši se Aleksandar. — Sveštenici drže svoje
vino u lagumima ispod hrama... Svakako je hladno...

Aleksandar naredi jednom robu da donese vino, a zatim se obrati
svojim drugovima.

Po vašem držanju i pogledima vidim da se pripremate nešto važno
da mi kažete? Nadam se da ću čuti krupne i pametne stvari?

— Bogme i jesu krupne! — reče Filota. — Odlučili smo da Klit
govori, a mi samo da ga dopunjavamo ako štogod propusti... Znaš, mi
smo svi zabrinuti...

— E... oteže kralj. — A zbog čega?
— To će ti već reći Klit...
Crnomanjasti Klit, ozbiljan, s odlučnim izrazom na licu, otpoče:
— Tvoj otac, pokojni kralj Filip, govorio je: da svaki vladar koji
dozvoli da mu se vojska uleži i olenji sam sebi potpisuje propast.
— Ko ti je to ispričao? — upita kralj.
— Parmenion..., a čuo sam da su te reči često navodili Ken i
Perdika.
— Istina je — odvrati Aleksandar. — To su reči moga oca. I ja sam
ih slušao.
— Ali, izgleda da ih nisi dobro upamtio! — dobaci Filota. Kraljeve
kestenjaste oči blesnuše. Njegov pogled se neko
liko trenutaka zadrža na Filotinom bledom licu na kome su se oko

165

očiju i usta grčile borice.
— Istina je — reče kralj. — Ako ti je to milo, počeo sam u poslednje

vreme da zaboravljam... Nastavi, Klite... Slušam te...
— Naša voska propada — produži Klit. — Tračani, Iliri, Peonjani i

Argivci koje je kralj Filip uzimao u svoju vojsku, ali im nikad nije popustio
uzde, danas su se potpuno izjednačili sa Makedoncima. Ne tvrdim da
nemaju zasluga za naš uspeh, ali oni su varvari i to će ostati, iako su se

nagrabili plena i svi postali bogati. I oni i Makedonci vode razvratan život
i gotovo neprekidno pijanče i zbog pehara odbacili su oružje koje im je

postalo teško. Predstoji nam odsudna bitka s Persijancima. A oni, mesto
da čeliče duh i telo, iz dana u dan pretvaraju se u senke onih ratnika koji
su nekada na deset puta jačeg neprijatelja udarali i pobeđivali... Mislim
da se opravdano plašimo za budućnost njihovu i svoju... Ovde, pred
našim očima, topi se snaga ratnika, a mi, oficiri, osećamo da nismo u
stanju da to sprečimo... A šta da kažemo za one koji su se uvalili kao
posada u manjim i većim gradovima, logorima i postajama. Njihova

snaga je naša snaga, njihovi životi, naši su životi... Ako ne povratimo
disciplinu, bojim se da ćemo imati prilike da vidimo naše ratnike kako

usred borbe bacaju oružje i beže ili kako nam otkazuju poslušnost... Ja ti
ovo govorim u ime nas petorice drugova, a mislim da tako vide i osećaju

i ostale starešine... Neka bi besmrtni bogovi dali, da ne budem prorok

zla!
Klit završi. Aleksandar poćuta neko vreme, pa, očevidno uzbuđen,

odgovori:

— Dobri moj Klite, hvala ti što si progovorio u ime svoje i u ime

ostalih drugova! Posle bitke s Resakom i Spitridatom zavoleo sam te i
nema toga što ne bih učinio za tebe. Tvoja zabrinutost je opravdana, a

tvoja odluka da mi ovako iskreno govoriš potresa me. Poznato mi je da
je među našim oficirima zavladao strah zbog bitke koja nam predstoji,
ali, eto, ja se ne plašim... I ta bitka svršiće se u našu korist... Filota
trepće i prći nos i usta... Čudi se mome samopouzdanju... Ja mu ne
zameram. Takav je bio i u detinjstvu. Kod Nearha vidim crvene pečate
na licu i zažarene oči. Znači da je preterano uzbuđen. Harpal sleže
ramenima i gleda u nebo. On nije borac.95 Njemu se ne može zameriti
što ga je spopao strah. A Frigija?... On steže pesnice i koluta očima! To

je radio i u detinjstvu kad je gledao kako se drugi tuku... Ništa se vi, dragi
moji, niste promenili. Nije potrebno ni da govorite šta mislite i osećate.
Klit je kazao sve i njemu ću odgovoriti...

Mladi ratnici su pili vino iz srebrnih pehara. Posluživao ih je rob
Likijas kome je odsečen jezik. On je nekada bio svojina satrapa

Spitridata.

Aleksandar prinese pehar ustima, otpi dva gutljaja i pro

duži:

166

— Još kad smo jurišali na grad Tir, primetio sam da mnogi naši
oficiri gunđaju. Neki su mi čak i prebacili što smo sedam meseci straćili
oko osvajanja jednog grada... To će svakako znati Filota, jer je on tad
gunđao...

— Jeste... Gunđao sam i sad gunđam...
— Tada se iza mojih leđa govorilo: da je kralj Filip živ, do ovoga ne

bi došlo... Jeste, drugovi! Doista ne bi došlo. Jer kralj Filip nije bio
sposoban da osvaja gradove i tvrđave. Prilikom opsade Bizanta, svojim
očima sam video neuspeh moga oca. Građani su ga odbili od svojih
zidova i pokunjena nagnali da se neslavno povuče u Makedoniju.

Njegovi oficiri su tada tvrdili da su za njihov neuspeh krivi Heleni... Oni to

i sad tvrde — odjednom planu kralj — jer treba dokazati da Aleksandar

nije dorastao Filipu... Nije dorastao! Možda i vi tako mislite?...

Drugovi osetiše kako ih kraljev blistavi pogled preseca.

— Još su naši preci — produži Aleksandar — dobro znali da

semitski narodi bolje nego iko odolevaju opsadi gradova... Tir je za nas
važna strategijska tačka, ali je meni bilo važnije da celom svetu

dokažem, a osobito svojim oficirima, da Aleksandar Makedonski, bolje

od Filipa ume da osvaja gradove i da za njega nema prepreka!... Svi
mogući osvajači sveta napadali su na grad Tir i nisu ga osvojili.
Vavilonski kralj, Navukodonosor Veliki96 četrnaest godina lomio je uzalud

glavu o tirske zidine... A ja?... Ja sam osvojio Tir za sedam meseci!
Zauzeli su ga moji ratnici koji u grudima nose junačko srce... U njih ja
nikad neću izgubiti poverenje... Oni su ušli u Egipat, nisu upali, nego

ušetali...

Filota pršte u smeh. Nasmejaše se i ostali drugovi.

— Smešno vam je? — upita Aleksandar.
— Smešno, dabome... odvrati Filota. — Ona tvoja reč „ušetali"

doista je smešna!
Kralju, međutim, nije bilo do smeha:
— Mislim da bi trebalo objasniti šta tu ima smešnog? — reče.
— Objasniću — otpoče Filota. — Svi se mi još sećamo našeg

dobrog vaspitača Leonide. Od njega smo pojeli dosta batina, ali smo
ponešto i naučili... On nam je govorio da se Egipat za poslednjih pet
stotina godina pretvorio u nešto što ni po čem nije slično onoj veličini

koju su postigli veliki faraoni. Za to vreme se taj narod toliko srozao, da
ga čak i varvari preziru... Ko ti sve nije upadao u Egipat?! Najpre

Etiopljani, pa Asirci, Vavilonci, Persijanci i sad mi Makedonci... Za nas
Egipćani nisu znali ni da postojimo, a sad nas dočekuju kao bogove!
Čujem da su sveštenici odlučili da ti prinose žrtve kao sinu boga

Amona?
Filota zastade, pa gledajući podrugljivo u kralja, upita svoje

drugove:

167

— Da li vi štogod znate o tome?
— Prestani s tim — odbrusi Klit — i govori dalje, ako imaš još šta da
kažeš!
Aleksandar je ćutao, ali drugovi primetiše kako mu se nozdrve šire a
lice bledi.
— Zar je bilo teško „ušetati" u zemlju takvih jadnika koji su u
odbranu svoje zemlje izmislili još bednije opravdanje i po svojim
grandioznim hramovima uzvikuju: „Šta su osvajači sveta sa svojom
prolaznom slavom prema besmrtnim bogovima i njihovoj moći!" Šta sve
neće izmisliti lakrdijaši, čuvari hramova!...
— Dosta bezbožniče!... — planu Aleksandar. — Neću više da te
slušam... Idite svi!... Završili smo razgovor!...

***

Tri dana docnije Aleksandar krene s vojskom za Fenikiju, stigne u
Tir, prinese žrtvu Heraklu i priredi gimnastička i muzička takmičenja.

Posle dva dana, ne savetujući se ni s kim, Aleksandar izda
naređenje da celokupna makedonska vojska krene prema Tapsaku i reci
Eufratu. Tada je svim oficirima i ratnicima bilo jasno da kralj namerava
da prodre dublje u Aziju.

U međuvremenu je za blagajnika celokupne kraljeve riznice
postavio Harpala, a za zapovednika savezničkih konjanika Frigiju.
Trećeg svoga druga iz detinjstva, Nearha, postavio je za satrapa Likije.
Klitu „crnom” sinu Dropidovom, poverio je Aleksandar zapovedništvo nad
jednim velikim odredom konjanika iz garde „kraljevih pratilaca".

Makedonska vojska stigne u Tapsak avgusta meseca97 i nađe na
Eufratu dva mosta koje su Persijanci izgradili. Na drugoj obali bilo je
hiljadu konjanika i dve hiljade pešaka, helenskih najamnika. Njih je
Darije postavio da tu brane prelaz preko reke, ako bi makedonska vojska
naišla na to mesto. Zapovednik Persijanaca, Mazej, kad je u daljini video
Aleksandrovu vojsku, smesta napusti mesto i povuče se na istok prema
glavnom taboru.

Makedonski ratnici pređu Eufrat i upadnu u Mesopotamiju, pa udare
malo obilaznim, ali zgodnijim putem; obišavši Armenske planine, stignu
u severoistočni deo zemlje, gde je bilo dovoljno trave za konje, a isto
tako i namirnica za ratnike.

Doznavši da je Darije na reci Tigru postavio tabor s velikim odredom
konjanika, s namerom da zaustavi nadiranje neprijatelja, Aleksandar, ne
dvoumeći se, krene na tu stranu. Međutim, makedonska vojska, stigavši

168

do reke, ne nađe ni Darija ni persijsku vojsku. Kralj odmah naredi
ratnicima da počnu da prelaze reku.

Međutim, te noći98 nastade potpuno pomračenje meseca. Među

ratnicima zavlada strah. Aleksandar prinese žrtvu Zemlji i Mesecu, jer je
smatrao da ta pojava predskazuje sreću za Makedonce. Njegovi ratnici,
bledi od straha, došaptavali su se i činili zavete bogovima, da iznesu
čitavu glavu iz ove bitke. Mnogi među njima, premoreni od bdenja,
unezverenih pogleda i klonuli duhom, dočekaše zoru.

U takvom stanju vojska nastavi put kroz Asiriju, ostavivši za sobom
reku Tigar i Gordiske planine. Četvrtog dana makedonski ratnici naiđoše

na Darijevu predstražu od hiljadu konjanika. Persijanci se odmah dadoše

u bekstvo.

Aleksandar podviknu Peonjanima da ga prate, ošinu Bukefala i

jurnu preko polja za neprijateljem. Peonjani, svi na dobrim konjima,
potekoše za kraljem i uskoro počeše da pristižu begunce. Jedne
poubijaše, druge pohvataše, a većina, koja je bila na odmornijim
konjima, zamače u čestar i odjuri prema istoku.

Od zarobljenih Persijanaca kralj doznade da se Darije nalazi kod

Gaugamele, nedaleko od grada Arbele. Tabor je bio na nepreglednoj

ravnici. Car je dobro znao da je kod Isa propao što je svoju vojsku uveo

u klanac. Zbog toga je naredio svojim ratnicima da svaku neravninu i
izbočinu uklone, pa je zemlja bila potpuno ravna i pogodna za kretanje

bornih kola za srpovima, a isto tako, zbog širine prostora, zgodna za

obuhvat.

Kralj doznade od pohvatanih varvara da su svi narodi iz srednje i
istočne Azije krenuli vojsku i već stigli u Darijev tabor. Parmenion,

Perdika, Krater, Ken i ostali oficiri uvideše da je sve istina što su, još dok

su bili u Egiptu, doznali od svojih uhoda. Persijska vojska kod
Gaugamele dvostruko je veća od one kod Isa.

