Dzejms Redfild-Jedanaesti uvid tajna sambale

Tajna Šambale • 51

„Lama, nisam baš siguran da želim da idem negde. Sve ovo mi iz-
gleda veoma opasno. Čini mi se da Kinezi znaju ko sam. Mislim da bih
želeo da se što pre vratim u Sjedinjene Države. Možete li samo da mi
kažete gde bih mogao da pronađem Vila? Da li je negde u blizini?"

Tužnog izraza lica, lama odmahnu glavom. ,,Ne, plašim se da je od-
lučio da ide dalje."

Ćutao sam, a lama me je još nekoliko dugih trenutaka posmatrao.
„Trebalo bi da znate još nešto", reče tada. „Snovi veoma jasno go-
vore da bez vas Vil ne bi bio u stanju da preživi taj pokušaj. Da bi on
uspeo, tamo morate da budete i vi."

Osećajući kako me preplavljuje talas straha, odvratih pogled. To ni-
su bile reči koje sam priželjkivao.

„Legende kažu", nastavi lama, ,,da svaka generacija u Šambali ima
određenu sudbinu koja je javno poznata i o kojoj se priča. Isto važi i za
čovekove kulture van Šambale. Nekada je moguće steći veliku snagu i
bistrinu posmatranjem odvažnosti i odlučnosti generacije koja se pojavi-
la pre nas."

Počeo sam da se pitam na šta tačno cilja.
„Da li vam je otac živ?", upita me tada.
Odmahnuo sam glavom. „Umro je pre nekoliko godina."
„Da li je bio učesnik velikog svetskog rata četrdesetih godina?"
„Jeste", odvratih, „učestvovao je u ratu."
,,Da li je učestvovao u samim borbama?"
„Jeste, tokom većeg dela rata."
,,Da li vam je ispričao u kojoj situaciji se najviše uplašio?"
Njegovo pitanje me je vratilo na razgovore koje sam u mladosti vo-
dio sa ocem. Na trenutak sam se zamislio.
„Verovatno za iskrcavanje u Normandiji, 1944, na obali koju su sa-
veznici nazvali Omaha."
,,Ah, da", reče lama. „Video sam vaše američke filmovc o tom iskr-
cavanju. Jeste li ih vi gledali?"
„Da, jesam", rekoh. „Vrlo su mi upečatljivi."
„Govorili su o strahu i odvažnosti vojnika", nastavi on.
,,Da."

52 • Džejms Redfild

„Smatrate li da biste vi bili sposobni za takve stvari?"
,,Nc znam. Nije mi jasno kako su oni uspevali."
„Možda je njima bilo lakše jer je to bio poziv celoj generaciji. Na
određenom nivou svi su to osećali: i oni koji su se borili i oni koji su
proizvodili oružje i oni koji su obezbeđivali hranu. Spasili su svet u tre-
nutku kada je bio izložen najvećoj opasnosti."

Zaćutao je kao da očekuje neko moje pitanje, ali ja sam ga i dalje
samo posmatrao.

„Poziv vaše generacije se bitno razlikuje", reče. „I vi morate da spa-
site svet. Ali to treba da učinite na drugi način. Morate da shvatite da u
vama leži velika moć koju je moguće negovati i širiti, mentalna energi-
ja koju ljudi oduvek nazivaju molitvom."

„Čuo sam za to", rekoh. „Ali izgleda da još uvek ne znam kako se
njome služi."

On se na te reči nasmeši i ustade, posmatrajući me s iskrom u oku.
„Da", reče tada. „Znam. Ali, hoćete, već ćete naučiti."

Ispružen na ležaju u svojoj sobi, razmišljao sam o laminim rečima.
Razgovor je naglo okončao, ne dajući mi više vremena za preostala pi-
tanja.

,,A sada pođite da se odmorite", rekao mi je tada, glasnim zvonom
dozivajući nekolicinu kaluđera. „Sutra ćemo ponovo razgovarati."

Kasnije su i Džampa i Jin tražili da im prepričam sve lamine reči.
Ali, istini za volju, u razgovoru sa njim pojavilo se više pitanja nego od-
govora. I dalje nisam znao gde je Vil otišao i šta zaista znači zov Šam-
bale. Sve je to u isto vreme izgledalo i fantastično i opasno.

Jin i Džampa su odbili da razgovaraju o tim pitanjima. Preostali deo
večeri smo proveli uz jelo i posmatranje krajolika, a onda smo rano oti-
šli na počinak. I tada sam posle nekog vremena uvideo da nepomično
gledam u plafon, da ne mogu da zaspim, dok mi se po glavi vrzmaju
najrazličitije misli.

Nekoliko puta sam u glavi premotao čitav film, od dolaska u Tibet,
a potom sam konačno utonuo u isprekidan san. Sanjao sam kako trčim
kroz masu prolaznika u Lasi, kako tražim utočište u jednom od mana-

Tajna Šambale • 53

stira. Kaluđeri na vratima bi me samo nakratko pogledali i zatvorili vra-
ta. Vojnici su nastavili da me progone. Trčao sam mračnim uličicama i
prolazima, sasvim bez nade, sve do trenutka kada sam, na kraju jedne
ulice, pogledao udesno i ugledao osvetljeni prostor sličan onim poljima
koja sam već vidao. Kad sam se približio tom području, svetlo je malo-
pomalo jenjavalo, ali ispred mene su se nalazila vrata na nekoj ogradi.
Vojnici su se pojavili iza ugla, trčeći prema meni, a ja sam pojurio kroz
ta vrata i našao se u nekakvom ledom okovanom krajoliku...

U tom trenutku sam se prenuo iz sna. Gde sam? Malo-pomalo prepo-
znao sam sobu, ustao i prišao prozoru. Na istoku je počelo da sviće i ja
pokušah da se oslobodim utiska sna kako bih ponovo zaspao, što je, ispo-
stavilo se, bio sasvim bezuspešan pokušaj. Bio sam se sasvim razbudio.

Navukavši pantalone i jaknu, spustio sam se stepenicama i izašao u
dvorište pored povrtnjaka te seo na jednu od bogato ukrašenih metalnih
klupa. Dok sam tako gledao prema suncu koje izlazi, iza sebe sam za-
čuo neki zvuk. Okrenuvši se, ugledao sam konture nekog muškarca ko-
ji je prema meni dolazio iz pravca manastira. Bio je to lama Ridgen.

Ustao sam i duboko se poklonio.
„Rano ste ustali", reče on. „Nadam se da ste dobro spavali."
„Jesam", rekoh, posmatrajući ga kako prilazi fontani i ribama doba-
cuje punu šaku semenki. Ribe su navalile na hranu i voda se skoro za-
penila od toga.
„Kakve ste snove imali?", upita, ne podižući pogled prema meni.
Ispričao sam mu kako sam bežao od vojnika i kako sam video ono
osvetljeno mesto. Pogledao me je ispunjen iznenađenjem i divljenjem.
„Da li ste takvo iskustvo doživeli i u budnom stanju?", upita tada.
„Nekoliko puta tokom ovog putovanja", rekoh. „Lama, šta se doga-
đa?"
On se nasmeši i sede na klupu nasuprot meni. „Primate pomoć da-
kina."
,,Ne razumem... Šta su dakini? Vil je Jinu ostavio poruku u kojoj se
spominju dakini, ali pre toga nisam čuo za tu reč."
,,Oni su iz duhovnog sveta. Obično se pojavljuju kao ženska bića, ali
mogu da preuzmu oblik koji žele. Na Zapadu su poznati pod imenom

54 • Džejms Redfild

anđeli, međutim, svakako su zagonetniji od onoga što o njima misli ve-
ćina Ijudi. Bojim se da ih istinski poznaju samo oni koji žive u Šamba-
li. Legenda kaže da se kreću sa svetlom Šambale."

Zastavši, tada mi uputi prodoran pogled. „Jeste li odlučili da li ćete
se odazvati na taj poziv?"

