Slavomir Nastasijevic - Aleksandar Makedonski

pošlo za rukom. Nije uspeo, jer je bio mlak i neodlučan... Prijateljstvo se
stiče naklonošću i dobrom voljom, kad može, a ako ne tako, onda silom.
Jednom će nam Heleni biti zahvalni što smo bili surovi prema njima...
Oni koji se budu tukli s nama moraju biti uništeni, radi sreće i bolje
budućnosti ostalih. Neće jogunasti Tebanci ovoga puta proći
nekažnjeno... Napred, dakle, spremajte se za žestoku i nemilosrdnu
bitku. Imaćete pred sobom ratnike, prekaljene borce, a ne varvare
Tračane, Peonjane, Ilire i Gete. Borićete se ispred grada, a ako bogovi
budu s nama, i u gradu, a ne po kosama i padinama planine Hema i po
močvarama oko obala reke Istar!

Takvim i sličnim rečima mladi zapovednik ohrabri svoju vojsku i u
pratnji Filote, Klita i Harpala ode na trg da gleda kako njegovi ljudi
prodaju frigijskim trgovcima robove, ratnike, žene i decu, koje su
pohvatali i doterali u Amfipolj.

***

Evo kako su Tebanci uništili makedonsku posadu.
Glavna tvrđava u Tebi bila je Kadmeja. Po predanju nju je osnovao
Kadm, a Amfion opasao visokim zidovima u kojima je bilo postavljeno
sedmoro vrata. U toj tvrđavi boravila je makedonska posada pod
upravom Aminte i Timolaja. Za poslednjih nekoliko meseci ta dva
Filipova oficira, obojica iz garde “kraljevih pratilaca", tragajući za
ubicama u Tebi, pobili su veliki broj građana. Stavljajući na muke i krive i
nedužne, naposletku otkriše tragove zaverenika. Uhvatili su lekara
Filtona i njegove pomagače: starca Nikiju, Kalesa i Pintiju.
Svu četvoricu bacili su u tamnicu, pet dana ih držali u mraku, ne
dajući im ni hranu ni vodu. Najposle, prvog izvedoše Nikiju. Zaslepljen
dnevnom svetlošću i izgladneo, stari rob se jedva dovuče do odaje u
kojoj su sedeli makedonski oficiri.
— Star sam... gladan i žedan, iznemogao... Kažite mi, pre nego što
umrem, šta sam skrivio? — otpoče rob.
Timolaj mu priđe:
— Tvoj gospodar je vođa ubica... Za poslednja dva meseca ubijeno
je ovde četrdeset osam naših ljudi... Da li ti je to poznato?
— Poznato mi je, — reče starac. — Ubijaju vas, jer ste ovde došli
silom... Niko vas nije zvao... Moj gospodar, Filton, je lekar. On leči ljude i
spasava ih od smrti... On ne ubija ...
— On je vođa, — odvrati oficir. — Kud se sklonila njegova žena
Glikera?

101

— Ona?... Uplašila se od vas i pobegla ko zna kud!
— Predaćemo te dželatu. Njemu ćeš već sve reći, — hladno dobaci

Timolaj.

— Bojte se bogova, ljudi! — zavapi starac. — Ja sam rob! Sta od
mene možete očekivati?... Optužujete lekara i njegovu ženu, a ja, njihov
rob, za života nisam čuo da postoje bolji ljudi od njih.

Tada mu priđe drugi oficir, Aminta, i ščepa ga za bradu.
— Obesićemo te — reče — ako ne budeš odgovarao na pitanja!
— Ljudi, bojte se Zevsa i Apolona! — povika nemoćni Nikija. — Zar

je to neka slava ubiti roba starca, kome je ceo vek prošao u služenju
drugima... Vode i hleba mi dajte! Umreću žedan i gladan…

Starac se zaljulja i pade onesvešćen na pod.

U to stražari dovedoše Kalesa i Pintiju.
— Mi smo bili robovi, a sad smo slobodni ljudi — reče Kales. — Sta

tražite od nas?
— Bićete obešeni obojica — odvrati Timolaj. — Znamo da pripadate

grupi tebanskih ubica... Ko vam je vođa?
— Vođa?... Nemamo nikakvog vođu, — odgovori Pintija. — Mi smo

siromašni zemljoradnici. Radimo na imanju lekara Filtona. Njemu

služimo za novac. On nas hrani...

Hladno i odmereno držanje oba zatvorenika za trenutak pokoleba
oficire. Timolaj pogleda Amintu i zavrte glavom... Ali tada uđe u odaju
treći oficir.

— Klitandar! Dobro je što si došao! — uzviknu Timolaj. —

Saslušavaj ove zatvorenike. Oni tvrde da nemaju nikakve veze s

ubistvima.
Klitandar priđe optuženima pa žmirkajući reče:
— Zar mislite da ćete odavde živi izići?... Umrećete svakako, ali

najpre treba da podnesete muke...
Rekavši to oficir trže kratak bič iza pojasa i poče da tuče optužene.
Kales i Pintija podnosili su udarce i ne pokušavajući da ih odbiju. Ali

starac Nikija, došavši sebi, viknu s poda:
— Tražite ubice između sebe, prokleti izrodi! Razbojnici!... Bogovi

će sručiti kaznu na vaše glave.
Klitandar ga ošinu bičem nekoliko puta. Starac nanovo izgubi svest.
Timolaj priđe stražaru i šapnu mu na uvo nekoliko reči. Ratnik iziđe i

vrati se vodeći lekara Filtona.

Klitandar se zagleda u njega, trže se i pršte u smeh:
— Stari poznanik! — reče. — Dvadeset godina se nismo videli!...

— Zar ga znaš? — upita Timolaj.

— Dabome! On je bio lekar kraljice Olimpijade. Ona ga je prodala
kao roba... Ne treba više da tragate! On je vođa ubica...

Klitandar priđe lekaru i reče mu:

102

— Kad su ti sirijski trgovci stavljali okove, rekao si da ćemo se još

jednom sresti! Evo, ispunila ti se želja...

Obrativši se stražaru viknu:
— Dželata ovamo... Oslepećemo i njega i ostalu trojicu... Oni su

ubice makedonskih ratnika.

Aminta se obrati Filtonu:

— Imaš li štogod da kažeš?
— Imam! — odvrati lekar. — Umreću i ja i ovi siroti ljudi sa mnom.
Ali osveta će domašiti i vas i vašeg mladog kralja. Ja sam ga na svojim
rukama prihvatio kad je ugledao svet... Kamo sreće da sam ga udavio!

Aminta mu se unese u lice:
— Ko je vođa tebanskih ubica?

— Ja! — odgovori lekar hladno.

— Ti?
— Ja... Mnogi makedonski ratnici pali su od naše ruke i padaće sve

dok ne napustite naš grad.
— Dosta! — viknu Timolaj. — Oslepećemo ih i pustiti! Neka idu u

svet i neka pričaju čemu vodi pljuvanje i preziranje prijateljstva.
U odaju uđe dželat noseći veliki zemljani lonac sa žeravicom. Iz

lonca je virila gvozdena šipka.
Gotovo u isti mah banu jedan stražar i s vrata reče:

— Glasnik našega kralja...
— Pusti ga! — dobaci Aminta. U odaju uđe Diota.

— Ko si? Kakve vesti donosiš? — upita Timolaj.
— Kraljev glasnik. Evo papirusa. Iz njega ćete videti šta vam se

zapoveda.

Dok je oficir drešio vrpcu na omotu, Klitandar se obrati glasniku:
— Po tvojim klempavim ušima izgledaš mi poznat. U čijoj ili60

služiš?

— Kod Perdike, pod komandom Dikearha, zapovednika lake

konjice.

— Šta je ovo? — uzviknu Timolaj. — Na ovom papirusu nije ništa

napisano!... Ko je ovo poslao?

— Moj i vaš gospodar, Aleksandar, sin kralja Filipa, — odvrati Diota

i stuknu prema vratima.

Odjednom se u dvorištu prolomi vika. Dozivanje i zveket oružja,

jauci i zapomaganje dopirali su do odaje. Filton tresnu pesnicom u lice
najbližeg stražara i ote mu mač iz ruke, Kales i Pintija navališe na ostalu

dvojicu, Diota udari nogom u trbuh dželata, dohvati lonac s žeravicom i
baci ga među oficire.

Aminta i Timolaj dograbiše mačeve i u odaji nastade strahovita
borba. Filtonu pođe za rukom da probode butinu Aminti, a Pintija ubi
Timolaja. Još se branio Klitandar kome su dva stražara pritekla u pomoć.

103

Povlačeći se oni iziđoše u hodnik, odatle istrčaše u dvorište i upadoše u
gomilu makedonskih i tebanskih ratnika koji su se borili na život i smrt.
Džinovski atleta Prokles, vitlajući mačem kao perom, probadao je i
komadao već rasturene i preplašene makedonske ratnike. Pored njega
su se borili Protit i Fanik, preterani pritani koji su i zamislili i izveli ovaj
prepad na makedonsku posadu. Za njima je u tvrđavu nagrnulo preko
pet stotina Tebanaca, svi dobro naoružani i željni osvete.

Sto osamdeset makedonskih ratnika pobijeno je u tvrđavi, među
njima i oba zapovednika: Aminta i Timolaj. Klitandar s nekoliko ljudi
preskoči zid i pobeže preko polja. Niko ne pođe za njim u poteru jer su
svi tebanski ratnici već bili u tvrđavi.

Filton pade u zagrljaj Proklesu. Atleta ga je ljubio plačući od
uzbuđenja:

— Mislio sam da te nikad neću videti!... — jecao je.
Diota je povraćao iz nesvesti starca Nikiju.
Dok su izgladneli lekar, Kales, Pintija i rob jeli i pili, Diot ispriča kako
se dosetio da kao glasnik prevari stražare i upadne u tvrđavu sa
proteranim Protitom i Fenikom.
Tako je u tvrđavi Kadmeji pobijena makedonska posada. Kad za to
čuše makedonski ratnici, rastureni po Tebi i njenoj okolini, razbežaše se
kud koji.

104

GLAVA ČETRNAESTA

Krv kralja Filipa i kraljice Olimpijade
progovorila je.

U narodnoj skupštini u Tebi Protit i Fenik, pozivajući se na staru

slavu i slobodu, uzvikivali su:
— Setite se Pelopide i Epaminonde, Tebanci!... S oružjem u ruci

brani se sloboda!... Ko se usteže da stane kao branilac otadžbine!
Fenik, podižući glas, tvrdio je da Aleksandar nije više među živima:
— Makedonija nema više kralja! — vikao je. — On je mrtav. Ubili su

ga ilirski pobunjenici.
Istina, u to vreme se govorilo da je Aleksandar poginuo u Iliriji. Ta

vest je kružila od grada do grada i brzo se rasprostrla po celoj Heladi.
Raspaljeni tebanski ratnici stadoše se spremati za odbranu.

Napravivši opkop oko grada, dobro naoružani i opremljeni, očekivali su
spokojno neprijatelja, sigurni u svoju pobedu. Ali stiže vest da je
Aleksandar ne samo živ nego i da lično vodi vojsku prema Tebi.

Makedonska vojska u velikom broju stiže, približi se gradu i utabori
se. Aleksandar odmah pošalje glasnika s pismom nudeći oproštaj svima
ako polože oružje.

„Građani Tebanci", pisao je kralj, „pošaljite mi vezane Protita i
Fenika, bivše pritane i prognanike iz ovog grada i biće vam sve
oprošteno".

Tebanci, narugavši se glasniku, grdeći kralja i makedonske
generale, poslaše odgovor:

„Nećemo predati Protita i Fenika! Pošalji ti nama Filotu i Antipatra!"
Mada je svaka mogućnost za pregovore bila isključena, Aleksandar
ipak ne izvrši odmah napad. On odluči da pričeka nekoliko dana,
računajući da će se Tebanci pokajati i prihvatiti pregovore.
Sutradan, međutim, tebanski ratnici izleteše iz grada i svom
žestinom grunuše na makedonski tabor. U ovom sukobu pade nekoliko
desetina Makedonaca, a Tebanci se pobedonosno vrate.
Potom Aleksandar primakne svoje čete do južnih vrata. Ratnici pod
oružjem ostanu do večeri, ali do bitke ne dođe. Makedonski ratnici tada
uoče da je Kadmeja opkoljena dvostrukim opkopom, a Tebanci gusto
poređani po bedemima.

105

Još dva dana su prošla bez borbe. Aleksandar je želeo u krajnjoj

liniji da izbegne borbu s Tebancima, jer je preko uhoda bio obavešten da

se u gradu pojavila jedna grupa ratnika koji žele pregovore.
Gledajući s opkopa protivničku vojsku, Tebanci su se u čudu pitali

da li mogu odoleti tolikoj sili.
Perdika sa svojim odredom bio je najbliži opkopu. Ne čekajući

Aleksandrovo naređenje, prvi poče bitku. Njegovi ratnici svom žestinom

jurnuše na Tebance. Aminta, sin Andromenov, navali sa svojim
odredom, ratnici se izmešaše i boreći se naporedo stadoše potiskivati

protivnika. Aleksandar, videvši da se ha opkopu uveliko vodi borba, krete

celu vojsku.

Perdika osvoji prvi šanac i upade u drugi. Ali tebanski ratnici, rešeni
da se bore do poslednjeg, dočekaše ih mačevima i kopljima i mnoge
poubijaše. Atleta Prokles sjuri se na prostor između dva opkopa i ulete u
gomilu napadača. Za njim potekoše Diota i Filton, a za njima ceo ubojni

red Tebanaca. Prokles, oborivši nekoliko makedonskih ratnika, napade
Perdiku mačem i probode mu desno rame. Makedonci zavikaše. Jedni
se, dokopavši svog ranjenog zapovednika, stadoše povlačiti, dok su im
drugi štitili leđa. Makedonci napustiše i osvojen prvi šanac i dadoše se u
bekstvo preko polja. Tebanci, goneći ih, naleteše ma lako naoružane

Argijane koji ih zasuše strelama i džilitima.
Među makedonskim ratnicima istače se Krićanin Euribota, vođa

strelaca praćkaša, proslavljen još u vreme kralja Filipa. Strašan ratnik,
zatežući svoj golemi luk, nijednu strelu ne pusti naprazno. Uzalud su se

tebanski ratnici zaklanjali štitovima, njegova strela uvek je nalazila metu.
On probi butinu lekara Filtona, drugom ratniku desnu mišicu, četvoricu

pogodi u lice. Strašan strelac, kao bog smrti, zatezao je fijuk, tetiva je
pucala kao bič. Tebancima se Krićanin činio utoliko strašniji što je oko

njega zatezalo lukove i puštalo strele nekoliko stotina ratnika.
Pokolebani Tebanci za trenutak zastadoše. Međutim, Prokles prvi jurnu
u gomilu strelaca. Za njim kao čopor vukova nagrnuše ostali ratnici, pa
sekući mačevima i bodući kopljima, pokvariše red protivnika, razbiše ga i

raskomadaše i pojedince pognaše po polju.
Diota sustiže Krićanina Euribotu i napade ga svom žestinom. Prvo

mu preseče tetivu i, skolivši ga nožem, zaseče mu ruke na nekoliko
mesta. Međutim, Pintija, boreći se u blizini, hitnu koplje i pogodi ratnika u
vrat. Krićanin strelac dreknu i pade na leđa. Makedonski ratnici, bežeći

kao rasplašeno krdo, dopadoše do kraljeve telesne straže.
Kad Aleksandar vide da su Tebanci, goneći begunce, pokvarili svoj

ubojni red, udari na njih u zbijenom poretku i stade ih potiskivati.
Tebanci, bežeći ispred brojnijeg i jačeg neprijatelja, preskočivši svoje

opkope, nagrnuše na širom otvorena gradska vrata. Tiskanje i borba o
prolaz bila je toliko silna da su mnogi izginuli tukući se između sebe.

106

Međutim, poslednji ne stigoše da za sobom zatvore kapiju i Makedonci

prodreše u grad.

Mnoštvo makedonskih ratnika pritislo je celo bojno polje, oba

opkopa, južnu kapiju i zidove na kojima su tebanske strelce pobili ili

rasterali.
Makedonski ratnici, nadirući kroz kapiju, ispuniše ceo donji grad, a

drugi se, prelazeći preko zidova, razmileše po glavnom trgu goneći i
ubijajući pojedinačno i u manjim grupama već potpuno razbijene

Tebance.
Kod Amfinova spomenika vodila se strahovita bitka. Valja istaći da

su se u makedonskoj vojsci borili Fokiđani, kivni na Tebance još od

„svetog rata” i Platejci kojima su Spartanci nekad (427. god.) po
nagovoru Tebanaca ubili dve stotine građana a mnoge prodali u ropstvo.

