Dzejms Redfild-Jedanaesti uvid tajna sambale

Tajna Šambale • 101

sti, percepcija koja nastaje kao posledica traumatične situacije koja je
obojila vaša očekivanja o tuđim postupcima. Kada ugledate nekoga ko
čak i najmanje liči na osobu koja vam je naudila, najčešće ćete očeki-
vati i da je taj neko upravo takav.

Taj problem je vrlo važno shvatiti i nužno ga je pomno pratiti. Svi
moramo da prevaziđemo očekivanja koja nam nameću iskustva iz pro-
šlosti. Shvatate li to?"

Klimnuo sam glavom, silno želeći da što pre nastavi.
,,A sada još jednom razmislite o onome što vam se dogodilo u Ket-
manduu. Te događaje moramo pomnije da razmotrimo. Zar niste rekli da
je onaj muškarac pored bazena, kada je seo, svima promenio raspolože-
nje?"

Ponovo sam klimnuo glavom, prisećajući se te situacije. Bilo je upra-
vo tako. Činilo se da taj čovek nekako unosi novo raspoloženje u pro-
stor oko bazena, iako tada nije izgovorio ni reč.

,,Do toga je došlo jer je njegova energija već bila postavljena na ula-
zak u energetska polja drugih. Na to da im posluži kao pozitivan pod-
strek. Prisetite se kakav je to tačno bio oscćaj."

Na trenutak sam odvratio pogled, pokušavajući da ponovim sve što
se tada dogodilo. Na kraju rekoh: „Izgledalo je da su svi prisutni iz sta-
nja ogorčenosti i nezadovoljstva prešli u mentalno stanje koje je bilo
sktonije otvorenosti i upućenosti. To je uistinu teško objasniti."

„Njegova energija vas je otvorila za istraživanje nečeg novog", na-
stavi Jin, „umesto da trajno ostanete u teskobi i očaju ili šta je već bi-
lo to što ste vi osećali."

Jin načas zaćuta, pomno me posmatrajući.
„Svakako", nastavi tada, „stvar se mogla razvijati i u suprotnom
pravcu. Da on, ulazeći u prostor oko bazena, nije bio toliko postojan u
toj svojoj energiji, možda bi ga nadvladao nizak nivo energije kod osta-
lih, pa bi pao na vaš nivo. Baš to se vama dogodilo kada ste se sreli sa
onim Holanđaninom. On je bio užasnut, a njegov strah je delovao na
vas..DozvoliIi ste da vas nadvlada njegovo raspoloženje.

Vidite, energetska polja svih nas se mešaju, a prevagu odnose ona
najjača. To je ta nesvesna dinamika koja je karakteristična za čovekov

102 • Džejms Redfild

svet. Stanje naše energije, naša dominantna očekivanja, kakva god bila,
izlaze iz nas i utiču na raspoloženje i stavove svih. Nivo svesti kod lju-
di, kao i sva očekivanja koja izlaze iz njih, prenosiva su, zarazna.

Upravo ta činjenica objašnjava velike zagonetke masovnog ponaša-
nja. Zašto pristojni građani, pod uticajem šačice onih koji su obuzeti ve-
likim strahom ili besom, mogu da učestvuju u javnom linču, pobunama
ili drugim užasnim aktivnostima. Ona objašnjava i zašto hipnoza deluje
tako kako deluje i zašto filmovi i televizija toliko utiču na slabe karak-
tere. Polje molitve kod svake osobe na Zemlji se meša sa svim drugim
poljima, oblikujući sva pravila, grupne aktivnosti, nacionalna obeležja i
međuetničke netrpeljivosti s kojima se u svetu srećemo."

Jin se tada nasmeši. „Kultura je zarazna. Samo otputujte u neku stra-
nu zemlju i videćcte kako ljudi ne samo drugačije razmišljaju nego dru-
gačije i osećaju, u smislu raspoloženja i stava, očekivanja.

A to je stvarnost koju moramo da shvatimo i kojom moramo da ovla-
damo. Moramo da mislimo na to i da se svesno služimo Trećim proši-
renjem. Kada komuniciramo sa ljudima i utvrdimo da preuzimamo nji-
hovo raspoloženje, da nas nadvladavaju njihova očekivanja, moramo da
se vratimo i da se ponovo napunimo, pa da vrlo svesno postignemo pre-
livanje sve dok se raspoloženje ne podigne. Da ste bili u stanju da to
postignete s onim mladim Holanđaninom, možda biste saznali nešto o
Vilu."

Te reči su me pogodile. Jin je izgleda u potpunosti ovladao tim zna-
njem.

„Jin", rekoh, ,,ti si pravi učenjak,"
Njegov osmeh je samo izbledeo.
„Jedno je znati kako to funkcionišc", odvrati tada, ,,a nešto drugo bi-
ti u stanju da se to i sprovede."

Biće da sam spavao satima jer je sunce, kad sam se probudio, već
bilo izašlo, a džip je stajao na visoravni iznad druma. Protegao sam se,
a potom svom težinom ponovo izvalio na sedište. Još nekoliko minuta
sam odsutno gledao pored nekoliko kamenih humki, prema šljunkovitom
putu ispod nas. Neki nomad koji je vodio konja upregnutog u malena

Tajna Šambale • 103

kola polako je prolazio ispod nas, ali osim njega, na putu nije bilo ni-
koga. Nebo je bilo kristalno čisto, a negde iza nas se čula neka ptica.
Tada sam duboko udahnuo. Deo napetosti od prethodnog dana se već bio
izgubio.

Jin se tada polako promeškoljio i potom se pridiže, pogledavši me s
osmehom. Zatim izađe iz džipa i proteže se, pa iz zadnjeg dela vozila
izvadi pokretni rešo i na njega stavi posudu sa vodom da bi spremio zo-
benu kašu i čaj. Pridruživši mu se, ponovo sam pokušao da ga pratim u
nizu teških vežbi tai čija.

Iza nas se tada začulo neko vozilo koje je juriio drumom. Pričekali
smo iza jednog velikog kamena dok je lend krujzer projurio pored nas.
Obojica smo ga istovremeno prepoznali.

,,To je onaj mali Holanđanin", reće Jin, trčeći do džipa. Ja sam po-
kupio rešo i ubacio ga u zadnji deo, te uskočio u vozilo dok je Jin već
kretao.

„Trebaće nam puno sreće da ga stignemo pri takvoj brzini", reče Jin
dok je ubrzavao.

Prešli smo neki mali brežuljak i spustili se u usku dolinu, tada ko-
načno načas uočavajući vozilo koje je jurilo drumom nekoliko stotina
metara ispred nas.

„Moramo svojom energijom molitve da dopremo do njega", reče Jin.
Duboko udahnuvši, počeo sam da zamišljam energiju kako iz mene
ističe i širi se dalje putem, ulazi u ono teretno vozilo i deluje na tog
mladića. Zamišljao sam ga kako usporava i zaustavlja se.

U trenutku kada sam odaslao tu sliku, vozilo je čak i ubrzalo, uda-
ljujući se od nas. Ostao sam zbunjen.

„Šta to radite?", povika Jin, gledajući me.
„Koristim svoje polje ne bih li ga zaustavio."
,,Ne služite se energijom na taj način", reče Jin brzo. „Tada ima su-
protno dejstvo."
Gledao sam-ga sasvim izgubljen.
„Šta radite", upita me tada Jin, „kada neko pokušava da vas navede
na nešto manipulacijom?"
„Tome se opirem",. rekoh.

104 • Džejms Redfild

„Upravo tako", nastavi Jin. ,,Na nesvesnom nivou Holanđanin može
da oseća kako mu govorite šta da radi. Ima utisak da pokušavate da ma-
nipulišete njim, a zato stiče utisak da onaj ko je iza njega, ko god to
bio, nema dobre namere i to kod njega izaziva dodatne količine straha i
pojačava njegovu odlučnost u pokušaju bekstva.

Mi možemo samo da zamišljamo svoju energiju kako dopire do nje-
ga i podiže ukupni nivo njegovih vibracija. Njemu to omogućuje da pot-
punije nadvlada strah i dođe u đodir sa intuicijom svog višeg 'ja', što
će, u idealnim uslovima možemo da se nadamo, dovesti do toga da nas
se manje plaši i da može da se izloži opasnosti razgovora sa nama. To
je sve što mi možemo da radimo sa svojom energijom molitve. Činiti bi-
lo šta drugo značilo bi pretpostaviti da znamo koji je za njega najbolji
životni put, međutim, to zna samo on. Možda će se dogoditi to da će
mu njegova najviša inluicija - kada mu uputimo dovoljno energije - re-
ći da nas napusti i pobegne iz zemlje. Moramo biti otvoreni i za takvu
mogućnost. Mi njemu možemo samo da pomognemo da odluku donese
sa najvišeg mogućeg energetskog nivoa."

Tada smo izašli iza neke krivine, a plavog lend krujzera više nije bi-
lo na vidiku. Jin uspori. Sa naše desne strane nalazio se manji put koji
se izgledom nekako isticao.

„Tamo", rekoh, pokazujući rukom.
Stotinak metara ispred nas, u podnožju brežuljka, nalazila se široka
ali mala pritoka. Usred nje je stajao Holanđaninov automobil. Motor je
grmeo, točkovi su se besomučno okretali i iza sebe su bacali blato, ali
lend krujzer je stajao u mestu. Zaglavio se.
Mladić se osvrnu prema nama i otvori vrata, pripremajući se za be-
žanje. Ali kada me je prepoznao, isključio je motor i izašao u vodu ko-
ja mu je dosezala do kolena.
Kada smo se zaustavili pored njega, Jin me pomno pogleda. Po iz-
razu njegovog lica bilo mi je jasno da me podseća na to kako treba da
se poslužim svojom energijom. Samo sam mu klimnuo glavom.
„Možemo da vam pomognemo", rekoh mladiću.
On nas je još nekoliko trenutaka sumnjičavo posmatrao, ali malo-po-
malo ipak se opustio, kada je video kako Jin i ja izlazimo i guramo bra-

Tajna Šambale • 105

nik njegovog vozila dok on pritiska papučicu gasa. Točkovi su se još ne-
koliko trenutaka okretali u mestu, bacajući blato na nogavice mojih pan-
talona, a polom su poskočili iz rupe i prešli na suprotnu stranu reke. Dži-
pom smo pošli za njim. Mladić nas jc još nekoliko trenutaka posmatrao,
kao da pokušava da odluči hoće li samo da pode dalje, ali tada je ipak
izašao i krenuo prema nama. Dok nam je prilazio, mi smo mu se pred-
stavili. On nam tada reče da se zove Džejkob.

Tokom razgovora, na njegovom licu sam tražio najmudriji izraz ko-
ji je bilo moguće pronaći.

Džejkob je odmahivao glavom, još užasnut, pa je sledećih nekoliko
minuta posvetio utvrđivanju našeg identiteta, nadalje nas ispitujući o svo-
jim prijateljima koji su nestali.

,,Ne znam zašto sam došao u Tibet", reče na kraju. „Oduvek mi se
činilo da je to preopasno. Ali moji prijatelji su želeli da pođem sa nji-
ma. Nemam pojma zasto sam pristao. Bože moj, kineskih vojnika je bi-
lo svuda. Kako su znali da ćemo biti tamo?"

„Jeste li tražili savete od nekih nepoznatih ljudi?", upita ga Jin.
On se zagleda u nas. „Jesam. Mislite li da su nas oni odali vojnici-
ma?"
Jin klimnu glavom, a Džejkob, kako se činilo, utonu još dublje u pa-
ničan strah, nervozno pogledajući u svim pravcima.
„Džcjkobe", rekoh tada, „nešto moram da saznam: jeste li se upo-
znali sa Vilsonom Džejmsom?"
Izgledalo je kao da Džejkob još ne može da se koncentriše. ,,A ka-
ko da znamo da nam Kinezi i sada nisu za petama?"

Pokušavao sam da uhvatim njegov pogled i na kraju sam ga ipak na-
veo da me pogleda. „Ovo je važno, Džejkobe. Sećate li se da ste vide-
li Vila? Izgleda kao Peruanac, ali mu je naglasak američki."

Džejkob je i dalje izgledao smeteno. „Zašto je to važno? Moramo
nekako da se izvučemo odavde."

Dok smo ga slušali, Džejkob je izneo nekoliko predloga o tome gde
bismo mogli da se ulogorimo dok Kinezi ne odu sa ovog područja i, još
bolje, kako bismo preko Himalaja mogli glavom bez obzira odjuriti u In-
diju.

106 • Džejms Redfild

I dalje sam zamišljao da moja energija ulazi u njega, pa sam nasta-
vio da se koncentrišem na njegovo lice, na njegove crte, a posebno na
oči, tražeći izraz mira i mudrosti. I tada je konačno počeo da me gleda.

,,Zašto želite da pronađete tog čoveka?', upita me.
„Smatramo da mu je potrebna naša pomoć. On me je i pozvao da
dodem u Tibet."
Još nekoliko trenutaka me je netremice posmatrao, pokušavajući da
se, kako je izgledalo, usredsredi.
,,Da", reče tada na kraju. „Upoznao sam vašeg prijatelja. Video sam
ga u predvorju jednog hotela u Lasi. Sedeli smo jedan naspram drugog
i počeli da razgovaramo o kineskoj okupaciji. Već dugo osećam silan bes
zbog kineskog ponašanja, a pretpostavljam da sam ovde došao jer sam
želeo nešto da preduzmem, bilo šta. Vil mi je rekao da me je tog dana
video tri puta, na različitim mestima u hotelu, pa da to nešto znači. Ni-
sam imao pojma o čemu govori."

,,Da li je spominjao neko mesto... Šambalu?", uptah.
Izgledalo je kao da ga je to pitanje zainteresovalo. ,,Ne baš konkret-
no tako. Spominjao je nešto usput, nešto o tome kako Tibet neće biti
oslobođen sve dok se ne shvati Šambala. Tako nekako..."
,,Da li je spominjao neki ulaz, prolaz?"
,,Ne bih rekao. Ne sećam se mnogo toga iz našeg razgovora. U stva-
ri, razgovarali smo vrlo kratko."
,,A njegovo odredište?", upita sada Jin. ,,Da li je spominjao kuda
ide?"
Džejkob odvrati pogled, razmišljajući, a potom odgovori: „Mislim da
je spominjao neko mesto - Dormar, čini mi se - i još nešto o tamošnjim
ruševinama nekog starog manastira."
U tom trenutku pogledah Jina.
„Znam gde je to", reče on. „Daleko na severozapadu, četiri-pet da-
na puta. Biće teško... - i hladno."
Već i sama pomisao na neko daleko putovanje kroz tibetsku pustoš
posve je razorila moju energiju.
„Želite li da pođete sa nama?", upita Jin Džejkoba.
„0, ne", reče on. „Moram da se izvučem odavde."

Tajna Šambale • 107

„Jeste li sigurni?", nastavi Jin upomo. „Izgleda mi kao da su Kine-
zi trenutno veoma aktivni."