,,Ne bih znao kako da nastavim", rekoh.
„Legende će vas usmeravati. One kažu da će se trenutak za otkriva-
nje Šambale prepoznati tako što će mnogi ljudi početi da uviđaju da ži-
ve u Šambali, počeće da spoznaju istinu koja je baza molitvene energi-
je. Molitva nije snaga koja se ostvaruje samo kada sednemo i odlučimo
da se u određenoj situaciji molimo. Molitva tada, svakako, deluje, ali de-
luje i sve vreme."
„Govorite o stalnom polju molitve?"
„Tako je. Svemu što očekujemo, bilo to dobro ili ioše, svesno ili ne-
svesno, mi pomažemo pri ostvarenju. Naša molitva je energija ili snaga
koja iz nas zrači u svim pravcima. Kod većine ljudi, koji razmišljaju na
uobičajen način, ta snaga je veoma slaba i protivrečna. Ali kod onih dru-
gih, koji, kako nam se čini, u životu postižu puno, i koji su vrlo krea-
tivni i uspešni, to energctsko polje je vrlo jako, mada najčešće nesvesno.
Većina ljudi iz te grupe ima snažno polje jer su odrasli u okruženju u
kome su naučili da očekuju uspeh i manje-više ga uzimaju zdravo za go-
tovo. Imali su snažne uzore koje su oponašali. Ali, legende kažu da će
svi ljudi uskoro saznati za tu silu i da će shvatiti da je našu sposobnost
korišćenja takve energije moguće pojačati i proširiti."

,,To sam vam ispričao ne bih li vam objasnio kako odgovoriti na zov
Šambale. Da biste pronašli to sveto mesto, morate sistematski širiti ener-
giju sve dok ne budete isijavali dovoljno kreativne snage kako biste ta-
mo otišli. Poslupak kojim se to postiže je opisan u legendama i obuhva-
ta tri važna koraka. Postoji i četvrti korak, ali njega u celosti znaju sa-
mo oni u Šambali. Baš zbog toga je pronalaženje Šambale toliko teško.
Čak i ako bi uspešno proširio energiju pomoću prva tri koraka, čoveku
je potrebna pomoć da bi zaista i pronašao put do Šambale. Dakini mo-
raju da otvore vrata."

„Njih ste nazvali duhovnim bićima. Mislite li pri tom na duše koje
su u zagrobnom životu i koje igraju ulogu vaših vodiča?"

Tajna Šambale •55

,,Ne, dakini su ona druga bića čiji je zadatak da bude i čuvaju lju-
de. Oni nisu ljudi, a to nikada nisu ni bili."

"I oni su isto što i anđeli?"
Lama se na to nasmeši. „Oni su to što jesu. Jedna stvarnost. Svaka
religija za njih ima drugi naziv, isto kao što svaka religija ima svoj na-
čin opisivanja Boga i govori o načinu na koji bi ljudi trebalo da žive.
Ali u svakoj religiji iskustvo Boga, ta energija ljubavi, sasvim je iden-
tično. Svaka religija ima sopstvenu istoriju tog odnosa i načina na koji
o njemu govori, ali postoji samo jedan božanski izvor. Ista stvar je i sa
andelima."

„Znači da se vi ne držite striktno budizma?"
„Naša sekta i naše legende vuku korene iz budizma, ali se mi zala-
žemo za sintezu svih religija. Smatramo da svaka od njih ima svoje isti-
ne koje je nužno pripojiti svim ostalim. To je moguće postići bez gu-
bljenja suvereniteta i temeljne istine pojedinih tradicija. Sebe bih takođe
nazvao hrišćaninom, na primer, i Jevrejinom ili muslimanom. Smatramo
da oni u Šambali takođe rade na ujedinjavanju celokupne verske istine.
Na tome rade u istom duhu u kome dalaj-lama sprovodi inicijacije Ka-
lačakra poznate svakom ko ima iskreno srce."

Samo sam ga posmatrao, pokušavajući nekako da pojmim sve što
sam čuo.

,,Ne trudite se da odmah shvatite sve", reče mi lama. „Samo budite
svesni toga da je udruživanje celokupne religijske istine vrlo važno ako
želimo da silu energije povećamo toliko da razreši opasnosti koje ljudi
u strahu izazivaju. Zapamtite i to da su dakini stvarni."

„Šta ih navodi na to da nam pomažu?", upitah.
Lama tada duboko udahnu, dugo razmišljajući. Činilo se da to pita-
nje kod njega izaziva frustraciju.
„Ceo život pokušavam da shvatim to pitanje", reče na kraju, ,,ali mo-
ram da priznam da odgovor ipak ne znam. Smatram da je to velika taj-
na Šambale i da je niko neće shvatiti dok ne shvati Šambalu."
„Ali", prekinuh ga, „mislite li da mi dakini pomažu?"
,,Da", odgovori on odlučnim tonom. ,,I vašem prijatelju Vilu."
,,A Jin? Kako se on uklapa u priču?"

56 • Džejms Redfild

Jin je vašeg prijatelja Vila upoznao u ovom manastiru. Jin vas je ta-
kođe sanjao, ali u drugom kontekstu od onih snova koji su se javljali
kod mene i ostalih lama. Jin se školovao u Engleskoj i odlično poznaje
zapadnjački način života. On će biti vaš vodič, mada nerado prihvata tu
ulogu, što ste nesumljivo primetili. A jedini razlog je to što ne želi ni-
koga da izneveri. On će biti vaš vodič i odvešće vas najdalje što može."

On tada ponovo zastade i pogleda me pun iščekivanja.
,,A kako stoje stvari sa kineskom vladom?", upitah. „Šta oni rade?
Zašto ih toliko zanima šta se događa?"
Lama spusti pogled. „Ne znam. Čini mi se da naslućuju da se nešto
događa sa Šambalom. Oduvek pokušavaju da potisnu tibetansku duhov-
nost, ali mi se čini da su sada otkrili našu sektu. Morate da budete vr-
lo oprezni. Strašno nas se plaše."
Na trenutak odvratih pogled, još razmišljajući o Kinezima.
„Jeste li doneli odluku?", upita me on.
„Mislite li na to da li ću krenuti u istragu?"
On se saosećajno nasmeši. ,,Da."
,,Ne znam. Nisam siguran da li imam hrabrosti da uđem u nešto zbog
čega mogu sve da izgubim."
Lama me je i dalje samo posmatrao i klimao glavom.
„Spominjali ste mi neke stvari u vezi sa izazovom mojoj generaci-
ji", rekoh. „To još uvek ne razumem."
„Drugi svetski rat, kao i Hladni rat", započe tada lama, „bili su is-
kušenja s kojima se prethodna generacija morala suočiti. Veliki napredak
tehnologije doneo je razorno oružje u ruke pojedinih naroda. U svojoj
nacionalističkoj groznici, sile totalitarizma su nastojale da zavladaju de-
mokratskim zemljama. Ta pretnja bi se i ostvarila da se obični građani
nisu borili i da nisu ginuli za slobodu, tako zagarantovavši uspeh demo-
kratije u svetu.
Ali vaš zadatak se razlikuje od zadatka vaših roditelja. Misija vaše
generacije već se po samoj svojoj prirodi razlikuje od misije generacije
iz Drugog svetskog rata. Oni su morali da se bore nasilnim metodama i
oružjem protiv tačno određene tiranije. Vi se morate boriti uopšte protiv
ideje rata i neprijateljstva. Ali i za to jc potrebno isto tako veliko juna-

Tajna Sambale • 57

štvo. Razumete li o čemu vam govorim? Vaši roditelji nikako nisu mo-
gli da učine to što su učinili, ali su ipak istrajali. Vi morate isto postu-
piti. Sile totalitarizma nisu nestale; samo se više ne ispoljavaju preko na-
cija koje streme da stvore carstvo. Njihove sile tiranije su sada međuna-
rodne i daleko prefinjenije, pri čemu iskorišćavaju našu zavisnost od teh-
nologije, slave, uticaja i želje za udobnošću i lagodnim životom. Iz či-
stog straha žele da centralizuju sav tehnološki razvoj i da ga daju u ru-
ke nekolicini, kako bi se zaštitio njihov gospodarski položaj i nadzirao
razvoj sveta u budućnosti.

