Slavomir Nastasijevic - Aleksandar Makedonski

narod je zasuo kamenjem. Tolika je bila vera atinskih građana u svog
vođu. Doista, grdna je šteta što i sad nemamo jednog Temistokla!...
Govoriš o dobrim namerama i svojoj naklonosti prema nama, a tvoje
čete jurišaju na gradove Bizant i Perint. Tvoja vojska posela je ostrvo
Eubeju. Smatraš li da ćemo mi u Atini mirno gledati kako Makedonci
uništavaju naše saveznike! Povuci svoje trupe od opsednutih gradova, s
ostrva Eubeje i sa naših granica, pa onda možemo govoriti o
prijateljstvu. U protivnom, skupićemo vojsku i spremni dočekati i tebe i
svakoga drugog ko radi kao ti.

U skupu jedno vreme zavlada tišina. Onda nekoliko poslanika,
Eshinove pristalice, svom žestinom napadoše Demostena, nazivajući ga
pakosnim demagogom. Drugi uzeše u odbranu svoga vođu i buknu
svađa.

Filip se blagonaklono smeškao. Izgledalo je da njemu, kao
domaćinu, i ne ostaje ništa drugo u ovakvoj prilici, nego da žali što se,
eto, među atinskim poslanicima izrodila svađa.

Demosten, bledeći i uzdržavajući gnev, reče:
— Kralju Filipe, ne zameri mojim drugovima! Među njima ima i
takvih koji su prvi put poslanici, pa ne znaju red. Osim toga, kod kuće su,
pred polazak, pripremljeni protiv mene. Njihova zla volja ostavlja rđav
utisak i tebi daje povoda da se smeješ. Ipak, tvrdim da i oni, svaki na
svoj način, vole otadžbinu... Reči koje sam izgovorio malopre ovde ti si
jedini kako treba razumeo. Bojim se, kad dođe dotle da ih i moji drugovi
shvate, da će za nas biti dockan.
— Da, da, mi se razumemo! — dobaci Filip smejući se. — Vi,
Atinjani, umete slatko da nasmejete i sebe i druge. To je vaša vrlina koju
iznad svega cenim.
Poslanici, srdačno ispraćeni, napustiše grad Pelu ne svršivši ništa.

51

GLAVA OSMA

Rat jede bez obroka.

U celoj Heladi duhovi su bild uzbuđeni. Jedni su uporno dokazivali

da je kralj Filip prijatelj helenskog naroda, isticali njegovu naklonost,
uveličavajući je do nemogućih razmera i gledali u njemu čoveka koji
može da pokori Persijsko carstvo. Drugi, Demostenove pristalice,
pozivali su na oružje i nepoštednu borbu sve što nosi ime Helena.

U takvom stanju Demosten nije mirovao, jer je dobro znao koliko je
Filip opasan protivnik. Došavši u Atinu, stade svom žestinom da
raspaljuje duhove protiv makedonskog kralja. Pobijajući vatrene govore
svog protivnika Eshina, posle mnogo napora uspe da ubedi Areopag 37 u
Atini da donese odluku o proganjanju Makedonaca sa svakog mesta
izvan njihovih granica. I ubrzo jedna vojska krete na ostrvo Eubeju.
Manjim sukobima, čarkama i zasedama ovi ratnici nateraše Filipove čete
da se povuku u Makedoniju.

Druga atinska vojska pohita u pomoć gradovima na Propontidi,
Bizantu i Perintu i posle nekoliko sukoba odagna Makedonce od oba
grada i primora ih da se bezobzirce povlače preko Trakije.

Demosten, držeći govore i zalazeći lično kao poslanik u sve kutove
Helade, pridobi gotovo sve države za borbu protiv Filipa.

Tako se celokupna politička borba između Helade i Makedonije
svede na dva strahovita protivnika: Filipa i Demostena. Obojica su bili
veliki državnici, dalekovidi političari i prvoklasni organizatori. Jedan,
nadahnut osvajačkim namerama, drugi borac i branilac časti i slobode
svoje otadžbine. Za Filipom je išla vojska sastavljena od disciplinovanih
ratnika željnih slave i plena, a za Demostenom neobuzdana gomila
nesložnih, svadljivih patriota.

Napori nenadmašnog govornika urodiše plodom. Petnaest hiljada
pešaka i dve hiljade konjanika, ne računajući vojsku sastavljenu od
građana i dobrovoljaca, bilo je spremno da dočeka neprijatelja. Skupljala
se i najamnička vojska. Atinjani su prednjačili u svemu. Ali saveznici
zatražiše da se utvrdi stopa koliko ko treba da uloži novca. Njihovi
poslanici, stigavši na Areopag, galameći, stadoše zahtevati da se
ograniči davanje. Jedna krupna ljudina, istaknuti robovlasnik iz Argolide,
povika:

52

— Ne možemo davati bez mere! Tražimo da se ograniči davanje!
Gde su ti koji su izmislili najamničku vojsku? Neka oni kažu dokle se
kreće stopa naših izdataka!

Demagog Krobil, omalen starčić, zatraži reč. Kad je dobi, češući

svoju retku bradicu, odgovori:
— Braćo, saveznici po krvi i oružju, na vaša precizna pitanja,

dajemo isto tako precizan odgovor: ko se usteže da od svoga imanja da

jedan deo, može se desiti da izgubi sve, jer rat jede bez obroka!
Poslanici, zgledajući se, napustiše većnicu.
Svima se činilo da je rat na domaku. Demostenu i mnogima

izgledalo je da su sva plemena i gradovi jednodušni. Eubejci. Megarani,

Ahejci, Kerkirani, i mnogi drugi, osim Tebanaca, osetiše da je došlo

vreme kad se treba boriti za opstanak.
Posle mnogo reči i napora, velikom besedniku pođe za rukom da

pridobije i Tebance, što se smatra za veliki uspeh. Tebanaca se Filip

najviše pribojavao, jer su oni sa svojom kosom falangom i u to vreme

smatrani za najbolje ratnike u Heladi.
Ali neočekivano se dogodi slučaj koji niko nije predvideo. Fokiđani

upadoše s vojskom na tle Delfinskog proročišta. Oskrnavljen svetog
zemljišta izazva gnušanje među svim državama. Tebanci, kao prvi
susedi Fokiđana i zemlje oko delfskog hrama, smesta dočepaše oružje i
potekoše da kazne Fokiđane.

Da li je kralj Filip imao udela u ovom slučaju, neizvesno je. Tek, dok
je trajao rat između Beotije (Teba) i Fokide, on iskoristi priliku i upade s

vojskom u Heladu, s namerom da i on kazni oskrnavitelje svetog mesta.
Ovaj rat bio je strahovit po surovosti i po broju žrtava. Zahvaljujući

makedonskoj vojsci svršio se u korist Tebanaca, a na grdnu štetu
Fokiđana.

— Hvala i slava kralju Filipu! — uzvikivale su tebanske starešine. —

On se na vreme umešao u sukob koji je od životne važnosti za ceo svet.
Po završetku rata Filip se utvrdi u Termopilima i ne pomišljajući da

napusti Heladu.

— Ja sam vaš prijatelj, — odgovorio je atinskim i tebanakim
poslanicima. — Treba da ste srećni što vidite moju vojsku u svojoj zemlji.

Cela Fokida je bila pod makedonskom vlašću. Dok su se atinski i
tebanski državnici zgledali od čuda, Filipova vojska upade u Elateju. Sad
tek nastade zaprepašćenje. Kralj, ističući svoje prijateljstvo, guta jednu

po jednu oblast u Heladi i niko mu ne staje na put. Svi govornici

zanemeše. Nijedan državnik ne usudi se javno da napadne

makedonskog kralja. Strah obuze sve i stade se širiti kao zaraza. Jedini
se Demosten usudi da se popne na govornicu i poče gromoglasno

napadati samozvanog prijatelja.
Međutim, držanje Tebanaca najviše je zadavalo brige Atinjanima,

53

jer strahote fokidskog rata nisu bile zaboravljene, ni rane isceljene. Činilo
se da su Beoćani izgubili svaku volju za ratovanjem. Ali, silna
besednička moć Demostenova i u takvom stanju pokrenu i raspali
duhove Tebanaca. Uzdižući čast, staru slavu i slobodu iznad svega, i oni
okrenuše leđa Filipu, zaboravivši na njegove usluge u fokidskom ratu.

Demosten ni za trenutak ne posumnja u moć helenakog oružja.
Njegovo oduševljenje pređe i na ostale vođe u Heladi, na građane i na
celu vojsku. Svi Heleni su uzdignute glave i smelo očekivali odsudnu
bitku.

Kao što su nekad radili Epaminonda u Tebi i Perikle u Atini,
Demosten zanemari sva svetilišta, proročišta i proročanstva tvrdeći da
sve to služi kao izgovor za kukavičluk. Slavni besednik, kao i njegovi
veliki prethodnici, stade se upravljati prema prilikama, uzrocima i
zdravom razumu.

Događaji su se ređali i odnosi zaoštravali. Odsudna bitka bila je na
pomolu.

A u gradu Peli, na Filipovu dvoru, dete s riđom kosicom bilo je izišlo
iz kolevke, prohodalo i raslo pod brižljivom negom dva vaspitača
Leonide i Lizimaha, kraljice Olimpijade i oficira, najboljih boraca i ratnika
iz garde „kraljevih pratilaca".

Rastao je dečak belog lica prekrivenog blagim rumenilom, krupnih
očiju čežnjiva pogleda i s nosem koji se gotovo u pravoj liniji spajao s
visokim čelom.

Raslo je i drugo dete, sinčić lekara Filtona i Tebanke Glikere, pod
imenom Klit, sin Dropidov.

***

Tri trgovca iz Sirije, napustivši grad Pelu, udariše na istok, pređoše
reku Aksiju, obiđoše grad Lete i ne zaustaviše se sve do Amfipolja,
jedine luke koju je držao kralj Filip. Idući s dvadeset i tri čuvara i
dvanaest robova, imali su nameru da stignu do Abdere, pristaništa u
kome su bile usidrene njihove tri lađe. Trgovci su usput kupovali robove
plaćajući ih skupo, jer su znali da će ih još skuplje prodati kad dođu u
Frigiju, zemlju u kojoj je u to vreme bila velika potražnja robova.

Do Amfipolja su išli bez ikakve smetnje, povećavši broj robova na
dve stotine. U Abderi su ih imali oko hiljadu. Dobro čuvani, čekali su da
se ukrcaju u lađe i krenu put Frigije.

Ne gubeći vreme Sirijci povećaše broj čuvara i četrdeset i tri dana
kasnije kretoše na put.

54

Obišavši Satre i Sapeje, podmukla i ratoborna tračka plemena,

nameravali su da se preko Bistomisa spuste u Ardeju. Stigavši u
podnožje Rodopskih planina, Sirci odlučiše da se utabore na obali reke

Nesta i predahnu dva dana.
Trgovci su dobro hranili robove znajući da od njihovog zdravlja i

telesne snage zavisi cena na tržištima u Maloj Aziji. Lekar Filton i
Prokles, atleta iz Tebe, bili su u punoj snazi. Ležeći u hladu ispod jedne

topole pored reke, tiho su razgovarali:
— Ti sve znaš, — reče atleta. — Možeš li reći kad ćemo biti

slobodni? Već je šest nedelja kako nosimo okove... Imam, znaš, u
Beotiji, u gradu Plateji, devojku. Ona me čeka. Treba da se oženim. To

je za mene važno.
— Važno, bogme i još kako! — pridiže se lekar i ostade sedeći na

travi. — I vreme ti je da se ženiš a, kako izgleda, i zgodna je prilika.
Samo se bojim da će devojka morati poduže da te čeka.

— A kad misliš da ćemo biti slobodni?
— Čoveče, — ljutnu se Filton. — Izgleda da tebi nije jasno da smo
robovi, marva, tuđa svojina! Samo puki slučaj može nas spasti.

Prokles obori glavu na grudi i duboko se zamisli. Na proplancima
planine čula se rika jelena. Visoko prema nebeskom plavetnilu dva orla
su krstarila vrebajući plen u trstiku na obalama reke gde su preletale

šljuke i divlje plovke. Nekoliko mazgi koje su vukle kola s branom,
privezane za rude i točkove, uznemirene od nečeg, širile su nozdrve i
čuljile uši trzajući ulare, ne odajući glasa od sebe. Robovi, opruženi po
travi, tiho su razgovarali ili spavali hrčući na sav glas. Njihovi čuvari

sedeli su pored vatre i pekli na ražnju srnu koju su usput ubili. Dva
trgovca iz Sirije, gospodari robova, računali su koliko treba da dobiju za
ove i onih hiljadu robova u Abderi kad ih izvedu na tržište u Frigiji. Treći
Sirac otišao je da obiđe stražare, postavljene nedaleko od logora.

Sunce se klonilo zapadu. S planinske kose strujao je povetarac.

Iznad reke i baruština na obali lebdela je laka izmaglica.
— Znaš, — poče atleta, — ta devojka je primila moje darove i udaće

se za mene.

— Verujem ti, verujem... — odvrati Filton.
— Njen otac, Ksenokrat, smatra me za čoveka koji će i na stadionu i

u državnim poslovima daleko doterati.
— Ala je to promućuran starac! — iznenadi se lekar. — Kako taj

samo poznaje ljude i njihove sposobnosti!
— Jeste, zaista je pametan! — raspriča se atleta. — Prošle godine

hteo je da ide u Atinu, gde bi, kaže, zacelo bio izabran za arhonta. Ali

nije otišao.
— Šteta! A zbog čega?

— Bole ga noge. Otekla mu kolena. — Tebanac se naže gotovo do

55

lekareva uha i tajanstveno produži: — Pričaju u Plateji da je nogama

tukao svog oca kad je bio mlad...

— Ko? On ili otac?

— On... pa su mu zbog toga otekla kolena. Boginja Hera ga je

kaznila.

— Boginja Hera! — iznenadi se Filton. — Ne verujem! Ona se ne

bavi takvim tricama.

Atleta se smeškao i gledao lekara ne mogavši da oceni da li se šali

ili ozbiljno govori. Najposle se i sam nasmeja.
— Tako je, — reče. — U pravu si. Hera ima preča posla.
Odjednom se robovi i čuvari prenuše. S planinske kose sjuriše se

dva stražara vičući na sav glas:
— Tribali, Tribali!38
Za stražarima je trčao treći Sirac, najstariji, vođa povorke. Čuvari,

iskusni ratnici, vični prepadima svake vrste, bez mnogo meteža i galame
poređaše kola u jedan red i napraviše zaklon. Dvojica odvedoše mazge
u vrbak pored reke. Ostali, zauzevši mesto gde će se boriti, povadiše iz
kola mačeve, koplja, sekire, lukove i snopove strela.

— Robovi!... Šta ćemo s robovima? — upita jedan trgovac.
— Robovi? — počeša se po glavi najstariji. — Povezaćemo ih sve

za jedan konopac.
— Neće valjati! — odvrati treći stavljajući šlem ma glavu. — Varvari

će ih poubijati.
— Poubijaće i nas! — dobaci jedan stražar. — Ima ih deset puta

više.
Međutim, svi robovi su bili na nogama. Jedni su, užasnuti, gledali

prema planinskoj kosi gde je trebalo da se pojave varvari, drugi su
očajnički vikali da im skinu okove i daju oružje; treći, drhteći od straha,
smucali su se tamo-amo, ne znajući šta da preduzmu.

Jedan trgovac povika:
— Robovi! Ej, čuvari, ubijajte robove! Oni će nas napasti s leđa...
Nekoliko čuvara s isukanim mačevima potrčaše prema gomili
robova. Jedan od njih nalete na atletu. Tebanac, izbegavši mač, dočepa

ga obema rukama za vrat i odbaci ga nekoliko koraka od sebe. Za
trenutak i čuvari i robovi zanemeše od čuda, jer niko nije mogao da

zamisli kolika je snaga u atlete.

Filton se obrati najstarijem trgovcu:
— Meni i Tebancu možete skinuti okove. Borićemo se uz vas. Sad
ćete videti kolika je naša zahvalnost što ste nas spasli ispod vešala. Ako
bogovi dopuste da se srećno izvučemo iz ove borbe, opet ćemo biti vaši.
Lekar Filton održaće svoju reč.