Osetivši da im se dala prilika za osvetu, ovi Heleni, izmešani s

Makedoncima dušmanski su se tukli.

Tebanski konjanici i pešaci, izmešani, borili su se u grupi, odbijali
napade i nanosili napadačima osetne gubitke. Ali kad ih Aleksandar
napade s leđa, pokolebaše se i nagoše u bekstvo. Obarajući i svoje i

neprijateljske pešake, konjanici jurnuše prema kapiji, izleteše na široko

polje i razbežaše se na sve strane.
Protit i Fenik padoše probodeni kopljima, dva beotarha61

makedonski ratnici zarobiše, mnoge zapovednike većih i manjih odreda

pobiše, raniše ili pohvataše.
Prokles, bežeći; dohvati ranjenog lekara Filtona, baci ga na konja

koji je stajao u blizini bez jahača i krčeći put mačem probi se kroz kapju.

Uz njega pobegoše Diota, Kales. Pintija i preko trideset drugih boraca.

Onda nastade užasan pokolj! Šest hiljada boraca palo je u bici, a
trideset hiljada građana: žena, dece i staraca zarobljeno.

Aleksandar je izdao naređenje da se grad Teba do temelja sruši.
— Poštedeti samo kuće sveštenika i hramove. Žene i decu

tebansku pohvatati i prodati u ropstvo... Uništiti sve, osim potomaka

pesnika Pindara...
Ratnike, navikle na ubijanje i pljačku, i zanete borbom do bezumlja,

zapovest mladoga kralja dovela je dotle da su pravili orgije od klanja.
Fokiđani i Platejci, željni osvete prevazišli su sve strahote koje ratni

pohod nosi sobom. Makedonci provališe u podrume bogatih trgovaca i

uskoro po ulicama grada izmileše pijani. Naoružane rulje ratnika davile
su i treskale decu po ulicama, klale starce ili cele gomile građana
zatvarale u kuće i palile. Ponegde su se grupice tebanskih ratnika tukle,
boreći se do smrti. Ranjenike su osvajači hvatali za noge i ruke i uz

grohotan smeh bacali u zgarišta.

Mnogi su hvatali begunce, vezivali im ruke, svrstavali ih u redove i
tukli bičevima i motkama. Povezani po pedeset na jedan konopac,

107

robovi, pocepani i premlaćeni, poluludi od užasa, cvokotali su zubima
moleći se bogovima da što pre umru. Pijani trački dobrovoljci jurišali su u
gomile robova sekući i bodući mačevima nadohvat.

Gonjenje i ubijanje građana produžavalo se do u noć. Za, paljene
kuće su kao džinovske buktinje osvetljavale ulice. Huktanje požara

mešalo se s neljudskim glasovima pijanih ratnika, vriskom žena i dece i
izbezumljenih građana koji su se još ponegde branili.

Glikera je bila u svojoj kući. Klečeći pored žrtvenika, preklinjala je
starog roba Nikiju da je probode mačem pre nego što stignu neprijatelji:

— Ubiću i tebe i sebe, — plačući je govorio starac držeći isukan
mač. — Bogovi mi to neće upisati u greh...

Dve robinje su, drhteći od straha, klečale pored Glikere.
Izdaleka se čuo žagor koji je u talasima dolazio sve bliže. Vrisak
žena i preneraženi glasovi ljudi sve češće su dopirali.
— Ubi me!... Šta čekaš!... — viknu Glikera.
— Hoću... Hoću... Ubiću i tebe i sebe! — drhtećim glasom reče

starac.

Dodirnuvši rukom žrtvenik dodade:
— Bogovi neka mi oproste za so i hleb što sam pojeo u ovoj kući.
Rekavši to, starac izmahnu mačem, žena pokri lice rukama i saže
glavu očekujući udarac.
Odjedanput stari rob ispusti mač, povede se i pade. Iz grudi mu je
virila drška od strele. U kuću upade gomila ratnika. Tračani jurnuše
prema žrtveniku i ščepaše Ženu.
— Stojte! Pustite je!... — začu se jedan promukao glas. Glikera

ustade i podiže glavu. Pred njom je stajao Klitandar, Filipov oficir iz

garde „kraljevih pratilaca".

— Ti si? — viknu oficir, — Glikera, žena lekara Filtona. Rekli su oni

da ovde stanuje Timoklija, žena Filipova.

— Jeste! Ja sam Timoklija! — odvrati Glikera.

Posle uništenja makedonske posade u gradu Tebi lekar je promenio

ime i od Filtona postao Filip, a njegova žena uzela je ime svoje majke.
Dok su ratnici izvodili iz kuće dve robinje, koje su se otimale vrišteći,

Klitandar ščepa Glikeru. Stežući je na grudi i ljubeći je, govorio je:
— Još onda si mi se dopala. Sad ćeš biti moja...
Žena se branila, grebući Tračanina noktima po licu i tukući ga

pesnicama. Najposle se ote, i bežeći preko odaje, šmugnu u drugu sobu.

Klitandar povika:
— Kuću ćemo zapaliti... Izlazi... Ja ću te spasti. Provalivši vrata
plećima, oficir upade u drugu odaju.
— Čuo sam da si bogata, — reče. — Gde si sakrila zlato?
— Zlato? Pa da, sakrila sam ga... Reći ću ti gde je, ali da mi se
zakuneš da ćeš me spasti...

108

— Zaklinjem se! — reče Klitandar i nanovo spopade

ženu.
— Posle... Posle... — šaputala je Glikera. — Biću tvoja, ali ćemo

najpre uzeti zlato.,.
Držeći je čvrsto za ruke Klitandar reče:

— Vodi me!
— Pusti mel Neću pobeći, — dobaci žena. — Neću pobeći, jer

nemam kud! Spasi me!
— Spašću te, ali najpre zlato!
— Idi za mnom... Odvešću te na mesto gde smo ga moj muž i ja

pred bitku sakrili... Ima mnogo zlata: narukvica, minđuša, fibula,62 lančića

i novca... Sve je to ostalo od moga ujaka Epaminonde... — govorila je
žena izlazeći iz kuće.

U dvorištu su trački ratnici palili buktinje zadevajući ih u potkrovlje
ria kući. Prema zelenoj svetlosti Glikera primeti kako Klitandrove oči
gramežljivo sijaju. Ona odvede oficira do bunara i mirnim glasom reče:

— Tu se nalazi zlato. Moj muž je sve stavio u jedno sanduče i bacio

u bunar.

Klitandar uze od jednog ratnika buktinju, naže se nad bunar, osvetli

ga i zagleda se u dno bunara.
Odjednom ga žena ščepa za noge i prevali. Ratnik dreknu i pade u

vodu. Gomila kamenja bila je u blizini. Žena njima zasu bunar. Oficir je
vikao bućkajući po vodi dok mu jedan veliki kamen ne pade na glavu.

Trački ratnici, paleći kuće, začuše viku iz bunara, ali dok dotrčaše
da vide šta se događa. Klitandar je bio mrtav.

Dok su jedni vezivali ženi ruke, drugi izvadiše iz bunara mrtvo telo

oficira. Razbijene glave i obliven krvlju, Klitandar je ležao pored bunara.

žena baci prezriv pogled na leš:
— Sad me možete ubiti! — reče.
Trački ratnici je poteraše ispred sebe.

U Aleksandrovom šatoru, osvetljeni s tri buktinje, sedeli su oficiri i

slušali jadikovanja svoga mladog kralja.

— Osveta Dionisa... Osveta Dionisa... On nas je spopao i bacio u

ovoliku bedu!
— Pobedili smo! — tiho reče Antipatar.

— Pobedili! — zavapi Aleksandar. — Koga smo pobedili?... Helene,
Tebance... Sebe smo pobedili i uništili! Ah, Perdika! Prvi si počeo bitku!
Neka bi bogovi dali da se na tvoju glavu sruči bes Dionisa i krv nevinih

ljudi u ovom gradu!
Mladić u nastupu očajanja skoči pa mašući rukama istrča iz šatora i

stade da viče izbezumljenim glasom:
— Prekinite seču!... Gasite, gasite požar! To su Tebanci...

Pogreška... pogreška.

109

Oficiri se ustumaraše. Filota, Frigija, Harpal i Ptolomej baciše se na
konje i jurnuše prema Tebi. Međutim, požar je već bio zahvatio ceo grad.
Kao ognjeno more vatra je proždirala kuće, staje, smrče, borove i

masline po vrtovima. Sve je buktalo i rušilo se s treskom. Iz zažarenih

krovova izbijale su u rojevima varnice i, izmešane s dimom, kovitlale se

iznad grada. Smrad od nagorelih ljudskih leševa i konjskih trupova

mešao se s dimom i oblacima prašine. Ratnici, izbezumljeni od ubijanja i

pijanstva, krvavih ruku i iskeženih zuba kao zveri, kidisali su na žene i

decu, klali ih, mrcvarili i vucarali po ulicama.
Četiri mlada ratnika, jureći na konjima, uleteše u jednu gomilu iz

koje su se čuli jauci i zapomaganje. Potrgavši mačeve počeše tući
Tračane, Makedonce, Platejce i Fokiđane. Preneraženi ratnici zastadoše
čudeći se šta ih je snašlo. Poznavši u napadačima svoje oficire, jedni
stuknuše, a drugi su, mašući rukama i braneći se od udaraca, vikali: „Mi

smo Makedonci!" „Koga bijete?" „Živeo veliki kralj!" Neki potrgoše
mačeve i, zaslepljeni besom, nasrnuše na mladiće.

Filota jednom krupnom Argivljaninu razlupa glavu sekirom, Ptolomej
probode mačem drugog, a Frigija, nateravši konja u gomilu ratrnia, stade

ih obarati i gaziti.
— Životinje! Zveri! — vikao je mladić sejući desno i levo udarce

bičem.

Najposle, ratnici nagoše u bekstvo. Gomila Tebanaca,
izbezumljena, grunu na kapiju. Tiskajući se i gušeći, mnogi padoše,
drugi, gazeći preko njih, dohvatiše se polja i pobegoše u mračnu noć.

— Dockan... Dockan... — vikala su četiri mladića. — Sve je propalo!

Teba je gomila ruševina!

— I golemo groblje!
Gušeći se od dima li prašine, mladići, znojavi i zadihani, napustiše

grad, dok su im u ušima odzvanjali urlici pijanih ratnika, i vapaji i krici
građana.

Aleksandar je međutim, mireći se s uverenjem da ga je Dionis
uvukao u ovu nesreću, sedeo pred šatorom i slušao reči svoga prijatelja

Klita koji ga je tešio.
— Luda moja glava — vajkao se kralj. — Mesto da pređemo Bosfor

i ratujemo u Aziji protiv Darija, navukli smo sebi na vrat celu Heladu!
— Teba nije cela Helada! — reče Klit. — Da ih nismo napali,

Tebanci bi preko Beotije i Fokide upali u Makedoniju...

— Upali bi, osvojili... pobili bi i porobili sve...

— Morali smo ih napasti! — zagalamiše oficiri.
Tračani dovedoše vezanu Glikeru. Galameći i vukući ženu, pijani
ratnici upadoše u kraljev šator. Klit im iziđe u susret.
— Šta je? — upita mladić. — Što ste doveli tu ženu?
— Ubila nam oficira, Klitandra, zapovednika četvrte ile „kraljevih

110

pratilaca”, — odvrati jedan grlati ratnik.

— Doveli smo je! Kralj da je osudi! Na muke s njom! Kamenom da
joj razmrskamo glavu! Ubila oficira Klitandra! Utrobu ćemo joj živoj
izvaditi! — galamili su pijani Tračani.

— Što je niste ubili odmah!? — reče Klit.
— Hoćemo najpre da je stavimo na muke! — odgovori grlati ratnik.
— Kralj treba da nam kaže kako ćemo je mučiti...
Razbarušene kose i brade, zakrvavljenih očiju i iskeženih zuba,
ratnici su očekivali kraljevu reč.
Glikera je stajala ponosito. Kosa joj je bila raščupana, !ke i vrat
izgrebani, a haljina u dronjcima. Njen čvrst pogled je kao munja prelazio

s kralja na oficira i ratnike koji su je okruživali.
Aleksandar ustade, priđe joj i zagleda joj se u lice. Zena izdrža

pogled.

— Kako se zoveš? — upita kralj.

— Timokfija, žena lekara Filipa. Bila sam slobodna Tebanka.

— Sad?... Sad sam mrtva... Moja otadžbina je umrla i ja s njom...

Aleksandar se zamisli.
— Kako si ubila oficira? — reče.

— Bacila sam ga u bunar i razmrskala sam mu glavu kamenjem ...
— Zašto si to učinila?

— Napao me je, hteo da me napastvuje i tražio je zlato... On je bio

zver kao i ovi koji te okružuju. Svi ste vi zverovi...

— Zar i ja?

— I ti... Gori ste od vukova...
Oficiri su upirali poglede u kraljevo bledo lice. Očekujući njegovu
reč, držeći ruke na balčaku, svi su bili spremni da jurnu na ženu i da je

iseku.
Aleksandar pogleda tračke ratnike i, gušeći se od besa, viknu:

— Napolje, varvari!
Tračani, razrogačenih očiju, mereći kralja od glave do pete,
zakolaše, ali nijedan ne pođe izlazu. Kralj uze mač od Klita, pa
zagledajući u oštricu, reče:

— Varvarski dobrovoljci ne slušaju svog kralja... Šta bi ti Klite,

uradio da si pa mom mestu?
— Sve bi ih pobio! — reče Klit.
— U pravu si, — odvrati kralj. — Evo ti mač! Ubijaj!
Klit, neodlučan, uze mač i zagleda se kralju u lice, jer mu se činilo

da se šali.
— Udri! Šta čekaš! — dreknu Aleksandar.
Mladić izmahnu mačem, ali ratnici šmugnuše iz šatora. Grohotan

smeh razleže se među oficirima.

— Filipova krv! — dobaci Parmenion Antipatru. — Varvari bi bili

111

isečeni da nisu pobegli.
— Svetiće se on njima, — odvrati Antipatar, — jer će progovoriti i

krv majke Olimpijade...
Aleksandar priđe ženi i odreši joj ruke:
— Slobodna si, — reče, — i hvala ti što si ubila gada!
— On je bio tvoj oficir! — reče Parmenion.
— Gad, varvarin, isti kao i svi vi što ste!
Oficiri zanemeše.
— Ni reči više o tome! — nastavi kralj, pa se obrati ženi:
— Poći ćeš s ovim mladićem... Idite tamo gde su robovi... Iz gomile

izvedi svoje rođake ako ih imaš...
Jedan oficir utrča kao bez duše u šator.
— Kralju, — viknu, — naši ratnici umiru... Padaju mrtvi po ulicama!
— Od čega umiru? — upita kralj.
— Trgovci su u svojim podrumima otrovali vino...
— Odvratno! Gadno! Podmuklo! — zavapi kralj hvatajući se za

glavu. — Ko da se bori s njima! Ko da ih pobedi!
Klit i Glikera iziđoše iz šatora.
Usput žena nijednom ne pogleda mladića niti ga oslovi. Među

robovima koji au, povezani i već svrstani, stajali napolju ispred grada,
Žena pronađe dve svoje robinje i odvede ih sa sobom.

Klit, mada je pokušavao nekoliko puta da razgovara sa ženom,
naiđe na prezrivo ćutanje.

112

GLAVA PETNAESTA

Hrabre sreća pomaže.

Očajanje mladog kralja zbog propasti Tebe nije trajalo dugo. Vest

da su trgovci u gradu otrovali vino u svojim podrumima nanovo ga
dovede do besa. Pored toga, oficiri, svi odreda pohlepni na pljačku,
navališe na njega, i on odobri da se rasproda trideset hiljada zarobljenih
Tebanaca.

— Neka te ne uzbuđuje sudbina Tebanaca! — reče Antipatar. —
Osveta nad pobunjenim Helenima mora biti sprovedena do kraja!

— Teba više ne postoji, — dodade Kala. — Neka nestane i
Tebanaca. Oni što su pobegli iz grada i uspeli da se spasu večito će
nam svojom mržnjom biti za petama.