Na tom mestu makedonska vojska ostade četiri dana. Kralj je

naredio da se svi ratnici odmaraju, da jedu i piju i da dušu i telo

pripremaju za borbu.
Petog dana, pred veče, kralj izvrši nad vojskom smotru. Tom

prilikom izbaci iz stroja sve ratnike za koje je mislio da nisu u dovoljnoj
meri jaki i sposobni za borbu. Obrativši se ostalima, reče:

— Ratnici, dosta je bilo lenstvovanja, izležavanja i pijanki! Sad je

došlo vreme kad treba da budete borci kakvi ste bili pre pet godina, kad
ste prelazili preko Helesponta! Zar treba da vas podstičem na hrabrost?
Dosad vas niko nije pobedio i, nadajmo se, neće ni odsad. Želim ipak da

vam skrenem pažnju na položaj u kome se nalazite... Ako pobedite
danas, cela Azija je vaša. A šta vas čeka ako izgubite bitku? Nalazite se
u dalekoj zemlji, okruženi sa svih strana narodima koji jedva čekaju da
vas se dočepaju. Stotine hiljada robova koje ste pohvatali i bacili u okove

169

dohvatiće se slobode, a s vama će postupiti kao s onim ranjenicima
Makedoncima koje su zarobili pred bitku kod Isa.99 Odseći će vam

noseve, uši i ruke i baciti psima da vas žive rastržu... Vi, dakle, nemate

kud da bežite. Zato vam kažem: borite se kao i dosad što ste i bolje je da
podlegnete u borbi, nego da umrete na mučilištu... Ako Darije izgubi
bitku, on je na svojoj zemlji i ima oko sebe prijatelje, a vi? Tuđu zemlju i

neprijatelje!

Hiljade bledih lica bilo je okrenuto prema kralju. Ratnici su, nemi od
uzbuđenja, uprli oči u mladog kralja čija ih je volja gonila u tolike okršaje
i stotinama puta izlagala smrti. Lep, stasit, odvažna držanja i čvrsta
pogleda, ulivao je bezgranično poverenje divljim ratnicima. Oni su,
gledajući njegovu riđu kosu obasjanu zracima zalazećeg sunca i krupne,
kestenjaste oči, bili gotovi svi do poslednjeg da polože život za njega.

Aleksandar nastavi:
— Najedite se dobro svi, jer gladan čovek nije ni za šta! Onda

uzmite samo oružje, a sve ostalo ostavite ovde. U bici vam ne treba
ništa... Vaš prtljag čuvaće drugovi koje sam izdvojio.

Jedan grlati Tračanin viknu:

— Zar da ostavimo sve?
— Sve, osim oružja, — nasmeja se kralj. — Ako pobedite vratićete
se i uzeti svoje stvari, ako poginete, one vam neće biti potrebne...

Na kraju Aleksandar dodade:

— Ratnici, trudite se da svaki bude u svom redu i na svom mestu,
da se bori i ćuti kad svi ćute, a da viče iz sve snage kad svi viču! Osim

toga, zapovednici neka izdaju kratke, jasne i brze zapovesti i da ih što je
mogućno brže pronose. Jer upamtite: ako zanemarite svoju dužnost,

dovodite u pitanje celinu!

Dok su ratnici jeli i pripremali se za borbu, Parmenion ode u kraljev
šator. Po čvrstom koraku i odlučnom izrazu na licu videlo se da general
namerava nešto važno da saopšti kralju. Za njim u stopu pođoše:

Perdika, Krater i Ken.
Aleksandar je ležao na leđima na svojoj postelji, poturivši ruke pod

glavu i gledao u krov šatora. Kad oficiri uđoše on se i ne pomače:
— Kralju, — poče Parmenion — možda ne bi bilo rđavo da

porazgovaramo malo pre nego što počne bitka?

— Govori, ali ukratko... Imam nameru da spavam! — Odvrati
Aleksandar i ne pomače se.

Oficiri se stadoše zgledati.

— U poslednje vreme mnogo spavaš, — dobaci Krater.
— To se tebe ne tiče! — prkosno reče kralj i ustade. — Hajde,

govorite zašto ste došli!
Parmenion, ne obzirući se na ovu neljubaznost, poče:

— Mi smo uvek zadavali strah neprijatelju i to nam je mnogo

170

koristilo. Ovog puta borićemo se na ravnici.100 Neprijatelj je dvadeset
puta brojniji od nas,101 pa... bojim se da čemo uleteti u masu i nestati...

— Nestati, kao magla ispariti! — reće kralj.
— Uleteti u neprijateljsku masu i nestati! — ponovi Parmenion.
— Možda želiš da me savetuješ da odustanem od bitke?
— To ne... Ali, čini mi se da bi sad bilo bolje za nas da izvršimo
noćni napad?
— Noću? Po mraku? Da krademo?... — ushoda se kralj.
— Zadaćemo neprijatelju veći strah prepadom, noćnim...
— Znači: podlo, podmuklo? — zažmure Aleksandar, a lice mu se
zacrvene sve do vrata. Unoseći se generalu u lice, dodade: — Upamti i ti
i svi tebi slični: Aleksandar pobeđuje časno, na svetlosti dana! On mora
pobediti! Krasti pobedu, to je nedostojno, sramno... Mislim da sam vam
kazao sve. Sad me ostavite!
Krali leže na postelju, a oficiri, gledajući u zemlju, iziđoše iz šatora.
Kad malo odmakoše, Ken promrmlja:
— Bog, Zevs, Zevsov sin...
— To njegovo „božanstvo" dovodi me do ludila! — škrgutnu zubima
Krater.
— Ej, moj stari druže, — reče Perdika Parmenionu — naše iskustvo
i ratna slava ne vrede ni koliko kantica katrana kojom se podmazuju
osovine na božanskim kolima...
Parmenion se preko volje osmehnu i dodade:
— U pravu si... Idem da se okupam i prinesem Žrtvu paljenicu, jer
ćemo danas svi izginuti...

171

GLAVA DVADESET DRUGA

Pobeda ili smrt!

Kad stigoše na domak neprijatelja, makedonski ratnici za trenutak

zastadoše da predahnu. Pred očima im se ukaza strašan prizor:
ogromnu ravnicu prekrila je Darijeva vojska, celo more ljudskih i konjskih
glava. Borbeni redovi na krilima i u centru videli su se kao na dlanu i
beskrajno široki pružali su se u nedogled. Tada svakom makedonskom
ratniku bi jasno u kakvom se položaju nalazi.

Na čelu falange bio je Aleksandar. Jašući na Bukefalu, izdavao je
poslednja naređenja koja su se kao talas prenosila od ratnika do ratnika.
Generali, viši i niži zapovednici odreda, stojeći svaki na svom mestu,
čekali su znak za početak borbe.

Persijanci, koji su se očekujući neprijatelja tri dana ranije postrojili u
borbene redove, bili su premoreni, nervozni i mrzovoljni. Najposle, kad
ugledaše ispred sebe neprijateljsku falangu, obuze ih nemir i strah.

Tada se među makedonskim ratnicima, od usta do usta, pronese
poslednja kraljeva zapovest:

— Pobeda ili smrt!
I falanga krenu.
Aleksandar, predvodeći centar makedonske vojske, odmah vide da
ide pravo prema persijskom centru, gde je bio Darije. Oprezni
Makedonac smesta promeni pravac kretanja i udari malo udesno da bi
izbegao ravnicu, pogodnu za borna kola. Idući ukoso, prema neznatnim
brežuljcima, nagna i Darija da svoj borbeni red pomera ulevo.
Skitski konjanici prvi navališe na Aleksandrovo levo krilo. Ali, borba
ne potraja dugo. Peonjani, prekaljeni borci, dočekaše varvare, zabiše se
u njihov bojni red i, deleći brze i tačne udarce, mnoge oboriše s konja, a
ostale nateraše u bekstvo.
Međutim, Darije, pobojavši se da Aleksandar ne povuče celu bitku
na brežuljkasto zemljište, naredi da borna kola nastupe i razbiju
makedonsku falangu. Kočijaši, čvrsti i stameni kao izliveni od bronze,
stajali su u kolima na kojima su sa strane bili pričvršćeni veliki srpovi.
Svaki je oko dolaktice leve ruke bio obavio dizgine i držao na uzdi po
četiri upregnuta konja. U desnoj ruci kočijaši su nosili dugačak bič. U
svakim kolima stajao je i po jedan dobar strelac.

172

Na dati znak prolomi se vika i kola jurnuše. Ali persijski car nije znao

koliko su bezumno hrabri bili Aleksandrovi ratnici. Agrijani i Makedonci iz

garde „kraljevih pratilaca" kao vuci potekoše kolima u susret. Najpre ih
zasuše kopljima, a zatim, na zaprepašćenje obe vojske stadoše jurišati
na kola: hvatati za uzde konje u najvećem trku, boli ih noževima i klali,
hvatali za rude, osovine i točkove, uskakali u kola i ubijali kočijaše.
Međutim, jedan deo kola udari u falangu, ali se Makedonci

blagovremeno razmakoše i gotovo bez štete propustiše ih da odjure

dalje. Kola se zaustaviše u pozadini makedonske vojske i konjušari ih

sve zapleniše.
Darije, predvodeći bojni red, udari pravo na Aleksandra. Ali,

makedonski kralj bio je već izdao naređenje jednom zapovedniku konjice
da juriša i da se kao klin zabije između persijskog centra i desnog krila.

Oko Aleksandre su bili najhrabriji ratnici iz garde „kraljevih

pratilaca", krupni, snažni i neustrašivi do mahnitosti, strahoviti borci u
grupnim i pojedinačnim sukobima.

Predvođeni kraljem, puni pouzdanja, oni jurnuše pravo na Darijev
ubojni red. Bitka koja se tu vodila, pretvori se u haos. Mačevi

makedonskih ratnika bleskali su prema suncu i munjevitom brzinom
padali po oklopima i šlemovima. Tesalski i trački konjanici, vešti borci

kopljem, utapali su se u persijski bojni red, razbijali ga i komadali.
Persijski ratnici, pogađani kopljima i džilitima derući se neljudskim
glasovima, padali su s konja. Makedonski redovi, čvrsti kao bedem,
potiskivali su Persijance. Car Darije, videći svu strahotu oko sebe, izgubi
samopouzdanje i poče da se povlači. Njegovi ratnici su neko vreme
odstupali boreći se i najposle okretoše leđa i nagoše u bekstvo.

Stojeći na visokim kolima car Darije se nadaleko video. Aleksandar i
njegovi pratioci, obarajući konje i konjanike, približavali su se tome

mestu. Njihov nalet bio je strahovit: persijski konjanici, zbijeni u gomilu,
ne mogući da se dohvate čistine, padali su s konjima, preturali se preko
leševa, sve više zakrčujući prolaz.

Kad Makedonci stigoše do carevih kola, sudariše se s
najodabranijim persijskim ratnicima. Svi su se, rešeni da umru braneći

cara, borili kao mahniti. I uskoro njihovi leševi, popadali jedan preko
drugog, potpuno zakrčiše prolaz. Kad mu kočijaša posekoše Makedonci,

Darije dograbi dizgine i pokuša da okrene i istera kola. Gomile leševa
potpuno su zakrčile prolaz. Videći da su mu i dva konja ubijena u
zaprezi, car iskoči iz kola, i, okružen persijskim ratnicima, baci se na

konja koga mu privedoše i utonu u bujicu begunaca koji su kao poplava

jurili prema istoku.
Makedonski ratnici, ugledavši neprijatelju leđa, krvavi, s besnilom u

očima, jurili su preko leševa ljudskih i konjskih ubijajući begunce kopljima
i mačevima tako da su im ruke malaksavale od udaraca. Aleksandar se

173

nadao za Darijem. Ne ispuštajući iz vida njegovu vitku i visoku figuru,
probijao se kroz begunce prestižući neke i ostavljajući ih iza sebe.
Međutim, glasnik Parmenionov jedva uspe da ga stigne i da mu preda
generalovo pismo.

Parmenion je molio da mu kralj odmah pritekne u pomoć, jer
persijsko desno krilo potiskuje Makedonce.

Aleksandar smesta napusti gonjenje i svi njegovi borci okretoše
konje i pojuriše Parmenionu u pomoć. Ali, pre nego što su stigli,
Persijanci na desnom krilu, čuvši da Darije beži, napustiše bitku i
okretoše leđa.