,,Ne mogu", rečc Džejkob, skrećući pogled. „Još samo ja mogu da
obavestim svoju vladu i potražim prijatelje, ako uspem da pronađem ne-
ku pomoć."

Jin tada nešto nažvrlja na komadić papira i preda ga Džejkobu.
„Nekako dođite do telefona i pozovite ovaj broj", reče mu. „Pozovi-
te se na mene i dajte im broj na koji će vas nazvati. Čim vas provere,
nazvaće vas i reći vam šta da radite." Jin je Džejkobu tada objasnio ka-
ko će se najlakše i najsigurnije vratiti do Sage, a onda smo ga otpratili
do lend krujzera.

Ušavši u vozilo, on reče: „Srećno... Nadam se da ćete pronaći prija-
telja."

Samo sam klimnuo glavom.
„Ako ga pronađete", pridodade on, „onda će se možda ipak isposta-
viti da je to bio razlog mog dolaska u Tibet, ha? Kako bih mogao da
pomognem."
Zatim se okrenuo i upalio motor, još jednom nas pogledao i odve-
zao se. Jin i ja smo se vratili do svog vozila, a u trenutku kada smo
skrenuli na glavni put, primetio sam da se on osmehuje.
„Smatrate li sada da znate Treće proširenje?", upita me tada. „Raz-
mislite o svemu što ono obuhvata i donosi."
Još nekoliko trenutaka sam ga posmatrao, pomno razmišJjajući o tom
pitanju. Ključ tog proširenja, činilo se, leži u činjenici da naša polja mo-
gu da služe kao podsticaj drugima, da ih podižu do višeg nivoa svesti,
gde mogu da dopru do vlastitih intuitivnih spoznaja koje će ih voditi.
Ono što je taj pojam proširio u mom slučaju, daleko iza granica svega
onoga što sam čuo u Peruu, bio je koncept prema kome naše polje mo-
litve struji ispred nas, te to što možemo da ga postavimo tako da se uz-
diže oko nas - mada o njima ne razgovaramo direktno, mada im čak i
ne vidimo lice. To možemo da postignemo potpunim zamišljanjem toga
da se to događa - očekivanjem takvih događanja.

Svakako, čovek tu energiju ni na koji način ne sme da pokuša da
kontroliše; u suprotnom, pokušaj može da ima sasvim suprotan učinak,

108 • Džejms Redfild

kao što sam to lepo osetio kad sam pokušao da navedem Džejkoba da
zaustavi vozilo. Sve sam to sada napomenuo Jinu.

,,To što razumete je zarazni aspekt čovekovog uma", objasni mi on.
,,U određenom smislu, svi mi razmenjujemo mentalnu aktivnost. Sigurno
je to da imamo kontrolu nad sobom i da možcmo da se povučemo, pre-
kinemo, razmišljamo sasvim nezavisno. Ali, kao što sam već rekao, do-
minantan čovekov kontrolor je divovsko polje verovanja i očekivanja.
Ključ ljudskog napretka leži u tome da imamo dovoljno ljudi koji u to
ljudsko polje mogu da projektuju više očekivanja ljubavi. Taj napor nam
omogućuje da izgrađujemo sve visi nivo energije, te da jedni druge pod-
stičemo na ostvarivanje svog najvećeg potencijala."

Izgledalo je kao da se Jin na trenutak opustio, pa mi se sada i na-
smejao.

„Kultura Šambale", reče tada, „počiva upravo na postavljanju takvog
polja."

Nisam mogao da ne uzvratim osmehom. Celo putovanje je počelo da
poprima logične konture koje još nisam bio u stanju da razumem.

Sledeća dva dana su protekla bez ikakvih poteškoća i bez traga ki-
neske vojske. Na južnom pravcu koji je vodio prema severozapadu, pre-
šli smo još jednu reku u blizini vrha Mejin-Laa, visokog planinskog pre-
voja. Krajolici su bili spektakularni: zaleđeni planinski vrhovi s obe stra-
ne puta. Prvu noć smo proveli u Hor Kvuu, u neobeleženom odmarali-
štu za koje je Jin znao od ranije, a sutradan ujutro smo nastavili prema
jezeru Menasarovar.

U jednom trenutku, dok smo se približavali jezeru, Jin reče: „Ovde
ćemo ponovo morati da budemo oprezni. Jezero i, dalje, Mont Kejlaš,
glavna su odredišta ljudi iz čitavog ovog područja: Indije, Nepala, Kine,
kao i Tibeta. To je sveto mesto koje nema premca. Tamo ćemo naići na
mnoštvo hodočasnika, ali i kineskih kontrolnih punktova."

Nekoliko kilometara dalje Jin je skrenuo na neki stari put te smo ta-
ko zaobišli jedan kontrolni punkt i potom ugledali jezero. Pogiedah Jina
koji se smešio. Prizor je bio neverovatno lep: divovski tirkizni biser usred
stenovitog smeđemaslinastog područja, a sve to je uokvireno snegom pre-

Tajna Šambale •109

krivenim planinskim masivom u pozadini. Jedna od planina, pokazao mi
je Jin, bio je i Kejlaš.

Dok smo se vozili pored jezera, videli smo brojne grupe hodočasni-
ka kako stoje oko velikih stubova prepunih zastavica.

„Šta je to?", upitah.
„Molitvene zastave", odvrati Jin. „Postavljanje zastavice koja simbo-
lizuje naše molitve u Tibetu je tradicionalno već vekovima. Zastavice se
ostavljaju tako da vijore na vetru, a molitve koje sadrže tako se nepre-
stano odašilju Bogu. Molitvene zastave daju se i ljudima."
„Kakve sve molitve sadrže?"
„Molitve za to da ljubav prevlada u celoj ljudskoj zajednici."
Samo sam ćutao.
,,To je u stvari ironično, zar ne?, nastavi Jin. „Tibetska kultura je u
celini posvećena duhovnom životu. Bez preterivanja, bilo bi moguće utvr-
diti da smo mi najreligiozniji narod na svetu. A napala nas je najatei-
stičkija vlast na planeti - kineska. Savršeni kontrast koji ceo svet lako
uočava. Prevagu će odneti jedna ili druga vizija."
Više ne govoreći, prošli smo kroz još jcdan gradić i potom ušli u
Darčen, grad najbliži Mont Kejlešu. Jin je tamo angažovao dvojicu po-
znanika automehaničara koji su pregledali džip ne bi li uočili neke po-
tencijalne poteškoće. Zajedno sa ostalim pripadnicima mesnog stanovni-
štva ulogorili smo se koliko smo mogli bliže planini a da pri tom ne
probudimo sumnju. Nikako nisam uspevao da odvojim pogled od lede-
nih vrhova.
„Kejlaš odavde izgleda kao piramida", rekoh.
Jin klimnu glavom. „Šta vam to govori? Ta planina ima moć."
Kada je nestalo sunca sa vidika, ukazao nam se fantastičan prizor.
Veličanstveni zalazak sunca ispunio je zapadni deo neba slojevima obla-
ka boje breskve, dok je sunce, već ispod linije vidika, još obasjavalo pa-
dine Mont Kejleša, pretvarajući njegove snežne obronke u blistave povr-
šine žute i narandžaste boje.
„Tokom istorije", reče Jin, „veliki carevi su na konjima ili u nosilj-
kama prelazili i hiljade kilomelara samo da bi lično videli takve prizore
u Tibetu. Smatralo se da prvo jutarnje i poslednje večemje svetlo imaju
veliku moć podmlađivanja i podsticanja vizija."

110 • Džejms Redfild

Klimao sam glavom dok sam ga slušao, nikako ne uspevajući da
odvojim pogled od veličanstvenog svetla koje me je obasjavalo. Uistinu
sam se osećao podmlađenim i skoro sasvim smirenim. Ispred nas, u prav-
cu Kejleša, ravne doline i niski obronci bili su okupani naizmeničnim
slojevima senki i svetlosmeđih figura, čineći sablastan kontrast suncem
obasjanim višim grebenima, koji su izgledali kao da se žare nekako iz-
nutra. Čitav prizor je bio nekako nerealan i tada sam prvi put shvatio
zašto su Tibetanci tako skloni duhovnosti. Već i samo svetlo u ovoj ze-
mlji neumoljivo ih dovodi do potpunije svesti.

Rano sutra ujutro već smo bili na putu, a za pet sati stigli smo do
prvih kuća Ejlija. Nebo je bilo zastrto oblacima, dok se temperatura ubr-
zano spuštala. Jin je nekoliko puta skretao na gotovo neprohodne drumo-
ve kako bismo izbegli glavni deo grada.

,,Ovo je sada uglavnom kinesko područje", reče Jin, ,,s barovima i
lokalima koji vojnicima nude striptiz. Za nas je najbolje da se provuče-
mo kroz grad a da nas niko ne primeti."

Kada smo se ponovo našli na koliko-toliko pristojnom putu, već smo
bili severno od grada. U jednom trenutku sam ugledao neku novosagra-
đenu poslovnu zgradu ispred koje je stajalo nekoliko novijih kamiona.
Oko zgrade je sve bilo nepomično.

Jin ju je ugledao kada i ja, te je odmah sa glavnog puta skrenuo na
neki prilazni put i zaustavio džip.

,,To je neka nova kineska zgrada", reče. „Nisam znao da je ovde.
Dobro gledajte da li će neko primetiti naš prolazak."

U tom trenutku se pojačao vetar i počeo je da pada gusti sneg, što
nam je olakšalo da prođemo neopaženo. Dok smo nastavljali vožnju, vr-
lo pomno sam posmatrao zgradu i prostor oko nje. Većina prozora je
imala zavese.

„Šta je u toj zgradi?", upitah.
„Mislim da je to nekakva naftna istraživačka stanica. Ali, ko to mo-
že tačno da zna?"
„A šta je sada sa tim vremenom?"
„Izgleda da nailazi oluja. To bi moglo da nam pomogne."
„Misliš da bi i ovde gore mogli da nas traže, zar ne?", upitah.

Tajna Šambale • 111

Pogledao me je sa izrazom najdublje moguće tuge, koja je odmah
prešla u neizmerni bes.

,,U ovom gradu su ubili mog oca", reče.
Počeo sam da odmahujem glavom. „Užasno je što si to morao da
gledaš."
,,lsta stvar se dogodila i hiljadama Tibetanaca", dodade on, nepomič-
no zagledan napred.
Jasno sam oscćao njegovu mržnju.
On sada samo odlučno odmahnu glavom. „Važno je da se ne razmi-
šlja o tome. Moramo da izbegavamo takve stike. Posebno vi. Kao što
sam već rekao, možda neću biti u stanju da kontrolišem bes. Vi po tom
pitanju morate da budete bolji od mene, kako biste, ako to bude potreb-
no, mogli i sami da nastavite."

„Molim?"
„Dobro me slušajte", reče tada. „Morate tačno da shvatite gde se na-
lazite. Naučili ste prva tri proširenja. Uspevali ste dosledno da podižete
energiju i stvarate snažno polje ali, kao i ja, još upadate u strah i bes.
Postoje još neke stvari koje mogu da vam ispričam o usidravanju i isti-
canju vaše energije."

„Šta tačno znači usidravanje?", upitah.
„Morate bolje da stabilizujete protok svoje energije, kako bi iz vas
u svet izlazila snažno, bez obzira na ličnu situaciju u kojoj se trenutno
nalazite. Kada svc to postignete, sva tri proširenja kojima ste ovladali
postaju stalni mentalni sklop i način života,"
„Da li je to Četvrto proširenje?", upitah.
,,To je početak Četvrtog. Ovo što ću vam ispričati su poslednje in-
formacije kojima raspolažemo u vezi sa proširenjima. Preostali deo Če-
tvrtog proširenja nedvosmisleno poznaju samo oni u Šambali.
U idealnim uslovima proširenja bi trebalo da deluju zajedno na sle-
deći način: vaša energija molitve bi trebalo da proističe iz vaše unutra-
šnje božanske veze i da zrači ispred vas, izazivajući očekivanu sinhroni-
zaciju i uzdižući sve do kojih dopre na viši nivo njihovog 'ja'. Na taj
način ta energija maksimalizira zagonetan razvoj našeg života, te svest i
dovršavanje naših pojedinačnih misija na ovoj planeti.

112 • Džejms Redfild

Nažalost, na putu na kome se krećemo nailazimo na prepreke, na is-
kušenja koja izazivaju stanje straha, koje, kao što smo već govorili, do-
nosi sumnju i tako razara naše polje. Što je još nepovoljnije, taj strah
može da nam donese i negativne slike, negativna očekivanja, koja u na-
šem životu mogu pripomoći nastanku upravo onoga čega se plašimo. Sa-
da morate da naučite kako svoju višu energiju da učvrstite tako da se
češće zadržavate u stanju pozitivnog protoka.

Problemi u vezi sa strahom", nastavi Jin, „sastoje se u tome što on
može da bude veoma prefinjen i da nam se brzo i neopaženo prikrade.
Vidite, slika straha uvek prikazuje nešto što ne želimo. Plašimo se neu-
speha, neprijatnosti koje ćemo doživeti mi ili naša porodica, gubitka slo-
bode ili voljene osobe, ili čak sopstvenog života. Najteže je to što, ka-
da počnemo da ga osećamo, takav strah često prelazi u bes, a tim be-
som se služimo kako bismo prikupili svu snagu i oduprli se i uzvratili
onome koga smatramo pretnjom, ko god to bio.

Bilo da osećamo strah ili bes, moramo da shvatimo da te emocije
potiču iz istog izvora: iz onih aspekata naših života koje ne želimo da
izgubimo.

Legende kažu da je, budući da potiču iz zabrinutosti zbog mogućeg
gubitka nečega, strah i bes najbolje i najlakše izbegavati psihičkim dis-
tanciranjem od svih ishoda."

Sada smo se već prilično odmakli na sever od samog grada i sneg
je postajao sve gušći. Jin se mučio da bi razabrao put, te je u razgovo-
ru samo s vremena na vreme i načas skretao pogled prema meni.

„Razmotrite, na primer, naš slučaj", reče on. „Tražimo Vila i prolaz
do Šambale. Legende bi rekle da bismo, istovremeno s nameštanjem
polja za očekivanje ispravnih intuitivnih znakova i događaja koji će nas
voditi, trebali da se sasvim distanciramo, odvojimo od svakog konkret-
nog ishoda. Upravo na to sam ciljao kada sam vas upozorio u vezi sa
preteranom privrženošću pitanju hoće li se Džejkob zaustaviti ili neće.
Važnost te odvojenosti je velika Budina poruka i dar čovečanstvu koji
nude sve istočne religije."

Taj pojam mi je bio poznat, ali sam trenutno imao problem sa uo-
čavanjem njegove vrednosti.

Tajna Šambale • 113

,,AIi, Jin", pobunih se, „kako možemo sasvim da se odvojimo? Ta
ideja mi često liči na teoriju o potpunoj odvojenosti od života, o posto-
janju koje nema veze sa stvamošću. Naša pomoć Vilu može da bude pre-
sudna, da znači razliku izmedu života i smrti. Kako možemo da se po-
našamo kao da nam do toga uopšte nije stalo?"

