Dzejms Redfild-Jedanaesti uvid tajna sambale

Džejms Redfild
TAJNA ŠAMBALE

Glavni i odgovorni urednik
Miličko Mijović

Urednik
Radivoje Mikić

Tehnički urednik
Jasmina Živković

Džejms Redfild

TAJNA
ŠAMBALE

U potrazi za
Jedanaestim uvidom

NARODNA KNJIGA
ALFA
2003.

Naslov originala
James Redfield
THE SECRET OF SHAMBHALA

Prevela
Nataša Trbojević

Copyright © 1999 by James Redfield
Copyright © za YU Narodna knjiga, 2003.

ISBN 86-331-0823-2

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili
prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača,
niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom distribuirana ili

umnožavana bez odobrenja izdavača.
Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavajri autor i izdavač, prema odredbama

Zakona u autorskim pravima.

Posvećujem Megan i Keli,
čija generacija mora ostvariti
napredak na području svesti.



Zahvalnost

Razvoj duhovne svesti pamti mnogobrojne junake. Posebnu zahval-
nost zaslužuje Lari Dosi, zbog pionirskog rada na popularizaciji naučnih
istraživanja učinka molitve i pažnje; kao i Merilin Šlic, koja pri Institu-
tu za istraživanje uma i dalje podstiče razvoj novih istraživanja čoveko-
vih namera. Na području ishrane, vezane sa kiseline i baze, potrebno je
odati priznanje radu Teodora A. Berudija i Roberta Janga.

Posebno sam dužan da zahvalim Alberlu Goldenu, Džonu Vintropu
Ostinu, Džonu Dajmondu i Kler Zion, koji i dalje na poseban način da-
ju doprinos ovom radu. I, iznad svega, posebno zahvaljujem Sejl Meril
Redfild, čija intuicija i snaga vere služe kao stalni podsetnik na najveću
zagonetku.



Beleška autora

Pišući Celestinsko proročanstvo i Deseti uvid bio sam čvrsto uveren
da se ljudska kultura razvija pomoću niza spoznaja o životu i duhovno-
sti, uvida koje je mogućc opisati i dokumentovati. Sve što se od tada
događalo samo je probudilo to moje uverenje.

Postajemo svesni jednog višeg duhovnog postupka koji u životu de-
luje iza scene i pri tom iza sebe oslavljamo materijalističke poglede na
svet koji život svode na preživljavanje, koji nedeljnim verskim obaveza-
ma posvećuje upravo milostinju i koji se služi raznim igračkama i nači-
nima zabave kako bi odagnao istinski osećaj slrahopoštovanja zbog sa-
me činjcnice postojanja i življenja.

Umcsto toga, želimo život ispunjen zagonetnim podudarnostima i iz-
nenadnim plamsajima intuicije koji ukazuju na poseban put kojim ćemo
se kretati tokom ovog postojanja, na sasvim određeno traženje informaci-
ja i stručnog znanja - kao da neka smišljena sudbina pokušava svim sred-
stvima da se pojavi. Takav život liči na ncku detektivsku priču o nama,
a tragovi ubrzo počinju da nas vode napred, kroz niz novih spoznaja.

Tako otkrivamo da nas očekuje stvarno iskustvo božanskog u nama
i, ako uspemo da pronađemo tu vezu, naš život će se prožcti još višim
stepenom jasnoće i intuitivnosti. Tada počinjemo da dolazimo do vizija
o svojoj sudbini, o određenoj misiji koju možemo da ostvarimo, pod
uslovom da se oslobodimo navika koje nam odvlače pažnju, da se pre-
ma drugima odnosimo u skladu sa odrcđenom etikom i da ostanemo ver-
ni svom srcu.

Štaviše, uz Deseti uvid ta perspektiva se još više širi i obuhvata ce-
lu istoriju i kulturu. Na određenom nivou, svi znamo da smo u ovu ze-

10 • Džejms Redfild

maljsku dimenziju došli s nekog drugog nebeskog mesta kako bismo uče-
stvovali u ostvarenju opšteg cilja: polako, iz generacije u generaciju, da
izgrađujemo duhovnu kulturu na ovoj planeti.

Ipak, čak i kada dođemo do te spoznaje koja nam daje novu snagu
i podstiče nas, u susret nam dolazi još jedna nova spoznaja, Jedanaesti
uvid. Naše misli i stavovi su svakako bitni u ostvarenju naših snova. Šta-
više, smatram da smo, konačno, na pragu shvatanja načina na koji naše
mentalne namere, naše molitve, čak i naši prikriveni stavovi i pretpostav-
ke utiču ne samo na naš vlastiti uspeh u životu nego i na uspeh drugih.

Na osnovu sopstvenog iskustva, kao i na osnovu onoga što se deša-
va među nama, ovu knjigu nudim kao ilustraciju tog sledećeg koraka u
razvoju svesti. Čvrsto sam ubeđen da se ta spoznaja već pojavljujc, da
se komcša i proviruje u hiljadama kasnonoćnih duhovnih rasprava, te da
je skrivena neposredno ispod mržnje i straha koji još uvek obelcžavaju
naše doba. Kao i do sada, naš jedini zadatak je da živimo sasvim u skla-
du s onim što znamo i zatim da ispružimo ruku... i širimo glas.

Džejms Redfild
leto 1999.

Tada se kralj Nabukodonosor zaprepasti
i brzo ustade te upita:

Nismo li bacili ova tri vezana čoveka u vatru?
... Ali ja vidim četiri čoveka, odvezani šetaju po vatri,

i ništa im se loše ne dešava;
a četvrti liči na sina božjeg...
Blagosloven bio Bog Šadrakov, Mešakov i Abed Negov,
koji je poslao svog anđela i izbavio svoje sluge,
one koji se uzdahu u njega.

Danijel



1.
Polja namere

Telefon je zazvonio, a ja sam ga samo posmatrao, uopšte se ne mi-
čući. Kao da već nema dovoljno stvari koje mi odvlače pažnju. Pokuša-
vao sam da istisnem taj zvuk iz misli, zagleđavši se kroz prozor u dr-
veće i poljsko cveće, nadajući se da ću se tako izgubiti u mnoštvu ra-
znovrsnih jesenjih boja u šumi oko svoje kuće.

Telefon se ponovo oglasio i tada mi se u mislima pojavila nejasna,
ali uznemirujuća slika neke osobe koja hitno treba da razgovara sa
mnom. Brzo sam prišao aparatu i podigao slušalicu.

„Molim?"
„Ovde Bil", začuo se dobro mi poznati glas. Bil jc bio agronom ko-
ji mi je pomagao u održavanju bašte. Živeo jc samo nekoliko stotina me-
tara dalje, u kući na bregu malo nižc od moje.
„Slušaj, Bil, mogu li da te nazovem malo kasnije?", rekoh. „Rok mi
ističe..."
,,Ti još nisi upoznao moju kćerku, Natali, zar ne?"
„Molim?"
Pitanje je ostalo bez odgovora.
„Bil?'
„Slušaj", reče on na kraju, „moja kćerka bi želela da razgovara sa
tobom. Čini mi se da bi stvar mogla biti važna. Nisam sasvim siguran
odakle zna za to, ali mi se čini da poznaje tvoj rad. Kaže da ima infor-
macije o nekom mestu koje bi te moglo zanimati. Mesto je negde u se-
vernom delu Tibeta. Kaže da ljudi tamo raspolažu nekim bitnim činjeni-
cama."

14 • Džejms Redfild

„Koliko ima godina?", upitah.
Bil se zadovoljno nasmeši. „Tek joj je četrnaest, ali u poslednje vre-
me iz njenih usta izlaze stvarno zanimljive stvari. Nekako se nadala da
bi danas posle podne, pre odlaska na fudbal, mogla da razgovara sa to-
bom. lma li kakvih izgleda?"
Već sam zaustio da odložim novu obavezu, ali ona predašnja slika
je počela da me zaokuplja i u mojim mislima postajala mi sve jasnija.
Izgledalo je kao da prikazuje neku devojčicu i mene kako razgovaramo
negde u blizini velikog izvora neposredno iznad njene kuće.
„Dobro, u redu", rekoh. „Može u dva?"
„Savršeno", reče Bil.
Na putu do njih opazio sam neku novu kuću, na suprotnoj strani do-
line, na sevenom grebenu. To je sada već skoro četrdeset kuća, pomi-
slih. A sve su izgrađenc u poslcdnje dve godine. Znao sam da se pro-
čulo kako je ova dolina stvarno lepa, ali zapravo me nije brinula mo-
gućnost prenaseljenosti ili pak to da bi naseljavanjem mogle da se uni-
šte neverovatne prirodne lepote. Smešteni neposredno uz veliku državnu
zaštićenu šumu, do najbližeg gradića smo imali najmanje petnaest-šesna-
est kilometara - što je za većinu ljudi predaleko. A porodica u čijem je
vlasništvu bilo zemljište i koja je sada prodavala odabrana mesta za iz-
gradnju kuća na okolnim uzvišenjima bila je, činilo se, odlučna u name-
ri da ovde održi netaknuti mir. Svaka nova kuća je morala da bude ni-
ska i skrivena medu borovima i stablima ćilibara, čiji su vrhovi iscrta-
vali ivice neba.

Više od toga, mučila me je ta sklonosl ka izolaciji koju su pokazi-
vale moje komšije. Prema onomc što sam mogao da zaključim, većina
njih je bila poprilično čudna; bili su to begunci iz raznih profesija koji
su samostalno stvorili jedinstvene delatnosti i zahvaljujući njima su bili
u mogućnosti da deluju unutar vrlo fleksibilnih programa ili da putuju
prema sopstvenom nahođenju, kao razni savetnici - a to je, pak, bila slo-
boda koja je neophodna svakome ko želi da živi tako daleko u netaknu-
toj prirodi.

Činilo se da nam je svima zajednički istrajan idealizam, kao i potre-
ba da delatnost kojom se bavimo proširimo dodavanjem duhovne vizijc,

Tajna Šambale • 15

a sve to u najboljoj tradiciji Desetog uvida. Ipak, skoro svi stanovnici do-
line su se držali samostalno, srećni što mogu da se usredsrede svako na
svoje područje, ne pridajući posebnu pažnju toj maloj zajednici, kao i bez
potrebe da izgrade zajedničku viziju. To je naročito važilo za pripadnike
drugih veroispovesti. Iz nekog nedokučivog razloga, naša dolina je privu-
kla ljudc širokog spektra verovanja, među kojima su i sledbenici budizma,
judaizma, islama, te katolike i protestante. I mada nije bilo ni traga od
neprijateljstava među grupama, nije bilo ni osećaja naklonosti.

Nedostatak komunikacije me je zabrinjavao, jer su se već mogli pri-
metiti znaci da nekolicina naše dece iskazuje posledice istih problema ka-
kvi se pojavljuju u stombenim predgrađima velikih gradova: suviše vre-
mena kod kuće provode sami, previše gledaju video i previše pažnje je
usmereno na omalovažavanje i potcenjivanje u školi. Počeo sam da se
brinem da u njihovim životima nisu dovoljno zastupljene porodica i za-
jednica, koje bi te probleme odrastanja među vršnjacima potisnule u dru-
gi plan i stvorile dobru perspektivu.

Staza se dalje sužavala, tako da sam morao da prođem izmedu dva
velika obla kamena na samoj ivici vrlo strmog spusta od sedamdesetak
metara. Prešavši taj deo, začuo sam prve zvuke žuborenja Filipsovog iz-
vora. Ime su mu dali traperi koji su, u potrazi za krznom, krajem se-
damnaestog veka tamo podigli tabor, Voda je lagano klizila niz nekoli-
ko slojeva kamena i ulivala se u skoro nepomično jezerce široko nešto
više od tri metra, izvorno nastalo kopanjem. Kasnije generacije su posta-
vile razne dodatke, poput stabala jabuka u blizini ušća i malterom učvr-
šćenog kamenja koje je trebalo da pojača i produbi jezerce. Prišavši mu,
sagnuo sam se da bih dlanom zahvatio malo vode, pri lom laganim po-
kretom odmičući neki štap. Štap je nastavio da se kreće, i potom je pre-
ko kamena vijugavo odgmizao u neku rupu.

