Slavomir Nastasijevic - Aleksandar Makedonski

Kralj Por, bio je na najvećem slonu. Visok119 i inače, isticao se iznad
svih boraca. Njegovi ratnici, gledajući ga kako se hrabro bori, izmahivali
su mačevima i kopljima do poslednjeg daha. Tučeni i potiskivani, oni su
se lagano povlačili ili ginuli, a njihov kralj, okružen najsrčanijim borcima,

nije ni pomišljao na odstupanje.

Aleksandar ga izdaleka opazi pa doviknu svojim ratnicima:

— Ne ubijajte kralja! Živa ga uhvatite! To nije Darije koji beži iz

bitke!

Najposle kraljev slon pade pod udarcima koplja i strela a Por, mada

na nekoliko mesta ranjen, nastavi da se bori pešice, sve dok, premoren i

izmožden ranama, ne klonu. Makedonci ga uhvatiše i izvedoše pred

Aleksandra.
Bitka je trajala osam časova120 i vodila se po najvećoj vrućini. Por,

napivši se vode, povrati malo snagu i upre pogled u Aleksandra.
— Zarobljen si, kralju, — reče Makedonac. — Šta misliš, kako ću

postupati s tobom?

— Kraljevski! — odgovori Hindus.

— Zar ništa više nemaš da kažeš.
— Ništa. Ta jedna reč obuhvata sve.
Por je bio ranjen na osam mesta. Zahvaljujući oklopu napravljenom

od tvrdog metala, nijedna rana nije bila smrtna.

Kad je ozdravio i stao na noge, Aleksandar ga oglasi za svog

prijatelja, ostavi mu oblast u kojoj je ranije vladao kao kralj i još mu

dodade sedamdeset gradova i preko tri stotine sela. Tako je indijski krali

Por vladao svojom kraljevinom koja je obuhvatala oko pet hiljada

gradova i sela.

U to vreme uginuo je Aleksandrov konj Bukefal. Kralj, ganut zbog

ovog gubitka, podiže na reci Hidaspu grad i dade mu ime Bukefalija.

Jednog dana makedonski ratnici dovedoše u tabor deset

gimnosofista. Uhvatili su ih prilikom iznenadnog napada na jedno selo.
Indijski mudraci, ne pokazujući znake uzbuđenja, stadoše pred kralja.

— Sve ću vas pogubiti! — reče Aleksandar.
Mudraci su ćutali.
— Zar mislite da ću vas poštedeti? — produži kralj. — Zbog čega

ste bunili narod protiv moje vojske?

— Mi smo bunili svoj narod! — odgovori najstariji Hindus.
Aleksandar se zamisli. Upirući pogled u zarobljenike, začudi se; ni na
jednom licu ne primeti strah. Najposle reče:

— Postaviću vam nekoliko pitanja. Koji od vas bude prvi dao najgori
odgovor, odseći ću mu glavu. — Obrativši se najstarijem mudracu,
dodade: — Ti ćeš biti sudija. Na kraju ćeš reći koji je od njih prvi dao

najgori odgovor.

Najstariji mudrac blago prikloni glavu:

201

— Postavljaj pitanja — reče. Aleksandar se obrati prvom s leva:
— Reci mi, filozofe, da li na zemlji ima više Živih ili mrtvih?
— Živih, jer mrtvi ne postoje! Drugi dobi pitanje:
— Gde ima više životinja: na zemlji ili u moru?
— Na zemlji, — odgovori mudrac, — jer more je samo deo zemlje.
— Koja je od svih životinja najlukavija? — upita kralj trećeg.
— Ona koju čovek još nije mogao upoznati.
Četvrti, na pitanje zašto je bunio svoj narod, odgovori:
— Želeo sam da lepo živim ili da lepo umrem.
Najteže pitanje dobio je peti: da li je stariji dan ili noć?
— Dan je za jedan dan stariji od noći, odgovori ovaj.
— To je nejasan odgovor! — reče kralj.
— Nejasnom pitanju sleduje nejasan odgovor! — dobaci mudrac.
— Reci mi, ti, šesti, — produži Aleksandar — na koji način može
čovek najbolje postati mio?
— Ako ima najveću moć i silu, a nije strašan, — odgovori.
Na sedmo pitanje prebledeše prisutni oficiri, jer im se činilo da je na
njega opasno odgovoriti:
— Kako čovek može da postane bog? Mudrac razvuče usne u
osmeh i odgovori:
— Ako nešto učini što čoveku nije mogućno učiniti!
— Šta je jače: život ili smrt? — upita kralj osmog.
— Život, — odvrati mudrac, — kad toliko mnogo može da izdrži.
Poslednji dobi pitanje:
— Dokle čovek treba da živi?
— Dok mu se ne učini da je bolje biti mrtav.
Onda se kralj obrati desetom mudracu, koga je odabrao za sudiju:
— Sad reci koji je od njih dao najgori odgovor! Stari mudrac se
nasmeši:
— Svi odgovori su gori jedan od drugog.
— Onda si ti rđav sudija. — dobaci kralj. — Pogubiću tebe. Tvoj
odgovor je najgori!
— Ne kralju, — odvrati mudrac. — ti me nećeš pogubiti, jer si rekao
da ćeš ubiti prvog koji da najgori odgovor. Ja sam presudio: svi odgovori
su bili gori od drugih.
Aleksandar se nasmeja, obdari mudrace i otpusti ih.

202

GLAVA DVADESET ŠESTA

Hrabrom čoveku je milo
i živeti i umreti u slavi!

Aleksandar dovede vojsku do reke Hifasisa i dospe u najnaseljenije

oblasti zapadnog dela Indije. S teškom mukom je savlađivao hinduska
plemena odvojena rekama Hidroatom i Akesinom. Gaugani, Mali, Katejci
i drugi narodi Indije pružali su otpor na kakav makedonski ratnici nisu
navikli. Neprekidne borbe, prelaženje preko reka i močvara, zauzimanje
gradova i sela, zasede, mučka ubistva, nesnosne žege i boleštine
nateraše makedonske ratnike da gunđaju i sve više otkazuju poslušnost
oficirima, pa čak i kralju.

Još posle bitke s Porom Makedonci su počeli da gube volju za dalje
ratovanje.

— Prošlo je vreme naše slave, — vajkali su se makedonski ratnici.
— Ovo nije persijska vojska... Svi ćemo ostaviti kosti u Indiji...

Kad doznadoše da Aleksandar namerava i Gang da pređe, uhvati ih
užas. Od zarobljenih Hindusa čuli su da je ta reka širaka trideset i dva
stadija121 i da se na njenoj drugoj obali nalazi cela poplava od ratnika.
Pričalo se da su tamošnji kraljevi krenuli svu svoju vojsku; osamdeset
hiljada konjanika, dve stotine hiljada pešaka, osam hiljada bornih kola i
šest hiljada slonova obučenih za velike bitke.

Ove priče nateraše strah u kosti makedonskim ratnicima i svi do
jednog otkazaše poslušnost kralju.

Aleksandru se, međutim, činilo da svi njegovi uspesi ne znače ništa
ako ne pređe i reku Gang. Zbog toga, po staroj navici, održa govor
ratnicima, računajući da će ih podstaći da nastave put.

— Makedonci i saveznici, poznato mi je da ste odlučili da se vratite.
Zbog toga sam vas pozvao: ili da vas nagovorim da nastavite put prema
Gangu, ili da vi mene ubedite da udarimo natrag... Vaše muke i napori
urodili su plodom. Pobedili ste silne narode i osvojili toliko zemalja koliko
pre vas nikome nije pošlo za rukom. Priznajem da ste u ovom pohodu
učinili ogromne napore, ali, po mom mišljenju, valjanog čoveka napori
vode putem slave i onda su sami napori cilj... Ne preostaje nam još
mnogo puta do Ganga i do mora u koje se ta reka uliva.122 To veliko
more okružuje celu zemlju i sigurno je da je u vezi sa Hirkanskim

203

morem,123 pa i sa Persijskim zalivom. Iz Persijskog zaliva oplovićemo

Libiju do Heraklovih stubova. Ako se vratimo, opet nam predstoje borbe
s pokorenim narodima, koji će se zacelo latiti oružja i kao buntovnici sa
svih strana nasrtati na nas. Tako će naše dosadašnje muke biti
uzaludne... Makedonci i saveznici, hrabrom čoveku je milo i živeti i

umreti u slavi! Kakva bi naša slava bila da smo ostali u Makedoniji, da se
borimo sa Tračanima, Ilirima i Tribalima? Vodio sam vas u opasnosti, ali
nijedan od vas ne može reći da sam ja te iste opasnosti izbegavao.
Napori su vaši, nagrada je vaša! Meni ništa drugo neće ostati do bedno

ime kralja!
Aleksandar završi govor. Ratnici su dugo ćutali. Mnogi su među

njima plakali i pokazivali znake kajanja zbog malodušnosti koja ih je
svladala. Uprkos tome, nijedan se ne javi za reč. Najposle Ken, stari
oficir i ljubimac Aleksandrov, odluči da govori. On skide kacigu s glave,
pokloni se pred kraljem i poče:

— Mislim da po svojoj starosti i po zasluženom pravu mogu da
kažem ono što mi leži na srcu. Govoriću, ne da bih ugodio Makedoncima
ili tebi, već što osećam da će biti korisno za sve nas. Razmisli, kralju,

koliko si Makedonaca i Helena poveo u ovai rat, a koliko nam je živih

ostalo po raznim gradovima Azije da kao posada održava red i mir!
Mnogi među njima zbog rana i iznurenosti nisu mogli ići dalje. Zar misliš

da i oni ne žele da se vrate u otadžbinu i zagrle svoje mile i drage, koje
su tamo ostavili i koje godinama nisu videli? Mnogi od njih su već pomrli,
a ostali, klonuli duhom, očajavaju što im se ne daje prilika da se vrate
kući. Oni su se obogatili. Ali, šta im to vredi kad ne mogu da dožive

radost da se slavni i bogati vrate u domovinu! Pogledaj dobro svoje
ratnike. Na njihovim licima vidiš čežnju za roditeljima, ženama i decom.

Radi te želje treba da im oprostiš nepokornost. Nego, vrati se ti u

Makedoniju, zagrli svoju majku koja te toliko godina nije videla, pa kad
se dobro odmoriš i oporaviš od napora, skupi nove ratnike, mlađe i bolje

od nas, pa ponovo kreni na Indiju ili na Libiju, Crno More ili Kartaginu...