Jin skrenu s puta i zaustavi džip. Vidljivost je bila skoro na nuli.
„Nisam rekao da nam ne sme biti važno", nastavi tada. „Rekao sam
da se ne smemo vezivati za neki konkretni ishod. Ono što dobijamo u
životu i ovako se uvek blago razlikuje od onoga što želimo. Biti odvo-
jen znači spoznati da uvek posloji viši cilj koji je moguće uočiti u sva-
kom događaju, u svakom ishodu. U svakom zlu uvek možemo da pro-
nađemo neko dobro, neko pozitivno značenje, od koga možemo da na-
stavimo dalje."
Slaganje sam potvrdio klimanjem glave. Za to sam znao još iz Pe-
rua.
„Razumem", rekoh, „vrednost takvog opšteg gledanja na stvari, ali
zar nema takav pogled na svet i svoja ograničenja? Šta ako neko name-
rava da nas ubije ili muči? Vrlo je teško nezainteresovano i odvojeno
gledati ua tako nešto ili u tome videti nešto dobro."
Jin se netremicc zagleda u mene. „Ali šta ako je takvo mučenje uvek
posledica toga što tokom dogadaja koji dovode do takve kritične situa-
cije nismo dovoljno odvojeni? Naše legende govore da se naša energija,
kada naučimo da se odvojimo, može zadržati na dovoljno visokom ni-
vou kako bismo izbegli sve te ekstremno negativne pojave. Ako uspemo
da ostanemo jaki, da uvek očekujemo pozitivno, bilo da je rezultat upra-
vo onakav kakav smo očekivali ili ne, počinju da se dogadaju čuda."
U to nisam mogao da poverujem. „Hoćeš da mi kažeš da sve loše
što nam se događa nastaje jer smo propustili neku sinhronizovanu prili-
ku za izbegavanje takve situacije?"
On me pogleda uz osmeh. „Da, upravo tako."
,,Ali, to je užasno. Ne pripisujemo li time krivicu, recimo, nekome
ko ima neizlečivu bolest, misleći da je sam kriv za tu svoju bolest jer
je propustio priliku da pronađe način izlečenja?"

,,Ne, nema nikakvog okrivljavanja. Svi mi samo činimo najbolje što
možemo. Ali to što sam vam rekao istina je koju moramo da prihvati-

114 • Džejms Redfild

mo ako želimo da dostignemo najviše nivoe energije molilve. Moramo
da održavamo polja koliko možemo snažnijim, a u tom cilju u svakom
trenutku moramo da verujemo, snažno i bez kolebanja, da ćemo biti po-
šteđeni takvih problema.

S vremena na vreme dogodiće nam se da nešto propustimo", nasta-
vi on. „Čovekovo znanje je nepotpuno i moguće je da ćemo umreti ili
da će nas neko mučiti zbog nedostatka informacija. Ali istina glasi ova-
ko: kada bismo raspolagali svim znanjem do kojeg će ljudi jednom do-
ći, nešto bi nas uvek vodilo dalje od opasnih situacija. Najveću snagu
stičemo kada pretpostavljamo da je već tako. Na taj način možemo da
ostanemo odvojeni i fleksibilni, pa da izgrađujemo snažno polje očeki-
vanja."

Sve je to sada počelo da poprima smisao i logičku povezanost. Jin
je želeo da mi kaže da moramo da pretpostavimo da će nas sinhronizo-
vani postupak uvek štititi od opasnosti, da ćemo unapred znati koje po-
teze treba da povučemo, jer je ta sposobnost naša sudbina. Verujemo li
u to, pre ili kasnije to će svim ljudima postati stvarnost.

„Svi veliki mistici", nastavi Jin, „govore da je delovanje na osnovu
potpune vere važno. Apostol Ivan u vašoj zapadnjačkoj Bibliji opisujc
delovanje takvog oblika vere. Stavili su ga u bačvu sa ključalim uljem,
a njemu se ništa nije dogodilo. Druge su stavljali među gladne lavove,
a ni njima se ništa nije dogodilo. Da li su to samo mitovi?"

„Ali na kom nivou mora biti naša vera da bismo postigli taj stepen
nedodirljivosti?", upitah.

„Moramo da dostignemo nivo koji se primiče nivou onih u Šamba-
li", odgovori Jin. „Zar ne uviđate kako se sve to lepo slaže? Ako je na-
še stalno očekivanje dovoljno snažno, ujedno i očekujemo sinhronizaciju
i upućujemo energiju drugima, tako da oni takođe mogu da očekuju sin-
hronizaciju. Nivo energije se tako neprestano povećava. A, osim toga,
uvek postoje i dakini..."

Brzo je skrenuo pogled, užasnut, kako se činilo, činjenicom da je po-
novo spomenuo ta bića.

„Šta je zapravo sa njima?", upitah.
I dalje je ćutao.

Tajna Šambale • 115

„Jin", nastavih istrajno, „moraš da mi objasniš šta time hoćeš da ka-
žeš. Kako se dakini uklapaju u čitavu priču?"

On tada napokon uzdahnu i reče: „Reći ću vam samo ono što i sam
razumern. Legende kažu da njih razumeju samo oni u Šambali, te da mo-
ramo da budemo vrlo pažljivi i oprezni. Više od toga vam ne mogu re-
ći."

Te reči su izazvale moj ljutiti pogled. „Pa, dobro, to ćemo onda jed-
nostavno morati da otkrijemo kasnije, zar ne, kada stignemo do Šamba-
le?"

Pogledao me je s neizmernom tugom u očima. „Već sam vam rekao
da sam imao i previše iskustva s kineskom vojskom. Moja mržnja i bes
nagrizaju moju energiju. Ako primetim u bilo kom trenutku da vas spu-
tavam, moraću da vas napustim, a vi ćete morati da nastavite sami."

Samo sam ga nepomično posmatrao, ne želeći ni da razmišljam o toj
mogućnosti.

„Samo zapamtite", nastavi on, „Šta sam vam rekao o odvojenosti i o
veri u to da će vas nešto uvek voditi dalje od opasnosti."

Načas je zastao, pokrećući džip i nastavljajući vožnju kroz snežnu
mećavu.

„Možete da budete ubeđeni", reče na kraju, ,,da će se vaša vera na-
ći u iskušenju."

6.
Prolaz

Posle četrdesetominutne vožnje prema severu, Jin je skrenuo na svoj-
ski uništen kamionski put koji je vodio prema visokom planinskom lan-
cu udaljenom trideset-četrdeset kilometara. Sneg je padao sve gušće. U
početku jedva čujno, prigušeno brujanje počelo je stalno da se poveća-
va, sada nadjačavajući zvuk motora i vetra.

Jin i ja smo se u trenutku pogledali kada je taj zvuk postao prepo-
znatljiv.

„Helikopteri", povika Jin, skrećući džipom s puta i ulazeći u neka-
kav otvor medu stenama. Džip je sumanuto poskakivao. „Znao sam. Ipak
mogu leteti i kada je ovakvo vreme."

„Kako to misliš, znao si?"
Kada se čuo zvuk iza nas, učinilo mi se da čujem dve letilice. Jed-
na je lebdela tačno iznad nas.
„Ja sam kriv", kriknu Jin nadjačavajući buku. „Morate da izađete!
Odmah!"
„Molim?", povikah. „Jesi li poludeo? Gde da idem?"
On mi tada povika na uho: „Ne zaboravitc da uvek budete budni.
Čujete li me? Nastavite u pravcu severozapada, prema Dormaru! Mora-
te doći do planine Kunlun!"
Jednim jedinim spretnim pokretom tada je otvorio moja vrata i izgu-
rao me iz vozila.
Dočekao sam se na noge, a onda se nekoliko puta prevrnuo na sne-
žnom nanosu. Pridigavši se u sedeći položaj, pokušao sam da nekako ra-
zaberem džip, ali on se već udaljavao, a pogled mi je već zaklanjao gu-
sti sneg. Osećao sam kako me ispunjava talas najčistijeg paničnog straha.

Tajna Šambale • 117

U tom trenutku pažnju mi je privuklo neko kretanje s desne strane.
Tamo sam, na neka tri metra udaljenosti, kroz sneg razabrao figuru ne-
kog visokog muškarca u crnim pantalonama od jareće kože i prsluku od
ovčje kože, te sa šeširom na glavi. Stajao je nepomično, netremice me
posmatrajući, ali mu je lice delimično prikrivao vuneni šal. Prepoznao sam
te oči. Odakle? Nekoliko trenutaka kasnije podigao je pogled prema he-
likopteru, koji je ponovo preletao iznad nas, a potom odjurio odande.

Bez ikakvog upozorenja, tri-četiri zaglušujuće eksplozije odjeknule su
iz pravca u kom se udaljio džip, zasipajući me kamenjem i snegom, is-
punjavajući vazduh dimom koji me je gušio. Ustavši, počeo sam da se
teturam u suprotnom smeru u trenutku kada je oko mene odjeknulo još
nekoliko manjih eksplozija. Vazduh je sada sasvim bio ispunjen neka-
kvim otrovnim plinom. Tada sam osetio užasnu vrtoglavicu.

Pre nego što sam sasvim došao svesti, začuo sam muziku. Bila je to
muzika nekog klasičnog kineskog kompozitora koju sam već negde čuo.
Naglo se probudivši, uvideo sam da se nalazim u nekoj pedantno ukra-
šenoj kineskoj spavaćoj sobi. Podigavši se u sedeći položaj u raskošnoj
posteljini, odgurnuo sam svilene pokrivače. Na sebi sam imao samo bol-
nički ogrtač i bio sam okupan. Soba je bila dugačka sedam metara i ši-
roka isto toliko, a svaki drvetom obloženi zid ukrašavala je drugačija sli-
ka. Neka Kineskinja me je posmatrala kroz odškrinuta vrata.

Vrata se tada otvoriše i u sobu uđe neki kineski vojni oficir krutog
držanja, u besprekornoj odeći. Osetih kako me obuzima ledeni strah. Bio
je to isti onaj oficir koga sam već nekoliko puta video. Srce mi je neo-
buzdano lupalo. Pokušao sam da proširim energiju, ali pogled na njega
mi je oduzeo i poslednji atom snage.

„Dobro jutro", reče mi on. „Kako se osećate?"
,,S obzirom na onaj plin", odvratih, „prilično dobro."
On se nasmeši. Nema trajnih posledica, to vam garantujem."
„Gde se nalazim?"
,,U Ejliju ste. Doktori su vas pregledali i kažu da je sve u redu. Ali
ja moram da vam postavim nekoliko pitanja. Zašto ste putovali sa Jinom
Doleom i gde ste pošli?"
„Želeli smo da posetimo nekoliko starih manastira."

118 • Džejms Redfild

„Zašto?"
Odlučio sam da više ništa ne kažem. ,,Ja sam turista. I imam vizu.
Zašto ste me napali? Zna li američka ambasada da sam u pritvoru?"
On se nasmeši i zlokobno me pogleda u oči. ,,Ja sam pukovnik Čang.
Niko ne zna da ste ovde, a ako ste prekršili neke naše zakone, niko vam
ne može pomoći. Gospodin Dole je kriminalac, pripadnik ilegalne ver-
ske organizacije koja u Tibetu izvodi razne prevare."

Činilo se da se ostvaruju moji najužasniji strahovi.
,,Ne znam ništa o tome", rekoh. „Želeo bih nekoga da pozovem."
„Zašto Jin Dole i ostali tragaju za tom Šambalom?"
„Ne znam o čemu pričate?"
On mi priđe još za korak. ,,Ko je Vilson Džejms?"
„Moj prijatelj", rekoh.
„Da li je u Tibetu?"

„Mislim da jeste, ali ga nisam video."
Čang me pogleda uz primesu gađenja i, ne rekavši više ni reč, okre-
te se i izađe.

Ovo je loše, vrlo loše. Upravo sam se spremao da ustanem iz poste-
lje kada se ona bolničarka vratila sa šestoricom vojnika, od kojih je je-
dan gurao nešto što je ličilo na nekakva divovska čelična pluća, samo
što je bilo veće i što je stajalo na visokim širokim nogama, kako bi se,
tako je izgledalo, moglo prevući preko nekoga ko leži na krevetu.

Pre nego što sam uspeo da kažem bilo šta, vojnici su me već drža-
li i preko mene navlačili taj aparat. Sestra ga je potom uključila, zbog
čega je nastalo blago brujanje, a jarko svetlo se pojavilo tačno iznad mog
lica. Čak i sa zatvorenim očima video sam svetlo kako se preko moje
glave pomera zdesna ulevo, kao skener na aparatu za fotokopiranje.

Čim se mašina zaustavila, vojnici su je odvezli i izašli iz sobe. Se-
stra se još nekoliko trenutaka zadržala, posmatrajući me.

„Šta je to bilo?", zamucah.
„Običan encefalograf '', reče ona pomno pazeći na engleski dok je iz
nekog ormara izvlačila moju odeću. Sva garderoba je bila očišćena i
uredno složena.

„Čemu je to služilo?", upitah.

Tajna Šambale • 119

,,Da bismo sve proverili, da bismo znali da je sa vama sve u redu."
U tom trenutku vrata su se ponovo otvorila. Vratio se pukovnik Čang.
On uze stolicu koja je slajala pored zida i postavi je u blizini kreveta.
„Možda bi trebalo da vam objasnim s čime se mi ovde zapravo su-
očavamo", rekao je sedajući. ,,U Tibetu postoje mnogobrojne verske sek-
te, a mnogi njihovi sledbenici širom sveta pokušavaju da ostave utisak
da su verski vernici koje Kinezi ugnjetavaju. Priznajem da je naša poli-
tika u ranijem periodu, pedesetih godina i tokom Kulturne revolucije, bi-
la nepromišijena. Ali taj odnos se poslednjih godina promenio. Pokuša-
vamo da budemo maksimalno tolerantni, s obzirom na činjenicu da je
zvanična politika kineske vlade ateizam.

Te sekte moraju da vode računa o činjenici da se i Tibet promenio.
Ovde živi mnogo Kineza, neki od njih su ovde oduvek, a mnogi su bu-
disti. Svi mi moramo da živimo zajedno. Tibet ne može više nikada da
se vrati pod lamaističku vlast.

Shvatate li šta vam govorim? Svet se promenio. Čak i kada bismo Ti-
betu želeli da dodelimo slobodu, to ne bi bilo u redu prema Kinezima."

Čekao je misleći da ću ja nešto reći, a ja sam razmišljao kako bih
se mogao suprotstaviti govoreći mu o vladinoj politici doseljavanja Ki-
neza na područ|e Tibeta sa ciljem raspršavanja uticaja tibetske kulture.
Umesto toga rekoh: „Čini mi se da samo žele da budu slobodni kako bi
se bez smetnji mogli posvetiti svojoj veri."