„Jamičarka!"', rekoh naglas, ustuknuvši i osećajući kako mi na čelu
izbijaju velike kaplje znoja. Život u ovoj divljini i dalje nosi velike opa-
snosti, mada verovatno ne i onakve sa kakvima se pre više stotina go-
dina suočavao stari Filips, kada je čovek mogao da skrene stazom iza
nekog kamena i da se nađe oči u oči sa vclikom ženkom pume koja ču-

1 Cottonmouth, otrovna močvama zmija u južnim delovima SAD.

16 • Džejms Redfild

va mlade ili, još gore, krdom divljih svinja s kljovama dugim skoro de-
set centimetara kojima bi vam bez poteškoća isekle nogu ako se nc bi-
ste dovoljno brzo popeli na neko drvo. Ako je dan bio posebno nesre-
ćan, mogli biste da naletite i na nekog besnog pripadnika plemena Čiro-
ki ili zalutalog Seminolu kome je već dosta novih doseljenika na njego-
vom najdražem lovnom području... i koji je nekako ubcđen da bi sa ve-
likim zalogajem vašeg srca zauvek zaustavio reku novih Evropijana. Ne,
svi koji su u to doba živeli - i Indijanci i Evropljani - jednako su se
suočavali sa istim opasnostima koje su na licu mesta u iskušenje dovo-
dile čovekovu energiju i odvažnost.

Činilo se da se naša generacija bavi drugim problemima, problemi-
ma koji su povezaniji sa našim stavom prema životu i stalnoj borbi iz-
među optimizma i očaja. Danas se svuda mogu čuti priče koje govore o
propasti i smaku sveta, pokazuju nam materijalne dokaze o tome da se
savremeni zapadnjački način života ne može održati, da se atmosfera za-
greva, da se teroristički arsenali proširuju, da šume odumiru i da se teh-
nologija raspomamila u svojevrsnom virtuelnom svetu koji našu decu iz-
luđuje - i prete time da će nas odvoditi sve dublje i dublje u odvraća-
nje pažnje i besciljni nadrealizam.

Takvom stavu se, svakako, suprotstavljaju optimisti, koji tvrde da je
istorija čovečanstva prepuna zluradih proroka, da naše probleme može da
reši baš ista ta tehnologija koja je i stvorila navedene opasnosti, te ka-
ko je čovekov svet tek počeo da doseže svoj pravi potencijal.

Zaustavio sam se i ponovo pogledao dolinu. Znao sam da celestin-
ska vizija leži negde između te dve krajnosti. Ona obuhvata veru u odr-
živ razvoj i čovekovu tehnologiju, ali samo ako je prati i intuitivni po-
mak ka svetom, te optimizam koji se zasniva na duhovnoj slici o tome
gde svet može da stigne.

Jedno je bilo sigurno. Ako žele da ostvare promenu oni koji veruju u
snagu vizije, to je potrebno da učine upravo sada, bez odlaganja kada stu-
pamo u zagonetku novog milenijuma. Ta činjenica je u meni izazivala stra-
hopoštovanje. Kako se baš nama posrećilo da živimo u vreme kada dola-
zi ne samo novi vek nego i milenijum? Zašto baš mi? Zašto baš ova ge-
neracija? Stekao sam utisak da su važniji odgovori još uvck pred nama.

Tajna Šambale • 17

Na trenutak sam razgledao izvor, gotovo očekujući da bi se negde u
njegovoj blizini mogla pojaviti Natali. Bio sam ubeđen da je baš to bi-
la ona intuicija koju sam osećao. Bila je tu, pored izvora, samo se čini-
lo da sam je posmatrao kroz nekakav prozor. Sve to me je jako zbunji-
valo.

Kada sam stigao do njene kuće, izgledalo je kao da tamo nema ni-
koga. Popeo sam se na trem tamnosmeđe drvene kuće strmih stepenica
i glasno zakucao na vrata. Ništa. Zatim, kada sam zavirio s leve strane
kuće, nešto mi je privuklo pažnju. Pogledao sam niz kameni put koji je
vodio pored Bilovog ogromnog povrtnjaka do male livade na samom vr-
hu uzvišice. Da li se to nekako svetlost promenila?

Podigao sam pogled prema nebu, nastojeći da odgonetnem Šta se u
stvari dogodilo. Primetio sam promenu svetlosti na livadi, kao da je do
tada sunce bilo iza oblaka, a onda se odjednom promolilo, osvetlivši
upravo to mesto. Ali na njemu nije bilo oblaka. Odšetao sam do livade
i tamo zatekao devojku koja sedi na ivici travnate površine. Bila je vi-
soka i tamnokosa, a na sebi je imala plavi fudbalski dres. Kada sam joj
se približio, trgla se i naglo okrenula.

„Nisam hteo da te uplašim", rekoh.
Na trenutak je odvratila pogled, onako stidljivo kako to radi većina
njenih vršnjakinja, tako da sam čučnuo da bismo bili na istoj visini, pa
sam joj se potom predstavio.
Pogledala me je očima koje su bile mnogo zrelije nego što sam to
očekivao.
,,Mi ovde u životu ne sprovodimo Uvide", reče.
Ostao sam sasvim zapanjen. „Molim?"
„Uvide. Ne živimo u skladu sa njima."
„Kako to misliš?"
Ona mi uputi vrlo ozbiljan pogled. „Hoću da kažem da sve to još
nismo sasvim shvatili. Ima još stvari koje bismo trebali da znamo."
,,Pa, da, ali to nije baš tako lako..."
Onda sam zastao usred rečenice. Nisam mogao da verujem da mi se
na taj način suprotstavlja jedna četrnaestogodišnjakinja. U jednom trenut-
ku me je obuzeo bes. Ali se Natali tada nasmešila - to nije bio širok

18 • ĐžejmsRedfild

osmeh, nego tek blagi smešak na ivici njenih usana zbog kojeg je po-
stala simpatična. Opustivši se, seo sam na travu.

„Verujem da su Uvidi stvarni", rekoh tada. „Ali nisu i laki. Za sve
to je potrebno mnogo vremena."

Ona nije imala nameru da popusti. „Ali postoje ljudi koji i ovog tre-
nutka žive u skladu sa njima."

Načas je pogledah. „Gde?"
,,U srednjoj Aziji. U oblasti planine Kunlun. Videla sam to mesto u
atlasu." Glas joj je bio napet od uzbuđenja. „Morate da odete tamo. To
je jako važno. Nešto se menja. Tamo morate odmah da odete. To mo-
rate da vidite."
Dok je pričala lice joj je izgledalo zrelo, autoritativno, poput lica ne-
ke četrdesetogodišnjakinje. Ubrzano sam zatreptao, ne verujući sopstve-
nim očima.
„Morate da odete tamo", ponovi ona tada.
„Natali", rekoh, „nisam siguran da sasvim razumem šta tačno želiš
da mi kažeš. Kakvo je to mesto?"
Ona odvrati pogled.
„Rekla si da si ga videla na mapi. Možeš li da mi ga pokažeš?"
Nije se obazirala na moje pitanje, izgledalo je kao da je zaokuplje-
na nečim drugim. „Koliko... koliko je sati?", upita tada polagano, zamuc-
kujući.
„Dva i petnaest."
„Moram da idem."
„Čekaj, Natali, to mesto o kome si mi pričala. Ja sam samo..."
„Moram da idem, čeka me čitava ekipa", reče ona. „Zakasniću."
Počela je ubrzano da korača, tako da sam se pomučio da bih je stigao.
„Reci mi još nešto o tom mestu u Aziji, sećaš li se gde se tačno nalazi?'
U trenutku kada se osvrnula. prema meni, ugledao sam samo četrna-
estogodišnju devojčicu čije su misli bile zaokupljene jedino fudbalskom
utakmicom.

Vrativši se kući, uvideo sam da ne mogu dobro da se koncentrišem
ni na šta. Šta je sve to značilo? Odsutno sam piljio u radni sto. Posle

Tajna Šambale • 19

sam otišao u dugu šetnju i na kupanje u rečici, ali sam na kraju ipak
odlučio da ujutro nazovem Bila i prodrem u srž zagonetke. Na spavanjc
sam otišao vrlo rano.

Oko tri ujutro nešto me je probudilo. Sobom je vladala tama. Jcdini
tračak svetlosti je prodirao u sobu kroz donju ivicu prozorskih roletni.
Uprkos pomnom osluškivanju, čuo sam samo uobičajene noćne zvuke:
isprekidano grupno pevanje cvrčaka, povremcno lenjo oglašavanje žaba
iz pravca rečice, te, negde u daljini, prigušen lavež.

Pomislio sam kako bih mogao da ustanem i zaključam vrata na ku-
ći, što sam inače činio veoma retko. Ali tu ideju sam odbacio i zado-
voljno se vratio snu. I sasvim bih bio utonuo u san da pri poslednjem
pospanom pogledu na prozoru nisam uočio neku promenu. Napolju je bi-
lo više svetlosti nego do tada.

Digavši se u sedeći položaj, bolje sam pogledao prozor. Uopšte nije
bilo sumnje u to da u sobu sada prodire više svetlosti. Navukavši pan-
talone, prišao sam prozoru i razmaknuo drvene roletne. Sve je izgledalo
uobičajeno. Odakle je dolazilo ono svetlo?

A onda sam odjednom iza sebe čuo tiho kucanje. Neko je u kući.
„Ko je?", upitah i ne razmišljajući.
Odgovora nije bilo.
Iz spavaće sobe sam izašao na hodnik koji je vodio u dnevnu sobu,
razmišljajući o tome kako bih mogao da odem do ormara i izvadim pu-
šku koju držim zbog zmija. Ali onda sam sc setio da je ključ ormara u
fioci komode pored kreveta. Zato sam oprezno pošao dalje.
Bez ikakvog upozorenja, neka ruka se spusti na moje rame.
„Sššš, ja sam, Vil."
Prepoznavši glas, samo sam klimnuo glavom. Kada sam ispmžio ru-
ku prema prekidaču, on me je sprečio, a potom jc otišao na suprotnu
stranu sobe i pogledao kroz prozor. Dok se tako kretao, opazio sam da
je na njemu nešto drugačije nego kada sam ga poslednji put video. Dr-
žao se nekako manje skladno, a izgledao je sasvim obično, nije više bio
onako blago svetlucav.
„Šta tražiš?", upitah ga. „Šta se dešava? Na smrt si me preplašio."

20• Džejms Redfild

On se vrati do mene. „Morao sam da se nadem sa tobom. Sve se
promenilo. Ponovo sam na početku."

„Kako to misliš?"
On se nasmeši. „Mislim da sve ovo i treba tako da se dešava, ali
trenutno ne mogu više da uđem u druge dimenzije, onako kako sam to
pre radio. I dalje u određenoj meri mogu da podignem nivo energije, ali
sada sam čvrsto tu, na ovom svetu." On na trenutak skrete pogled. ,,Ne-
kako mi se čini da kao da je ono što smo postigli u razumevanju Dese-
tog uvida bila samo najava, nagoveštaj, samo kratak pogled na buduć-
nost, kao kod iskustva na ivici smrti, a sada sc to završilo. Šta god da
treba uraditi sada, to moramo da učinimo prvo ovde, na ovoj Zemlji."

,,Ja to ionako nikada ne bih mogao da ponovim", rekoh.
Vil me pogleda u oči. „Znaš, prikupili smo puno informacija o ljud-
skom razvoju, o obraćanju pažnje, o usmeravanju na osnovu intuicije i
podudarnosti. Dobili smo mogućnost za sticanje nove vizije, svi mi. Sa-
mo što to ne sprovodimo na nivou na kom bismo to mogli ostvariti. Ne-
što u našem saznanju još nedostaje."
On na trenutak zaćuta, a onda reče: „Još ne znam tačno zašto, ali
moramo da odemo u Aziju... negde u blizinu Tibeta. Tamo se nešto do-
gada. Nešto što moramo da saznamo."