Njima se ne može suprotstaviti silom. Demokratiju sada treba štititi
sledećim korakom u razvoju slobode. Moramo da se služimo snagom
svoje vizije, te očekivanjima koja od nas zrače u obliku stalne molitve.
Ta sila je jača nego što to iko danas zna. Moramo da ovladamo njome
i počnemo da je koristimo pre nego što bude kasno za to. Postoje na-
znake da se u Šambali nešto menja. Otvara se, premešta."

Lama me je sada posmatrao čeličnom odlučnošću: „Morate da odgo-
vorite na zov Šambale. To je jedini način na koji ćete iskazati poštova-
nje prema onome što su učinili vaši preci."

Te njegove reči su u meni izazvale uznemirenost.

„Odakle treba da počnem?", upitah.
„Dovršite širenje sopstvene energije", odgovori lama. ,,To neće biti
lako zbog vašeg straha i besa. Ali ako istrajete, prolaz će vam se sam
ukazati."

„Prolaz?"
„Da. Naše legende kažu da postoji nekoliko prolaza kojima se ulazi
u Šambalu: jedan je u istočnom području Himalaja u Indiji, jedan je na
severozapadu, na kineskoj granici, i jedan daleko na severu, u Rusiji.
Znaci će vas odvesti do pravog ulaza. Kad vam sve bude izgledalo iz-
gubljeno, potražite dakinije."

Dok mi je lama to govorio, Jin izađe iz zgrade sa našim stvarima.

,,U redu", rekoh, osećajući sve veću užasnutost. „Pokušaću." Još dok
sam ih izgovarao, nisam mogao da verujem da te reči zaista izlaze iz
mojih usta.

58 • Džejms Redfild

„Budite bez brige", reče lama Ridgen. „Jin će vam pomoći. Samo
zapamtite da pre nego što pronađete Šambalu morate podići nivo ener-
gije koja iz vas zrači i širi se u svet. Do tada nikako ne možete da us-
pete. Morate da ovladate silom svojih očekivanja."

Ja pogledah Jina, a on se blago nasmeši.
„Vreme je", reče on.

3.
Negovanje energije

Kad smo izašli, uočio sam smeđi džip s metalnim krovom, možda i
deset godina star, parkiran pored puta. Dok smo mu prilazili, primetio
sam da je ispunjen prenosnim frižiderima, kutijama sa suvom hranom,
vrećama za spavanje i toplijim jaknama. Na zadnjoj strani vozila je bi-
lo učvršćeno nekoliko spoljnih rezervoara za gorivo.

„Ođakie su stigle sve te stvari?", upitah Jina.
On mi namignu. „Već dugo se pripremamo za ovo putovanje."
Od manastira lame Ridgena Jin je nekoliko kilometara vozio na se-
ver, a potom je džipom sa širokog puta posutog šljunkom skrenuo na ne-
kakav uski prolaz, jedva širi od pešačke staze. Još nekoliko kilometara
smo se tako vozili bez reči.
U stvari, nisam znao šta bih rekao. Na to putovanje sam pristao is-
ključivo zbog laminih reči i zbog onoga što je Vil ranije učinio za me-
ne, ali sada sam počeo da se osećam tegobno zbog donete odluke. Po-
kušavao sam da se oslobodim straha i u mislima ponovim sve ono što
sam čuo od lame Ridgena. Na šta je tačno mislio kada je govorio o sa-
vladavanju sopstvenih očekivanja silom?
Tada pogledah Jina. Bio je potpuno koncentrisan na put.
„Kuda smo krenuli?", upitah ga.
Ne pogledavši me, on reče: „Ovo je prečica do Autoputa prijatelj-
stva. Moramo da idemo na jugozapad, do Tingrija, u blizini Mont Eve-
resta. Vozićemo se skoro ceo dan. Uz to ćemo stići i na vrlo veliku nad-
morsku visinu."
,,Da li je to područje bezbedno?"

60 • Džejms Redfild

Jin me načas pogleda. „Bićemo veoma oprezni. Pronaći ćemo gospo-
dina Henha."

,,Ko je to?"
,,On najviše zna o Prvom proširenju energije molitve koje morate da
naučite. Poreklom je sa Tajlanda i vrlo je obrazovan."
Odmahujući glavom, odvratio sam pogled. „Nisam baš siguran da
razumem ta proširenja. Šta je to zapravo?"
„Znate da imate energetsko polje, zar ne? Polje molitve koje se sve
vreme emituje iz vas."
,,Da."
,,I znate da to polje deluje na svet, na to što se dogada? Znate da
ono može da bude malo i slabo ili veliko i jako."
,,Da, valjda je tako..."
,,E, pa, postoje tačni modeli Širenja dometa i razmere vašeg polja,
kako biste postali kreativniji i uticajniji. Legende govore da će s vreme-
nom sva ljudska bića naučiti da tako š i r e polje. Ali vi to morate sada
da naučite, ako želite da dođete do Šambale i da pronađete Vila."
,,Ti već možeš da ostvariš ta proširenja?", upitah.
Jin se namršti. ,,To nisam rekao."
Samo sam ga pogledao. Baš divno. Kako ću ja to da naučim ako
čak i Jin ima poteškoća sa tim?"
Još satima smo se vozili bez rcči, jedući u vožnji orašcićc i povrće,
samo se jednom zaustavivši na jednoj benzinskoj pumpi da bismo sipa-
li benzin. Već kada je pao potpuni mrak prošli smo Tingrijem.
„Ovde moramo da budemo veoma oprezni", reče Jin. „Nalazimo se
u blizini manastira Rongfu i baznog kampa Everest, tako da će tamo bi-
ti kineskih vojnika koji prate svaki pokret, turista i alpinista. Ali sa tog
mesta će nam se pružati i najneverovatniji prizori i pogled na severnu
stranu Everesta."
Jin je još nekoliko puta skrenuo i onda smo se našli na prostoru na
kome se nalazilo mnogo starih drvenih gradevina. lza njih je stajala jed-
nostavna kuća od opeke i blata.
Prostor oko Henhove kuće je bio besprekorno uređen, s pažljivo za-
sađenim cvetnim lejama i negovanim kamenjarima. Dok smo se džipom
približavali kući, neki krupan muškarac u živopisnom, rukom izvezenom

Tajna Šambale •61

ogrtaču je izašao na trem. Po izgledu se moglo zaključiti da je šezdese-
tih godina, ali kretao se kao da je puno mlađi. Glava mu je bila skroz
izbrijana.

Dok se naprezao da vidi ko dolazi, Jin mu domahnu. Prepoznavši ga,
široko se nasmešio i krenuo prema nama još dok smo izlazili iz džipa.

Njih dvojica su razmenili nekoliko reči na tibetskom, a Jin potom
pokaza na mene i reče: „Ovo je moj prijatelj iz Amerike."

Predstavio sam se Henhu, a on se blago naklonio i čvrsto mi stisnuo
ruku.

„Dobro došli", reče. „Molim vas, uđite."
Kada je Henh krenuo prema kući, Jin uvuče ruku u džip i izvadi svoj
ranac. „Uzmite torbu", reče mi.

Kuća je iznutra bila skromno uređena, ali su je ispunjavali slikoviti
tibetski tepisi i slike. Pošli smo do malog dela s foteljama i sofama, do
mesta sa kog sam video većinu ostalih prostorija. S leve strane se nala-
zila malena kuhinja, pa spavaća soba, a zdesna još jedna soba koja je
izgledala kao da se u njoj sprovode nekakvi postupci lečcnja. U njenom
centru se nalazio sto za masažu ili preglede, a skoro čitav jedan zid su
zauzimali ormarići i mali umivaonik.