Nešto od toga smo mi i dopustili, ali oni stalno menjaju svoje delo-
vanje. Upravo kada pomislimo da znamo ko je na čelu čitave stvari, si-
tuacija se promeni. Čini mi se da počinjemo da ostvarujemo dobar od-
nos sa delovima zvanične budističke hijerarhije, ali isto tako postoje i ti-
betski iseljenici u Indiji, pa onda ta druga grupa kojoj pripada gospodin
Dole, ona koja drži neka tajanstvena usmena predanja i širi sve te priče
o Šambali. Ljudima to isto odvlači pažnju. U Tibetu treba obaviti još to-
liko važnih stvari. Ovde su ljudi veoma siromašni. Potrebno je podići
kvalitet života."

Tada me pogleda i nasmeši se. „Zašto ljudi tu legendu o Šambali
shvataju toliko ozbiljno? Meni izgleda skoro nezrelo, kao neka dečja pri-
ča.

120 • Džejms Redfild

„Tibetanci smatraju da osim fizičkog sveta koji vidimo postoji i još
jedna, duhovna stvarnost, te da se Šambala, mada je ovde. na Zemlji,
nalazi u sferi duhovnog." Nisam mogao da verujem da sam se izložio
tolikom riziku i da sam se sa njim upustio u raspravu.

„Ali kako to oni misle da to mesto postoji?", nastavi on. ,,Iz vazdu-
ha i posredstvom satelita smo pretražili svaki kvadratni ccntimetar Tibe-
ta i ništa nismo videli."

Samo sam ćutao.
„Znate li gde bi se moglo nalaziti to mesto?", nastavi on odlučno.
,,Da li ste zbog toga ovde?"
„Bio bih presrećan kada bih znao gde je", rekoh, ,,čak i kada bih
znao šta je tačno, ali bojim se da ne znam. Isto tako ne želim ni da
imam probleme sa kineskim vlastima."
Pažljivo me je slušao, zato nastavih: „Štaviše, sve ovo me užasno
plaši i zaista bih najradije otputovao."
,,Oh, ne, mi bismo želeli da sa nama podelite ono što znate", reče
on. „Ako takvo mesto postoji, ako je reč o nekoj skrivenoj kulturi, že-
limo da raspolažemo tim podacima. Prenesite nam šta znate i dozvolite
da vam pomognemo. Možda je moguće postići neki kompromis."
Na trenutak ga odmerivši, ja tada rekoh: „Ako nemate ništa protiv,
želeo bih da stupim u vezu sa američkom ambasadom."
Pokušao je da prikrije nestrpljivost, ali sam je ja jasno video u nje-
govom pogledu. On me je još nekoliko trenutaka nepomično gledao, a
potom je prišao vratima i okrenuo se.
,,To neće bili potrebno", reče. „Možete slobodno da idete."

Već za nekoliko minuta koračao sam ulicama Ejlija u čvrsto zakop-
čanoj jakni. Sneg nije padao, ali je bilo vrlo hladno. Pre toga sam bio
prinuđen da se obučem pred onom medicinskom sestrom, a potom su me
izveli iz kuće. Dok sam tako koračao, pretražio sam sve džepove. Začu-
do, sve je bilo na mestu: nož, novčanik, kesica badema.

Osećao sam blagu vrtoglavicu i veliki umor. Da li je to posledica ner-
voze i teskobe? Nisam znao odgovor na to pitanje. Posledica onog plina?
Nadmorske visine? Sada sam pokušavao da se oslobodim tog osećaja.

Tajna Šambale • 121

Ejli je bio moderan gradić po čijim su se ulicama kretali mnogi Ki-
nezi i Tibetanci, a svuda se videlo i mnogo vozila. Dobro održavane
zgrade i prodavnice pomalo su zbunjivale, s obzirom na užasne raskrsni-
ce i uslove sa kojima smo se suočili doiazeći do tog grada. Gledajući
okolo, nisam video nikoga ko bi eventualno znao engleski, a posle ne-
koliko ulica počeo sam da osećam još izraženiju vrtoglavicu. Zato sam
bio prinuđen da sednem pored ulice, na neki stari betonski blok. Sve iz-
raženiji strah skoro da je prerastao u paniku. Šta sada uraditi? Šta se do-
godilo Jinu? Zašto me je onaj kineski pukovnik samo tako pustio? Sve
to nije imalo nikakvog smisla.

Uz tu pomisao u svesti mi se pojavila i čitava slika Jina i tada sam
se setio. Dopuštam da mi se energija izgubi. Strah me obuzima i zabo-
ravio sam da preduzmem nešto u vezi sa tim. Tada duboko udahnuh, po-
kušavajući da podignem nivo energije.

Već nekoliko minuta kasnije počeo sam da se osećam bolje, a po-
gled mi se zaustavio na nekom velikom zdanju nekoliko ulica dalje. Na
spoljnjem zidu bio je natpis na kineskom koji nisam mogao da odgonet-
nem, ali sada sam se koncentrisao na oblik zgrade, i stekao utisak da se
radi o nekom pansionu ili malom hotelu. Osetio sam pravo ushićenje.
Tamo možda imaju i telefon, možda čak i druge turiste sa kojima bih
mogao da se povežem.

Ustao sam i pošao u tom pravcu, pažljivo posmatrajući okolne uli-
ce. Za nekoliko minuta sam se našao na nekoliko vrata od pansiona Šing
Šui, ali sam i dalje oklevao i gledao oko sebe. Činilo mi se da me ni-
ko ne prati. Kada sam stigao na samo nekoliko koraka od vrata, začuo
sam nekakav zvuk. Nešto je palo u sneg. Pogledao sam oko sebe. Sta-
jao sam na ulici tačno naspram nekog uskog prolaza između zgrada.
Osim mene, na ulici se nalazila još jedna grupa staraca koji su na se-
dam-osam metara od mene koračali u suprotnom pravcu. Tada sam po-
novo začuo onaj zvuk. Bio je blizu. Spustivši pogled prema tlu, ugledao
sam maleni kamen kako je izleteo iz onog prolaza i upao u sneg.

Načinivši korak napred, pokušao sam da zavirim u taj polumračni
otvor. Zatim sam napravio još nekoliko koraka, pokušavajući da se pri-
lagodim tami.

122 • Džejms Redfild

„Ja sam", reče neko.
Istog trena postalo mi je jasno da je to Jin.
Pojurio sam u prolaz i zatekao ga kako stoji naslonjen na neki zid
od cigle.
„Kako si znao gde sam?", upitah ga.
„Nisam znao", odgovori on. „Samo sam nagađao." Zatim skliznu uza
zid i sede na zemlju. Tek tada sam primetio da mu je jakna pozadi spalje-
na. Kada je pomerio ruku, na njegovom ramenu sam ugledao krvavu mrlju.
„Ranjen si", rekoh. „Šta se dogodilo?"
„Nije tako strašno. Bacili su detonacijsku bombu, a ja sam, kada me
je eksplozija izbacila iz džipa, udario o stenu. Nekako sam puzeći uspeo
da se sakrijem pre nego što su sleteli. Video sam kako vas odnose u ka-
mion koji se uputio prema gradu. I nekako sam pretpostavio da ćete se,
ako uspete da im izmaknete, uputiti prema najvećem pansionu. Šta je bi-
lo sa vama?"

Ispričao sam Jinu kako sam se probudio u onoj kineskoj kući i ka-
ko me je pukovnik Čang prvo ispitivao, a onda pustio.

„Zašto si me izgurao iz džipa?", upitah ga potom.
„Već sam vam rekao", odgovori Jin. ,,Ne mogu da kontrolišem svo-
ja očekivanja koja su bazirana na strahu. Moja mržnja prema Kinezima
je prevelika. Oni zbog toga mogu da me prate." Onda načas zastade.
„Zašto su vas oslobodili?"

„Ne znam", odgovorih,
Jin se malo pomaknu i napravi bolnu grimasu. „Verovatno zato što
Čang naslućuje da može i vas da prati."

Samo sam odmahivao glavom. Može li lo da bude istina?
,,On, svakako, ne zna kako cela stvar funkcioniše", nastavi Jin, „ali
kada očekujete dolazak vojnika, vaša očekivanja njegovom egu daju no-
vu ideju i on se tako primiče mestu na kome se nalazite. Verovatno sma-
tra da je to neka moć koja je u njemu."

Tada me prodorno pogleda. „Morate da učite iz mog problema. Mo-
rate da ovladate svojim mislima."

Jin me je još nekoliko trenutaka posmatrao, a potom, držeći se za
ruku, povede me onim prolazom, kroz uski procep između dve zgrade,
u nešto što je izgledalo kao napuštena kuća.

Tajna Šambale • 123

„Moraš da odeš kod nekog doktora", rekoh.
,,Ne!", reče Jin odlučno. „Poslušajte me. Sa mnom će sve biti u re-
du. Ovde ima ljudi koji mi mogu pomoći. Ali ne mogu sa vama da idem
do ruševina starog manastira; tamo ćete morati sami da idete."
Samo sam se okrenuo, dok je u meni rastao strah. „Mislim da ja to
ne mogu."
Na Jinovom Jicu se odražavala zbunjenost. „Morate da kontrolišete
taj svoj strah, da se distancirate. Potrebni ste nam kao pomoć u prona-
laženju Šambale. Morate da nastavite."

S mukom se pridigao u sedeći položaj, primičući se s bolnom gri-
masom na licu. „Zar ne shvatate kako je narod Tibeta propatio? Ipak,
svi čekaju dan kada će se Šambala otkriti celom svetu." Počeo je da
žmirka u trenutku kada su nam se pogledi sreli. „Razmislite samo o to-
me koliko nam je ljudi pomoglo da stignemo ovako daleko. Mnogi od
njih su sve rizikovali. Neki su možda u zatvoru, neki su i ubijeni."

Podigao sam ruku i pokazao mu je; drhtala je. „Pogledaj me. Jedva
se pomeram."

Jinov pogled je bio krajnje prodoran. „Zar ne mislite da je vaš otac u
Drugom svetskom ratu bio užasnut kada je iskakao iz onih amfibijskih vo-
zila i po plićaku trčao prema francuskoj obali? Kao i svi oslali? Ali je to
ipak učinio! A šta bi bilo da nije? Šta bi bilo da su i svi ostali odustali?
Saveznici bi možda izgubili rat. Možda ne bi bilo slobode za sve.

Mi u Tibetu smo izgubili slobodu, ali ono što se sada događa ne od-
nosi se samo u Tibet. To nešto nadilazi i vas i mene. Reč je o onome što
se mora dogoditi kako bi se nagradile žrtve brojnih generacija. Shvatanje
Šambale, učenje načina korišćenja polja molitve u ovom istorijskom trenut-
ku je sledeći korak u razvoju čovečanstva. Reč je o velikom zadatku cele
naše generacije. Ako ne uspemo, izneverićemo dosadašnje generacije."

Jin tada napravi bolnu grimasu i skrenu pogled. U očima su mu se
nakupile suze.

,,Ja bih pošao da mogu", pridoda još. „Ali sada mi se čini da ste
nam samo još vi jedina nada."

U tom trenutku smo začuli zvuk ogromnih kamiona i ugledali dva
velika vozila za prevoz vojnika kako prolaze pored nas.

124 • Džejms Redfild

,,Ne znam gde da krenem", rekoh.
„Stari manastir nije daleko odavde", odvrati Jin. „Do njega je mogu-
će doći za jedan dan, a ja mogu da se dogovorim da vas neko odvede
tamo."
,,I šta bih tamo trebalo da radim? Već si mi rekao da ću se naći u
iskušenju. Na šta si pri tom mislio?"

,,Da biste prošli kroz prolaz, moraćete sasvim da dozvolite božanskoj
energiji da teče kroz vas i da postavite polje onako kako ste naučili. Bu-
dite svesni toga da polje izlazi iz vas i utiče na događaje, Što je najva-
žnije, držite slike straha pod kontrolom i ostanite odvojeni. Još se plaši-
te nekih ishoda. Ne želite da poginete."

„Svakako da ne žclirn da poginem", rekoh, sada već skoro vičući.
„Imam puno razloga za život."

,,Da, znam", odgovori on blagim tonom. ,,AIi to su vrlo opasne mi-
sli. Morate da odbacite sve misli o eventualnom neuspehu. Ja to ne mo-
gu, ali mislim da vi možete. Morate u svojoj veri da budete sasvim si-
gurni da ćete biti spaseni, da ćete uspeti."

Zastao je da bi se uverio da sam ga razumeo.
„Još nešto?", upitah.
,,Da'', reče on. „Ako sve ostalo propadne, i dalje potvrđujte da vam
Šambala pomaže. Tražite..."
Zaćutao je, ali sam ja znao šta je hteo da mi kaže.

Sutra ujutro našao sam se u kabini nekog starog kamioneta s pogo-
nom na sva četiri točka, zbijen između jednog pastira i njegovog četvo-
rogodišnjeg sina. Jin je tačno znao šta treba da se radi. Uprkos njego-
vim bolovima, iskrali smo se nekoliko ulica dalje i stigli do neke stare
kuće od pečene cigle, gde smo dobili toplo jelo i mesto za prenoćište.
On je do kasno u noć razgovarao sa nekoliko muškaraca. Ja sam mogao
samo da pretpostavim da su to članovi Jinove tajne grupe, ali ga ništa
nisam pitao. Ustali smo rano i već nekoliko minuta kasnije do kuće je
došao onaj kamionet i ja sam ušao.

Sada smo se vozili snegom prekrivenim zemljanim putem, vijugaju-
ći sve više u planine. Dok je kamionet tako poskakivao putem, na jed-

Tajna Šambale • 125

nom mestu smo skrenuli i stigli do jedne isturene stene s koje smo ugle-
dali mesto na kome smo se Jin i ja oprostili. Zamolio sam vozača da
uspori da bih bolje video.

Na moj veliki užas, tamo je čitav prostor bio prepun vojnih vozila i
vojnika.

„Čekajte malo", rekoh vozaču. „Jinu je možda potrebna pomoć. Mo-
ramo da se zaustavimo."

Starac je odmahivao glavom. „Morati ići! Morati ići!"
On i njegov sin su nešto uzbudeno pričali na tibetskom, s vremena
na vreme pogledajući prema meni, kao da znaju nešto što ja ne znam.
On je tada ubrzao i tako smo prešli okuku i počeli da se spuštamo pla-
ninskim putem.
Bolan osećaj straha tada je upravo eksplodirao u mom želucu. Nika-
ko nisam mogao da se odlučim šta da preduzmem. Šta ako je Jin pobe-
gao i potreban sam mu? S druge strane, činilo mi se da znam šta bi Jin
želeo da ja uradim u toj situaciji. Bio bi uporan u tome da nastavim put.
Trudio sam se da održavam energiju na visokom nivou, ali se deo me-
ne pitao hoće li se na kraju ispostaviti da su sve one priče o prolazima
i Šambali samo neki mit. A čak i ako su istinite, zašto bi ulazak bio do-
zvoljen meni, a ne nekom drugom, na primer Džempi ili lami Ridgenu?
Ništa nije imalo smisla.