Ostao sam zatečen. Mlada Natali mi je to rekla.
Vil se vrati do prozora i ponovo pogleda napolje.
„Zašto neprestano gledaš kroz prozor?", upitah. ,,I zašto si se tako
neprimetno uvukao u kuću? Zašto jednostavno nisi pokucao? Šta se de-
šava?'
„Verovatno ništa", odvrati on. „Samo mi se u toku dana učinilo da
me neko prati. Nisam mogao da tačno odredim da li je tako ili ne."
Potom se vrati do mene. „Sada ne mogu sve da ti objasnim. Ni sam
zapravo nisam siguran, ne mogu tačno da kažem šta se događa. Ali po-
stoji mesto u Aziji koje moramo da pronađemo. Možemo li šesnaestog
da se nađemo u hotelu Himalaja u Ketmanduu?"

„Hej, čekaj malo! Vil, ja tu imam posla, imam određene obaveze.

Obećao sam..."

Tajna Šambale • 21

Vil me pogleda sa takvim izrazom Iica kakav nikada nisam video ni
na jednom licu osim na njegovom; bila je to čista mešavina avanture i
potpuno jasno uobličene namere. „Sve je u redu", reče on. „Ako te ne
zateknem tamo šesnaestog, jednostavno te nema. Samo te molim, ako do-
putuješ, da budeš krajnje budan. Nešto će se već dogoditi."

Sasvim jasno mi je pružio mogućnost izbora, ali se pri tom široko

osmehivao.
Odvratio sam pogled, nimalo zabavljen. Nisam imao nimalo volje za

sve to.

***

Sutradan ujutro odlučio sam da će Šarlin biti jedina osoba kojoj ću
da kažem gde idem. Problem je bio samo u tome što je ona zbog posla
bila u inostranslvu, pa nije bilo moguće direktno doći do nje. Preostalo
mi je jedino da joj ostavim e-mail poruku.

Otišao sam do računara i ostavio poruku, pitajući se, kao i uvek, ko-
liko je Internet istinski siguran. Hakeri su u stanju da prodru i u najču-
vanije poslovne i vladine sisteme. Koliko je uopšte teško presresti obič-
nu e-mail poruku... posebno kada se čovek priseti da je Internet izvorno
nastao u Ministarstvu odbrane, kao način njihovog povezivanja s pover-
ljivim istraživačima na najvećim univerzitetima? Da li neko prati čitav
Intemet? Odbacio sam takva razmišljanja, zaključivši da se ponašam sa-
svim glupo. Šaljem jednu od deset miliona poruka. Koga bi zanimalo baš
moje pismo?

Sedeći za računarom, organizovao sam čitavo putovanje do Ketman-
dua, u Nepalu, s dolaskom šesnaestog, i rezervisao sam sobu u Himala-
ji. Na put moram da krenem za dva dana, pomislio sam, Što mi je je-
dva dovoljno vremena za pripreme.

A onda sam počeo da odmahujem glavom. Deo mene je već bio op-
činjen i samom pomisli na putovanje u Tibet. Znao sam da je to jedno
od najlepših i najtajanstvenijih oblasti na svetu. Ali to je i područje pod
okupacijom kineske vlade, pa mi je bilo jasno da bi moglo biti i opa-
sno. Namera mi je bila da se toj avanturi prepustim onoliko dugo sve

22 • Džejms Redfild

dok se osećam sigurno. Više se neću do guše uvlačiti u probleme, niti
dozvoliti da me neko ili nešto uvuče u situaciju u kojoj nemam nikakvu
kontrolu.

Vil me je napustio isto onako brzo kao što je i ušao u moju kuću,
ne rekavši mi više ništa, tako da su mi misli još bile prepune pitanja.
Šta on zna o tom mestu u blizini Tibeta? I zašto mi je jedna tako mla-
da devojka rekla da bi trebalo da odem tamo? Vil je bio vrlo oprezan.
Zašto? Dok ne otkrijem, neću se ni za korak maknuti iz Ketmandua.

Kada je došao i taj dan, tokom dugih letova do Frankfurta, Nju Del-
hija i zatim Ketmandua pokušavao sam da budem vrlo pažljiv, ali ipak
se nije dogodilo ništa posebno. U hotelu Himalaja u knjigu gostiju sam
se upisao pod pravim imenom i smestio stvari u sobu, a potom sam po-
čeo da razgledam hotel i neposrednu okolinu, da bih na kraju završio u
hotelskom restoranu u predvorju. Sedeći tamo, očekivao sam da bi u dvo-
ranu svakog trena trebalo da ude Vil, ali ni tamo se ništa nije dogodilo.
Posle sat vremena palo mi je na pamet da bih mogao da odem do baze-
na, pa sam zato zaustavio jednog nosača i tako ustanovio da se bazen na-
lazi napolju. Biće malo prohladno, ali napolju je vedro i sunčano, a znao
sam da će mi svež vazduh pomoći u prilagođavanju nadmorskoj visini.

Izašavši iz predvorja, pronašao sam bazen između dva krila hotelske
zgrade postavljenih u obliku slova L. Tamo sam zatekao više ljudi nego
što sam očekivao, mada je među njima bilo malo onih koji su razgova-
rali. Smestivši se za jedan od stolova, primetio sam da su ljudi oko me-
ne - najvećim delom Azijci, uz pokojeg Evropljanina - ili su sasvim iz-
mučeni stresom ili veoma nostalgični za domovinom. Namršteno su se
gledali i nervozno odnosili prema holelskom osoblju, od koga su tražili
piće i novine, po svaku cenu izbegavajući da ih pogledaju u oči.

Malo-pomalo i moje raspoloženje je počelo da se kvari. Sedim sam,
razmišljao sam, zarobljen u još jednom hotelu na drugom kraju sveta, a
nigde oko mene nema čak ni srdačnog, nasmejanog lica. Duboko uzdah-
nuvši, ponovo sam se prisetio Vilovog upozorenja da treba da ostanem
budan, podsećajući samog sebe kako je on pri tom mislio da treba da
čekam i pratim fine promene i složene sinhronizovane pojave, te tajan-
stvene podudarnosti koje bi olako mogle da se pojave i preokrenu čove-
kov život u nekom drugom pravcu.

Tajna Šambale • 23

Spoznaja tog zagonetnog toka, znao sam, ostaje centralno iskustvo
istinske duhovnosti, direktan dokaz da nešto dublje deluje ispod površi-
ne ljudske drame. Teškoća je uvek bila upravo u retkoj prirodi takvih
opažanja; takve pojavc nailaze i malo se zadržavaju kako bi nas mami-
le a potom, isto tako brzo, nestaju.

Dok sam tako gledao uokolo, pogled mi se zaustavio na nekom vi-
sokom muškarcu tamne kose koji je sa hotelskih vrata krenuo pravo pre-
ma meni. Na sebi je imao bež pantalone i elegantan beli pulover, dok je
ispod ruke nosio presavijene novine. Prošavši stazicom izmedu gostiju
koji su se odmarati pored bazena, seo je za prvi sto s moje desne stra-
ne. Šireći novine, pogledao je oko sebe i klimnuo mi glavom, blistavo
se osmehujući. A onda je pozvao konobara i naručio vodu. Izgledao je
kao Azijac, ali je tečno govorio engleski, bez traga stranog naglaska.

Kada mu je konobar doneo vodu, potpisao je račun i počeo da čita. Na
tom muškarcu je već na prvi pogied bilo nešto privlačno, ali nisam znao
tačno da odredim o čemu je reč. Jednostavno je zračio nekakvim prijatnim
držanjem i energijom a s vremena na vreme prestajao bi da čita i uz širok
osmeh pogledao bi oko sebe. U jednom trenutku pogled mu se susreo sa
pogledom jednog iz grupe mrzovoljne gospode tačno ispred mene.

Nckako sam očekivao da će taj zlovoljni muškarac brzo odvratiti po-
gled, ali, umesto toga, osmehom je uzvratio onom tamnokosom muškar-
cu i njih dvojica su počeli neobavezno da razgovaraju, tako mi je bar
izgledalo, na nepalskom. U jednom momentu su se čak i glasno smeja-
li. Privučeni tim razgovorom, neki ljudi za okolnim stolovima počeli su
da ga slušaju, a jedan od njih je i rekao nešto što je izazvalo opšti smeh.

Sa interesovanjem sam posmatrao čitav prizor. Nešto se ovde doga-
đa, pomislio sam. Raspoloženje oko mene se menja.

„Bože moj", zamuca onaj tamnokosi muškarac, gledajući prema me-
ni. „Jeste li vi to videli?"

Pogledao sam uokolo. Izgledalo je kao da su svi drugi nastavili da
čitaju, a on je pokazivao nešto u novinama i pri tom premestio stolicu
kako bi seo bliže meni.

„Objavili su rezultate novog istraživanja o molitvama", reče tada.
„Stvar je baš fascinantna."

24• Džejms Redfild

„Šta su otkrili?", upitah.
„Proučavali su uticaj molitve na osobe koje imaju zdravstvene pro-
bleme, te su utvrdili da pacijenti za koje se drugi redovno mole prolaze
kroz manje komplikacije i brže se oporavljaju, čak i kada nisu svesni da
se neko moli za njih. To je neoboriv dokaz činjenice da je snaga moli-
tve stvarna. Ali su još nešto utvrdili. Utvrdili su da je najjača moguća
molitva oblikovana ne kao zahtev nego kao potvrda."

„Nisam baš siguran da mi je jasno šta želite da kažete", rekoh.
Posmatrao me je kristalnoplavim očima. „Cilj istraživanja je bio da
se ispitaju dva tipa molitvi. U prvom obliku čovek od Boga, ili od ne-
kog božanskog bića, traži, moli ga, da se nekako umeša, da nekako po-
mogne bolesnoj osobi. U drugoj jednostavno potvrđuje, s verom, da će
Bog tom čoveku pomoći. Uviđate li razliku?"
„Nisam još sasvim siguran."
„Molitva kojom Boga molimo da nešto učini nosi pretpostavku da
Bog može nešto da učini, ali samo ako odluči da ispuni našu molbu. Pod
tom pretpostavkom, naš zadatak je da samo zamolimo. U onom drugom
obliku se podrazumeva da je Bog spreman i voljan, ali je zakone ljud-
skog postojanja postavio tako da ispunjenje molbe u određenoj meri za-
visi od naše uverenosti u to da će se molba ispuniti. Zato naša molba
mora da bude potvrda koja izražava tu veru. Istraživanje je pokazalo da
je upravo taj oblik molitve najdelotvorniji."
Sada sam klimnuo glavom. Počeo sam da shvatam.
Onaj muškarac tada odvrati pogled, kao da razmišlja o nečemu, a on-
da nastavi: „Sve velike biblijske molitve nisu zahtevi, nego potvrde. Pro-
mislite samo o Očenašu: 'Da bude volja Tvoja, kako na nebu tako i na
Zemiji. Hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše.' Nig-
de se ne kaže, molim te, daj nam hleba, i nigde se ne kaže, molim te,
možeš li da nam oprostiš. Ovom molitvom se samo potvrđuje da je sve
već spremno i da može da se dogodi, a to čemo i ostvariti, budemo li
se s verom držali pretpostavke da će se dogoditi."
Načas je ponovo zastao, kao da očekuje pitanje, i dalje se smešeći.
Jednostavno sam morao zadovoljno da se nasmejem. Njegovo raspo-
loženje je bilo toliko zarazno.

Tajna Šambale •25

„Neki naučnici", nastavi tada, „smatraju da ti rezultati govore još o
nečemu, da ukazuju na nešto što ima neizmernu važnost za svakog ži-
vog čoveka. Oni tvrde da svako od nas, ako ispunjenje molitve zavisi od
naših očekivanja, od naših pretpostavki punih vere, u svet isijava, zrači
energiju molitve i to sve vreme, bili mi svesni toga ili ne. Shvatate li
koliko je to u stvari istinito?"

Nastavio je i ne sačekavši da odgovorim. „Ako je molitva potvrda
koja se zasniva na našim očekivanjima, našoj veri, onda sva naša očeki-
vanja deluju kao molitva. U stvari, sve vremc se molimo za nekakvu bu-
dućnost, za sebe i za druge, samo što nismo sasvim svesni toga."