Onda nastade metež, opšta graja, vrištanje konja i jaukanje i
zapomaganje ljudi. U oblacima prašine, zakovitlana stihijski, obuzeta
strahom, bežala je persijska vojska. Konji i ratnici su padali preko leševa,
drugi su naletali na njih, preskakali ih ili se klupčali među njima i, gaženi i
izmrcvareni, ostajali da se preko njih drugi strmoglavljuju. Sve je bežalo,
jurilo, gazilo jedno drugo, i zakovitlalo letelo preko ravnice u nedogled.
Makedonski ratnica su gonili, tukli i mlatili begunce sve do mraka.

Pred bitku je Aleksandar postavio dvostruki bojni red. I dok su prvi
gonili begunce, drugi opkoliše one koji su se probili kroz desno
makedonsko krilo i navalili na komoru. Stežući obruč pobiše sve Darijeve
ratnike. Na trećem mestu konjanici Parti, Indi, Baktrani boreći se
frontalno protiv Makedonaca, poduže su odolevali napadima. Ken,
Hefestion i Menida, sva trojica ranjeni, gubeći snagu i samopouzdanje,
postepeno su se povlačili. Njihovi ratnici svi na konjima, ne gubeći
prisustvo duha, boreći se, stopu po stopu su odstupali. Međutim,
Međani. Persijanci i Skiti, razbijeni na levom krilu, grunuše svom
žestinom u bok Baktrana. Ovi izmešani sa Partima i Indima, gurani,
gaženi, i potiskivani, pokvariše svoje redove i zahvaćeni bujicom nagoše
u bezobzirno bekstvo. Makedonci, videći neprijateljska leda, napustiše
svoje ranjene oficire i svi kao jedan potrgoše mačeve i navališe da seku
sve od reda. Međutim, mrak i njih zaustavi. Isprskani krvlju, bledi i klonuli
od umora, Makedonci su se, na znak trube, vraćali preko bojišta. Njihovi
konji su išli lagano obilazeći gomile leševa ljudskih i konjskih.

U noći Aleksandar naredi pokret. Cela makedonska vojska pređe
preko reke Lika102 i utabori se. Umorni ratnici popadaše po zemlji da
predahnu. Ali u ponoć Aleksandar naredi pokret i cela vojska krenu u
poteru za Darijem. U zoru, stigavši u Arbelu, Aleksandar saznade da mu
je persijski car umakao, ostavivši u gradu sve svoje blago.

U bici kod Gaugamele palo je oko pedeset hiljada persijskih ratnika,
Makedonaca pet stotina i hiljadu konja. Međutim, mnogi u mukama
pomreše narednih dana.

174

***

Darije je bežao prema Mediji s namerom da u Egbatini skupi novu
vojsku. Okružen baktrijskim konjanicima i rođacima, car je bežao na tu
stranu, jer je računao da ga Aleksandar neće progoniti tim putem, pošto
je to kraj teško prohodan, pun

" I doista, Aleksandar udari prema Vavilonu, jer je mislio da persijski
car beži tim pravcem, i idući ravnim i dobro uređenim putevima, dovede
svoju vojsku, razvijenu u ubojni red, pred Vavilon. Pošto ga građani i
sveštenici dočekaše ispred grada ponizno i s darovima, kralj postupi
blago s njima. Čim uđe u grad odmah prinese žrtvu bogu Baalu103 i
naredi Vaviloncima da obnove hram posvećen tom bogu. Onda im
postavi za novog satrapa Mazeja iz Amfipolja. Odmah zatim kralj posla
jednu vojsku pod Filoksenom da napadne i zauzme Suzu. Ali i taj grad
se predao bez borbe. Makedonska vojska tu zapleni pedeset hiljada
srebrnih talanata,104 velike količine oružja, odela, skupocenih tkanina i
životnih namirnica.

Pošto prinese žrtvu bogovima, Aleksandar priredi gimnastičko
takmičenje. Tom prilikom istače se Prokles, atleta iz Tebe. Iako već
čovek u godinama, Tebanac, uz opšte oduševljenje, istreska ili položi na
zemlju osam protivnika: dva Helena iz Argolide, tri Makedonca i tri
Persijanca.

Prokles se posle bitke kod Isa našao u Damasku, gde je došao s
drugim helenskim poslanicima da pregovara s carem Darijem. Kad su
Makedonci pobedili, ovi poslanici, našavši se u neprilici, padoše u ruke
Parmenionu. On ih posla Aleksandru. Kralj pusti na slobodu Tesalika i
Proklesa, jer je, posle razjarena Tebe, prema preživelim građanima
osećao naklonost.

Atleta se nađe s lekarom Filtonom u Kilikiji, pade mu u zagrljaj i
zaplaka od uzbuđenja. Otada se dva prijatelja nisu razdvajala. Uz njih su
bili Kales i Pintija.

U bici kod Gaugamele učestvovali su svi, osim Filtona. Njemu je
kralj zabranio da uzme oružje, šlem i oklop.

— Ti si lekar, a ne ratnik — rekao je Aleksandar. — Ako pogineš,
drugog takvog ne možemo naći...

Zbog toga je Filton za vreme bitke ostao kod komore. Ali kad
persijski konjanici prodreše do tog mesta, lekar dočepa mač, natuče
šlem na glavu, baci se na konja i umeša se u bitku.

Prokles, Kales i Pintija tukli su se uz Parmeniona. U ovoj bici atleta
iz Tebe spase život Krateru koga su Baktrani bili opkolili i ranili na četiri
mesta. Prokles, boreći se ubojnom sekirom sa dva reza, razbi i nagna u

175

bekstvo čitavu gomilu varvara. Pod njegovim udarcima padali su i konji i
ljudi kao gromom pogođeni.

Posle bitke, atleta pohlepan za novac, primi od Kratera četrdeset

zlatnika, od Parmeniona dva talanta u srebru, a od Aleksandra skupocen
mač i četiri pregršti zlatnika. Od svega toga. Prokles dade Kalesu i Pintiji
po jedan zlatnik. Svoju darežljivost atleta proprati poučnim rečima:

— Novac treba čuvati i štedeti, jer uvek može da vam ustreba...
Čovek nikad nije siguran kad će pasti u nevolju ili u bedu... To su reči
moga tasta koji će, verovatno, postati arhont ili strateg, toliko je

pametan! On bi se i dosad istakao, samo da ga ne bole noge u

kolenima.

Nagnuvši se na uvo Pintiji, dodade:
— Kolena ga bole zato što je nogama tukao svoga oca... Čuvajte,
dakle, novac koji sam vam dao, zatrebaće vam...

Kales i Pintija, mrzovoljni, neko vreme su okretali svako svoj zlatnik

na dlanu. Onda ga vezaše u krpicu i staviše u nedra.

Ali u Suzi, pošto je pobedio osmoricu protivnika, Aleksandar u
oduševljenju svojeručno stavi na glavu Proklesu srebrni venac i pokloni

mu konja s opremom.
— Bolji si od kralja Filipa! — reče atleta bečeći svoje volovske oči.

— Borio sam se pa njegovu dvoru, na gozbi, one noći kad si se ti rodio...

Kralj se vidno zainteresova i stade da ga sluša pažljivo.

— Posle pobede me je mesto nagrade bacio u tamnicu.
Atleta opazi da mu Filton daje znake da ćuti i prekide.

— Šta je bilo dalje? — upita kralj.
— Ništa! — odvrati Prokles gledajući u lekara.

— Lekaru Filtone. — viknu Perdika — ti nisi Filip iz Akarnanije.

— Kakav Filip? — dodade Parmenion. — To je lekar koji je
prisustvovao porođaju kraljice Olimpijade. Od onda su on i ovaj Tebanac

postali nerazdvojni prijatelji.

— Kako si se borio na toj gozbi? — upita kralj.
Prokles zatrepta očima i zbunjen zbog Filtonovog pogleda koji ga je

presekao, promuca:

— Bila je pankratija... Kralj Filip je zahtevao pankratiju!…

— Divota! — oduševi se kralj. — Koliko si protivnika pobedio?

— Deset...

— Deset?!…
— Deset — smerno reče atleta. — Jedanaesti je bio Daoh iz

Tesalije... Njemu sam polomio kosti...
Kralj, smejući se, potapša atletu po ramenu i reče:

— Jak si kao Ajaks! — Bacivši pogled po prisutnima dodade: —

Gledajte... Ajaks i Ahil! Stoje jedan pored drugog... Znaš li ko je Ahil? —

obrati se Tebancu.

176

— Kako ne bih znao!... — reče. — On je sin Peleja i Tetide!
Među oficirima odjeknu jedan zajedljiv glas koji se pretvori u smeh:
— Veličanstveno pitanje i još dostojniji odgovor!
Kralj se namršti i bacivši pogled u pravcu glasa ugleda Filotino
iscereno lice.
Parmenion preblede. Stari general izgubio je dva sina u ovom ratu.
Filota je samo ostao. Drhteći od uzbuđenja, Parmenion se obrati kralju:
— Ne zameri mome sinu — reče. — On te voli. Odrasli ste
zajedno...
— Da!... — odvrati kralj mršteći se. — Znam da me voli, ali na svoj,
pakostan način!
Klit, Dropidov sin, uhvativši Filotu za mišicu, šapnu:
— Preteruješ, druže! Kralj će te jednog dana ubiti! On je uveren da
je besmrtan i opasno je šaliti se u tom pravcu.
— Čuvaj svoju lepu glavu, Dropidov sine, — oholo odvrati Filota —
a za moju se ne brini.
Kraljevo dobro raspoloženje zameni srdžba.

***

Iz Vavilona je Aleksandar krenuo za Persiju. Persijanci, kad čuše da
se Darije bekstvom spasao, počeše po šumovitim planinama da
postavljaju zasede i, otežavajući put Aleksandru, mnoge Makedonce
poubijaše. Ali jedan Likijac provede Tesalce obilaznim putem, i oni
zađoše iza leđa persijskoj zasedi. Navalivši iznenada poubijaše mnoge a
ostale nateraše u bekstvo.

Kad je makedonska vojska stigla na granicu između Persije i
Susijane i ušla u Persijski klanac, nađe se ispred visokog zida, koji je
podigao satrap da joj prepreči put. Tu Aleksandar postavi tabor i tek
sutra dan povede svoj bojni red prema zidu. I dok je Krater s pešadijom
navaljivao s te strane. Aleksandar, predvođen vodičima, pređe preko
krševa i spusti se u klanac s druge strane, napadne persijsku posadu i
strahovito je porazi.

Posle toga bez muke zauzme Persopolj i zapleni blago u iznosu od
sto dvadeset hiljada talanata u zlatu i srebru i zapali carski dvor, uprkos
Parmenionovim pokušajima da ga spreči u tome.

Aleksandar u to dozna da se Darije nalazi u Mediji, u gradu
Egbatani, i odmah krene s vojskom u tom pravcu. Ali, persijski car je
imao nameru da se još jednom ogleda s Makedoncima, jer su mu bili
došli u pomoć Skiti i Kordušani, koji naseljavaju obale Kaspijskog jezera.

177

Do borbe ipak ne dođe. Varvari, čuvši da se Aleksandar sa vojskom

približava Mediji, napustiše Darija i u nekoliko pravaca krenu prema

Kaspijskom jezeru.

Kad stiže u Egbatanu, kralj doznade da je persijski car pet dana

ranije pobegao prema Parti. Rešen po svaku cenu da uhvati Darija,

Aleksandar je tako gonio svoje ratnike da su padali od umora i mnogi
izostajali. Posle desetodnevnog gonjenja vojska stigne u grad Ragu. 105

Darije je već bio prošao kroz Kaspijska vrata i dohvatio se oblasti
Parćana. Ali, uz put ga mnogi ratnici napustiše, a drugi zaostadoše i

predadoše se Aleksandru.
Pošto je izgubio nadu da će uhvatiti cara, Aleksandar ostade u Ragi

pet dana. Tako ispuni želju svojih ratnika koji su već posustali.

Odabravši dobar odred konjanika, šestog dana kralj nastavi gonjenje,
prođe kroz Kaspijska vrata i s druge strane, na zemlji Parćana, postavi

tabor. Pošto je znao da se pred njim nalazi velika pustinja, Aleksandar
naredi Kenu da prikupi što više hrane, nameravajući da sutradan krene
Darijevim tragom. No tada dođe u tabor jedan Vavilonjanin i saopšti da
je baktrijski satrap Bes s nekoliko istaknutih vojskovođa iz susednih
zemalja zarobio Darija i da ga vuče sa sobom.