Uz opšte odobravanje Ken završi govor. Kad Aleksandar vide da
nema smisla da nanovo pokuša da ih ubedi, raspusti skupštinu i, cepteći

od gneva, zatvori se u svom šatoru.
Tri dana je Aleksandar uzalud očekivao da se Makedonci pokaju.

Četvrtog dana ujutru pokaza se pred ratnicima i uz gromke pokliče

prinese žrtvu i izjavi da pristaje na povratak.
Narednih dana Makedonci, srećni, pređoše reku Hidroatu i nađoše

se na obali Hidaspa.
Makedonski ratnici su dva meseca uz pomoć Hindusa pravili lađe

spremajući se za veliki put niz reku Hidasp. Aleksandar je od urođenika
doznao da ova reka utiče u Akesin, a Akesin u Ind, i da Ind utiče u Veliko
More. Feničani, Kiprani, Karani i Egipćani, koji su išli s vojskom, kao

204

vešti lađari prihvatiše se posla i mornarica natovarena makedonskim

ratnicima, bila je spremna da krene niz reku Hidasp.

Za zapovednika celokupne mornarice postavi Nearha, a za
krmanoša kraljevske lađe Onesikrata.124 Krater i Hefestion povedu
polovinu vojske suvim, desnom i levom obalom reke. Drugojačije se nije

moglo jer je bilo samo konjanika oko osam hiljada i dve stotine slonova.

Tada se, najednom, najpouzdaniji kraljev oficir Ken, razboli i umre.
Aleksandar mu priredi veličanstven pogreb, a sam je tri dana uzastopce

na njegovu grobu svakog jutra držao pohvalne govore.
Na znak trube jednog jutra krenu niz reku osam stotina lađa

natovarenih ratnicima, stokom, hranom i ostalim potrebama.
Posle tri dana plovidbe mornarica stigne na ušće Hidaspa u reku

Akesin.
Boreći se s vrtlozima, mornarica se na brzoj reci sjuri u klisuru i

mnoge lađe, sudarajući se, oštetiše jedna drugu, a neke i potonuše

odnevši sa sobom i ratnike i prtljag.
Vojska pod Kraterom i Hefestionom, idući suvozemnim putem,

gotovo neprekidno je uz put vodila borbe s urođenicima Malima. Varvari

su se u tolikom broju iskupljali na obalama da se makedonskim ratnicima
učinilo da se nikad neće osloboditi njihovog prisustva. Najposle,
Aleksandar, željan boja i gnevan na varvare, izvede vojsku iz lada i poče

s Malima pravi rat.
Prilikom zauzimanja jednog grada Aleksandar pukim slučajem

izbeže smrt. Hrabar do mahnitosti, kralj, uspevši se uz lestvice, sa svega
dva ratnika skoči sa zida u grad među varvare. Oni, zastrašeni, najpre

se razbežaše, ali kad videše da su prešla zid svega trojica, navališe
svom žestinom. Dva Makedonca, štiteći kralja, dopadoše teških rana.
Iako ranjen na četiri mesta. Aleksandar ostade na nogama sve dok ga

jedan varvarin ne mlatnu motkom po vratu. U tom trenutku Krater s
Makedoncima provali kroz gradsku kapiju, a već su se i Tračani

prebacivali preko zida.

Dok su jedni ratnici prodirali u grad, drugi na rukama odneše

polumrtvog kralja. Iz njegovog tela izvadiše tri strele, ali najopasnija rana
bila je na grudima,125 jer je koplje probilo oklop.

Iznuren od rana i gubitka krvi, Aleksandar je dva dana ležao bez
svesti, lebdeći između života i smrti. Kraljica Roksana nije se odvajala od
njegove postelje. S jednim lekarom iz Baktrije, koji se bio pročuo kao
odličan vidar, lečila je kralja biljnim mastima i sokovima isceđenim iz

nekakvog korenja koje se nalazi pored brdskih reka i potoka u Indiji.

Osmog dana kralj je bio van životne opasnosti.
Onda lađe uploviše u Ind. Sedam meseci makedonska vojska je išla

nizvodno, dok ne stiže, do grada Patale. Za to vreme pronese se po Aziji

glas da je Aleksandar poginuo i satrapi, Makedonci, Persijanci, Baktrani.

205

Egipćani i Frigijci stadoše pokazivati samovoljstva. Na nekoliko mesta
buknuše ustanci i nastadoše krvavi obračuni.

Međutim, makedonski ratnici, boreći se uz put s ratobornim

varvarima, pokoriše Ksatre, Abastane, Sogde, Preste, Oksikane i

Sambe. Obnovivši grad Patalu, Aleksandar tu ostavi jaku posadu, pa,
udarivši desnim krakom Inda, stiže do mora.126 Na tom mestu

Makedonci podigoše Aleksandriju.
Nearh, zapovednik celokupne mornarice, naredi da se lađe dobro

usidre i odluči da čeka dok prođu pasatni127 vetrovi, pa tek onda da se

otisne na more. Aleksandar odmah krenu suvozemnim putem i povede
sa sobom oko četrdeset hiljada ljudi.128

Prešavši reku Blabus, kralj upade s vojskom u zemlju Orićana,

rastera ih do poslednjeg u pustinju Gedrosiju. Makedonska vojska išla je
kroz zemlju neplodnu i siromašnu u ljudskoj i stočnoj hrani. Peskoviti
predeli, oskudni u pijaćoj vodi, strahovita žega i oblaci prašine, koje su
vetrovi kovitlali, otežavali su put koloni. Vukući se preko pustinja, ratnici
su, iznemogli od gladi i žeđi, bacali oružje i skidali sa sebe odelo, cepali

ga na krpe i zamotavali stopala, jer im je vreo pesak otežavao hod. Na
uzbrdicama je stoka, jedva vukući noge, stenjući i brekćući zapadala u
sitan pesak i, ne mogući dalje, ostajala kao sputana da skapava. Na

nizbrdicama pesak se izmicao ispod nogu ratnika. Mnogi su padali,

kotrljali se, valjali se i opet dizali na noge s prašinom i sitnim peskom u

ustima, nosu i ušima.

Aleksandar je svojim primerom bodrio klonule duhove ratnika. Bio je
na čelu kolone, čas jašući na slonu ili konju, čas idući pešice i gazeći do

kolena po rastresitom pesku. Samo do grada Pure u Gedrosiji nekoliko

stotina ratnika i konja ostalo je mrtvo uz put.

Pošto se oporaviše za desetak dana u tom gradu, Makedonci

nastaviše put kroz pustinju. Snabdevši se vodom i hranom, koliko je ko

mogao poneti, ratnici su nekoliko dana išli bezbedno. Za to vreme
feničanski dobrovoljci, kojima je uvek bila važnija trgovina nego rat, uz

put su skupljali mirišljavu smolu iz mirtinih drveta, koja su izuzetno u ovoj
pustinji veća i deblja od šiba. Isto tako po jarugama i bezvodnim koritima
presahlih rečica i potoka Feničani su vadili mirišljavo korenje narda129 i,
bez obzira na grdne teškoće na putu, sve su to tovarili na mazge i vukli

kroz pustinju.
Međutim, hrane i vode nestade i ratnici opet zapadoše u krajnju

bedu. Aleksandar se nadao da je zemlja Gedrošana, idući prema moru,

manje pusta i okrete kolonu u jugozapadnom pravcu. Ali, prevari se u
računu: peskovita pustinja prostirala se sve do morske obale. Naišavši

na siromašne ribare i njihove bedne kolibice, napravljene od školjki i
ribljih kostiju, makedonski ratnici doznadoše da se tu voda može naći

ako se kopaju duboke rupe u pesku. Voda je bila prljava i neukusna, ali

206

ratnici ipak napuniše mešine i nastaviše put.
Aleksandar je nameravao da skupi što više hrane i da je ostavi pod

jakom stražom na morskoj obali, kako bi vojska koja plovi brodovima
mogla da je nađe kad naiđe na to mesto. S mnogo muke nešto hrane je
skupljeno i ostavljeno na morskoj obali. Ali, još iste noći izgladneli ratnici
sve razgrabiše i razneše. Kralj, znajući u kakvom se stanju nalazi vojska,
ne preduze nikakve mere za kažnjavanje krivaca.

Put je nastavljen, ali gotovo sva kola s prtljagom ostadoše
zaglavljena u pesku. Osim toga, marve je bilo sve manje, jer su je ratnici
klali i jeli, pod izgovorom da je lipsala ili iznemogla. Nisu štedeli ni konje,
pa je pri kraju puta kroz pustinju gotovo cela kolona išla pešice.

Dva meseca trajao je put kroj pustinju. Mnogi ratnici, iznemogli,
ostajali su putem, jer nije bilo mogućnosti da ih ma ko prihvati, pošto su
svi bili potpuno iznureni. Zamor se osobito pojačavao zbog žurbe. Hitalo
se da se što pre stigne do vode i hrane.

Ali, najveća nesreća se desila jedne noći kad su ratnici polegali u
nekoj suvoj jaruzi. Strahovita kiša, doneta monsunskim vetrovima, izli se
u bujicu. Voda se sjuri u jarugu, dohvati pospane i umorne ratnike,
njihove žene i decu, koje su vukli sa sobom, i mnoge podavi. Nekoliko
hiljada leševa odnese brza voda.

Od četrdeset hiljada ratnika, Aleksandar je izveo iz pustinje jedva
četvrtinu, pa i to gladno, žedno, islabelo i klonulo, vuklo se u dronjcima.
Zakrvavljenih očiju, upalih obraza i uleglih grudi i trbuha, makedonski
ratnici stigoše najzad u pitomije i bogatije krajeve oblasti Karmanije.

Od Patale do grada Harmosije kosturi ljudski i konjski pokazivali su
put kojim je prošao Aleksandar Makedonski.

***

Satrapi su se pobrinuli da iznurena makedonska vojska dobije sve
što je potrebno za oporavak. Odmorni i okrepljeni ratnici krenuše prema
persijskom gradu Pasargadi. Aleksandar se s Roksandom, svojim
oficirima, ljubimcima i njihovim ženama vozio na velikom
četvorougaonom podijumu, postavljenom na ogromna kola s visokim
točkovima. U kola je bila upregnuta zaprega od osam konja. Svita
makedonskog kralja leškarila je na posteljama od grimiza. Velike grane
sa svežim lišćem svakodnevno su menjane i učvršćivane na podijumu
da prave hlad. Tu se danju i noću veselilo. Pevanje uz pratnju flaute i
aulosa orilo se neprekidno. Cela kraljeva svita bila je razbludna i pijana.