Jin se još jednom obrati Henhu na tibetskom, a medu rečima sam
ponovo razabrao svoje ime. Henh se nagnu napred uz iznova podstaknu-
tu budnost. Načas me pogledavši, duboko uzdahnu.

„Puni ste straha", reče mi zatim, pomno me posmatrajući.
„Ozbiljno?", upitah.
Henh se nasmeja mom sarkazmu. „Ako želite da nastavite putovanje,
moramo da preduzmemo nešto u vezi sa tim."
Potom me obiđe, sa svih strana odmeravajući moje telo.
,,Oni u Šambali", započe, „živc drugačije od većine ljudi. Oduvek ži-
ve drugačije. Staviše, vekovima već, postoji veliki jaz izmedu nivoa ener-
gije većine ljudi i onih u Šambali. Ipak, u novije vreme, s razvojem čo-
večanstva i pojačavanjem svesti kod većine ljudi, ta razlika se smanjila,
ali je još uvek u pitanju vclika udaljenost."

Dok je Henh govorio, načas pogledah Jina. Činilo se da je podjed-
nako nervozan koliko i ja.

62 • Džejtns Redfdd

To je i Henh uočio. ,Jin živi u istom strahu kao i vi", reče. „Ali on
zna da čovek može da se suoči sa tim strahom, može nešto da učini u
vezi sa njim. Imam utisak da vama to još nije jasno. Morate početi da
delujete i razmišljate kao oni u Šambali. Najpre morate da negujete a za-
tim stabilizujete svoju energiju."

Henh zastade i ponovo se posveti proučavanju mog tela, a potom se
nasmeši.

„Prošli ste mnogo toga", reče. „Trebalo bi da budete snažniji."
„Možda energiju još ne razumem dovoljno dobro", odgovorih.
„O, ne, razumete je vi." Henh se široko osmehivao. „Samo ne želi-
te da promenite način života. Želite da vas uzbuđuju određene ideje i da
potom živite nesvesno, manje-više onako kako oduvek živite "
Razgovor nije tekao tokom koji sam priželjkivao i moj strah je sada
zamenila blaga razdraženost.
Dok sam tako stajao, Henh me je još nekoliko puta obišao, i dalje
pogledom pomno prelazeći preko čitavog mog tela.
„Šta to gledate?", upitah ga.
„Kada procenjujem nečiji energetski nivo, prvo gledam držanje", re-
če Henh vrlo profesionalnim glasom. „Vaše držanje trenutno nije poseb-
no loše, ali i na tome ste morali poraditi, zar ne?'
Bilo je to vrlo pronicljivo pitanje. Kao mladić, doživeo sam vrlo brz
rast, te sam se zbog toga bio užasno pogrbio. Leđa su mi neprestano bi-
la preopterećena i bolna, a situacija se popravila tek kada sam ujutro po-
čeo da redovno izvodim nekoliko osnovnih joga-položaja.
„Energija još ne kruži vašim telom na najbolji način", pridodade
Henh.
,,To znate na osnovu mog izgleda?", upitah.
,,I na osnovu onoga što osećam, jer vas pregledam i osećajima. Ko-
ličina i snaga vaše energije u meni se manifestuju kao stepen vašeg pri-
sustva u ovoj sobi. Svakako ste se već nalazili u situacijama kada bi ne-
ko negde ušao i kada biste odmah osetili njegovu pojavu ili harizmu."
„Svakako, da, bez daljnjeg." Ponovo sam se setio onog muškarca po-
red bazena u Ketmanduu.
„Što čovek ima više energije, to drugi snažnije osećaju njegovo pri-
sustvo. Ta energija se na kraju često ispoljava putem ega, tako da u po-

Tajna Šambale • 63

četku izgleda snažno, ali se potom vrlo brzo raspršuje. Ali kod onih dru-
gih, to je istinska i prava energija koja ne prestajc da bude pouzdana."

Sada sam klimnuo glavom.
„Vaša prednost je to što ste otvoreni", nastavi Henh. „Jednom ste
već iskusili mistično otvaranje, iznenadni protok božanske energije, zar
ne?"

„Jesam", rekoh, prisećajući se svog iskustva na onom planinskom vr-
hu u Peruu. Još i sad mi je taj osećaj bio živo urezan u sećanje. Bio
sam na izmaku snage, u sasvim beznadežnoj situaciji, potpuno ubeđen da
će me peruanski vojnici ubiti, kada me jc sasvim iznenada ispunila ne-
ka neobična mirnoća, euforija i lakoća. Tada sam prvi put iskusio ono
što mistici iz raznih religija nazivaju preobražajnim stanjem."

„Kako vas je ta energija ispunila?", upita Henh. „Kako se to tačno
dogodilo?"

„Bila je to prava navala mira i sav moj strah se u trenutku raspršio."
„Kako se kretala?"
Bilo je to pitanje o kome još nisam nikada razmišljao, ali se seća-
nje odmah vratilo. „Činilo mi se da se penje uz kičmu i izlazi kroz te-
me, podižući mi telo. Imao sam utisak da lebdim. Kao da me uvis diže
neka nit učvršćena na temenu."
Henh klimnu glavom u znak odobravanja, a onda uhvati moj pogled.
,,I koliko je to trajalo?"
,,Ne dugo", odgovorih. „Ali sam naučio kako da udišem lepotu oko
sebe kako bih ponovo probudio taj osećaj."
,,U vašem postupku", reče Henh, „nedostaje udisanje energije i, za-
tim, njeno svesno održavanje na višem nivou. To je prvo proširenje ko-
je morate da sprovedete. Morate da održite potpuniji protok energijc, A
to se mora uraditi veoma precizno, pazeći da ostalim postupcima ne na-
rušite energetsko polje kada ste ga već jednom izgradili."

Tada je na trenutak zastao. „Razumete li me? I ostali deo vašeg ži-
vota mora da podržava vašu višu energiju. Morate biti sasvim usklađe-
ni." A onda mi uputi vragolast pogled. „Morate mudro da živite. Pređi-
mo na jelo."

Izgubivši se u kuhinji, vratio se sa tacnom povrća uz koje je poslu-
žio i nekakav sos. Povevši mene i Jina do stola, povrće je poslužio u tri

64 • Džejms Redfild

činijice. Ubrzo je postalo jasno da je i hrana deo informacija koje mi
Henh prenosi.

Dok smo jeli, on je nastavio: „Održavanje višeg nivoa unutrašnje
energije je nemoguće ako čovek konzumira mrtve supstance."