Kralja spopade bes. On skoči i baci se na konja, vičući na sav glas:
— Varvari se usuđuju da metnu ruku na jednog cara! Stići ih i sve
iseći!
Odabravši smesta pet stotina konjanika, najsrčanijih boraca iz garde
„kraljevih pratilaca", Aleksandar, ne sačekavši Kena s namirnicama,
ošinu konja i jurnu u pustinju. Ostali makedonski ratnici, čudeći se i
rečima i postupku svog kralja, gledali su za povorkom konjanika koji se

ubrzo izgubiše u oblacima prašine.
Aleksandar je jurio kroz pustinju, s malim predahom, celu noć i

sutradan do podne. Na odmorištu kralj doznade od zaostalih Persijanaca
da Bes vuče zarobljenog Darija na kolima.

— Baktrijski konjanici proglasili su Besa za cara. Njima su se
pridružili svi ratnici Međani, Parti, Skiti i Indi, — reče jedan persijski oficir

i dodade: — Ali Veliki kralju, ne okrivljuj Persijance! Oni nisu pristali uz

Besa. Artabaz i njegovi sinovi napustili su baktrijskog tiranina i sa svojom
vojskom pobegli. Oni su napustili drum i sklonili se u Parćanske planine.

— S kakvom namerom je Bes zarobio Darija? — upita Aleksandar.
— On kaže. — reče oficir. — da je persijskog cara poštovao sve

dok nije došao na zemljište njegove satrapije, a onda ga je uhvatio i vodi

ga kao roba.

Aleksandar, smanjivši svoj odred na dve desetine ljudi, nastavi

poteru. Makedonski ratnici, prljavi, zapušteni i do krajnosti premoreni,
podnoseći žeđ i nesanicu, vukli su se na izmoždenim konjima tragom

satrapa Besa i njegovih pratilaca.

178

Sledećeg dana u podne gonioci naiđoše na jedno selo. Tu
doznadoše da su begunci izmakli samo za pola dana. Posle malog
predaha. Aleksandar naredi pokret. Sa sobom je poveo svega šezdeset
konjanika. Ostali, izmoreni do mrtvila, ostadoše u selu.

Varvari begunci, i oni već premoreni, zaostajali su putem. Mnogi su
bili bacili oružje da bi lakše mogli ići. Njih Aleksandar sustiže, rastera ih
desno i levo i produži gonjenje. Nekoliko Baktrana, jašući na odmornijim
konjima, odjuriše napred, stigoše Besa i rekoše mu da ga Aleksandar
lično progoni.

Satrap, mada je imao oko šest stotina konjanika, ne usudi se da
sačeka Makedonce. I dok je gonio svoje ljude da beže, Darije se
usprotivi.

— Ni koraka dalje! — reče. — Sačekaću ovde makedonskog kralja i
predaću se njemu kao najdostojnijem.

— Ko pita roba za njegovu želju! — viknu Bes i ošinu mazge
upregnute u kola.

I bežanje se nastavi. Ali, kad satrap i njegovi pomagači ugledaše na
vidiku makedonske konjanike, Besovi pratioci, Nabarzan i Barsant,
probodoše Darija mačevima i ostaviše ga u kolima.

Kad je Aleksandar stigao do tog mesta, persijski car je već bio
mrtav.

Aleksandar je naredio da se Darijevo telo prenese u Persepolj i sa
svim počastima sahrani u kraljevsku grobnicu. Njegovu decu negovao je
i školovao, zasipajući ih počastima i naklonošću. Posle Darijeve smrti
ostala su njegova deca: sinčić Ohos od šest godina i dve ćerke lepotice.
Statira i Dripetida.

179

GLAVA DVADESET TREĆA

Sin boga Amona šepuri se
u persijskom odelu.

Netrpeljivost koju su makedonski oficiri osećali u poslednje vreme

prema Aleksandru postepeno se pretvarala u mržnju. Njegovi najodaniji
prijatelji: Parmenion, Ken, Perdika, Klit i drugi ispod oka su posmatrali
kako kralj, na štetu Makedonaca, sve više uzdiže Persijance. Podbadan
od strane laskavaca i udvorica, Aleksandar je počeo da smatra sebe za
boga. Hefestion, Medije i Protea utrkivali su se koji će više da ugodi
kralju, kome nikad nije bilo dosta pohvala i božanskih epiteta.
Laskavcima se pridružiše i Persijanci, koji svojim postupcima i
metanisanjem navedoše Aleksandra da se oblači u persijsko odelo, da
prima poslanstva sedeći na zlatnom prestolu i da zahteva da se pred
njim pada ničice i ljubi zemlja.

Posle bitke kod Gaugamele Aleksandar je proglašen za kralja Azije,
jedinog i neprikosnovenog vladara od Male Azije do reke Inda, od
Kaspijskog Mora do najjužnijeg dela Egipta. Ali, njemu je i to bilo malo.
On se spremao da pređe i reku Ind, da stigne do Ganga, da ga pređe i,
kako su njegovi oficiri mislili, da ode na kraj sveta i tamo nestane.

— On je lud! — reče jednog dana Filota Klitu.
— Ne, nije lud — odgovori Klit. — On samo želi da bude bog. Ja
uviđam da on sve više prezire Makedonce. U poslednje vreme po celoj
Aziji postavlja Persijance za satrape.
— Postaviće i tebe, ako mu se malo bolje podvučeš pod kožu... —
namršti se Filota i dodade: — Pre neki dan rekao je da Makedonci
smrde i da im ništa ne pomaže što se kupaju u mirišljavoj vodi i mažu
tela skupocenim uljem.
Klit se osećao nelagodno. Činilo mu se da Filota preteruje. On
klimnu glavom i ode prema svom šatoru, a Filota Antigoni, ženi u koju je
bio zaljubljen.
Kad su Makedonci upali u Damask i zaplenili Darijevo blago, i ta
žena mlada i lepa, pala je u ropstvo. Filota je nju izvukao iz gomile
robova i odveo je u svoj šator. Otada se njih dvoje nisu razdvajali.
Filota je bio ohol zbog svog bogatstva i razmetljiv do
neuračunljivosti. Mnogi ga zbog toga nisu podnosili a Aleksandar je još u

180

Egiptu od svojih udvorica čuo da Filota sprema zaveru protiv njega. Ali
kralj, sećajući se detinjstva i dobrih odnosa u toku ratovanja smatrao je

da je to kleveta.
Antigona, lepotica iz Sirije, dočeka ratnika u šatoru s uobičajenom

ljubaznošću. Iz njenih crnih očiju bleskala je ljubav i odanost pomešana

s divljenjem i obožavanjem.
— Tvoj kralj je besmrtan, — reče Antigona grleći ratnika. — A ti?

Veliki si junak, ali šta to vredi kad ćeš umreti i ti i tvoja slava.
— To je pitanje! — isprsi se Filota. — Moja slava neće umreti! Da li

znaš ko je vodio tesalsku konjicu na levom krilu kod Isa! Ja! A ko se

tukao u centru kod Gaugamele? Ja! Ja sam razbio borbeni red cara

Darija i umalo nisam uhvatio živog satrapa Spitamena!
Žena ga je gledala raširenih očiju od divljenja:

— Junak si... Veliki si junak... — šaputala je. — Bogovi su mi u tebi
podarili najveću sreću...

— Jeste! — isprsi se Filota. — Aleksandar je slučajno postao kralj!

Da nismo tu mi: ja, moj otac Parmenion, Perdika, Krater, Ken, Menida,

Klit i Atal, ovaj rat bi odavno bio završen na štetu Makedonaca...

Aleksandar je veliki zato što smo mi pored njega... A on? On je derle!
— Ti si veliki... Veliki si kao bog! — reče žena.
— Hm! — učini ratnik. — Nemoj se iznenaditi ako jednog dana

postanem kralj Azije...

— Kralj Azije! Ti?
— Zasad, skromnost mi nalaže da ćutim! Ali, reći ću tr u
poverenju... Ima jedan Makedonac, zovu ga Limno... On će ubiti kralja...

Antigona zadrhta i sede na postelju.

— Otkud znaš? — prošaputa.

— Nije važno... Uostalom vi, žene, ne možete da shvatite nas
muškarce koji smo slični bogovima! Zasad od tebe zahtevam ćutanje...
Nikom ni reči... — Nagnuvši se na uvo ženi, prošapta: — Možda ćeš

uskoro postati kraljica...
— O! — uzviknu Antigona. — Kraljica! I svi će me obožavati i ljubiti

zemlju preda mnom? Divno! Božanstveno!
— Zasad je najvažnije ćutanje! — dodade Filota i iziđe iz šatora.

Istog dana Antigona, u poverenju, iznese ovaj razgovor jednom
uškopljeniku, robu Kraterovom. Rob ispriča drugom, ovaj trećem, dok

stvar ne stiže do Aleksandrovih ušiju. Kralj odmah pozva Ženu pod svoj

šator.
Drhteći od straha, Antigona stade pred kralja. U prisustvu nekoliko

oficira i Persijanaca Aleksandar stade postavljati pitanja:
— Ti, svakako, nameravaš da postaneš kraljica? — reče. Antigona

se zaplaka.
— Onaj koji ti je to rekao postaće kralj, a ti kraljica... Žena je

181

neprestano plakala.

Aleksandar je uhvati za ruku i privede jednom stolu, na kome je
stajao isukani mač i dve pregršti zlatnika.

— Gledaj, — reče kralj. — Ovde stoji nagrada ako progovoriš i mač
da ti odseče glavu ako ćutiš... Biraj!

Onda žena ispriča sve što joj je govorio Filota otkako se s njim
upoznala. Kralj doznade da je i sebičan i lud; da je derle i plašljivac, da
ga svi Makedonci mrze i da će ga jednog dana na mačevima razneti.

— Jednom, kad sam mu rekla da si ti bog, — reče žena, — Filota je

udario u takav smeh da sam se uplašila da ne padne mrtav...
Aleksandar je, sedeći na prestolu, bledeo i crveneo, oči su mu

sevale, a zenice se širile i skupljale kao u mačke. Najposle, Antigona

pomenu i ratnika Limna.

— On se primio da ubije kralja...

— Ko je taj Limno? — upita Aleksandar.
— Makedonac iz Halestre. Ja ga znam, — reče Krater.
— Dovedite ga ovamo! — tiho reče kralj.
Krater iziđe i naredi jednom stražaru da pođe s njim.

Pod šatorom zavlada tišina. Aleksandar je sedeo na prestolu i
prebrojavao kristalna zrna na brojanicama. Prisutnima se činilo da se

potpuno smirio. Ali oni, koji su bili najbliži, videli su kako mu se i dalje
nozdrve šire i oči zlokobno svetle.

U to dodoše Krater i stražar, ali bez Limna.

— Šta je? — upita Aleksandar. Gde je Limno?
— Kad je čuo kuda treba da ga vodimo, napao nas je mačem...

Morali smo ga ubiti, — odgovori Krater.
Kralj ustade, priskoči oficiru i unese mu se u lice:
— Izdajniče! — škrgutnu zubima. — Svi ste izdajnici! Ubili ste ga

samo da bi mogli sakriti zaverenike!

— Kralju, — mirno odgovori Krater, — mislim da si više puta imao

prilike da se uveriš koliko sam ti odan! Dobro znaš da nisam izdajnik...
Limna sam ubio, jer je golim mačem navalio na stražara i mene...

— Je li tako bilo? — obrati se kralj stražaru.

— Jeste! — smelo odgovori ratnik. — Morali smo ga ubiti. Kralj se

ushoda pod šatorom. Najposle se obrati Krateru: — U ljutini sam te

uvredio! Oprosti! Pogrešio sam...

— I bogovi greše, — dobaci Medije, — ali njihove greške nikad ne

idu na štetu ljudi. Bogovi se i ljute, ali uvek opravdano... Mislim da to

razume naš prijatelj Krater?
Oficir ga preseče pogledom i ne reče ništa.
Istog dana Filota je okovan, osuđen i stavljen na muke da bi odao

ostale zaverenike. Mučenju su prisustvovali Hefestion, Medija, Protea i

druge udvorice i laskavci. Aleksandar je za to vreme stajao iza jedne

182

zavese. Slušajući kako Filota preklinje oficire da prekinu mučenje i da ga

puste, jer nije kriv, kralj se pojavi iza zavese.
— Šta je Filota? — reče. — Zar si takav junak? Ko se usudi da

digne ruku na svog kralja, trebalo bi da pokaže malo više hrabrosti.

Filota podiže glavu i zavapi:

— Milost, kralju... Seti se našeg detinjstva... Mi smo drugovi,
prijatelji... Ja ti ništa rđavo nisam učinio!