Stari trgovac se za trenutak zamisli, pa onda dade znak da se skinu

okovi lekaru i atleti.

56

Kad to videše ostali robovi, svi u glas stadoše moliti da i njima skinu
okove. Kunući st u Apolona, zatražiše da im daju oružje.

— Skidajte svima okove! — viknu starac.
Sve se ovo događalo strahovito brzo. Robovi, dobivši svaki ponešto
od oružja, izmešaše se s čuvarima.
Varvari se pojaviše na planinskoj kosi krećući se lagano i oprezno.
Išli su raštrkani, gledajući ispred sebe i njuškajući kao lovački psi. Bili su
naoružani dugačkim lukovima, batinama s privezanom konjskom vilicom
na jednom kraju ili kamenom. Obučeni u odelo od životinjskih koža s
dlakom okrenutom upolje, naličili su na čopor vukova. Jedan od njih,
sva, kako vođa plemena, zastade na stotinak metara od kola, zakloni se

za deblo bukve i dunu u rog. Na taj zvuk povrveše varvari sa svih strana.
Njihove čekinjaste brade i duge kose, smotane u čvor na vrh glave,

podcrtavale su surovost i divljaštvo. Svojom pojavom i brojem izazvaše
strah među čuvarima, robovima i Sirijcima. Zaklanjajući se okruglim
štitovima ispletenim od debelog pruća, varvari pođoše u napad.

— Lukove i strele u šake i dobro gađajte! — viknu stari Sirac.

Oko trideset lukova odmah se podigoše. Kad st Tribali primakoše,
zvrknuše tetive, ali malo štete naneše napadačima. Strele se odbiše o
njihova odela od neuštavljene kože. Varvari, uzdajući se u svoju snagu i
brojnu nadmoćnost, ne pustiše nijednu strelu.

Kada se primakoše na pedeset metara, jurnuše kao čopor divljih
zveri, računajući da će svojim mnoštvom pregaziti neprijatelja.

Atleta iz Tebe dobaci jednom robu svoje koplje i izvuče rudu iz kola.
Filton je s isukanim mačem stajao pored njega. Čuvari i robovi tiskali su
se iza kola ili su u zbijenom ubojnom redu, poređani desno i levo,
očekivali napad.

Tribali su se tiskali i kao talas navališe derući se na sav glas. Prvi
red, potiskivan odostrag, nalete na kola. Na njega se sručiše koplja,
strele, mačevi i motke. Kao lesa popadaše varvari. Ostali, jurišajući
preko njihovih leševa, vitlali su močugama i buzdovanima, ne mogući da

domaše one iza kola.

Borbeni redovi branilaca vodili su žestoku borbu desno i levo od
kola. Robovi i njihovi čuvari, ne odajući glasa od sebe, junački su se

tukli.
Atleta Prokles, izmahujući rudom, mlatio je po gomili varvara

obarajući ih kao lesu. Potiskivani odostrag, ne mogući da odstupe,
Tribali užasnuti jurnuše desno i levo. Tebanac ih stade goniti vitlajući
rudom. Za njim, kao razjareni psi, jurnuše robovi i čuvari. Tiskajući se i
smetajući jedan drugom, varvari se stadoše između sebe tući. Zbijeni u
gomilu, spotičući se o svoje mrtve, jedva se razrediše. Tebanac je, ričući
kao bivo, jurišao otvarajući prolaz sebi i onima koji su išli za njim.

— Bogovi neka se smiluju na nas! — vikao je stari trgovac s jednih

57

kola. — Ovo je Herakle... Udrite, ne dajte da ga zaspu strelama i

kamenjem.

Doista varvari stadoše izdaleka puštati strele i bacati kamenje.
Njihov vođa okupi oko sebe tridesetak ratnika. Svi se oni zbiše u gomilu i
jurnuše na atletu vitlajući močugama. Prokles zaošija rudu i baci je u

gomilu. Varvari dreknuše. Polovina ih popada, ostali se razbežaše kud

koji.

Na levoj strani od kola navala varvara bila je strahovita. Tu se borio

lekar Filton. Jedna grupa od osam robova naoružanih kopljima štitila mu

je bokove, a desno i levo od njih borili su se ostali. Na tom mestu
napadalo je preko stotinu Tribala. Videći da su nadmoćniji, jurišali su kao

pomamni.

Na desnoj strani dva trgovca iz Sirije, otevši Štitove od varvara, tukli

su se kao da su rešeni da umru.
Petnaest strelaca poređanih iza kola, tukući neprijatelje izbliza,

sejali su pustoš među varvarima.
Ali, ginuli su i branioci. Oko dvadeset čuvara i preko pedeset robova

palo je u borbi. Ostali, ne obzirući se na njih, borili su se kao gladijatori.
Mrak je osvajao. Varvari, vrišteći i dozivajući se, stadoše se povlačiti

prema šumi i ubrzo ih nestade iza proplanka. Sto šezdeset varvara bilo

je mrtvo. Ranjenih nije bilo mnogo na bojištu, jer su se neki odvukli sa
svojima, a ostale, svega devet, čuvari isprobadaše kopljima.

Filton odmah prionu na posao i poče da previja ranjenike. Robovi su

mu donosili hladnu vodu s reke, a lekar je neprestano ispirao rane i

mnogima ublažavao bolove. Zatim nabra bilje i odmah pristavi lonac na

vatru i stade da sprema lekove.
Za to vreme se Prokles Tebanac i tri mladića roba, Pintija, Nikanor i

Kales, svi naoružani lukovima, strelama i mačevima, uspeše na
proplanak da izvide neprijatelja. Ali, koliko su mogli videti i čuti, od

Tribala nije bilo ni traga.

Stari trgovac iz Sirije postavi stražare na najistaknutijim mestima.
Onda se stade savetovati s Filtonom i čuvarima:

— Treba se odlučiti — reče — da li ovde da prenoćimo, ili da

odmah krenemo prema Abderi?
— Postoji i treća mogućnost — odvrati jedan čuvar — da se vratimo

u Amfipolj.

— Da li možemo s tolikim ranjenicima dalje? Ima ih preko

dvadeset... — dodade starac.
— Varvari će nas opet napasti, — reče lekar. — Naš broj se mnogo

smanjio, a oni će dobiti pojačanje. Ako ostanemo ovde, propast nam ne

gine. Treba odmah krenuti!

— Prema Abderi ili Amfipolju, svejedno je, — dodade starac. — U

pitanju je život...

58

Mrak je padao po planinskoj kosi, po reci i njenim obalama. Prema

svetlosti vatre Filton je nanovo pregledao svakog ranjenika, rane isprao

tejom od skuvanih trava i previo ih.
Jedan trgovac iz Sirije bio je mrtav, a drugi, brat starca vođe, ležao

je u kolima s prelomljenom desnom rukom, već nameštenom i
utegnutom u daščice. On je preklinjao da povorka odmah krene, jer je
bio uveren da će varvari izvršiti noćni napad.

— Onda krećimo odmah! — viknu starac, pa se obrati robovima: —
Svi ste slobodni. Možete ići kud je kome volja... Ali, najpre da se
izvučemo iz opasnosti...

Starčevo lice je blistalo prema svetlosti vatre, i svi videše na njemu

blagost.
— Borili smo se, — reče, — kao drugovi jednaki i ravnopravni, kao

drugovi ćemo ići prema Amfipolju i onde se rastati... Svaki od vas dobiće
po dva zlatnika. To će mu biti dovoljno da započne život u slobodi... ako
bogovi dopuste da se srećno vratimo...

Mladići Pintija, Kales i Nikanor stajali su pored Filtona i sva trojica
plakali od uzbuđenja. Oni su bili od rođenja robovi, odrasli zajedno, kod
jednog gospodara u Beotiji i bili bliski jedan drugom kao rođena braća.
Kad im je gospodar umro njegovi sinovi, raspikuće, prodali su pola
imanja i dve trećine robova. Pintija, Kales i Nikanor napustili su mesto,
gde su se rodili i odrasli. Kupili su ih Sirci. Idući u povorci, sa suzama u
očima gledali su jedan drugog, uzdisali i delili između sebe zalogaje.

— Kuda nameravate ako nam bogovi dopuste da srećno stignemo u

Amfipolj? — upita ih lekar.

— Ne znamo, — odgovori Kales. — Naš stari gospodar Kozma

umro je, bogovi neka se smiluju njegovoj duši. Ako se vratimo na imanje,
njegovi rđavi sinovi uhvatiće nas i opet prodati...

— Mladi smo i zdravi, — dodade Nikanor. — Otići ćemo negde u

službu, makar i u vojsku kralja Filipa.

— A sa mnom da li biste pošli?

— S tobom?... Kuda?
— Svejedno kuda... Dobićete oružje. Moji neprijatelji biće i vaši.
Atleta Prokles i ja imamo da prečistimo neke račune...

— S kim?

— Pristajete li?

— Pristajemo, jer nemamo kud!
— Mi smo već mala vojska! Ima nas petorica atleta. — reče

— Petorica, ali vredimo za pedeset! — odvrati mu Filton.

Potovarili su ranjenike na kola, upregli mazge i kolona krete kroz
noć put Amfipolja. Kad je odmakla nekoliko hiljada koraka, ratnici začuše

iza sebe zvuk roga koji u nekoliko mahova odjeknu po tri puta. Tribali su
obnovili napad. Razočarano su se smucali tamo-amo, ne znajući na koju

59

su stranu begunci udarili.
Kolona se kretala cele noći idući poznatim putem i tek u zoru

zastade u jednoj uvali da predahne. Po izlasku sunca nastavi put i već je
bila van domašaja Tribala.

60

GLAVA DEVETA

Ja sam sin zemlje i neba!

Jednog letnjeg popodneva na terasi lovačke dvorane sedeti su za

stotom oficiri okupljeni oko kralja Filipa. Pred svakim je stajao pehar s
vinom, ali prepirka je uzela maha, pa se malo ko od njih prihvatao
pehara. Kralj je tvrdio da je tebanska kosa falanga slabo pokretljiva i
nepraktična.

— Dovoljno je u toku borbe napraviti nagli zaokret — reče — i
udariti u falangu s boka i cela skupina pešaka će se rasturiti. Brzi
manevri odlučuju pobedu.

Daoh Tesalac, kriveći usta i žmirkajući, pogleda u Perdiku, kao da
ga priziva za svedoka da je kralj rekao glupost. On procedi kroz zube:

— Epaminonda je kod Leuktre pobedio Spartance zahvaljujući kosoj
falangi.

— Pobedio je, jer su Spartanci glupi! — obrecnu se Filip. — A ti si
još gluplji kad to ne uviđaš!

— Od Spartanaca nema borbenijih i pokretnijih ratnika — odvrati
Daoh. — Svaki im je borac brz kao munja.

— I opet nisu mogli odoleti tebanskoj falangi, — dodade Perdika.
Filip je gladio bradu gledajući iskosa Daoha. Nije ga podnosio, jer je
to bio podmukao i tvrdoglav ratnik.
— Tebanci su pobedili, — reče, — jer se niko nije nadao da će naići
u borbi na pokretnu kulu sastavljenu od pešaka naoružanih dugim
kopljima... I pored toga, Spartanci su kod Mantineje dvaput uspeli da
razbiju falangu. Epaminonda je proboden kopljem u rebra poginuo.
— Poginuo je, ali je pobedio! — dobaci Kleander. Filip uze pehar,
navrnu ga i ispi do dna.
— Da je bila treća bitka, — reče, — Tebanci bi pali i nikad se više
ne bi digli.
odmahnu glavom:
— Ne bi, ne bi Tebanci izgubili li treću bitku, — reče. — Falanga se
ne razbija lako, osim možda konjicom...
Filip se prenu:
— Konjicom? — uzviknu. — Tako mi Zevsa i svih bogova na
Olimpu, rekao si „konjicom"?

61

— Jeste, tako sam rekao!

— A zar ne bi li konjanici mogli grupno da se bore, a? Oficiri su
ćutali. Daoh se pakosno smejuljio, Kleander je nožem deljao štap
skidajući koru s njega, Perdika je posmatrao decu kako se u dvorištu
igraju s magarcem. Parmenion je, stojeći oslonjen leđima o stub, jedini

upro pogled u kralja. On prvi progovori:
— Dosad su se konjanici borili pojedinačno. Svaki je prema svojoj

veštini i hrabrosti pobeđivao ili padao.

Filip tresnu pesnicom o sto:
— Svršeno je! — reče. — Pokušaćemo da izvežbamo naše

konjanike da se bore u zbijenom poretku.
— Pokušajte! — dobaci Daoh. — Ali nećete ništa postići.
Oficir ustade, pa zevajući i protežući se dodade:

— Kralj Filip, najbolji ukrotitelj konja, želi da svi ratnici budu
ukrotitelji. E, moj kralju... Zbog toga ćeš izgubiti bitku, a Atinjanima ćeš
dati nov povod da te ismejavaju... Smejaće ti se cela Helada.

— Neka se smeju! Imaće vremena i da kukaju! Rekavši to Filip
ustade. Pogled mu pade na četiri dečaka koji su se u dvorištu igrali s
magarcem. Pokušavali su da svi sednu magaretu na leđa, potiskivali

jedan drugog, padali, dizali se, opet pokušavali i padali. Igra se

produžavala sve dok magaretu ne dozlogrdi. Ono njaknu i ritnu se

zadnjim nogama. Deca se sa smehom razbežaše i stadoše se pripremati

da nastave igru.
— Prava makedonska upornost! — reče Parmenion.

— Kod dece ili kod magarca? — upita Daoh.
— U svakom slučaju magareća upornost! — nasmeja se Perdika.

I Filip se nasmeja.

— Šta veliš na ove mudre primedbe, Parmenione? Tamo je i tvoj sin

Filota...
— Neka tvoja kraljevska reč i u ovom slučaju bude odlučna, —

nasmeja se oficir, — ali i tvoj sin Aleksandar je među decom.
— Svi će oni biti dobri konjanici — dodade Filip odlazeći.

— I službi u konjskoj falangi! — dobaci Daoh.
Kralj ne ču ovu pakosnu aluziju, jer je već ušao u lovačku dvoranu i

stao da se izdire na robove Etiopljane koji su se izležavali u kutu na
slami prekrivenoj asurama. Neki su spavali i hrkali kao da je ponoć.

Žvaćući bezubim ustima smokvu pojavi se iza Jedne štale vaspitač

Leonida.
— Ej, dečaci! — povika. — Napred na učenje! Ostavite magare da

se ne biste s njim izjednačili u znanju!
Starac sede na jednu klupu u hladu, dečaci na drugu ispred njega.
— Niste bogobojažljivi! — reče im. — Budući državnici i oficiri

trebalo bi da su ozbiljniji!

62

Vaspitač se nakašlja, pljunu u stranu i zapita:
— Jedan od vas se jutros peo na krov od štale? Dečaci su ćutali.
Vaspitačev strogi pogled prelazio je

s jednog na drugog.
— Ko se peo na krov od zgrade i lomio ćeramidu? Dečaci su se
zgledali kao da se čude takvom pitanju
Starac, šarajući prutom po pesku grčka slova, reče povišenim

tonom:

— Neka mi na to pitanje odgovori Filota, sin Parmenionov.
Filota stade da guta pljuvačku i da trepće, zagrcnu se i zakašlja.
Susrevši strogi vaspitačev pogled, procedi:

— Peo se Ptolomej, sin Lagov... On se peo na krov i lomio
ćeramidu,

— Ptolomej?

— Ptolomej!
— Pih... — odmahnu rukom vaspitač. — Budući general penje se

na krov od štale!

Odjednom, kao da se priseti, Leonida blaže dodade:

— Sigurno si hteo da vršiš osmatranje? S visine je širi vidik!
— Tako je! To sam hteo...— s olakšanjem reče okrivljeni dečak

Ptolomej.
— Laže, nije to hteo! — upade Aleksandar. — Budući general je

jurio majmuna po krovu.
— Majmuna!... Majmuna si jurio? — zgranu se vaspitač.