Odvratio sam pogled, već se isključujući. Ako nam se sprema pre-
davanje o pravilnoj ishrani, to ću jednostavno da preskočim.

lzgledalo je kao da je moj stav razbesneo Henha.
„Jeste li vi poludeli?", skoro da je viknuo. „Vaše puko preživljava-
nje moglo bi da zavisi od ovih informacija, a vi ne želite da se ni ma-
lo informišete kako biste nešto saznali. Šta vi mislite? Da možete da ži-
vite kako vam se prohte i da je svejedno da li ćete raditi prave stvari?"
Stišavši se, samo me je popreko pogledao. Tada sam uvideo da je
bes bio stvaran, ali i deo njegove predstave. Stekao sam utisak da infor-
macije koje mi pruža nisu samo na jednom nivou. Kada sam se ponovo
okrenuo prema njemu, nisam mogao a da se ne nasmejem. Henh je iz-
nad svega bio simpatičan.
Tada me potapša po ramenu i nasmeši mi se.
„Većina ljudi", nastavi, ,,u mladosti je puna energije i oduševljenja,
ali kasnije, u srednjem dobu, upada u polako otklizavanje nizbrdo koje,
tobož, ne primećuje. Na kraju, i njihovi prijatelji se usporavaju, a deca
su im aktivna, tako da sve više vremena provode sedeći i konzumiraju-
ći ukusnu hranu.
Ubrzo se kod njih javljaju trajne posledice i hronične tegobe kao što
su probavne smetnje ili problemi sa kožom koji se prosto pripisuju sta-
renju, a onda ih jednog dana napadnc neka ozbiljna bolest koja jedno-
slavno ne prolazi. Tada obično odlaze kod doktora koji ne pominje pre-
venciju i počinju da uzimaju lekove. Zdravstveno stanje se ponekad po-
boljšava, a nckada ne. Zatim, kako godine prolaze, zahvata ih neka bo-
lest i stanje im se ubrzano pogoršava, te uviđaju da umiru. Jedina uteha
im je to što misle da se to svima dogada - kako je to neizbežno.
Najgore je što se takav pad energije dogada u određenoj meri i lju-
dima koji inače imaju najbolju nameru da se posvete duhovnosti." Tada
se nagnu prema meni, ponašajući se kao da oko sebe traži nekoga ko
nas u tom trenutku možda sluša. „Među takvima su i neki od naših naj-
poštovanijih lama."

Tajna Šambale • 65

Najradije bih se bio nasmejao na te reči, ali to se ipak nisam usu-
dio.

„Ako težimo višem nivou energijc, a istovremeno konzumiramo na-
mirnice koje nam oduzimaju energiju", nastavi Henh, „ništa ne postiže-
mo. Ako želimo da održimo snagu polja, moramo da procenimo sve ob-
like energijc kojima svakodnevno dajemo pristup svojim energetskim po-
ljima, a posebno hrani, te da izbegavamo sve osim onoga što je najbolje.

Potom se ponovo nagnu prema meni. „Većini ljudi to vrlo teško pa-
da jer su svi zavisni od hrane koju trenutno konzumiraju, a najveći deo
tih namirnica je užasno otrovan."

Ponovo sam skrenuo pogled.
„Znam da se u javnosti pojavljuje mnogo protivrečnih informacija o
ishrani", nastavi on tada. „Ali u javnosti je već i istina. Svako od nas
mora da istraži informacije, da pomogne sebi samom da sagleda širu sli-
ku. Mi smo duhovna bića koja na ovaj svet dolaze kako bi podigla ener-
giju. Ipak, veliki deo onoga što na ovom svetu nalazimo namenjen je is-
ključivo senzualnom uživanju i odvlačenju pažnje, a veliki deo toga nam
oduzima energiju i odvlači u pravcu fizičkog raspadanja. Ako istinski ve-
rujemo da smo energetska bića, moramo da se držimo uskog puta koji
vodi između tih iskušenja.

Osvrnete li se na čitavu evoluciju, uvidećete da smo od samog po-
četka btli prisiljeni da eksperimentišemo s hranom i to najobičnijom me-
todom pokušaja i grešaka, tek da bismo utvrdili šta je od namirnica za
nas dobro, a šta će nas usmrtiti. Pojedi ovu biljku, preživećeš; pojedi
onu, umireš. Na ovom nivou istorijskog razvoja, već smo tačno utvrdili
šta nas može usmrtiti, ali tek sada polagano uviđamo koje materije do-
prinose našoj dugovečnosti i održavaju visok energetski nivo, a koje nas,
s druge strane, vremenom iscrpljuju i uništavaju."

Na trenutak je zastao, kao da želi da utvrdi da li ga razumem.
,,Oni u Šambali vide taj širi kontekst", nastavi potom. „Znaju ko smo
kao ljudska bića. lzgledamo kao da smo materijalna stvorenja, od krvi i
mesa, ali smo u stvari samo atomi! Čista energija! Vaša nauka je već
dokazala tu činjenicu. Kad se dublje zagledamo u atom, najpre vidimo

66 • Džejms Redfild

subatomske čestice, a potom, na dubljim nivoima, i same čestice se gu-
be u pravilnim oblicima čiste energije, vibrirajući na određenom nivou.
A ako posmatramo način na koji se hranimo sa tog gledišta, uvidećemo
da ono što unosimo kao hranu utiče na stanje naših vibracija. Određene
namirnice pojačavaju našu energiju i vibracije, druge ih umanjuju. I to
je čitava istina, ni manje ni više.

Sve bolesti su posledica pada vibracije energije, a kada se naša ener-
gija spusti na određeni nivo, u prirodnom svetu postoje sile čija je svr-
ha razgradnja našeg tela."

Pogledao me je kao da mi je rekao nešto jako dubokoumno.
„Mislite li na fizičko razgrađivanje?", upitah.
,,Da. Ponovo proučite jednu širu sliku. Kada nešto, bilo šta, ugine ili
umre - pas koga je pregazio automobil ili čovek posle dugotrajne bole-
sti - telesne stanice istog momenta gube vibracije i njihov hemijski sa-
stav postaje vrlo kiseo. To kiselo stanje je signal mikroorganizmima ovog
sveta, virusima, bakterijama i gljivama, da je došlo vreme za razgradnju
mrtvog tkiva. To je njihov zadatak u fizičkom svetu. Vratiti telo zemlji."
„Već sam vam rekao", nastavi on, ,,da, kada zbog unete hrane dođe
do telesnog pada energije, postajemo podložni bolestima. Evo kako to
funkcioniše. Kada nešto jedemo, ta hrana se metabolizuje i u našem te-
lu ostavlja otpad ili pepeo. Ti ostaci su ili kiseli ili bazni, zavisno od
materije. Ako su bazni, onda ih je moguće veoma brzo izbaciti iz tela,
uz vrlo malo energije. Međutim, ako su kiseli, krv i limfni sistem će ih
vrlo teško eliminisati, te se zato veliki deo otpada smešta u naše organe
i tkivo kao čvrsta materija - kristalni oblici niskog nivoa vibriranja ko-
ji stvaraju blokove ili poremećuju nivoe vibriranja u našim stanicama.
Što se više takvih kiselih nusprodukata taloži, to tkiva postaju kiselija
uopšte i... znate li šta se onda događa?"
Ponovo mi je uputio onaj dramatičan pogled. „Pojavljuje se ovakav
ili onakav mikroorganizam koji oseća svu tu kiselinu i kaže: 'Ah, ovo
telo je spremno za razgradnju.'
Shvatate li vi to? Kad umre ili ugine bilo koji organizam, njegovo
telo ubrzo prerasta u visokokiselu okolinu i mikroogranizmi ga vrlo br-
zo zaposedaju. Ako počnemo da ličimo upravo na tu kiselinu, ili na sta-

Tajna Šambale • 67

nje smrti, naći ćemo se pod udarom mikroorganizama. Sve ćovekove bo-
lesti su posledica takvog napada."

Henhove reči su bile savršeno logične. Jednom davno na Intemetu
sam naišao na određene informacije o fizičkom pH. Štaviše, činilo mi se
da to nekako intuitivno znam.

„Želite li da mi kažete da je ono što jedemo direktna priprema za
bolest?", upitah.

„Da, pogrešna ishrana može toliko da snizi nivo naših vibracija da
prirodne sile naše telo počinju da vraćaju zemlji."

,,A šta je sa bolestima čiji uzročnici nisu mikroorganizmi?"
„Sve bolesti se pojavljuju kao posledica delovanja mikroorganizama.
To pokazuju i vaša istraživanja na Zapadu. Otkriveni su razni mikroor-
ganizmi koji su povezani sa arterijalnim ležištima kod srčanih oboljenja,
kao i sa nastankom tumora. Ali, zapamtite, mikroorganizmi samo odra-
đuju svoj posao. Pravi uzročnik takvih stanja su namirnice koje stvaraju
kiselinu."