— Nisi, — sevnu očima kralj — jer nisi stigao da učiniš! Nastavite
mučenje...

Ali neočekivano, Filota, obuzet mržnjom, uzviknu:

— Pogledajte ljudi toga boga, Amonova sina, kako se šepuri u

persijskom odelu! Gledajte Makedonca, varvarina, koji se silom utrpava
među bogove!

— Umrećeš izdajniče! — viknu Aleksandar.
— Umreću, — škrgutnu zubima Filota, — ali ćeš i ti umreti! Naći će
se mač koji će probosti tvoje varvarsko srce!
— Imaš li još štogod da kažeš? — savlađujući gnev, reče kralj.
— Imam — poginućeš, ti, besmrtni ludače... Makedonci će te ubiti i
baciti tvoje telo na đubre da ga psi rastržu...
— Ubijte ga! — zadihano reče kralj Aleksandar i ode.

Istog dana ubijeno je oko dvadeset makedonskih ratnika na koje je

pala sumnja da su umešani u zaveru.
Parmenion se u to vreme nalazio u Mediji. Kralj, bojeći se da mu se

stari general ne osveti za smrt svog sina, odmah pošalje pouzdane ljude
s naređenjem da ga ubiju.

Parmenion, sedamdesetogodišnji starac, uzviknuo je pred smrt:
— Ceo svoj vek proveo sam ratujući za kralja Filipa i njegovog sina

Aleksandra. Tri moja sina pala su u ovom ratu, pa neka umrem i ja, kad
je takva volja čoveka koji sebe smatra za boga.

Polidamet, jedan od starih ratnika iz garde „kraljevih pratilaca", koga
je Aleksandar poslao u Mediju po glavu Parmenionovu, plačući i
proklinjući i sebe i kralja, istrča iz odaje da ne vidi kako ubijaju starca.

Ratnik ipak izvrši naređenje. On donese Parmenionovu glavu i

predade je Aleksandru.
Ovaj slučaj zaplašio je sve kraljeve prijatelje. Nekadašnji drugovi

koji su toliko puta jedan za drugog stavljali svoju glavu u pitanje, bojeći
se izdaje i potkazivanja, ćuteći su prolazili ili se ispitivački pogledali.

Svaki od njih izgubio je poverenje u druga i prijatelja, izbegavao susrete i
razgovore, a svi skupa opštili su s kraljem samo kad su bili prinuđeni.

Aleksandru se činilo da ga samo podlost okružuje. Hvatao ga je

strah od nove zavere. Zbog toga se trudio da uvek bude okružen samo
najpouzdanijim stražarima odabranim među persijskim ratnicima, jer mu
se činilo da ga svaki Makedonac vreba. Zbog toga se valjda i odao piću.

183

Na gozbama je preterano pio, goneći i druge da se takmiče s njim u
pijanstvu. Tada je postajao brbljiv i toliko samohvalisav da su njegovi
drugovi crveneli od stida. Uz to je laskavce obasipao pohvalama i
darovima i toliko se navikao na njih i njihove reči, da ozbiljne ljude skoro
nije ni gledao. Tako su njegovi nekadašnji prijatelji dolazili u teško
iskušenje: ili da se pomešaju s laskavcima i udvoricama ili da se s njima
takmiče, što im je bilo odvratno, ili da sede po strani i da ćute, što je bilo
opasno.

U to vreme oko Aleksandra počinju da se okupljaju sofisti. Jednoga
dana pojavi se u taboru i Aristotelov rođak Kalifeten. Kad vide kralja u
persijskom odelu kako sedi na zlatnom prestolu, začudi se i zastade. Ali
kad primeti kako sluge padaju ničice i ljube zemlju pred Aleksandrom,
filozof se glasno nasmeja.

Kralj, usiljavajući se da bude ljubazan, priđe Kalistenu, pozdravi ga i
pruži mu pehar pun vina.

— Ispij u čast pameti i hrabrosti!... — reče mu kralj.
Uz ovakav doček običaj je bio da vladar poljubi gosta. Aleksandar
napravi pokret prema filozofu. Odjednom začu iza sebe glas jednog
udvorice:
— Veliki kralju, taj ne zaslužuje da ga poljubiš, jer nije pao na
kolena pred tobom.
Aleksandar se odmače od filozofa i sede na presto. Kalisten ispi
pehar i reče:
— Tako... Biću siromašniji za jedan poljubac kad budem napustio
ovaj tabor.
— Ovaj se šepuri kao pravi sofista!... — dobaci Hefestion.
— On jedini ne pada na kolena pred kraljem — dodade Fidon.
— Ne padam — mirno odvrati Kalisten — jer sam ja ovde jedini
slobodan čovek među toliko hiljada ljudi!...
— Kralju, ovo je uvreda! — viknu pesnik Protea. — On vređa tvoju
silu i božanstvo.
— Ćuti, ti najgori od svih pesnika koji su ikad živeli! — prezrivo
odvrati filozof.
Kad se Kalisten udalji, kralj se obrati prisutnima:
— Naučiću ja pameti i njega i onoga koji ga je poslao ovamo!...106

***

Pošto je zapovednik celokupne makedonske konjice, Filota, ubijen,
Aleksandar mesto njega postavi dva istaknuta oficira: Hefestiona i Klita,

184

jer je njih izuzetno voleo. Prvi je bio udvorica i kraljev poverenik, vatreni
pristalica usvajanja i primanja persijskih običaja. Hefestion je s
oduševljenjem propraćao svaki kraljev postupak, ulagivao i klanjao mu
se pokazujući strahopoštovanje kao da se pred njim nalazi pravo
božanstvo. Zbog toga ovaj oficir, mada se ničim drugim nije istakao,
najviše uđe u volju Aleksandru. Drugi zapovednik konjice, Klit, bio je

smišljen i ozbiljan. Ukazivao je kralju poštovanje samo onoliko koliko je
to bilo potrebno. Uvek oprezan i uzdržan, znao je dokle može ići s

prekorima kad bi kralj, u svojim neobuzdanim postupcima, preterao. On

je u bici kod Granika spasao Aleksandra od smrti. Kralj ga je tada

zasipao pohvalama i darovima, a on je sve to primao ozbiljno, ne
pokazujući nikakve znake oholosti, i posle toga nikad nije pominjao
uslugu koju je učinio kralju. Kad bi, zagrejan pićem, preterao u
samohvalisanju, Aleksandar je bacao na Klita nespokojne poglede i čitao
u njegovim krupnim očima blagi prekor.

— On je moja savest! Jasno vidim prekor u njegovim očima, ali to je

prekor prijatelja koji me voli i obožava. Iz njegovog pogleda izbija ljubav
prema meni i briga za moju budućnost, jer ja ću možda, iako sam bog,

ipak jednog dana umreti.

Kralj, savladan dobrim vinom, obori glavu. Ali mnogi dvorani

povikaše:
— Ti si besmrtan! Ti si bog! Ti nećeš umreti!
Te noći su na gozbi bile i žene, većinom ljubaznice oficira i dvorana.

Među njima se izdvajala hetera Taida, rodom iz Atike. Ona svojom
ljupkošću, duhovitim upadicama i izvanrednom igrom očara kralja.

Žena, videći da je kralj razdragan, a i sama zagrejana vinom, skoči
na sto i poče da igra. Pehari se ispreturaše i vino se razli. Uz zvuke
flauta, aulosa i harfe mlada hetera zaigra tako strasno da zanese čak i

najstarije ratnike.
Kad završi igru, Taida, ne pokazujući znake umora, progovori:

— Mnogo sam propatila u životu, ali današnji dan iskupljuje sve

moje muke... Videla sam Aleksandra kako sedi na prestolu persijskih
careva! To je najveća sreća za mene i sve Helene! Ali za mene bi bila
najveća radost kad bih mogla svojom rukom da zapalim carski dvor

onoga Kserksa koji je porušio i spalio Atinu...

Ljupkim i strasnim glasom Taida produži:

— Zamislite kakva bi slava kružila svetom kad bi se jedna žena iz

Aleksandrove pratnje ovako osvetila Persijancima! Ono što nije mogao
učiniti ni Temistokle, ni druge helenske vojskovođe, učinila bi jedna

slaba žena!

Taida završi. Oduševljeni glasovi, vika i aplauz odjeknuše

dvoranom.
Odjednom Aleksandar skoči, izvuče buktinju iz alke i viknu:

185

— Napred! Spalićemo Kserksov dvor!
Pijani dvorani i oficiri, pa čak i Persijanci, dočepaše svaki po jednu
buktinju i potekoše za kraljem, koji je žurnim korakom išao prema dvoru.
Pored njega, zadihana od sreće i uzbuđenja, trčkala je hetera Taida.
Čuvši galamu i videći šta namerava kralj, makedonski ratnici se
pridružiše povorci. Donoseći slamu, suva drva i granje, napraviše
ogromnu lomaču oko dvora. Onda hetera uzviknu:
— Neka je slava večna kralju Aleksandru, Makedoncima i
Helenima! Pravda je zadovoljena!
Uz gromko odobravanje i povike žena baci buktinju na suvo granje.
Onda Aleksandar i svi dvorani, oficiri i Persijanci, baciše svako svoju
buktinju. I vatra buknu na sve strane dvora. Gomile ratnika, dvorana i
žena, pevajući uz prodorne zvuke aulosa, gromko pozdraviše ovaj
prizor.
Aleksandar, stojeći u gomili oficira, baci pogled na Klita i u njegovim
crnim očima pročita prekor. Obasjan jarkom svetlošću. Klit je stajao po
strani i gledao požar. On, jedini trezan u povorci, ne pokaza ni najmanji
znak radosti.
Odjednom se, neočekivano, Aleksandar razvika:
— Varvari! Gasite požar! Gasite vatru, bezbožnici! Oduševljena
gomila ljudi i žena odmah se utiša.
— Gasite, — vikao je kralj. — jer tako mi mojih božanskih predaka,
Herakla i Dionisa, sve ću vas poubijati.
Dok su dvorani i oficiri stajali, zabezeknuti od čuda, makedonski
ratnici, naviknuti da svako kraljevo naređenje brzo izvršavaju, navališe
dugačkim motkama da rasturaju vatru.
Dvor, napravljen od mermera, nije pretrpeo veliku Štetu. Hetera
Taida, bojeći se kraljeva gneva, šmugnu u gomilu persijskih građana i
robova, koji su izdaleka posmatrali prizor, i nestade je u gomili.

186

GLAVA DVADESET ČETVRTA

Zavist smeta živima
da dobiju zasluženo priznanje.

Lekar Filton i njegovi prijatelji ostali su u makedonskoj vojsci. Atleta

Prokles, posle nekoliko pobeda na gimnastičkim takmičenjima, obogatio
se. Bojeći se da mu ne ukradu blago, sve zlato i srebro strpao je u jedno
džakče, od koga se nije odvajao. Pintija i Kales, kao obični ratnici, nisu
se mogli meriti po bogatstvu sa atletom. Filton, uprkos svojoj skromnosti,
dobijao je darove od kralja i oficira koje je više puta lečio.

Međutim, gotovo dve godine bile su prošle od one teške bolesti
kraljeve, a o Dioti nije se ništa znalo. Klempavi konjušar bio se izgubio
bez traga i glasa.

Kad je u makedonskoj vojsci zavladalo zlo stanje posle ubistva
Filote i Parmeniona, i četiri prijatelja osećala su se neugodno.

— Napustimo ludog kralja! — šaputao je Prokles osvrćući se
bojažljivo oko sebe i kolutajući krupnim očima. — Ovde nikako nisam
bezbedan... Osećam da će me neko preklati u šatoru i odneti moje
džakče s blagom... Bolje je da se vratimo u Heladu.

Kales i Pintija su ćutali i očekivali šta će Filton reći.
— Dragi moj debeli prijatelju, — reče Filton. — Tebe niko ne
prisiljava da ostaneš ovde... Pokupi se lepo, idi u Heladu i odnesi svoje
džakče s blagom. A ja? Ostaću, jer je u makedonskoj vojsci moj sin.
Dužnost mi je da ga tražim i tražiću ga dokle god sam živ ili bar dok ne
doznam da je mrtav...
Filton je stalno bio među Makedoncima i neprestano se raspitivao
da li ko poznaje Nikanora, sina Filtonova, ili da li je bar čuo za njega.
Uzalud. Nije doznao ništa. Razgovarao je sa dvadeset i osam Nikanora,
ali nijedan nije bio njegov sin, mada su svi po godinama bili njegovi
vršnjaci.
Kales i Pintija raspitivali su se za svoj račun. Ali ni oni ne doznadoše
ništa.
Nekoliko puta lekar je preko pouzdanih ljudi koji su povremeno
odlazili u Makedoniju i otud se vraćali, pokušavao i tamo da traga. I sve
uzalud.
— Ostaću ovde, — govorio je prijateljima. — Možda ću mu ipak

187

jednog dana ući u trag.