— Majmuna, pa šta! — prkosno odvrati Ptolomej. Starac
bespomoćno sleže ramenima. Onda zapovedničkim glasom dodade:

— Za kaznu ćeš deset puta napisati na svojoj daščici pesmu

„Apolone sjajni!"

— Ja tu pesmu znam napamet!
— Ako. Napisaćeš je deset puta...

Za trenutak nastade tišina. Leonida se zagleda u purpurno nebo na
zapadu gde je sunce malopre zašlo. Dečaci su s uživanjem posmatrali
kako se dve svrake tuku lepršajući u granama omorike u vrtu.

Vaspitač je smišljao koje pitanje da postavi učenicima. Najposle
reče:

— Neka mi kaže Aleksandar, sin Filipov, da li jedan budući general

sme da se igra s majmunom?
— Sme, ako mu je sličan! — odgovori upitani.
Ostali dečaci, grcajući od uzdržanog smeha stadoše se podgurkivati

i rugati na račun Ptolomeja, a ovaj, zajapuren u licu, odvrati:
— Sme li jedan budući kralj da se igra s magarcem?
— Sme, ako je magarac pametniji od njega! — reče Filota.

Sad tek nastade smeh. Aleksandrovo belo lice obli rumen. On udari

63

Filotu pesnicom po ustima. Dečak se izvrte s klupe. Aleksandar polete

za njim. Mališani su se tukli, valjali po pesku i grizli jedan drugog.
Rastaviše se tek kad na sebi osetiše kišu prutova kojom ih vaspitač

zasu.
Zabezeknut od čuda Leonida rastavi dečake i nanovo ih posadi u

klupu.
— Bezbožnici! — gunđao je starac. — Nikad od njih neće ništa biti!
Aleksandar i Filota su se ližući usne i nosiće, gledali krvnički, stezali

pesničice i pretili jedan drugom.
— Tako mi Hirona,39 — podviknu starac, — tući ću vas ovim prutom

sve dok mi u ruci od njega ne ostane samo patrljak!... Slušajte sad
pitanja i odgovarajte kako treba, jer će prut opet da proradi.

Starac izvadi iz skuta smokvu, izgnjavi je prstima, stavi je u usta i
otpoče sa žvakanjem.

Dečaci su bili namrgođeni. Jedino se Aleksandar smešio. Njega je
prošla ljutina. Filota je gledao podmuklo, Ptolomej zajedljivo, a četvrti
dečak Frigija, debeljušan i trom šištao je kroz nosić i stezao pesnice kao

da tek namerava da se bije.
Učitelj stade da postavlja pitanja:
— Ko su vam najveći prijatelji?

— Otac i majka! — odgovoriše deca uglas.

— Koga najviše treba voleti?

— Oca i majku...

— A posle njih?

— Svoju otadžbinu... Ona nam je isto što i otac i majka.

— Koju zemlju treba braniti do smrti?

— Otadžbinu...

— A koju najviše?

— Samo otadžbinu...

— Koga treba najviše mrzeti?

— Demostena sina Demostenova.

— Ko vam je neprijatelj?

— Svako ko napadne našu otadžbinu.

— I još ko?

— I onaj koga mi napadnemo!
— Odlično!
Vaspitač je zadovoljno žvakao smokvu. Češkajući svoju retku
bradicu ustade s klupe zabaci ruke na leđa i poče da šetka ispred
dečaka gledajući u zemlju. Mališani su se smejuljili i podgurkivali
laktovima jer je vaspitač desnu nogu preterano izbacivao napolje.
Leonida je bio rođak Olimpijadin i nedavno je došao iz Epira u Pelu
da bude vaspitač Aleksandru i njegovim drugovima...Ponosan zbog

srodstva s kraljicom, nikome nije dozvoljavao da ga zove nastavnikom.

64

On je bio dvoranin i vaspitač i to je želeo da ostane do kraja života.
Međutim drugi vaspitač, koji je sebe nazivao nastavnikom, bio je

Lizimah, priprost, ali okretan i zajedljiv čovek, rodom iz Akarnanije. Brzo
je stekao naklonost kralja Filipa, jer ga je nazivao Pelejem, 40 a

Aleksandra Ahilom. To je bio uzrok što je stari Leonida kipeo od besa
kad god bi ugledao Lizimaha. Pa i sad, kad se drugi vaspitač pojavi,
starac ubrza korak i duvajući na nos poče da gunđa.

— O čemu razmišlja stari Hironov potomak? — upita Lizimah

zajedljivo.

Leonida ga pogleda iskosa i ne odgovori.

— Neka ti bogovi, o Leonida, pomognu da razmrsiš teško pitanje
koje muči tvoju učenu glavu! — pakosno se smeškajući reče Lizimah.

Starac podiže glavu i s paćeničkim izrazom na licu odgovori:

— Žalim...

— Koga Žališ?
— Boginju Reju...41 Kad pomislim koga sve mora da nosi na svojim
starim plećima, obuzme me žalost!
Lizimah se blaženo nasmeši i sa samilosnim tonom u glasu reče:

— Ne misliš valjda na sebe kad tako govoriš?
— Mislim na tebe! — obrecnu se starac bečeći oči. — Mislim na
tvoju seljačku porodicu, na tvoju konjsku pamet, iako se izdaješ za
vaspitača koji treba da bude kralj!

— A tvoja pamet!... — nasmeja se Lizimah. — Tako mi Hermesovih
sandala ne bih mogao da izbrojim ni do četrdeset a da ti bar tri puta ne
pogrešiš! Stavljam svoju slobodu na kocku, da od svih grčkih slova bar

osam ne bi umeo da napišeš...

Leonida zaklima glavom i zamisli se. Najposle, kao da je našao
pravo rešenje, reče:

— Potplatiću konjušare da te izlemaju, ti, ti, svrako s krivim nogama
i grabljivim očima... Sigurno ćeš zaglaviti na vešalima, ako ne umreš od

sakagije!
Dečaci su s uživanjem pratili svađu vaspitača. Ali Leonida im

podviknu i oni se raspršiše po dvorištu spremajući se da odu svako
svojoj kući.

Vaspitači ostadoše da nastave svađu, a Aleksandra pozva

Olimpijada.

Kraljica je volela da razgovara sa svojim sinom kad padne mrak,

prema žišku.

Lelujava svetlost pomerala je senke crne i izdužene i padala na

bronzane statue Orfeja, Dionisa i Demetre. Kao u snu stvari su u odaji
poprimale drugačije oblike. Grobna tišina gušila je i pritiskivala dušu
izazivajući nespokojstvo. Statue bogova izgledale su kao da su porasle u
visinu i širinu. Čkiljava svetlost žiška treperila je kao duša u samrtnika.

65

Odjednom, kroz otvoren prozor blesnu mesečeva svetlost, prodre u
odaju i lomeći se o ivice stvari rasu se po podu i prekri senke. Pun
mesec je pomaljao bledo lice iznad krošnja platana.

U odaji je sedeo mali Aleksandar. Kraljica je ležala na minderluku i
zatvorenih očiju mrmljala nerazumljive reči. Dečaku se činilo da izgovara
molitve namenjene bogovima mraka i donjeg sveta.

Odjednom se Olimpijada pridiže. Njene zelene oči upiše se u
mališana.

— Da li znaš ko si? — reče mu.
Dečak pognu glavu i ne odgovori. Kraljica ga pomilova po kosi:
— Ti si sin zemlje i noba! Dete zatrepta i podiže glavu.
— Tvoj otac je Zevs! Upamti to!
— A kralj Filip? — upita bojažljivo dečak.
— On ti nije ništa! Ja sam ti majka, a pravi otac je Zevs. Koga treba
najviše da voliš?
— Oca, majku i otadžbinu.
— Otadžbinu! — nasmeja se Olimpijada. — Tvoja otadžbina je ceo
svet!... Upamti dobro ovo: brat, srodnik i prijatelj biće ti svaki čovek ako
radi za tebe i ako je posvećen, makar bio Helen, Persijanac, Egipćanin,
čak i skitnica. Makedonci s kraljem Filipom predstavljaju gomilu ratnika
koja će te poslužiti kad dođe tvoje vreme. Njih treba da voliš jer ti si sin
Zevsa i Olimpijade, sin neba i zemlje...
Kraljica ustade s minderluka, uhvati dečaka za ruku i dovede ga do
prozora:
— Gledaj! — reče. — Ceo svet, koliko nebo pokriva, biće tvoj.
Možeš li to da zamisliš?
— Mogu, — bezazleno reče dremovni mališan.
— Sve će biti tvoje!
— Zar i nebo?
— I nebo i zemlja... Ti si božiji sin. Upamti: to je tajna koju samo ja i
ti znamo... Ako je nekome odaš, umrećeš.
Dečak zadrhta. Majka ga uhvati za ruku, izvede iz odaje predade
robinji, koja je čekala u hodniku.
— Šta si ti? — upita ga još jednom.
— Sin zemlje i neba, — prošapta dečak. Kraljica se obrati robinji.
— Daj mu da večera i odvedi ga da spava. Robinja odvede
mališana.

***

66

Tebanka Glikera i Tebanac Diota bežali su prema jugu.
Izbegavajući Ematije, oblast s bogatim pašnjacima, ravnu i dobro
naseljenu, dohvatiše se šumovitih predela oko ilirskog grada Arnisa. U
blizini reke Halkijakon Diota u jednom zaseoku ukrade ovcu i torbu
smokava. Tim se begunci ishraniše za nekoliko dana idući nizvodno,
obalom reke. Spavali su danju skrivajući se po gustim vrbacima i
topoljarima, a noću, upravljajući se prema zvezdama, išli su putevima i
stazama koje je Diota dobro poznavao.

Šestog dana dospeše do grada Argire u Tesaliji. Sad već van
domašaja potere, ako je pošla za njima, begunci se zaustaviše u jednom
selu, gde je bila kuća konjušara Diote. Njegov otac i majka svesrdno
dočekaše mladu ženu i svoga sina i gostiše ih deset dana. Onda Glikera
nastavi put sama, a Diota ostade kod kuće. Pri rastanku mladić reče:

— Znaš gde ćeš me naći. Od kuće neću ići nigde sve dok me ti ili
tvoj muž ne pozovete. "Kad se rešite na osvetu, ja sam vaš.

Petog dana posle rastanka Glikera je bila u Tebi, kod svojih
roditelja.

67

GLAVA DESETA

Nema loga zida koji magarac natovaren zlatom
neće preskočiti.
Filip

Neko vreme izlgledalo je da su se i u Heladi i u Makedoniji strasti

stišale. Filipova vojska ostala je u Termopilima ne čineći nikakva nasilja
domorocima koji su se postepeno navikavali na novo stanje. Demosten
je i dalje bio na oprezi, ne mirujući ni za trenutak, pa je helenska vojska
iz dana u dan postajala sve veća i sve snažnija.

Međutim, Makedonci su po Trakiji neprestano ratovali otkidajući od
varvara deo po deo oblasti i grad po grad.

Jednog dana pronese se vest da je makedonska vojska prešla
preko Bosfora i prebacila se u Malu Aziju. U vezi s tim bilo je i jedno
pismo koje je persijski car Darije poslao Demostenu. U pismu se
napominjalo da car neće žaliti pomoć Atinjanima, a Demostenu
posebice, ako svu vojnu silu okrenu protiv Filipa. Preko svog satrapa u
Maloj Aziji car lično posla Demostenu kesu zlatnika.

Sve se to događalo u vreme kad je veliki besednik govorio
Helenima da nipošto ne dovedu sebe u zavisan položaj i da se ne
prodaju makedonskom kralju. Iz toga doba potiče i njegova priča o
ovcama koje su svoje pse čuvare izdale vucima: „Vuci su podavili pse, a
zatim i ovce".

— Građani i ratnici Helade, — uzvikivao je Demosten. — Ne
dopustite da vas „kurjačina" Filip jednog po jednog proždere.

Kralj Filip, čuvši za carski poklon Demostenu, uzviknu:
— Zevsa mi, nema toga zida koji magarac natovaren zlatom neće
preskočiti!

***

Na dvor kralja Filipa došao je nov vaspitač. Dečaci Aleksandar i
Filota čuli su za njega dok su se vežbali u gađanju strelom. Doznali su

68

da je došao iz Male Azije, da je doneo četiri velika sanduka i da niko ne

zna sta se u sanducima nalazi.
Jedna dvorkinja im je rekla da je vaspitač u lovačkoj dvorani i da

razgovara s kraljem i da ni po čemu ne liči na bivšeg vaspitača Leonidu

koji je godinu dana ranije umro, niti na Lizimaha, koga je Filip isterao s
dvora pre tri nedelje na lep način.

Aleksandar i Filota, sad već dečaci od trinaest godina, ostaviše
lukove i strele i odlučiše da odu na desno krilo dvorca i uđu u odaju
novog vaspitača.

— Samo ćemo proviriti kroz vrata da vidimo sanduke, — reče Filota.
— Ja ću ući, a ti, ako si kukavica, vrati se. — dobaci mu

Aleksandar.

— A ako nas zatekne?

— Pa šta? Došli smo da se upoznamo, nismo ga našli u odaji i

gotovo...
Filota nešto progunđa, zastade i osvrnu se bojažljivo. Ali kad vide

druga da slobodno uđe, pođe i on.
Došavši do odaje vaspitača dečaci zastadoše i oslušnuše.

— Možda je unutra? — šapnu Filota.
— Nije. Ostao je s Filipom u lovačkoj dvorani.
— Pa što ne uđeš?
— Ja ću i ući!
Aleksandar uđe u odaju. Njegov se drug bojažljivo ušunja za njim.
Četiri sanduka stajala su nasred sobe. Dečaci ih stadoše obilaziti,

zagledati i pipati.
— Zakovani su... — reče Aleksandar pokušavajući da podigne

jedan poklopac.
— Iz drugog sanduka začu se najpre šušanj, a zatim i kmečanje.
Filota ščepa druga za luku i povuče ga vratima. Drhteći od straha

prošaputa:
— Seljaci pričaju da u Maloj Aziji ima ljudi sa psećom glavom...

Možda je tu njihovo dete? Čuješ li kako šuška? Živo je...
— I meni se čini, — reče Aleksandar. — Živo je, dabome... Sad

ćemo da vidimo...

Mališan se naže nad sanduk na kome je poklopac bio od
razmaknutih letvi. Savladavajući strah bajagi namerno zviznu i počeša

se po potiljku.
— Vidim nešto čupavo! — reče. — Da, tu ima nešto živo.
Aleksandar se povuče nekoliko koraka prema vratima. Ubledeo i

trepćući, Filota ga je gledao kao da je gotov svakog trenutka da pobegne

niz hodnik.

— Ostavi... Ne diraj... — šapnuo je. — Bolje da odemo odavde.
Dečaci iziđoše u hodnik i uputiše se prema izlazu.

69

— Šta veliš, a? — upita Filota.

— Velim da si ti kukavica...

— Ja!... A ti?... Uplašio si se više od mene... Aleksandar zastade i

odmeri ga pogledom:
— Ja sam se uplašio? Je li? — reče.

— Ti, dabome... Lice ti je bilo sasvim pobledelo. Drhtao si!
Aleksandar ga ščepa za ruku i povuče:

— Napred!... Idemo da otvorimo sanduk!...
— To jest, kako to misliš?... — zamuca Filota. — Ja neću s tobom...
Aleksandar ga stade vući prema odaji. Njegov drug se otimao,

odupirao nogama o pod, ali je ipak išao. Kad stigoše do vrata, Filota se
iskašlja i reče:

Nećeš smeti, plašljiv si... Ako otvoriš sanduk, ja ću pojesti tri eksera!
— I poješćeš, ništarijo! — odvrati Aleksandar i uze mač koji je

stajao u uglu.
Drhtavim rukama dečak poduhvati jednu daščicu i odvali je, zatim

drugu i treću.
Odjednom iz sanduka iskoči majmun, dreknu nekoliko puta i jurnu

za dečacima koji su se već stuštili niz hodnik. Cela grupa nalete na
novog vaspitača koji se pojavi iza jednog ugla. Dečaci stadoše kao
ukopani, a majmun, cvileći, stade lizati ruke svom gospodaru.