Onda me poglcda kao da mi je upravo objavio neviđenu senzaciju.
„Možetc li vi to da zamislite?", nastavi. „Nauka danas potvrđuje sta-
vove najezoteričnijih mistika iz svih mogućih religija. Svi oni govore da
mentalno i duhovno možemo da delujemo na ono što nam se dešava u
životu. Sećate li se kako se u svetim spisima navodi da vera veličine se-
mena može da pokrene i planine. Šta ako je ta sposobnost tajna istin-
skog životnog uspeha, stvaranja istinske zajednice?" Pogled mu je zabli-
stao, kao da zapravo zna više od onoga što mi govori. „Svi moramo da
otkrijemo kako to zaista funkcioniše. Vreme je za to."

Smešio sam se tom muškarcu, zaintrigiran njegovim rečima, još uvek
se diveći promeni raspoloženja i atmosfere kraj bazena, kada sam se in-
stinktivno osvrnuo ulevo, onako kako to radimo kada osećamo da nas
neko posmatra. I tako sam ugledao jednog od konobara kako me netre-
mice promatra sa vrata hotela. Kada su nam se pogledi sreli, on je br-
zo pogledao u nekom drugorn pravcu i uputio sc trotoarom koji je vo-
dio do lifta.

„Izvinite, gospodine", začuo sam tada glas iza sebe.
Okrenuvši se, ugledao sam jednog drugog konobara.
„Mogu li da vas poslužim pićem?", upita me.
,,Ne... hvala", odgovorih, „Malo kasnije."
Kada sam ponovo pogledao prema onom čoveku na trotoaru, više ga
nije bilo. Još nekoliko trenutaka sam pomno gledao uokolo, tražeći ga.
Kada sam konačno pogledao udesno, prema mestu na kome je do tada
sedeo onaj tamnokosi muškarac, video sam da više nema ni njega.

26 • Džejms Redfild

Ustao sam i čoveka koji je sedeo za stolom ispred mene upitao da
li je primetio u kom pravcu je otišao onaj čovek sa novinama. Odmah-
nuo je glavom i brzo odvratio pogled.

Preostali deo popodneva sam proveo u sobi. Sve ono što se dcšavalo
pored bazena me je sasvim zbunjivalo. Ko je bio onaj čovek koji mi je
pričao o molitvi? Da li su te informacije imale veze sa sinhronizacijom?
Zašto me je onaj konobar onako intenzivno posmatrao? I gde je Vil?

U suton, pošto sam se dobro naspavao, ponovo sam izašao iz hote-
la, odlučivši da odšetam nekoliko ulica dalje, do jednog restorana s otvo-
renom terasom koji je spomenuo jedan od gostiju hotela.

„Vrlo je blizu. Savršeno siguran", rekao mi je recepcioner s naoča-
rima kada sam ga upitao kako da dođem do tog restorana. „Neće vam
to biti nikakav problem."

Iz predvorja sam izašao na svetlo koje se ubrzano gubilo, pogledom
tražeći Vila. Ka ulici je bio metež, tako da sam prilično morao da se gu-
ram. U restoranu sam dobio mali sto u ćošku, uz metar i dvadeset viso-
ku ogradu od kovanog čelika koja je terasu odvajala od ulice. Polako sam
večerao i čitao neke engleske novine, zadržavši sto više od jednog sata.

U jednom trenutku mi je postalo neprijatno. Imao sam osećaj da me
ponovo neko posmatra, samo što nisam video nikoga ko bi gledao prema
meni. Tako sam posmatrao ljude za ostalim stolovima, ali mi se činilo da
na mene niko ne obraća ni najmanju pažnju. Ustavši, počeo sam preko
ograde da posmatram ljude na ulici. Ništa. Svim silama sam pokušavao da
se oslobodim tog osećaja, platio sam večeru i krenuo prema hotelu.

Približivši se ulazu, ugledao sam nekog muškarca na ivici niza gr-
mova, nekih sedam-osam metara od mene sleva. Pogledi su nam se sre-
li i on zakorači prema meni. Odvratio sam pogled i već počeo da pro-
lazim pored njcga kad sam shvatio da je to onaj isti konobar koga sam
uhvatio da me posmatra pored bazena, samo što je sada bio u teniskim
patikama, farmerkama i običnoj plavoj košulji. Po izgledu, učinilo mi se
da bi mogao imati tridesetak godina, a pogled mu jc bio vrlo ozbiljan.
Žurno sam nastavio dalje.

„Izvinite, gospodine", pozva me tada.

Tajna Šambale • 27

Samo sam nastavjo dalje.
„Molim vas", reče on, „Moram da razgovaram sa vama."
Prešavši još nekoliko metara, kako bih bio na vidiku vrataru i nosa-
čima iz hotela, upitah: „O čemu je reč?"
On mi se približi, napola se naklonivši. ,,Vi ste, smatram, čovek s
kojim treba da se nađem. Poznajete gospodina Vilsona Džejmsa?"
„Vila? Da. Gde je?"
„Nije u mogućnosti da dođe ovamo. Zamolio me je da se umesto
njega nađem sa vama," Ispružio je ruku, a ja sam je neodlučno prihva-
tio, usput se predstavljajući.

,,Ja sam Jin Doli", uzvrati on.
„Radite ovde, u hotelu?", upitah.
,,Ne, žao mi je. Ovde radi jedan moj prijatelj. Od njega sam samo
pozajmio sako kako bih mogao da razgledam hotel. Zanimalo me je da
li ste ovde."
Tada ga pomno osmotrih. Instinkt mi je govorio da ne laže. Ali če-
mu tolika tajanstvenost? Zašto mi jednostavno nije prišao dok sam se-
deo pored bazena i upitao me ko sam?
„Zašto Vil kasni?", upitah tada.
,,To ne znam tačno. Zamolio me je da vas dočekam i odvedem u
Lasu. Čini mi se da namerava tamo da nas dočeka."
Odvratio sam pogled od njega. Zbog svega toga sam počeo u sebi
da osećam neke zle slutnje. Kada sam ga ponovo dobro odmerio, rekoh:
„Nisam baš sasvim siguran da želim da se upuštam u to. Zašto me Vil
nije lično nazvao?"

„Ubeđen sam da postoje važni razlozi za to", odgovori Jin, približa-
vajući mi se još za korak. ,,Vil je veoma uporan u tome da vas dove-
dem do njega. Trebate mu."

Preklinjao me je pogledom. ,,Da li bismo mogli sutra da krenemo na
put?"

„Evo kako ćemo", rekoh. „Kako bi biio da pođete sa mnom u ho-
tel, pa ćemo popiti kafu i popričati o celoj situaciji?"

Pogledao je oko sebe kao da se plaši nečega. „Molim vas, doći ću
u osam sati ujutro. Vil vam je već sredio i avionsku kartu i vizu." Po-
tom se nasmešio i odjurio pre nego što sam uspeo da se usprotivim.

28 • Džejms Redfild

U 7:55 sam izašao iz predvorja samo sa jednim rancem. Osoblje hote-
la je bilo pristalo na to da mi čuva sve ostale stvari. Planirao sam da se
vratim najkasnije za nedelju dana - osim, svakako, ako se ne dogodi ništa
neobično kada otputujem sa Jinom. U tom slučaju, vratio bih se odmah.

Tačno u dogovoreno vreme Jin se pojavio u nekoj staroj tojoti i od-
mah smo se uputili prema aerodromu. Usput je bio srčan, ali se i dalje
pravio kao da nema pojma šta se dešava sa Vilom. Razmišljao sam o
tome da li da mu ispričam kako mi je Natali prva spomenula neko ta-
janstveno mesto u centralnoj Aziji i šta mi je Vil te noći rekao u mojoj
spavaćoj sobi, tek tako da bih video Jinovu reakciju. Ali, ipak sam od-
lučio da to ne učinim. Biće bolje da ga samo pomno posmatram, pomi-
slih, pa ćemo videti kako cela stvar izgleda na aerodromu.

Na šalteru sam utvrdio da je zaista na moje ime kupljena avionska
karta do Lase. Pogledao sam oko sebe i pokušao da jasnije sagledam si-
tuaciju. Sve je izgledalo normalno, Jin se smešio, vidno dobro raspolo-
žen. Nažalost, službenica na šalteru nije bila istog raspoloženja. Jedva je
natucala nekoliko reči engleskog i bila je vrlo nepopustljiva. Kada je za-
tražila pasoš, to me je još više razbesnelo, te sam se ljutito istresao na
nju. A ona je u jednom trenutku zastala i besno me pogledala, kao da
uopšte ne namerava da izda karte.

Jin je ubrzo uskočio i smireno popričao sa njom na njenom mater-
njem nepalskom jeziku. Posle nekoliko minuta, njeno držanje je počelo
da se menja. Više me nijednom nije pogledala, ali se Jinu ljubazno obra-
ćala, čak se i nasmejavši nečemu što joj je rekao. Samo nekoliko minu-
ta kasnije u rukama smo imali karte, te smo sedeli u malenom kafiću u
blizini našeg izlaza. Svuda se osečao snažan miris cigareta.

,,Vi ste puni besa", reče mi Jin. ,,A energiju ne koristite baš na do-
bar način."

Ostao sam zatečen. „O čemu to pričate?"
Pogledao me je sa puno naklonosti. „Hoću da kažem da ništa niste
učinili da biste ovoj službenici pomogli u vezi sa njenim raspoloženjem."
Odmah mi je bilo jasno na šta cilja. U Peruu je Osmi uvid opisivao
način podizanja raspoloženja drugih, koncentrisanjem na njihova lica na
poseban način.

Tajna Šambale • 29

„Poznajete Uvide?", upitah ga.
Jin klimnu glavom, i dalje me posmatrajući. ,,Da", reče. „Ali to ni-
je sve."
„Treba da se setimo da upućivanje energije nije tako lako", pridodah
u svoju odbranu.
Vrlo promišljenim tonom, Jin tada reče: „Ali morate da shvatite da
ste svojom energijom ionako već uticali na nju, bili vi toga svesni ili ne.
Važno je kako postavite svoje... polje... polje..." Jin se mučio s pronala-
ženjem željene reči na engleskom. „Polje namere", reče na kraju. „Svo-
je polje molitve."

Tada ga prodorno pogledah. Činilo mi se da Jin molitvu opisuje na
isti način kao i onaj tamnokosi rauškarac.

„O čemu tačno govorite?", upitah.
,,Da li ste ikada boravili u prostoriji u kojoj su energija i raspolože-
nje među ljudima bili na niskom nivou, a onda je neko, već samim svo-
jim ulaskom, svima istog trena podigao energiju? Energetsko polje takve
osobe ide ispred njega i dodiruje sve ostale."
,,Da", rekoh. „Znam na šta mislite."
Pogledom je sada prodirao kroz mene. „Ako želite da pronađete Šam-
balu, morate da naučite da to radite svesno."
„Šambalu? 0 čemu pričate?"
Jinovo lice tada preblede, svakom porom pokazujući neprijatnost. On
odmahnu glavom, pokazujući, tako je izgledalo, kao da je prenaglio i
odao nešto što je trebalo da ostane tajna.
„Nije važno", reče tada prigušenim tonom. ,,Ja ne mogu da pričam
o tome. To Vil treba da objasni." Pred ulazak u avion počeo je da se
stvara red i Jin se okrete i pođe prema službeniku na izlazu.
Ja sam čeprkao po pamćenju, pokušavajući negde da smestim reč
„Šambala". A onda mi je konačno sinulo. Šambala je mitska zajednica
iz predanja tibetskih budista na kojoj se zasnivaju priče o Šangri-Lau.
Tada uhvatih Jinov pogled. ,,To mesto je samo deo mita... zar ne?"
Jin samo predade kartu i pode prema ulazu u avion.

Dok smo leteli u Lase, Jin i ja smo sedeli u različitim redovima, ta-
ko da sam imao vremena za razmišijanje. Znao sam samo da je Samba-

30 • Džejms Redfild

la izuzetno važna tibetskim budistima, čiji je drevni spisi opisuju kao sve-
ti grad dijamanata i zlata, prepun vernika i lama - i skriven negde u ne-
preglednim pustim područjima severnog Tibeta ili Kine. U novije vreme,
međutim, većina budista o Šambali govori tek u simboličkim okvirima,
kao o prikazu duhovnog stanja, a ne kao o nekom stvarnom mestu.