Zastavši, potom reče: „Molim vas da pokušate to ozbiljno da shva-
tite. Mi ljudi možemo da budemo u baznom stanju, stanju visoke ener-
gije, ili u kiselom stanju, koje ukazuje na to da mikroorganizmi žive u
nama ili da tek nailaze, da smo spremni za razgradnju. Bolest je u bu-
kvalnom smislu truljenje nekog dela našeg tela jer su mikroorganizmi
oko nas dobili znak da smo već mrtvi."

Tada mi ponovo uputi onaj nestašni pogled.
„Izvinjavam se što sam toliko otvoren", reče. „Ali nemamo puno vre-
mena. Hrana koju konzumiramo skoro u potpunosti određuje u kom smo
od ta dva stanja. Opšte uzevši, namirnice koje u našem telu ostavljaju
kiseo otpad su teške, preterano obrađene, preterano izlagane termičkim
postupcima i slatke. To je, na primer, meso, brašno, testenine, alkohol,
kafa i voće sa više šećera. Osnovne namirnice su zelenijc, svežije, više
žive, na primer, sveže povrće i njegovi sokovi, lisnati zeleniš, klice, mla-
dice i plodovi kao što su avokado, paradajz, grejpfrut i limun. Čitava
stvar ne može bili jednostavnija. Mi smo duhovna bića u energetskom,
duhovnom svetu. Vi na Zapadu ste možda odrasli misleći da su termič-
ki obrađeno meso i prerađena hrana dobri za zdravlje. Ali danas znamo

68 • Džejms Redfild

da takve namimice stvaraju okruženje polagane razgradnje koja s vreme-
nom donosi svoje.

Sve teške bolesti koje silno opterećuju čovečanstvo - arterioskleroza,
moždani udar, artritis, AIDS i, posebno, rak - postoje zato što zagađu-
jemo sopstveno telo, a to mikroorganizmima koji su u nama govori da
smo spremni za slom, za deenergizaciju, za smrt. Oduvek smo se pitali
zašto neki ljudi koji su izloženi istim mikroorganizmima ne dobiju od-
ređenu bolest. Razlika je u unutrašnjem telesnom okruženju. Pozitivno je.
što je, čak i ako u telu imamo višak kiseline j počinjemo da se razgra-
dujemo, tu situaciju možemo da promenimo poboljšavanjem ishranc i
prelaskom u bazno, alkalno, više energetsko stanje."

Sada je već mahao obema rukama, dok su mu oči bile razrogačene,
i dalje svetlucajući.

„Kada je rcč o načelima vibrantnog tela visokog nivoa energije, mi
danas živimo u doba tame. Ljudska bića bi trebalo da žive više od sto
pedeset godina. Ali hranimo se tako da to što konzumiramo odmah poč-
ne da nas uništava. Svuda viđamo ljude koji se raspadaju pred našim oči-
ma. Ali to ne mora uvek da bude tako."

Načas zastavši, duboko je udahnuo. ,,U Šambali nije tako."
Već trenutak kasnije Henh je počeo da me obilazi, još jednom me
pomno posmatrajući sa svih strana.
,,I, eto, to je to", zaključi tada. „Legende kažu da će ljudi prvo spo-
znati istinsku prirodu hrane i utvrditi od čega se sastoji zdrava ishrana.
A zatim, prema legendama, moći ćemo sasvim da se otvorimo unutra-
šnjim izvorima energije koji još više pojačavaju naše vibriranje."
Odgurnuvši stolicu od stola, on me sada pogleda. „Odlično podnosi-
te nadmorsku visinu u Tibetu, ali bih ipak voleo da se odmorite."
,,To bi bilo lepo", rekoh. „Premoren sam."
„Da", složi se Jin, ,,iza nas je naporan dan."
,,Ne zaboravite da očekujete san", dodade Henh, odvodeći me prema
spavaćoj sobi.
„Očekujem san?"
Henh se okrete. ,,Da, imate veću moć nego što mislite."
Na te reči sam uzvratio smehom.

Tajna Šambale •69

Probudio sam se naglo i neočekivano te sam odmah pogledao kroz
prozor. Sunce je već bilo poprilično visoko. Nisam ništa sanjao. Navu-
kavši cipele, ušao sam u onu veliku prostoriju.

Henh i Jin su sedeli za stolom i pričali.
„Kako ste spavali?", upita Henh.
„Dobro", rekoh, svom težinom se spustivši u jednu od fotelja. „Ali
se ne sećam sna."
,,To je zbog toga što nemate dovoljno energije", reče on, nekako po-
luodsutno. Ponovo je intenzivno promatrao moje telo. Tada uvideh da se
sasvim usredsredio na moj sedeći položaj.

„Šta gledate?", upitah.
„Tako se budite svako jutro?", upita Henh.
Istog trena se pridigoh na noge. „Nešto nije u redu?"
„Posle sna, čovek mora da probudi sopstveno telo i pre svega osta-
log da prihvati energiju." Stajao je široko razmaknutih nogu, ruku pod-
bočenih o bokove. Dok sam ga posmatrao, kratkim i skladnim pokretom
je približio stopala i podigao ruke. Jednim jedinim pokretom telo mu se
sada uzdiglo tako da je sada stajao na vrhovima prstiju, dok su mu dla-
novi bili priljubljeni tačno iznad glave.

Zbunjeno sam zatreptao. U načinu na koji se njegovo telo kretalo bi-
lo je nečeg neobičnog, a ja na to nisam uspeo tačno da se usredsredim.
Činilo se da se ne služi mišićima, kao da nekako lebdi nagore. Kada sam
ponovo malo bolje pogledao, bio je sav ozaren, smešio se od uha do
uha. Isto tako brzo, njegovo telo je skladnim koracima krenulo prema
meni. Ponovo sam zatreptao.

„Većina ljudi sc budi polako", reče Henh, ,,i beživotno se vuče uo-
kolo, razbuđujući sc tek uz šoljicu kafe ili čaja. Potom čovek odlazi na
posao na kome se takodc tako mlitavo vuče ili se služi samo jcdnom od-
ređenom grupom mišića. Tako sc pojavljuju ustaljeni obrasci i, kao što
sam vcć rekao, nastaju blokade, prepreke protoka energije kroz telo.

Moratc da se pobrinete za to da vam telo svuda bude otvoreno ka-
ko bi primalo dostupnu energiju. A to ćete postići aktiviranjem svakog
mišića, svakog jutra, iz svog središta." Pri tom je pokazivao na jednu
tačku neposredno ispod pupka. „Usredsredite li se na kretanje iz tog pod-

70 • Džejms Redfild

ručja, vaši mišići će moći slobodno da deluju na najvišim nivoima ko-
ordinacije. Reč je o centralnom načelu svih borilačkih veština i plesnih
disciplina. Možetc da osmislite čak i sopstvenc pokrete."

Na te reči je počeo da izvodi niz raznovrsnih pokreta kakve još ni-
kada nisam video. Izgledalo je kao da se radi o postupcima premeštanja
težišta i okretanja kakvi se viđaju u tai čiju. Bilo je sasvim jasno da je
to što izvodi proširenje sličnih klasičnih tehnika.

„Vaše telo će znati", pridodade tada, „kako da se kreće da bi vam
pomoglo da opustite vaše konkretne blokade."

Stojeći na jednoj nozi, tada se nagnuo napred i zamahnuo rukom kao
da znalačkom veštinom baca lopticu za bezbol, samo što je pri tom ru-
kom zamalo dodirnuo pod. Potom se u mestu naglo okrenuo i stao na
drugu nogu. Ni u jednom trenutku nisam uočio premeštanje težine i sve
je opet izgledalo kao da nekako lebdi,

Protresavši glavu, pokušao sam da se koncentrišem na te njegove po-
kretc, ali se on tada zaustavio, ostao na mestu sasvim nepomičan, kao
na nekoj fotografiji, što je izgledalo nemoguće. Isto tako naglo i neoče-
kivano, već trenutak kasnije, ponovo je krenuo prema meni.