U svečanoj povorci, ratnici, sad već svi raskošno odeveni, vozili su

207

se na kolima ili su jahali konje, svi pijani i s vencima na glavi. Vojnici su
bili pobacali oružje, šlemove i oklope i celog puta otvarali mešine, točili
vino u velike kondire, nazdravljajući jedan drugom, pevali, nadvikivali se,
padali pijani s konja i kola i ostajali uz put. Bakhantsko klicanje i
podvriskivanje žena, koje su se izmešale s ratnicima, orilo se
neprekidno.

Prema pričama koje su u to vreme kružile u Heladi i Aziji, tako se
vraćao iz Indije Dionis, pa je Aleksandar hteo da podražava toga boga.
Makedonci nisu više ni po čemu bili slični ratnicima. Pobednici u svim
bitkama sad su bili raspojasana rulja pijanaca koja se razvratno vukla
drumovima Persije.

***

Međutim, stigla je mornarica pod Nearhom. Aleksandar, obradovan
što su ovi ratnici gotovo svi zdravo stigli, odluči da napravi nove brodove
i da preduzme pohod morem u zemlje koje nije osvojio. Zbog toga naredi
da se u Tapsaku130 grade lađe za put niz reku Eufrat. Kralj je imao
nameru da oplovi oko Arabije i Afrike i da kroz Heraklove
Stubove131dospe u Sredozemno more. Radi toga poče da skuplja
mornare, osobito među Feničanima i Likijcima, dobre graditelje brodova i
vešte moreplovce.

Ali, pobune su izbijale na sve strane. Vest o kraljevoj pogibiji u borbi
s Malima pokrenula je čak i upravitelje satrapija, koje je Aleksandar, kao
pouzdane, lično postavio. I kralj vide da mu najpre predstoji veliki posao
oko ugušivanja pobuna. U nastupu ljutine Aleksandar svojom rukom ubi
satrape Oksijarta i Abuleta, koji su prvi zaveli tiraniju i pokušali da
otpadnu od njegove vlasti. Na veliko nezadovoljstvo Makedonaca krali
odabra i opremi trideset hiljada Azijata i uvrsti ih u svoju gardu.

U to vreme pada i smrt Kalanova. Ovaj gimnosofist prišao je
Aleksandru još u Indiji i pratio ga celim putem na povratku. I kad su svi
napori prošli i cela vojska živela u blagostanju, indijski filozof napravi
sam sebi lomaču, leže na nju i naredi ratnicima da je potpale.
Aleksandar, njegovi oficiri i ratnici s divljenjem su gledali kako filozof ne
mrdnuvši nijednim delom tela, izgore na lomači.

Tada je Aleksandar posetio Kirov grob. Ubivši Polumaha,
Makedonca koji je oštetio i opljačkao grob, kralj s divljenjem pročita
natpis:

„Čoveče, ma ko da si, znam da češ doći k meni! Ja sam Kir koji je
Persijancima dao vlast i moć. Poštuj ovaj grumen zemlje koji moje telo

208

pokriva".
Aleksandar je očistio i doterao grob persijskog kralja, koji je, dve

stotine godina ranije, osvajao svet.

209

GLAVA DVADESET SEDMA

Celog veka sam žive nagrađivao,
a mrtve poštovao!

Kao gomila utvara pričinjavali su se Aleksandru indijski filozofi.

Zbog toga se kod kralja pojavio nemir i sumnja u sopstvenu vrednost. Po
dolasku u Persepolj nastani se u Kserksovoj palati, koju je nekada
zapalio i potom naredio da se požar ugasi. Božanske počasti, koje su
mu udvorice ukazivale, počele su da ga izvode iz takta, pa ipak, uprkos
tome, zahtevao ih je više nego ikad.

Njegovo telo, iznureno od napora i mnogih rana, iz dana u dan je
slabilo. Svakodnevni poslovi oko upravljanja državnim kolosom rušili su
njegovu snagu. U noći, kad ostane sam sa sobom, uzalud je priželjkivao
san. Bog Hipnos retko ga je posećivao. Mesto toga, ređale su se pred
očima kralja utvare pobijenih ljudi. Gotovo svakoga dana viđao je Filotino
lice, pegavo i iskrivljeno od pakosti, namrgođenog Klita i snažnu i
dostojanstvenu pojavu generala Parmeniona.

U kraljevim ušima odjekivali su glasovi ptica iz Indije: cvrkutavi,
otegnuti, zviždukavi i kreštavi. S njima se mešalo siktanje zmija
otrovnica, zavijanje šakala, režanje pantera i potmula rika lavova. Krda
razdraženih slonova kršila su drveta i jurila kroz džunglu. Njihova
tutnjava mešala se s grmljavinom vodopada velikih i stravičnih indijskih
reka.

Krali se trže iz polusna. Pred sobom je video indijske filozofe, a
ispred svih Dandamisa, ogrnutog belim čaršavom. Filozof ga je gledao
mrtvim očima i ne podižući ton govorio:

„Ako si ti Zevsov sin, onda sam i ja Zevsov sin... Od tebe ništa ne
primam, niti imam šta da ti dam".

Za vreme boravka u Indiji Aleksandar je pozvao nekoliko istaknutih
filozofa. Hteo je da s njima zapodene razgovor, a oni na njegova pitanja
nisu odgovarali. Mesto toga trupkali su nogama u mestu i bacali
sažaljive poglede na njega.

Upitani preko tumača šta im to trupkanje nogama znači, odgovorili
su:

„Živom čoveku dovoljne su dve stope zemlje, a kad umre ni toliko.
Otići će pod zemlju".

210

Progonjen slutnjama i nesanicom, kralj odluči da napusti Persepolj i
pređe u Vavilon. Trideset hiljada mladih Azijata pratilo ga je na putu do

grada Opisa na reci Tigrisu. Stari makedonski ratnici, nestrpljivi i

mrzovoljni, javno su negodovali što kralj uzima varvare u svoju gardu.
Njihovo nezadovoljstvo dođe do vrhunca kad im Aleksandar saopšti da

želi da otpusti iz vojske sve Makedonce, iznemogle od starosti, ratnih

napora i rana.
— Sve će nas oterati! — govorili su makedonski ratnici. — Najuriće

nas u Makedoniju, a mesto nas uzeće varvare da mu služe.
Obesni, pokazujući sve više svoje ćudi, Makedonci odlučiše svi do

jednog da napuste kralja i da se vrate u Makedoniju. Aleksandar, želeći
da ko zna koji put utiče na njih, sazva zbor i održa im govor:

— Makedonci, — reče kralj, — ne želim da sprečavam vaš odlazak
u otadžbinu. Po meni možete svi otići!... Na zbor sam vas pozvao samo

da vam dokažem koliko ste nezahvalni prema mome ocu Filipu i prema

meni!... Kad je Filip postao vaš kralj, vrste bili bedni, niko i ništa! Nosili

ste odelo od neuštavljene kože, s dlakom okrenutom u polje, kao pravi
varvari. Celog veka ste svoja jadna stada mršavih ovaca i koza čuvali od
Ilira, Tračana i Tribala, koji su vas pljačkali kad god im se prohtelo. Moj
otac vam je omogućio ne samo da se uspešno borite protiv nasrtljivih
suseda, nego i da ih pobedite i potčinite svojoj vlasti. Sa sebe ste zbacili

kožna odela i obukli pristojne haljine. Filip je od vas stvorio ratnike koji

se mogu boriti i na ravnici i mogu se pouzdati u svoje mišice više nego u
utvrđenja. Nastanio vas je po gradovima i stvorio vam zakone. On vas je
nagnao da od robova postanete slobodni ljudi, da pokorite Tračane i

postanete njihovi gospodari. Filip je stvorio trgovinu i otvorio vam izlaz
na more. On je potčinio Helene, a osobito Fokiđane, pred kojima ste vi

nekad premirali od straha. Atinjane i Tebance, koji su nas prezirali i

vrebali priliku da nas unište. Moj otac je doterao dotle da više ništa nisu

mogli da preduzmu protiv Makedonije. Velikodušni Filip, kad je postao

vrhovni zapovednik svih Helena za borbu protiv Persijanaca, svoj uspeh

nije pripisivao samo sebi, nego opštoj zajednici svih Makedonaca.

Sve te zasluge Filipove ogromne su, iako izgledaju male prema

našim uspesima! Ja sam od oca nasledio oko pet stotina talanata u

srebru i vojsku koja je bila sposobna da osvaja svet. Kad smo prešli

preko Helesponta, imali smo hrane samo za mesec dana. Tim smo
počeli rat. Ali, posle bitke kod Granika ja sam makedonskoj državi

pridodao Jonski arhipelag, Eoliju. Veliku i Malu Frigiju i Lidiju. Egipatsko i

hirensko blago dobili ste bez borbe. Sirija, Palestina, Vavilon, Baktrija,

Susijana, Persija i Indija, sve to pripada vama. Vi ste satrapi,
vojskovođe, vladari nad zemljama i morima... Korist od svega vučete vi,

a ja, osim kraljevskog odela i krune, nemam ništa! Ja radim kao i svi vi,
jedem kao vi, ali bdim nad vama. Noću me mori nesanica, samo da bi

211

mogli vi bezbrižno da spavate... Naravno, svi smatrate da ste se samo vi

trudili i patili. Pitam vas, Makedonci, ko od vas može tvrditi da se za

mene više brinuo nego ja za njega? Vi, koji ste ranjeni, svucite svoje
haljine i pokažite svoje ožiljke od rana! Pokazaću i ja svoje. Svaku ranu
dobio sam spreda132 i osetio na svome telu mač, koplje, strelu, kamen i

tojagu. Za vašu slavu i bogatstvo vodio sam vas iz pobede u pobedu. Ko

je u bici poginuo, postao je slavan i dobio je pogreb dostojan junaku, jer
pod mojim vođstvom nijedan nije pao bežeći ispred neprijatelja. Celog
veka sam žive nagrađivao, a mrtve poštovao.

Hteo sam sad da pošaljem kući iznemogle, onemoćale i

nesposobne za rat, a vi se spremate da odete svi!... Idite, ne branim

vam, ali ne zaboravite da se u Makedoniji pohvalite da ste napustili svog
kralja Aleksandra!... Idite, ne branim vam!... Vaš postupak zacelo će vam
doneti veću slavu nego što ste je stekli kod mene... Idite!...