— Mi smo, ovaj, eto... Pa to je majmun!... stade da zamuckuje

Filota.
— Ni reči! — prekide vaspitač. — Napred u moju sobu sve troje...

Ina, za mnom! ...
Majmun poskoči i cvileći pođe pored svog gospodara. Dečaci u

stopu za njima.
Majmun poskoči i cvileći pođe pored svog Dečaci u stopu za njima.
U odaju uđe prvo majmun Ina, skoči na sto i sede gledajući vlažnim

očima vaspitača koji sede na postelju, i dva dečaka koji, gurkajući se

sedoše na klupu.
Vaspitač je imao oko četrdeset godina. Bio je povisok i prav. Smeđa

brada i duga kosa bile su mu divno raščešljane, a ispod gustih obrva
svetlucala su mu dva krupna oka. Nasmeši se na dečake.

— Mislim da treba najpre da se upoznamo! — Ja sam Aristotel iz
Stagire, imam četrdeset godina — reče. — Najviše volim dobru decu i

prirodu. A vi?

— Ja sam Aleksandar, sin Filipov.
— Hm! — učini vaspitač. — Sin kralja Filipa?

— Pa da!

— A ja sam Filota, sin Parmenionov...
— Vrlo dobro. Razgovaraćemo...

— Iz Male Azije si došao? — upita Aleksandar.

70

— Da, iz Male Azije... Ranije sam bio u Atini. Učio sam kod filozofa
Platona sve dok nije umro... Vi ste valjda čuli za Platona?

— Čuli smo. — odgovori Filota. — Naš stari vaspitač, umro je,

bogovi mu se smilovali duši... On nam je rekao da su filozofi glupi.

— Glupi?

— Glupi, dabome. Tako je rekao...

— I da su neznalice, — dodade Aleksandar. — Ali zato umeju dobro
da pričaju i da lažu i varaju svet.

— Vaš pokojni vaspitač svakako je bio u pravu! — nasmeja se

Aristotel. — Ali da znate: i ja sam filozof.
— Ti? — začudi se Filota.

— Ti filozof? — upade i Aleksandar. — Ne izgleda baš da si glup.
Dečaci zaklimaše glavama. Na njihovim licima video se izraz
razočarenja.
— Dakle, i ti si filozof? — opet reče Aleksandar, valjda nadajući se
da će dobiti odrečan odgovor.
Vaspitač klimnu potvrdno glavom:

— Jesam, možda i glup!
— Hm... — učini dečak. — A što će ti majmun?
— Treba mi... On liči na čoveka.

— Pa šta s tim?
— Pa liči...
— Neka liči! Opet nije čovek!

— Možda mu je brat?... — nasmeja se filozof.
Za trenutak nastade tišina. Vaspitač je žmirkajući posmatrao
dečake. Majmun se češao po trbuhu trudeći se da uhvati buvu.

Aleksandar udari nogom u jedan sanduk.

— Šta imaš ovde? — upita.

— Knjige!

— Knjige? U sva tri sanduka?

— Da

— Ko ih je napisao?
— Mnogi učeni ljudi. Ima i mojih dela.

— I ti pišeš?

— Da!
— O čemu?

— O državi, o pravu, o društvu... Ima tu dela koja obuhvataju logiku,

filozofiju, istoriju, prirodne nauke, astronomiju i mnogo štošta... Vidite,
deco... filozofiju ne stvara jedan čovek, već svi mislioci na svetu. Svako

od njih kaže po nešto a to je samo za sebe malo ili ništa. Ali kad se sve

to skupi, onda se dobija zbir koji je najbliži istini...
Filozof ućuta i zagleda se nekud u stranu. Aleksandar se obrati

Filoti:

71

— Poješćeš tri eksera! — reče.
Vaspitač se prenu:

— Šta ti bi?

Aleksandar, sav crven u licu, odvrati:
— Ovaj pacov ovde rekao je da će pojesti tri eksera ako se usudim

da dignem poklopac sa sanduka i pustim majmuna!...
Filota je razrogačenim očima gledao u druga, a Aristotelu padoše

na pamet reči koje mu je pola časa ranije rekao kralj Filip: „Moj sin je
jogunast i neobuzdan. Ti ćeš ga ukrotiti". Filozof se seti i stihova
tragičara Sofokla. Slavni pisac je rekao o vaspitanju:

„Tu su potrebne jake uzde i dobar upravljač".
Međutim, Filota skoči s klupe i pobeže iz odaje.
Tako su se upoznali Aleksandar i njegov novi vaspitač, filozof

Aristotel. Otada su njih dvojica stalno bili zajedno, razgovarali,
raspravljali i prepirali se. Filozofu nije bilo teško da pridobije dečaka.
Novi vaspitač je ubrzo uvideo da dečak voli čitanje i nauku. Zbog toga
mu je odmah poklonio svoje izdanje Ilijade.42 Čitajući ovaj ep,

Aleksandar se saživljavao s junacima iz Trojanskog rata, obožavao
Ahileja i divio mu se „što je u životu uspeo da nađe pravog prijatelja,43 a
posle smrti dostojnog glasonošu.44

Filozof je uspeo da u srce dečaka usadi ljubav prema lekarstvu, pa
je Aleksandar još u ranoj mladosti priticao u pomoć bolesnim prijateljima,
davao im lekove i savete kako treba da postupaju u času bolesti i kako

da žive posle ozdravljenja.
Iz njegove duše nikad nije iščezla ljubav prema filozofiji.

Razmišljajući o prirodi i njenom toku, o životu, o čoveku i njegovim

odnosima prema stvarima koje ga okružuju i prilikama u koje zapada,
dečak je došao do tačnog saznanja koliko je važna, iako na izgled
ništavna, jedinka čovek. Aristotelova studija O postojanju i propadanju

služila mu je kao uvod za rešavanje problematike života i saznanja.

Kralj Filip je naredio da se za njih dvojicu preuredi jedan deo
dvorskog vrta, gde su u jutarnjim časovima i u predvečerje, šljunkovitim
stazama, šetali vaspitač i njegov učenik. Njihovi razgovori bili su
beskrajni. Dečak je postavljao pitanja, a vaspitač odgovarao. Koji put,

neosetno, prelazilo se i na prepirku, iz koje je filozof uvek izlazio kao

pobedilac.
Jedne večeri Aleksandar mu postavi čudno pitanje:
— Da li može od majke, koja je duhovno opterećena, dete da bude

zdravo?

Filozof ne odgovori odmah. Njegov pogled trenutno pade na
zbunjenog i rumenog dečaka i prenese se na krošnje drveća i preko njih.
Osećajući na šta mališan cilja, vaspitač stade razmišljati kako da

odgovori.

72

Ali dečak dodade:
— Čitao sam onu knjigu što je napisao Platon... Ti si je dao... Taj
filozof tvrdi da su dobro i zlo nasledne osobine i da se čovek rađa kao
dobar ili rđav... Je li to istina?
Filozof se nasmeši, pogladi dečaka po kosi i reče:
— Jeste. Postoji Platonova teorija o vrlinama koje se rađaju s
čovekom. Po mom mišljenju ona je pogrešna.
— Pogrešna? — prenu se dečak.
— Pazi... Ako neko odluči da u životu stalno bude dobar i
neprekidno se vežba u tome, da li će postati dobar?

— Svakako!

— Ako se vežba da bude hrabar?

— I plemenit?

— I plemenit ako nastoji na tome!
Dečak zavrte glavom i zagleda se u zemlju ispred sebe. Najposle
reče:

— Pre neki dan si mi govorio o naslednim osobinama. Rekao si da
su od presudnog značaja za čoveka... Šta sad ovo znači?

— Znači da ti razmišljaš o svemu što nas dvojica raspravljamo, a to

me mnogo raduje... Znam na šta si mislio kad si postavio ono pitanje...
— Da, na svoju majku... — prošapta dečak.
— A ko ti kaže da je ona nasledno opterećena? Možda je pogrešno

izabrala svoj životni put i tako dovela sebe do stanja u kome se nalazi.
— Ona nije dobra! — tiho reče dečak.

— Jer se nije trudila da to postane.

— Nije ni plemenita.

— Nije...
Jedno vreme su obojica ćutali. Mučna pitanja i još mučniji odgovori

ubili su im volju za razgovor.
Sedeći na klupi u gustoj senci pitomog kestena, gledali su plavetnilo

neba i bele oblake kako iz beskraja plove u beskraj. Na stazi je milela
buba sa zelenkastozlatastim krilcima. Dečak se zagleda u nju.

— Ona je srećna? — reče.

— Ko?

— Ova buba...
— Biće srećna dok je prva ptica ne ugleda... Kljucnuće je i gotovo je
sa srećom! — odvrati filozof.

Obojica se nasmejaše.
Iz dana u dan ređala su se pitanja i odgovori. Dečak je filozofu
izgledao sve čudniji, a filozof dečaku neiscrpni izvor znanja. Pitanja su
se ređala:
— Može li čovek postati besmrtan?

— Može, ali tek posle smrti!... Njegova dela mogu biti besmrtna.

73

— Može li čovek postati bog?
— Ne može, jer je napravljen od raspadljive materije... Svaka
materija podložna je raspadanju.
— Čemu služe čulna uživanja?
— Radi produženja sebe.
— A uživanja?
— Uživanja?... To nas priroda zavarava da bi dobila ono što joj
pripada... Ali samo neobrazovana gomila nalazi uživanja u čulnim
nasladama...
Takva i slična pitanja i odgovori svakodnevno su se ređali. Filozof je
uticao na dečaka, ali naslage koje su ostale u Aleksandrovoj duši,
nastale u ranom detinjstvu, s jedne strane od sumanute i mračne
Olimpijade, a s druge od sujetnog i neobuzdanog Filipa, nije bilo lako
otkloniti.
Aleksandar je zbog toga bio i dobar, i rđav, i umeren i plahovit,
sentimentalan i realan do grubosti, koji put plačljiv nad tuđom sudbinom,
a katkad ciničan prema sebi, a još više prema drugom.
Majka Olimpijada, otac Filip i filozof Aristotel odigrali su glavnu
ulogu u vaspitanju i formiranju čudnog karaktera Aleksandra
Makedonskog. Njegova bujna priroda vodila ga je često u krajnosti:
opraštao je okorelim zločincima, a ubijao nevine ljude. On je razorio
Tebu, a posle plakao i uzdisao nad sudbinom trideset hiljada Tebanaca
prodatih u ropstvo.

***

Lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe, stigavši u Amfipolj, oprostiše
se s trgovcima iz Sirije i odmah nastaviše put za Beotiju. S njima su išla i
tri mladića, Pintija, Kales i Nikanor. Dve nedelje docnije nađoše se u
Tebi.

Glikera, zanemela od radosti, baci se na grudi svom mužu.
— Mislila sam da te nikad više neću videti! — jecala je.
— A dete? — uzbuđenim glasom upita lekar.
— Nisam uspela da ga nađem... Tri meseca je prošlo od one noći...
Tražićemo ga dok smo živi.
Atleta Prokles povede sa sobom tri mladića.
— Oni će raditi kod moga oca na imanju, — reče, — a kad dođe
dan osvete, povešćemo ih sa sobom.
Uprkos navaljivanju lekara i njegove žene da ostane kod njih bar
desetak dana, atleta, izgovarajući se, reče:

74

— Ove godine padaju olimpijska takmičenja. Moram da se vežbam.
Osim toga, čeka me devojka u Plateji... Oženiću se...

U toku narednih deset godina lekar i njegova žena nekoliko puta su
slali pouzdane ljude u Makedoniju da se raspitaju za njihovo dete.
Uzalud. Prva vest koju su doznali porazila ih je: dvorkinja Doroteja je
umrla, a ona je jedina mogla da traži i nađe njihovog sinčića. Ostali
pokušaji, prema tome, nisu mogli da uspeju.

75

GLAVA JEDANAESTA

Vodimo pregovore o miru,
a ratove ne ukidamo.
Sokrat

Aleksandar je kralja Filipa cenio samo kao ratnika, a svaki drugi

razgovor s njim izbegavao. Što je bio stariji, prema ocu je postajao
drskiji, mada se od njega učio ratnoj veštini. Olimpijadino preziranje
Filipa, nipodaštavanje i grube šale na njegov račun uticale su na dečaka.
On je pažljivo slušao oca samo kad je bila reč o ratnim podvizima,
disciplini i osvajačkim planovima.

Filip mu je odredio za učitelja borenja najbolje i najistaknutije
veštake u rukovanju mačem i kopljem, pa je dečak i na tom polju
pokazao uspehe. Iako je imao razloge da se divi sposobnostima svog
oca, pod neprestanim uticajem majke Olimpijade kod dečaka se pojavila
zavist prema Filipovim uspesima.

Jednog dana stiže glasnik u grad Pelu i donese vest da je Filip
uspeo da posle tromesečne opsade osvoji grad Perint, da je zadobio
veliki plen i mnogo robova. Radost obuze sve, osim Aleksandra. On,
mrzovoljno, obrativši se svojim drugovima, reče:

— Filip će zauzeti sve! Za mene neće ostati ništa! Filota, Harpal,
Nearh, Frigija i Ptolomej zgledaše se i prsnuše u smeh, jer im se činilo
da se dečak šali.

Ali Aleksandar je bio ozbiljan. Harpal mu dobaci:
— Zar ti je mali svet? Bojiš se da nećeš imati šta da osvajaš?
— Tako je, u pravu si! — potapša ga Aleksandar po ramenu. —
Moja domovina je ceo svet.
Dečaci se tek sad začudiše, ali niko se ne nasmeja na ovo
hvalisanje, jer su svi dobro poznavali ćud svog druga.
Niko od njih nije mogao da zna do koje je mere kraljica Olimpijada
kod svoga sina ubila osećanje za nacionalnost. A ona je doterala dotle
da je dečak izgubio ljubav prema domovini i na taj način stvarala od
njega ličnost spremnu na pustolovine. Tako je Aleksandar od rane
mladosti stekao sposobnost za podvige svake vrste, sklonost ka lutanju i
pohlepnu želju za doživljajima.
Filozof Aristotel nije mogao uticati na karakter dečaka koji je, kao i

76

svako obdareno dete, već bio formiran. Veliki vaspitač probudio je kod
njega želju da što više dozna i usadio mu ljubav prema nauci i to je sve.

***

Jednoga dana ispred dvorske kapije pojavi se neki trgovac s
konjima tvrdeći da je došao po poruci Filipovoj. Zahtevao je od stražara
da ga puste pred kralja. Iza njega je stajao snažan rob i držao za uzdu
nakratko konja vranca, koji je kao besan poigravao.

Stražari se stadoše dogovarati i najposle odlučiše da trgovca ne
puste u dvorski krug. Jedan od njih ode da obavesti kralja da je trgovac
došao i da nudi konja na prodaju. Crvene nozdrve, kao žeravica krupne
plamene oči i tanke noge ukazivale su na rasnost i plemenitu pasminu
ždrepca. Ćudljiva životinja poigravala je i bočila se trzajući uzdu.

U želji da što pre vidi dobrog konja, kralj Filip žurno pređe preko
dvorišta i iziđe kroz kapiju u polje. Za njim je išla gomila oficira i vojnika,
s Aleksandar sa svojim drugovima.