Parmenion je odobravao klimajući glavom.
— U pravu ste, — reče. — Tebanci su nam pobili posadu. Da smo
im oprostili i prešli preko toga, imali bismo dovoljno razloga da zažalimo.
Oni bi našu plemenitost smatrali za slabost, a da ne govorim o tome što
bi drskost pobunjenika pokrenula i ostala Helene da se dignu na oružje
protiv nas!... Mislim da je ova osveta dvostruko dobra: radi naše
bezbednosti i kao opomena ostalim državama u Heladi. Pokazali smo
svakome svoju silu i pesnicu. Videćemo kako će se posle propasti Tebe
drugi pokazati... Očekujem da će ih strah nagnati na pokornost...
Parmenion je bio u pravu.
Arkađani, koji su bili pošli u pomoć Tebancima, čuvši za poraz,
poubijaše svoje vode i pokorni pristupiše Aleksandru, moleći ga da ih
primi u svoju vojsku kao najamnike. Etolci vratiše iz progonstva pristalice
kralja Filipa, koji su ranije proterani po Demostenovom nagovoru. I
prognanici i oni koji su ih nekad prognali odoše zajedno na poklonjenje
makedonskom kralju.
Fokiđani zaboraviše „sveti rat” kad ih je kralj Filip, zajedno sa
Tebancima, tukao kao bezbožnike i oskrnavitelje posvećenog zemljišta, i
listom nagrnuše u makedonsku vojsku.
Atinjani, prestravljeni, prekidoše započetu svečanost u Eleusini. Oni
napustiše misteriozna posvećivanja i, plašeći se više Aleksandra, nego
gneva bogova, kao bez duše pobegoše u Atinu.
Međutim, dođoše im makedonski poslanici. Ne pokazujući nikakve

113

znake neprijateljstva, poslanici ukratko rekoše da ih je kralj poslao s
pozdravom atinskim građanima i s molbom da ga nikako drukčije ne
smatraju nego kao pravog prijatelja.

Kad Atinjani videše da stvar nije toliko crna kako su očekivali,
danuše dušom i oslobodi su se straha.

— Šta zahtevaš od nas? — upita jedan strateg. — Onaj koji je
uništio Tebu zacelo vas nije poslao ovamo da nam izjavite njegove
pokornost!

— Ima zahteva, — odgovori vođa poslanstva. — Došli smo da
tražimo dokaze vašeg prijateljstva...

— Dokaze?
— Da!
— Tražimo da nam predate neprijatelje svoje i naše.
— Koji su to?
— Demosten, Hiperid, Merokle, Likurg i drugi čija imena budemo
pomenuli.
U skupu nastade žagor i komešanje.
— Atinjani nisu navikli da svoje građane izdaju! — ču se jedan glas.
— Ne damo nijednog!... Nikoga nećemo izdati! — povikaše drugi.
— Šta će biti ako ne udovoljimo zahtevu vašega kralja? — upita
strateg.
— U tom slučaju naš kralj vas neće smatrati za prijatelje. Uprkos
strahu atinski građani ne predadoše nijednog svog državnika.
Ostali Heleni prikloniše se makedonskom osvajaču i stadoše mu
slati svoje ratnike kao dobrovoljce. Ali mnogi stari zakleti neprijatelji
Makedonaca koji nisu hteli da se pokore prebaciše se u Malu Aziju s
namerom da se priključe persijskoj vojsci kao najamnici.

***

Aleksandar je smatrao da ga ništa više ne sprečava da počne veliku
vojnu. Predade Antipatru Makedoniju na upravu, pa krenu celokupnu
vojsku s proleća63 i udari na Amfipolj, a odatle preko ušća reke
Strimona64 i stigne do grada Abdere.

Makedonska vojska, sastavljena od trideset hiljada pešaka i pet
hiljada konjanika, idući kroz divlje predele obrasle gustom šumom,
prelazeći brda i planinske kose, stiže do reke Hibera,65 prebaci se preko
nje i utabori se u blizini Sesta.66

Za tri nedelje marširanja Alektsandrovi ratnici prošli su od
Makedonije do mesta gde je persijski car Kserks, sto četrdeset šest

114

godina ranije, podigao pontonski most i prešao na evropsko tle.
Ratnici su, mada premoreni od ratnih napora i duga puta, s

uzbuđenjem očekivali trenutak kad će se prebaciti u Malu Aziju, o kojoj
su u to vreme kružile priče da je neizmerno bogata.

Tri dana docnije vojska se stade prebacivati preko Helesponta, 67 u
blizini Abida.68 Upotrebljen je veliki broj lađa, barki i čamaca. Aleksandar
je, okružen najistaknutijim oficirima iz garde „kraljevih pratilaca", bio na
krovu najveće lađe. Kad stiže na polovinu puta, kralj zakla bika i
uhvativši krv u zdelu, izli je u more prizivajući Posejdona i Nereide,
bogove zaštitnike brodara.

Varvari koji su boravili na kosama i uvalama planinskim, išli su još
od Amfipolja tragom makedonske vojske moljakajući usput da ih kralj
primi kao najamnike. Tračani, Peonjani, Tribali i Argivljani, osetivši da se
sprema velika vojna u Maloj Aziji i da je na pomolu ogroman plen, toliko
su navaljivali, da je Aleksandar slao na njih po nekoliko dobro
naoružanih odreda da ih gone i rasteruju. Kako je i mogao uzeti u vojsku
i varvare, kad je imao hrane za svega mesec dana.

Kad se i poslednji deo vojske ukrca i otisnu na more, varvari izmiliše
iz šume i šipražja i poređaše se na obali derući se, preteći pesnicama i
mlatarajući oružjem.

Stigavši do grada Troje, Aleksandar prinese žktvu Ahilu i boginji
Ateni i utabori se u podnožju brda Ide.

***

U gradu Zeleji bila se iskupila persijska vojska, dvadeset hiljada
konjanika i toliko pešaka, većinom helenskih dobrovoljaca. Ne mogući
svi da stanu u malenom gradu, mnogi ratnici boravili su pod vedrim
nebom, u blizini Zeleje. Mada je u gradu bilo dovoljno hrane, satrap
Spitridat nagonio je seljake da doteruju stoku i donose živinu, jaja, sir i
pšenicu.

Spitridat je bio satrap Lidije i Jonije. Oholi Persijanac, ropski odan
caru Dariju, prezirao je ostale vojskovođe: Arsama, Nefata i Arsita. A oni,
sva trojica varvarskog porekla, iako u milosti carevoj, mrzeli su iz dna
duše satrapa i bojali ga se, jer ni jedan od njih nije mogao da mu
napakosti kod cara niti se usuđivao da s njim ukrsti mač. Ko bi i smeo
udarati na ratnika, čuvenog sa svoje surovosti i slavnog megdandžiju.
Spitridat je godinu dana ranije ubio čuvenog borca Nikearha iz Karije i
odveo njegovu ženu lepoticu. Ademir iz Sarda, želeći da osveti svoga
ubijenog rođaka, izazva satrapa na megdan i izgubi život.

115

Kad uhode javiše da se makedonska vojska nalazi udaljena od
Zeleje svega na tri dana hoda, među persijskim ratnicima nastade

komešanje:

— Koliko ih ima? Kuda idu?... Ko ih predvodi?... — pitali su mnogi i

dobijali proizvoljne odgovore, jer niko nije znao pouzdano gde se nalaze
Makedonci i s koje strane će naići.

Vođe se sastadoše da većaju.
Atist, ratnik koji je život proveo tukući se s večitim buntovnicima
urođenicima oko Lampsaka, po močvarama reke Praktije i po prostranim
šumama koje se protežu prema severu do grada Prijara, uze reč:

— Neprijatelj nam je na domaku. Treba dobro razmisliti šta nam
valja činiti! Da li mu poći u susret, ili ga sačekati ovde?... Izgleda da je
ova druga mogućnost probitačnija za nas, jer ćemo se boriti protiv vojske

premorene od duga puta. Uhode nam javljaju da neprijatelji trpe
oskudicu u hrani. Naši ratnici odmorni i puni borbene snage, lako će
savladati Makedonce koji danima pešače i jašu izmršavele konje.

Spitridat prezrivo sleže ramenima i odmahnu glavom.
— Ne slažem se, — reče. — Poći ćemo na neprijatelja i gde se
sretnemo zametnućemo bitku.

— Slažem se, — dodade Nefat. — Nama opreznost nije potrebna.
Jači smo i odnećemo pobedu.

Ostale vođe u nedoumici koji predlog da prihvate, zagledali su se i

neubedljivo odobravali Arsitu ili Spitridatu.
Istoga dana stiže u Zeleju Memnon sa Rodosa vodeći dve hiljade

dobrovoljaca Helena. Ostali vođi kao da su baš njega očekivali. Pošto
nisu doneli odluku, sastaše se nanovo na većanje.

Memnon, ne odobri nijedan učinjeni predlog i iznese svoje mišljenje:
— Opasno je napadati Makedonce, — reče. — U otvorenoj borbi
oni su jači od nas, jer njih predvodi Aleksandar lično, dok je Darije

daleko od nas. Zbog toga predlažem da se ispred neprijatelja uništi sva
hrana, ljudska i stočna, da se popale žita, poruše sela i obore mostovi. A
mi da se s vojskom povlačimo do Granika, da pređemo reku i da na

drugoj obali razvijemo ubojni red.

— Spitridat se grohotom nasmeja:
— Onda neće doći do bitke! — reče.

— Zašto?
— Jer kad bude reka između nas i neprijatelja, ko će moći da ga

napadne!

I ostali ratnici prsnuše u smeh.
— Pobeći na drugu obalu reke!... Reka da nas deli!... Ta onda do
bitke ne može ni doći! — povikaše.
— Za to se vi ne brinite, — viknu Memnon. — Aleksandar će vas

napasti. On ne zna za prepreke!...

116

Međutim, nekoliko oficira, mada su se pribojavali Spitridata
podržaše Memnona. Nastade prepirka koja se pretvori u svađu i umalo
ne dođe do tuče.

Predveče stiže glasnik kod Mitridata, zeta cara Darija. On donese
naređenje da se vojska povlači prema reci Graniku.

Granik, planinska reka, brza u gornjem toku, s duboko usečenim
koritom i visokim obalama, svlači u ravnicu mulj, trulo lišće i počupane

stabljike rogoza, barske trske i vresa. Donja polovina reke ima blag tok i

pored visokih obala debele naslage blata.
Aleksandar stiže s vojskom na nekoliko hiljada koraka od reke. Idući

tragom persijske vojske bio je na liniji njenoga kretanja. Da ne bi bio
iznenađen, kralj pošalje napred pet stotina konjanika, naredi da se

razvije ubojni red i u takvom poretku stigne do reke.

Zaklonjeni vrbacima i topoljarima, makedonski ratnici posedaše po
travi, a oficiri se stadoše savetovati s kraljem kako da počnu bitku.

Hegeloh, vođa izvidnice od pet stotina konjanika, vrati se s

izveštajem:

— Neprijatelji su prešli reku i na drugoj obali postavili ubojni red.
Persijski konjanici, gusto zbijeni, poređali su se duž obale, a iza njih, na
padini brda, stoji pešadija. Napad je nemoguć! — završi oficir.

— Jasno! — reče Kala. — S visoke obale tući će nas u glavu i sve

pomlatiti.
— Oni su sigurni da ih nećemo napasti — dobaci Kllt.
— Izvršićemo napad! — mirno reče kralj.
— Možda bi bilo zgodnije da reku pređemo noću, po mraku! — reče

Parmenion.

— Ja ne kradem pobede! — odvrati Aleksandar, sjaha s Bukefala i
naredi seizu da mu privede drugog konja. Kao da se pravda, kralj reče:

— Ne bih želeo da varvari ubiju mog ljubimca.

Seiz odvede Bukefala, a Aleksandar uzjaha drugog konja i potera

ga kroz vrbak.
— Zar sad, usred dana?! Nećemo ni stići do druge obale!... Ovo je

samoubistvo... — zavikaše oficiri.

— Napred, Makedonci! — povika kralj.

Oficiri se zgledaše, pa jedan po jedan pojahaše konje i kretoše za
kraljem, Ostali ratnici, čuvši Aleksandrov poklič, hrpimice grunuše kroz

vrbak.

Kad stigoše do reke, makedonski ratnici ugledaše na drugoj obali
zbijene redove persijske konjice. Stojeći na uzvišenom mestu, s
naperenim kopljima i isukanim mačevima, videli su se kao na dlanu.

Aleksandar se obrati svojim ratnicima:
— Makedonci, sada ćemo, usred dana, napasti neprijatelja.

Persijanci se nas ne plaše, jer još nisu upoznali našu snagu. Od ove

117

bitke zavisi ishod rata.
— Ova obala je strma! — bojažljivo reče Parmenion.
— Hrabre sreća prati! — viknu Aleksandar i nagna konja u reku.
Makedonski ratnici, vični brzom manevrisanju, već su bili u ubojnom

redu.

Na levom krilu bila je tesalska konjica koju je vodio Kala, sin
Harpalov. Iza konjice bili su Tračani pod Agatonom a pored njih pešaci

pod Meleagrom i Filipom. Celo levo krilo predvodio je Parmenion.

Na desnom krilu bili su strelci iz „garde kraljevih pratilaca”. Njih je
vodio Filota, sin Parmenionov. Na čelu konjanika s teškim kopljima bili

su Sokrat i Aminta, sin Arabijev.
Aleksandar okružen najsrčanijim borcima, nalazio se u centru.

Kad kralj nagna konja u reku, krenuše i ostali konjanici. Pešaci
zagaziše u vodu jedva izvlačeći noge iz blata.

Konjičke čete Aminte i Sokrata prve primiše udarce. Persijanci

osuše na njih pljusak strela i džilita. I da Makedonci nisu bili pod
šlemovima i u oklopima, listom bi izginuli. Ratnici, goneći konje malo
ukoso, niz reku, prema suprotnoj obali, počeše izletati iz vode primajući i
odbijajući udarce. Persijanci oboriše nekoliko desetina i, bacajući džilite

na konje, mnoge izranjaviše. Vika ratnika, jaukanje ranjenika i zveket

oružja zaplašiše konje. Prestrašene životinje, u težnji da se što pre
izvuku iz vode i blata, jurnuše uz strmu obalu. Makedonski ratnici bodući
neprijatelja dugim kopljima, olakšavali su im prolaz. Već se mestimično
video poneki Makedonac ili Tesalac kako na obali raskrčuje put mačem.

Jedan za drugim konji su sve više iskakali na obalu.

Persijanci se stadoše tiskati i kvariti svoj ubojni red. Njihovi konji
pravili su najveći nered, jer su ih pogađale strele koje su Tračani,
poređani na suprotnoj obali, puštali na njih s golemih lukova.

Dok su jedni bacali koplja i džilite na Makedonce odozgo, drugi se
spustiše niz obalu do vode. Gazeći blato do kolena, mnogi tako sputani
izgiboše od mača i koplja, ili padoše pod noge makedonskih konja. Duž

cele obale, na nekoliko stotina koraka, vodila se žestoka borba.
Makedonci su po svaku cenu hteli da se dokopaju suve zemlje. Boreći

se na nesigurnom tlu, bili su u strahovitom položaju. Persijanci, ne htevši
da popuste, besno su odbijali njihove nalete, gurajući se po obali i
smetajući jedan drugom.

Memnon sa Rodosa, okružen dobrovoljcima iz Helade, zadavao je
najviše jada napadačima. Bacajući koplja s visoke obale Heleni mnoge

Makedonce oboriše s konja.
Dok su se Sokrat i Aminta sa stotinak konjanika, potiskujući

neprijatelja, uveliko tukli na suvoj zemlji, gusto zbijena gomila konjanika
oko Aleksandra, bodući dugim kopljima protivnike, najposle iskoči na
obalu i zametnu boj. Kroz načinjen prodor navališe i drugi ratnici i

118

preplaviše polje.
Najžešća borba vodila se oko Aleksandra. U blistavom šlemu i

oklopu, u raskošnom odelu i na konju s divnom opremom, kralj je padao
u oči persijskim ratnicima. I njihovi najsrčaniji borci potekoše sa svih

strana prema mestu gde se Aleksandar borio.
Mada je bitka bila konjička, borci se toliko izmešaše i zbiše da su se

više tukli noževima i pesnicama, nego mačem i kopljem. Za to vreme

ostali Makedonci su se gotovo nesmetano prebacivali preko reke, i kako

je koji izlazio na obalu, jurišao je u bitku. Vika ratnika mešala se s

njiskom ranjenih konja. Nepregledna gomila konjanika tiskala se, gurala i

kovitlala. Makedonci su se borili svom snagom da osvoje što više

zemljišta, a Persijanci da ih potisnu i bace u reku.
Aleksandrovi ratnici, jači po snazi i veštiji borci u pojedinačnim

sukobima, postepeno su potiskivali protivnike i osvajali sve više

zemljišta. U toku borbe Aleksandru se slomi koplje. Neko mu brzo

dodade drugo. Makedonci zastadoše za trenutak i izgledalo je kao da su
se pokolebali. To je opazio Mitridat, Darijev zet. Stavivši se na čelo jedne

grupe konjanika, koji su nadirali u obliku klina, satrap jurnu na

Aleksandra. Oko makedonskog kralja bili su: Perdika, Ken, Krater i
Aminta, sin Andronenov. Okruženi tesalskim konjanicima dočekaše
neprijateljsku konjicu na koplja i mačeve.