Aleksandar naglo završi svoj govor. Obuzet gnevom, skoči s

govornice i žurno ode u kraljevski dvor. Dva dana nijednog Makedonca
nije puštao sebi. Dvorili su ga Persijanci i Međani. Trećeg dana
makedonski ratnici stadoše jadikovati i već su pojedini u grupama
prilazili dvoru. Kad ih se nakupi velika gomila, najpre počeše prepirku i
svađu bacajući krivicu jedni na druge, dok ne udariše u kuknjavu.

Najposle, Aleksandar se smilova na njih, primi izaslanike i sasluša ih;

makedonski ratnici preklinjali su kralja da im oprosti. Bili su spremni da
odaju podstrekače i glavne nezadovoljnike. Kralj, ganut njihovom
iskrenošću i suzama, iziđe pred dvor i pokaza se svima. Smešeći se i
mašući rukama, davao im je na znanje da im oprašta. Makedonci su

plakali od radosti, zaplaka se i kralj.

Dva dana docnije, deset hiljada Makedonaca, slabih i nesposobnih

za ratne napore, napustiše grad Opis i krenuše prema Helespontu, da se

prebace u Trakiju, a odatle u Makedoniju.

Aleksandar je svakome dao platu prema vremenu provedenom u
ratu i još odozgo dodao po jedan talanat.133 Osim toga zadržao je decu i

žene Makedonaca koji su se u Aziji po drugi put oženili i obezbedio im
budućnost. To je učinio da njegovi ratnici ne bi imali neprijatnosti od
žena koje su kod svojih kuća ostavili.

Koliko je kralju bilo stalo do toga da ugodi Makedoncima otpuštenim
iz vojske vidi se po tome što im je za vođu postavio Kratera, čoveka

koga je posle Hefestiona najviše voleo. Kratera su voleli i makedonski
ratnici, jer je osuđivao kralja što prima persijske običaje.

Na rastanku Aleksandar se obrati Krateru:

— Šaljem te u Makedoniju da zauzmeš mesto glavnog zapovednika
Makedonije, Trakije, Tesalije i slobodne Helade. Zamenićeš Antipatra,

jer se pokazao nezahvalan i nedostojan. Jednako mi šalje pisma: žali se

na moju majku da je drska, slavoljubiva i da se meša u njegov posao.

212

Njihova svađa traje već godinama... Ali, Antipatar ne zna da je jedna
materina suza jača nego sve optužbe protiv nje.

Tim rečima Aleksandar je ispratio u otadžbinu Kratera, pa, obrativši
se još jednom Makedoncima, požele im srećan put.

***

Iz grada Opisa Aleksandar ode u Susu i nastani se u kraljevom
dvorcu. Njegovi telesni čuvari iznenadiše se kad čuše da treba svi da se
žene Persijankama. Aleksandar, pored Roksane, kćeri Oksijartove, uze
za ženu i Darijevu ćerku Statiru, nazvanu Barsina, a njenu sestru
Dripetidu dade Hefestionu. Tod prilikom oženiše se najistaknutiji kraljevi
oficiri: Perdika, Ptolomej, Nearh, Seleuk i preko osamdeset drugih
ratnika iz garde „kraljevih pratilaca". U to vreme oženilo se oko deset
hiljada Makedonaca u Aziji. Svi su uzeli za žene Persijanke i Međanke.
Nijedan brak nije ostao bez osobitog svadbenog poklona.

Uskoro Aleksandar napusti Susu i ode u Vavilon. Obišavši Nisejske
poljane, gde je poslao preko sto hiljada konja, kralj dođe u Egbatanu i
nastani se u dvoru asirskih careva.

Na prostranoj poljani, dobro uređenoj, kralj priredi gimnastička i
muzička takmičenja. Među mnogim istaknutim umetnicima uz kralja je
bio i Lisip iz Sikiona,134 poznat po tome što je izradio nekoliko kipova
Aleksandrovih. Taj umetnik je najbolje uočio dostojanstveno držanje
kraljevo, energične crte lica i čežnjivi pogled. Uz kralja je takođe sedeo
vajar i slikar Mikon, osobito čuven po slici koja predstavlja borbu
Amazonki s Atinjanima.

Kad je takmičenje bilo u najvećem jeku, jedan glasnik dotrča i javi
Aleksandru da je Hefestion na samrti. Kralj smesta napusti poljanu i
odjuri u dvor. Ali, Hefestion je već bio mrtav.

Kralj, videći svog prijatelja mrtvog, pocepa haljinu na svojim
grudima i zavapi:

— Napustio me je čovek koga sam najviše voleo!
Onda je pao po mrtvacu i ostao tako nekoliko časova. Pogruženog i
skrhanog od žalosti, oficiri ga jedva odvojiše od mrtvog prijatelja,
odvedoše ga u njegove odaje i metnuše u postelju.
Sutradan, u nastupu očajanja, kralj naredi ratnicima da razapnu na
krst lekara Glauka koji je lečio Hefestiona. Oficiri, mada su znali da lekar
nije kriv, ne usudiše se ni reči da progovore. Svima je bilo poznato da je
Hefestion bolovao od stomaka i da je bez znanja lekara pojeo kuvanog
petla i popio nekoliko pehara čistog vina. Ali, bojeći se kraljevog gneva,

213

svi su ćutali.
Aleksandar, po ugledu na Ahileja,135 odseče sebi kosu i prinese je

na žrtvu mrtvom prijatelju. Bradu i brkove oduvek je brijao, da bi bio
sličan bogovima Apolonu i Hermesu. Istog dana otpremi poslanike u
Egipat da pitaju za savet Amonove sveštenike da li treba umrlom
Hefestionu prinositi žrtve. Za to vreme naredio je da se u celoj Aziji
zavede opšta žalost: da se, na prvom mestu, pogase sve svete vatre po
hramovima, što je u Persiji bilo uobičajeno samo kad umre kralj. Na
veličanstvenoj lomači spaljeno je Hefestionovo telo. Kasnije se pričalo
da je kralj potrošio za pogreb i nadgrobni spomenik preko deset hiljada
talanata.

Jedno varvarsko pleme, Kosejci, najskuplje je platilo kraljevu žalost.
Aleksandar je, u nastupu tuge, naredio svojim ratnicima da hvataju
odrasle Kosejce i da ih kolju kao žrtve za Hefestionovu dušu. Ovaj lov na
ljude trajao je mesecima. Žalost Aleksandrova postala je tako svirepa,
da je njegovim najbližim prijateljima uterala strah u kosti.

Međutim, ogromno carstvo počelo je već da se ruši: gotovo po svim
oblastima satrapi su okupljali vojsku i čekali trenutak da se kao vuci bace
na lešinu kolosa, koji je počeo da posrće. U Baktriji buknu ustanak, u
Mediji isto tako. Harpal, kraljev glavni blagajnik, diže blago iz riznice i
pobeže bez traga. U Makedoniji se narod podeli u dve grupe: jedan deo
priđe Antipatru, a drugi Olimpijadi. Svakoga trenutka pretila je opasnost
da izbije krvoproliće.

Za to vreme Aleksandar je ludovao: žalio svoga prijatelja
Hefestiona. Činilo mu se da je to od svega najvažnije. Naredio je da se
svim konjima po okolnim oblastima u znak žalosti odseče griva; osam
dana docnije odbijeni su zupci na zidovima mnogih gradova. U
međuvremenu vratiše se poslanici koji su išli u Egipat da Pitaju za savet
Amonove sveštenike i proroke. Oni doneše vest da umrlom Hefestionu
treba prinositi žrtve kao heroju.

***

Aleksandrova žalost za prijateljem uveliko je izišla iz granica
normalnog. Prenagljen u svemu, kralj je svakako želeo da pokaže koliko
je veliki i u žalosti, koja, uostalom, nije bila dugotrajna. Ubrzo je počeo
da se brine o sebi i da, više nego ikad, misli na svoju ličnost. Njegovi
prijatelji su opazili da ga praznoverje sve više hvata. Kralj je u
najneznatnijim stvarima video znamenja i smatrao ih za čuda. Zbog toga
ga je spopadala zebnja, obuzimalo nespokojstvo i strah za život. Nikad u

214

carskoj palati nije bilo više vračeva, gatara, proroka, opsenara i
astrologa nego te godine.136 Čaranja, gatanja i prinošenja žrtava

svakodnevno su opsedala kralja i njegove udvorice. General Perdika je u

poverenju govorio prijateljima:

— Nekad smo se zgražali nad zatucanim postupcima kraljice
Olimpijade, a evo sad imamo pred očima njenog sina koji će, izgleda, u

tome nadmašiti majku!
— U Baktriji ustanak... Skiti se spremaju na pobunu, Međani se

odmeću od vlasti, a naš kralj ne preduzima ništa! — reče Seleuk.

— Nema vremena, — dobaci Ptolomej. — Isuviše je zauzet sobom i
svojom veličinom.

Aleksandar je revnosno prinosio žrtve i još revnosnije priređivao
pijanke, koje su se nastavljale iz noći u noć.

Jednog dana, posle jedrenja po Eufratu, dok se kralj igrao loptom,
dotrča mu jedan sluga prestravljen i zadihan:

— Kralju, — reče, — nekakav čovek uvukao se u tvoj letnjikovac...

Niko ga ne poznaje... Nepoznat...
— Kakav čovek? — upita Aleksandar bledeći.
— Niko ga ne zna! — ponovi sluga drhteći od straha. — Ušao je u

kraljevsku dvoranu, ogrnuo tvoj ogrtač, stavio krunu na glavu i seo na

presto.
Sluga ućuta. Kralj se zagleda u zemlju i zamisli. Po verovanju

Persijanaca, ako neko sedne na kraljevski presto, siguran je znak da

kralju predstoji smrt. U to dojuri na igralište gomila uškopljenika,

poslužitelja i dvorana. Svi su bili prestravljeni, plakali su i mlatarali

rukama i vikali:
— On sedi na prestolu!... Ništa ne govori! Samo gleda... Neće da

siđe s prestola!...

Kralj se lagano uputi letnjikovcu. Nije se razbesneo, naprotiv, bio je
utučen.

Doista, ne prestolu je sedeo tuđinac, ogrnut kraljevim plaštom, s
krunom na glavi. Lice toga čoveka bilo je bledo, ispijeno i s upalim
obrazima. Njegove oči čudno su svetlucale u polumraku.