„Kako vam to samo uspeva?", upitah ga.
On mi na to reče; „Započeo sam polako, imajući na umu osnovno
načelo. Ako se krećete iz centra i očekujete dotok energije koja će ući
u vas, pokreti će vam postajati sve lakši i lakši. Svakako, da biste tu
tehniku usavršili, rnorate da budete u stanju da se otvorite celokupnoj bo-
žanskoj energiji koja je u vama na raspolaganju."
Načas zastavši, u tom trenuiku me pogleda. „Koliko dobro se seća-
te svog mističnog otvaranja?"
Ponovo sam se prisetio Perua i iskustva koje sam doživeo na onom
planinskom vrhuncu.
„Prilično dobro, rekao bih."
,,To je dobro", reče on. „Pođimo napolje."
Ustajući, Jin se nasmeši i nas dvojica tada pođosmo za Henhom u
maleni park, uz nekoliko stepenica, i dođosmo do mesta obraslog retkom
smeđom travom i ukrašenog velikim, isklesanim kamenjem. Svaki kamen
je na površini imao privlačne pruge crvene i smeđe boje. Punih deset

Tujna Šambale •71

minuta Henh me je uvodio u vežbe, pokazujući mi neke od pokreta ko-
je sam malopre video, a potom mi reče da sednem na travu, dok se on
smestio sa moje desne strane. Jin je seo iza nas. Jutarnje sunce je kupa-
lo daleke planine toplom žutom svetlošću. Ta lepota me je dirnula.

„Legende kažu", započe Henh, ,,da je otvaranje višem energetskom
stanju sposobnost koju će s vremenom steći svi ljudi. U početku će to
biti opšte saznanje da je takva svest uopšte moguća. Potom ćemo preći
na razumevanje svih činjenica koje se odnose na negovanje i održavanje
viših nivoa energije."

Načas zastavši, on me pomno pogleda. ,,Vi već znate osnovni postu-
pak, ali bi vaša čula trebalo proširiti. Legenda kaže da prvo treba da se
sasvim smirite a onda da posmatrate okolinu. Većina nas retko posma-
tra stvari oko sebe. To su samo stvari koje su u drugom planu u odno-
su na ono što nas zaokuplja i što treba da obavimo. Ali moramo da se
setimo da je sve na svetu i u svemiru živo, da poseduje duhovnu ener-
giju i da je deo Boga. Zato moramo pažljivo da tražimo povezivanje sa
onim božanskim u sebi.

Kao što znate, pokazatelj povezanosti s tom energijom je naš utisak
o lepoti. Uvek samom sebi postavite ovo pitanje: „Koliko sve izgleda le-
po? Kako god vam to nešto izgledalo na prvi pogled, potrudimo li se, u
svemu ćemo moći da vidimo još više lepote. Stepen lepote koju vidimo
govori nam koliko u sebe primamo božanske energije."

Henh nastavi, navodeći me na to da počnem da posmatram, ali istin-
ski dobro da posmatram, sve oko sebe.

„Kada počnemo da ostvarujemo tu svoju vezu", reče tada, ,,i iskusi-
mo unutrašnju božansku energiju, sve u našoj percepciji počinje da ima
više lepote. Pojedine stvari se ističu, a mi primećujemo njihov jedinstve-
ni oblik i boju. Kada dođe do takve percepcije, moći ćemo da udahne-
mo još više energije."

„Znate, energija u suštini ne potiče toliko iz stvari oko nas - mada
energiju možemo da apsorbujemo i direktno, iz nekih biljaka i svetih me-
sta. Sveta energija potiče iz naše veze s onim svetim u nama. Sve oko
nas, i prirodno i prerađeno čovekovom rukom - cveće, kamenje, trava,
planine, umetnička dela - već je veličanstveno lepo i više prisutno od
onoga što je čovek u stanju da opazi. Kada se otvorimo božanskome, mi

72 • Džejms Redfild

samo podižemo vibraciju energije i svoju percepcijsku sposobnost kako
bismo svet posmatrali onakvim kakav jeste. Shvatate li? Ljudi već žive
u svetu neizmerne lepote, boja i oblika. Sam raj je baš ovde, gde se na-
lazimo. Samo što se nismo otvorili unutrašnjoj energiji da bismo sve to
mogli da vidimo."

Slušao sam ga sasvim opčinjen. To mi je sada bilo neuporedivo ja-
snije nego pre.

„Usredsredite se na lepotu", pouči me Henh, „i počnite da udišete
energiju koja je u vama."

Povodeći se za tim rečima, duboko sam udahnuo.
,,A sada, dok dišete, tražite znake uvećanja lepote", reče mi dalje
Henh.
Ponovo sam se zagledao u kamenje i planine i, na svoje veliko iz-
nenađenje, uočio sam da je najviši vrh u daljini u stvari Mont Everest.
Taj njegov oblik do tada skoro da nisam prepoznao.
,,Da, da, pogledajte Everest", rcče Henh.
Dok sam tako posmatrao planinu, primetio sam da maleni grebeni
koji su prekriveni snegom na njegovim obroncima izgledaju kao stepe-
nice koje vode ka vrhu koji podseća na krunu. Taj prizor je naglo izvu-
kao moju percepciju napolje i najviša planina na svetu odjednom mi je
izgledala potpuno bliža, nekako kao da je deo mene, kao da bih mogao
da ispružim ruku i da je dodirnem.

,,I dalje duboko dišite", reče Henh. „Vaše vibracije i sposobnost opa-
žanja će se još uvećavati. Sve će postatt blistavo, kao da je osvetljeno
iznutra."

Još jednom sam duboko udahnuo i počeo da se osećam lakše, dok
su mi se leđa bez imalo napora ispravila. Što mi je bilo najneverovatni-
je, osećao sam sc tačno onako kako sam se osećao kod onog iskustva
na planinskom vrhu u Peruu.

Henh je klimao glavom. „Vaša sposobnost opažanja lepote je glavni
pokazatelj činjenice da božanska energija ulazi u vas. Ali postoje i dru-
gi kriterijumi."

„Osećaćete se lakše", nastavi tada. „Energija će se uzdizati kroz vas
i podizaće vas, kao što ste rekli, kao neka nit koja vas vuče za teme. I
osećaćete izraženiju i bolju svest, mudrost, o tome ko ste i šta radite.

Tajna Šambale • 73

Pojavljivaće vam se intuitivne slike i snovi vezani za to što vas sledeće
čeka na životnom putu."

Zastavši, pogledao je moje telo. sada sam bez imalo napora sedeo sa-
svim uspravno. „Sada dolazimo do najvažnijeg dela", reče mi. „Moraćete
da naučite da održite tu energiju, da održite njen dotok u sebe. Morate da
se služite snagom svojih očekivanja, snagom svoje energije molitve."

I ponovo se pojavila ta reč: očekivanje. Nikada ranije nisam čuo da
je neko koristi u tom kontekstu.

„Kako to postići?'', upitah, osećajući smetenost, dok mi je telo gubi-
lo energiju, a oblici i boje oko mene bledeli.

Henhove oči se raširiše i on tada prasnu u smeh. Nekoliko puta je
pokušao da se obuzda, ali je na kraju počeo da se valja po travi u ne-
kontrolisanom izlivu radosti. Već nekoliko puta je uspeo da se sabere,
ali bi nastavljao da se smeje kad god bi me pogledao. Čuo sam čak i
Jina kako se smejulji negde u pozadini.

A onda je Henh konačno uspeo nekoliko puta duboko da udahne i
da se primiri.

„Zaista mi je žao", reče. „Stvar je samo u tome da je izraz vašeg li-
ca bio toliko smešan. U stvari, vi ne verujete da imate bilo kakvu moć,
zar ne?"

„Nije stvar u tome", pobunih se. „Samo ne znam šta tačno podrazu-
mevate pod pojmom očekivanja."'