Ispruživši ruku, iz džepa na sedištu ispred sebe izvukao sam turistič-
ki prospekt Tibeta, nadajući sc da ću tako obnoviti osećaj za snalaženje
u tom prostoru. Smešten između Kine na severu te Indije i Nepala na
jugu, Tibet je u osnovi divovska visoravan na kojoj je malo područja ni-
žih od 1800 metara iznad nivoa mora. Na južnoj granici uzdiže se lanac
Himalaja, u kome je i Mont Everest, a na severnoj, neposredno iza gra-
nice sa Kinom, proteže se nepregledna planina Kunlun. Između te dve
strane nalaze se duboki kanjoni, neobuzdane reke, te stotine kvadratnih
kilometara stenovite tundre. Na osnovu geografskih karata, izgledalo je
kao da je istočni Tibet najplodniji i najnaseljeniji, dok su sever i zapad
izgledali nenaseljeno i nepristupačno zahvaljujući planinama, uz mali broj
puteva koji su odreda bili posuti samo šljunkom.

Do zapadnog Tibeta vode, činilo se, samo dva glavna pravca - se-
verni put, koji uglavnom koriste vozači kamiona, pa južni, koji prolazi
graničnim delovima Himalaja, a njime se služe hodočasnici iz čitavog
tog dela sveta kako bi stigli do svetih mesta kao što su Everest, jezera
Menasarovar i Mont Kejlaša, te još dalje, do tajanstvenih Kunluna.

Potom sam podigao pogled s brošure. Dok smo leteli na visini od
devet hiljada metara, počeo sam da osećam osetnu promenu spoljne tem-
perature i energije. Ispod mene su se uzdizali zamrznuti stenoviti vrho-
vi Himalaja, okruženi blistavim nebom. Praktično smo preleteli preko sa-
mog vrha Mont Everesta, ulazeći u vazdušni prostor Tibeta - zemlje sne-
ga, na krov sveta. Reč je o zemlji istraživača, ljudi koji putuju prema
unutrašnjosti svog bića, i dok sam tako posmatrao zelene doline i brdo-
vite visoravni okružene planinama, nisam mogao da ne osetim strahopo-
štovanje prema njenoj tajanstvenosti. Šteta što njome sada neumoljivo
vlada totalitarni režim. Šta zapravo, pitao sam se, ja radim ovde?

Osvrnuo sam se prema Jinu, koji je sedeo četiri reda iza mene. Sme-
talo mi je što je toliko zagonetan. Još jednom sam čvrsto odlučio da bu-
dem oprezan. Bez potpunog objašnjenja ne idem dalje od Lase.

Tajna Šambale • 31

Kad smo sleteli, Jin se opirao na sva moja pitanja o Šambali, pona-
vljajući kako ćemo se ubrzo naći sa Vilom, kada ću saznati sve što me
zanima. Potom smo se taksijem uputili prema malom hotelu u blizini
centra grada, gde će nas čekati Vil.

U jednom trenutku sam zatekao Jina kako pilji u mene.
„Šta je?", upitah.

„Samo sam proveravao kako se prilagođavate ovoj nadmorskoj visi-
ni", reče Jin. „Lasa se nalazi tri hiijade i šeststo metara iznad mora. Još
neko vreme se morate opustiti i nigde ne žuriti."

Klimnuo sam glavom, ceneći njegovu brigu, ali ranije sam se uvek
bez problema prilagođavao velikim visinama. Upravo sam se spremao da
mu to i spomenem kada sam u daljini ugledao neko veliko zdanje nalik
na tvrđavu.

,,To je palata Potala", reče Jin. „Želeo sam da vam je pokažem. Bi-
lo je to dalaj-lamino zimsko prebivalište pre nego što je prognan iz ze-
mlje. Sada simbolizuje borbu tibetanskog naroda protiv kineske okupaci-
je."

Skrenuo je pogled i ostao da ćuti sve dok se automobil nije zausla-
vio, ne ispred hotela, nego nekih tridesetak metara dalje u ulici.

„Vil bi već" trebalo da je ovde", reče Jin otvarajući vrata. „Sačekaj-

te u taksiju. Idem da proverim."
Ali, umesto da izađe, zastao je i zagledao se u ulaz. Primetio sam

taj njegov pogled, pa sam takođe pogledao u tom pravcu. Ulica je bila
puna tibetskih pešaka, uz ponekog turistu, ali je sve izgledalo uobičaje-
no. A onda mi se pogled zaustavio na jednom niskom Kinezu u blizini
ugla zgrade. On je u ruci držao neki papir, ali je pomno posmatrao oko-
linu.

Jin pogleda prema automobilima parkiranim uz trotoar na suprotnoj
strani ulice. Pogled mu se zaustavio na nekom starom smeđem automo-
bilu u kome se nalazila nekolicina muškaraca u odelima.

Jin nešto reče vozaču taksija, koji nas je nervozno pogledao u retro-
vizoru i odveze nas do sledeće raskrsnice. Dok smo se tako vozili, Jin
se sagnu da ga oni muškarci iz automobila ne bi videli.

„Šta se događa?", upitah.

32 • Džejms Redfild

Jin se nije obazirao na moje pitanje, samo je vozaču govorio da skre-
ne levo i da se uputi dublje u centar grada.

Ja ga tada snažno uhvatih za ruku. „Jin, recite mi šta se dešava. Ko
su bili oni ljudi?''

,,Ne znam", reče on. „Ali Vil sigurno nije ovde. Postoji još jedno
mesto. Mislim da je tamo otišao. Pogledajte da li nas neko prati."

Pogledao sam iza automobila dok je Jin vozaču davao nova uputstva.
Nekoliko automobila se pojavilo iza nas, ali su svi skrenuli. Od smeđeg
automobila nije bilo ni traga.

„Vidite li ikoga iza nas?", upita Jin, i sam se osvrćući.
„Ne bih rekao", odvratih.
Baš sam se spremao da ga ponovo pitam šta se događa kada sam
primetio da mu ruke drhte. Potom sam mu pomno proučio lice. Bilo je
bledo i obliveno znojem. Tada videh da je užasnut. Od pogleda na nje-
ga sav sam se sledio.
Pre nego što sam uspeo da nešto kažem, Jin je vozaču pokazao me-
sto za parking i izgurao me iz automobila zajedno sa torbom, te me spo-
rednom ulicom povede do nekog uskog prolaza. Nakon još tridesetak me-
lara, naslonili smo se na zid jedne zgrade i pričekali još nekoliko minu-
ta, pogleda prikovanog za ulaz u ulicu iz kojc smo upravo izašli. Ni je-
dan ni drugi ništa nismo rekli.

Kada nam se učinilo da nas niko ne prati, Jin prolazom produži do
sledeće zgrade i nekoliko puta zakuca. Niko se nije javijao, ali se brava
nekako zagonetno otključala iznutra.

„Sačekajte ovde", reče Jin, otvarajući vrata. „Vraćam se."
Potom bešumno uđe u kuću i zatvori vrata. Kada sam začuo škljo-
caj brave, preplavio me je talas panike. Šta sada, pomislih. Jin je pre-
plašen. Planira li da me ostavi ovde? Ponovo pogledah kroz prolaz, ple-
ma ulici punoj pešaka. Bilo je to upravo ono čega sam se najviše pri-
bojavao. Izgledalo je da neko traži Jina, a možda i Vila. Nisam mogao
da pretpostavim u šta bih sve mogao da upadnem.

Možda bi i bilo najbolje da Jin samo tako nestane, pomislih tada.
Tako bih jednostavno mogao da istrčim na ulicu i izgubim se u masi sve
dok ne uspem da dođem do aerodroma. Šta bih tada mogao osim da se

Tajna Sambale • 33

vratim kući? Na taj način bih se rešio svake obaveze traženja Vila u ovoj
nesrećnoj avanturi.

Vrata se tada odjednom otvore, Jin se iskrade, a brava se ponovo za-
ključa.

„Vil je ostavio poruku", reče Jin. „ldemo."
Otišli smo još malo dalje prolazom i sakrili se izmedu dve velike
kante za smeće, a onda je Jin otvorio pismo i izvadio poruku. Posma-
trao sam ga kako čita. Činilo mi se da mu lice postaje sve bleđe. Kada
je završio, pružio mi je papirić.

„Šta piše?", upitah odlučno, uzimajući poruku. Odmah sam prepo-

znao Vilov rukopis:

Jin, ubeđen sam da će nam biti dopušten ulazak u
Šambalu. Ali ja moram da idem pre vas. Od najveće
moguće važnosti je da ti našeg američkog prijatelja
dovedeš što dalje. Znaš da će te dakini voditi.

Vil

Ja tada pogledah Jina, koji načas podiže poglcd, a potom ga odmah
spusti. „Šta znači to 'da će nam biti dozvoljen ulazak u Šambalu'? To
govori u prenesenom značenju, zar ne? Ne misli valjda da jc to neko
stvarno mesto, zar ne?"

Jin je nepomično gledao u zemlju. „Svakako da Vil smatra da je to
stvarno mesto", prošaputa tada.

,,A vi?", upitah.
On odvrati pogled. Izglcdao je kao da na plećirna nosi svu težinu
ovog sveta.
,,Da... da...", reče tada, „samo što vcćina Ijudi ne može ni da zami-
sli to mesto, a kamoli da dođe do njega. Vi i ja nikako ne možemo..."
Glas mu se tada izgubio.

„Jin", rekoh, „morate da mi kažete šta se događa. Šta to Vil radi'?

Ko su oni ljudi kod hotela?"
Jin me je još nekoliko trenutaka nepomično posmatrao, a onda reče:

„Mislim da su to kineski obaveštajci."

34 • Džejms Redfild

„Molim?"
,,Ne znam šta tačno tamo rade. Izgleda da su ih sve aktivnosti i pri-
če u vezi sa Šambalom pomalo uzbunile. Mnoge ovdašnje lame uviđaju
da se nešto u vezi sa tim svetim mestom menja. O tome se već duže
vreme vode velike rasprave."
„Menja se... Kako se menja? Recite mi."
Jin duboko udahne. ,,To obaveštenje sam želeo da prepustim Vilu...
ali izgleđa da morarn da pokušam sada. Morate da shvatite šta je u stva-
ri Šambala. Tamošnji ljudi su živa ljudska bića, koja se rađaju na tom
svetom mestu, ali pripadaju višem evolucijskom stanju. Pomažu u odr-
žavanju energije i vizije celog sveta."

Tada odvratih pogled, razmišljajući o Desetom uvidu. ,,Oni su neka
vrsta duhovnog vodiča?"

,,Ne u smislu u kome mislite", odgovori Jin. „Nisu kao članovi po-
rodice ili drugih duša u zagrobnom životu koje nam pomažu iz tih di-
menzija. To su ljudska bića koja tu žive, na našoj Zemlji. Oni koji žive
u Šambali imaju posebno naprednu zajednicu i žive na višem stupnju
razvoja. Oni oblikuju ono što će ostatak sveta vremenom dostići."

„Gde je to mesto?"
,,Ne znam."
„Znaš li nekoga ko ga je video?"
,,Ne. Kao dečak, učio sam kod jednog velikog lame, koji je jednog
dana objavio da ide u Šambalu te je, posle nekoliko dana svetkovina, i
otišao."
,,Je li stigao tamo?"
,,To niko ne zna. Nestao je i više ga niko nikada nije video nigde u
Tibetu."
„Znači da niko zapravo ne zna da li Šambala stvarno postoji ili ne."
Jin je još nekoliko trenutaka ćutao, a potom reče: „Imamo legende..."
„Ko to mi ?"
Samo me je netremice posmatrao. Bilo mi je jasno da ga sprečava
nekakav zavet ćutanja. ,,To vam ne mogu reći. Samo bi prvi čovek na-
še sekte, lama Rigden, mogao da odluči da razgovara sa vama "
„Kakve su to legende, šta govore?"

Tajna Šambale •35

„Mogu da vam kažem samo ovo: legende su priče koje prenose oni
koji su u prošlosti pokušavali da dodu do Šambale. Stare su više veko-
va."

Jin se upravo spremao da kaže još nešto kada nam je pažnju privu-
kao neki zvuk iz pravca ulice. Pomno smo se zagledali u tom smeru, ali
nismo ništa videli.