— Ko si? — upita ga Aleksandar.
— Rođeni Helen, — tiho odgovori čovek. — Ime mi je Dionis.137 Bio
sam u okovima. Bog Serapis138 raskinuo mi je okove, doveo me ovamo i

naredio mi da ogrnem kraljevski plašt, da stavim krunu na glavu i da
ćuteći sednem na tvoj presto... On je tu, stoji pored mene, štiti me... bog

Serapis.
Vrač Aristandar, ogrnut belim ogrtačem, na persijski način,

nabeljena lica i nacrnjenih obrva, stajao je pored kralja.

— Šta da radim?...— obuzet strepnjom upita ga kralj Aleksandar.
— Ubij ga! — odgovori vrač mirno.

215

Prema svetlosti buktinja, koje su sluge unele, kralj se zagleda u
stranca. Oči nepoznatog odmeravale su ga od glave do pete, a oko
usana lebdeo mu je prezriv osmeh. Svima je bilo jasno da se čovek ruga

kralju.

— Ovaj je lud! — šapnu Ptolomej generalu Perdiki.
— Ubijte ga! — dreknu kralj Aleksandar i, gušeći se od

preneraženosti, pade na jednu sofu.

— Lud — ponovi tiho Ptolomej.
— A kralj je još luđi! — šapnu mu na uvo general Perdika.
Dva snažna roba ščepaše neznanca, izvedoše ga iz dvorane i pred

vratima ga ubiše.

Otada je Aleksandrovo raspoloženje bilo strašno. Bio je uveren da
mu se smrt približava. Danju je strepeo od zaverenika, a noću bdeo
držeći isukan mač pored uzglavlja. Najviše se bojao Antipatra i njegovih

sinova. Jedan od njih, po imenu Jola, bio mu je peharnik, a drugi,

Kasandar, tek što je stigao iz Makedonije. Jolu je nagonio da svako jelo

okusi pre njega, a svaki pehar da otpije do pola.
Međutim, kad je Kasandar video kako pred kraljeve noge padaju

ničice svi odreda, prsnuo je u grohotan smeh.
Aleksandra obuze jarost, skoči s prestola, zgrabi mladića obema

rukama za kosu i tresnu mu glavu o zid.

Kad se Kasandar povratio od udarca i straha, rekao je istog dana
Ptolomeju da je video ludilo u kraljevim očima.

Na gozbi koju je priredio u čast Nearha, zapovednika mornarice,

kralj je preterano pio, onda se okupao i otišao na gozbu kod Menide i
ceo dan proveo pijančeći. Pred veče ga je uhvatila groznica i oborila u

postelju.
Trinaest dana kralj je bolovao. Makedonskim ratnicima činilo se da

dvorani kriju njegovu smrt. Zbog toga navališe na dvor, rasteraše stražu i

upadoše u kraljevu odaju.

Potpuno iznemogao, bez glasa. Aleksandar je ležao. Opružio je
ruku po pokrivaču. Ratnici su redom, u miru, prilazili postelji, doticali
njegovu ruku i plačući izlazili napolje iz odaje.

Te noći u Serapisovu hramu probdeli su kraljevi prijatelji: Kleomen,

Menida, Seleuk, Peukest i drugi, i pitali božanstvo: da li bi bilo dobro da
bolesnog kralja prenesu u hram da ga on izleči? Priča se da je bog

odgovorio:
„Neka kralj ostane gde je. Tamo će mu biti najbolje."
Sutradan se kralju povrati za časak glas. Okupljeni oko postelje,

oficiri i dvorani pokušavali su da bar neku reč čuju od njega.

— Kralju, kome ostavljaš presto? — upita Seleuk. Samrtnik se
zagleda u ratnika, osmehnu se i tiho reče:

— Najboljem;... — Zatim još tiše dodade: — Vidim da će zbog mene

216

biti velika pogrebna takmičenja...
To su bile poslednje reči kraljeve.
Aleksandar Makedonski je umro posle dvanaest godina i osam

meseci svoje burne vladavine.139 Po godinama umro je mlad, u punoj
muškoj snazi, ali po doživljajima to je bio starac koga je napuštala i
duhovna snaga. Počinjao je već da detinji.

Međutim, odmah poče da se priča da je Aleksandar otrovan, da je
otrov pronašao filozof Aristotel i dao ga Kasandru, sinu Antipatrovu, koji
je otrov preneo u Vavilon u mazginoj kopiti. Govorilo se da je Aristotel
hteo da osveti smrt svoga sestrića Kalistena, koga je Aleksandar osudio
na smrt. Jedni su tvrdili da je kralja na gozbi kod Menide posle prvog
pehara spopao bol u stomaku. Drugi su pričali da su videli Aleksandra
kako ide prema Eufratu s namerom da se udavi i da na taj način
„nestane kao bog", a da ga je u tome sprečila Roksana.

Ove i druge priče, potpuno neosnovane, mogu se uzeti kao potka
za legende nastale o životu i smrti Aleksandra.

Kralj je četrnaest dana bolovao od groznice (verovatno od malarije)
koja je svladala njegovo iznureno telo. To je bilo obično, iznenadno i
gotovo bezglasno iščeznuće smrtnog čoveka.

217

EPILOG

Na vest o Aleksandrovoj smrti uskomeša se cela Azija. Baktrani,

Parti i azijski Skiti, otimajući se o prevlast i tukući se između sebe,
prodirali su prema jugu i zapadu. U pokrajinskim satrapijama
zapovednici se osetiše kao samostalni vladari. Čak i namesnici manjih
oblasti, dobivši samopouzdanje, počeše otkidati deo po deo od velike
Aleksandrove države. Surove borbe, otimačina, mučka ubijanja, izdaje i
verolomstva, sve je to kao kuga strujalo preko Azije, od reke Inda do
Jonskog arhipelaga. Nekadašnji robovi, kinjeni i tlačeni, dočepavši se
slobode i oružja, nisu ni gledali na koga udaraju. Napadali su na
svakoga, klali, pljačkali, i zaneti besom i krvoprolićem, jurili pomamni i
ostrvljeni od grada do grada, sveteći se za svoje muke koje su podnosili
u ropstvu. Iz tog meteža, kao prva, formira se Baktrijska država. Za čudo
na njeno čelo staviše se Heleni, nekadašnji najamnici u Aleksandrovoj
vojsci. Navikli na pustolovni život, oni su povremeno prelazili iz Baktrije u
Indiju, pustošili, pljačkali i osnivali državice koje su bile kratkotrajne i
brzo se raspadale.

Na ono malo prosvećenog sveta u velikoj Aziji baciše se varvari
divljački rušeći sve što su Aleksandar i njegove pristalice stvorili. Za
kratko vreme celokupna Aleksandrova porodica bila je uništena.
Makedonci su uvažavali Roksanu, jer je bila prva žena njihovog kralja, a
osim toga još i bremenita. Ali, varvarska krv ove žene svom žestinom
dođe do izraza. Roksana, odavno ljubomorna, namami Statiru, kćer
Darijevu i drugu ženu Aleksandrovu, s njenom sestrom Dripetidom, obe
ubi, a njihova tela baci u bunar i naredi slugama da ga zatrpaju. U ovom
mračnom poslu učestvovao je i Perdika. Ovaj general je stalno vukao za
sobom maloumnog Filipovog vanbračnog sina Arideja, hoteći da se
preko njega dočepa kraljevskog prestola u Makedoniji. Međutim, godinu
dana docnije ubijena je i Roksana i njen sin Aleksandar, kraljevo
posmrče, i drugi Aleksandrov sin Herakle. Onda dođoše na red Perdika,
Krater, Menida i drugi istaknuti ratnici, koji su pratili kralja na svim
pohodima. To je bilo delo kraljice Olimpijade. Ona je tvrdila da je
Aleksandar otrovan i zbog toga se svetila živima, a kosti mrtvih oficira iz
garde „kraljevih pratilaca” kopala iz grobova, spaljivala i pepeo
razvejavala na četiri strane. Olimpijada je mahnitala i ubijala dok i njoj
prijatelji poubijanih ne prerezaše grlo.

218

Iz ovog strahovitog vrtloga izbiše na površinu tri ratnika, sva trojica
Makedonci. Prvi od njih, Ptolomej, Aleksandrov drug i prijatelj iz
detinjstva, a zatim pratilac na svim pohodima,140 čvrsto i mudro zavlada
Egiptom, zemljom koja je u to vreme bila donekle zabačena i daleko od
ustaničkih previranja. On je od Aleksandrije načinio svoj glavni grad,
držao je Kipar i deo Fenikije i tako osigurao prevlast na moru. Na taj
način Ptolomej je svojim naslednicima postavio solidnu osnovu za
vladavinu i procvat Egipta. Poslednji izdanak iz ove dinastije bila je
kraljica Kleopatra, koja je sama sebe ubila.

Drugi Makedonac bio je Aleksandrov vojskovođa Seleuk. On je
jedno vreme vladao ogromnim pojasom koji se u Aziji protezao od reke
Inda do Lidije. Iz seleučke dinastije izašlo je nekoliko kraljeva koji su
stvorili i utvrdili Pergamsko kraljevstvo.

Nekako u to vreme su sa zapada krenuli Gali izmešani s Keltima,
prodrli u Makedoniju i Heladu i stigli do Delfa.141 Pustošeći i tlačeći sve
ispred sebe, ovi skitači se prebaciše u Malu Aziju, a odatle i u Pergam.
Tu se privremeno naseliše pljačkajući okolne pokrajine i namećući im
danak. I pergamski krajevi davali su danak „Galatima" sve dok ih Atal
Prvi ne pobedi u dve bitke. Posle toga celih sto godina Pergam je bio
nezavisna država čuvena sa svoga bogatstva, prosvećenosti i
umetnosti. U glavnom gradu postojala je biblioteka koja se s uspehom
takmičila s čuvenom aleksandrijskom bibliotekom. Osim toga, u
Pergamu helenska umetnost doživljava jednu vrstu renesanse. 142

Međutim, u Sredozemlju, na Apeninskom poluostrvu, u to vreme
počinje da se snaži jedna nova velika sila: Rim sa svojim provincijama u
Italiji. Ta sila je u bici kod Magnesije (190. godine pre n. e.) slomila
pergamsko kraljevstvo, a sto pedeset godina docnije nagnala poslednjeg
pergamskog kralja, Atala Trećeg, da svoje kraljevstvo „dobrovoljno"
zavešta Rimskoj republici.

Treći Makedonac bio je Antigon. On se dočepao kraljevskog
prestola u Makedoniji, gde je vladao do 301. godine pre n. e. Posle
njega vladali su Tračanin Lisimah i Makedonac Kasandar, sin Antipatrov.