Na zaprepašćenje svih ratnika, Aleksandar ošinu pastuva koga je

jahao i izlete iz borbenog reda. I dok su drugi jurnuli za njim da ga

zaštite, njegovo koplje pogodi satrapa posred lica. Persijanac jauknu i
pade s konja. Tesalski konjanici pod Kenom i Filipom i Tračani pod

Agatonom grunuše svom žestinom na persijski ubojni red.
Među persijskim ratnicima istače se Resak, proslavljeni borac u

pojedinačnim sukobima, ljubimac cara Darija. O njemu su rapsodi 69

pevali pesme po saborima i pronosili mu slavu po Kariji, Frigiji, Lidiji i
Jonskom arhipelagu. On obori tri Tesalca i nađe se ispred Aleksandra.
Za trenutak, pogledavši se oči u oči, dva ratnika zametnuše boj. Tukući
se izbliza, njihovi mačevi toliko su treštali o oklope da se oba konja

stadoše propinjati.
Spitridat je, oborivši nekoliko tračkih konjanika, krčio put probijajući

se kroz gomilu ratnika. Strašni varvarin izmahnu golemim mačem i
gotovo nadvoje preseče Kalika, čuvenog strelca, obori s konja Protita i
odseče ruku Kalidametu.

Dok su se Resak i Aleksandar borili, Spitridat dogna konja do
boraca i pritera ga iskosa prema kralju. Ne obazirući se na svoju vitešku

slavu, satrap napade Aleksandra.
— Smrt kralju varvarinu! — viknu i mačem tresnu Aleksandra po

glavi. Ali udarac, dat iskosa, izgubi snagu. Ipak mač odvali komad šlema
s belim perom. Kralj ne obazirući se na Spitridata, strese se i još žešće

119

napade Resaka. Lidski satrap i po drugi put diže mač, ali ne stiže da ga

spusti. Klit, koga su zvali „crni", podviknu:

— Zar dvojica na jednoga?

On hitnu koplje i kroz oklop probode Spitridata. Gotovo u istom
trenutku Aleksandrov mač prereza Resakovo grlo.

Dotle su makedonski konjanici jednako prelazili preko reke, a za
njima pešaci držeći se konjima za repove.

Kad Persijanci videše da su im pala dva najbolja borca, pokolebaše
se, i kvareći ubojni red, počeše se povlačiti, dok ne udariše u bekstvo.

Helenski najamnici, povikavši se na jedan brežuljak, tukli su se kao

da su svi rešeni da umru. Kad to vide, Aleksandar uzviknu:
— Bacajte oružje, izdajnici! Sve ćemo vas pobiti. Predvodeći grupu

ratnika, kralj obode konja i jurnu u gomilu helenskih pešaka. Oni, boreći
se s uzvišenijeg mesta, dočekaše makedonske ratnike na koplja i
mačeve. Tukući i bodući nadohvat kralj se stade probijati kroz njihov
ubojni red. Za njim, kao strašni žeteoci, pustošili su Makedonci i Tračani,

besni što im se daje otpor. Heleni sa svih strana napadoše Aleksandra.
On je, odbijajući udarce i vešto se zaklanjajući štitom, odolevao
napadačima koji mu ubiše konja. Kralj skoči i nastavi da se bori. Pored
njega su se tukli najsrčaniji borci iz garde „kraljevih pratilaca". Svi oni

dobro osetiše kakvog protivnika imaju ispred sebe, jer su se Heleni, koje
je, iz straha od kazne, spopalo očajanje, borili kao lavovi. Najposle,
opkoljeni sa svih strana, sabijeni u gomilu, potiskivani, gurani, tučeni i
ubijani, kad videše! da je borba uzaludna, škrgućući zubima od besa,

pobacaše oružje i predadoše se.
Za to vreme su Makedonci, Tračani, Tesalci, Peonjani i Argivljani

gonili Persijance po prostranom polju. Bežeći u gomilama, Darijevi

ratnici, mahniti od straha, naletali su jedni na druge i zbijeni padali pod
mačeve i koplja makedonskih ratnika. Divlji borci s Rodopskih planina i
Hema kao vuci su napadali, razdirali i sekli mačevima i ubojnim
sekirama, obarajući i konje i jahače. Trački pešaci naletali su na

konjanike, hvatali se za stremen, boli noževima konje, padali s njima i
klali se s jahačima. Mahnita hrabrost Aleksandrova nadahnula je borce.

Njegova silna volja prešla je na sve i svakoga. Razdraženi do bezumlja,

makedonski ratnici sekli su i mlatili begunce dokle im je daha dostajalo u

prsima. Najposle, malaksali od umora i iskrvavljeni, na znak trube
počeše se okupljati oko svog kralja.

Tako je tekla i tako se završila bitka na reci Graniku. U njoj je

Aleksandar pokazao persijskom caru Dariju s kakvom vojskom ima da

se bori.
U bici je palo oko dvadeset hiljada persijskih ratnika,70 a

Makedonaca srazmerno manji broj.
Zlatan i srebrn nakit, skupocene čaše, purpurne tkanine i ostale

120

dragocenosti Aleksandar posla u grad Pelu, na dar svojoj materi
Olimpijadi. Atinjanima je poslao tri stotine štitova, isto toliko oklopa,
mačeva i kopalja i veliki deo plena. Uz to posla natpis: „Aleksandar, sin
Filipov, i Heleni, osim Spartanaca, zaplenili su ovo od varvara koji žive u
Aziji.

U bici je učestvovalo na makedonskoj strani oko dve hiljade Helena,
ali kralj, u želji da i ostale pridobije za sebe, posla im ovaj laskavi natpis.

121

GLAVA ŠESNAESTA

I najpametnijima ponešto nedostaje!

Makedonska vojska se ulogorila uzvodno, nedaleko od mesta

bitke. Iste večeri, pod kraljevim šatorom, prema svetlosti buktinje, oficiri,
zapovednici većih odreda, izraziše divljenje i poštovanje Aleksandru.

— Borio si se kao Ahil, — reče Parmenion. — Tvoj pokojni otac
plakao bi od radosti da te je mogao videti danas!

Kala, zapovednik konjice, priđe kralju i pokloni mu se:
— Oprosti! — reče. — Tvoje velikodušno srce ne može zameriti
čoveku koji te obožava... Oprosti!
— Opraštam, — odgovori Aleksandar smejući se, — iako ne znam
na šta misliš!
— Hvala ti, — još jednom se pokloni oficir. — Kad si odlučio da
otpočneš bitku pod onakvim okolnostima, bio sam uveren da si lud!
Oficiri se nasmejaše. Perdika dodade:
— Molim te, kralju, reci nam šta te je nagnalo da nateraš konja u
reku i da pođeš na neprijatelja? Neka je hvala bogovima, pobedili smo,
mada se moglo desiti da propadnemo...
— Zasluga za pobedu pripada kralju! — dobaci Sokrat.
— Dobri moji drugovi, — otpoče Aleksandar, a suze mu se zavrteše
u očima, — ne pripisujte samo meni zaslugu što je bitka dobijena! Bez
vas i makedonskih ratnika ja sam ništa ne bih učinio... Mahnito je bilo s
moje strane što sam pod onakvim okolnostima otpočeo bitku.
— Ni jedan vojskovođa to ne bi učinio, — dodade Filota.
— Ni ja ne bih učinio, — nastavi, — da se ne uzdam u vas i svoje
borce... Neprijatelj je bio uveren da ga nećemo napasti, jer je između
nas bila reka. Ne znam da li vam je dovoljno jasno kakav smo pothvat
preduzeli i šta za nas i ceo svet znači ovaj rat? Pošli smo da osvajamo,
da slomimo Persijsko carstvo i da zavladamo Azijom. Ko se usudi na
ovakvo delo za njega ne postoje prepreke! Neprijatelju treba dokazati da
smo srčani do samouništenja, i to je od presudne važnosti za naše
buduće sukobe s njima. Ovo je bila prva bitka s Persijancima. Morali
smo je dobiti i pod najtežim uslovima, jer neprijatelja treba ne samo
pobediti nego i moralno slomiti. Nadam se da će se uskoro videti koliki
smo prestiž ovom pobedom dobili.

122

Sutradan su sahranili izginule makedonske ratnike sa svim
počastima. Kralj objavi da njihove roditelje i decu oslobađa plaćanja
poreza i zemljarine.

Aleksandar obiđe ranjenike i svakog ponaosob upita kako se borio i
kako je ranjen. Tako je svakome dao prilike da se raspriča pred kraljem i
da ističe svoje junaštvo.

Pokopali su i persijske vojskovođe ž helenske najamnike koji su se
borili na njihovoj strani.

— Zašto? Čemu to? — pitali su se surovi makedonski ratnici.
— Ko god umre ima pravo da ga pokrije zemlja — odvrati kralj. —
Ja ne želim da ratujem s besmrtnim bogovima.71
Okovali su oko dve hiljade Helena, zarobljenih u bici i poslali ih u
Makedoniju da obrađuju zemlju.
— Vi ste robovi, — reče im Aleksandar, — jer ste se borili protiv
svoje braće, za račun varvara.

***

Uskoro se pokazalo koliko je kralj bio u pravu. On posla
Parmeniona sa tri hiljade pešaka da zauzmu grad Daskaliju. Ova vojska
bila je spremna da juriša na bedeme i da ruši zidove. Ali posada grada
uopšte nije pružala otpor. Čim je videla u daljini makedonsku vojsku,
napusti grad i pobeže bez traga.

Na severnom podnožju planine Tmola nalazio se grad Sard,
prestonica starih persijskih kraljeva, najpre Kresa, pa Kira. Još od
davnina pričalo se da je grad bogat zlatom. Dragoceni metal vadio se iz
planine Tmola i reke Paktol.72 Podignut visoko i opasan trostrukim
zidovima, grad je bio neosvojiv. Međutim, Aleksandar odluči da po svaku
cenu zauzme grad Sard i od njega stvori bazu za dalje ratovanje.

Obavešten od pohvatanih varvara kakvo je stanje u gradu, kralj
primače vojsku i utabori se u blizini.

Dok se savetovao sa oficirima kako da izvrši napad, neočekivano
dođe u tabor Mitrin, zapovednik Sarda.

Liđanin se pokloni do zemlje pred kraljem, a njegovi pratioci padoše
na kolena i povikaše:

— Neka je slava sinu Zevsovu!
— Dosta sino bili robovi cara Darija! — reče Mitrin. — Bogovi su
nam poslali pravog vladara, nosioca slobode svim narodima!
Aleksandar pozdravi poslanike blagonaklono i počasti ih po zakonu
gostoprimstva.

123

Istoga dana pošalje Amintu, sina Andromenova, u Sard, da zauzme
tvrđavu i digne blago. Kad ovaj pođe kralj došapnu oficiru:

— Primetiš li i najmanji znak izdaje, Živu dušu nećeš ostaviti u

gradu.
Ali građani i seljaci, vekovima ugnjetavani tiranijom persijskih

satrapa, oduševljeno prihvatiše makedonsku vojsku.
U pratnji Mitrina, ostalih poslanika i svojih istaknutih oficira kralj uđe

u Sard. Popevši se na najviše mesto, podigne žrtvenik i posveti ga
Zevsu Olimpijskom. Onda izdade naređenje da se tu sazida hram.

Iste večeri, posle bogate gozbe, Aleksandar se obrati građanima

Sarda i svojim oficirima. Digavši pehar, kralj uzviknu:

— Neka živi znanje, neka se slavi hrabrost i neka dobrota vlada
među ljudima! Moj veliki učitelj, Aristotel visoko je digao buktinju znanja.
Dugujem mu priznanje i divljenje. Od njega sam naučio mnogo i biću mu
do kraja života zahvalan. Ali, moram reći, i najpametnijim ljudima po
nešto nedostaje. Veliki filozof nas je učio da samo Helene smatramo

sebi ravnima, a da su varvari robovi koji ne zaslužuju nikakvu pažnju!
Neka je slava mome učitelju, velikom filozofu! Ovoga puta neću ga

poslušati!

Obrativši se Mitrinu, kralj nastavi:
— Liđanine, bolji si od mnogih koji sebe smatraju plemenitim...
Vladaćeš ovim gradom i celim krajem. Tvoj narod živeće po svojim
običajima, poštujući svoje zakone i svoju vlast! Od mene i od mojih
ratnika niko od vas neće doživeti nepravdu! Postavljam vam svoja dva
oficira Pausaniju i Nikiju, kao zapovednike posade. Oni će biti vaši

prijatelji i zaštitnici.

Glas o pobedi makedonske vojske kod Granika brzo se rasprostre
po Maloj Aziji, od grada do grada, uzimajući zapanjujuće razmere, kao
da je persijska vojska satrvena do poslednjeg čoveka. Ime Aleksandra
Makedonskog bilo je u svačijim ustima. Govorilo se da je nepobediv na
megdanu, da ga koplje * i mač ne mogu obraniti.

Aleksandar napusti Sard i stiže pred Efes. Posada, čuvši da se
makedonska vojska približava, napusti grad i, predvođena Amintom,

sinom Antiohovim, pobeže na istok da se približi vojsci cara Darija.
Zauzevši i taj grad bez otpora, Aleksandar ukide oligarhiju73 i

zavede demokratski poredak, po ugledu na atinski ustav.
Kad građani Efesa osetiše da su se oslobodili nekolicine tirana koji

su im zagorčavali Život, odlučiše da se osvete svima koji su opljačkali
Artemidin hram i oborili statuu kralja Filipa. Dočepavši glavne krivce,
Sirfaksa i njegove pomagače, građani ih kamenovaše na trgu. Onda
pomama za osvetom i žeđ za klanjem uhvatiše maha: potkazivanja
učestaše a ubistva postaše svakodnevna pojava. To stanje potraja sve
dok Aleksandar ne podviknu da će sve građanstvo pobiti ako se nastavi

124

s ubijanjem.
— Kad od mirnih građana postane rulja, — reče, — onda ubistvima

nema kraja!
Uskoro zatim kralj je poslao Parmeniona i Lizimaha, sina

Agatoklova, na čelu dve hiljade i sedam stotina konjanika i pešaka da
zauzimaju maloazijske gradove, da u njima obaraju vlast tirana i da
zavode demokratiju. Ali on, na veliko čuđenje svojih oficira, pusti na
slobodu preko dve hiljade varvara zarobljenih u bici kod Granika.

Aleksandar ostade nekoliko dana u Efesu kod svoga prijatelja,
slikara Apela koji je učestvovao u podizanju novog hrama boginji
Artemidi.74 Tom prilikom Apel izradi nekoliko kraljevih portreta pogodivši
mu crte lica, ali ne i boju. Aleksandar je imao belo lice prekriveno blagim
rumenilom, na majku, a slikar ga je predstavio sa tamnim licem, tvrdeći
da belina nikako ne dolikuje energiji i muškosti koje kralj poseduje. Te
likove Apel je docnije preneo na zid u Artemrdinom hramu, koji su
nanovo podigli maloazijski Grci.

Oprostivši se od svoga prijatelja. Aleksandar krete u nova
osvajanja.

***

Ranjeni Filton, Prokles, Diota, Kales i Pintija stigoše u Atinu i odoše
kući lekarevih roditelja. Stari Diodor i njegova žena Glauka plačući su
grlili svoga sina Filtona:

— Dva puta smo čuli da si poginuo! — jecala je starica. — Ali
bogovi su se smilovali na nas i doveli su te kući.

— Doveli, neka im je slava i hvala, — dodade Diota pomažući
Proklesu da lekara skine s konja.

Izmršaveo, s groznicom u očima i ranom na butini, natečenoj i punoj
gnoja, Filton pade u postelju. Stari roditelji i drugovi lebdeli su nad njim i
danju i noću. Lekar im je kad je bio pri svesti davao uputstva kakve
lekove treba da mu daju i kako da ih spravljaju. U bunilu je pominjao
Glikeru, proklinjao kraljicu Olimpijadu i, gušeći se od straha i gnušanja,
preklinjao drugove da poubijaju zmije koje ga napadaju.

Lekovi međutim nisu pokazivali nikakvo dejstvo. Najposle klempavi
konjušar odluči da proreže ranu. On dobro naoštri nož, i dok je lekar bio
u nesvestici, preseče otok. Atleta Prokles je čvrsto držao bolesnika, dok
je Diota cedio gnoj iz rane. Svakodnevno su ispirali rasečeno meso
hladnom vodom, stavljajući biljne masti i tako drugovi najposle spasoše
Filipa.