Vreme je prolazilo. On je ostao, a ostali su i njegovi prijatelji Kales i
Pintija. Ostao je i atleta Prokles, mada je gunđao i dokazivao da lekarev

sin nije više u životu.
Aleksandar je sve više primao persijske običaje i nagonio svoje

ratnike da ih i oni primaju. Osim toga, iz Helade je dolazilo u Aziju sve
više književnika, slikara, vajara, filozofa, glumaca mimičara i muzičara.

Jedno vreme bilo ih je u Persopolju oko tri hiljade i kralj je povremeno
priređivao nadmetanja. Pobednici su dobijali velike nagrade, a poneki i
položaje u vojsci, na dvoru ili u administraciji. Tako se počelo osećati
zbližavanje Helena, Makedonaca i Persijanaca. Izgledalo je da je već na

pomolu ostvarenje želja Filipa, Isokrata, Filokrata i dr. Dobronamerni u
Heladi i Makedoniji već su gledali u bliskoj budućnosti ostvareno veliko
carstvo, u kome će od varvara postati kulturni ljudi.

Doista, Aleksandar se svojski trudio da helensku kulturu nametne,

makar i silom, azijskim varvarima. Ali za to grandiozno delo trebalo je
najpre pridobiti Persijance, Međane, Baktrane, Skite, Parćane, Inde i
mnoge druge narode. Kralj je govorio da prima persijske običaje da bi im
posle nametnuo helenske. Međutim, njegovi oficiri nisu to hteli da

shvate. Oni so bili Makedonci i hteli su da to ostanu. Najistaknutijim
ratnicima činilo se da sve to ide na štetu nacionalnosti.

— Malo je nas Makedonaca, — govorio je Perdika — a Helena još
manje. Pokušaj heleniziranja svršiće se na našu štetu. Persijancima i
drugim varvarima helenizam nećemo nametnuti, a sami ćemo se utopiti

u njihovu masu i izgubiti se.
— Istina je — dodade Krater. — Svi su izgledi da ćemo postati

Persijanci.
— Varate se — reče Hefestion. — Šaka soli promeni ukus punog

kazana vode.

Hefestion je bio najvatreniji pristalica Aleksandrove politike mešanja

s Persijancima. Na njegov predlog kralj je naredio da se odabere trideset
hiljada persijskih dečaka da izučavaju helensku kulturu i da se vežbaju u
makedonskom oružju i načinu ratovanja. Drugi istaknuti oficir Krater, bio
je protivan toj politici, ali je zato vrlo spretno obavljao tekuće poslove na

dvoru i uvek održavao veze isa bezbrojnim satrapima i hilarsima kojih je

bila puna Azija.
Jednoga dana u prisustvu dvorana i oficira, Aleksandar reče:
— Hefestion i Krater dopunjavaju moju ličnost. Obojica me vole; prvi

kao Aleksandra, a drugi kao kralja!
Među ovom dvojicom najpre se pojavila netrpeljivost a posle i

mržnja, dok jednog dana ne potrgoše mačeve i otpočeše da se tuku.
Aleksandar se umeša u borbu, razvadi ih i reče:

— Ako još jednom pokušate da se tučete ja ću se boriti s obojicom.

188

***

Svake godine u određeni dan Makedonci su proslavljali Dionisa,
prinosili mu žrtve i molili mu se. Mada je kult toga postao u Trakiji,
makedonski ratnici su obožavali Dionisa kao svoga boga. Zbog toga
nastade čuđenje što je Aleksandar toga dana prineo žrtvu Dioskurima,107
zapostavivši Dionisa. Sujeverni makedonski ratnici smatrali su da ovo
oskrnavljenje ne može izići na dobro. Gunđali su, došaptavali se i
pogledali značajno jedan drugog.

Međutim, uveče, na gozbi izgledalo je da se uz pun pehar
zaboravilo i na Dionisa i Dioskura. Veselje je teklo u punom jeku dok se
neko ne seti da pomene, valjda da bi ugodio kralju, da Kastor i Poluks
vode poreklo od Zevsa, upoređujući s njima Aleksandra. Onda se
polupijane udvorice stadoše nadmetati ko će više i bolje da polaska
kralju.

— Naš Aleksandar veći je od Herakla, — uzviknu pesnik Protea, —
ali zavist smeta živima da ih savremenici priznaju!

Na ovu gozbu bili su pozvani i lekar Filton i atleta Prokles. Kralj je
Filtona često pozivao i pod svoj šator i na pijanke, a Prokles je te večeri
trebalo da izazove na rvanje makedonske i medijske ratnike.

Dok su lekar Filton i atleta tiho razgovarali pijuckajući vino iz svojih
pehara, na drugom kraju velikog stola, oko kralja, laskavci su se
nadmetali u pohvalama.

— Naš kralj je mlad bog, — govorio je već pijan Medije. — Kad još
malo zađe u godine, prestaće da stari...

— I onda će kao Zevs moći da izaziva munje i da stvara gromove...
— dodade Fidon.

— Šta o tome misli tebanski atleta? — viknu Hefestion.
Dvorani i oficiri prsnuše u smeh.
— Napred atleta! Govori šta misliš o našem kralju! — povikaše
oficiri.
— Hajde govori! — gurnu lekar Proklesa laktom.
— Šta da govorim?
— Kaži dve-tri reči... Ali, pazi...
— Ne znam šta bih mogao, — zbuni se Prokles. — Govori ti mesto
mene!
Filton, bojeći se da atleta ne kaže nešto što kralju ne bi bilo milo,
ustade:
— Moj prijatelj se stidi, — reče, — jer kod njega bolje rade pesnice

189

nego jezik i pamet... Šta želite da čujete?
— Neka kaže šta misli o Zevsu, Heraklu i Aleksandru, — reče

Hefestion. — Zahtevamo da nam baš on govori...
— On, on neka kaže! Da čujemo atletu! — povikaše neki. Jedan

oficir ustade i pun pehar predade Tebancu.
— Popij u čast bogova, reče i odaj im dostojnu hvalu. Za trenutak

Proklesu prođe kroz svest gozba kralja Filipa, rvanje, pobeda i zdravica
koju ije tada održao. Seti se i Daoha Tesalca, i Kalve tamničara, i
njegovog pomoćnika Dipona.

„Tamničar Kalva ostao je nekažnjen. I njemu se moram osvetiti" —
progunđa.

— Da čujemo govor! Glasnije! — zavikaše oficiri.

— Šta to govori? — upita Hefestion lekara.
— Moli se Apolonu da mu podari nadahnuće! — odvrati Filton.
Tebanac, videći da su sve oči uprte u njega, progovori:

—Tražite od mene da vam kažem šta mislim o Zevsu. Heraklu i

Aleksandru. Na to pitanje ne želim da odgovorim jer se bojim da svoju
malenkost stavljam među interese bogova...

— Malenkost od sto trideset kila! — viknu Fidon. Grohotan smeh se

razleže u dvorani.
Klit je sedeo pored Kratera. Te večeri je izuzetno mnogo pio. Kad se

smeh utiša, do ušiju onih koji su sedeli u blizini Klitovoj dopre gunđanje i

škrgut zuba.

— Ne mogu više da podnosim ni ovo nadmeno božanstvo, ni
laskavce oko njega, — prosikta Klit. — Noćas ću se u svome šatoru
probosti mačem...

— Zašto? — šapatom upita Krater.
— Jer mi se smučio život! — malo glasnije odgovori Klit. Aleksandar
ču ovaj odgovor i prenu se:
— Našem Klitu omrzao je život! — reče.
— Jeste! — skoči Klit. — Omrzao mi je život, jer vidim kako se ovde

tera šega s bogovima! Gledam kako laskavci pored tebe vode glavnu
reč! Tvoja dela nisu dostojna da te toliko proslavljaju, jer ih nisi učinio
sam, nego s nama, Makedoncima, koje si odavno počeo da prezireš!

Aleksandar planu i tresnu peharom o sto!
— Dosta, ludače! — viknu.
Ali Klit, s upornošću pijana čoveka, nastavi:
— Ovi majmuni oko tebe ubedili su te da Filip nije učinio ništa, samo
da bi ti ispao što veći. Iz oholosti odrekao si se rođenog oca...

— Pakosni i podli varvarine! — planu Aleksandar. — Bogovi su mi

uzeli pamet kad sam od tebe, seljaka, stvorio viteza i zavoleo te...
Klit ispi na iskap jedan veliki pehar, pa mlatarajući rukama i braneći

se od oficira koji su pokušavali da ga ućutkaju, uzviknu:

190

— Pogledaj ove ruke, ti ohola i naduta silo... One su ti spasle život
kad ti se vrat uginjao ispod Spitridatova mača!

Aleksandar tresnu pehar o pod i skoči s prestola vičući:
— Štitonoše, mač mi dajte!
U skupu se međutim niko ne pokrenu. Stražari, telesna garda,
stajali su nepomično kao kipovi. U dvorani zavlada tišina.
— Šta je ovo? — viknu kralj. — Svi me se odričete? Svi me

napuštate?

Opuštenih ruku i klonule glave Aleksandar se lagano vrati do
prestola i sede. Kao što je obično kod pijanih ljudi, odjednom ga
spopade žalost. Tiho, reč po reč, kralj stade jadikovati:

— Ja sam sad kao car Darije kad ga je satrap Bes zarobio...
napušten, izdat i prezren... I šta mi je ostalo od slave i veličine? Samo

bedno ima kralja...

— Nije tako!... — viknu Hefestion. — Ti si naš bog!

— Naš bog!... Naš bog!... Aleksandar Veliki i nepobedivi!... —

zagrajaše oficiri.
— Veselo! — viknu Medije na svirače. Muzika odjeknu i veselje se

nastavi.
Krater i Ken, skoliše Klita, nekako ga ubediše da ćuti. I činilo se da

se ratnik smirio. Smirio se i Aleksandar, smeškao se i razgovarao s
udvoricama oko sebe, mada su mu oči čudno svetlele i nozdrve
podrhtavale. Njegovi doglavnici, Makedonci, Persijanci i Međani, uvereni
da do sukoba više neće doći, nastaviše pijanku. I sve je teklo u redu dok
se ne pojavi pesnik Pranih. On priđe Aleksandru i pade na kolena:

— Kralju, — reče, — muza me je pohodila noćas... Mogu li da

pevam?

— Možeš! — odgovori Aleksandar. — Pevaj i razveseli nas!

Pranih ustade, udesi žice na kitari i obuhvati pogledom prisutne.
Oko pesnikovih usta pojavi se ciničan osmeh.

Osam dana ranije, u jednom sukobu s Persijancima-odmetnicima
Makedonci su bili pobeđeni i naterani u belostvo. Pranih stade pevati o
tom porazu rugajući se oficirima koji su bežali. Pesma izazva strahovit

smeh.
Pijani i plahoviti Klit ne izdrža. On opet skoči i razvika se:

— Zar se u prisustvu varvara i neprijatelja dopušta ovakva poruga
Makedoncima!... Oni koje je zadesila nesreća zacelo su bolji od gomile

laskavaca oko kralja!
Aleksandar savlađujući se, dobaci:
— Naš dobri Klit sebe opravdava kad kukavičluk naziva nesrećom!
— Ali, zahvaljujući krvi baš tih kukavnih Makedonaca i mojim

ranama, postao si slavan, — besno odvrati Klit. — Postao si toliko veliki
da se silom namećeš Amonu za sina, pošto si se Filipa odrekao!

191

Aleksandra spopade bes:
— Zar ti, huljo, misliš da ću ja podnositi da buniš Makedonce protiv

mene!