***

Lekar Filton sahranio je telo svog sina Klita na obali jezera Kopaide.
Na nadgrobnom spomeniku, napravljenom od parskog mermera, bile su
uklesane reči:

„Rodio sam se i umro kao Nikanor, sin Filtonov, a živeo kao Klit, sin

219

Dropidov. Za moje zasluge kralj mi je kopljem probo grudi".
Epitaf143 je napisala Glikera, majka Klitova.
Diota, klempavi konjušar kralja Filipa, uhvaćen je pri jednoj krađi

konja u Frigiji i ubijen.
A Prokles, atleta iz Tebe, živeo je u Plateji sa ženom Kasiopejom i

osmoro dece. Njegov tast je umro ne postavši ni strateg, ni arhont.

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

220

POGOVOR

Da bi se razjasnile izvesne činjenice, potrebno je prodreti u sve

pojave koje su im prethodile, pronaći uzroke i srediti ih po stepenu
važnosti. Možda će nekom biti čudnovato što je u ovom delu kralju Filipu
i kraljici Olimpijadi poklonjena tolika pažnja? Čemu toliko detalja u akciji,
isticanju njihovih karaktera? Poznavaocima istorije staroga veka ličnost
kralja Filipa dovoljno je jasna, pa ipak, i njima se čini da je otac ostao
nedovoljno osvetljen, jer se nalazi u senci slave svoga sina.

Nameće se pitanje: šta bi sin mogao učiniti da mu otac nije
pripremio sve što je potrebno za početak velike vojne i njen grandiozni
uspeh? Da li bi Aleksandar, ma koliko obdaren, bio u stanju da u toku
svoje trinaestogodišnje vladavine opremi armiju, sposobnu za osvajanje
sveta od Jadrana do Indije? Da li bi mogao da ukroti varvarska plemena,
uvek nemirna i spremna da stihijski napadaju i slabog i jakog?... Filip je
uterao strah u kosti varvarima. Osim toga, podjarmio je celu Heladu i
svojoj armiji osigurao moralni prestiž u svim državama i nad svim
vojskama sveta. Zbog toga je za taj period istorije Filip skoro važan kao i
Aleksandar. Nisu samo makedonski ratnici, slomili Persijsko carstvo. U
tome poslu vidnu ulogu su odigrali i Tračani, Peonjani, Argivci, Iliri i
Tesalci. Njih je Filip, milom ili silom, uključio u svoju vojsku, raspalio im
duhove nadom na pljačku i pokrenuo ih na velika osvajanja. Pomešani s
Makedoncima, ovi varvari obožavali su i Filipa i Aleksandra, i bili su
gotovi da za njima idu na kraj sveta.

Da li bi Aleksandar, mladić od dvadeset godina, bio u stanju da
pokori helenske države, a osobito Tebance, čije je duhove u to vreme
slava Pelopide i Epaminonde gonila u samoubilačku borbu? Da li bi
mladi kralj mogao srušiti golemo Persijsko carstvo, prodreti u Afriku i stići
do Indije, da mu otac sve nije pripremio?

Ta pitanja daju i odgovor. Filip je ubijen u četrdeset sedmoj godini
života, znači u punoj snazi. A da je poživeo još dvadesetak godina, ko
može posumnjati da bi postigao isto što i njegov sin, možda i više, jer
Filip je bio konstruktivan državnik i odličan vojskovođa, a Aleksandar
neobuzdani avanturist, bez osećaja za meru. Možda bi Filip
panhelinističku ideju bolje doveo do izražaja, i trud besednika Isokrata,
Eshina, Hlokrata i drugih ne bi bio uzaludan.

Izgleda da su mnogi pisci pali u zabludu pripisujući sinu i ono što

221

pripada ocu. Filip je bio slavoljubiv i shvatljivo je da je pored sebe

podnosio laskavce, ali bi se svakom nasmejao u lice ko bi se usudio da
mu prikači božanske epitete. Međutim. Aleksandra su na svim pohodima
pratili Ptolomej i Aristobul. Oni su bili svedoci od početka uspona

mladoga kralja i svih promena u njegovom karakteru. Oni su s
ushićenjem iznosili najsvetlije doba Aleksandrova života. Oduševljavali
se njegovom hrabrošću, uzdržljivošću i popustljivošću. Slavili su kraljevu

darežljivost i odricanje od svega. Ali isto tako bili su svedoci i perioda

kad je kralja spopala božanska manija. Videli su kako padaju u nemilost

svi koji ne ljube zemlju pred kraljem, kako gube glave oni koji u njemu ne

gledaju božanstvo. Flavije Arijan u uvodu svoga dela „Anabaza"

(„Aleksandrova vojna") kaže:

„O Aleksandru su pisali: Ptolomej, sin Lagov i Aristobul, sin

Aristobulov. U svome delu („Anabaza") pominjem kao istinu samo ono u
čemu se ova dvojica slažu... O Aleksandru su mnogi pisali, 144 ali mi

izgleda da su ova dvojica najverodostojniji, jer su pratili kralja na svim

pohodima. Obojica su pisala posle smrti Aleksandrove (?) pa na njih nije

mogao imati uticaj pritisak, a isto tako ni nagrada....

Dakle, dva savremena pisca, Ptolomej i Aristobul, mada su pisali
„posle smrti Aleksandrove", iznose ponegde različite podatke i ne slažu

se. Možda i oni pripadaju laskavcima i udvoricama koji su, „da bi ugodili

kralju", potcenjivali Filipa i njegove zasluge.
Zatim su u bujicama potekle priče sa istoka o „Iskanderu” koji je

mogao činiti i ono što ni Heraklu nije padalo na pamet. Verovatno je da

je sve to doprinelo da Filipova slava ostane u senci. Ali savremena

nauka ne zapostavlja ništa što bi iole moglo baciti svetlost na pojave,
uzroke i posledice događaja.

Nama je danas jasno da je Aleksandar bio protagonist koga je Filip
pripremio i pustio na pozornicu sveta. Retko se događa da genijalnog
oca nasledi sin, dostojan nastavljač njegovih podviga i uspeha.

Demosten, na primer, nije mogao shvatiti da za Filipom ide naslednik

velikih sposobnosti. Slavni besednik i državnik javno je priznavao da se

boji kralja Filipa i da od njegove odvažnosti i siline duha strepi kao od
žive vatre. „Kad je čuo da je kralj ubijen, obukao je haljine svetle boje i
otišao u hram, mada mu je osam dana ranije umrla ćerka."145 Tolika je

radost uhvatila Demostena, kao i mnoge druge. Ma ko zauzeo mesto

ubijenog Filipa, ne može mu biti ravan. To je bilo u ono vreme opšte
mišljenje. Za sve je Aleksandar bio „derle" koje će kratko vreme uživati

na Filipovim lovorikama, kao sin, rasipnik, na blagu svoga umrlog oca.

Ovu zabludu Tebanci su najskuplje platili: Aleksandar je razorio grad
Tebu; šest hiljada građana je palo, a trideset hiljada prodato u ropstvo.

Sto dvadeset godina kasnije pali su u istu grešku i rimski konzuli. I oni su
smatrali da Hanibal, sin slavnog Hamilkara Barke, ne može biti sličan

222

ocu. Pogrešili su, jer su prenebregli slučaj kralja Filipa i njegovog sina
Aleksandra.

***

I prijateljima i neprijateljima nije bilo jasno da je Aleksandar pustolov
radi pustolovine. Oficiri i najbliži saradnici toliko puta su videli kako kralj
gotovo sladostrasno srlja u opasnosti. Aleksandar je bar osam puta
ranjen u borbama i nekoliko puta čudom izbegao smrt.

Bio je strastan i prenagljen u svakom pogledu. Njegova majka,
kraljica Olimpijada, odigrala je važnu ulogu u formiranju čudnog
Aleksandrovog karaktera. Još dok je bio dete, ona mu je usadila u glavu
pojam o „nadzemaljskoj veličini". Misteriozna i osvetoljubiva do
krvoločnosti ova žena je nazivana tigricom. Olimpijada sa svojim
mračnim kultom starodrevne vere, koju je helenska napredna misao za
nekoliko stoleća ostavila za sobom, uvršćuje dete među bogove. I kao
takva predstavlja važan vaspitni faktor u formiranju Aleksandrova
karaktera.

Otac i sin strepeli su od ove strašne žene i uvek bili na oprezi. „Filip
se bojao vradžbina i otrova svoje supruge", kaže Plutarh, a na drugom
mestu dodaje: „Čeznuće za uzbuđenjima više nego druga žena.
Olimpijada je svoju strast ispoljavala na varvarski način. Ona je u svoje
bahantsko društvo unosila velike pitome zmije koje su izlazile iz žbunova
i košara pa se obavijale oko, posvećenih štapova i venaca dvorkinja i
tako plašile muškarce".

Eratosten tvrdi da je kraljica Olimpijada svome sinu „odala tajnu" o
njegovu poreklu tvrdeći da mu je otac Zevs.

Autor ovoga dela trudio se da na osnovu istorijskih činjenica dočara
što vernije mračnu atmosferu koja je vladala u to vreme na dvoru kralja
Filipa i da je iznese pred savremenog čitaoca. Misteriozna Olimpijada je
nametala svoju „višu" volju, pa je uspela da u srce deteta usadi mržnju
prema ocu.

Mladi Aleksandar, iako je po prirodi bio govorljiv, primoravao je sebe
na ćutanje, samo da ne bi ličio na oca koji je bio dobar govornik. Filip je
bio oprezan, lukav i sitničar, a sin je izabrao bezobzirnost i krupne
pothvate. Filipova sujeta izazivala je podsmeh i grube šale koje su majka
i sin uvek nemilosrdno iskorišćavali. Filip je strasno uživao u sportskim
takmičenjima, Aleksandar je prezirao tu vrstu zabave.

To su bile posledice vaspitanja kraljice Olimpijade: sin je prezirao
oca, ali mu to nije smetalo da se obilato koristi njegovim znanjem, ratnim

223

iskustvom i svim što mu je ostalo u nasleđe.
Važan činilac u Aleksandrovu životu bio je i njegov vaspitač, filozof

Aristotel. On je donekle uspeo da obuzda u dečaka nasleđene i
primljene strasti. Usađujući u njegovu dušu ljubav za nauku, filozofiju i
umetnost, filozof je od mladog Aleksandra stvorio pokrovitelja svega što
je lepo i uzvišeno. Ali naslage nasleđene, i stečene, mutne i izvan
granica normalnosti, bile su isuviše velike.