Parmenion, stari poznavalac konja, prvi progovori:
— Ždrebac je odlične pasmine, ali je neupotrebljiv! Njega ne mogu
ukrotiti ni najveštiji jahači.
Filip je klimajući glavom obilazio oko konja i zagledao ga.
— Šteta... Šteta... — reče. — Retko dobra životinja! Da li ga je ko
jahao dosad? — upita trgovca.
— Nije. Ni trenutak ne trpi jahača na sebi. — odgovori ovaj. — Eto,
doveo sam ga ovde jer znam koliki si ti ljubitelj dobrih konja.
— Ko sme da ga uzjaše? — viknu Filip.
— Ja! — istupi jedan mlad konjušar, čuveni jahač, koga je kralj
dvaput slao da učestvuje na olimpijskim trkama.
Mladić priđe konju, prihvati uzde i baci se u sedlo. Konj se odmah
stade bacakati, povijati glavu nadole i ritati se nogama. Nekoliko
trenutaka jahač se zadrža na njemu, onda polete uvis i tresnu o zemlju.
Zatim pokušaše još dva vojnika i jedan oficir, ali sva trojica padoše s
konja.
— Šteta, ovakav ždrebac! — uzviknu Filip.
— Šteta, šteta! — klimali su glavama prisutni.
— Sad se, valjda, niko neće ni usuditi da ga uzjaše? — reče kralj.
— Imali koga?
— Ima! — začu se iz gomile jedan glas.
Svi se okretoše i pogledaše. Aleksandar je prilazio konju.
— Ne misliš, valjda, ti da ga uzjašeš? — razrogačenih očiju od čuda

77

reče Filip.
— Ja ću ga uzjahati, — reče Aleksandar prihvatajući uzdu od

trgovca.
Kralj još jednom pokuša da ga odvrati, ali uzalud. Mladić je već

tapšao konja po vratu. Onda, vodajući ga oko sebe u krug, okrete mu
glavu prema suncu, jer je primetio da se konj plaši svoje senke. Bacivši
mu se na leđa, ostade neko vreme tako, zatim popustivši uzdu, pusti
konju na volju da krene. Ždrebac najpre pođe korakom, onda se pusti u
najveći trk preko polja i začas ga nestade iza šumice, pored jedne
rečice.

Filip je prebledeo od straha i uzbuđenja. Njegovi pratioci uzvikivali
su pljeskajući rukama. Svi pogledi bili su uprti prema šumici. Najposle se
iza okuke pojavi jahač. Dotera u trku konja pred gomilu ljudi i sjaha.

Oduševljeni poklici pozdraviše konja i jahača. Kralj je prekorevao
sina, ali se na njegovom licu video ponos.

— Mogao si da pogineš! — reče. Mladić mirno odgovori:
— Zašto da poginem?... Treba znati kako se upravlja konjem. To je
sve.
Kralj Filip preplati ćudljivog konja, a trgovac ode zadovoljan.
Tako je mladi Aleksandar došao do konja i nazvao ga Bukefal.

***

Posle nekoliko dana, jedan mladić, vodeći konja za uzdu primače se
dvorskoj kapiji. On bez reči predade pismo, papirus privezan vrpcom,
stražaru, baci se na konja i u najvećem trku odjuri prema šumici i
nestade ga iza nje. Nekoliko časaka docnije Filip je imao pismo u
rukama. On preseče vrpcu, otvori papirus i pročita. Nekoliko oficira, koji
su bili prisutni, primetiše bledilo na licu kraljevom. Filip, savlađujući gnev,
reče:

— Moja privatna stvar... Ovo se vas ne tiče...
Rekavši to ode u Olimpijadinu odaju.
Kraljica ga dočeka bujicom reči:
— Šta hoćeš? Šta tražiš ovde? Nemaš ti sa mnom ništa! Otkako
sam se udala za tebe i napustila Epir, nikakvo dobro nisam videla!...
Ponašaš se kao pravi bezbožnik: ubio si mi pitona posvećenog Dionisu...
— On je bio besmrtan! — dobaci Filip.
— Ubio si ga varvarine!... Oskrnavio si svetinju...
— I ti si svetinja i besmrtna! — dodade opet Filip.
— Ja od tebe ne tražim ništa! Pusti me da se vratim u Epir i da tamo

78

živim pristojnim životom... Zašto si došao u moju odaju? Šta hoćeš?

Filip sede za sto.
— Hteo sam da te pitam, — poče, — od koga potiče ona priča da je

Zevs tvoj muž, a šta sam ja onda?
Kralj je pogleda pravo u oči.
— Kakva priča, kakav Zevs? — žmirnu Olimpijada. — Ne znam ja o

tome ništa!
— Ne znaš?... Godinama se iza mojih leđa govori da ja nisam

Aleksandrov otac, a ti, eto, ne znaš o tome ništa!
— Kakav si ti vladar kad dopuštaš da se takve stvari o tebi pričaju?

— Ne o meni, nego o tebi! — dobaci kralj.
— Odseci glavu jednom od tih spletkara i biće kraj svim pričama!

Uostalom, ko ti je to rekao?

— Lekar Filton, koga si prodala kao roba.

— Gde je on? — planu kraljica.

— To nije važno... Evo ti njegov papirus. Danas sam ga dobio...

— Ko je to doneo?
— To nije važno... čitaj... Kraljica dohvati papirus i poče da čita:

Pozdrav Filipu sinu Aminte, kralju Makedonije, od Filtona, sina

Dodorova, lekara u Tebi.
Kralju Filipe, pišem ti kao slobodan čovek iz slobodne zemlje

Beotije. Tvoja žena me je prodala kao roba, jer sam se usudio da kažem

da si ti otac naslednika makedonskog prestola. Ona tvrdi da je otac
deteta Zevs! Molim te, pogledaj i izvidi da taj Zevs nije slučajno tvoj oficir
Klitandar, glavni pomagač u zločinstvima kraljice Olimpijade".

— Šta kažeš na ovo? — upita kralj. Olimpijada se prezrivo

osmehnu:

— Kleveta. Lekara sam bacila u tamnicu i prodala kao roba, jer je

bio Demostenov uhoda...

— Je l'? — nasmeja se kralj. Što mi to ranije nisi rekla.

— Rekla sam, ti si to zaboravio!
— Zaboravio! Veličanstven izgovor! Divno, uzvišeno, krasno!...

Uostalom, imam da ti saopštim nešto šta je važnije.
— Važnije? — začudi se kraljica.
— Važnije... Oženiću se...

— Ti? Zašto?

— Zato što po pravu kraljevi mogu da uzmu i drugu ženu.

Olimpijada preblede od besa:
— Ja ti to pravo neću uskratiti. Sad idi, varvarine... Udalji se iz moje

odaje.
Filip joj okrete leđa i pođe vratima, ali se priseti i dobaci:
— Bilo bi dobro da se spremiš i što pre otputuješ u Epir. To je inače

tvoja davnašnja želja!

79

***

Filip se po drugi put oženio45 kad je Aleksandru bilo šesnaest
godina. Svadbena svečanost priređena je u hramu, a gozba u lovačkoj
dvorani. Nevesta je bila Makedonka Kleopatra, mlada i lepa. Pričalo se
da je kralj Filip bio u nju strasno zaljubljen.

Gozba je počela zdravicama. Nazdravljalo se kralju, novoj kraljici i
njihovom budućem potomstvu. I Atalu, ujaku nevestinom, koji je
odnegovao tako lepu devojku.

Za to vreme Olimpijada, koja nije otputovala u Epir, bila je u svojoj
odaji s nekoliko dvorkinja i prizivala duhove donjeg sveta, moleći ih da
razore novi brak. Kraljica je zakletvama, čaranjem i bacanjem čini
proklinjala kralja i njegovu nevestu, obećavajući Hekati i Ernijama46
velike zavete, ako joj pomognu da izvrši osvetu. U nastupu besa i
verskog zanosa Olimpijada stavi u jednu divnu kutiju razdraženu kobru i
po robu je posla nevesti na dar.

Mladi rob, ne znajući šta nosi u kutiji, pojavi se nasmejana lica u
lovačkoj dvorani, priđe Kleopatri, kleče na levo koleno i, pružajući joj
kutiju, reče:

— Prelepa i presvetla kraljice, primi ovaj poklon od nepoznatog
darodavca koji te obožava!

— Ko je to poslao? — upita Filip.
— Naređeno mi je da održim njegovo ime u tajnosti! Kleopatra,
blaga i nasmešena, uze kutiju i stade drešiti vrpcu.
— Stoj! — viknu kralj, prislonivši uho na kutiju.
U dvorani nastade tišina. Sve oči bile su uprte u kralja. Filip uze
kutiju i priđe ognjištu.
— Sumnjivim poklonima od nepoznatih darodavaca ovde je mesto!
Kralj baci kutiju u vatru. Uskoro se začu pištanje zmije. Iz nagorele
kutije njeno telo ispade i sklupča se na žaru cvrčeći.
Filip priđe robu:
— Sad ne moraš da pominješ ime „plemenitog darodavca"! — reče.
— Svi znamo ko je. A tebi za ljubaznost i dobru volju evo napojnice.
Kralj ga tresnu pesnicom po sred usta. Mladić pade. Filip se obrati
zvanicama:
— Ispijmo pehar u zdravlje nove kraljice! Aleksandar je sedeo za
stolom mrzovoljan i utučen. Obrativši se Ptolomeju, koji je bio pored
njega, reče:
— Užas me hvata kad pomislim u kakvoj sam sredini odrastao!...

80

Imaju pravo Atinjani. Varvarska je ovo zemlja, a mi smo podivljala rulja.
Poznavajući dobro podmuklost svoje majke i naprasitost Filipovu,

mladić kao da je predosećao da se sprema zlo.
Atal, nevestin ujak, nazdravi polupijan, ustade i, držeći pehar poče

zdravicu:
— Kralju Filipe, i svi časni i pošteni u ovom skupu, čujte...
Galama se utiša. Svi prisutni smatrali su da zdravica uz pun pehar

ide pravo u srce bogova. Nevesta, još pod utiskom onoga što se
dogodilo, sedela je bleda i suznih očiju. Filip je već pijan, pokušavao da
peva Međutim, Atal produži:

— Neka je slava Aleksandru, dedi našega kralja, neka je slava i
Aminti, ocu našega kralja, i slava kralju Filipu i njegovoj novoj nevesti,
kraljici Makedonije... Ona će mu roditi pravog naslednika prestola!...

— A šta sam onda ja, nakazo varvarska! — viknu Aleksandar i
zavitla pehar na govornika.

U dvorani najpre nastade galama, a onda se sve stiša. Iz Atalove
glave tekla je krv, ali na to niko ne obrati pažnju. Svi su gledali u kralja.
Filip, kolutajući očima i stežući vilice od besa, ustade, trže mač i pođe
prema sinu. Niko se ne usudi da mu prepreči put. Pogledi preneraženih
ljudi ukrštali su se, a uzvici zaprepašćenja izbiše u dvorani.

Filip, povodeći se od pijanstva i besa, spotače se o jednu klupu i
pade. Mnogi potrčaše da ga podignu, a Aleksandar se grohotom
nasmeja:

— Ljudi! Pogledajte toga kralja koji ne može da napravi ni pet
koraka a sprema se da napadne Persijsko carstvo!

Rekavši to, mladić žurnim korakom ode iz dvorane.

***

Sutradan Aleksandar otputova u Iliriju ne pozdravivši se sa ocem, a
Olimpijada u Epir, proklinjući kralja i njegovu nevestu. Navaljivanje
prijatelja da Filip utiče na njih i zadrži ih na dvoru bilo je uzaludno.

Nekoliko meseci posle ovoga dođe u grad Pelu Demarat iz Korinta
da poseti svog prijatelja Filipa. Pošto se srdačno pozdraviše i sedoše za
sto, kralj se stade raspitivati kako je stanje u Heladi i da li postoji sloga
između Helena.

— Stidi se, kralju Filipe, — reče gost. — Svoju si kuću rasturio, a
brineš se šta se događa u tuđoj zemlji.

Na navaljivanje Demarata i drugih prijatelja kralj popusti i posla ljude
da iz Ilirije dovedu Aleksandra. U znak pomirenja Filip dade sinu državni

81

pečat i upravu nad Makedonijom, a on diže vojsku i napade na grad

Bizant u Propontidi.
Međutim dok je Demosten svojim vatrenim govorima raspaljivao

Helene protiv Filipa, dođe do punog izraza ideja o velikom carstvu
jedinstvenom i sređenom. i o jednom vladaru koji bi varvarima u Aziji
nametnuo helensku kulturu. Čuveni besednik Isokrat47 stade u svojim
govorima Isticati nužnu potrebu o opštem prijateljstvu među Helenima,
naglašavajući da se samo tako varvari iz Azije mogu savladati. Stari
besednik zamišljao je da pod jednim vojskovođom, sposobnim i
odlučnim, cela Helada zarati protiv Persije. Taj vođa svakako treba da

bude kralj Filip.

Isokrat je govorio narodu:
— Persijskom caru najmilije je gledati kako se mi ovde između sebe
svađamo i bijemo. On nas s punim pravom prezire, jer je postigao ono

što njegovim precima nije pošlo za rukom. Uspeo je da nas zavadi i da u
svojoj vojsci ima helenske najamnike, koji će mu dobro poslužiti u ratu
protiv nas. Na taj način on je sve helenske gradove stavio pod svoju
vlast, pa jedne ruši, a drugima zida utvrđenja. Zar mu je potrebno da

svoju vojsku prebacuje ovamo, kad Heleni rade baš ono što njemu godi i

što mu ide u prilog?... Persijskom caru nikad nije dosta: on jedno ima, za
drugo se priprema da otme, a treće vreba. Tako i mora biti, jer je to
čovek koji se više raduje tuđem zlu nego svom dobru!... A šta mi između
sebe radimo? Vodimo pregovore a ratove ne ukidamo već ih odgađamo
do prve prilike kad ćemo jedni drugima, po staroj navici, staviti mač pod
grlo. Ratujući između sebe, svesno bacamo svoj narod u bedu! Nećemo

mi uživati blagodeti mira, dokle varvare ne savladamo! Zbog toga treba

što pre odavde da prenesemo rat u Aziju i svoje borbeno iskustvo

okrenemo protiv varvara.
Ovaj govor izazva pometnju među Helenima. Jedni se vatreno

opredeliše za Filipa i njegovo prijateljstvo, a drugi podsticani
Demostenovim govorima, stojeći pod oružjem, uporno su zahtevali da se
sukobe s Makedoncima i da ih isteraju iz Helade. Atina je bila vođ i
glavni pokretač za sve koji su želeli obračun s kraljem Filipom.

Do obračuna je i došlo. Helenska i makedonska vojska nađoše se
kod grada Heroneje u Beotiji.48

Bitka je bila strahovita. Heleni su se borili kao da su predosećali da

je došao presudan trenutak u njihovoj istoriji. Makedonci su, odavno

kivni što im se ometa put u Aziju i pohod na Persijsko carstvo, napadali
žestoko. U toku bitke dugo se nije moglo oceniti na čijoj će strani biti

pobeda. Mladi Aleksandar, kome je otac poverio komandu nad konjicom

jurio je po bojištu na vatrenom konju i uletao u gomile neprijatelja,

ostavljao za sobom gomile leševa i probijao se sve dalje. Za njim, kao

mladi lavovi, nadirali su Filota, Ptolomej, Frigija, Nikanor i Klit, crnpurasti

82

mladić, sin Dropidov, stasit i srčan ratnik.
Među Helenima istače se junaštvom Didimah, strašan borac na

maču i koplju. On se u nekoliko mahova probi kroz makedonski borbeni
red, stvarajući prolaz svojim drugovima, koji su ga u stopu pratili. Desno i

levo od njega pustošili su lekar Filton i Prokles, atleta iz Tebe. Njima su
štitili bokove, Pintija, Kales, Nikanor i Diota, sad već svi zreli ljudi.

Didimah iz Argolide, vodeći četu izvrsnih boraca, uništavao je sve

ispred sebe. On napade istaknutog Filipovog megdandžiju Piteja.
Skolivši ga mačem, jednim udarcem odseče mu glavu. Onda jurnu na
Boza, ratnika čuvenog po snazi i veštini u borenju kopljem. Makedonac,
praveći krugove oko protivnika, iskosa hitnu koplje pravo u slabinu

protivnika, ali Didimah podbaci metalni štit, pa, ublaživši udarac, skrete
pravac koplju. Onda Argoliđanin napade Boza, izbi mu mač iz ruke i
probode ga na mestu gde se završava oklop. Argoliđani jurnuše u
njegovu četu i gotovo je svu isekoše.