— Neka su blaženi oni koji su poginuli, — odvrati Klit, — kad ne
moraju da gledaju kako Makedonci saginju glave pod međanskim

batinama i kako moljakaju Persijance da ih puste pred kralja!
Dvorani i oficiri, uzbuđeni do krajnosti, poustajaše, pa jedni stadoše

umirivati kralja, a drugi navališe na Klita, koji se otimao i mlatarajući

rukama gurao sve oko sebe.
— Zevsa mi, — viknu kralj, — osećam da se ovde uvukao pakosni

helenski duh i šeta oko nas Makedonaca kao između divljih životinja!
Ali, Klit, ne popuštajući, doviknu:

— Govori jasno šta imaš, ili ne pozivaj na gozbu slobodne ljude,

nego varvare i robove koji ljube zemlju ispred tebe, i klanjaju se

persijskim haljinama...
Aleksandar, obuzet gnevom, dojuri do trubača koji je stajao pored

vrata:

— Sviraj uzbunu! — viknu rau.
Vojnik stade da okleva, petljajući oko trube koja se bila zamrsila u
gajtan. Kralj mu udari šamar, priskoči jednom od kopljanika i u srdžbi mu

istrže koplje iz ruku. I dok su zbunjeni i usplahireni oficiri pokušavali da
spreče nesreću, kraljevo koplje pogodi Klita u grudi. Oficiri se stadoše
gomilati oko palog druga. Priđe i Aleksandar. Posle graje u dvorani
nastade tišina. Sve oči behu uprte u kralja.

— Strahota! Njega sam najviše voleo! — reče Aleksandar i zaplaka.

Zaplakaše i prisutni, jer su ratnika Klita svi voleli.

— Kakav drug i prijatelj! — dodade Krater. — Vino ga je upropastilo.
Ove noći bio je prvi i poslednji put pijan.

Tad priđe lekar Filton i stade rukama da krči put kroz gomilu oficira.

— Lekar... lekar... — povikaše mnogi. — Neka ga pregleda...

Možda nije mrtav...

Filton se naže nad Klitovo telo i, prema svetlosti buktinje, vide
staklasti sjaj u očima i ukočene zenice.

— Mrtav je! — reče i zagrnu mu haljinu na grudima. Odjednom
Filton oseti kako mu u šaku skliznu srebrna pločica. Povuče i otkide
lančić, prema svetlosti pogleda reljef na medaljonu i drhtećim glasom
reče:

— Na jednoj strani mali Dionis, na drugoj slovo P. Iz drhtavih ruku
Filtonovih ispade medaljon... Gledajući u lekarevo bledo lice i suze u
očima, oficiri zapitaše:

— Šta je? Šta je? Šta se desilo?
— Moj sin! — jecajući reče lekar. — Moj sin. Nikanor... Izgubio sam

ga kao dete od godinu dana, a našao ga tek sad, mrtvog... Medaljon s

192

malim Dionisom... Rad moga prijatelja Praksitela...
— Nikanor? Klit?... Filtonov sin?... Mrtav!... — potmulo odjeknuše

glasovi u odaji.
Aleksandar, utučen od bola, viknu:
— Osveta Dionisa!... Dionis se sveti!... Danas je njegov dan, a ja

sam ga izneverio!... Dionis, i na medaljonu!
Kao izbezumljen kralj dohvati koplje koje je ležalo pored mrtvog

Klita i izmahnu njim da se probode. Ali nečija snažna ruka ščepa držalje
koplja i spreči udarac. Kralj pogleda: pred njim je stajao Krater.

— Nećeš se ubiti, kralju, — reče blago oficir. — Ubio si Klita, jer su
tako htele Mojre...108

Kralja, satrvenog očajanjem, odvedoše iz dvorane, a Filton se, bled
i uspravan, obrati atleti:

— Ponesi moga sina, — reče. — Balsamovaću ga u svom šatoru i
odneti tako u Atinu, neka ga, bar mrtvog, vidi majka Glikeja...

***

Tri dana kralj nije izlazio iz svojih odaja. Očajanje koje ga je obuzelo
zbog ubistva Klitova nije prestajalo.

Prijatelji su uzalud pokušavali da ga teše. Najposle pozvaše sofiste i
zamoliše ih da nekako oni zagospodare kraljevim bolom. Anarksarks iz
Abdere, sofist, poznat po tome što prijateljstvo nije smatrao za vrlinu i
nije imao ni jednog prijatelja, pristupi kralju s rečima:

— Zar je to onaj Aleksandar u koga upire oči ceo svet?... On pišti i
cvili kao rob bojeći se zakona i prekora ljudi, a trebalo bi da sam bude
ljudima zakon i pravda!... Ti si postao rob praznog maštanja!

Aleksandar podiže glavu s uzglavlja i zagleda se u sofistu:
— Da li znaš, zbog čega sede pored prestola Zevsa Astreja109 i
Temida?110 — upita filozof.
Kralj je ćutao.
— Zbog toga — reče — da mogu učiniti ono što se Zevsu čini pravo
i valjano!
— Klit je bio moj najveći prijatelj! — reče kralj.
— Prijatelj! — nasmeja se sofist. — Ni živ prijatelj ne zaslužuje
pažnju, a kamoli mrtav... Pogledaj Kalistena... I njega smatraš za
prijatelja, a on buni i ratnike i omladinu.
Aleksandar se prenu. Znao je da sofisti i udvorice mrze Kalistena
zbog toga što je Aristotelov nećak i učenik. Veliki filozof ga je poslao u
Aziju da piše istoriju o Aleksandru.111

193

— On je pametan čovek — reče kralj — ali je sirov i prost...
Uostalom, takvo je njegovo gledište na svet i filozofija koju propoveda...
Ali da buni moje ratnike i omladinu, to ne verujem...

Aleksandar ustade i zagleda se sofisti pravo u oči:
— Abderanine, — reče — tvoj učitelj Demokrit je i sofist i filozof, ali
nije lažov... To što si rekao za Kalistena, ne verujem ti... Idi!
Istoga dana, u prisustvu nekoliko svojih prijatelja, Aleksandar uputi
pitanje Kalistenu:
— Reci mi, filozofe, kakvo je tvoje mišljenje o Zevsu. Heraklu i
Aleksandru?
Kalisten smesta odgovori:
— Zevs je nevidljivo božanstvo i zbog toga se svi boje i poštuju ga;
Herakle je postao bog tek pošto je proročište u Delfima naredilo ljudima
da ga obožavaju; Aleksandar je čovek, najdostojniji od svih koje sam
sreo u životu. Njegova sposobnost da vojuje i vlada prevazilazi sve
kraljeve koji su ikad živeli na zemlji. Pustimo ga, dakle, neka vlada za
života, a obožavajmo ga kad umre!... Jer živ čovek ne može stati među
bogove.
Kralj strpljivo sasluša filozofa, pa mu se obrati novim pitanjem:
— A persijski običaji?... Ti si protivan padanju na kolena pred
vladarem?...
— Protivan sam — odvrati filozof. — Mi, Heleni, mislili smo da je
Aleksandar došao u Aziju da je najpre osvoji, a onda i pobedi A šta se
dogodilo? Aziju je osvojio, a varvarski običaji njega su pobedili.
Kalisten, ne obazirući se što je kralj počeo da se mršti, nastavi:
— Kralju, Persijanci, Menjani i ostali varvari padaju ničice pred tvoje
noge! To zahtevaš i od Makedonaca. Jednoga dana pojavićeš se u
Heladi... Zar misliš da će Heleni, najslobodniji ljudi, ljubiti zemlju ispred
tebe?... Vrtiš glavom i odričeš?... Kako će onda izgledati Makedonci u
očima Helena, kad od njih, slobodnih ljudi, načiniš robove?...
Aleksandar prividno mirno sasluša filozofa i otpusti ga. Ali otada mu
Kalisten izađe iz volje, jer oholost kraljeva nije imala granica.
Zbog toga, kad je otkrivena zavera paževa, izgubio je glavu i
Kalisten, koji je tobož nagovarao mladiće da ubiju kralja na spavanju.112

194

GLAVA DVADESET PETA

Makedonci, ja idem u Indiju!

Makedonska vojska, pošavši iz Persepolja, udari na visoravan

Arijanu.113 Razgoneći uz put buntovničke čete, sastavljene od
Persijanaca, Baktrana, azijskih Skita i Međana, stiže u Mediju. Odatle se
prebaci u Hirkaniju, oblast na južnoj ivici Kaspijskog Jezera. Aleksandar
odluči, bojeći se da mu Makedonci ne otkažu poslušnost ako bi nastavio
put, da tu postavi tabor i da vojsci odmor cd tri nedelje.

Tako makedonska vojska ostade u Hirkaniji mesec dana. Snabdevši
se hranom, ljudskom i stočnom, Aleksandar pređe preko Parte i upadne
u zemlju Masageta. Domoroci, izmešani sa Skitima, postavljajući zasede
i vršeći noćne prepade, žestoko su otežavali put vojsci. Sudeći po
drskosti varvara i njihovim smelim napadima, makedonskim ratnicima
bilo je jasno da im predstoji rat. I doista, u severnom delu Baktrijane i u
Sogdijani vrvelo je od varvara, konjanika i pešaka, koji su se tu sa svih
strana iskupili. Krater, jašući na čelu hiljadu konjanika, četiri puta se
sukobljavao s Masagetima, potiskivao ih i uništavao njihove zasede.

Uz svakodnevne borbe i čarke makedonska vojska zauze gradove
Baktru, Aorno i Drapskak. Postavivši Amintu, sina Nikolajeva, za satrapa
u Baktrijani, Aleksandar prebaci vojsku preko reke Oksusa i stigne u
oblast Sogdijanu.
Tri meseca trajao je rat između varvara i Makedonaca. Završio se
primirjem, pošto je Aleksandar, posle krvavih juriša i borbi zauzeo šest
gradova u Sogdijani, među njima i Marakandu114 i Nautaku. Jedan od
vođa varvara, Baktranin Oksijart, čiju je glavu Aleksandar ucenio, dođe
jedinog dana pred makedonski tabor:

— Vodite me kralju! — reče. — Ja sam Oksijart.
Stražari ga ščepaše, razoružaše i vezaše.
— Ko si? — upita Aleksandar kad vide varvarina pred svojim
nogama.
— Oksijart Baktranin... Doneo sam svoju glavu u zamenu za moju
porodicu koju su tvoji ratnici zarobili i drže je u gradu Nautaki...
Krali se obrati stražarima:
— Odrešite mu ruke i dajte mu da jede.
Dok je varvarin jeo, posmatrao je ispod oka kralja, čudeći se

195

njegovoj velikodušnosti; stražari dovedoše Oksijartovu ženu i dve ćerke.
Sve tri su imale marame preko lica do očiju.

Devojke, plačući, padoše ocu u zagrljaj, a majka kleče ljubeći
zemlju ispred kralja.

— Skinite im marame s lica! — reče Aleksandar.
— To ću učiniti ja, — bojažljivo prihvati žena i skide marame s lica
svojih kćeri. Mlađa je bila još dete, ali starija, već devojka za udaju, bila
je toliko lepa da makedonski ratnici ostadoše zapanjeni.
— Da li je mogućno da postoji ovakva lepotica? — u čudu upita
kralj.
— Posle Statire, Darijeve žene, — reče Oksijart. — smatra se da je
ova moja ćerka najlepša u Aziji.
— Kako se zoveš? — upita je blago kralj.
— Roksana! — odgovori devojka rumeneći. Neočekivano, na
zaprepašćenje prisutnih oficira, kralj se
obrati varvarinu:
— Baktranine, — reče, — ako dopustiš, ja bih tvoju ćerku Roksanu
uzeo za ženu. Svadbena svečanost po vašim običajima biće ovde u
Nautaki...
Oksijart i njegova žena kriknuše od radosti i padoše pred kralja.
Roksana kleče pored njih.
— Ustanite, — reče Aleksandar grleći ih. — Vama sad ne dolikuje
da se ponašate kao robovi.
Posle svadbene svečanosti, za vreme gozbe, mnogi makedonski
ratnici, da bi ugodili kralju, izjaviše da i oni žele da se ožene
Persijankama. I za nekoliko dana samo u Nautaki sklopljeno je oko pet
stotina brakova.

***

Makedonski ratnici, sad već uvereni da Aleksandar namerava da
preduzme pohod na Indiju, sve više su ispoljavali nezadovoljstvo; neki
su govorili da ni koraka neće dalje, drugi su pakovali svoje stvari i tovarili
ih na kola spremajući se da idu u Egbatanu, a odatle, preko Male Azije u
Makedoniju.

— Siti smo ratovanja i osvajanja, — govorili su ratnici. — Dobro
smo se snabdeli plenom i ne želimo s njim da propadamo negde u Indiji.

Ali, kraljeva čvrsta volja uvek je kod Makedonaca izazivala
kolebanje i koji put na prečac menjala njihove odluke. S nekoliko reči
Aleksandar ućutka najsmelije, smiri duhove i raspali ih za nov pohod.