Ukrštanje tri vaspitna faktora, koji se ni u jednoj tački ne dodiruju,
formiralo je kod mladića karakter nesređen i izopačen. Aleksandar je bio
plemenit i sentimentalan, u nastupu dobrote popustljiv, da je praštao i
zločincima. A kad bi ga spopala zla volja, ubijao je nevine ljude. Najpre
puritanac, docnije postaje raskalašan i pust. Surovi osvajač i otimač bio
je darežljiv do bezumlja.

Otac realan čovek, ambiciozan i kao sporfiista, bodar i pun životne
energije, od svoga sina stvara ratnika i osvajača velikog stila. On to radi
svesno, planski. U isto vreme uzima mu za vaspitača filozofa Aristotela,
jer želi da njegov sin bude kulturan čovek. Uprkos omalovažavanju,
Atinjani, a za njima i ostali Heleni, u toku godina imali su prilike da vide
koliko sposobnosti leži u kralju Filipu. Uvideli su, jer su na svojoj koži
osetili veličinu jednog vojskovođe i državnika. Nazivali su ga varvarinom,
a Filip je bio uveren da je znanje najvažniji činilac za postizanje uspeha.
Koji je vladar u istoriji staroga veka s takvom pedantnošću svom
nasledniku osiguravao pozicije?

Kod genijalnih ljudi prosek duhovnog razvitka ide naglo, po
skraćenom postupku. Pa ipak, Filipova sposobnost godinama je
zapostavljana. Nju nisu odmah zapazili ni Heleni ni Makedonci. Nju nije
zapazila ni kraljica Olimpijada. Ona je iz dna duše prezirala svoga
supruga i kralja, ne prezajući ni od toga da svome sinu smišljeno uliva
mržnju prema ocu.

Ne obzirući se na sitne podlosti koje ga okružuju, Filip je dečaka
pripremao za vladara. Upućivao ga je u politiku, stratešku veštinu i način
ratovanja. Aleksandar nije imao ni punih šesnaest godina a komandovao
je konjicom. Pored toga, imao je za vaspitača jednog od najvećih filozofa
sveta. Tako je Filip od Aleksandra stvorio valjanog nastavljača svojih
dela. Ideja o osnivanju Persijskog carstva prešla je s oca na sina.
Zamisao o osnivanju velike države s helenskom kulturom bila bi
ostvarena, da Aleksandar nije u najvećem zamahu delanja umro i za
sobom ostavio pustoš.

***

224

Danas se s čuđenjem pitamo: kako je jedan čovek, izvanredno

obdaren, mogao do te mere da bude sujeveran? Aleksandar je bio
mističar do zatucanosti. Dok je Filip bio ravnodušan prema prorocima,
njegov sin ih vuče za sobom i nijedan odvažniji korak u životu ne čini bez
njihova saveta. Pogrešno tumače presecanje „Gordijevog čvora" oni koji
smatraju da je Aleksandar uzeo mač u pomoć iz nekakvog

samouverenja i bahatosti. Proroci iz Telmesa ovoga puta bili su jasni:
„Zavladaće Azijom onaj ko odreši Gordijev čvor. Čvor nije mogao odrešiti
niko, pa ni Aleksandar. Ali pošto su sve oči bile uprte u njega, jer je
među makedonskim ratnicima vladalo mišljenje da se njihovom kralju
ništa nije otelo, Aleksandar mačem preseče čvor. A da ga nije
presekao?... I njegovi ratnici su bili sujeverni. Oni bi izgubili veru u moć
svoga kralja. A kralj? Osetio je šta bi se dogodilo i presekao je čvor. Ili
se, jednostavno, uplašio od pomisli da u tom čvoru leži sudbina Azije.

Možda ne bismo bili daleko od istine kad bi ovo poslednje smatrali za

najverovatnije.
Nije manje čudnovata i sujeta koja je Aleksandra držala i u

najvećem naponu slave i veličine. On se kao dete radovao svakoj

pohvali, mada je mao da dolazi iz usta udvorica. Njegov razgovor s
Diogenom svršio se jednom grotesknom rečenicom: „Da nisam

Aleksandar, želeo bih biti Diogen". Filozofu, zanesenjaku iz Sinope,

sasvim je svejedno ko stoji ispred njega, ali sinu Filipovom nije svejedno.
On zna da je Diogen slavan (makar i na komičan način). Kralj bi se

odrekao svega, osim slave. Ona je za njega bitna, jer ga izdvaja iz
mase. Važno je ne biti običan, po svaku cenu izbeći kobno vanitas

vanitatum.

U drugom periodu vladavine Aleksandra je potpuno uhvatila manija

božanstva. Ona ga je celog okupirala. Nje se do smrti nije oslobodio,

iako je znao da su ga drugovi omrzli zbog toga. Oni isti drugovi koji su
ga obožavali kao čoveka, omrzli su ga kao boga. I ređaju se zavere

jedna za drugom. Najpre Aleksandar, Eropov sin, pa Filota,
Parmenionov sin, onda zavera paževa s Harpalom itd. U svakom slučaju
ne treba se čuditi što su posle njegove smrti kružile priče da je otrovan.

Aleksandrovi prijatelji, Ptolomej, sin Lagov i Aristobul, sin

Aristobulov, opširno su pisali o tome kako je kralj ubio svoga prijatelja
Klita. Taj slučaj su prepričali Plutarh i Arijan. Svi oni pokušavaju malo na
okolišan način da nađu opravdanje za ovo ubistvo. Doduše, oni osuđuju

Aleksandra i njegovu prenagljenost, ali smatraju da je Klit sam kriv za
svoju smrt. Međutim, nikome ne pada na pamet da se pita: da li je Klit

imao povoda ili dubljeg razloga da, makar i pijan, onako govori? Ratnik
je u nastupu pijanstva rekao samo ono što su osećali, osim udvorica, svi

makedonski oficiri, jer njima je ubistvo Filote i staroga Parmeniona

225

otvorilo oči. Njima je bilo jasno da je došlo vreme kad niko nije siguran
za svoj život.

Stari istoričari kažu, da je kralj posle smrti njegovog ljubimca
Hefestiona koji je umro „jer je krišom pojeo kuvanog petla i popio
nekoliko pehara vina", naredio da lekara nabiju na kolac. Tim je
Aleksandar, valjda prvi, primenio ovu, najgnusniju vratu kazne. Posle
toga, „po naređenju proročišta" pravio je čitav lov na ljude i ubijao ih da
bi zadovoljio dušu svoga umrlog prijatelja.

Tako je za trinaest godina vladavine Aleksandrov duh prošao kroz
sve faze: od puritanizma koji se graničio s asketizmom, do orgijanja i
najpodlijeg zadovoljenja izopačene strasti. On se, kao uragan, naglo
pojavio, prohujao i nestao.

Iza njega su ostale mnoge nove naseobine iz kojih su postali
razvijeni gradovi, pomorske luke i rečni saobraćaj i druge vidne
posledice mešanja Istoka sa Zapadom.

Uskoro je i Aleksandrija zablistala sjajem i kulturom. Aristotel
postaje osnivač i upravnik aleksandrijske biblioteke koja broji nekoliko
stotina hiljada rukopisa. Pojavljuju se i novi pesnici: Teokrit, Heronda,
Kalimah i drugi.

Tako su iza Aleksandrove velike avanture ostali poneki tragovi.

Slavomir Nastasijević

1 Hipnos — bog sna; sin Noći, blizanac s Tanatosom, bogom smrti.
Oneiros — bog snova. Kretanje mu je nezavisno od prostora i
vremena.

2 Dionis — helenski bog pića (kod Rimljana Bacchus). Stvara kod
ljudi dobro raspoloženje i smatra se kao duhovni spasilac. Orfej — mitski
pevač Demetra — boginja plodnosti i blagostanja. Nesrećna zbog
izgubljene kćeri.

3 Kabiri — sedam feničanskih bogova.

4 Edon — mitski praotac tračkog plemena koje je živelo u dotira reke
Strume. Edonski — isto što i trački i bakhantstski. Ovo pleme je
obožavalo Dionisa.

5 Siton — mitski kralj u Trakiji.

6 Eleusinske misterije — postale su u gradu Eleusim, nedaleko od
Atine. U staro doba svečanosti u čast boginje Demetre i njene kćeri

226

Persefone objavljivali su zemljoradnici Docnije svečanosti dobijaju
mističan karakter. Vršio ih je prvosveštenik samo u prisustvu
posvećenih, i to u mraku, da bi se srca učesnika ispunila strahom,
zebnjom i iščekivanjem.

7 Olimpijada je bila iz Epira.

8 Praksitel — veliki helenski vajar.

9 Epaminonda — vojskovođa iz Tebe. Pobedio Spartance u dve
velike bitke: kod Leuktre i Mantineje. U njegovo doba Teba je bila jedini
put u svojoj istoriji slobodna i najjača država u Heladi.

10 Dilokija — odred od dvesta ljudi.

11 Elisejska polja — pominju ih Homer, Hesiod i Pindar. Verovalo se
da tu žive pravednici posle smrti.

12 Hemus — planina Balkan.

13 Pankratija — način borenja u kome je dopušteno sve. Borci su se
tukli rukama, nogama, glavom, čak i kaišima. Ovu vrstu borbe izvrsno je
opevao Vergilije u Eneidi.

14 Aulet — svirač na aulosu.

15 Kakus — strahoviti div u Italiji koji je Heraklu ukrao goveda, s njim
se borio i bio pobeđen.

16 Atena — atinska boginja mudrosti. Njoj su bile posvećene buljina i
maslina.

17 Had — donji svet, pakao.

18 Tračka plemena.

19 Istar — Dunav.

20 Hem — Planina koju su Turci kasnije nazvali Balkan.

21 Iliri — narod koji je živeo na teritoriji današnje južne Hrvatske.
Dalmacije, Bosne i severne Albanije.

227

22 Artemida (rimska Dijana) — kći Zevsa i Lede, Apolonova sestra.
Boginja lova, boginja smrti; šalje na ljude kugu. Njen hram u Efesu
zapalio je Herostrat da bi ušao u istoriju. Spaljivanje toga hrama bilo je
na dan Aleksandrova rođenja (Plutarh).

23 Falanga — zbijeni ubojni red u obliku četvorougla, u 16 ili 32
reda. Falangisti su imali od oružja: bronzani šlem, štit i dugačko koplje.