Oslobodivši se tih misli, ponovo sam uložio trud kako bi energiju odr-
žao na visokom nivou, pri tom posmatrajući snegom pokrivene planinske
vrhove. Pomno sam posmatrao nekoliko gradića kroz koje smo prošli, me-
đu njima i Dormar. Na kraju, pošto smo pojeli hladnu supu i sušeni pa-
radajz, utonuo sam u dugotrajan san. Kada sam se probudio, bilo je već
kasno poslepodne i ponovo su padale velike snežne pahulje koje su ubrzo
prekrile drum svežim slojem beline. Dok smo nastavljali put, teren je po-
stajao sve strmiji, a jasno sam osećao i da je vazduh sve ređi. U daljini
sam ugledao novi lanac visokih planina kojem smo se sada primicali.

To je zapravo planina Kunlun, pomislih, koju mi je Jin spominjao.
Jedan deo mog bića i dalje nije verovao da se sve to zaista događa. Ali
je drugi znao da je to istina, te da sam sada sam, suočen sa monolitnim
kineskim prisustvom, svim tim vojnicima i ateističkim skepticizmom.

126 • Džejms Redfild

Negde sa zadnje strane se tada začulo prigušeno brujanje helikopte-
ra. Srce je počelo brže da mi udara, ali i dalje sam održavao punu bud-
nost.

Izgledalo je kao da se pastir uopšte ne obazire na tu novu pretnju,
pa je nastavio da vozi još pola sata, a potom se nasmešio i pokazao mi
nešto ispred nas. Kroz gusti sneg sam razabrao tamnije konture nekog
velikog kamenog zdanja koje se nalazilo na vrhu jednog od prvih gre-
bena. Nekoliko zidova sa leve strane jc bilo srušeno. Iza manastira su se
uzdizale divovske litice snegom prekrivenih stena. Manastir je imao tri
ili četiri sprata, mada se krov već odavno raspao, a ja sam sada pomno
gledao u tom pravcu, ne bih li uočio nekog čoveka ili kretanje. Ništa ni-
sam video. Činilo mi se da je manastir već dugo, dugo sasvim napušten.

U podnožju planine, nekih stotinu pedeset metara ispod manastira,
kamionet se zaustavio i onaj pastir mi je tada pokazao prema srušenom
zdanju. Oklevao sam, posmatrajući sneg nošen vetrom. On mi ponovo
pokaza rukom prema gore, požurujući me uzbuđenim izrazom lica.

Iz zadnjeg dela vozila, uzevši ranac koji mi je Jin spremio, uputio
sam se uzbrdo. Temperatura se blago spuštala, ali sam se nadao da uz
šator i vreću za spavanje ipak neću umreti od hladnoće. Ali šta će biti
sa vojnicima? Posmatrao sam kamionet kako nestaje iz mog vidokruga i
pažljivo osluškivao. Čuo sam samo vetar.

Pogledavši oko sebe, primetio sam kamene stepenicc koje su vodile
prema manastiru. Posle šezdeset-sedamdeset metara penjanja stepenica-
ma, zaustavio sam se i osvrnuo se u pravcu juga. Odavde su se kilome-
trima i kilometrima uokolo videle samo planine.

Približavajući se manastiru, sada sam uočio da se zapravo ne nalazi
na usamljenoj uzvišici, nego na velikoj, skoro vertikalnoj steni koja se
širi s planine iza nje. Put je vodio pravo do otvora u kome su se neka-
da nalazila velika vrata i ja sada oprezno uđoh. Veliko kamenje raznih
nijansi je bilo razasuto po zemljanom podu i sada sam se nalazio pred
drugim hodnikoin koji se protezao čitavom dužinom zdanja.

Prošao sam pored nekoliko soba u koje se ulazilo i na levu i na de-
snu stranu. I tako sam na kraju stigao do jedne veće prostorije s vrati-
ma koja su vodila u prostor iza manastira. U stvari, pola zadnjeg zida je

Tajna Šambale • 127

bilo urušeno, a na zemlji sa spoljne strane ležalo je još mnogo kamenja,
od koga je neko bilo veliko kao sto.

Krajičkom oka tada sam ugledao neko kretanje u blizini srušenog zi-
da. Stao sam kao ukopan. Šta je to? Potom sam oprezno prišao otvoru
i pogledao na sve strane. Vrata od gole i strme litice delilo je tridesetak
metara. Činilo se da u blizini nema nigde nikoga.

Dok sam tako i dalje gledao, učinilo mi se da sam uočio još jedan
ne sasvim odreden pokret, takode krajičkom oka. Ovaj put je bio nešto
udaljeniji, u blizini podnožja litice. Tada osetih kako me obuzima lede-
ni strah. Šta se to događa? Šta to vidim? Pomislio sam kako bi sada tre-
balo da uzmem ranac i pojurim prema dolini, ali sam ipak odlučio da
ostanem. Sasvim izvesno je da sam bio preplašen, ali mi je energija i
dalje bila snažna.

Koncentrisao sam se što sam bolje mogao zbog snega nošenog ve-
trom, te sam se uputio prema onim liticama gde mi se učinilo da sam
nešto primetio. Stigavši tamo, ništa nisam uočio. Bili su to samo zidovi
stena ispresecani vertikalnim pukotinama, a među njima je bila i jedna
koja je na prvi pogled izgledala kao neki uski prolaz. Pomnije je pogle-
davši, shvatio sam da je duboka samo nekoliko centimetara, premala da
bi se neko sakrio u nju, ali puna snega. Pogledom sam potražio tragove
nogu i mada je sneg bio debeo skoro trideset centimetara, video sam sa-
mo sopstvene tragove.

Sneg je sada već postao puno gušći, tako da sam se vratio do ma-
nastira i pronašao jedan ćošak iznad koga se još nalazio jedan vodorav-
ni kamen koji me je štilio od snega i vetra. Tada osetih bolnu glad, ta-
ko da sam počeo da grickam šargarepu dok sam postavljao maleni plin-
ski rešo i počinjao da grejem nešto od one zamrznute supe koju mi je
Jin stavio u ranac.

Dok se supa kuvala, razmišljao sam o tome šta se događa. Do mra-
ka je ostalo još samo sat vremena, a ja nisam imao pojma zašto sam ta-
mo, na toj planini. Pretražio sam ranac, u kome nisam pronašao ni ba-
terijsku lampu ni bilo šta slično. Zašto mi Jin nije dao i bateriju? Plin
iz rešoa ne bi izdržao celu noć; moram da pronađem nešto drva ili jar-
čev izmet.

128 • Džejms Redfild

Moj um se već poigravao sa mnom, pomislih. Šta bi moglo da se
dogodi ako budem morao da čitavu noć provedem ovde, u potpunoj ta-
mi? Šta ako ovi stari zidovi počnu da se ruše na vetru?

Čim sam to pomislio, negde na suprotnoj strani manastira začuo sam
neko rušenje. Izašao sam u predvorje i upravo u tom trenutku ugledao
neki divovski kamen kako uz tresak pada na pod.

„Isuse", rekoh. „Moram da odem odavde."
lsključio sam rešo, pokupio i ostale stvari i istrčao iz manastira, na
sneg koji je vetar šibao na sve strane. Ubrzo mi je postalo jasno da ću
morati da pronadem neko sklonište, pa sam ponovo otrčao do onih liti-
ca, nadajući se da mi je prvi put promakla neka pukotina ili izbočina do-
voljno velika za podizanje malog šatora.
Stigavši do stena, uzalud sam tražio otvore. Nijedna pukotina nije bi-
la dovoljno duboka. Vetar je zavijao. U jednom trenutku lavina snega je
pala sa jedne stene i srušila mi se pred noge. Onda sam podigao pogled
i ugledao tone nakupljenog snega koji je ležao na obodima planine iz-
nad mene. Šta bi bilo kada bi ovde došlo do lavine? U mislima sam ja-
sno video sneg kako se uz silnu grmljavinu spušta niz planinu.
I ponovo, čim sam pomislio na to, začuo sam prigušenu grmljavinu
negde s moje desne strane. Pokupivši opremu, otrčao sam prema mana-
stiru upravo u trenutku kada je grmljavina ispunila vazduh oko mene, a
sneg se obrušio na nekih petnaest metara iza mene. Potrčao sam koliko
su me noge nosile i stropoštao se u sneg na pola puta između manasti-
ra i stena, krajnje užasnut. Zašto se sve to dogada?
Uz tu misao u meni se pojavilo i sećanje na Jina. On mi je govo-
rio: ,,Na takvim nivoima energije, delovanje vaših očekivanja je trenut-
no. Naći ćete se u iskušenju."
Istog trenutka sam se pridigao. Pa, svakako! Ovo je to iskušenje. Ne
kontrolišem slike straha. Utrčao sam u stari manastir i potražio zaklon.
Temperatura je ubrzano padala i znao sam da se moram izložiti tom ri-
ziku i ostati unutra. Odloživši stvari, sledećih nekoliko minuta sam za-
mišljao kamenje kako se zadržava na mestu.
Tada zadrhtah od hladnoće. A sada, pomislih, moram da preduzmem
nešto u vezi sa hladnoćom. Zamišljao sam sebe kako sedim uz neku to-
plu vatru. Gorivo. Moram da pronađem neko gorivo.

Tajna Šambale • 129

Onda sam krenuo da pretražujem i ostali deo manastira. Stigavši sa-
mo do predvorja, stao sam kao ukopan. Oselio sam miris dima, miris dr-
va koja gore. Šta je sad to?

Polagano sam krenuo hodnikom, provirujući u svaku sobu, ne prona-
lazeći ništa. Tako sam provirio i u poslednju sobu. U uglu je gorela va-
tra, a pored nje se nalazila gomila drva.

Ušao sam i pogledao oko sebe. U sobi nije bilo nikoga. I iz te so-
be, jedna vrata su vodila napolje, a imala je i veći deo očuvanog krova.
Već mi je bilo puno toplije. Ali ko je zapalio vatru? Prišao sam spolj-
nom otvoru i zagledao se u sneg. I dalje nije bilo tragova. Upravo sam
počeo da se okrećem, želeći da krenem prema vratima, kada sam u po-
lutami ugledao neku visoku pojavu koja stoji na ivici vrata. Pokušao sam
da se direktno usredsredim na taj lik, ali sam ga video samo u granič-
nim delovima vidnog polja. Tada sam video da je to onaj isti muškarac
koga sam video u snegu kada me je Jin izgurao iz džipa. Kada sam po-
novo pokušao da ga fokusiram, nestao je. Tada se naježih i zadrtah. Ni-
sam mogao da verujem šta mi se sve događa.

Potom sam oprezno izašao na hodnik i pogledao u oba pravca. Nig-
de ništa. Ponovo sam pomislio da bi trebalo da pobegnem iz manastira
i da se spustim u dolinu, ali mi je bilo jasno da se temperatura ubrza-
no spušta i da bih u tom slučaju verovatno umro od hladnoće. Jedina
mogućnost koja mi je preostajala bila je da pokupim stvari i ostanem uz
vatru. I tako sam uzeo opremu i vratio se, nervozno provirujući iza sva-
kog ugla.

U trenulku kada sam seo, nalet vetra je zahvatio vatru i uskovitlao
pepeo raznoseći ga svuda, a ja sam na trenutak ostao zagledan u plamen
koji se ponovo pojačavao. Zamišljao sam vatru i ona se onda i pojavi-
la. Ali je bilo jednostavno previše verovati da moje polje može da bude
tako snažno. Postoji samo jedno objašnjenje. Primam pomoć. Onaj lik
koji sam video je bio dakin.

Koliko god bila sablasna, ta spoznaja mi je donela olakšanje, tako
da sam na vatru dodao još drva i dovršio supu, a potom izvadio vreću
za spavanje. Posle nekoliko minuta ispružio sam se i utonuo u dubok
san.

130 • Džejms Redfild

Probudivši se, počeo sam izbezumljeno da gledam oko sebe. Vatra
se bila ugasila, a napolju se pojavila prva svetlost. Sneg je padao isto
tako gusto kao i sinoć. Ncšto me je probudilo. Šta?

Onda sam začuo jednolično brujanje helikoptera koje se pojačava i
dolazi mi sve bliže. Skočivši na noge, sakupio sam stvari. Već za neko-
liko sekundi helikopteri su bili tačno iznad mene, dodatno pojačavajući
kovitlanje vetra.

Bez ikakvog upozorenja, pola manastira je počelo da se urušava, po-
dižući pravu mećavu čestica prašine koje su me zaslepile. Nekako napi-
pavši zadnji izlaz, istrčao sam napolje, ostavljajući stvari unutra. Meća-
va je još nanosila sneg vodoravno i pred sobom sam video samo neko-
liko metara, ali sam znao da ću, ako nastavim da trčim u tom pravcu,
ubrzo doći do onih litica kod kojih sam juče bio.

Nastavio sam mučno da se probijam kroz sneg sve dok nisam ugle-
dao stenovitu strminu. Nalazila se tačno preda mnom, ali sam znao da
još nije trebala da bude toliko vidljiva pri prvoj svetlosti svitanja. Čini-
lo mi se kao da je planina okupana nekim blagim, pomalo ćilibarskim
sjajem, posebno u blizini jednog od većih procepa koje sam već video.

Još nekoliko trenutaka sam ostao zagledan u to svetlo, znajući šta
ono znači, a onda sam pojurio prema njemu, dok su se iza mene uruša-
vali i drugi delovi manastira. Kada sam stigao do litica, učinilo mi se da
su helikopteri tačno iznad mene. Ono što je ostalo od starog manastira
sada se iza mene sasvim srušilo uz glasan tresak, uz podrhtavanje tla i
urušavanje snega u meni najbližem procepu u kome sam sada otkrio uski
otvor. To je ipak bio uzak prolaz!

Posrčući, kroz prolaz sam ušao u potpunu tamu, pipajući oko sebe
da bih nastavio prema unutrašnjosti. Pronašao sam stražnji zid i potom
još jedan otvor koji nije bio viši od metar i po. Sagnuo sam se udesno
i zatim provukao kroz otvor, daleko ispred sebe tada ugledavši najmanji
mogući zrak svetla. Teško se probijajući, pošao sam dalje.

U jednom trenutku sam se spotakao na veliki kamen i ničice pao na
zemlju i šljunak, oderavši lakat i podlakticu, ali sve tiši zvuk helikopte-
ra terao me je dalje. Ne misleći na bol, nastavio sam da se krećem pre-
ma onom svetlu. Pošto sam prešao pola metra, i dalje sam video onaj

Tajna Šambale • 131

mali otvor, ali mi ni sada nije izgledao bližc. Tako sam napredovao sko-
ro sat, probijajući se prema tom malom izvoru svetlosti pred sobom.

I onda mi se konačno učinilo da je svetlo nekako bliže i kada sam
se našao na neka tri metra od njega, neočekivano me je zapljusnuo to-
pliji vazduh i miris koji sam već osetio u onom manastiru. Negde iz da-
ljine čuo sam i glasan, melodičan čovekov povik koji je počeo da mi uz
vibriranje struji kroz telo, donoseći mi unutrašnju toplinu i ushićenje. Da
li je to bio onaj poziv koji je spominjao lama Ridgen? Zov Šambale.