„Sačekajte ovde", reče Jin.
I tada još jednom zakuca na vrata i izgubi se u kući. Jednako brzo
se ponovo pojavio i prišao nekom starom, rđavom džipu koji je imao po-
cepan platneni krov. Otvorivši vrata, rukom me je pozvao da uđem.

„Idemo", reče. „Moramo da požurimo."

2.
Zov Šambale

Dok smo džipom izlazli iz Lase, ja sam ćutao, posmatrao planine i
pitao se šta je Vil u stvari hteo da kaže onom porukom. Zašto je odlu-
čio da sam nastavi put? I ko su dakini? Baš sam se spremao da to pi-
tam kada je neki kineski vojni kamion prošao raskrsnicom ispred nas.

Od tog prizora sam se trgnuo i osetio kako talas nervoze počinje da
mi ispunjava telo. Šta ja to radim? Upravo smo videli obaveštajne agen-
te kako nadgledaju hotel u kome jc trebalo da se nađemo sa Vilom. Mo-
žda nas traže.

„Čekajte malo, Jin", rekoh. „Želeo bih da odem na aerodrom. Sve
ovo mi izgleda suviše rizično."

Jin me zbunjeno pogleda. ,,A šta ćemo sa Vilom?', upita. „Pročitali
ste poruku. Potrebni ste mu."

,,Da, ali on je navikao na ovakve stvari. Nisam baš ubeđen da od
mene očekuje da se izlažem takvim opasnostima."

„Već ste u opasnosti. Moramo da odemo iz Lase."
„Gde idete?", upitah.
,,U manastir lame Ridgena u blizini Šigatsea. Tamo ćcmo stići tek
kasno uveče."
„Postoji li tamo neka telefonska veza?", upitah.
,,Da", odgovori Jin. „Mislim da postoji, ako radi."
Ja klimnuh glavom i Jin se ponovo usredsredi na put.
To je u redu, pomislih. Neće škoditi ako odemo daleko odavde pre
nego što organizujem povratak kući.
Puna četiri sata smo poskakivali po loše asfaltiranom putu, usput pre-
stižući kamione i stare automobile. Pogled koji nam se pružao je bio me-

Tajna Šamhak + 37

šavina ružnih industrijskih kompleksa i predivnih vidika. Kada je već i
sunce zašlo Jin se zaustavio u dvorištu ispred neke malene kuće od be-
tonskih blokova. Veliki, čupavi pas je bio vezan za zadnji zid mehani-
čarske radionice s desne strane i besomučno je lajao na nas.

,,Da li je to kuća lame Ridgena?", upitah.
,,Ne, svakako da nije", reče Jin. „Ali poznajem ljude koji tu žive.
Moći ćemo da uzmemo nešto hrane i goriva, koje bi moglo kasnijc da
nam zatreba. Odmah se vraćam."

Gledao sam ga kako se penje širokim stepenicama te kuca na vrata.
Neka vremešna Tibetanka se pojavila na vratima i odmah ga snažno za-
grlila obema rukama. Jin potom pokaza prema meni, nasmeši se i reče
nešto što nisam razumeo. Potom me dozva pokretom ruke i ja tada iza-
dem i uđem u kuću.

Već trenutak kasnije spolja smo čuli prigušeni zvuk automobilskih
kočnica. Jin pojuri na suprotnu stranu sobe i odmače zavese kako bi po-
gledao kroz prozor. Ja sam stajao neposredno iza njega. U tami sam
ugledao crni neregistrovani automobil kako stoji na suprotnoj strani uli-
ce, nekih tridesetak metara dalje.

,,Ko je to?", upitah.
,,Ne znam", odgovori Jin. Izađite i iznesite naš prtljag, brzo."
Pogled koji sam mu uputio bio je prepun pitanja.
„Sve je u redu", reče on. Idite po stvari, ali brzo."
Izašavši iz kuće, otišao sam do džipa, trudeći se da ne dižem pogled
prema onom automobilu. Uvukavši ruku kroz otvoreni prozor uzeo sam
svoju torbu i Jinov ranac i potom se žurnim korakom vratio u kuću. Jin
je i dalje gledao kroz prozor.

„O, bože", reče iznenada u jednom trenutku, „dolaze."
Snažan snop svetlosti iz automobilskih farova obasjao je prozor u tre-
nutku kada je vozilo pojurilo prema kući. Jednom rukom ščepavši svoj
ranac, Jin me na zadnja vrata izvede u mrak.
„Moramo da idemo ovim putem", povika Jin dok me je nekom sta-
zom vodio prema gomili stenovitih obronaka. Načas sam se osvrnuo do-
le, prema kući, i na svoj veliki užas ugledao sam agente u civilu kako
izlaze iz automobila i opkoljavaju kuću. Jedan drugi automobil, koji do

38 • Džejms Redfild

tada nismo ni primetili, dojurio je iza kuće, a iz njega su iskočili novi
agenti koji su počeli da trče uzbrdo nama s desne strane. Znao sam da
će nas, ako nastavimo da idemo u smeru u kom smo krenuli, presresti
već za nekoliko minuta.

"Jin, sačekajie malo", rekoh odlučno ali tiho. „Preseći će nam put."
On zastade i u tami mi se licem približi.
„Levo", reče. „Mi ćemo ih zaobići."
U trenutku kada je to rekao, ugledao sam i druge agente koji su tr-
čali u tom pravcu. Nastavimo li Jinovim putem, svakako će nas videti.

Tada sam pogledao pravo ka najstrmijem delu brda. Tamo mi je ne-
što privuklo pogled: jedan mračni deo staze je bio vidno svetliji.

,,Ne, moramo da krenemo pravo gore", rekoh instinktivno i već kre-
nuh u tom pravcu. Jin je na trenutak zaostao za mnom, a potom je žur-
no krenuo mojim stopama.

Na vrhu uzvišenja izgledaio je kao da je jedan agent tačno ispred
nas, te smo se brzo sakrili iza dva velika kamena. Područje oko nas je
i dalje bilo vidno svetlije. Taj muškarac se nalazio na najviše deset me-
tara od nas i kretao se prema mestu s koga će nas ubrzo jasno videti.
A onda, kada se primakao ivičnom delu tog blagog sjaja, samo nekoli-
ko sekundi pre nego što će nas ugledati, naglb se zaustavio, ponovo kre-
nuo napred, potom još jednom zastao, kao da mu je odjednom sinulo ne-
što drugo. Ne načinivši više ni korak napred, okrenuo se i potrčao niz
obronak.

Nakon nekoliko minuta, šapatom upitah Jina da li on misli da nas je
taj agent video.

„Nije", odgovori Jin. „Mislim da nije. Dođite."
Još desetak minuta smo se uspinjali obronkom, a onda smo se zau-
stavili na nekoj skoro vertikalnoj steni kako bismo ponovo pogledali pre-
ma kući. Sada su tamo pristizala i druga službena vozila. Jedno od njih
je bilo strano policijsko vozilo koje je imalo uključeno rotaciono crveno
svetlo. Taj prizor me je užasnuo. Sada nije bilo sumnje, ti ljudi su tra-
žili nas.

Jin je takode s nelagodom posmatrao kuću, a ruke su mu opet drh-
tale.

Tajna Šambale •39

„Šta će učiniti vašoj prijateljici?", upitah, užasnut njegovim mogućim
odgovorom.

Jin me pogleda sa suzama i besom u očima, a potom me povede da-
lje niz obronak.

Hodali smo još nekoliko sati, krećući se pri mesečini koju bi s vre-
mena na vreme prekrili oblaci. Želeo sam da pitam Jina još nešto u ve-
zi sa onim legendama koje je spominjao, ali je on i dalje bio besan i
neraspoložen. Na vrhu brega se zaustavio i rekao da moramo da se od-
morimo. Kada sam seo na obližnji karnen, on se udaljio u tamu, na ne-
ka tri-četiri metra i zastao ledima okrenut prema meni.

„Zašto ste bili toliko ubeđeni", upita tada i ne okrećući se, ,,da tre-
ba s onog mesta da se penjemo pravo gore?"

Odgovorio sam uz duboki uzdah. „Uočio sam nešto", zamucah. ,,To
područje je bilo nekako svetlije. Činilo mi se da je to put kojim treba
da idemo."

On se okrete i priđe mi, pa sede na tlo nasuprot meni. „Jeste li ika-
da videli tako nešto?"

Nastojao sam da se oslobodim tereta. Srce mi je snažno udaralo i je-
dva da sam bio u stanju da pričam.

,,Da, jesam", rekoh. „Nekoliko puta u poslednje vreme."
On odvrati pogled i nastavi da ćuti.
„Jin, znate li šta se događa?"
„Prema legendi, primamo pomoć."
,,A ko nam pomaže?"
Ponovo je samo odvratio pogled.
„Jin, ispričajte mi šta znate o tome."
Nije odgovarao.
,,Da li se radi o dakinima koje je Vil spomenuo u poruci?"
I dalje samo ćutanje.
Ja tada osetih navalu besa. „Jin! Reci mi šta znaš!"
On tada brzo ustade i ljutito me pogleđa. „O nekim stvarima nam je
zabranjeno da govorimo. Zar ne možete to da shvatite? Već i samo ne-
promišljeno spominjanje imena tih bića čoveku može da donese dugogo-
dišnju nemilost, ili slepilo. Oni su čuvari Šambale."

40 • Djejms Redfitd

Potom besno odjuri do jedne ravne stene, preko nje raširi jaknu i is-
pruži se.

I ja sam se osećao iscrpljeno, toliko da nisam mogao da razmišljam.
„Moramo da spavamo", reće Jin. „Molim vas, sutra ćete saznati vi-
še."
Još nekoliko trenutaka sam zadržao pogled na njemu, a potom sam
se ispružio na steni na kojoj sam do tada sedeo i utonuo u dubok san.

Probudio me je snop svetla koji se uzdizao između dva snegom po-
krivena vrha u daljini. Pogledavši oko sebe, uvideo sam da je Jin nestao.
Poskočivši na noge, pretražio sam neposrednu okolinu, osećajući bol u
čitavom telu. Od Jina nije bilo ni traga ni glasa.

Do đavola, pomislih. Nikako nisam mogao da odredim gde se nala-
zim. Snažan osećaj teskobe mi jc prožeo celo telo. Ostao sam da čekam
još pola sala, posmatrajući smeđe stenovite visoravni s malim travnatim
dolinama, a on se i dalje nije vraćao. Zatim sam ponovo ustao i prvi put
sam primetio da se niže niz obronak, na nešto više od sto metara nalazi
put posut šljunkom. Uzevši torbu, počeo sam da se probijam izmedu ste-
na sve dok se nisam spustio do puta, a potom sam se uputio prema se-
veru. Ako me sećanje nije varalo, taj pravac je trebalo da vodi do Lase.

Nisam prešao ni kilometar kada sam primetio da se iza mene, na ma-
nje od sto koraka, nalazi grupa od četvoro-petoro ljudi i da se putem
kreću u istom pravcu. Odmah sam skrenuo s puta i ušao duboko među
stene uz obronak, tako da sam ostao dobro sakriven, ali sam i dalje mo-
gao da ih posmatram dok su proiazili. Kada su se našli ispod menc, uvi-
deo sam da je reč o porodici koju su činili neki starac, muškarac i že-
na od oko trideset godina, te dva dečaka. Nosili su velike vreće, a mla-
di muškarac je vukao nekakva kolica sa stvarima. Po njihovom izgledu
se činilo da su izbeglice.

Pomislio sam da bih mogao da im se pridružim ili bar da saznam
kojim putem bih mogao da krenem, ali sam se ipak predomislio. Pribo-
javao sam se da bi me kasnije mogli prijaviti, te sam ih tako samo pro-
pustio. Pričekao sam još dvadesetak minula, a potom oprezno krenuo u
istom smeru. Sledeća tri kilometra put je krivudao između malih planin-

Tajna Šambale • 41

skih brežuljaka i visoravni, a onda sam u daljini, na vrhu jednog od tih
brežuljaka, ugledao manastir. Skrenuo sam s puta i počeo da se uspinjem
uza stene sve dok se nisam našao na nekih dvesta metara ispod mana-
stira. Bio je sagrađen od cigle boje peska, a ravan krov je bio premazan
smeđom bojom. Zdanje je imalo dva krila, po jedno sa svake strane glav-
ne zgrade.