24 Aminta — otac kralja Filipa.

25 Panegirik — pohvalna pesma.

26 Epaminonda je dva puta pobedio Spartance kod Leuktre i
Mantineje.

27 Omiljena hrana Spartanaca bila je čorba sa svinjetinom.

28 Hermes — glasnik bogova — Heleni su ga zamišljali kao mladića
palicom u ruci i sandalama i krilima. Palicom je otpremao duše umrlih
ljudi u donji svet.

29 Diota — lonac a dve drške.

30 Eshin, Hiperid i Filokrat — najistaknutije vođe stranke u Atina koja
je htela prijateljstvo s Filipom.

31 Hekata — božanstvo podzemlja, nastalo u Trakiji; avetinjska
boginja čarolije i zla.

32 U Delfima je bilo proročište posvećeno Apolonu.

33 Prastari ritual o kamenu: kamen se stavlja na grob da se duša
pokojnikova veže za mesto.

34 Eshin, Filokrat i Hiperid bili su za to da se s Filipom zaključi
savez. Zbog loga su bili ogorčeni protivnici Demostena i njegovih
pristalica.

35 Sofisti su bili protivnici Sokratovi; bili su izvrsni govornici koji su u
svakoj prilici mogli govoriti za i proliv.

228

36 Persijski car Darije napao je Heladu 490 godine pre n. e. ali je
njegova vojska potučena na Maratonskom polju. Deset godina kasnije
upao je u Heladu Kserks.

37 Areopag — vrhovni sud, skupština u Atini.

38 Tribali — tračko pleme koje kralj Filip nije pokorio. Živeli su
između Balkana i Rodopa.

39 Hiron — najmudriji među Kentaurima; vaspitač mnogih slavnih
heroja (Herakla, Tezeja i dr.).

40 Pelej — otac Ahilov; Ahil — najveći junak u Trojanskom ratu.

41 Reja — boginja zemlje.

42 Izdanje Ilijade. tzv. „Izdanje iz Narlekova kovčežića”

43 Patrokla.

44 Homera.

45 U to vreme kraljevi su imali pravo da drže dve žene.

46 Erinije — boginje osvete.

47 Isokrat (436 — 338) — učitelj govorništva; bio je učenik sofista
Protagore i Gorgije; iz njegove škole izišli su Isej, Likurg i Hiperid.

48 338 godine pre n. e.

49 Hoplit — pešak.

50 Najodabranija tebanska četa.

51 Strateg — vojskovođa, vojni zapovednik.

52 Pritan — starešina u gradu, predsednik.

53 Jugozapadni kraj Tebe, blizu kapije Elektre.

54 Skupština na Korintu bila je 336 godine pre n. e.
229

55 Kina — vanbračna ćerka kralja Filipa i Ilirike Audate docnije se
udala za kralja Amintu.

56 Planina Balkan.

57 Sirmo — tribalski kralj. Osnovao grad Sirmium (Sremska
Mitrovica).

58 Dunav.

59 Agirjani — pleme Peonjana, pokorio ih Filip i služili su u
makedonskoj vojsci.

60 Ila — četa.

61 Beotarh — upravitelj državnih i ratnih poslova.

62 Fibula — kopča.

63 334. godine pre n. e.

64 Strimon — reka Struma.

65 Reka Marica.

66 Tuda je prošao Kserks u svom pohodu na Heladu oko 480. g.
samo u obrnutom pravcu.

67 Helespont — Dardaneli.

68 Kod Abida Dardaneli su najuži, oko 140 m.

69 Rapsodi — narodni pevači, kao naši guslari.

70 Aristobal, učesnik u bici i pisac, tvrdi da je poginulo 20.000
pešaka i 2.500 konjanika, Persijanaca i najamnika.

71 Po starom verovanju pokojnika mora pokriti zemlja, jer u
protivnom neće njegovu dušu da preveze Haron preko reke Stiksa u
donjem svetu.

230

72 Tu je postala priča o kralju Midi.

73 Oligarhija — vladavina plemića, odabranih među najboljima;
tiranija, diktatura manjine.

74 Prvi hram Artemide u Efesu izgoreo je na dan rođenja
Aleksandrova. 21 jula 356. godine pre n. e.

75 Sokratovi učenici Simija i Kebet, zatim Kratet, Diogenov učenik i
Filonid, Zenonov učenik; svi su bili iz Tebe.

76 Beotija — grčka država. Glavni grad Teba.

77 Blizanci — zvezdano jato; Kastor i Poluks. Herakle i Apolon.

78 Genije — duh, čuvar čovekov; božansko biće slično larima i
penatima.

79 Semiramida — žena azijskog kralja Samsijada, vladala je
Vavilonom kao kraljica i postavila zakon da žene mogu biti vladari; umrla
je 872 godine pre n. e.

80 Neki stari pisci tvrde da je kod Soha bilo ukupno 600.000
persijskih ratnika.

81 Oko sto dvadeset miliona dinara.

82 Odred od 512 konjanika.

83 U Keleni je postala priča o Marsiji i Apolonu.

84 Aristandar, prorok kralja Filipa i Aleksandra, pripadao je čuvenoj
porodici gatara iz Telmesa.

85 Po starom verovanju smatralo da je nekom došao sudnji čas kad
zvezda (meteor) proleti.

86 U Aleksandrovoj vojsci bilo je šest Ptolomeja.

87 Stari pisci ne navode koliki su bili Aleksandrovi gubici, ali
srazmerno svakako mali.

231

88 Artakserks III (359 — 338).

89 Ars — persijski car (338 — 336).

90 Melhart — kartaginski Herakle, božanstvo koje je kod Feničana
obožavano nekoliko vekova pre nego u Heladi.

91 Oko 60,000.000 dinara.

92 Oko 230 kilometara.

93 Egipatska božanstva.

94 U bici kod Granika Klit je ubio satrapa Spitridata i spasao
Aleksandra od smrti.

95 Harpal je bio mali rastom, gotovo kržljav, pa nije ni učestvovao u
bitkama.

96 Navukodonosor Veliki — obnovio Vavilonsko carstvo — VII i VI
vek pre n. e.

97 331. godine pre n. e.

98 Između 20. i 21. septembra 331. godine pre n. e.

99 U blizini Isa Darijevi ratnici našli su makedonske ranjenike i
strahovito ih izmrcvarili: pekli su im rane, vadili oči i odsecali ruke.

100 Kod Granika su se borili na obali reke i na brežuljcima, kod Isa u
klancu i na reci Pinaru.

101 Aleksandar je imao tada 40.000 pešaka i 7.000 konjanika, a
Darije oko 1.200.000 ratnika.

102 Pritoka reke Tigra.

103 Baal — vavilonski bog sunca.

104 Oko 250.000.000 dinara.

105 Raga (danas Raka)— čuveni grad u starom veku; u srednjem,
232

prestonica kalifa. U XIII veku razorili ga Mongoli, Džingis-kanovi.

106 Ovde Aleksandar misli na Aristotela koga u poslednje vreme nije
podnosio.

107 Blizanci — Kastor i Poluks. Zevsovi sinovi.

108 Mojre — kćeri Noći. One određuju sudbinu ljudima. Ima ih tri:
Klota, Laheza i Atropa. Kod Rimljana Parke, kod nas suđaje.

109 Astreja (Dike) — kći Zevsa i Temide, boginje pravde. Napustila
ljude kad su se iskvarili u bakarno doba i otišla na nebo, gde blista u
sazvežđu Device kao najsjajnija zvezda.

110 Temida — boginja pravde.

111 Kalisten je napisao dva istorijska dela: „Istoriju Helade” i „Dela
Aleksandrova". Ciceron ga je mnogo cenio.

112 Grupa mladića, paževa, pod vođstvom Hermolaja, sklopila je
zaveru protiv Aleksandra; zavera je otkrivena i preko dvadeset mladića
je ubijeno.

113 Arijana — Irak.

114 Marakanda — Samarkand.

115 Indijski Kavkaz.

116 U to vreme bilo je tri vrste Skita: evropski — nastanjeni na
ogromnom prostranstvu na levoj obali Dunava, azijski — južno od
Kaspijskog jezera i nomadski Skiti — na granici prema Indiji.

117 Gimnos — nag, go; goli mudraci.

118 Paurara.

119 Prema zabeleškama Ptolomeja i Aristobula Por je bio visok 2,33
m.

120 Po Plutarhu.

233

121 Oko pet kilometara.

122 Indijski okean.

123 Hirkansko more — Kaspijako jezero. U to vreme svi naučnici,
osim Aristotela, tvrdili su da je Kaspijsko jezero u vezi s Indijskim
okeanom.

124 Obojica su pisali memoare o Aleksandrovoj vojni. Ti memoari bili
su važan izvor za kasnije pisce.

125 Po Ptolomeju koplje je prodrlo u pluća.

126 Mare Erythraeum — pripada Indijskom okeanu.

127 Monsuni — duvaju leti od Crnoga mora i Helesponta.

128 Avgusta meseca 325. godine pre n. e.

129 Herba valeriana (radix valeriana).

130 Grad u Siriji, na reci Eufratu, blizini Antiohije.

131 Gibraltarski moreuz.

132 Nijednom nije okrenuo neprijatelju leđa; nije bežao.

133 Prosečno je svaki dobio novca u vrednosti od oko 50,000.000
dinara.

134 Lisip — vajar Aleksandrovog doba. Priča se da je Aleksandar
jedino njemu dozvolio da radi njegove kipove. Izradio je oko 1.500
kipova, većinom u bronzi.

135 Kada je Hektor ubio Patrokla, Ahilej je od žalosti za izgubljenim
prijateljem odsekao sebi kosu (Homer — Ilijada).

136 323. godine pre n. e.

137 Ovaj slučaj zabeležili su gotovo svi Aleksandrovi biografi:
Ptolomej, Aristobul, Onesikrit, Nearh, kao i Plutarh i Arijan.

234

138 Serapis — egipatsko božanstvo.
139 Umro je 11. maja 323. godine pre n. e.
140 Ptolemej, sin Lagov, često je pominjan u ovoj knjizi. On je
napisao knjigu o Aleksandrovu životu. Delo je izgubljeno, ali je izvrsno
poslužilo kao izvor poznjim piscima.
141 279. godine pre n. e.
142 Zevsov hram; vajarski radovi. „Umirući Gal” i grupa „Gal koji ubija
svoju ženu i sebe" itd.
143 Epitaf — nadgrobni natpis.
144 O Aleksandru su pisali: Eratosten. Nearh, Asklepijad, Haret.
Filarh. Diodor i dr.
145 Plutarh.

235