Prešavši i poslednju stenu, provirio sam glavom kroz otvor. Preda
mnom se ukazao neverovatan prizor. Ugledao sam prostranu, idiličnu do-
linu i besprekorno plavo nebo. Iza doline su se uzdizali divovski planin-
ski vrhovi pokriveni snegom. Svi su bili fantastično lepi onako obasjani
sunčevim svetlom. Bilo je prohladno, ali tek malo sveže, a svuda se vi-
delo zeleno rastinje. Preda mnom se blago spuštao obronak do same do-
line.

Izašavši iz otvora i krenuvši prema dolini, osećao sam kako me skroz
nadvladava energija tog mesta, pa sam osetio i prve poteškoće s koncen-
tracijom. Svetla i boje su se kovitlali i mešali i ja tada osetih kako se
svom težinom spuštam na kolena. Sasvim bez kontrole, počeo sam da se
kotrljam nizbrdo. Tako sam se valjao i valjao, skoro kao u nekom polu-
snu, sasvim izgubivši osećaj za vreme.

7.
Ulazak u Šambalu

Osetio sam kako me neko dodiruje, kako me podižu ljudske ruke i
negde odnose. Počeo sam da osećam sigurnost, čak i ushićenje. Posle ne-
kog vremena, ponovo sam osetio onaj slatkasti miris, samo što je sada
bio sveobuhvatan i što mi je ispunio svest.

„Pokušajte da otvorite oči", reče mi neki ženski glas.
Dajući sve od sebe da bih usredsredio pogled, uspeo sam da razabe-
rem lik neke velike žene, visoke možda skoro dva metra. Prinosila je šo-
ljicu mojim usnama.
„Evo", reče mi. „Popijte ovo."
Otvorio sam usta i otpio gutljaj tople, ukusne supe od paradajza, lu-
ka i neke vrste slatke brokule. Dok sam pio, shvatio sam da mi je ukus
pojačan. Tačno sam uspevao da razlikujem svaki ukus, svaku nijansu.
Popio sam veći deo i posle toga sam bio u stanju da se ponovo koncen-
trišem na sve oko sebe.
Nalazio sam se u nekoj kući, ili bar u nečem što je ličilo na kuću.
Unutra je bilo toplo, a ležao sam u udobnoj fotelji od plavo-zelenog ma-
terijala. Pod je bio prekriven glatkim smeđim kamenim pločama, a u bli-
zini se nalazilo mnoštvo biljaka u keramičkim posudama. Ipak, iznad me-
ne se videlo plavo nebo, pa dugačke grane nekoliko visokih stabala. Či-
nilo se da ovo boravište nema ni krov ni spoljne zidove.
„Sada bi trebalo da vam bude bolje. Ali morate da dišete." Žena je
tečno govorila engleski.
Opčinjen, sada je pogledah. lzgleda da je bila Azijka, obučena u sli-
kovito izvezenu tibetsku svečanu nošnju i u jednostavnim papučama ko-
je su izgledale vrlo meko. Sudeći po dubini njenih očiju i mudrosti u

Tajna Šambale • 133

glasu, bilo joj je oko četrdeset godina, alj telo i pokreti su joj davali iz-
gled mnogo mlađe osobe. I dok joj je telo imalo savršene proporcije i
bilo prelepo oblikovano, sve na njoj je bilo izuzetno veliko.

„Morate da dišete", ponovi tada. „Znam da znate kako to da radite
jer inače ne biste bili ovde."

A onda sam konačno shvatio na šta misli, pa sam počeo da udišem
lepotu okoline i da zamišljam kako energija ulazi u mene.

„Gde sam?'', upitah. ,,Da ti je ovo Šambala?"
Nasmešila se sa odobravanjem, a ja nisam mogao da verujem da ne-
ko lice može da bude toliko lepo. Blago se sjajilo.
„Deo Šambale", odgovori mi. „Ono što zovemo prstenovima Šamba-
le. Dalje prema severu se nalaze sveti hramovi."
Potom mi je rekla da se zove Ejni, a ja sam joj se predstavio dok
me je i dalje tako posmatrala.
„Ispričajte mi kako ste dospeli ovamo", reče ona potom.
Gotovo nesmotreno preskačući s događaja na događaj, izneo sam joj
čitavu haotičnu priču, počevši sa kratkim opisom razgovora sa Natali i
Vilom, opisom Uvida i svog puta u Tibet, uključujući i susrete s Jinom
i lamom Ridgenom, pa onoga što sam čuo o legendama, a onda na kra-
ju i pronalaženju prolaza. Spomenuo sam joj čak i kako sam opažao ono
svetlo, koje je, izgleda, bilo delo dakina.

„Znate li zašto ste ovde?", upita me ona.
Na trenutak je samo pogledah. „Znam samo da me je Vil zamolio
da đođem i da je bilo bitno da pronađem Šambalu. Rekli su mi da ov-
de postoji znanje koje je sada potrebno."

Ona klimnu glavom i skloni pogled, razmišijajući.
„Gde ste tako dobro naučili engleski?", upitah je, ponovo se oseća-
jući slabim.
Ona se nasmeši. ,,Mi ovde govorimo mnogo jezika."
„Jeste li videli čoveka po imenu Vil Džejms?"
„Nisam", reče ona. „Ali prolaz do prstenova može da dovede i na
druga mesta. Možda je tu negde." U međuvremenu je prišla biljkama u
posudama i sada je jednu od njih dovlačila bliže meni. „Mislim da još
malo morate da se odmorite. Pokušajte da upijete nešto energije iz ovih

134 • Džejms Redfild

• *—'—* -*- -"^ "-—' ——-. ————•

biljaka. U svoje polje stavite nameru da njihova energija uđe u vas, a
zatim spavajte."

Zatvorio sam oči, držeći se njenih uputstava i već nekoliko trenuta-
ka kasnije sam utonuo u san. .

Nešto kasnijc probudilo me je neko šuštanje. Ona žena je ponovo
stajala preda mnom. Zatim je sela na ivicu fotelje.

„Kakav je to bio zvuk?", upitah je.
„Spolja dolazi."

„Kroz staklo?"
,,To u stvari nije staklo. To je energetsko polje koje samo izgleda
kao staklo, ali ga ne možete razbiti. U spoljnim kulturama još nije ot-
kriveno.''
„Kako nastaje? Elektronski?"
„Delimično, ali moramo i mentalno da učestvujemo, da bismo ga ak-
tivirali."
Potom sam pogledao krajolik oko kuće. Na blagim uzvišicama i li-
vadama bile su raspoređene i druge kuće, sve dole do ravne doline. Ne-
ke naseobine su imale providne spoljne zidove, kao Ejnine. Druge su iz-
gledale kao da su napravljene od drveta u jedinstvenom tibetskom stilu.
Sve su bile nenametljivo uklopljene u okolinu.

,,A kakve su ono kuće koje drugačije izgledaju?", upitah.
„Sve ih je stvorilo polje sile", reče ona. „Više se ne služimo ni me-
talom ni drvetom. Samo poljima stvaramo šta želimo."
Opčinjeno sam razmišljao o njenim rečima. ,,A kako je sa unutra-
šnjošću, sa vodom i električnim instalacijama?"

„Imamo vodu, ali ona se manifesluje tako što ide direktno iz vode-
ne pare u vazduhu, a polja daju snagu za sve ostalo što je potrebno."

U neverici sam pogledao napolje. „Prićajte mi još o ovom mestu.
Koliko je ovde ljudi?"

„Ima nas na hiljade. Šambala je vrlo velika."
Zaintrigiran, spustio sam noge na pod, ali sam pri tom osetio jaku
vrtoglavicu. Pogled mi se istog trenutka zamutio.

Ona ustade, ispruži ruku iza fotelje i pruži mi još supe.
„Popijte ovo i još udišite biljke", reče mi.

Tajna Šambale • 135

Poslušao sam je i moja energija se posle nekog vremena vratila. S
novim udisajem vazduha, sve je postalo još sjajnije i lepše nego do ta-
da, pa tako i Ejni. Lice joj je postalo blistavije, crvenelo se iznutra, baš
onako kako sam to ranije nekoliko puta video na Vilovom licu.

„Bože moj", rekoh, gledajući oko sebe.
„Ovde je puno lakše podići nivo energije nego u drugim kulturama",
reče mi ona, ,,jer svi daju energiju svima i postavljaju polje za viši kul-
turni nivo." Te poslednje reči je posebno naglasila, kao da imaju neko
šire značenje.

Nisam uspevao da odvojim pbgled od okoline. Svaka pojava, od bi-
ljaka u posudama koje su stajale u mojoj blizini do boja podnih pločica
i raskošnog zelenog drveća napolju, imalo je taj unutrašnji sjaj.

„Sve ovo izgleda neverovatno", zamucah. „Imam osećaj kao da sam
usred naučnofantastičnog filma."

Ona mi uputi ozbiljan pogled. „Veliki deo naučne fantastike ima pro-
ročanska obeležja. To što vidite je obična posledica napretka. I mi smo
ljudi isto kao i vi, i razvijamo se isto kao što ćete se i vi u spoljnim
kulturama jednom razvijati, ako sami ne sprečite svoj napredak."

U tom trenutku u sobu je utrčao dečak od nekih četrnaest godina,
pristojno mi klimnuo glavom, te rekao: „Ponovo je zvala Pema."

Ona mu se obrati: ,,Da, čula sam. Hoćeš li, molim te, da uzmeš na-
še jakne i jednu za gosta?'

Nikako nisam uspevao da odvojim pogled od dečaka. Po držanju se
moglo zaključiti da je zapravo puno stariji nego što je to u stvari bio, a
njegov izgled mi je bio jako poznat. Na nekoga me je podsećao, mada
nisam mogao da se setim na koga.

„Možete li da podete sa nama?", upita me Ejni, prekidajući moju za-
gledanost u dečaka. „To bi za vas moglo da bude bitno."

„Gde idemo?", upitah.
,,Do susedne kuće. Samo da nešto proverimo. Čini joj se da je pre
nekoliko dana začela dete, pa želi da proveri da li je zaista tako?"
,,Vi ste doktorka?"
,,U stvari, mi i nemamo prave doktore, jer više ne znamo za bolesti
koje su kod vas uobičajene. Naučili smo kako da održavamo energiju iz-

136 • Džejms Redfild

nad tog nivoa. Ja ljudima pomažem da prate sopstveno telo, šire energi-
ju i održavaju je u tom obliku."

„Zašto kažete da je važno da i ja to vidim?"
„Jer ste se našli ovde baš u ovom trenutku." Pogledala me je kao da
nisam imao problema sa shvatanjem stvari oko sebe. „Svakako morate
da shvatite sinhronizovani postupak."

Dečak se tada vratio i ona nas upozna. Zvao se Taši. On mi dade
nekakvu svetloplavu jaknu. Izgledala je kao i svaka druga topla zimska
jakna, a od njih se razlikovala samo po šavovima. U stvari, na njoj ni-
je bilo nikakvih šavova. Izgledala je kao da su komadi tkanine jedno-
stavno pritisnuti jedan uz drugi. I, što je najneobičnije, mada je pod pr-
stima izgledala kao pamuk, skoro da uopšte nije imala težinu.

„Kako pravite ovakve stvari?", upitah.
,,To su polja sile", reče Ejni dok su ona i Taši uz glasno šuštanje
prolazili kroz zid. Pokušavao sam da pođem za njima, ali samo sam se
odbio o nešto što je izgledalo kao tvrdi komad pleksiglasa. Dečak, koji
je već bio napolju, samo se nasmejao.

Uz još jedan onakav šuštav zvuk, Ejni sc vratila, takođe nasmejana.
„Trebalo je da vam kažem šta treba da učinite", reče mi. „Izvinite.
Morate da zamislite kako se polje sile otvara pred vama. Samo izrazite
nameru."
Pogled koji sam joj uputio izražavao je sumnjičavost.
„Jednostavno ga u mislima ugledajte kako se otvara i potom prođite
kroz otvor."
Poslušao sam je i krenuo napred. I zaista sam video kako se polje
otvara. Izgledalo je kao iskrivljeni prostor, nešto slično kao oni talasi to-
pline u vazduhu koje čovek kada su vrućine uočava na autoputu. Uz ono
isto šuštanje i ja sam izašao na stazicu pored kuće. Ejni je izašla za mnom.

Samo sam odmahivao glavom. Gde sam se to našao?
Prateći Tašija, pošli smo krivudavom stazicom koja se pomalo spu-
štala. Kada sam se osvrnuo, video sam da je Ejnina kuća skoro sasvim
prekrivena drvećem, a onda mi je pažnju privuklo nešto drugo. U blizi-
ni kuće nalazilo se nešto četvrtasto, crno, metalnog izgleda i veličine ve-
ćeg kovčega.

Tajna Šambale • 137

„Šta je to?", upitah Ejni.
„To je naš generator", odgovori ona. „Pomaže nam da grejemo i hla-
dimo kuće, te i u poslavljanju polja sile."
To me je sasvim zbunilo. „Kako to mislite, pomaže vam?"
Koračala je ispred mene, dok smo se i dalje spuštali obronkom bre-
žuljka. Onda je usporila i sačekala me.
„Takva sprava pored kuće sama po sebi ne stvara ništa. Ona samo
pojačava polje molitve za koje već znate i podiže ga na viši nivo, tako
da tada možemo direktno da stvaramo ono što nam treba."
Samo sam je začuđeno posmatrao.
„Zašto vam to izgleda toliko nemoguće?", upita Ejni smešeći se.
„Već sam vam rekla: to je samo posledica običnog napretka."
,,Ne znam", rekoh. ,,Za vreme svih ovih pokušaja dolaska do Šam-
bale izgleda da i nisam naročito puno razmišljao o tome kako bi to za-
pravo ovde moglo biti. Biće da sam smatrao da ću zateći tek neku gru-
pu visokih lama kako negde meditiraju. Ovo je kultura sa pravom teh-
nologijom. To je upravo fantastično..."
„Tehnologija nije važna. Važno je kako se njom služimo da bismo
lakše izgrađivali mentalnu moć koja je zaista važna."
„Kako to mislite?"
„Sve ovo nije tako neverovatno kao što mislite. Samo smo otkrili
lekcije prošlosti. Ako posmatrate pomnije priču o čoveku, shvatićete da
je tehnologija uvek samo prethodila onome što se s vremenom moglo či-
niti samim ljudskim umom.
Razmislite malo. Tokom cele istorije ljudi razvijaju tehnologiju da bi
poboljšali sposobnost delovanja i kako bi se u svetu osećali udobno. U
početku, to su bile samo posude u kojima smo držali hranu i oruđe ko-
jim smo kopali, a potom su se pojavile prefinjene kuće i zdanja. Da bi-
smo to stvorili, iskopali smo rude i minerale, pa ih oblikovali u ono što
smo zamišljali u mozgu. Želeli smo da bolje i brže putujemo, pa smo
izmislili točak, a potom i razna prevozna sredstva. Hteli smo da letimo,
pa smo konstruisali avione koji su nam pomogli u tome.
Želeli smo da brže komuniciramo, na velikim udaljenostima, kad god
poželimo, pa smo izmislili žice i telegrafe, telefone, radio uređaje i tele-
viziju - da bismo videli šta se događa na nekom drugom mestu."