Nigde nije bilo nikoga i u momentu sam pomislio da je manastir pra-
zan. Ali onda su se s prednje strane otvorila vrata i na njima sam ugle-
dao nekog kaluđera kako izlazi i počinje da radi u bašti u blizini nekog
usamljenog stabla desno od zgrade.

Izgledao je bezopasno, ali sam ipak odlučio da se ne izlažem opa-
snosti. Vratio sam se do šljunkovitog puta, prešao ga u širokom luku, s
leve strane, zaobišao manastir, pa se ponovo vratio na put tek kada sam
se našao već podosta iza njega. Oprezno sam nastavio dalje, zaustavlja-
jući se samo da bih svukao toplu zimsku jaknu. Sunce je sada već bilo
visoko i neočekivano toplo.

Posle još kilometar i po, baš kada sam se spremao da pređem malu
uzvišicu na putu, začuo sam neki zvuk. Otrčao sam među stene i počeo
da osluškujem. U počctku mi se činilo da je reč o nekoj ptici, ali ma-
lo-pomalo sam uvideo da neko govori, negde daleko od mene. Ko?

Uz velik oprez sam se uspinjao izmedu stena sve dok nisam došao
do pogodnijeg mesta, a potom sam provirio prema maloj dolini ispod ob-
ronka. Srce mi je skoro stalo od užasa. Ispod mene se nalazila raskrsni-
ca dva puta posuta šljunkom, a na njima su bila parkirana tri vojna dži-
pa. Desetak vojnika je stajalo oko njih, pušilo i razgovaralo. Povukao
sam se nazad, saginjući se da bih se zaklonio iza stena, te sam se pu-
tem kojim sam došao vratio sve dok nisam pronašao mesto na kome sam
se mogao sakriti između dve stenovite humke.

Na tom mestu sam začuo nešto drugo, a mesto sa koga je zvuk do-
pirao nalazilo se još dalje od one vojne prepreke na putu. lsprva je to
bilo tek prigušeno zujanje koje je potom preraslo u fijukanje i klopara-
nje koje sam lako prepoznao. Bio je to helikopter.

Obuzet panikom, počeo sam da trčim po stenama koliko su me no-
ge nosile, udaljavajući se od puta. Prelazeći nekakav potok okliznuo sam

42 • Džejms Redfild

se i pokvasio pantalone do visine kolena. Brzo sc pridigavši, ponovo sam
potrčao kada mi se noga opet okliznula na neki kamen, te sam počeo da
se kotrljam niz obronak, na kraju pocepavši pantalone i ogulivši kožu na
nozi. Pridignuvši se, nastavio sam da trčim, tražeći bolje mesto za skri-
vanje.

Kako se helikoptcr približavao, dugim koracima sam pretrčao još jed-
nu malu uzvišicu i upravo se osvrnuo kad me je neko ščepao i povukao
u malenu guduru. Bio je to Jin. Ležali smo sasvim nepomični dok je he-
likopter preletao tačno iznad nas.

,,To je Z-9", reče Jin. Na licu mu se videla panika, ali mi je bilo ja-
sno da je i besan.

„Zašto ste napustili mesto na kome smo se ulogorovali?", poče tada
skoro da viče.

,,Ti si mene napustio!", odvratih mu.
„Nije me bilo manje od sat vremena. Trebalo je da sačekate."
Sada su u meni eksplodirali strah i bes. „Sačekam? A zašto mi nisi
rekao da ideš negde?"
Nisam rekao sve što sam nameravao, ali sam začuo helikopter u da-
ljini kako se okreće.
„Šta ćcmo sada?", upitah Jina. ,,Tu ne možemo da ostanemo."
„Vraćamo se do manastira", reče on. ,,Od vas sam tamo otišao."
Klimnuvši glavom, podigao sam se i pogledom potražio helikopter.
Na sreću, skretao je i počeo da se udaljava prema severu. Istovremeno,
pogled mi je privuklo nešto drugo. Bio je to onaj kaluđer koga sam već
video i koji se kroz procep kretao prema nama.
Prišavši nam, reče nešto Jinu na tibetskom, a onda pogleda mene.
„Dodite, molim", reče tada na engleskom, snažno me uhvativši i po-
vlačeći me prema manastiru.
Stigavši tamo, najpre smo prošli kroz gvozdena vrata u ogradi stra-
žnjeg dvorišta, pored mnogobrojnih Tibetanaca koji su stajali s vrećama
i raznim stvarima. Neki od njih su izgledali veoma siromašno. Potom
smo stigli do glavne zgrade manastira i onaj kaluđer nam je otvorio ve-
lika drvena vrata, te nas je poveo kroz primaću sobu, gde jc bilo još
okupljenih Tibetanaca. Dok smo prolazili pored njih, prepoznao sam jed-

Tajna Šambale • 43

nu grupu; bila je to porodica koju sam propustio da me prestigne na pu-
tu. Svi su me toplo pogledali.

Jin je primelio kako ih gledam, pa me je upitao za razlog, a ja sam
mu objasnio da sam ih već video, na putu.

,,Oni su se tamo našli kako bi vas doveli ovamo", reče Jin. ,,AIi vi
ste se plašili da se povedete za sinhronizacijom."

Potom me strogo pogleda i produži za kaluđerom u malenu radnu
sobu u kojoj su se nalazili ormari sa knjigama, radni stolovi te nekoli-
ko molitvenih kola. Onda smo seli za izrezbareni, bogato ukrašeni drve-
ni sto, gde su kaluđer i Jin dugo razgovarali na tibetskom.

„Dozvolite da vam pogledam nogu", reče jedan drugi kaluđer na en-
gleskom, pojavljujući se iza nas. U ruci je imao korpu punu belih zavo-
ja, i nekoiiko flašica sa alkoholom. Jinovo lice se ozarilo.

„Vas dvojica se poznajete?", upitah.
„Molim vas", reče kaluđer, pružajući ruku uz blagi naklon. ,,Ja sam
Džampa."

Jin se nagnu prema meni. „Džampa je več više od deset godina sa
lama Ridgenom."

„Ko je lama Ridgen?"
Džampa i Jin su se pogledali kao da ni oni ne znaju baš tačno ko-
liko smeju da mi kažu. Na kraju Jin reče: „Već sam vam pomenuo le-
gendu. Lama Ridgen poznaje legende bolje od ikoga. On je jedan od naj-
većih poznavalaca Šambale."

„Ispričajte mi šta se tačno dogodilo", reče mi Džampa, nanoseći mi
neku vrstu melema na povređenu nogu.

Ja pogledah Jina, koji mi je klimanjem glave dao znak da mogu sve
da ispričam.

„To što vam se dogodilo moram da prenesem lami", pojasni Džam-
pa.

Ja mu potom ispričah sve što se dogodilo otkako sam stigao u La-
su. Kad sam završio priču, Džampa me pogleda.

,,A pre dolaska u Tibet? Šta se događalo?"
Potom mu ispričam sve o komšijinoj kćerci i o Vilu.
On i Jin se sada pogledaše.

44 • Džejms Redfild

,,I šta sve vreme mislite o tome?", upita Džampa.
„Mislim da sam ovde do guše u problemima", rekoh. „Planiram da
krenem ka aerodromu."
,,Ne, nisam mislio na to", reče Džampa žurno. „Jutros, kada ste shva-
tili da je Jin otišao, kakav je bio vaš prvi stav prema toj situaciji, u ka-
kvom mentamom stanju ste bili?"
„Bio sam preplašen. Samo sam znao da ću za koji minut biti u ki-
neskim rukama. Pokušavao sam da smislim kako da se vratim u Lasu."
Džampa se okrete i pogleda Jina, mršteći se: ,,On ne zna za polja
molitve."
Jin odmahnu glavom i odvrati pogled.
„Razgovarali smo o tome", rekoh. „Ali ne znam baš kakve sve to
ima veze. Šta znate o tim helikopterima? Traže li nas?"
Džampa se samo nasmešio i reče mi da se ne brinem, jer ću kod
njih biti na sigurnom. U razgovoru nas je prekinula još nekolicina kalu-
đera. Oni su donosiii supu, hleb i čaj. Dok smo jeli, učinilo mi se da
mi misli postaju bistrije, te sam počeo da procenjujem siluaciju. Želeo
sam da saznam sve što se događa. I to odmah, bez odlaganja.
U jednom trenutku pogledah Džampu intenzivno i odlučno, a on mi
uzvrati pogledom punim topline.
„Znam da imate mnogo pitanja", reče mi. „Dozvolite da vam kažem
koliko mogu. Mi smo, u Tibetu, posebna sekta. Nismo tipični kaluđeri.
Već vekovima smo ubeđeni da je Šambala stvarno mesto. Isto tako, ras-
polažemo znanjem o legendama, verbalnoj mudrosti staroj koliko i Ka-
lačakra, koja je posvećena ujedinjavanju svih religijskih istina."
„Veliki deo naših lama je u kontaktu sa Šambalom posredstvom sno-
va. Pre nekoliko meseci, vaš prijatelj Vil počeo je da se pojavljuje u sno-
vima lame Ridgena o Šambaii. Ubrzo potom Vil je doveden upravo do
ovog manastira. Lama Ridgen je pristao da ga primi i tako je utvrdio da
i Vil takođe sanja Šambalu."
„Šta mu je Vil rekao?", upitah. „Kuda je otišao?"
On odmahnu glavom. „Mislim da će morati da sačeka i vidi hoće li
vam lama Ridgen lično preneti tu informaciju."
Pogledah Jina i pokušah da se nasmešim.

Tajna Šambale • 45

,,A šta je sa tim Kinezima?", upitah polom Džampu. „Kakva je nji-

hova uloga?"
Džampa samo slegnu ramenima. ,,To ne znamo. Moguće je da zna-

ju nešto o tome što se događa."
Na to sam samo klimnuo glavom.
„I još samo jedna stvar...", reče Džampa. „Izgleda da se u svim sno-

vima pojavljuje još jedna osoba. Neki Amerikanac."

Džampa potom zastade i blago se nakloni. „Vaš prijatelj Vil nije bio

sasvim siguran, ali mu se čini da ste to vi."

Pošto smo se okupali i presvukli u sobi koju nam je Džampa dode-
lio, izašao sam u stražnje dvorište. Nekolicina kaluđera je radila u povrt-
njaku, kao da ih Kinezi ni najmanje ne zabrinjavaju. Pogledao sam pre-
ma planinama i posmatrao nebo. Nigde nije bilo ni traga od helikoptera.

„Hoćete li da sednete na klupu tamo gore?", začu se tada neki glas
iza mene. Okrenuvši se, ugledah Jina kako se pojavljuje na vratima i iz-
lazi.

Klimnuo sam glavom i potom smo se uspeli nizom malih terasa pre-
punih ukrasnog bilja i povrća te smo tako stigli do prostora za sedenje
okrenutog prema pomno uredenom budističkom svetilištu. Divovski pla-
ninski lanac je zatvarao vidik iza nas, ali se na jugu pružao kilometrima
u daljinu divan pogled na polja i seoska naselja. Mnogo ljudi je išlo pu-
tem ili su pak vukli kolica.

„Gde je lama?", upitah ga.
,,Ne znam", odgovori Jin. Još nije odlučio da vas primi."
„Zašto?"
Jin odmahnu glavom. ,,Ne znam."
„Misliš li da zna gde je Vil?"
Jin ponovo odmahnu glavom.
„Smatraš li da nas Kinezi još traže?", upitah potom.
Jin samo slegnu ramenima, zagledan u daljinu.
„Žao mi je što mi je energija tako negativna", reče tada. „Molim vas,
ne dopustite da utiče na vas. Stvar je samo u tome što me bes nekada
toliko nadvlada da sam onda nemoćan. Još od 1954. godine Kinezi si-

46 • Džejms Redfild

stematski pokušavaju da unište tibetansku kulturu. Pogledajle sve te lju-
de koji tamo pešače. Mnogi od njih su zemljoradnici koji su ostali bez
svega zbog vladarskih inicijativa koje su Kinezi propisali. Drugi su no-
madi koji umiru od gladi jer je takva politika sasvim poremetila njihov
način života." Čvrsto je stiskao obe šake.