125

Kad dođe sebi lekar oseti da mu je lakše.
— Spasli ste me od sigurne smrti! — reče. — Ovakve rane se retko

kad iscele.
Atleta, milujući mu znojavo čelo, drhtavim glasom od uzbuđenja

progovori:
— Tri dana nisi dolazio svesti. Zbog toga smo i odlučili da sečemo

ranu. Diota je to učinio svojim nožem.

— Da, — nasmeši se lekar. — Njegov nož dosad nijednom nije

izneverio!
Majka Glauka grlila je i ljubila sina, a otac je stojeći pored uzglavlja,

brisao suze dlanovima.

U Atinu su svakodnevno stizali begunci iz Tebe. Izmršaveli, sa
strahom u očima i dronjavi lutali su po ulicama moleći prolaznike za
milostinju. Bilo je među njima žena, dece i staraca. Neki su
blagovremeno, pre bitke, napustili grad i lutajući po beotskim šumama,
očekivali ishod borbe oko Tebe. Doznavši za poraz, sačekivali su

begunce i prestrašeni s njima produžavali da se skrivaju po šumama,
jedući korenje i divlje plodove. Onda počeše u manjim grupama odlaziti
u Atinu, Megaru, Argolidu, čak i u Arkadiju.

Atinjani, gnevni na surov postupak makedonskog kralja, širom
otvoriše vrata svojih kuća i stadoše prihvatati begunce.

Jednoga dana u Atinu stiže i Glikera sa svoje dve robinje.

Velika radost obuze Filtona, njegove roditelje i drugove kad je

ugledaše. Pošto se izgrliše i izljubiše; drugovi zasedoše za sto koji je

lekareva majka pretrpala jelom i peharima.
— Filton je ozdravio! — otpoče Diota. — Snaga mu se vraća: Treba

nastaviti sa osvetom.
— S tim je svršeno! — reče Glikera. — Osvete više neće biti.
— Kako? Zašto? Šta to znači?
— Znači da je s osvetom svršeno! — odgovori žena. Mladi krali mi

je poklonio život. Da nije bilo njega Tračani bi me rastrgli!
Glikera ispriča kako je ubila Klitandra, oficira iz garde „kraljevih

pratilaca", kako su je Tračani odvukli kralju i kako je dobila oproštaj.
— Fokiđami i Platejci — reče — tukli su se s Argivljanima i

Tračanima, otimajući se oko plena. Pijani Makedonci vukli su se po
ulicama grada i orgijali prolivajući krv žena i dece. Ali su mnogi među

njima pali da se više nikad ne dignu.

— Kako to? — upita Filton.

— Neki trgovci bacali su otrov u burad s vinom u svojim

podrumima...

— Gnusno! — viknu lekar. — Tebanci su zaslužili da ih nestane!
Zar su to potomci filozofa koje je Teba kroz čitav vek rađala!75 Šta bi na
ovu podlost rekli vitezovi časti i morala, Pelopida i Epaminonda!

126

Obrativši se ženi lekar zapita.

— Da li se zna koji su trgovci otrovali vino?
— Zna se! — reče Glikera. — To su Ktezifon i Epafrodit.

— Hvala neka je Apolonu! — uzviknu lekar, — obojica su varvari, iz

Jonskog arhipelaga!
Diota se celo vreme smešio. Naposletku reče:
— Šta je trovanje vina prema zverstvima koja su neprijatelji činili u

gradu! Ja sam nagovarao oba trgovca da to urade!

— Ti?

— Ja!
Lekar pognu glavu i zamuče. Prokles je gledao u stranu, a Kales i
Pintija bacali su poglede čas na Filtona, čas na Diotu.
— Zakleli smo se na osvetu — reče Kales. — Svetili smo se i još
ćemo se svetiti. Oprosti, Filtone, meni nije jasno zašto se zgranjavaš što

su trgovci zatrovali vino?

Lekar se prenu:
— Nije ti jasno, to se tebi ne može objasniti, jer si rođen kao rob...

Pitaj atletu! Neka ti on kaže šta misli o tome!
— Odvratno... podlo... — gunđao je Prokles. — Ipak je sreća što to

nije uradio nijedan Beoćanin.76 — Podižući glas atleta dodade: — Diota,

ti si tesalska stoka!

— A ti tebanski vo! — odvrati konjušar. — Moja osveta nema
granica — razvika se. — Tako mi svetih Blizanaca,77 od moje ruke pašće
još po koji Makedonac, a poslednja žrtva biće kraljica Olimpijada.

Lekar ustade i priđe mu:
— S osvetom je gotovo! Jesi li razumeo? Mi se više nikome nećemo

svetiti.

— Zbog toga što je Aleksandar poklonio život tvojoj ženi, je li? A šta
ćemo sa šest hiljada poklanih Tebanaca i trideset hiljada prodatih u

ropstvo?
— Više osvete neće biti! — viknu Glikera. — Mladi kralj iskupio je

grehe svoje majke i Makedonaca.
— Tako? Vi imate računa da prekinete osvetu — iskezi se konjušar,

— a naročito ti!
Filton pogleda u konjušara i tihim glasom reče:
— Zakon gostoprimstva sprečava me da te kaznim. Idi odavde i ne

navodi me da oskrnavim svoga genija!78

— Izdajnici!... — viknu Diota. — Sami sebe izdajete!...
— Idi! — dreknu Prokles i ustade. — Mene ne sprečava ništa da te

zgrabim za vrat i izbacim napolje.
Konjušar se isceri i izađe.

U odaji za trenutak nastade tišina. Onda Diodor, otac Filtonov

progovori:

127

— Sine, hvala ti što nisi pogazio zakon gostoprimstva!... Raduje me
što si odlučio da prekineš s osvetom. Zaista je teško vući na svojoj duši
mržnju i teretiti svoju savest ubistvima. Ostavite bogovima osvetu!... Milo
mi je što ste i sami uvideli ovu istinu... Ali, hteo sam drugo nešto da vam
kažem: čuvajte se Diote!... To je čovek podmukao, gotov na sve...
Izbacili ste ga iz svoga društva. On vam to neće zaboraviti... Čuvajte se
da njegova strast za osvetom ne obuhvati i vas...

— Mislim da njegova podlost neće ići dotle! — reče Glikera.
Filton se zamisli:
— Ipak se treba čuvati! — reče. — Diota je manijak. Može se desiti
da i na nas prenese mržnju!

***

Maloazijski gradovi u primorju predavali su se Makedoncima bez
otpora. Ipak Halikarnas i Milet, oba tvrdo građena i s visokim zidovima,
suprotstaviše se osvajačima. Aleksandar je i njih zauzeo na juriš.

Opsada Halikarnasa svršila se na štetu Persijanaca i njihovih
najamnika. Žestoke borbe vodile su se na polju, na prolomima i
zidovima. Posledice su bile strahovite: poginulo je oko hiljadu građana,
dvaput toliko zarobljeno, a grad sravnjen sa zemljom. Glavne
vojskovođe, Orontobat i Memnon, pobegoše, a Aleksandar dade na
upravu celu pokrajinu ženi Adi, po običaju još od kraljice Semiramide.79
Ada blagoslovi Aleksandra i usini ga u znak zahvalnosti.

Posle toga preko četrdeset manjih gradova, gotovo svi bez otpora,
padoše u ruke makedonskih osvajača. I grad Milet, na ostrvu, posle
duge opsade, položi oružje. Nekoliko desetina persijskih brodova sa
svom posadom bi odsečeno i zarobljeno.

Međutim, neočekivano i neuobičajeno kod vladara toga doba,
Aleksandar objavi: da svaki njegov ratnik koji je pošao u rat a nedavno
se oženio, ili ima nameru da se oženi, može otići svojoj kući da prezimi,
pa Ina proleće da se vrati u sastav vojske. Ovaj dopust izazva ogromnu
radost među mladim makedonskim ratnicima.

I uskoro iz Karije kretoše gomile ratnika, svi veseli, s pesmom na
usnama i dobro nabijenim torbama na leđima, jer je svaki od njih imao
dovoljno prilike da se napljačka.

Parmenion, stari Filipov general, obrati se Aleksandru:
— A ti, kralju?… Tebi, izgleda, nije potrebna žena?
— Ne! Nije mi potrebna! — odgovori Aleksandar gledajući oficiru
pravo u oči.

128

Parmenion sleže ramenima.
— Uzdržljiv si takođe — reče — u jelu i piću.
— Jesam, — odvrati kralj. — Uzdržljiv sam...
— Zbog čega?
— Jer me bračna postelja, jelo i piće isuviše podsećaju da sam
smrtan...
Jednoga dana pozva sve oficire i stade im deliti zemlju u
Makedoniji, koju su u svoje vreme posedovali njegov praded Aleksandar,
ded Aminta i otac Filip. Štogod je ko tražio, kralj je davao. Jedino mu
general Perdika postavi pitanje:
— Sve si skoro razdelio? Šta sebi ostavljaš?
— Nade! — odgovori Aleksandar.
— Onda ću i ja imati udela u tim nadama! — smejući se reče
Perdika i ne htede da primi ništa.
Takav je bio mladi kralj u početku svoje vladavine. Ne zanemarujući
ništa što bi koristilo drugome i misleći na sve, zanemarivao je samog
sebe.
Makedonski ratnici voleli su kralja Filipa, ali ljubav koju su pokazivali
prema Aleksandru dovodila ih je do ushićenja. Svaki od njih smatrao je
za najveću sreću da pogine za kralja, jer Aleksandra su uveliko smatrali
za nadzemaljsko biće. U to vreme počele su da kruže priče i legende
koje su se prenosile na docnija pokoljenja.

129

GLAVA SEDAMNAESTA

Varvarine, odvešćemo te pred cara Darija!

Aminta, Antiohov sin, pobegavši s grupom konjanika iz efeske

tvrđave ispred makedonske vojske, reši se da ode caru Dariju i zamoli
da ga primi i sasluša.

Aminta je bio iz Makedonije. Pobegao je ispred Aleksandra, prema
kome je osećao bezgraničnu mržnju. Bojeći se kraljeve osvete, prebacio
se u Malu Aziju, gde ga je satrap Spitridat prihvatio i dao mu odred
konjice s naređenjem da čuva maloazijske gradove. Kad se predala
tvrđava u Efesu, Aminta je uspeo da pobegne.

U to vreme tabor cara Darija bio je postavljen u blizini Soha u Asiriji,
na dva dana hoda od velikih asirskih klanaca. Silna persijska vojska bila
je smeštena na nedoglednoj ravnici.

Četiri stotine hiljada pešaka, bez posluge i robova, i sto hiljada
konjanika,80 Persijanaca i Međana izmešanih s varvarima, i trideset
hiljada helenskih najamnika krenuo je car Darije da bije odsudnu bitku s
Aleksandrom.

Aminta, videći toliku vojsku, zaprepasti se od čuda. Begunac se
pitao šta će biti s Aleksandrovom vojskom, sastavljenom od nekoliko
desetina hiljada ratnika? Na tu pomisao prebeglica se zlurado osmehnu.

Ostavivši svoj odred na kraju logora, Aminta se sam uputi prema
belim šatorima gde su, kako mu je rečeno, stanovala dva satrapa,
Spitamen i Datofren.

Kad stiže na stotinu koraka od šatora, begunca opkoliše četiri
ratnika i oduzeše mu luk i tobolac sa strelama, otpasaše mač i izvadiše
nož sakriven u nedrima.

— Vodite me satrapama! — reče Makedonac.
Između dva bela šatora, u hladu granatog platana sedeli su na
svilenim jastucima Spitamen i Datofren, dva careva satrapa Persijanci,
obučeni u svilene haljine, nabeljenih lica i namirisani, dočekaše begunca
kao da je njihov rob. Zverski pogled satrapa Datofrena zaustavi Amintu
na pet koraka od njih.
— Stoj! Ni koraka dalje! Ti si divljak! — viknu satrap. Aminta stade
pa, češući se po glavi, zagleda se u njihove ukovrdžene kose i blistave
brade, namazane mirišljavim uljem.

130

— Kojim putem se stiže do cara Darija? — upita begunac.
— Preko nas! — odgovori Datofren. — Ali ti nikad nećeš stati pred
njegovo svetlo lice. Njegove božanske oči ne mogu da gledaju varvarina

sa planine Hema, a njegove božanske uši ne mogu da slušaju tvoj
čobanski glas. Okreni se i istim stopama vraćaj se tamo odakle si došao!

Drugi satrap, Spitamen, obavivši rukama kolena, njihao se lagano

desno i levo i kroz debele usne zviždukao neku melodiju.

Begunac se zamisli. Njegov pogled bludeo je na sve strane, ne
mogući da uhvati kraj šatorima koji su se pružali u nedogled. Persijski
ratnici, obučeni u haljine svih boja, vrveli su. Gomile robova i
slobodnjaka i okovanih vukle su se između šatora, dok su se ratnici u
oklopima i sa šlemovima na glavi izležavali u hladovini, ispod drveća. To

je bila telesna straža Spitamena i Datofrena. Neprekidni žagor ljudi
dopirao je u talasima sa svih strana. Izdaleka se čulo tutnjanje bubnjeva
i drečanje aulosa, dovikivanje konjušara, rzanje konja i rika marve.
Nedaleko od šatora dva satrapa gomila ratnika šibala je jednog čoveka

privezanog za drvo. Jauci i zapomaganje mešali su se sa smehom
ratnika, s fijukanjem biča i tupim udarcima, sve dok čovek ne zamuče.

Aminta se obrati satrapima:

— Odvedite me caru, jer vest koju donosim on mora doznati odmah.
— Ne! Nećeš stati pred lice našeg cara, varvarine! — viknu

Datofren.
Aminta pokuša da mu priđe, ali ga dva stražara Ščepaše za ruke.

Kad Makedonac vide da ne može prići satrapu, šapnu na uvo jednom
stražaru nekoliko reči. Ratnik zinu od čuda, pritrča Datofrenu i tiho mu
reče svega tri reči. Odjednom, satrap dobi blažen izraz lica. Videći to,
Spitamen pusti ruke s kolena, ustade i priđe Datofrenu. Kezeći zube i
bečeći oči, satrapi se stadoše došaptavati mereći Amintu od glave do
peta. Hvatajući jedan drugog za ruke i šapćući istovremeno, najposle

doneše odluku:
— Varvarine, — reče Spitamen, — odvešćemo te pred cara!
Činilo se da begunac nije drugo ni očekivao. On je hladno gledao

kako se dva satrapa, sad već glasno, svađaju i otimaju koji će da odvede
Amintu caru. Najposle pođoše obojica. Uzevši begunca između sebe,

povedoše ga kroz redove šatora, mimo gomile ratnika, koji su se

rasklanjali desno i levo ispred silnih starešina, doglavnika cara Darija.

Carev šator bio je podeljen na nekoliko odaja prostranih, ali
pretrpanih minderlucima, ćilimima, stolovima od slonove kosti i zlata,
skupocenim amforama od srebra ili samske ilovače. U jednom uglu, na
vidnom mestu, nalazio se srebrni oklop, kaciga, mač s balčakom

ukrašenim dijamantima, koplje, štit, luk i tobolac sa strelama. To je bila

ratna oprema cara Darija.

Ratnici, sluge i sluškinje, svi raskošno odeveni, imali su šatore u

131

blizini, na domaku, da ih lako mogu dozvati ako zatreba.
Sa carem su bile njegova majka, žena i dve ćerke. Njegovi

velikodostojnici, ugledajući se na svog vladara, vukli su za sobom svoje
porodice i gomile slugu i sluškinja. Verujući u pobedu, i car i njegove
vojskovođe smatrali su ovaj vojni pohod kao zabavu. Posle poraza kod

reke Granika mnogi persijski ratnici bili su zabrinuti i savetovali su caru
da povede što više ratnika. Ali kad čuše s kakvom neznatnom vojskom

makedonski kralj raspolaže, svi su smatrali da je dovoljan samo jedan
deo persijske sile, pa da se rat okonča.

Darije, međutim, nije potcenjivao Aleksandra. Govorio je da se divi
njegovoj hrabrosti i sposobnosti i priznavao je da neće s njim lako izići

na kraj.
Dva satrapa uđoše pod carev šator, a begunca okružiše osam

stražara s isukanim mačevima bacajući na njega podmukle poglede. Na
stotinu koraka dalje skupljali su se ratnici, žene i robovi, zgledajući se
značajno i smeškajući se. Ne odajući glasa od sebe, očekivali su da vide

izvršenje smrtne kazne, što je kod njih bila svakidašnja pojava.
Najposle Datofren iziđe iz šatora, uhvati Amintu za ruku i izvede ga

pred cara.

Darije je sedeo na zlatnom prestolu. Pored njega je bila carica i dve
ćerke, sve tri lepotice kakve begunac u svom životu nije video. Nekoliko
velikodostojnika, svi obučeni u svilene haljine drečeće boje, stajali su
desno i levo dvoreći cara.