Daoh Tesalac, na čelu jedne dilotije dobrovoljaca iz Takije probijao
se prema Didimahu. Tračani, divlji borci, vešto odbijajući napade,

zadavali su gotovo uvek smrtonosne udarce. Atinjani ih zasuše strelama,
ali oni, svi u oklopima i sa šlemovima na glavi, zaklanjajući se okruglim
štitovima, odoleše. Daoh ubi Granika, čuvenog ratnika iz Plateje, bliskog
rođaka slavnog Pelopide. Onda zaseče mačem po vratu Alkamina, sina
Drijantova i odseče ruku Mesapi iz Eubeje. Tračani, dobrovoljci, kao

strašni žeteoci nadirali su kroz ubojni red Helena, komadali ga i rasturali.
Filton, boreći se u gomili Tebanaca, ugleda Daoha. Pintija i Kales,

odapinjući strele, išli su pred njim. Prokles, atleta i Nikanor, s grupom
Platejaca, bili su iza njih. Lekar odluči da napadne Daoha. Odbacivši
koplje, trže mač iz korica i jurnu na Makedonca. Ali toga trenutka oseti

da ga neko uhvati za vrat i zaustavi u mestu.

— Stoj! — viknu Prokles. — To je Filipov oficir koji me je bacio u

tamnicu... Sad je vreme da mu se osvetim... Diota, polazi za mnom...
Uhvatićemo ga živa...

Bivši Filipov konjušar pođe za njim drešeći konopac koji mu je bio

omotan oko struka.
Ali Tračani, kao čopor vukova, skoliše atletu. Braneći se kopljem i

mačem, Prokles upade posred gomile. Diota usput obori tri napadača
sve s probijenom butinom. Filton pritrča u pomoć atleti i žestoka borba
poče.

Prokles, boreći se kao mahnit, dopre do Daoha. Makedonac ga

ugleda i stuknu. Taj trenutak iskoristi Diota i nabaci ratniku zamku na
vrat. Prokles mu ote konopac iz ruku i, vukući Daoha po zemlji, izvuče
ga iz bitke. Diota potrča za njim.

Na stotinak koraka od mesta gde se vodila borba, strašni Tebanac

stade ispod jednog hrasta:

83

— Obesićemo ga! — reče pokazujući na granu koja je bila najniža.

— Penji se, Diota!

Konjušar pljunu u šake, uspuza se uz debelo stablo i prihvati
konopac. Atleta podiže poluonesvešćenog Makedonca i kad oseti da se
konopac zateže, pusti ga. Daoh se stade grčiti i koprcati.

Međutim, gomila ratnika iz garde „kraljevih pratilaca", goneći ispred

sebe razbijene Atinjane, nalete na hrast. Bacivši se na atletu, gotovo ga
zgnječiše svojim mnoštvom. Za to vreme drugi presekoše konopac, ali
Daoh je već bio mrtav. Diota, da ga ne bi ubili strelama i kopljima, skoči

s drveta i predade se.
Međutim, Filton podviknu svojima i pojuri prema hrastu. Didimah sa

Argoliđanima poteče za njima. Nekoliko stotina Helena počeše nanovo

bitku. Probivši se do atlete Filton oslobodi i njega i Diotu. Klempavi
Tesalac odmah dohvati jedan mač sa zemlje i ulete u borbu, a Proklesa,

krvavog i isprebijanog, odvedoše Kales i Pintija.

Filipova falanga borila se u centru bitke protiv tebanske kose

falange. Ratnici tobe strane tukli su se postojano. Tebanci su kao lesi
padali, ali robovi iza njih popunjavali su praznine i, boreći se na leševima
svojih drugova, odolevali jurišima Makedonaca, nanoseći im osetne
gubitke. Koji put bi se između helenskih redova izdvojila grupa boraca i,
žestoko napadajući, prodrla u Filipovu falangu.

Rasteravši Makedonce u borbi, Didimah i Filton s preostalim
ratnicima dočepaše se konja koji su po bojištu jurili bez jahača, udariše u

bok Filipove falange.
Makedonci se pokolebaše. Njihova neodlučna odbrana dade još

više hrabrosti napadačima. Ratnici iz Argolide sabiše se kao klin usred

falange.
Didimah ubi nekoliko makedonskih hoplita49 i napade jednog ilirskog

oficira, dobrovoljca. Filton zadajući brze udarce, izranjavi i obori četiri
protivnika i ukrsti mač s petim. Argoliđani, u želji da ne ostanu za njima,

tukli su se kao po komandi.
Demosten, boreći se među Atinjanima, ugleda prolom u

makedonskoj falangi i razvika se iz sveg glasa:

— Napred, Heleni!... [oš malo snage i hrabrosti i pobeda je naša.

Atinski ratnici hrpimice jurnuše u prolomljene makedonske redove.
Međutim, kralj Filip napusti čelo falange, pa jureći na besnom konju

dopade do toga mesta. Za njim gomila konjanika iz garde „kraljevih
pratilaca", derući se, upade tako silovito u mesto borbe da se svi ratnici
izmešaše. Tiskajući jedni druge i ne mogući da izmahuju oružjem, ratnici
su se boli noževima i tukli pesnicama, hvatali jedni druge i svlačili s

konja. Pešaci, zbijeni i sami u gomilu, pobacaše koplja i potrgoše
mačeve i noževe.

Međutim, Didimah i FiIton, prodrevši već do sredine falange,

84

raskrčiše prostor i stadoše se boriti s više reda. Mnogi makedonski borci

ustuknuše ispred njih. Tada se iz grupe „kraljevih pratilaca" izdvoji jedan
stasit mladić, krupnih očiju i kosmatih obrva, i stade vikati:

— Sklanjaj te se!... Mesta!... Ja ću se ogledati s njima.
— Klit, sin Dropidov!... Crni Klit, najmlađi u gardi „kraljevih

pratilaca"... Sklanjajte se... — zavikaše neki.
Didimah odmah kidisa na Klita. Njegov mač munjevito sevnu i spusti

se. Mladić podbaci štit i izdrža udarac. Onda nastade nejednaka borba.
Didimah, prekaljeni ratnik, vitlao je mačem, udarao i zadavao udarce

takvom brzinom da je prisutne hvatala vrtoglavica. Svi prestadoše da se
bore i upreše poglede u dva ratnika. Zaboravivši na bitku, iskolačenih
očiju i razjapljenih usta od uzbuđenja, tapkali su nestrpljivo u mestu,
gledajući megdan, ne obazirući se što su konji, podskakujući i ritajući se,

kvarili oba bojna reda.
— Umrećeš! — viknu Didimah zadavši jedan strahovit bod.
— U slavu kralja Filipa! — odvrati mladić i podbaci štit.
Helenski borac ne stiže da izvuče mač iz štita koji je probio, a Klit

mu svojini mačem probode slabinu — Didimah kriknu i pade s konja.
Pokliči Makedonaca i preneraženi glasovi Helena odjeknuše na

bojnom polju.

— Dosta je bilo pozorišta! Udrite! — dreknu Filip jurnuvši konjem u
gomilu neprijatelja bodući i komadajući koga dohvati. Argoliđani, besni
zbog smrti svoga vođe, tukli su se dok svi ne popadaše mrtvi ili ranjeni.

Filton se sa svojom grupom boraca probi kroz obruč neprijatelja i
naže u bekstvo. Za njim su trčali Atinjani, a ispred njih Demosten, bacivši
svoj štit na kome je pisalo zlatnim slovima „S dobrom srećom".

Toga trenutka dopreše glasovi od centra bitke: Aleksandrova

konjica razbila je tebansku kosu falangu.
Bitka se privodila kraju. Potučeni i razbijeni Heleni bežali su na sve

strane, a razjareni makedonski ratnici gonili su ih po polju kao divljač.
Predveče sunce obasja strahovit prizor: gomile leševa ljudskih i

konjskih prekrile su bojno polje. Jauci ranjenika mešali su se s
vrištanjem konja, koji su bez jahača jurili po bojištu. Zadah krvi i znoja i

sitna prašina otežavali su disanje. Iz daleka su dopirali glasovi truba koji
su tebanske ratnike pozivali da se povuku prema močvarama jezera

Kopaide.

U šatoru makedonskog kralja ratnici su proslavljali pobedu. Vino se
iz mešina točilo bez mere i gromka pesma prolamala je noćnu tišinu.
Kad se mesec pojavi i obasja bojno polje, kralj Filip iziđe iz šatora i,
povodeći se, pođe između leševa. Pijani kralj, oseti radost pobede, dizao
je ruke prema nebu i podvriskivao. Igrajući i pocupkujući među leševima,

Filip je pevao: „Ovo je želeo Demosten, sin Demostenov".
Parmenion mu priđe i uhvati ga za ruku.

85

— Kralju, — reče, — ovo nije mesto za igranje i pevanje. To bogovi
ne dopuštaju.

Filip ga pogleda i uhvati se za glavu:
— Jeste! — reče. — Ovo je hteo Demosten i uspeo je! Nisam
mogao da ga pobedim!...
— Ali pobedio si njegove ratnike!
— I njegove i svoje! Pogledaj šta se napravilo zbog inata jednog
jedinog čoveka! — reče Filip pružajući ruke. — I čemu sve to?... Ovo nije
način za pomirenje... Sad će tek nastati borbe...
— S pobeđenima postupaj blago i pridobićeš ih. To je prava
pobeda...
— Prava pobeda? — jeknu kralj. — Nad Helenima je nikad neću
postići, ta to su demoni!
Izdaleka se čula truba. Filip uhvati druga za mišicu i, gledajući
prema istoku, reče:
— Čuješ li trubu? To se Tebanci dozivaju... Poznajem dobro taj
znak... I nemoj se iznenaditi ako još noćas napadnu. Tebanske tvrde
glave... Sve ih treba odseći.
Filip škrgutnu zubima. Njegov zamagljeni pogled nanovo poče da
bludi po bojištu.

86

GLAVA DVANAESTA

Savetnik govori pre,
a klevetnik posle događaja.

Demosten

Razbijena tebanska vojska povlačila se prema jezeru Kopaidi. U

toku noći i narednog dana iskupilo se na obali oko četiri hiljade ratnika.
Neki su bili sačuvali štit i mač, pa čak i koplje. Postavivši privremeni
logor pored jezera, Beoćani su se izležavali na travi, odmarali se i
prepričavali podvige iz bitke. Među njima bilo je i ranjenih. Oni su se
uzajamno previjali, ispirali rane hladnom vodom i mazali ih mastima.
Oficiri i zapovednici manjih odreda govorili su ratnicima da još nije sve
izgubljeno i da tek predstoje borbe s Makedoncima. Neki su vikali da
treba smesta poći na neprijatelja i napasti ga kad se ne nada.

Ali, mada su se duhovi razdražili i raspalili na osvetu, ipak nije bilo
dovoljno odlučnosti da se nanovo pođe u bitku. Ratnici su grdili
Makedonce, ali su se razilazili i u manjim grupama odlazili svojim
kućama.

Lekar Filton, Diota, Kales, Pintija i Nikanor, svi na konjima, ne
osvrćući se na vatrene reči vođa, iste noći pođoše prema Tebi i sutradan
u podne već su bili u gradu.

Glikera, usplahirena, baci se Filtonu u zagrljaj.
— Čula sam već... Bitka je izgubljena... — jecala je žena. — Ali
borićemo se dalje... Svetićemo se...
U toku godina Glikera je ostala bez roditelja i živela je u prostranoj
kući okruženoj lepom baštom. Pored nje su bile dve robinje i starac
Nikija, koga je još Filtonov ded kupio kao ropče. Odan lekarevoj porodici,
Nikija je, prerušen u prosjaka, nekoliko puta odlazio u grad Pelu i
raspitivao se o izgubljenom dečaku. Uzalud. Ništa nije doznao.
— Treba se svetiti! — govorio je starac Glikeri. — Osvetićemo se za
sva čuda koja ste propatili ti i tvoj muž.
Međutim, pogodan trenutak nikako nije dolazio. Bitka kod Heroneje
izgubljena je, a činilo se da su i mogućnosti za osvetu sasvim iščezle.
Istog dana uveče iskupiše se u lekarevoj kući ratnici, njih petnaest,
sve ogledani borci i zakleti neprijatelji kralja Filipa i Makedonaca. Filton
ih pozdravi dobrodošlicom, a Glikera ispred svakog stavi tanjir s

87

komadom pečenog svinjskog mesa, hlepčić i pehar pun vina.

Kad se ratnici založiše i isprazniše pehare, Filton se obrati Glikeri:
— Sad naspi još jednom. Kad popijemo, ispićemo i po treći pehar
za dobru sreću i početak našeg rada. Bogovi su s nama!

Potom se obrati prisutnima:
— Iskupila nas je zajednička želja da se borimo za domovinu i da
svetimo lične nepravde koje smo pretrpeli od Filipa i njegovih varvara.
Među nama se nalaze i četiri ratnika iz svete čete,50 koji su se zakleli da
će umreti za otadžbinu. Isto tako ovde vidimo jednog mladog

Makedonca, Pausaniju, koga je nevolja naterala da pobegne iz svoje
zemlje, ne mogući da podnosi uvrede kralja Filipa. S mukom je uspeo da
se iščupa iz varvarskih kandži dve kraljice i jednog obesnog kralja.
Nepravde koje je podneo dovoljna su potvrda da će Pausanija pomoći

našu pravednu osvetu.

Filton zastade, pogleda prisutne i dodade:
— Da li neko od vas misli da bi nas mladić mogao izdati? Svi ratnici
su ćutali. Najposle Diota progovori.
— Izdati!... Pa neka izda! To nije važno... Svaki od nas odlučio je da
se sveti i na tom poslu će umreti. Prema tome, ko misli na izdaju neće

nam naneti nikakvu štetu...

Pausanija je mesec dana ranije prebegao iz Makedonije u Plateju. S
Filtonom ga je doveo u vezu atleta Prokles. Mladić nije učestvovao u bici

kod Heroneje, jer njegova želja za osvetom kretala se samo oko kralja

Filipa i njegove najbliže okoline.
— Moj mač uperen je samo u srce tirana, — govorio je mladić. —

Nikad se neću boriti protiv svog naroda i nijedan Makedonac neće reći

da je Pausanija izrod!...
Mladić je bio omalen rastom. Izgledao je lenj i mlitav. Iz njegovih

crnih očiju izbijala je melanholija i dremljivost.
— Od ovog dremljivka nikakve koristi nećemo imati! — šapnu Diota

Nikanoru.

— Filton valjda zna zašto ga je pozvao, — nasmeši se bivši rob.
— Pekli su rai leđa i čupali nokte; gnječili mi glavu između dva
kamena, — reče Pausanija mirnim tonom, kao da sve to nema nikakve

veze s njim.
— Zašto?... Šta si im učinio?...
— Kralj Filip će iskupiti moje muke... Optužili su me da sam

tribalskom kralju Sirmu rekao s koje strane će ga Per dika napasti. Taj

kralj se povukao blagovremeno, namamio Makedonce u tesnac i
potukao ih... Učestvovao sam i ja u toj bici. Tribali su me zarobili. Kod
njih sam bio u ropstvu četiri dana, pobegao sam i vratio se svojima.
Onda me Kalidanet optuži kralju Filipu da sam izdajnik i mučenje je
počelo.

88

— Kako si se izvukao? — upita Kales.
— Spasla me kraljica Olimpijada, jer sam joj obećao i zakleo se da
ću ubiti Kleopatru, drugu ženu Filipovu, i njeno dete... Pomogla mi je da
pobegnem, i evo me kod vas.
Filton mu se obrati:
— Skupili smo se ovde na dogovor, jer svaki od nas ima ponekog
među Makedoncima koga namerava da ubije... Koga ćeš ti ubiti?
— Kralja Filipa!
— Oho!... — viknu Diota. Ostali se nasmejaše.
— Ili Daoha, Parmeniona, Perdiku, Klitandra i svakog drugog oficira
iz garde „kraljevih pratilaca"...
— Daoh je prekjuče ubijen, — reče Diota. — U toku bitke uhvatili
smo ga Prokles i ja i obesili.
— Onda jedan manje, — blago se nasmeši Pausanija. Četiri
Tebanca iz „svete čete" rekoše da će ubiti svakoga
ko je Makedonac ili ko radi za njih.
— Oni će sad dovesti svoje posade u naše gradove — reče jedan i
ubijaćemo ih...
Glikera, sevajući očima, dodade:
— Ubijati mučki: na spavanju, noću na ulici, sačekivati iza uglova...
Otrov i nož... To je naše oružje.
— Trovaćemo bunare! — dodade Diota.
— Ne! — preseče Filton. — Bunare nećemo zatrovati. To bi bilo
podlo.
— Zar ima išta podlije nego nevinog čoveka vezati za direk i mlatiti
ga kao besno pseto! — škrgutnu zubima bivši konjušar.
Filton ga odmeri pogledom i tiho, naglašavajući svaku reč, dodade:
— Svi smo se zaverili na osvetu, ali glavni zapovednik sam ja!... Ko
neće da sluša moja naređenja, može da ide. Niko ga neće zadržavati.
Klempavi konjušar progunđa nešto sebi u bradu i ućuta Na predlog
lekareve žene ratnici napraviše spisak istaknutih Makedonaca koje treba
ubiti. Pročitavši ga nekoliko puta, zaverenici potvrdiše da su zapamtili
svako ime. Onda povadiše mačeve, ukrstiše ih i izliše vodu na njih.
Zakletva je bila učinjena.