138 • Džejms Redfild

Tada mi uputi upitan pogled. „Uviđate li kako se taj obrazac pona-
vlja? Ljudi su izmislili tehnologiju jer su želeli da dođu do raznih me-
sta i da se povežu sa većim brojem ljudi, a duboko u srcu su znali da
to mogu da ostvare. Tehnologija je oduvek samo odskočna daska za ono
što možemo da činimo i sami, za ono za šta smo znali da nam pripada
rodenjem, da je to deo naše prirode. Istinska uloga tehnologije oduvek
je da nam pruža pomoć u izgradnji vere u to da sve to možemo da či-
nimo i sami, zahvaljujući unutrašnjoj snazi.

I tako smo tokom rane istorije Šambale počeli da razvijamo tehno-
logiju koja će svesno služiti razvoju čovekovog uma. Uvideli smo pravi
potencijal svojih polja molitve i počeli da preuredujemo tehnologiju ta-
ko da jednostavno pojačava ta naša polja. Tu, u prstenovima, još uvek
se služimo tim uređajima za pojačavanje, ali sada smo već na samom
pragu toga da možemo da ih isključimo i da se služimo samo svojim
poljima molitve da bismo manifestovali sve što nam treba ili želimo da
radimo. Oni u hramovima to već mogu."

Želeo sam da joj postavim još pitanja, ali kada smo izašli iz jedne
krivine ugledao sam širok potok koji se s brežuljka spuštao nama zde-
sna. Negde iznad nas je odjekivao šum vode.

„Kakav je to zvuk?", upitah.
„Gore imamo slap", reče ona. „Osećate li da bi trebalo da ga vidi-
te?"
Nisam tačno znao šta time želi da kaže.
„Mislite intuitivno?", upitah je.
„Svakako da mislim na intuiciju", odvrati ona uz smeh. „Mi živimo
prema intuiciji."
Taši se u međuvremenu zaustavio i sada se osvrnuo prema nama.
Ejni se obrati njemu. „Idi kod Pemi i reci joj da stižemo."
On se nasmeši i potrča dalje.
Popeli smo se stenovitim obronkom s desne strane, prilazeći onoj re-
čici, pa smo se probili kroz gomilu gušćih, nižih stabala i tako stigli do
same obale. Rečica je bila široka oko osam metara i tekla je vrlo brzo.
Kroz grane sa leve strane video sam vodu kako se preliva preko grebe-
na, Ejni mi je pokretom ruke pokazala da pođem za njom. Krenuli smo

Tajna Šambale • 139

uz rečicu i spustili se niz nekoliko slojeva stene, sve dok se nismo na-
šli niže od ivice slapa. Sa tog mesta smo videli taj slap od šesnaest me-
tara koji se obrušavao u poveće jezerce.

Pogled mi onda privuče neko kretanje i zato se približih ivici stene
da bih pogledao prema dole. Na svoje veliko iznenađenje, kroz maglu i
oblake vodene prašine na kraju jezerceta ugledao sam dvoje ljudi kako se
primiču jedno drugom, oboje okruženi blagim, ružičastim svetlom. Mada
to svetlo nije bilo naročito intenzivno, bilo je neverovatno gusto, poseb-
no oko njihovih ramena i bokova. Trudio sam se da razaberem potpune
figure tih dvoje Ijudi, a kada mi je to uspelo, uvideo sam da su goli.

„Znači, zato ste me ovde doveli... da to vidim?", upita Ejni, očito se
dobro zabavljajući.

Nikako nisam uspevao da odvojim pogled od onoga što se događa-
lo. Bilo mi je jasno da posmatram energetska polja jednog muškarca i
jedne žene. Kada su se približili, njihova polja su se, dok su se grlili,
počela spajati. Na kraju, sasvim lagano, razabrao sam još jedno svetlo
kako se pojavljuje negde u središnjem delu ženinog tela. Nekoliko mi-
nuta kasnije, njih dvoje su se razdvojili i žena je opipala stomak. Ono
sićušno svetlo je postalo intenzivnije, a njih dvoje su se ponovo zagrli-
li. Izgledalo je kao da razgovaraju, ali sam ja čuo samo šum slapa. Bez
ikakvog upozorenja, njih dvoje su onda jednostavno iščezli.

Kada sam shvatio da su njih dvoje vodili ljubav, postalo mi je ne-
prijatno.

,,Ko su ti ljudi?", upitah.
„Nisam ih prepoznala", odgovori Ejni. „Ali su negde iz ovog kraja."
„Izgledalo je kao da su začeli dete", rekoh. „Mislite li da su to na-
meravali?"
Ona prasnu u veseo smeh. „Ovo nije spoljna kultura. Svakako da su
nameravali da začnu dete. Na ovim nivoima energije i intuicije, dovode-
nje nove duše na Zemlju je vrlo promišljen postupak."
„Kako su samo tako nestali?"
„Tamo su došli mentalnim projektovanjem kroz polje putovanja. To
nam omogućuje onaj aparat za pojačavanje. Utvrdili smo da se isto ono
elektromagnetsko polje koje odašilje televizijsku sliku može upotrebiti za

140 • Džejms Redfild

stvarno spajanje prostora na nekom udaljenom mestu s prostora na ko-
me se nalazimo. Pri tom jednostavno možemo da pogledamo neki pri-
zor, gde god želimo, ili zaista, i da pređemo na to drugo mesto, služeći
se pojačanim poljem molitve. Teoretičari odnosa prostora i vremena u
spoljnim kulturama danas već rade na takvim teorijama, samo što još ni-
su sasvim svesni toga do čega će to dovesti."3

Samo sam je pogledao, nastojeći da upijem nove informacije.
„Izgleda mi da ste pomalo omamljeni", reče ona.
Klimnuo sam glavom, jedva uspevši da se nasrnešim.
„Dođite, videćete kod Peme."

Kuća je bila ista kao Ejnina, osim što je bila ugrađena u obronak
brežuljka i što je imala drugačiji nameštaj. U njenoj blizini sam prime-
tio jednu crnu kutiju, a ušli smo kroz polje sile isto kao i malopre. Unu-
tra su nas dočekali Taši i neka žena, koja se predstavila kao Pema.

Pema je bila viša od Ejni i vitkija. Kosa joj je bila crna kao ugljen
i duga. Na sebi je imala samo dugu belu haljinu i smešila se, ali sam
tada uvideo da nešto ipak nije bas kako treba. Zamolila nas je da sa Ej-
ni razgovara nasamo i njih dve su tako otišle u drugu sobu, dok smo
Taši i ja ostali da sedimo u prostoru dnevne sobe.

Upravo sam planirao da ga pitam šta nije u redu kada sam u vazdu-
hu u svojoj blizini osetio neki elektricitet. Ugledao sam ono talasasto is-
krivljenje kako se otvara kao što sam i video na polju oko Ejnine kuće,
samo što se ovde pojavilo usred sobe. Ubrzano zatreptavši, pokušao sam
da shvatim šta se događa. Kada sam se koncentrisao, kroz ono iskrivlje-
nje sam, kao da je reč o nekom prozoru, ugledao neko polje sa malim
biljkama. Na moje veliko iznenađenje, neki muškarac je kroz taj otvor
ušao u sobu.

Taši ustade i upozna nas. Muškarac se zvao Dorji. Uljudno mi je
klimnuo glavom i upitao gde jc Pema. Taši rukom pokaza prema spava-
ćoj sobi. .

„Šta se to sada dogodilo?", upitah Tašija.

3 Odnosi se na iskrivljenja prostora-vremena koja proizlaze iz Ajnštajnove teori-
je opšteg relativiteta.

Tajna Šambale • 141

On me pogleda sa osmehom. „Pemin suprug je stigao sa svoje far-
me. Zar to ne može da učini niko od vas u spoljnim kulturama?"

Ukratko sam mu prepričao glasine i mitove o jogi koji se mogu pro-
jektovati na udaljena mesta. ,,Ali lično nikada nisam video tako nešto",
pridodah, pokušavajući da se ponovo priberem. „Kako se to tačno izvo-
di?"

„Fiksiramo mesto na koje želimo da odemo, a pojačalo nam poma-
že da stvorimo prozor tačno ispred nas. Taj uređaj stvara i otvor na dru-
goj strani. Upravo smo zato i videli gde se nalazi pre nego što je došao
ovamo."

,,A pojačalo je ona crna kutija pored kuće?"

„Tako je."
,,I to možete svi da izvedete?"
„Da, a sudbina nam je namenila da to počnemo da radimo bez po-
jačala."

Zastao je, zagledan u mene. Zatim upita: „Hoćete li mi pričati o kul-
turi iz koje ste došli, o spoljašnjem svetu?"

Pre nego što sam uspeo da odgovorim, začuli smo neki glas u spa-
vaćoj sobi: „Opet ista stvar."

Taši i ja se pogledasmo.
Nekoliko minuta kasnije Ejni je Pemi i njenog supruga izvela iz spa-
vaće sobe, tako da su sada svi seli u dnevnu sobu pored nas.

„Bila sam tako sigurna da sam trudna", reče Pema. „Videla sam ener-
giju i istog trena je osetila, a onda se za nekoliko minuta izgubila. Za-
pravo se radi o prelasku."

Taši ju je netremice posmatrao, sasvim očaran.
„Šta mislite, šta se dogodilo?", upitah ja.
„Intuicija nam govori", reče Ejni, ,,da je reč o nekoj paralelnoj trud-
noći i da je dete otišlo na neko drugo mesto."

Dorji i Pema su se još nekoliko dugih trenutaka samo gledali. ,,Po-
kušaćemo ponovo", reče onda Dorji. ,,U jednoj porodici to se skoro ni-
kada ne događa dva puta."

„Moramo da krenemo", reče Ejni, ustajući i grleći par. Taši i ja smo

potom izašli za njom kroz polje sile.

142 • Džejms Redfild

I dalje sam bio skoro omamljen od onih silnih utisaka. S jedne stra-
ne, ovdašnja kultura mi se činila uobičajenom; s druge strane sasvim ne-
pojmljivom. Pokušavao sam da sve to nekako prihvatim dok nas je Ej-
ni vodila do desetak metara udaljenog stenovitog grebena sa koga se pru-
žao pogled dole, na divovsku zelenu dolinu.

„Kako je moguće da u Tibetu postoji tako veliko područje umerene
klime?", izlanuh se u tom trenutku.

Ejni se nasmeši. „Temperaturu kontrolišemo svojim poljima, a oni-
ma koji imaju manje energije mi smo nevidljivi. Mada legende govore
da će i to početi da se menja kada se približi tranzicija."

Te reči su me zapanjile.
„Znate za legende?", upitah.
Ejni potvrdi klimanjem glave. „Svakako. Šambala je izvor legendi,
kao i brojnih proročanstava koja su se pojavila tokom cele istorije. Mi
pripomažemo dovođenju duhovnih informacija u spoljne kulture. Znali
smo i da je samo pitanje vremena kada ćete početi da nas pronalazite."
„Baš ja, lično?", upitah.
„Ne, bilo ko iz spoljnih kultura. Znali smo da ćete, kada generalno
dignete svoj nivo energije i svesti, početi ozbiljno da shvatate Šambalu
i da će neki od vas biti u stanju da dođu ovamo. Tako kažu legende. A
doći će i vreme promene Šambale, ili tranzicije, prelaska, ovamo će sti-
zati ljudi iz spoljnih kultura. I to ne samo po neki upućenik sa Istoka,
oni nas s vremena na vreme pronalaze oduvek, nego i ljudi sa Zapada,
koji će dok dolaze ovamo primati pomoć."

„Rekli ste da legende predviđaju tranziciju. Šta je to?"
„Legende kažu da će se, kada spoljne kulture počnu da shvataju sve
korake širenja čovekovog polja molitve - kako se povezati sa božanskom
energijom i omogućiti joj da protiče s ljubavlju, kako postaviti sopstve-
no polje tako da omogućuje sinhronizovani postupak i uzdiže druge, i
kako pojedinačno usidriti to polje - saznati i za sve ono ostalo što mi
ovde činimo u Šambali."

„Mislite li na preostali deo Četvrtog proširenja?"
Ona mi uputi značajan pogled. ,,Da. To ste, konačno, i došli ovamo
da vidite."

Tajna Šambale • 143

„Možete li da mi kažete šta je to?"
Ona odmahnu glavom. „Morate napredovati korak po korak. Najpre
morate da spoznate kuda ide čovečanstvo. Ne intelektualno, nego očima
i osećanjima. Šambala je uzor za tu budućnost."
Klimao sam glavom, i dalje je posmatrajući.
„Vreme je da svet sazna za šta su ljudska bića sposobna, kuda nas
evolucija vodi. Kada to jednom u celosti spoznate, moći ćete još više da
proširite polje, postaćete još jači."
Odmahujući glavom, tada pridoda: ,,Ali shvatite da ja ne raspolažem
svim tim informacijama o Četvrtom proširenju. Ja ću moći da vas vo-
dim u sledećih nekoliko koraka, ali postoje i druge stvari, koje znaju sa-
mo oni u hramovima."
„Šta su ti hramovi?", upitah.
„Oni su samo srce Šambale. Ono mistično mesto koje ste zamišlja-
li. Tamo se ostvaruje pravi zadatak Šambale."
,,Gde se nalaze?"
Tada mi pokaza rukom prema severu, na suprotnu stranu doline, gde
se u daljini nazirala neobična, kružna grupa planina.
„Tamo, iza onih vrhova", reče.
Dok smo tako razgovarali, Taši je ćutao i pomno slušao svaku reč.
Ejni ga onda pogleda i pogladi po kosi. „Intuicija mi je govorila da bi
Taši sada već trebalo da bude pozvan u hramove... ali mi se čini da nje-
ga više zanima život u vašem svetu."

Iznenada sam se trgao, budeći se okupan u znoju. Sanjao sam kako
sa Tašijem i još sa nekim prolazim hramovima, na samoj ivici razume-
vanja Četvrtog proširenja. Nalazili smo se u pravom lavirintu kamenih
zdanja, od kojih je većina bila bronzanožute boje, ali iznad svega, malo
dalje, nalazio se hram koji je izgledao plavičasto. Ispred tog hrama je
neko stajao u izuzetno dopadljivoj tibetskoj odeći. U tom snu sam po-
čeo da bežim od onog kineskog oficira koga sam već nekoliko puta sreo
u stvarnosti. Jurio me je kroz hramove, a oni su se rušili. Mrzeo sam ga
zbog toga što radi.

Pridigavši se u sedeći položaj, pokušao sam da se koncentrišem, je-
dva se prisećajući povratka do Ejnine kuće. Sada sam se nalazio u jed-

144 • Džejms Redfild

noj od njenih spavaćih soba i bilo je jutro. Taši je sedeo ispred kreveta
na velikoj stolici i nepomično me je posmatrao.