Darije, stasit i lep čovek, s krupnim očima, malo začuđenim, divno

izvijenim obrvama i ukovrdžanom kosom i bradom, pogleda begunca i

dade mu znak da klekne, što se smatralo na persijskom dvora kao znak

osobite milosti.
Aminta kleče i pognu glavu.
— Sad ustani, — reče car, — i kaži šta imaš!

Begunac, koji je više od dve godine služio u persijskoj vojsci,

razumede Darija i odgovori:

— Presvetli care, gospodaru Azije, donosim ti vest da se našao
junak koji će ubiti makedonskog kralja.

Na mrkom licu carevom za trenutak blesnu radost, a oči čudno

sinuše.

— Ko je taj? — upita.

— Aleksandar, sin Eropov, zapovednik tesalske konjice u
makedonskoj vojsci. Njegova braća skrivala su u svojoj kući Pausaniju,

ubicu kralja Filipa...
Darije pruži ruku prema vazi koja je bila puna grožđa, otkide

nekoliko zrna i pruži ih beguncu.
Aminta primi grožđe i stade ga zagledati. Datofren mu priđe i kroz

stisnute zube prosikta:

132

— Pojedi, varvarine, i primaj najveću milost koju nisi još zaslužio!
Aminta strpa u usta zrna grožđa i smesta ih proguta.
— Obavešten sam, — reče car. — Ti si bio zapovednik konjice kod
Spitridata... Dugujem ti veliku zahvalnost i uvršćujem te među svoje
doglavnike i savetnike u ovom ratu.
Ustavši s prestola, car priđe Aminti i stavi mu ruku na rame. Svi
prisutni padoše na kolena, a kleče i begunac.
— Ustanite svi! — reče car. — Evo čoveka koga ćete smatrati sebi
ravnim! Divite mu se!
— Divan je, krasan... Lep kao bog... — povikaše doglavnici.
Jedan oficir donese srebrn mač i predade ga caru. On ga opasa
Aminti i reče:
— Moja poslednja reč Aleksandru, sinu Eropovom... Ako ubije
makedonskog kralja, dobiće hiljadu zlatnih talanata81 i sam će postati
kralj Makedonije.
Carica se ljupko smešila, a dve princeze zapljeskaše rukama.
— Ubiti kralja varvarina! Divan prizor! — reče jedna.
— Prekrasan! — zakoluta očima kraljica. Druga princeza dobaci:
— Uhvatite ga živog i dovedite ovamo. Hoćemo i mi da gledamo
pogubljenje.
— Videćemo. Možda će i to biti! — odmahnu rukom car.

***

Uhode obavestiše Aleksandra kolika se persijska vojska slegla kod
Soha, i on se vidno zabrinu. Zbog toga odluči da pošalje nekoliko
desetina oficira u Heladu da vrbuju nove najamnike. Jedan od njih Ken,
ode u Atinu. Građani ga primiše hladno, ali oficir, ne hajući za to, skupi
šest stotina najamnika, dade im oružje i opremu i odmah krete s njima
prema Abderi, gde su makedonski brodovi bili usidreni.

Među dobrovoljcima nalazio se i lekar Filton, sad pod imenom Filip
iz Akarnanije. Uz njega su bili Kales i Pintija. Atleta Prokles, ne želeći da
služi kralju „varvarinu" koji je uništio Tebu, ode svojoj kući u Plateju, gde
ga je očekivala žena Kasiopeja, sedmoro dece i tast.

Diota se takođe priključio jednoj grupi najamnika, koji su krenuli iz
Fokide.

U pristaništu kod Abdere bivši konjušar srete Kalesa i s njim
zapodenu razgovor:

— Vidim da si opremljen kao pravi ratnik, — reče. — Sigurno si
pošao na cara Darija?

133

— Isto kao i ti! — odvrati Kales.

— Gde ti je gospodar, Filton?

— On mi nije gospodar nego prijatelj i više se ne zove Filton. Ti to

dobro znaš!

— A osveta? Jeste li pošli da osvetite stare uvrede?
— Ne... Ovoga puta borićemo se na strani Makedonaca. Moj
prijatelj, lekar Filton, već je dobro upisan kod zapovednika Kena. Pintija i
ja služićemo u konjici.

— Uf... uf... uf... — zaklima glavom klempavi konjušar. — Teško

Persijancima kad se vas trojica okomite na njih!

— A ti? — upita Kales.
— Ja?... Služiću u Parmenionovoj konjici.

— A osveta?

— Nije mi više stalo do nje, — odgovori Diota i ode. Istog dana pet

brodova napustiše pristanište kod Abdere i, natovareni dobrovoljcima iz

Helade, otploviše put Male Azije.
Makedonska vojska, osvajajući grad za gradom, stiže do Velike

Frigije, koja je u to vreme bila pod vlašću Likijaca. Iz cele oblasti počeše
stizati poslanici većih i manjih gradova donoseći Aleksandru darove i
nudeći mu prijateljstvo. Padajući na kolena pred kraljem svi su pokazivali
najveću pokornost.

Aleksandar se zadrža u Faselidi s namerom da se i on i vojska

odmore.
Parmenion je s jednom hiparhijom82 konjanika iz garde „kraljevih

pratilaca" i tesalske konjice napustio grad Sard i, prema naređenju
Aleksandrovu, krenuo u Frigiju. Kad je prešao reku Tarsiju, priključi mu
se jedna grupa Helena dobrovoljaca, od četiri stotine konjanika i šest

stotina pešaka. Ova grupa najamnika pošla je brodovima iz Abdere i

iskrcala se u blizini grada Panorma.

Parmenion postavi tabor na reci Tarasji, rešen da vojsci da odmor
od nekoliko dana. Pribojavajući se divljih brđana, koji su se spuštali s
planine Plaka napadajući veće vojne odrede, general udvostruči

opreznost. Naviknut još u vreme kralja Filipa na podmukle prepade

varvara, postavi petostruku stražu na svim istaknutim mestima oko
logora. Osim toga, razasla patrole na sve četiri strane, da krstare i da se

uvere da je mesto bezbedno.
Vođa jedne patrole od četrnaest ljudi bio je Diota, bivši konjušar

kralja Filipa. Vodeći Fokiđane dobrovoljce, sve na dobrim konjima i
željne da se pokažu dostojnim poverenja. Diota ib odvuče na čitava dva
časa boda od logora, sve do podnožja planine Plaka.

Ratnici sjahaše i držeći svaki svoga konja na konopcu, pustiše ih da

pasu pored reke.
Odjednom se, idući s planine, niz strmu obalu reke, pojavi jedan

134

konjanik. Fokiđani dočepaše lukove i naperiše ih na došljaka. Konjanik
smesta stade i sjaha s konja. Diota mu priđe:

— Ko si? — upita konjušar držeći nož iza leđa.

— Frižanin, seljak... Idem svojim poslom. Kuda?
— U grad Ergasteriju... Hoću da prodam volove, pa bih želeo da se

raspitam za cenu...

— Odakle ideš?

— S planine... Tu odmah iza ovog prevoja...

Diota pogleda konja kome su uši bile opuštene, a noge prašnjave

do kolena. Umoran konj nije ni pokušavao da pase. Za trenutak
izvežbano oko bivšeg konjušara sve to uoči.

— Vezujte ga! — viknu Fokiđanima. — To je Darijeva uhoda.
Seljak odskoči u stranu i trže nož iza pojasa, ali se Fokiđani baciše

na njega i vezaše mu ruke.

U taboru, stavljen na muke, seljak priznade da je oficir, poverenik

cara Darija i da je pošao frigijskom satrapu Atiziji. Ali pri pretresu Diota
nađe kod njega sakriveno pismo, upućeno Aleksandru, sinu Eropovu, i

predade ga Parmenionu.
Pročitavši pismo, general preblede i drhtavim glasom pozva

nekoliko oficira iz garde „kraljevih pratilaca".
Kad uđoše pod šator, general, bacajući na njih brze poglede,

progovori:
— Znam vas dobro... Svi ste pouzdani... Mogu vam reći sve...
Sva četiri oficira su ćutala.

— Jedan od zapovednika naše konjice sprema se da ubije kralja...

Stupio je u vezu s Darijem...

Oficiri, bledi, unezverenih pogleda, ostadoše nemi. Najposle,
najstariji među njima progovori:

— Koji je?
— Da ga smesta isečemo! — dodade drugi.
Treći i četvrti potrgoše mačeve i škrgućući od besa zubima

povikaše:
— Iseći ga! Smesta ga iseći...
— Ćutite! — reče Parmenion. — On se nalazi u našem taboru!

Moramo ga živa uhvatiti i poslati kralju.

Oficiri se stadoše zgledati.

— Koji je taj? — upita jedan.

— Aleksandar, sin Eropov...

— Zapovednik tesalske konjice! Užas... Užas... — mrmljali su kroz
zube oficiri. Najstariji reče:

— Kad je Kala postao satrap, Aleksandar ga je zamenio...
— Evo ga, pismo! Car Darije obećava ubici kraljevstvo* nad

Makedonijom i hiljadu zlatnih talanata... Šta velite na to?

135

— Treba ga odmah uhvatiti i vezati!
— Idi i pozovi ga! — reče Parmenion. — Ovde ćemo ga uhvatiti...
Oficir iziđe i malo zatim vrati se sa zapovednikom tesalske konjice.

Aleksandar, Eropov sin, bio je srednjih godina, snažan, bahat i
surova pogleda. On uđe pod šator natmurena lica i poslovno reče:

— Evo me, zapovedniče! Zbog čega si me zvao? Parmenion

pogleda oficire. Oni se svi odjednom baciše na

Eropova sina i oboriše ga. Dok su ga trojica pritiskivala zemlji,
četvrti mu veza ruke odostrag.

— Šta ovo znači? — brekćući od besa upita Aleksandar.
— Doznaćeš kad stigneš pred kralja, — reče mu Parmenion.
Te noći, tajno, da ne bi doznali Tesalci, Aleksandar je pod jakom

stražom sproveden u Faselidu, gde je boravio kralj. Pored njega,

privezan za sedlo, jahao je Darijev poverenik Sisin.

Obavešten o svemu kralj Aleksandar sasluša oba sužnja i sazva

sve više oficire na savetovanje. Doznavši šta je posredi, svi do jednog su

zahtevali smrtnu kaznu za obojicu.

— Treba ubiti izdajnika! Sramota! Makedonac se sprema da ubije

kralja... Na muke s njim... — završiše oficiri.
— Njegova braća skrivala su Pausaniju, ubicu kralja Filipa! — viknu

Ken.

— Udvarao se kralju da bi ga lakše ubio!

— Više oproštaja nema! — dobaci Ptolomej.
— Onda se pretvarao da je ožalošćen, — dodade Klit.

— Kralju, — viknu Perdika. — Kada je tvoj otac ubijen, ovom

izdajniku poklonio si život. Sad svi zahtevamo da mu smakneš glavu.
— prijatelji, — poče Aleksandar. — Zaslužio sam da mi prebacujete

što sam posle ubistva moga oca oprostio jednom od učesnika koji

doduše nije uzeo udela u samom ubistvu, ali je sudelovao u skrivanju
ubice pred ubistvo. Isto tako opravdano me osuđujete što sam dopustio
da mi izmakne iz efeske tvrđave Aminta, sin Antiohov. On je prebegao

caru Dariju, pošto je organizovao zaveru protiv mene. Na žalost, moja

ruka trenutno ne može domašiti Amintu, ali tu nam stoji Aleksandar, sin
Eropov... Možda će vas začuditi što vas molim da razmislite o njemu i
njegovom slučaju... Ne mrštite se, prijatelji moji, nego razmislite... Kad

sam Kalu postavio za Satrapa u Sardu, zapovedništvo nad tesalskom

konjicom dao sam ovom Aleksandru. Razumljivo je što sam imao

razloga za to. Bojim se da se Tesalci mogu pobuniti ako ga osudim na
smrt, jer oni su, priznaćete, zavoleli svoga zapovednika... Sad stojimo

pred odsudnom bitkom s carem Darijem i njegovom ogromnom
vojskom... Da li je dobro za nas da sad stvaramo ne" zadovoljstvo među
svojim ratnicima? Mislim da nije, a čini mi se da i vi tako mislite!... Ipak,
izdajnika ćemo kazniti. Poslaćemo ga pod jakom stražom u grad Pelu i

136

baciti ga u tamnicu...
— Zapovednik Makedonije je njegov tast, — dobaci Klit. — On će

ga pustiti na slobodu.
— Neće ga pustiti, dobri moj! — reče blago kralj. — Zaboravljaš da

je tamo i moja majka, kraljica Olimpijada.
— Hm! — učini Perdika. — Istina je. Iz njenih tamnica lako se ne

izlazi!
Te noći dželat je odsekao glavu Persijancu Sisinu, a Aleksandar, sin

Eropov, sproveden je do rta Mikale, tu ukrcan na brod koji će ga odvesti
do pristaništa Amfipolja, a odatle suvozemno, pod jakom stražom u
Makedoniju.

***

Kad je Aleksandar posle bitke kod Granika poslao svojoj materi
Olimpijadi veliki deo plena, Antipatar pokuša da polovinu zadrži za sebe.
Ali žustra kraljica, pohlepna na plen, zapreti mu klevetama i činima.
Sujeverni Makedonac se u potpunosti odreče i svoga dela, računajući da
će kraljica njegovu velikodušnost poštovati i dati mu bar nešto. Ali
zapovednik Makedonije prevario se u računu. Gramežljiva epireka
gospođa, očitavši mu bukvicu o dobroti, plemenitosti i poštovanju, ne
dade mu ništa.

Otada je Antipatar s prezirom opštio s kraljicom, a iz očiju mu je
izbijala mržnja. Izbegavajući sukobe trudio se da se što manje viđa s
njom. Olimpijada je nekoliko puta izmenjala misli s tamničarem Kalvom,
savetujući se na koji način bd se morao Antipatar ukloniti s ovoga sveta.

— Ubiti ga, ali krišom, da niko ne dozna kako je nestao! — reče
kraljica odlučnim glasom.

Tamničar klimnu glavom i duboko se zamisli.
— Pokušaćemo, — reče. — Treba o tome dobro razmisliti. I Kalva
je razmislio, stvorio plan i pokušao. Ali je propao. Lukavi Makedonac,
zapovednik tvrđave, poznajući odavno kraljicu Olimpijadu, umeo je da se
čuva.
Jednog dana dok je bio u lovu napadoše ga u šumi četrnaest
robova prerušenih u seljake. Ali Antipatar, stara Filipova junačina,
dočeka ih na maču i tukući se s njima ubi petoricu, ostale isekoše
njegovi pratioci.
Izgledalo je kao da je posle toga kraljica odustala od daljih
poduhvata ove vrste.
Kad u Pelu dovedoše Aleksandra, Eropova sina, okovana i čuvana

137

jakom stražom, Antipatar se zaprepasti. Jedan od sprovodnika predade
mu pismo od kralja i nalog kako da postupa sa sužnjem. Antipatar,
videvši u kakvu je bedu zapao njegov zet, stade smišljati kako da ga
oslobodi.

Kraljica, doznavši u čemu je stvar, pozva tamničara Kalvu i naredi
mu da sužnja baci u tamnicu i da ga tu diži okovanog i privezanog za
alku na zidu. Kalva izvrši naređenje, a Olimpijada se obrati zapovedniku
grada:

— Žalim što je sužanj tvoj zet, — reče. — Ti sd dosad pokazao da
sd pametan čovek, i nije te zabadava moj sin postavio za zapovednika
Makedonije... Želela bih da ne padneš u iskušenje da pokušaš da
oslobodiš zločinca. On je osuđen i nikad više neće izići iz tamnice.

Antipatar je ćutke gledao kraljicu pogledom punim mržnje. A
Olimpijada, skupivši oko sebe najodanije i najpodmuklije među ratnicima
i dvoranima, reče:

— Svaki pokušaj nasilja uperen protiv moje ličnosti daje vam pravo
da smesta ubijete Antipatra i svakoga drugog ko njemu služi.

Pošto su dvorani ratnici iz grada „kraljevih pratilaca" znali dobro da
je Olimpijada podmuklija i opasnija, gotovo svi pređoše na njenu stranu.
Oko Antipatra ostade oko stotinu najamnika, većinom Tračana i
Peonjana.

Takvo stanje bilo je na dvoru u gradu Peli. Olimpijada je kovala
planove da i zapovednika Makedonije strpa u tamnicu, a Antipatar je
vrebao priliku da smoždi kraljicu.

138

GLAVA OSAMNAESTA

Sinko, ti ćeš biti gospodar Azije!