196

— Šta je? — reče im na dan polaska. — Dosadilo vam se da

ratujete?... Uskomešali ste celu Aziju i potpuno preokrenuli poredak u
njoj, a sad se spremate da odete!... Idite, napustite Sogdijanu, ali nećete
stići ni do Baktrijane. Persijanci i Međani će vas poubijati... Dok ja za vas

osvajam svet, vi se spremate da me napustite! Makedonci, ja idem u
Indiju, a vi... Radite šta hoćete... Ko želi, može poći sa mnom...

Ratnici poćutaše neko vreme, onda se ču jedan prodoran glas:
— Vodi nas kuda hoćeš!... Mi smo tvoji!... Vodi nas, makar se i ne

vratili!
— Vodi nas!... Vodi nas... Svi ćemo s tobom, — povikaše ostali.

Istoga dana makedonska vojska napusti Marakandu. Posle kraljevih
reči, ni jednom ratniku ne pade na pamet da gunđa, niti da misli na

povratak.
Vojska pređe Sogdijanu, udari na Oks i po drugi put pređe reku. Uz

put Ptolomeju pođe za rukom da uhvati satrapa Baktrijana, Besa, koji je
ubio cara Darija. Ptolomej ga pronađe okovana u jednom selu, gde su

ga bili ostavili satrapi Spitamen i Datofren i pobegli na istok prema reci

Indu.

Okovanog Besa izveli su pred kralja.

— Zar Si se usudio da ubiješ cara? — upita ga Aleksandar.

— Ubili su ga moji ljudi koje si ti uhvatio i naredio da se pogube! —

odgovori satrap.

— Znaš li da je car božji izaslanik? — upita kralj.

— Znam, — odgovori varvarin — ali samo dok je na svojoj zemlji.

Darija smo ubili kad smo prešli u Baktrijanu... Dok smo bili u Persiji
odavali smo mu sve počasti...

— Prema tome, ti bi i mene ubio? — reče kralj.

— I tebe i sve varvare koje si doveo sa sobom! — odvrati Bes, pa
oborivši glavu, dodade: — Mislim da se nijedan od vas neće vratiti s
ovog puta... Mene će osloboditi baktrijski konjanici a tebe, Spitamena i

Datofrena uhvatiti i nabiti na kolac.
— Mnogo se uzdaš u svoje ljude! — reče Aleksandar. Istoga dana,

po kraljevom naređenju, Besu su odsekli nos i uši, strpali ga okovanog u
kavez i pod jakom stražom sproveli u Baktru, gde mu je odsečena glava.

Malo kasnije na padinama Parapanisusa115 nanovo otpočeše borbe
između Skita116 i makedonske vojske. Pošto postavi tabor u jednoj uvali,

kralj naredi da stotinu ratnika prokrstare po okolini i potraže hrane. Ali od

tih Makedonaca nijedan se ne vrati u tabor. To je bio povod za rat.
Nomadski Skiti, srčani borci i vešti jahači, nekoliko puta odneše pobedu i

nateraše Makedonce u bekstvo. U jednom sukobu Aleksandar je ranjen
u koleno, u drugom teško se razboleo i jedva ostao živ. Goneći varvare i
tukući se s njima, pri povratku u tabor umoran kralj se napi vode na
jednoj bari. Četrdeset dana je bolovao lečeći stomak i ranjeno koleno.

197

Za to vreme neprestano su se vodile borbe na varvarski način:
podmuklo, sa zasedama i noćnim prepadima. I rat bi se otegao u
beskonačnost da varvari nisu mučki ubili svoga vođu Spitamena i u znak

pokornosti i divljenja njegovu glavu poslali Aleksandru na dar.

U gornjem toku Inda, u blizini grada Taksila, makedonska vojska
zastade. Ratnicima se činilo da je nemoguće preći reku.

— Junaci, hoćemo li preko reke? — uzviknu kralj. Makedonci su
ćutali.

— Smeta vam prtljag, napljačkane stvari? Vadite iz kola suve kože

koje vam služe kao šatori.

Aleksandar dohvati naramak slame i podmetnu pod svoja kola.

Onda uze buktinju, zapali je i gurnu u slamu. Ratnici su gledali kako gore
kraljeva kola natovarena skupocenim odelima, tkaninama, posuđem i
mešinama s vinom. Postiđeni Makedonci, jedan po jedan, zapališe svaki
svoja kola. Slame i sena bilo je u izobilju, jer su bili poneli velike količine.

Kad napuniše ušivene kožne šatore slamom, povezaše ih jedan za

drugi, spojiše ih sa splavovima i napraviše most. Za pet dana svi se
ratnici prebaciše na drugu obalu. Zatim, vodeći konje jednog po jednog,

prevedoše i njih.

Prešavši reku Ind, Aleksandar naredi da vojska odmah izvrši juriš
na grad Taksil. Zaprepašćeni domorodci razbežaše se na sve strane i
skriše se u guste šume i močvare obrasle u visoku trsku.

Onda se stadoše ređati dani gotovo neprekidnog pokreta.
Makedonska vojska išla je na istok, prelazeći planinske kose, prevoje i

kotline. Nailazila je na visoke šume i na pustinje bez vode, da bi deset
dana kasnije zašla u oblast močvara nad kojima su se širila teška
isparenja groznica. Za kolonom su išli čopori hijena i šakala, noću
zavijali i štektali otimajući se o kosti, zaboravljeno remenje, odbačenu
kožnu obuću i druge otpatke koji su ostajali na napuštenom taborištu.

Lavovi, presiti na svom bogatom lovištu, izdaleka su gledali na
kolonu ratnika, ne pokazujući znake uznemirenosti. Kralj bi se koji put s

nekoliko oficira odvajao od povorke i s džilitom polazio u lov na lavove.
Pred doba velikih kiša makedonski ratnici s čuđenjem su gledali

listopadno drveće potpuno golo i suvu travu izbledelu od sunčeve žege.
Lišće po žbunovima bilo je široko i tvrdo kao drvo, bez kapi vlade, te su
konji, jedući ga, krvavili desni.

U rečnim dolinama, međutim, bujalo je svakovrsno grmlje, mekana
paprat i mahovine. Između džinovskih drveta pružale su se gusto zbijene

povijuše; kao mreža nadnosile se nad vlažnom zemljom. Sa njih su visile

orhideje s divnim cvetovima i isprepletanim korenjem. To je bila oblast
večite hladovine. Iz istrulelog lišća đikale su uvis sve vrste trske. Između
stabljika bujala je gusta trava. Sočna i meka kao kadifa, mamila je

preživare svih vrsta. Zbog toga su se vitka tela tigrova i pantera

198

provlačila kroz gustu trsku.
U podne, kad sunce dođe u zenit i počne nesnosno da prži i kad

insekti postanu nasrtljivi i dosadni, sve živo se sklanja u taj gustiš, zelen i

pun hlada.

Makedonski ratnici danima su prolazili kroz gorostasne šume,

probijali se kroz trske i ostavljali za sobom utaban put, širok nekoliko

desetina metara. Majmuni svih vrsta i boja skakali su s grane na granu i
verali se preko puzavica i povijuša, izbegavajući vitka stabla abonosa,

koja rastu na visokim proplancima i strmim vododerinama.
Posle mnogih napora makedonski ratnici naiđoše na prostrane

ravnice i rečne doline naseljene Hindusima, krupnim i snažnim

mrkoputim ratnicima. Njihova sela širila su se u nedogled, s raštrkanim
kućicama, kolibama i zemunicama, a gradovi, svi do jednog, utvrđeni

opkopima i koljem.
Vladar Taksil, snažan i bistar ratnik držao je pod svojom vlašću

jedan deo Indije veći od Egipta.
Kad se makedonski ratnici pojaviše Hindusi dočepaše oružje i

lupajući u bubnjeve stadoše se znacima sporazumevati. I uskoro
povrveše sa svih strana gomile varvara spremne da svakog časa stupe
u borbu. Ali do sukoba ne dođe. U makedonski tabor dođe vladar Taksil.
Svojom stasitom pojavom, krupnim crnim očima, kovrdžavom kosom i
belim zubima, izazva divljenje među Makedoncima.

On uđe u kraljev šator, stavi oružje pored sebe i sede na zemlju:
— Znam ko si... Svi već znamo za tebe! — otpoče Hindus
smeškajući se. — Došao sam ti, kralju, kao prijatelj i nadam se da ću
kao prijatelj otići zdrav iz tvoga tabora.
— Zar? — reče Aleksandar. — Ne bojiš se da te ovde može snaći

zlo?

— Ne. Ne bojim se. Kraljevi ne ubijaju one koji im pružaju

prijateljsku ruku...

— Zašto si došao u moj tabor i šta želiš? — upita Aleksandar.

Hindus obavi rukama svoja kolena i zaklima glavom:
— Došao sam — reče — da te pitam: da li se moramo između sebe

boriti?... Ti sigurno nisi došao u Indiju da nam otmeš hleb i vodu, jedino

za šta pametni ljudi treba da potržu oružje i napadaju jedan drugoga. Što
se tiče ostalog blaga koje imam, predlažem ti da ga podelimo ako ga
imam više od tebe, a ako ti imaš više, umeću da ti budem zahvalan na

onome što mi budeš dao!
— Lepo govoriš, varvarine, — reče Aleksandar — ali se varaš ako

misliš da između nas neće doći do borbe. Mene još niko nije pobedio, pa
nećeš ni ti. Nadmetaću se s tobom u čovečnosti i ljubavi, a borićemo se
na polju časti i poštenja!

Aleksandar pruži ruke prema gostu i zagrli ga.

199

Utrkujući se u darežljivosti, dva vladara pretrpaše poklonima jedan

drugog.
Međutim, ostala plemena, ratoborna i željna plena, davala su žestok

otpor Makedoncima. Njih su podsticali na borbu indijski filozofi nazvani
gimnosofisti.117 Oni su išli od grada do grada i raspaljivali posade na

otpor.

Kad stigoše do reke Hidaspa Makedoncima bi jasno da im predstoji

velika bitka. Na levoj obali, u pravcu kretanja makedonske vojske,

utaborili su se indijski ratnici. Iza njih su se videli konjanici, koji su

krstarili duž obale. Oprezni i na brzim konjima, motrili su da ih neprijatelj
ne iznenadi i ne pređe reku; osamdeset slonova, spremnih za bitku, bilo
je poređano u pozadini. To je bila vojska indijskog kralja Pora.118

Aleksandar postavi tabor na desnoj obali reke, koja je u to doba

godine bila duboka. Osam dana makedonski ratnici su uzvodno i
nizvodno ispitivali obalu tražeći mesto gde se najlakše reka može preći.

Raštrkani na sve strane, vikali su odasvud, dovikivali se i ložili vatre koje
su noću svetlele na stotine mesta.

Jedne noći Aleksandar krene uzvodno s konjicom i pešadijom i pod

strahovitim pljuskom i grmljavinom prebaci splavovima svoje ratnike na

jedno malo ostrvo. Odatle, u ranu zoru, konjica i pešadija zagaze u vodu.

Iako do obale nije bilo više od sedamdeset metara, ratnici su s mukom
gazili vodu izvlačeći noge iz blata.

Dočepavši se obale, Aleksandar smesta stade praviti ubojni red.
Indijski kralj, primetivši izdaleka kako se makedonska falanga kreće

prema njegovom taboru, povede gotovo svu svoju vojsku. Na

Makedonce najpre poleteše borna kola sa srpovima. Ratnici u falangi se
razmakoše, pa zasuvši ih strelama i kopljima poubijaše konje i kočijaše.

Osamdeset slonova u jednom redu, razmaknuti svega po pola

metra jedan od drugog, išli su prema makedonskoj falangi. Razdražene
od goniča, grdosije su izmahivale surlama i rikale na sav glas. Iza

slonova bio je ubojni red sastavljen od pešadije, a na krilima konjica.
Aleksandar odmah proceni da mu najveća opasnost preti od

slonova, pa okrete svoje konjanike prema levom hinduskom krilu i poče
konjičku bitku.

Druga grupa makedonskih ratnika prebacivala se splavovima na
mestu gde je bio glavni tabor. Krater, na čelu ovih ratnika, izvežbanih u

manevrisanju, odmah postavi ubojni red i udari na hindusko desno krilo.
Makedonski ratnici, izvežbani u bezbroj bitaka, sukoba i čarki,

počeše da potiskuju Hinduse. Goneći ih s levog i desnog krila prema

centru, zbijali su ih u gomilu. Za to vreme pešaci su neprekidno

odapinjali strele i bacali džilite na slonove, ranjavali ih i ubijali njihove
goniče. Grdosije, ričući od bola i besa, kad ostadoše bez upravljača,
udariše natrag gazeći i obarajući hindusku pešadiju.

200