***

Posle bitke kod Heroneje u Atini nastade zaprepašćenje. Udarac je
bio silovit i svima se činilo da je od presudnog značaja za celu Heladu.
Ljudi i žene s užasom su očekivali makedonsku vojsku. Svi su bili

89

uvereni da će Filip odmah okupirati Atinu i Beotiju i svuda zavesti svoje
posade. Strepeći, Atinjani su očekivali odmazdu, jer, kao pokretači rata,
nisu se ničem boljem mogli nadati. Po celoj Atini trgovi su bili ispunjeni
masom sveta. Ljudi su se bojažljivo zgledali i došaptavali očekujući od
stratega51 bilo kakvu utešnu reč. Hramovi su bili puni žena, staraca i

dece. Žrtvenici su se pušili od krvi zaklanih životinja. Mnogi su prizivali
bogove obećavajući zavete, ako iznesu živu glavu iz nevolje koja ih je

snašla.

U takvom stanju Eshin i njegove pristalice stadoše podbadati narod
protiv Demostena govoreći da je on jedini kriv za ovu nesreću.

— On je bacio štit i pobegao iz bitke! — govorili su. — Celog veka

glumio je ulogu rodoljuba sve dok nije napravio tragediju i uvalio u bedu

celu Heladu!
Eshin podnese tužbu narodnoj skupštini protiv Demostena, tražeći

najstrožu kaznu.
Ljudi su se u čudu pitali čemu ta komedija, kad je ionako sve

propalo.
— Tužba nije potrebna, — govorili su građani. — Demosten je kriv i

treba ga ubiti bez suda.

— A kako bi se i mogao braniti kad je njegova krivica jasna? —

govorili su drugi. — Nema smisla ni da pokušava da se pravda.
Neki su nagovarali pritane52 da se okane optužbe i da ne dozvole

govorniku da se brani, što se kosilo s demokratskim slobodama koje su

oduvek vladale u Atini.
Kad se Demosten pojavi na govornici, iz hiljadu grla začuše se

protesti. Zviždanje, besni povici, kletve i psovke odjekivale su na trgu.

Nekoliko stratega pokušavali su da umire masu. Uzalud. Ljudi su sa
stegnutim pesnicama i izobličenih lica od srdžbe zahtevali smrtnu kaznu

za optuženog.
Najstariji među starešinama, mašući rukama i vičući na sav glas,

umiri svetinu:
— Kakva vas je ludost spopala, građani! Po atinskim zakonima

svako ima pravo da se brani. Pustite optuženog neka kaže svoju reč da
bi sudije mogle izreći presudu!

Kad se galama utiša, Demosten progovori:
— Atinski građani, setite se kakvo je bilo stanje u našoj zemlji kad je
Filip upao u Elateju... Jedne večeri stiže glasnik na premorenom konju i

donese vest da je Elateja zauzeta. Dok je državni savet raspravljao o
tom slučaju, narod je tražio da se hitno donese odluka šta nam valja
raditi. Državni vikač stade pitati i bezbroj puta ponavljati „Ko hoće da

govori?"... Ko želi da besedi?"... Uzalud. Niko se ne javi! Stratezi, pritani
i svi besednici bili su zamukli, premda su dobro znali da kroz vikača zove
otadžbina... Svi vi, atinski građani, svakako ste želeli da se država

90

spase, ali niko se ne javi za reč... Daleko sam od toga da nekoga za to
osuđujem. Ali se nameće pitanje zašto se tada niko od vas ne usudi da

progovori? Na to pitanje i ne tražim odgovor, jer znam da je tada na
govornicu mogao stati samo čovek koji dobro čita kralja Filipa i njegove
namere. To ste znali i vi, a ko nije znao, makar bio i najveći rodoljub, nije
mogao pogoditi šta treba preduzeti protiv čoveka koji je i lav i lisica.

— Kad sam video da niko od vas ne traži reč, a moralo se u takvoj
prilici govoriti, javio sam se ja... Sećam se da sam tada rekao kako
pouzdano znam da kralj Filip podmićuje Tebance i da je neke pridobio

za sebe, i da mi, ako odbacimo tebansko prijateljstvo, guramo i ostale

pravo u ruke Filipove. Rekao sam da prepredeni Makedonac ništa bolje

od toga ne može poželeti. Onda sam govorio da svi treba da se borimo
za Tebance, jer na taj način branimo i sebe. Tada ste vi prihvatili moj
savet i bez reči pristupili delu... Čini mi se da je obavezna dužnost
svakog građanina tada bila da iznese pred sve ako zna štogod bolje, a

ne da pravi izlišne zamerke... Niko, dakle, nije bio protiv mojih saveta.
Svi ste se složili sa mnom. A posle toga počele su klevete. Jer, pazite,
atinski građani... Savetnik govori onda kad je potrebno, pre događaja, a
klevetnik posle, kad već nastane nesreća. Za svakoga kome je stalo do

otadžbine onda je bio pravi trenutak kad treba govoriti i savetovati! A
sad?... Oni koji su onda ćutali, sada govore i napadaju… Oni nisu ništa

drugo do klevetnici!... Ja i sad, posle ovog strahovitog poraza, pozivam
svakoga da kaže šta se moglo bolje učiniti od onoga što sam ja

savetovao? Ne mislite valjda da bi bilo najpametnije da smo s konopcem

oko vrata otišli kralju Filipu i uzviknuli: „Živela sloboda!" Moj predlog je
bio jedini, pa se nije moglo ni birati. A ko od vas, građani, ne bi izabrao

ono što je najbolje i najkorisnije za otadžbinu?... Nije ni mogao izabrati ni

onda, pre bitke, ni sad, posle bitke, jer nema šta da se bira... Ako u ovoj
zemlji klevetnici budu imali glavnu reč, ne verujem da će i ubuduće

koristiti otadžbini.

— A ti, Eshine, kad umeš tako ubedljivo da optužuješ drugoga, reci
bar sad da li si onda i jednu reč progovorio? Kad onda nisi imao šta da

kažeš, a ti bar sad navedi: koji sam savet ili koju drugu zgodnu priliku

propustio što bi bilo korisno za našu otadžbinu? Pomeni bar jedno moje
delo koje bi, po tvom mišljenju, bilo štetno za naše sugrađane?

— Ali o onome što je prošlo ne treba se savetovati. Savetodavci se
zahtevaju za sadašnjost i budućnost. To je svakome jasno. Prema tome,

ne podiži viku o onome što se dogodilo! Ne pripisuj u greh meni što je

kralj Filip odneo pobedu, jer odluka o ishodu bitke nije u mojim, nego u
rukama besmrtnih bogova. Vas, atinski građani, pozivam da pronađete:
šta ja to dosad nisam učinio časno i šta nisam izvršio savesno prema

svojoj snazi, pa me tek onda optužujte!
— Na kraju, atinski građani, Eshin u svom klevetničkom poslu ide

91

toliko daleko da tvrdi da sve ono što je dobro ispalo treba pripisati
srećnim okolnostima, a za sve što je nepovoljno da sam kriv ja! Može li
biti većeg i podlijeg klevetnika?!

Takvim i sličnim rečima Demosten zasu tužioca, stratege, pritane i
atinske građane.

Posle toga optužba je odbačena, Demosten oslobođen, a Eshin sa
svojim pristalicama ismejan.

***

U četrdeset sedmoj godini života kralj Filip je postigao pun uspeh:
svi njegovi planovi ostvarili su se i cela Helada bila je pod njegovom
kontrolom. Put za Aziju bio mu je otvoren. Na veliko čudo Atinjana i
Tebanaca, makedonske posade po gradovima postupale su prema
građanima blago. Ratnici su se ponašali prijateljski, blagonaklono
pomažući Helenima da se uzdignu i oporave posle teškog poraza.

Zbog ovakvog stanja neki Atinjani su, obuzeti radošću, bili gotovi da
zaborave na sve što su prepatili od kralja Filipa i njegovih ratnika. Čak im
je činilo čast da se prijavljuju u makedonsku vojsku kao najamnici, iako
nisu pouzdano znali da li će dobiti ugovorenu nagradu za taj trud. Drugi
pak stadoše da se prebacuju u Malu Aziju, a odatle u Persiju, s
namerom da se priključe vojsci cara Darija. I dok su jedni ulagali svoju
snagu i iskrenost da se prijateljstvo između Atine i Filipa utvrdi, drugi su
ostali zakleti neprijatelji makedonskog kralja i njegove vojske. Postojala
je i treća grupa Atinjana: oni su smatrali Filipa za neprijatelja od koga se
ničem dobrom ne mogu nadati, a prema persijskom caru bili su
ravnodušni. Ti građani su budno pratili događaje čekajući trenutak da se
nanovo late oružja i proteraju Makedonce iz svoje zemlje.

Makedonski ratnici su u Tebi svojim postupcima dokazivali da su
došli kao prijatelji. Po dolasku u grad odmah otvoriše sve tamnice i
pustiše na slobodu političke krivce i zločince. Uprkos zabrani gradskih
starešina, provališe državne magacine i stadoše deliti sirotinji žito,
pirinač, slaninu, suve smokve i ječam. Tako tebanski narod poče da se
prilagođava novim promenama.

I sve bi bilo dobro da ne učestaše ubistva po ulicama i krčmama.
Makedonski ratnici padali su probadani mačem ili nožem gotovo uvek s
leđa. Tako je počelo zlo stanje u Tebi. Nekoliko stratega i pritana
preklinjali su narod da se drži mirno i da strpljivo podnosi stanje kakvo je
zavladalo gotovo u celoj Heladi. Uzalud. Ubistva su se nastavljala.
Makedonski ratnici stadoše hvatati i krive i prave, bacati ih u tamnicu i

92

stavljati na muke. Jedan mladić, uhvaćen na delu, ne izdrža mučenje i
odade grupu zaverenika. Konci zavere vodili su u grad Plateju, u kuću

atlete Proklesa, gde su se skupljali mnogi nezadovoljni vojnici, željni

osvete.
Jedne noći kod atlete se iskupilo preko dvadeset građana. Svi su s

nestrpljenjem očekivali glasnika iz Tebe koji treba da im donese od vođe
uputstva šta treba da rade. Dve trećine ratnika bili su novajlije.

Dok je Proklesova žena Kasiopeja svakoga usrdno posluživala
smokvama, suvim grožđem i narandžama, atleta ih je umirivao kako je

znao i umeo.
— Treba imati strpljenja, — govorio je. — Glasnik će doći... U toku

noći mora biti tu, jer naš vođa nikad nije pogazio svoju reč...
— Ko je voda? Što ne kažete njegovo ime? — upita jedan mladić.

Drugi mu se pridružiše galameći:
— Morate nam reći! Hoćemo da znamo za koga stavljamo život na

kocku!

Diota, koji je osam dana ranije došao u Plateju i bio atletin gost,

odgovori:
— Ime našeg vođe nećete doznati!
— Onda odlazimo! Nećemo da radimo! — dobaci onaj mladić.
Konjušar začkilji na levo oko, a desno upre u mladića:
— Nećete da radite? — reče. — A ko te je zvao? Sam si došao i

ponudio se... Šta sad hoćeš?
Međutim i ostali stadoše navaljivati da im se kaže ime vođe:
— Ko je? Šta je? Gde se nalazi? Hoćemo da znamo za koga treba

da poginemo!

— Ginete za otadžbinu, bednici! — škrgutnu zubima Diota.
— Strpljenja... Strpljenja! — vajkao se atleta. — Naš vođa zabranio

je da se oda njegovo ime! Strpljenja...
Diota trže nož iza pojasa, pa obraćajući se mladiću reče:
— A čime jamčiš da nećeš izdati i nas i vođu ako te uhvate i stave

na muke? Govori šmokljane!
— Ime, ime hoćemo da doznamo! — vikali su ostali.
— Dobro... Reći ću vam njegovo ime. — odvrati Diota. — Ali znajte:

desi li se izdaja, poklaćemo vam celu porodicu! To je naš uslov...
— Nećemo! Ne pristajemo... Odlazimo odavde... — povikaše neki i

pođoše prema vratima.
Diota im prepreči put:
— Odavde nećete izići! — reče i, bacivši pogled po ostalima,

dodade: — Mačeve u šake! Iseći ćemo ih sve!... Ko uđe u grupu ubica,

živ ne može napolje!...
Osam kolebljivih građana prebledeše i stadoše jedan na drugog

bacati unezverene poglede. Petorica potrgoše mačeve.

93

Zelena svetlost buktinje zadevene u alku na zidu uvećavala je
bledilo ratnika i isticala blesak u očima iz kojih su izbijali munjeviti
pogledi. Surovi glasovi i teško disanje nagoveštavali su da svakog
trenutka može planuti borba.

Odjednom se spolja začu krik. Atletina žena vrištala je na sav glas.
— Izdaja! — dreknu Diota. — Svi napolje!
Ratnici pojuriše izlazu. Diota istrže buktinju iz alke i potrča u
dvorište. Buktinja osvetli kapiju. S ulice je navaljivalo preko trideset
makedonskih ratnika. Svi su se tiskali i galamili, trudeći se da obore
kapiju. Kasiopeja je odnekud slabim glasom dozivala u pomoć.
Prokles, proguravši se kroz vrata, izlete u dvorište. Noseći dvoreznu
sekiru nalete na tarabu i obori je ramenom. Onda grunu svom žestinom
u gomilu makedonskih ratnika. Diota uzviknu borbeni poklič i jurnu za
njim. Ostali građani, ohrabreni, uleteše s mačevima u gužvu.
Zveket oružja, strahoviti udarci atletine sekire o šlemove, jauci i
zapomaganje pokolebaše makedonske ratnike. Mada ih je bilo dvaput
više, videći da ih je polovina izginula, udariše u bekstvo.
Borba je bila kratka, ali žestoka.
Diota zapali buktinju koja se u gužvi bila ugasila i osvetli ulicu:
šesnaest makedonskih ratnika i pet građana ležalo je u krvi, mrtvo ili
ranjeno. Klempavi konjušar, pošto pokla ranjenike, i građane i
Makedonce, viknu:
— Svi u Tebu! Naći ćemo se u klancu koji vodi prema Heraklovu
hramu!53

94

GLAVA TRINAESTA

Napad i pobeda!

Kralj Filip, osetivši da su se duhovi u celoj Heladi donekle smirili,

odluči da sazove predstavnike svih helenskih država na sastanak i da s
njima raspravi sva pitanja važna i za jednu i za drugu stranu. Skupština
je zakazana na Korintu. Na nju dođoše poslanici svih država, osim
Sparte.54 Filip prijateljskim tonom, glumeći moćnog i silnog, ali
plemenitog vladara, čije su dobre namere pogrešno shvaćene, nametnu
sebe za vrhovnog zapovednika svih Helena i Makedonaca. U govoru,
prepunom sofističkih smicalica, podižući i spuštajući glas prema važnosti
misli i događaja, lako pridobi veći broj delegata. Neki su od njih, uživajući
u patosu govornika, s ushićenjem gledali kako Filip beči oči, istura donju
vilicu i diže obrve, prema načinu starih besednika, koje su još njihovi
davni preci s uzbuđenjem slušali i burno pozdravljali. Raspaljujući strasti
za veliki pohod u Aziju, na državu cara Darija, Filip je sticao popularnost.
Ipak poslanici Tebe i Elateje ostadoše pasivni, a Atinjani pokazaše
potpunu nezainteresovanost za Filipove planove i namere.