Aleksandar napusti Faselidu i držeći se morske obale pređe

Pamfiliju i prebaci se u Pisidiju, s namerom da se približi Darijevom
taboru. Uz put osvoji nekoliko gradova, neke prinudi na pokornost,
mnoge zaobiđe i upade u oblast Pisida, najratobornijeg plemena u
istočnom delu Male Azije. Njihov grad Sagalasa, u blizini jezera Karalis,
bio je važan ekonomski i kulturni grad. Građani su kovali svoj novac,
imali velelepne hramove, palate, pozorišta i gimnazije.

Aleksandar odluči da grad Sagalasu zauzme. Pisiđani, dobro
naoružani, iziđu mu u susret i posednu jedan brežuljak pogodan za
odbranu.

Razvivši falangu i oba krila, Makedonci izvrše juriš. Ali, dok se čelo
falange tuklo s neprijateljem na brežuljku i već prodiralo uz strminu,
Pisiđani se sjure s uzvišice i svom žestinom udare na oba makedonska
krila. Pod pljuskom njihovih strela i kopalja Tračani i Tesalci se
pokolebaše. Međutim, helenski hopliti, izdvojivši se iz falange, zbijeni u
gomilu, napadoše ih. Pisiđani počeše da odstupaju i najposle udariše u
bekstvo, ostavivši na bojištu preko pet stotina mrtvih i ranjenih. Lako
naoružani i poznavajući mesto, varvari se izvukoše iz borbe, a
Makedonci, pod teškim oružjem, nađoše se u čudu, jer nisu bili u
mogućnosti da ih gone.

Posle bitke grad Salagasa pade u ruke makedonskih ratnika.
U ovoj bici pao je Kleandar, zapovednik makedonskih strelaca,
proslavljen kao vojskovođa i dobar savetnik u doba kralja Filipa. Pored
njega poginulo je oko stotinu Makedonaca, Tračana i Tesalaca. Od
Argivljana nije pao nijedan.
Odatle Aleksandar krene dalje prema istoku kroz zemlju Pisida i
mnoge gradove, milom ili silom, podvrgne pod svoju vlast. Došavši u
Frigiju, makedonska vojska zauzme grad Kelenu, gde je nekad Kir Mlađi
imao svoj čuveni zverinjak.83 Odatle udari na Gordiju gde se sastane s
Parmenionom. Tu se iskupe i oni mladi Makedonci kojima je Aleksandar
dao odsustvo prošle jeseni. S njima dođe nekoliko grupa Tesalaca i
drugih dobrovoljaca iz Helade koje su skupili Ken, Ptolomej i Meleagar.
U makedonski tabor stigoše atinski poslanici. Oni zamole

139

Aleksandra da pusti na slobodu zarobljenike koji su, boreći se uz

Persijance, pali u ropstvo u bici kod Granika.

Kralj odgovori poslanicima:

— Atinjani i drugi Heleni koji se bore na strani varvara ne zaslužuju
pažnju. Ko od vas može tvrditi da ti isti ljudi neće opet dići oružje protiv
nas, kad se dočepaju slobode? Oni neće biti slobodni dok se ovaj rat ne
okonča. Ako se završi u našu korist, dođite da molite za njih. Ako
pobede Persijanci, oni će biti heroji.

Ušavši u grad Gordiju, Aleksandar se pope na tvrđavu da vidi dvor

kralja Gordija i njegovog sina Mide. Tu su bila i kola i na njihovom jarmu
čvor koji niko nije mogao da odreši. Telmešani, čuveni proroci i gatari,84
objasniše kralju Aleksandru šta znači taj čvor, na kome se nije mogao
videti ni kraj ni početak.

Najstariji među prorocima, okrenuvši lice prema suncu, zažmuri i
dostojanstvenim glasom reče:

— Kralju makedonski, nepobeđeni vladaru nepobedive vojske...
Proročište, slaveći kralja Gordiju i njegovog kralja Midu, jednom za
svagda dade reč: „Ko razdreši ovaj čvor vladaće celom Azijom"...

Aleksandar, osetivši na sebi poglede svojih oficira, i inače
sujeveran, stade zagledati i pipati čvor iz koga se nijedna petlja nije
mogla videti. Najposle, na zaprepašćenje proroka i ostalih prisutnih,
istrže mač i preseče preko sredine čvor. Ukazaše se mnogi kraljevi. Kralj
ih stade vući i izvlačiti, i odveza čvor.

Najstariji prorok Telmešanin, zabezeknut od čuda i sevajući očima,
htede da baci kletvu na kralja. Ali, videći kako Makedonci, svi do jednog,
spustiše ruke na balčake svojih mačeva, promeni odluku, proguta kletvu

i s blaženim izrazom lica obrati Aleksandru:
Sinko, ti ćeš biti gospodar Azije!
Ovo gotovo iznuđeno proročanstvo obradova Aleksandra i njegove

oficire. Kralj, obdarivši proroke iz Telmesa, napusti Gordiju i krene vojsku

u Galatiju, podvrgne pod svoju vlast Paflagoniju i Kapadokiju i stigne u

Kilikiju. Premoren i znojav kralj se okupa u hladnoj reci i pade u postelju.

Nekoliko dana su makedonski oficiri bdeli kraj postelje svog kralja.
Međutim, od četki lekara koji su išli s vojskom nijedan se ne usudi da se
primi lečenja, bojeći se da će ako kralj umre, na njega pasti odgovornost.
Oficire obuze očajanje. Šaputali su, zgledali se i slegali ramenima.
Odnekud se pojavi sumnja da je kralj otrovan i već su neki počeli
podozrevati i tragati gledajući ispod oka jedan drugog. Nedavni slučaj sa

Aleksandrom, sinom Eropovim, navodio ih je da sumnjaju jedan na
drugog, ali niko se ne usudi da javno ispolji svoje mišljenje. Četiri lekara
su ćutala. Ipak, petog dana, kad kralj izgubi svest, jedan od njih

progovori:

— Kralj nije otrovan...

140

— Šta govoriš? Ko je pominjao otrov? — ispreči se Perdika. —

Kako ti je to palo na pamet?
— Ne vidim modre niti crvene pečate po kraljevom licu, — praveći

se nevešt, odvrati lekar. — Znači da nije otrovan.
General, gledajući ga preklinjućim pogledom, reče
— Primi se odgovornosti i izleči nam kralja!
Ne usuđujem se! — odvrati lekar i, bacajući bojažljive poglede na

bolesnika, pođe iz šatora. Perdika ga ščepa za ruku:
— Čuješ, — reće. — Ako umre kralj, nećete ni %vas četvorica

živeti! Zaklaćemo vas na njegovom grobu!
Lekar se, bečeći oči od straha, povuče prema izlazu i šmugnu iz

šatora.
Istoga dana Ken se seti da se među najamnicima koje je doveo iz

Atine nalazi jedan lekar.
— Dovedi ga! Nađi ga! — povikaše oficiri.
Pola časa kasnije pod kraljev šator uđe lekar Filton. Perdika se za

trenutak zagleda u njega. Zatim se pljesnu rukama po kolenima i

uzviknu:
— Tako mi svih Heraklovih čuda, ovo je Filton, lekar kraljice

Olimpijade!... Zevsa mi, boljeg lekara ne tražimo! Da li me se sećaš?

Filton ga hladno pogleda i odmahnu glavom:
— Ne! Ne sećam se! Nikad te dosad nisam video.
— Kad se porađala kraljica Olimpijada, bio si prisutan. Zar si

zaboravio?
Nekoliko starijih oficira, zagledajući lekara, poznadoše ga: — Ti si

Filton! — reče jedan.

— Ne, ja sam Filip iz Akarnanije, — odgovori im lekar.
— Onda je sličnost toliko velika... Nemoguće je da se varam...
— Varaš se i ti i svi ostali... Više (puta desio mj se isti slućaj:
nazivaju me Filtonom, a ja tog čoveka ne znam!
— Tvoja žena je Glikera Tebanka! — reče Perdika.

— Ja nisam oženjen! — tiho odgovori lekar.
— Da li se poduhvataš da nam izlečiš kralja? — upita general.
— Prvo da vidim od čega boluje.

Filtona odvedoše u drugi deo šatora, gde je ležao Aleksandar,
ubledeo i do krajnosti malaksao. Lekar mu stavi ruku na čelo, zatim

prisloni uvo ua bolesnikove grudi i stade da osluškuje.

Pregledao je bolesnika, okretao ga na bok i potrbuške, opipavao

bilo i osluškivao disanje.
Perdika je netremice gledao u lekara, trudeći se da na njegovom

licu pročita da li bolesniku ima spasa.

Kad završi pregledanje, Filton se zamisli.

— Kako izgleda? — šapatom upita general. Lekar ga uhvati za ruku

141

i povuče u stranu.
— Pokušaću da ga lečim, — reče. S pomoću Apolonovom nadam

se da će biti dobro...
Perdika odahnu:
— Ako ga izlečiš, — reće, — zasućemo te zlatom!
— Meni nije potrebno zlato! — nasmeši se lekar. — Kraljev život i

vaša radost biće mi nagrada za trud.

Dok je Filton pripremao trave i korenje i kuvao ih, po celoj vojsci se
pronese glas da se našao lekar koji se primio da leči kralja.

— Ko je? Odakle je došao? — pitali su ratnici.

— Iz Akarnanije! Filip se zove...
U očima makedonskih ratnika blistala je nada i mnogi počeše činiti
zavete bogovima moleći se da priteknu u pomoć kralju.
Međutim, istoga dana od Parmeniona stiže pismo. Glasnik ga,
prema naređenju, predade lično kralju. Aleksandar primi pismo i
malaksalim rukama odreši vrpcu. Perdika i Ken bili su pored postelje.
Kralj se pridiže na laktove i pročita pismo.
— Šta piše Parmenion? — upita Perdika.
— Ništa, — odgovori kralj. — Moli me da mu javim kako se
osećam... Nego, iziđite obojica. Želim da ostanem nasamo s lekarom. A
dok on ne dođe malo ću prodremati...
Oficiri iziđoše. Aleksandar ponovo razvi pismo i po drugi put ga
pročita:

„Lekar koji se primio da te leči sprema se da je otruje.
Parmenion".

Aleksandar se za trenutak zamisli, jednom rukom obrisa znojavo
čelo, a drugom gurnu pismo pod uzglavlje. Sunce se klonilo smiraju.
Njegovi kosi zraci obasjavali su zlatastu prašinu koja je kao ljubičasti veo
lebdela iznad logora. Vladala je tišina, jer je lekar naredio da bolesnik
leči u potpunom miru. Perdika i Ken sedeli su u prednjem delu šatora, ne
govoreći ni reči. Odjednom na obližnji bagrem slete lastavica i stade na
jednu suvu grančicu. Njeno umilno cvrkutanje odjeknu u zamrlom logoru.

Lekar se pojavi s peharom u lukama.
— Lek! — prošaputaše oba oficira. Filton klimnu glavom i prođe
pored njih.
Aleksandar se zagleda u lekara, lagano se pridiže i ostade sedeći u
postelji.
Filton spusti pehar na stočić, izvadi iz svoje torbice jednu bočicu,
otvori je i prodrmusa. Onda stade pažljivo da odbrojava kapi koje su
padale u pehar, iz koga se dizala para.
— Kralju, lek je gotov, — reče. — Uz pomoć Apolona, počnimo...

142

Držeći pehar obema rukama lekar priđe postelji.
Aleksandrove krupne oči kestenjaste boje ispitivački su gledale u
Filtona. On pruži desnu ruku i prihvati pehar, a levom izvuče pismo ispod

uzglavlja i dade ga lekaru.

Kralj je držao pehar, a lekar pismo.
Za nekoliko trenutaka, gledajući jedan u drugog, obojica ostadoše
nemi. Onda Filip poče da čita pismo, a bolesnik prinese ustima pehar i,
ne skidajući pogled s lekara, ispi ga do dna.
Vraćajući pismo kralju, Filton reće:

— Ja otrov ni psu ne bih dao... Popio si lek. Od njega možeš
ozdraviti... Ako umreš, to će biti volja bogova... U tom slučaju umreću i

ja.
Lekar zamoči ubrus u hladnu vodu i stavi ga bolesniku na vrelo čelo

i reče:
— Od ove bolesti lečio sam dosad osam bolesnika, tri su ozdravila,

a ostali su umrli... Sve zavisi od slučaja. Osim toga, ko ima zdravo srce

lakše podnosi i bolest i lek...
Filton se, primetivši da je kralj izgubio svest, lagano povuče u drugi

deo šatora, gde su ga nestrpljivo čekali Perdika i Ken.

— Šta bi? — prošaptaše oba oficira.
— Videćemo, — sleže ramenima lekar. — Sutra ujutru reći ću vam
da li će bolesnik ozdraviti.

Filton ode u svoj šator i baci se na postelju. Kales i Pintija, ugledavši

izdaleka lekara, ubrzaše korake. Otkako su pošli iz Atine njih trojica se

nisu razdvajali: zajedno su jeli i spavali pod istim šatorom. Doznavši da
se Filton primio da leči kralja, Kales i Pintija osetiše kakvoj se opasnosti

izložio. Celog dana bili su zabrinuti.
Ušavši pod šator obojica zastadoše, dvoumeći se da li da prijatelja

ostave na miru. Ali želja da ma šta saznaju bila je jača. Kales priđe

lekaru i spusti mu ruku na rame. Filton se prenu i ustade.
— A, vi ste! — reče.

— Mi... — tiho odgovori Pintija i sede na svo ju postelju.

Za trenutak nastade tišina. Onda Filton ustade, uze testiju s vodom i
ubrus i iziđe pred šator. Kales pođe za njim.

— Uzmi testiju, — obrati mu se lekar, — i celu mi izli na glavu...

Kales ga posluša.

Ušavši pod šator, Filton ponovo leže na postelju. Kales ostade
stojeći.

Smemo li da te pitamo kako je kralju? — tiho reče Pintija.
— Hm... — učini lekar. — To ćemo tek sutra videti! Popio je lek i
sad je bez svesti. Noćas ću presedeti pored njegove postelje.

Sunce je zašlo. Pod šatorom je Uo sumrak. Lekar je ležao na
leđima i žmurio. Izdaleka se čuo glas trube. Na pet hiljada koraka, preko

143

golog brda bio je drugi logor. Tamo se utaborio general Parmenion, sa

dve hiljade pešaka i hiljadu konjanika, spreman da odbije prvi napad

varvara, ako bi do njega došlo.
Ispred šatora začuše se tihi koraci. Kales iziđe. Makedonski ratnici

smesta ga okružiše i šapćući stadoše se raspitivati za kraljevo zdravlje.
— Je li živ?... Da li će ustati?... Kako izgleda?... — pitali su brižno.
— Lek je uzeo... Sutra će se videti!... — odgovori Kales.
Međutim, i drugi ratnici su u grupama pridolazili i ubrzo ih se oko

šatora nakupi preko pet stotina.
— Uzeo je lek... Biće dobro... Zacelo će biti dobro! — ponavljao je

Kales.
— Hoćemo da vidimo lekara koji ga leči! — reče jedan brkati ratnik.
— Lekar spava. Noćas mora da čuva kralja.

— Pusti nas samo da provirimo u šator.
Međutim, na ulazu u šator pojavi se Filton. Videći brižna lica ratnika,
on, sa suzama u očima, reče:
— Dobri moji... Strpite se do sutra!... Bogovi će dati, pa će biti

dobro.
— Treba li da se molimo? — upita jedan mladić.
— I da činimo zavete? — dodade drugi.
— I molite se i činite zavete, — odvrati Filton, — ali budite strpljivi.

Sutra ćemo znati na čemu smo...

Ratnici stadoše da se razilaze.

Kad ostadoše sami pod šatorom, lekar se obrati prijateljima:

— Vas dvojica ste dosad više puta dokazali da ste mi odani. Zbog
toga sam odlučio da vam poverim neke stvari, računajući da ćete ih

zadržati u tajnosti!

Kales i Pintija gledali su netremice u lekara.
— Kroz kakve smo muke i opasnosti prošli, — reće Pintija, —

mislim da smo dovoljno dokazali koliko smo td odani. Naše prijateljstvo

je doživotno.
— I umrećemo s tobom ako treba, — dodade Kales. Lekar ih je

gledao svetlim očima. Pod šatorom je postalo mračnije.

— Upali buktinju! — obrati se Kalesu.
Kad zelena svetlost ispuni šator, Pintija izađe, pa uverivši se da u
blizini nema nikog, reće:

— Da li treba da bežimo?
— Ne! — osmehnu se Filton. — Nećemo bežati.
Onda im tiho, gotovo šapatom, ispriča kako su ga oficiri poznali, ali,
zahvalni što se primio da leči kralja, nijedan nije pominjao da išta zna o

njegovom neprijateljstvu prema Makedoncima. Ali, kad im pomenu za

pismo koje je kralj dobio od Parmeniona, oba prijatelja prebledeše.