,,Kinezi rade isto ono što je Staljin radio u Mandžuriji, dovode u Ti-
bet hiljade došljaka, u ovom slučaju Kineza, kako bi promenili kulturnu
ravnotežu i uspostavili kineska pravila i običaje. Zahtevaju da se u na-
šim školama uči samo kineski."

,,Oni Ijudi pred vratima manastira...", rekoh tada. „Zašto dolaze ova-
mo?"

„Lama Ridgen i kaluđeri pomažu siromašima kojima je najteže zbog
promene kulture. Zato ga Kinezi i ostavljaju na miru. Pomaže u rešava-
nju problema a pri tom ne okreće stanovništvo protiv njih."

Jin je to izgovorio tako da se u njegovom glasu osetila blaga ljutnja
na lamu, pa se zato odmah izvinio.

,,Ne", reče. „Ntsam hteo da kažem da lama previše sarađuje. Stvar
je samo u tomc da je to što Kinezi rade odvratno." Ponovo stisnuvši ša-
ke, udari njima snažno po kolenima. „Mnogi su u početku smatrati da
će kineska vlast poštovati tibetanske običaje, da ćemo postojati unutar ki-
neske države, a da pri tom ne ostanemo bez svega. Ali kineska vlast je
čvrsto odlučila da nas uništi. To je sada sasvim jasno i mi moramo da
ih sprečimo u tome."

„Hoćeš da kažeš da treba da pokušamo da se borimo protiv njih?",
upitah. „Jin, znaš da u takvom sukobu ne možete da pobedite."

„Znam, znam", reče on. „Samo se tako užasno razbesnim kada po-
mislim na to što čine. Jednog dana će ratnici Šambale izjahati i porazi-
ti ta zla čudovišta."

„Molim?"
„To je proročanstvo koje se prepričava među mojim narodom." Po-
tom me pogleda i odmahnu glavom. „Znam da moram da poradim na
tom svom besu. On mi razara polje molitve."
U tom trenutku naglo ustade i pridoda: „Pitaću Džampu da li je raz-
govarao sa lamom. Izvinjavam se." Potom se blago naklonio i otišao.

Tajna Šambale • 47

Još neko vreme sam posmatrao tibetanske krajolike, nastojeći da sa-
svim shvatim razmere štete koju je kineska okupacija ovde prouzrokova-
la. U jednom trenutku mi se učinilo da čujem helikopter, ali je zvuk bio
predalek da bih bio siguran u to. Znao sam da je Jinov bes opravdan i
još nekoliko trenutaka sam razmišljao o stvarnosti političke situacije u
Tibetu. Onda sam se ponovo setio kako sam pokušavao da nađem tele-
fon, pitajući se koliko će biti teško dobiti vezu sa inostranstvom.

Baš kada sam se spremao da ustanem i krenem u manastir shvatio
sam da sam umoran, te sam zato nekoliko puta uzdahnuo i pokušao da
se koncentrišem na lepotu oko sebe. Snegom prekriveni vrhovi planina i
zelene i smeđe boje koje su obeležavale vidik bile su jarke i lepe, a ne-
bo blistavoplavo, tek s pokojim oblakom u viđokrugu na zapadu.

Dok sam tako gledao oko sebe, uočio sam dvojicu kaluđera koji su
se nalazili nekoliko terasa ispod mene i pomno gledali prema meni. Po-
gledao sam iza sebe, misleći da gledaju nešto drugo, ali nisam primetio
ništa neobično. Uzvratio sam im osmehom.

Nakon nekoliko minuta jedan od njih se kamenim stepenicama upu-
tio prema meni, noseći korpu punu alata. Stigavši do mene, uljudno je
klimnuo glavom i počeo da plevi cvetnu leju šest-sedam metara s moje
desne strane. Nekoliko minuta kasnije pridružio mu se još jedan kaluder
koji je takode počeo da kopa. S vremena na vreme bi mi uputili znati-
željan pogled uz smerno klimanje glavom.

Još nekoliko puta sam duboko uzdahnuo, koncentrišući se na daleki
horizont, razmišljajući o tome što je Jin rekao o svom polju molitve. Bri-
nula me je mogućnost da mu njegov bes prema Kinezima razara energi-
ju. Šta je time hteo da kaže?

Odjednom sam počeo da primećujem toplinu sunca i svesnije osećam
njegovo zračenje, osećajući određeni mir kakav nisam osetio otkako sam
stigao ovamo. Još jednom sam duboko uzdahnuo, zatvorenih očiju, i opa-
zio još nešto, nekakav neobični sladunjav miris, sličan mirisu cvetnog bu-
keta. Prvo sam pomislio da su kaluđeri možda odsekli nekoliko cvetova
s grmova za koje su se brinuli, te da su ih ostavili negde pored mene.

Otvorio sam oči i pogledao oko sebe, ali cvetova nije bilo. Potom
sam pokušao da utvrdim da li duva povetarac koji je mogao da donese

48 • Džejms Redfild

miris do mene, ali vazduh je bio nepomičan. A onda sam primetio da
su kaluđeri odložili alat i da me intenzivno posmatraju širom otvorenih
očiju i napola otvorenih usta, kao da su videli nešto neobično. Ponovo
sam se osvmuo, pokušavajući da otkrijem šta se događa. Primetivši da
su me uznemirili, brzo su pokupili alat u korpe i skoro da su otrčali sta-
zom prema manastiru. Još nekoliko trenutaka sam ih pratio pogledom,
posmatrajući njihove crvene mantije kako se kovitlaju i lelujaju dok su
se osvrtali kako bi utvrdili da li gledam za njima.

Čim sam se spustio i ušao u manastir, postalo mi je jasno da se ne-
što važno dogada, da sve nekako bruji. Svi kaluđeri su jurili tamo-amo
i medu sobom se došaptavali.

Hodnikom sam otišao do svoje sobe, nameravajući da pitam Džam-
pu da li mogu da se poslužim telefonom. Raspoloženje mi se u među-
vremenu popravilo, ali sam ponovo doveo u pitanje vlastiti instinkt za
samoodržanjem. I dalje sam dopuštao da me okolnosti uvlače dublje u
sve što se ovde događa, umesto da pokušam da odem iz ove zemlje. Ko
zna šta bi mi sve Kinezi mogli uraditi ako im dospem u ruke? Znaju li
kako se zovem? Možda je već i prekasno za odlazak avionom.

Upravo sam se spremao da ustanem i potražim Džampu kada je on
uleteo u sobu.

„Lama je pristao da vas primi", reče. ,,To je velika čast. Budite bez
brige. Besprekomo govori engleski."

Klimnuo sam glavom, osećajući blagu nervozu.
Džampa je stajao na vratima i nestrpljivo me odmeravao.
,Ja ću vas odvesti... odmah sada", reče.
Ustavši, pošao sam za Džampom kroz neku veliku prostoriju visokih
plafona, iz koje smo ušli u jednu omanju sobu na suprotnoj strani. Pe-
torica-šestorica kaluđera, s molitvenim kolima i belim maramama, s iš-
čekivanjem su nas pogledali kada smo otišli do prednjeg dela prostorije
i seli. Jin mi domahnu iz suprotnog ćoška.

„Ovo je soba za pozdrave", reče Džampa.
Unutrašnjost je bila obložena drvetom i premazana svetloplavom bo-
jom. Zidove su ukrašavali jedinstvene murale i mandale. Posle nekoliko

Tajna Šambale • 49

minuta čekanja, u sobu je ušao lama. Bio je viši od većine kaluđera, ali
je nosio crvenu odoru, istu kao što su i njihove. Vrlo pomno pogledav-
ši svakog od prisutnih, pozvao je Džampa da mu priđe. Dodirnuli su se
čelom i on je tada nešto Šapnuo Džampi na uho.

Džampa se istog trena okrete i rukom pokaza ostalim kaluđerima da
podu za njim iz sobe. I Jin se uputio prema vratima, ali pri tom me je
načas pogledao i jedva primetno klimnuo glavom, što sam shvatio kao
podršku za razgovor koji mi je predstojao. Mnogi kaluderi su mi preda-
li svoje marame, uzbuđeno klimajući glavom.

Kada je soba ostala prazna, lama mi rukom pokaza da mu se pribli-
žim i sednem na malu stolicu ravnog naslona s njegove desne strane.
Prilazeći mu pre nego što ću sesti, blago sam se naklonio.

„Hvala vam što ste me primili", rekoh.
On klimnu glavom i nasmeši se, dugo me i pomno posmatrajući.
,,Da li bih mogao da vas upitam šta je sa mojim prijateljem Vilso-
nom Džejmsom?", upitah na kraju. „Znate li gde je?"
„Šta znate i mislite o Šambali?", upita me lama umesto odgovora.
,,Ma, mislim da sam to oduvek smatrao nekakvim imaginamim me-
stom, fantazijom. Znate, nešto slično ko Šangri-La."
On naže glavu u stranu i posve običnim tonom reče: ,,Reč je o stvar-
nom mestu na Zemlji, koje postoji u sklopu ljudske zajednice."
„Zašto niko nikada nije otkrio gde se nalazi? I zašto toliki broj is-
taknutih budista o Šambali govori kao o načinu života, kao o vrsti men-
taliteta?"
„Zato što Šambala zaista simbolizuje način postojanja i življenja. O
njoj se može govorili baš na taj način. Ali to je stvarno mesto gde je
lokalno stanovništvo postiglo takav način bivstvovanja u međusobnom
zajedništvu."

„Bili ste tamo?"
„Ne, nisam, još nisam pozvan."
„Kako, onda, možete da budete toliko ubeđeni?"
„Jer sam nebrojeno puta sanjao Šambalu, kao i mnogi drugi upuće-
ni ljudi na Zemlji. Mi smo poredili snove i oni su toliko slični da jed-
nostavno znamo da mora da se radi o stvarnom mestu. A raspolažemo i

50 • Džejms Redfild

svetim znanjem, legendama, koje objašnjavaju naš odnos prema toj sve-
toj zajednici."

„Kakav je taj odnos?"
,,Mi treba da očuvamo znanje dok čekamo trenutak kada će Šamba-
la izaći na videlo i predstaviti se svim narodima."
„Jin mi je rekao da neki smatraju kako će ratnici Šambale jednom
konačno ipak uspeti da poraze Kineze."
„Jinov bes jc veoma opasan po njega."
„Znači da je u zabludi?"
„Govori sa ljudskog stanovišta koji poraz posmatra u kategorijama
ratovanja i fizičke borbe. Kako će se tačno to proročanstvo ostvariti, još
se ne zna. Najpre ćemo morati da shvatimo Šambalu. Ali znamo da će
to biti drugačija vrsta borbe."

Ta poslednja izjava mi je bila nekako zagonetna, ali on se ponašao
tako saosećajno da sam osetio strahopoštovanje, a ne zbunjenost.

„Verujemo", nastavi lama Ridgen, ,,da je trenutak objave Šambalinog
načina postojanja vrlo blizu."

„Lama, odakle to znate?"
„Odgovor je ponovo u našim snovima. Vaš prijatelj Vil je bio tu,
kao što ste to sigurno čuli. To smo shvatili kao važan znak jer smo ga
već ranije sanjali. On je osetio miris i čuo reči."
Takav odgovor me je zatekao. „Kakav miris?"
On se nasmeši. „Onaj koji ste i vi danas osetili."
Sada je odjednom sve poprimilo novi smisao. I način na koji su ka-
luđeri reagovali i lamina odluka da me primi.
,,I vi ste pozvani", pridoda on tada. „Upućivanje mirisa je veoma ret-
ka stvar. Lično sam to dva puta video - jednom kada sam bio sa svo-
jim učiteljem i drugi put kada je ovde boravio vaš prijatelj Vil. Sada se
to ponovilo sa vama. Do tada nisam mogao da se odlučim da li da vas
primim ili ne. Vrlo je opasno o takvim stvarima govoriti na trivijalan na-
čin. Jeste li čuli krik?"

„Nisam", odgovorih. ,,Ne razumem o čemu je reč."
,,To je takođe zov Šambale. Samo pažljivo pazite na jedan poseban
zvuk. Kada ga čujete, prepoznaćete ga."