Duboko uzdahnuvši, pokušao sam da se smirim.
„Šta se dogodilo?", upita me on.
„Samo sam nešto ružno sanjao", rekoh.
„Hoćete li da mi pričate o spoljnim kulturama?"
„Zar ne možeš jednostavno da odeš tamo kroz neki prozor, hodnik
ili otvor, ili kako već to zovete?"
On odmahnu glavom. ,,Ne, to nije moguće, čak ni u hramovima. Mo-
joj baki je intuicija rekla da je to moguće, ali još niko to nije uspeo zbog
razlika u nivoima energije. Oni u hramovima vide šta se dogada u dru-
gim kulturama, ali to je sve."
„Izgleda da tvoja majka zna puno o spoljašnjem svetu?"
„Informacije dobijamo od onih koji žive u hramovima. Oni se često
vraćaju, posebno kada osete da je neko spreman da im se pridruži."
„Pridruži im se?"
„Skoro svi ovde teže da imaju svoje mesto u hramu. To je najveća
čast i prilika za uticaj na spoljne kulture."
Dok je tako govorio, njegov glas i stepen zrelosti su podsećali na
tridesetogodišnjaka. Mada je bio velik i krupan, bilo je vrlo neobično
gledati u lice pravog četrnaestogodišnjaka.
,,A ti?", upitah ga. „Znači, želiš da ideš u hramove?"
On se nasmeši i pogleda prema drugoj sobi, kao da ne želi da ga
majka čuje.
,,Ne, neprestano razmišljam o tome da li bih nekako mogao otići u
spoljne kulture. Hoćete li da mi pričate o njima?"
U sledećih pola sata ispričao sam mu što sam više mogao o trenut-
nom stanju u svetu: o načinu na koji živi većina ljudi, o ishrani većine
ljudi, o borbi za uspostavljanje demokratije širom sveta, o tome kako no-
vac korumpira vladine institucije, o problemima zaštite okoline. Željno
je sve upijao, ni zbunjen ni razočaran onim što je čuo.
U tom trenutku je u sobu ušla Ejni, koja je odmah naslutila da smo
vodili neki važan razgovor, pa je zastala. Niko ništa nije rekao i ja sam
se samo tromo spustio na jastuk.
Ona me je prodorno pogledala.

Tajna Šambale • 145

„Moramo u vas da ulijemo još energije", primetila je. „Pođite sa
mnom."

Obukavši se, s njom sam se ponovo našao u dnevnom boravku, a
potom za njom izašao i otišao iz kuće. Tamo su stabla bila veoma ve-
lika i razmaknuta po desetak metara. Između njih je rasla zapuštena tra-
va, slična žalfiji, kao i desetine drugih biljaka koje su ličile na divovsku
paprat. Ona me podstaknu da počnem da se krećem, a ja pokušah sa
onim vežbama koje me je Jin učio.

,,A sada sedite ovde", reče kada sam završio. „I ponovo podignite

energiju."
Dok je ona sedela pored mene, počeo sam da dišem duboko i da se

koncentrišem na okolnu lepotu, zamišljajući kako energija u mene ulazi
iznutra. Kao i ranije, boje i oblici su počeli da se ističu bez problema.

Tada pogledah Ejni i na njenom licu ugledah izraz dublje mudrosti.
„Tako je već bolje", reče. „Juče, kada ste bili u poseti kod Peme,
još niste bili čitavi ovde. Sećate li se šta se dogodilo?"
„Svakako", odgovorih. „Najvećim delom."
„Sećate li se šta se dogodilo kada je pomislila da je zatrudnela?"
,,Da."

,,U jednom trenuiku joj se učinilo da je dete u njoj, a onda ga više

nije bilo."
„Šta mislite, šta se dogodilo?", upitah.
,,To niko tačno ne zna. Takvi nestanci se događaju već dugo. U stva-

ri, počeli su od mene, pre četrnaest godina. Tada sam bila ubeđena da
nosim blizance, dečaka i devojčicu, a onda, odjednom, jedno detc je ne-
stalo. Rodila sam Tašija, ali oduvek imam utisak da i njegova sestra ži-
vi negde drugde.

Otada se ovdašnjim parovima uobičajeno događa ista stvar. Sigurni
su da su začeli dete, a onda odjednom žene uviđaju da im je materica
prazna. Sve kasnije rode drugo dete, ali niko nikada ne zaboravlja šta se
dogodilo. Taj fenomen se redovno dešava širom Šambale tokom svih če-
trnaest godina."

Na trenutak zastavši, produži dalje: ,,To ima neke veze sa tim pre-
lazom, možda čak i sa vašim dolaskom ovamo."

146 • Džejms Redfild

Odvratio sam pogled. ,,Ne znam."
„Zar vam se ne pojavljuju neke intuitivne slike?"
Još nekoliko trenutaka sam razmišljao, a potom sam se prisetio sna.
Već sam se spremao da joj ga ispričam, ali nisam znao da ga rastuma-
čim, tako da ga i nisam spomenuo.

„Zapravo i nemam intuitivne predstave", rekoh. „Samo mnogo pita-
nja."

Ona klimnu glavom čekajući.
„Kako ovde funkcioniše domaćinstvo? Kako većina ljudi provodi vre-
me?"
„Razvili smo se tako da novac ne koristimo", objasni Ejni, ,,i više
ne proizvodimo i ne gradimo pojedine stvari kao u spoljnim kulturama.
Pre više desetina hiljada godina stigli smo iz kultura koje su pravile stva-
ri koje su im bile potrebne, kao i vi. Ali, kao što sam vam već rekla,
malo-pomalo shvatili smo da je prava sudbina tehnologije pomoći nam
da razvijemo svoje mentalne i duhovne sposobnosti,"

,,Ja tada opipah meki rukav svoje jakne. „Hoćete li da kažete da je
sve što imate stvorilo energetsko polje?"

„Upravo tako."
„Kako je to sve spojeno?"
„Kada jednom nastanu, ta polja se održavaju sve dok nešto negativ-
no ne prekine energiju."
,,A hrana?"
„Hranu je moguće stvoriti isto tako, ali smo ustanovili da ju je naj-
bolje uzgajati pojedinačno, prirodnim postupkom. Biljke koje daju hranu
reaguju na našu energiju i vraćaju nam je. Svakako, više ne moramo pu-
no da jedemo da bismo ostali puni života i energije. Većina njih u hra-
movima uopšte ne jede."
,,A energija? Kako rade oni pojačivači?"
„Energija je besplatna. Jednom davno smo otkrili spravu koja radi na
osnovu postupka koji biste vi nazvali hladnom fuzijom. Ona je našoj kul-
turi donela praktično besplatnu energiju, a to nas je oslobodilo od potre-
be zagađivanja okoline i omogućilo nam da automatizujemo masovnu
proizvodnju dobara. Malo-pomalo, sve vreme smo počeli da posvećuje-

Tajna Šambale • 147

mo duhovnim aktivnostima, sinhronizovanoj percepciji i otkrivanju novih
istina o postojanju, prenoseći informacije i drugima."

Dok je govorila, uvideo sam da opisuje budućnost čovečanstva za
koju sam prvi put saznao u Devetom i Desetom uvidu.

„Kada smo se ovde u Šambali duhovno razvili", nastavi ona, „poče-
li smo da shvatamo da je čovekova misija na ovoj planeti da razvije kul-
turu koja je duhovna u svim svojim aspektima. A onda smo uvideli da
u sebi imamo i jaču silu koja nam može pomoći da ostvarimo ono što
je potrebno. Naučili smo proširenja molitve i da ih upotrebimo da bismo
dodatno razvili tehnologiju, kao što sam već objasnila, da bismo održa-
vali i potpomagali tu kreativnu snagu. Trenutno jednostavno živimo u
prirodi a jedino što je ostalo od tehnologije su ta pojačala koja nam po-
mažu da mentalno stvaramo sve ostalo što nam je potrebno."

,,Da li se čitava ta evolucija odigrala upravo ovde?", upitah.
„Ne, ni slučajno", reče ona. „Šambala se više puta selila."
Ta njena izjava me je iz nekog razloga šokirala, tako da sam joj po-
stavljao nova pitanja.
„O, da", pojasni ona. „Naše legende su vrlo stare i potiču iz mno-
gih izvora. Svi mitovi o Atlantidi i hinduističke legende o Meruu poti-
ču iz starih civilizacija koje su zaista postojale u prošlosti, gde se odi-
grala rana faza evolucije Šambale. Razvijanje naše tehnologije je bio naj-
teži korak jer, kako bi tehnologija u celini počela da služi našem poje-
dinačnom duhovnom razvoju, svi moraju da dođu do tačke u kojoj je du-
hovno razumevanje važnije od novca i nadgledanja.
Za to je potrebno mnogo vremena, jer ljudi koji su se zaglavili u stra-
hu - i smatraju da svojim egom lično moraju da manipulišu tokom ljud-
skog razvoja - često žele napređak u tehnologiji da upotrebe na negati-
van način, za nadgledanje drugih. U mnogim ranim civilizacijama, neko-
licina takvih osoba sklonih nadgledanju pokušala je da spreči korišćenje
sprava za pojačavanje, tako što bi ih koristili za praćenje i nadgledanjc
drugih Ijudi. Takvi pokušaji su se često završavali ratovima i masovnim
razaranjima, tako da je čovečanstvo moralo da počinje ispočetka.
Spoljne kulture s tim problemom se suočavaju upravo sada. Postoje
ljudi koji pomoću praćenja i nadgledanja, ugrađenih čipova i skeniranja
moždanih talasa žele da kontrolišu sve oko sebe."

148 • Džejms Redfild

„A šta je sa ostacima tih drevnih kultura o kojima govorite? Zašto
nikada nije pronađeno skoro ništa?"

„Kretanje kontinenata i led su mnogo toga pokrili, a uz to, kada jed-
na kultura uznapreduje toliko da se materijalna dobra stvaraju mentalno,
onda ako nešto krene pogrešnim tokom i talas negativnosti smanji ili ra-
zori energiju, sve jednostavno nestaje."

Duboko udahnuvši, samo sam slegnuo ramenima. Sve što mi je re-
kla bilo je savršeno logično, ali ipak i veoma zbunjujuće. Jedno je za-
mišljati ljudsku civilizaciju kako se razvija prema duhovnoj budućnosti,
a sasvim nešto drugo naći se duboko u kulturi koja je tu budućnost već
dostigla.

Ejni mi tada pride bliže. „Samo zapamtite da je to što smo mi posti-
gli prirodni tok ljudske evolucije. Mi smo ispred vas, ali zbog onoga što
smo učinili, taj put vama u spoljnim kulturama može da bude lakši."

Zaćutavši, tada se nasmeši.
„Vaša energija već sada izgleda puno bolje", reče.
„Čini mi se da se još nikada nisam osećao ovoliko budnim."
Ona klimnu glavom. „Kao što sam vam već rekla, reč je o nivou
energije koju pojedinci ovde u Šambali održavaju. Ona je zarazna. Ov-
de ima i mnogo onih koji znaju kako da unesu energiju u sebe i da je
projektuju napolje, prema drugima, tako da se stvara mnogostruko delo-
vanje, pri čemu svako upija energiju molitve koju je primio od drugih i
ponovo je odašilje svima uokolo. Shvatate li kako se to širi i pojačava?
Sve pretpostavke i očekivanja svih u određenoj kulturi teku zajednički i
stvaraju džinovsko kulturno polje molitve.

Opšti nivo koji će neka kultura dostići određuje gotovo isključivo ste-
pen svesti njenih pripadnika u vezi sa, prvo, opštim postojanjem njihovih
polja molitve te, drugo, načinom na koji ih je moguće svesno širiti. Ka-
da se ta proširenja konačno sprovode, nivo energije se naglo podiže. Ka-
da bi svi u spoljnjim kulturama znali kako da uvedu energiju i da izazo-
vu njeno zračenje prema spoljašnjosti, a uz to, proširenju molitve dajući pri-
oritetno značenje, mogli bi samo tako, bez problema, da ostvare nivo ko-
ji mi imamo, mi ovde u Šambali!", pri tom je kratko pucnula prstima,
želeći da naglasi kako je to jednostavno. „Upravo na tome radimo u hra-

Tajna Šambale • 149

movima. Služimo se svojim proširenjima molitve da bismo pomogli u po-
dizanju svesti u spoljnim kulturama. To činimo već hiljadu godina."

Razmislivši o njenim rečima, upitah: „Ispričajte mi sve što znate o
Četvrtom proširenju."

Još nekoliko trenutaka je ćulala, vrlo ozbiljno me posmatrajući.
„Znate da morate da napredujete korak po korak, odgovori tada.
„Primili ste pomoć, ali da biste stigli ovde, morali ste da poznajete pr-
va tri proširenja i deo Četvrtog. Sada morate tačno da znate i da shva-
tite kako ta proširenja stvamo funkcionišu.
Posle dovršenja proširenja, čovekova energija ima veći domet i po-
staje jača. To se događa zato što, kada odašiljete energiju da biste po-
krenuli sinhronizovana iskustva i uzdizali druge, i kada tu energiju usi-
drite odvojenošću i verom, sprovodite božanski naum, a što više uspeva-
te da delujete i razmišljate u skladu sa božanskim, to vaša moć postaje
veća. Shvatate li? Postoji i ugrađeni sigurnosni mehanizam, što ste ne-
sumljivo već i iskusili. Bog neće pojačati snagu u vama ako ne gledate
u istom pravcu u kom je okrenuta i univerzalna namera."

U tom trenutku mi dodirnu rame. „Zato sada treba jasnije da spo-
znate kuda to čovečanstvo treba da ide, kako se ukupna ljudska kultura
mora razvijati. Vreme je da se to dogodi. Upravo zato i vi i ostali ko-
načno vidite i razumete Šambalu. To je sledeći korak u Četvrtom proši-
renju. Morate zaista da spoznate planiranu budućnost čovečanstva.

Već ste shvatili kako smo mi ovladali tehnologijom i stavili je u slu-
žbu unutrašnjeg duhovnog razvoja. Taj doživljaj dodatno širi vašu ener-
giju jer to očekivanjc sada možete da postavite u svoje polje molitve.

Važno je da shvatite kako to funkcioniše. Sada već znate kako oda-
slati polje ispred sebe dok se krećete ovim svetom i znate kako da ga
postavite da biste pojačali energiju i sinhronizacioni protok u sebi i dru-
gima. Svoje polje proširujete još za korak kada ne samo zamišljate ka-
ko vaše polje uzdiže osobe oko vas na viši nivo intuitivnosti, nego i ka-
da to činite s pouzdanom verom u to kuda viša intuitivnost svih, i vas
samih i drugih, vodi: prema jednoj idealnoj duhovnoj kulturi nalik na
ovu koju vidite u Šambali. Time im pomažete u pronalaženju njihove
uloge u toj evoluciji."

150 • Džejms Redfild

Klimnuo sam glavom, žudeći za novim informacijama.
,,Ne prenagljujte", upozori me ona. „Još niste videli sve aspekte na-
šeg života. Ovladali smo ne samo tehnologijom nego smo i rekonstrui-
sali svoj svet da bismo se usredsredili isključivo na duhovni razvoj... na
tajne postojanja... na sam životni proces."