— Uprkos tome kralj je popio lek! — završi Filton.

144

— Ako umre, svršeno je s tobom! — dobaci Kales.

— I s nama dvojicom isto tako! — dodade Pintija.
— Još malo, prijatelji, pa moram da idem pod kraljev šator, — reče

Filton.
Dok se lekar pripremao da pođe, Pintija se prenu:
— Mislim, — reče, — da znam ko je rekao Parmenionu da napiše

ono pismo...

— Ko? — naglo upita lekar.

— Diota, klempavi konjušar nalazi se u njegovoj konjici.

— Hm... — zamisli se Filton. — To još treba proveriti.
— Proveriću ja i to još sutra! — dobaci Kales. — Otići ću u njihov

logor.
Filton uze svoju torbicu i iziđe iz šatora.
Vatre su već bleskale u logoru. Crvenkasti plamenovi razdirali su

mrak i osvetljavali ljude koji su se kao utvare kretali, ostavljajući za

sobom beskrajne senke. Na nebu zablista Venera, onda Sirijus, pa cela
grupa Orion, a za njima ostala zvezdana jata ploveći sa istoka na zapad.
Jedan meteor, kao otkinut i zavitlan iz beskraja, sinu zelenom svetlošću,

polete i ugasi se.
Ratnici se pored jedne vatre počeše moliti glasno bogovima.
— Pade zvezda!...85 — reče jedan. — Neka bi Apolon dao da nije

kraljeva.

— Apolon i svi bogovi!... — tužno zaklimaše glavom drugi.
— Nije kraljeva! — sigurnim glasom reće treći. — Njega Zevs čuva!
Još će on živeti i voditi nas u pobede...
— A možda je i besmrtan?... Oni proroci u Telmesu rekli su da će
Azijom zavladati čovek koji je ravan bogovima... Naš kralj je već zauzeo
dobar deo Azije, — dobaci četvrti ratnik gledajući u nebo i strepeći da još

koja zvezda ne proleti.
Pod kraljevim šatorom bdeli su Filton, Ken i Perdika. Između sebe

govorili su retko, i to šapatom i mimikom, pa se tišina gotovo nije ni

remetila.
Kralj je spavao. Njegovo ubrzano disanje i tiho ječanje nije

prestajalo. Lekar mu je povremeno opipavao bilo i stavljao nakvašen
ubrus na čelo. Buktinja, zadenuta u raklju osvetljavala je zaplašena lica
oba oficira i Filtonov čvrst i hladan profil.

Ken, okrenuvši četvrti put peščani sat, reče:
— Ponoć.
— Ponoć... — šapnu Perdrka i baci pogled na lekara. Filton je
nepomično sedeo uz bolesnikovu postelju. Činilo se da ga je tišina

uspavala. Oba oficira zakunjaše na minderluku u uglu šatora, jer u to
doba noći, san pohodi i obara i bolne i premorene. Pesak u satu, lagano,

zrno po zrno, otpisivalo je vreme. Odjednom, buktinja se rasplamsa.

145

Njeno pucketanje trže lekara iz polusna.

Toga trenutka s bolesnikovih usana glasno i razgovetno ote se glas:

— Ja sam sin zemlje i neba!... Kralj Filip nije mi ništa!... Moj otac je

Zevs!

Oficiri se prenuše. Njihovi pogledi munjevito padoše na lekara.
— Bunca! — reče Filton.

— Ceo svet je moj... i zemlja i nebo... Makedonci su varvari... Ah!...

— ote se uzdah iz grudi bolesnika.
— Kakve reči!... Strahota!... prošapta Ken.
— Jadni naš kralj! — sa suzama u očima dodade Perdika. — To su

reči kraljice Olimpijade. Eto čemu ga je učila u detinjstvu!
Neko vreme pod šatorom se čulo samo pucketanje buktinje i

uzbuđeno disanje dva oficira.
Lekar podmetnu ruku pod bolesnikova leđa, pridiže ga i spusti glavu

na uzdignuto uzglavlje. Onda tiho reće:

— Život ili smrt, sad je takav trenutak!
Oba oficira priđoše postelji i netremice se zagledaše u bolesnikovo

lice, s koga se slivao znoj. Kralj je ubrzano disao i lekar oseti pod

prstima kako mu bilo sve brže kuca.
Ken je još dvaput okrenuo peščani sat, a lekar, hladan i postojan, ni

za trenutak nije odvajao pogled od bolesnika. Najposle pustivši kraljevu
ruku, reče:

— Gotovo je...
Oficiri skočiše. Bledi i unezverenih pogleda, bez reći ščepaše lekara

za ramena.
— Bolest odlazi, — drhtećim glasom reće lekar i klonu na stolicu.

— Bogovi su se smilovali! — uzviknu Ken.
— Na njega i na nas! — dodade Perdika, pa se, užagrenih očiju od
uzbuđenja, obrati lekaru Filtonu:

— Lekaru Filipe, poklanjam ti celo svoje imanje!

— Hvala ti, generale! — nasmeši se lekar. — Tvoje imanje meni nije

potrebno.
Međutim, kraljevo lice je i dalje oblivao znoj, ali mu je disanje bilo

ujednačeno i bez ječanja.

U ranu zoru oficiri iz celog tabora stadoše se skupljati oko kraljevog

šatora. Na vest da se kralju Aleksandru povratila svest i da mu je bolje
ožive ceo logor. Ratnike je obuzela tolika radost da su se između sebe
grlili i ljubili, činili nove zavete i, oduševljeni, poklanjali robovima slobodu.

Ali tek sutradan ratnici su mogli videti kralja. Aleksandar je sedeo

ispred svoga šatora, a oni su prolazili pored njega, smešili se i klicali.
Međutim, istoga dana grupa stranaca pod vođstvom Kalesa dovede

jednog sužnja s vezanim rukama pozadi i s konopcem oko vrata.
— Ko je taj? Šta je učinio? — upita Perdika.

146

— Evo, doneo sam pismo od generala Parmeniona, — odgovori

Kales.

— Pismo?
— Naređeno je da ga ubijemo!... Obesićemo ga!... Uhoda, lopov,

ubica... — zagrajaše stražari.
Kralj, mada se osećao dobro, ipak je, po savetu lekara, ostao u

postelji. Čuvši galamu ispred šatora, naredi Kenu da mu dovede te ljude.

Stražari uvedoše sužnja. Filton se zaprepasti kad ga vide.
— Diota! — reče. — Zar si ti to?

Konjušar baci na njega mrgodan pogled i obori glavu.
— Šta je učinio? — upita kralj.
— Evo ti pismo od Parmeniona... Pročita j... Aleksandar uze pismo i
baci pogled na njega. Pročitaj... — reče lekaru. — Ne vidim dobro ovako
ležeći.

Filton uze pismo.
— Upućeno je generalu Perdiki, — reče.
— Ako, čitaj — dobaci kralj. Lekar stade čitati:
„Ovaj nesrećnik bio je nekad konjušar u Peli, najpre kod mene, pa
kod kralja Filipa. Po rođenju je Tesalac i zovu ga Diota. Usluga koju nam
je učinio velika je i sprečava me da mu ja lično odsečem glavu. On je
uhvatio Darijevog poverenika Sisina i na taj način otkrio zaveru koju je

protiv našeg kralja pripremao Aleksandar, sin Eropov. Zbog toga sam

mu dao kao nagradu dve šake zlatnika...
Prisutni su se zgledali u čudu. Aleksandar se nasmeja:
— Ej, moj konjušaru! — uzviknu. — Kako reče da te zovu?

— Diota!

— Prekrasno! — oduševi se kralj. — Lonac s dve drške! Sasvim
dobro pogođeno ime! Nego izgleda da si zaslužio bolju nagradu od

konopca oko vrata?...
— Valjda, — reče Diota. — Treba ceniti zasluge.
— Nisam pročitao sve, — reče Filton i nastavi:
„Međutim, ne znam šta je navelo konjušara da sumnja na lekara

Filipa. Tvrdio mi je da taj lekar namerava da saspe otrov u lek i da tako

ubije našeg kralja. Rekao je da mu je Sisin, pred pogubljenje, odao

tajnu: car Darije je potplatio lekara Filipa iz Akarnanije da ubije
Aleksandra i ako uspe u tom poslu, obećao je da mu da svoju ćerku za

ženu. Ali danas sam obavešten da su bogovi ukazali milost. Kralj se
oseća dobro. Prema tome, konjušar je lagao...”

— Zašto si lagao? — upita kralj.

— Nisam lagao. Sisin mi je to rekao pred smrt. — odgovori Diota.
Filton nastavi čitanje:

„Danas mi je došao prijatelj lekara Filipa, po imenu Kales i sa
sigurnošću tvrdio da je Diota taj koji optužuje njegovog prijatelja lekara.

147

Ne treba ni da pominjem koliko sam se začudio. Odmah sam pozvao
konjušara s namerom da ih suočim. Ali, kad su stali jedan prema
drugom, Diota je potrgao nož i pokušao da ubije, ne Kalesa, nego mene.
Zahvaljujući lekarevu prijatelju, ostao sam u životu. On se bacio na ubicu
i oteo mu nož. Šaljem ti konjušara i postupaj s njim kako ti je volja…"

— Perdika, — reče kralj, — šta nameravaš da učiniš s klempavim
konjušarem?

— Obesiću ga, jer njegova zločinstva zamalo nisu upropastila
najbolja čoveka: tebe, ovog čestitog lekara i Parmeniona. Da si
poverovao pismu, lekar bi bio pogubljen i ti ne bi ozdravio... Sam
pokušaj ubistva Parmeniona dovoljan je da nevaljalac izgubi život.

Zamislivši se za trenutak Aleksandar reće:
— U pravu si. Ovaj čovek ne zaslužuje milost... Vodite ga…
— Kralju, — reče Filton, — pošto je trebalo da i ja budem žrtva ovog
čoveka, dopusti mi da kažem svoju reč...
— Govori... Imaš pravo na to, — odvrati Aleksandar.
— Jutros kad si stao na noge prvi put posle šest dana, pitao si me
šta želim da mi učiniš?
— Tako je, — reče kralj. — Rekao si da ćeš mi kasnije kazati...
— Sad sam se odlučio... — nastavi Filton. — Pokloni mi ovog
sužnja....
Aleksandar se prenu:
— Šta ćeš s njim?
— To je moja stvar.
— Poklanjam ti ga.
— I još nešto, — reče lekar. — Molim te da ni ti ni iko drugi ne pitate
zašto je moj prijatelj Kales pouzdano znao da je Diota kriv za ovo
pismo...
— Neka tako bude, — odvrati kralj čudeći se. — Ali jednog dana,
ako budeš želeo, reći ćeš mi to u poverenju.
— Diota, slobodan si... Idi i ne zahvaljuj mi se!... Diota se pokloni
kralju i žurno iziđe iz šatora.

148

GLAVA DEVETNAESTA

Što bliže neprijatelja, manje pogibije!

Persijska vojska je, utaborena na prostranoj ravnici kod Soha,

lenstvovala i izležavala se ne pokazujući nikakve znake nestrpljenja što
Aleksandar ne dolazi s Makedoncima. Svaki ratnik bio je uveren da do
borbe neće ni doći, jer je persijska vojska bila brojno deset puta jača.

— Ko da se usudi da stupi s nama u borbu? Samo ludaci...
— Nijedan Makedonac neće izići iz Azije!
— Aleksandra ćemo uhvatiti i zatvoriti u kavez, a njegove generale
nagnaćemo da ga nose...
Tako su govorili satrapi. Ali Darije je bio nestrpljiv.
— Ako neće on na nas, poći ćemo mi na njega, — reče, — ta može
se desiti da nam nekažnjen izmakne i preko Helesponta pobegne u
Trakiju.
— Aleksandar neće pobeći — primeti Aminta. — Doći će i napašće
nas.
Satrapi prsnuše u smeh. Nasmeja se i Darije.
— Ne — reče car. — Ići ćemo da ga potražimo. Skoro tri meseca
boravimo ovde. Vojska nam se uležala i ulenjila.
— Ne idimo odavde, care — molećivim glasom reče Aminta. — Na
ovoj ravnici možemo razviti ubojni red i do nogu potući neprijatelja.
Aleksandar ima svega četrdeset hiljada ljudi, a mi imamo samo
konjanika preko sto hiljada.
— I pet puta toliko pešaka — dobaci Spitamen.
— Sačekajmo neprijatelja ovde! — zavapi Aminta. — Progutaćemo
ga na ovoj ravnici.
— Makedonac namerno navodi cara na oklevanje, da bi dao prilike
Aleksandru da pobegne! — škrgutnu zubima Datofren.
— Tako izgleda! — dobaci Sabak, satrap Egipta. — Naš car je
nepobediv i goniće neprijatelja dokle ga ne uništi...
— Gonićemo neprijatelja! — povikaše ostali ratnici: Bubak, Atizij,
Arzam, Reomitro, Spitamen i Datofren.
Ovakvi i slični razgovori svakodnevno su se vodili u Darijevom
taboru.
Aleksandar se, pošto je zauzeo gradove Sol i Mal, zadržao u ovom

149

drugom da bi se vojska odmorila od duga puta. Spremajući se da pređe

u Kilikiju, dozna od uhoda da se Darijev tabor još nalazi na ravnici kod

Soha. Zabrinut, odmah pozva svoje saradnike na savetovanje. Pošto im

saopšti na kakvom nepovoljnom mestu treba da se bore, stade gledati
po svima očekujući šta će reći. Ali stari ratnici, ne dvoumeći se ni

trenutka povikaše da ih odmah povede u borbu.

— Tako je, Makedonci! U borbu! — viknu kralj. Sutradan krene
celokupnu vojsku, prođe kroz Asirske klance i postavi tabor kod grada

Mirijandra.

Darije, po nagovoru satrapa, napusti ravnicu kod Soha, pogodnu za
konjičku bitku. Persijska vojska digne tabor i krene pravo u klanac.

Ogromna kolona ratnika zaklonjena brdima obraslim odasvud gustom
šumom stigne do Isa, tačno iza leđa Aleksandru. Tako su stajale dve
vojske odvojene brdima, i ne znajući jedna za drugu.

Jedan ratni brodić, ploveći morem oko zatona i malih luka, usidri se

na jednom mestu zaklonjenom hridinama, koje su kao ispust visile nad
morem. U brodiću su bili makedonski ratnici iz garde „kraljevih pratilaca".

Njih je Aleksandar dan ranije poslao da krstare oko Isa, od lagune do

lagune, i da osmatraju. Posada s broda ugleda persijsku vojsku kako
jednim delom ulazi u klanac, a drugim zahvata prostor između brda i
morske obale. Makedonci smesta napuste brodić, odjure Aleksandru i

jave mu gde se nalazi Darijeva vojska.

Kralj se pošto iskupi oko sebe svoje ratnike, pope na jednu stenu i

progovori:
— Makedonci, Tesalci, Iliri, Tračani, Peonjani, Argivci i Heleni...

Mislim da vašu hrabrost ne treba podsticati. Dokazali ste vi caru Dariju i

njegovim satrapima kakva ste vojska! Njih ima mnogo više nego nas, ali
prednost je na našoj strani, jer će se u ovoj bici boriti pobednici protiv
pobeđenih. Svi uviđate da su i besmrtni bogovi na našoj strani, kad su

neprijatelja naveli da napusti prostranu ravnicu i da s onolikom vojskom
uđe u klanac... Makedonski ratnici, za vas su ratni poslovi zanat koji ste
nasledili od svojih predaka i potpuno ga usavršili. Za vas nema teškoća i
prepreka, jer vas vodi i nadahnjuje ponos slobodnih ljudi... Ta vi ćete se

danas boriti protiv ratnika robova koji samo znaju da ljube zemlju ispred
svog cara... Ne treba da pominjem kolika će vam biti nagrada kad

pobedite, jer ovde se ne borite protiv satrapa i nekoliko desetina hiljada
mlitavih Persijanaca i jevtino kupljenih najamnika. Borićete se protiv cara
i jezgra persijske vojske. Posle pobede jedino što imate da učinite, to je
da posednete celu Aziju. Niko vam neće stati na put. Govorim vam kao

ravan ravnima, jer ni ja u dosadašnjim bitkama nisam prezao od
opasnosti. Borićemo se kako priliči ratnicima koji su uvek pobeđivali!

Tako je Aleksandar sokolio svoju vojsku stojeći na kamenu, a oficiri,
prilazeći jedan po jedan, pružali su mu ruke i, uzbuđeni, užagrenih očiju,

150