Ali, to nije ni bilo važno za makedonskog kralja. On je već vojsku
preko Trakije i Bosfora bio prebacio u Malu Aziju i uveliko počeo da se
dopisuje sa persijskim satrapima iz pograničnih oblasti, naglašavajući da
im ukazuje milost što održava vezu s njima, varvarima, koji služe
varvarskog cara. Tako je i došlo do toga da jedan satrap, Piskador,
ganut Filipovom naklonošću, ponudi svoju ćerku kraljevim sinovima,
najpre poludelom Arideju, a zatim i Aleksandru. Satrap iz Karije hteo je
po svaku cenu da se orodi s kraljem Filipom. Ali Filip, osetivši da su u taj
posao umešani prsti kraljice Olimpijade, u korenu preseče stvar.
Posledice ovog slučaja jasno pokazaše šta znači Filipova naklonost
prema Darijevim satrapima. Posrednik za ovu bračnu vezu, igrač Tesal,
doveden je okovan u grad Pelu i bačen u tamnicu, a Aleksandrovi
prijatelji Harpal, Ptolomej i Frigija proterani iz zemlje.

***

95

Jednog dana pojavi se u gradu kraljica Olimpijada, vodeći sa sobom

svoga brata Arimbu, kralja od Epira, koji je s visine gledao sve dvorane i
oficire u Peli. Filip se ljubazno smejuljio na rođaka i gosta, ali, bojeći se
otrova i noža, udvostruči predostrožnost:

— Budite oprezni! — govorio je najodanijim oko sebe. Kraljica

Olimpijada je tu!... Primetite li šta sumnjivo, isecite Arimbu na komade!
Ali Olimpijada je imala drugu nameru. Smerajući da pojača svoj

uticaj na dvoru, odluči da svoga brata oženi Filipovom vanbračnom
ćerkom Kinom.55

Čuvši za ovo, kralj se grohotom nasmeja i odobri brak.
Svadba je bila svečana i u punom sjaju. Obred je obavljen u hramu,
a gozba u lovačkoj dvorani. Međutim, u pratnji ženika Arimbe oficiri
videše i poznadoše mladića Pausaniju, a konjušari svoga nekadašnjeg

druga Diotu. Pored njih je bio i Nikanor.

— Ja sam kralj od Epira! — govorio je polupijani mladoženja. —
Biće srećni i puni blaga oni koji se priklone mojoj moći!...

Filip, držeći pehar, uzviknu:
— Živela moć, sila i slava onih koji sami sebe uzdižu i proslavljaju!

Svi prisutni zanemeše. Njihovi pogledi najpre padoše na Arimbu. Ali
Epirac, šapćući svojoj nevesti ljubavne reči, ne ču uvredu. Međutim,
Olimpijada je, grizući usne, gledala otrovnim pogledom Filipa. U nastupu

besa slomi nožicu od pehara i patrljkom zapara butinu jednom robu

Etiopljaninu koji je posluživao oko stola.

Sukob nije izbio jer je Filip bio trezan.
Popodne veseli svatovi pođoše u pozorište. Filip je išao bez oružja,
odeven u svečanu haljinu bele boje. Bio je izuzetno dobro raspoložen i
pravio šale na račun mladoženjin koji je trideset godina bio stariji od

neveste.
Međutim, na okuci, blizu gradske kapije, koja je u svečanim

prilikama bila širom otvorena, Pausanija trče mač i na očigled svih

prisutnih probode kralja.

— Smrt tiranima! — viknu Diota i jednom oficiru sjuri nož u slabinu.
Dok su preneraženi dvorani prevrtali telo kralja Filipa tražeći u
njemu znake života, gardisti potrgoše mačeve i navališe na ubicu.
Nikanor pade isečen, Diota izlete na kapiju dočepavši se jednog od

konja koji su spremni bili privezani za drvo, baci se na njega i dohvativši
se staze odjuri prema šumici. Poznavajući dobro bogaze i stranputice,
klempavi konjušar izmače poteri.

I ubica Pausanija uspe da se baci na konja, ali ne stiže da pobegne.

Divlja loza, koja se pružala od zida do drveta zaplete se konju oko jedne
noge. Životinja posrnu, gonioci stigoše i isprobadaše mačevima ubicu.

Tako je okončao život Filip, kralj Makedonije, jedan od

96

najsposobnijih vladara i ratnika Staroga sveta. On nije stigao da pređe u
Malu Aziju i napadne Persijsko carstvo. Tu slavu sudbina je dodelila
njegovom sinu, nasledniku prestola, Aleksandru, mladiću od dvadeset
godina.

***

Vest o ubistvu kralja Filipa munjevito se rasprostre na sve strane. U
celoj Heladi, a osobito u Tebi i Atini, nastade veselje. Mnogi su smatrali
da je došao trenutak za oslobođenje. U nekim gradovima helenski ratnici
stadoše proterivati makedonske posade.

Međutim, Aleksandar, ne dvoumeći se, dojuri na Peloponez s jakom
oružanom pratnjom i tu održa skupštinu zahtevajući za sebe vođstvo u
savetu, isto onako kako je Filip nedavno učinio. Zaplašeni poslanici svih
helenskih država ne usudiše se da se suprotstave njegovoj želji. Jedini
Spartanci ne prihvatiše zahtev mladog kralja. Najstariji među njima, u
ime svih odgovori:

— Poštujemo makedonskog kralja i njegovu silu, ali naš običaj nije
da slušamo druge, nego da mi drugima zapovedamo.

I atinski poslanici stadoše prigovarati, ali objašnjavajući se između
sebe, napraviše zbrku. Kad ih Aleksandar stavi pred svršen čin, ne
mogaše a da ne priznaju njegovo vrhovno zapovedništvo za rat u Aziji.

Mladi kralj napusti Peloponez i ode u Amfipoilj, gde ga je čekala
opremljena falanga s kojom je nameravao da udari na pobunjena tračka
plemena.

— Kuda idemo? Zašto? Čemu taj rat Tračana, kad smo već odlučili
da se prebacimo u Malu Aziju? — pitali su oficiri.

Aleksandar, ne podižući ton, odgovori:
— Zar mislite da je zgodno ići na tako dalek put, a ostaviti iza svojih
leđa pobunjene varvare? Svi će se oni dići na oružje i pridružiti se
nezavisnim Tračanima, koje kralj Filip nije uspeo da pokori.
Po vatrenim pogledima mladoga kralja oficiri zaključiše da nije
zgodno protiviti se.
I makedonska vojska krete iz Amfipolja, ostavi za sobom planinu
Orbel, pređe reku Nesu i stiže do Hema.56
Tukući se s podmuklim varvarima po kosama i klancima planine,
makedonski ratnici s mukom su savlađivali prepreke. Izbegavajući i
obilazeći zasede, potiskivali su Tračane kroz gustu šumu, sve dok ne
stigoše do planinskog vrha. Ova neslavna vojna otegla se mesecima, jer
se prenela na Tribale, Peonjane i Ilire. Tribalski kralj Sirmo57 diže čitavu

97

vojsku i priključi se Tračanima. Krijući se po šumovitim kosama planine
Hema, varvari, ne usuđujući se da stupe u otvorenu bitku, vikali su
između drveća mameći neprijatelja u šumu.

Aleksandar posla na njih strelce i praćkaše. Primičući se varvarima i
odapinjući strele, ovi ratnici razdražiše Tribale i izmamiše ih na čistinu.
Vitlajući kopljima i budžama, varvari, kao gomila divljih životinja, derući
se na sav glas, jurnuše na Makedonce i strahovita borba otpoče. Dok su

se jedni tukli s falangom, drugi stadoše otiskivati teretna kola niz strme

padine planine. Da makedonski ratnici nisu polegali po zemlji pokrivši se

velikim štitovima, mnogi bi bili zdruzgani. Ovako kola projuriše preko

štitova i sunovratiše se u ambis ne nanevši gotovo nikakvu štetu

makedonskim ratnicima.

Glavna bitka vodila se na otvorenom polju, gde su Tribali bili

namamljeni Ratnici su se tukli bez ikakvog reda. Varvari su naletali u
manjim grupama i pojedinačno, prema svojoj hrabrosti i veštini. Najposle
se dadoše u bekstvo. Poznavajući dobro kraj jedni šmugnuše u šiblje, a
drugi se uspentraše na planinu, treći pobegoše niz jarugu. Na bojištu

ostade oko hiljadu i pet stotina varvara, mrtvih i ranjenih.
Tada Aleksandar krenu vojsku. Trećeg dana stiže do Istra58 i upade

posred ratobornih naroda većinom keltskog porekla. Kelti, krupni i oholi
ratnici, kosmatih grudi i čupavih zalizaka, dođoše kralju na poklonjenje.

Bilo ih je dvanaest iz plemena Geta i po pet od Kvada, Markamana i

Jaziga.
Oni ćuteći položiše oružje pored vatre i posedaše jedan do drugog,

gledajući začuđenim pogledima mladoga kralja.
Aleksandar, šetkajući ispred njih, čekao je da progovore. Ali je

izgledalo da Kelti i ne pomišljaju da počnu razgovor.

— Ovi se tebe ne boje! — pakosno dobaci Filota Aleksandru.

— Ko se ne boji mene?
— Kelti! Vidiš da te gledaju kao jastrebovi ispred kojih se kočoperi
petlić.

Aleksandar buknu:
— Sad ćemo videti! — reče i obrati se tumaču: — Pitaj ih čega se

najviše boje?
Tumač, jedan kržljavi Agirjanin59 obrati se Keltima. Oni se zgledaše

i slegoše ramenima čudeći se pitanju. Najstariji među njima, prsat ratnik
s izbuljenim očima, dodirnu rukom čelo i pogleda uvis:

— Najviše se plašimo, — reče, — da nebo ne padne na nas!
Kad tumač prevede reči keltskog vođe, pod šatorom se zaori

grohotan smeh.
— Eto koliko te se boje! — kriveći se od smeha reče Filota. Keltski

poslanici, ozbiljni i smireni, izjaviše da su došli da

vide velikog kralja, da mu se poklone i da mu ponude svoje

98

prijateljstvo. Aleksandar ih otprati s darovima tapšući ih po plećima.
— Tvoja blagonaklonost urodiće plodom, — reče Ptolomej. —

Svojim držanjem pridobio si varvare.

— I ja mislim! — dodade Frigija.
— I ja isto tako! — dobaci Filota. — Sutra će nas napasti!
— Šta kažeš? — upita Aleksandar. — Napašće nas Kelti, i to
podmuklo, varvarski! Videćete! Trebalo ih je zadržati kao taoce.
Filota je bio u pravu. Istog dana predveče Geti navališe sa svih
strana. Makedonski ratnici, vični svakovrsnim napadima, tukli su se

postojano, sve dok ne nateraše varvare u bekstvo.
Onda nastade gonjenje po šumama i močvarama, koje je danima

trajalo. Najposle, varvari se prebaciše na drugu stranu Istra i, izmešavši
se sa Skitima, poređaše se po obali kao da izazivaju napadače.
Rugajući se i kreveljeći, čikali su neka se samo neko usudi da pređe

reku!

Aleksandra spopade bes. On naredi svojim ratnicima da pokupe sve
čamce, napravljene od izdubljenih stabala, koji su ovde-onde bili

privezani za obalu. Kad pade mrak, kralj se prebaci preko velike reke na
drugu obalu s nekoliko hiljada ratnika i napade varvare. Boreći se

prostijim oružjem, Skiti i Geti brzo uvideše da ne mogu odoleti
napadačima i, vrišteći i duvajući u rogove, rasprštiše se na sve strane.

Aleksandar im spali selo i prinese žrtvu Zevsu, Heraklu i bogu zaštitniku

reke Istar.

Dok se Aleksandar borio protiv varvara, Tebanci su spremali

pobunu.

U gradu Peli kraljica Olimpijada baci u tamnicu Filipovu drugu ženu

Kleopatru sa detetom od godinu i po dana. Pijani ratnici iz garde

„kraljevih pratilaca", koje Aleksandar nije poveo na vojni pohod u Trakiju,
rugajući se i cereći, gledali su kako tamničar Kalva istrže iz ruku mlade
žene dete i kako ga davi. Po naređenju i uputstvima kraljice Olimpijade

istoga dana udavljena je i Kleopatra.
Međutim, dok su ratnici davali podušje ubijenom kralju Filipu,

Olimpijada je u svojim odajama prinoseći žrtvu, prizivala dušu ubice
Pausanija, moleći bogove da joj odrede dostojno mesto u donjem svetu.
Olimpijada je, slaveći ubicu, proklinjala mrtvog kralja Filipa, pljujući na
njegovu slomljenu statuetu, i bacajući čini. Nov piton, još nepripitomljen,

šištao je i lupao svojim kolutima po sanduku koji je bio smešten u uglu

odaje, iza statua bogova Dionisa, Orfeja i Demetre.
Čuvši sve ovo Aleksandar se zgrozi na svoju majku. Hvatajući se za

glavu, mladi kralj je hodao pod svojim šatorom i ječao od nemoćna besa.
— Dete i majku udaviti! — vapio je. — Gde je tu čovek, gde je

njegova duša?
Sećajući se reči svoga učitelja Aristotela, koji je često govorio o

99

dostojanstvu čoveka i njegovoj uzvišenosti nad ostalim bićima, mladić je
ponavljao:

— Ko smo mi i šta smo?! Žena, majka, ubija dete u naručju druge
majke i nju posle davi! Životinje... Zveri... To su ljudi...

Tako su počeli prvi trzaji u ionako nesređenoj duši mladića.

***

Međutim, makedonska posada u Tebi bila je pobijena. Stratezi i
pritani spremali su vojsku, jer su se nadali napadu na grad.

— Ovde, pod našim gradom, izgubiće glavu Filipovo derle! —
govorili su Tebanci. — Neka samo dođe sa svojim makedonskim
varvarima. Biće to prava odmazda za bitku kod Heroneje.

Iz drugih helenskih država pristizali su dobrovoljci, svrstavali se u
tebanske redove i, dobro naoružani, očekivali Aleksandra.

Od gradova u Heladi Tebanci su se jedini digli na oružje. Razumljivo
je što su sve oči bile uprte u taj grad, jer niko nije sumnjao da će mladi
kralj, kad raščisti s varvarima, doći s vojskom da kazni buntovnike.
Uzbuđenje se povećalo i zbog toga što se u takvoj prilici imalo videti
kako će proći oni koji se dignu protiv makedonske vlasti. Jedni su
govorili da će Tebanci odoleti, drugi da će propasti, a treći da se Filipovo
„derle" neće ni usuditi da napadne na grad i tebansku kosu falangu.

Aleksandar se, ugušivši pobunu, vrati istim putem: preko reke Nesa,
pored planine Orbela i jednog dana stvori se u gradu Amfipolju. Pošto
dade vojsci odmor od četiri dana, stade se savetovati sa starim oficirima,
koje je još Filip cenio. Njihovo mišljenje nije mnogo interesovalo mladića,
ali računajući da je takav red, pozva ih na savetovanje.

Parmenion, ne dvoumeći se ni za trenutak, predloži da se smesta
krene na Tebu.

— Grad treba napasti, — reče. — Propustimo li ovu priliku,
imaćemo za vratom celu Heladu.

Perdika, odobravajući klimanjem glave, dodade:
— Ne samo napasti, nego i pobediti! Od ovog trenutka zavise naši
budući uspesi. Dakle, napad i pobeda!
— Napad i pobeda! — uzviknu Aleksandar.
— Napad i pobeda! — zagrajaše oficiri.
Mladi kralj, blistavih očiju od uzbuđenja, obrati se prisutnima:
— Ratnici, došao je trenutak kad nam valja razbiti zlo stanje koje se
između nas i Helena godinama povlači. Moj otac, bogovi se smilovali
njegovoj duši, mislio je da od Helena napravi prijatelje, ali mu to nije

100