Henh se i dalje osmehivao. „Smatrate li da u vezi sa životom ima-
te određena očekivanja, zar ne? Očekujete da će sunce sutra izaći. Oče-
kujete da će krv i dalje cirkulisati vašim telom."

„Svakako."
,,E, pa, ja od vas tražim samo da postanete svesni tih očekivanja. To
je jedini način na koji možete da održavate i proširite vaš nivo energije
u sopstvenom životu, a to morate da činite veoma promišljeno i svesno.
To je jedini način na koji je moguće da dovršite prvo proširivanje mo-
litve. Želite li da pokušate to još jednom?"

Uzvratio sam mu osmehom i još smo nekoliko trenutaka disali i po-
dizali energiju. Kad sam ugledao viši nivo lepote koju sam malopre već
iskusio, dao sam mu znak glavom.

74 • Džejms Redfild

„Sada", reče on, „morate da očekujete da će ta energija koja vas is-
punjava naslaviti da vas ispunjava, te da će zračiti iz vas u svim prav-
cima. Zamišljajte kao da se to dogada."

Nastojeći da održavam nivo energije, ja upitah: ,,To zračenje... kako
ću da znam da do njega zaista i dolazi?"

,,To ćete osetiti. Zasad ga samo zamišljajte, u sebi o njemu stvorite
sliku."

Još jednom sam udahnuo i zamislio energiju kako ulazi u mene i ka-
ko u svim pravcima ističe prema svetu.

,,Još ne znam da li se to stvarno dešava ili to još uvek samo zami-
šljam", rekoh.

Henh me direktno pogleda. Učinilo mi se da je već blago nestrpljiv.
„Znate da energija zrači iz vas jer se energija održava, boje i oblici osta-
ju visokoizraženi i osećate kako vas energija ispunjava, a potom se pre-
liva i ističe iz vas."

„Kakav je to osećaj?", upitah ga.
Pogledao me je kao da ne veruje sopstvcnim očima. „Odgovor na to
pitanje znate."
Ponovo sam pogledao planine, zamišljajući energiju kako zrači od
mene ka njima. I dalje su bile prelepe, ali su sada postajale i neizmer-
no privlačne. A onda me je ispunila prava lavina vrlo dubokih osećanja,
pa sam se prisetio onoga što sam doživeo u Peruu.
Henh je klimao glavom.
„Svakako!", rekoh. „Mera zračenja energije je osećaj ljubavi."
Henh se široko nasmeši. ,,Da, to je ljubav koja prerasta u stalnu, po-
zadinsku emociju koja ostaje uz vas sve dok vaša energija molitve od-
lazi u svet. Morate da ostanete u stanju ljubavi."
,,To mi izgleda kao idealističko očekivanje kada govorimo o običnim
ljudima", primetih.
Henh se zadovoljno nasmeši. ,,Ja vam ne objašnjavam kako da bude-
te običan čovek. Govorim vam kako da se nađete u samim prvim redovi-
ma evolucije. Govorim vam kako da postanete junak. Samo zapamtite da
morate da očekujete ulazak božanske energije u sebe na višem nivou i nje-
no izlivanje iz vas, kao kad se čaša napuni vodom, pa se nova voda na-

Tajna Šambale •75

kon loga iz nje preliva. Kada dode do prekida veze, zapamtite taj osećaj
ljubavi. Pokušajte svesno iznova da podstaknete takvo stanje."

Oči su mu se ponovo zablistale. „Vaše očekivanje je ključ održava-
nja takvog iskustva. Morate da zamišljate kako se to događa. da veruje-
te da će ono biti uz vas, dostupno u svim prilikama. To očekivanje se
mora negovati i svesno potvrđivati iz dana u dan."

Klimnuo sam glavom.
„Onda", reče on, „razumete li sve postupke o kojima sam vam pri-
čao?" Pre nego što sam stigao da odgovorim, on reče: „Ključ leži u to-
me kako se ujutro probudite. Upravo zato sam vam rekao da idete da
spavate, da bih video kako se budite. To morate da radite disciplinova-
no. Probudite svoje telo kako bi primalo dotok energije onako kako sam
vam pokazao. Krećite se iz središta, odmah osetite tu energiju. Odmah
je i očekujte.

Jedite samo namirnice koje su još zive a, posle nekog vremena, bi-
će vam lakše da u sebe udišete unutrašnju božansku energiju. Nemojte
da žalite vreme koje ćete da uložite u svakodnevno ispunjavanje energi-
jom i buđenje uz pokrete. Ne zaboravite korake. Zamišljajte tu energiju
kako vam dolazi i kako od vas zrači prema svetu. Uz takvo ponašanje
ćete dovršiti Prvo proširenje. Moći ćete ne samo s vremena na vreme da
iskusite energiju, nego ćete je i negovati i održavati na višem nivou."

Zatim se duboko naklonio i, bez reči, krenuo prema kući. Jin i ja
smo pošli za njim. Kada smo ušli, Henh je počeo da odabira namimice
i da ih stavlja u neku veliku korpu.

,,A šta je sa onim prolazom, sa pravcem na koji se ulazi?", upitah
ga tada.

On načas stade i pogleda me. „Postoji mnogo prolaza."
„Hoću da kažem, znate li gde možemo da pronađemo put do Šam-
bale?"
On me strogo pogleda. „Dovršili ste samo jedno proširenje energije mo-
litve. Sada morate da naučite šta da radite sa tom energijom koja zrači iz
vas. A vrlo ste tvrdoglavi i podložni strahu i besu. Te navike ćete morati
da prevazidete pre nego što uopšte budete mogli da se približite Šambali."
Uz te reči Henh klimnu glavom Jinu, predade mu korpu i ode u dru-
gu sobu.

4.
Svesna budnost

Izašao sam i otišao do džipa, osećajudi se naročito dobro. Vazduh je
bio svež, a planine sa svih strana i dalje su izgledale kao da su nekako
osvetljene iznutra. Ušli smo u vozilo i Jin krete.

„Znaš Ii gde je trebalo da pođemo?", upitah ga.
„Znam da se moramo uputiti prema severozapadnom delu Tibeta.
Prema legendama, to nam je najbliži prolaz. Ali, kako je rekao lama Rid-
gen, put će morati da nam se ukaže."
Jin me tada načas pogleda. „Vreme je da vam ispričam svoj san."
„Onaj koji je spominjao lama Ridgen?", upitah. „Ono kada si sanjao
mene?"
,,Da, u tom snu nas dvojica zajedno putujemo po Tibetu i tražimo
taj prolaz. I nikako ne uspevamo da ga pronađemo. Prevalili smo dug
put i kružili uokolo, sasvim izgubljeni. Ali, u trenutku najvećeg bezna-
đa sreli smo nekoga ko je znao kuda treba da krenemo."
,,I šta je onda biio?"
„San se prekinuo."
,,Ko je bio taj čovek? Da li je to bio Vil?"
,,Ne, ne bih rekao."
„Šta misiiš, šta znači taj san?"
„Znači da moramo da budemo veoma oprezni,"
Još nekoliko trenutaka smo se vozili u tišini, a onda ga ja upitah:
,,Da li je u severozapadnom Tibetu stacioniran veliki broj vojnika?"
„Obično nije", odgovori on. „Osim na granici i u vojnim bazama.
Problematično je sledećih petsto-šeststo kilometara, pored Mont Kejleša
i jezera Menserovar. Tamo se nalazi nekoliko vojnih kontrolnih tačaka.

Tajna Šambale • 77

Četiri sata smo se vozili bez ikakvih poteškoća, neko vreme krećući
se uređenim pošljunčanim drumovima, a potom neko vreme nastavljaju-
ći raznim zemljanim putevima. Do Sejdža smo stigli sasvim nesmetano
i potom se uputili putem za koji mi je Jin rekao da je južni prilaz Ti-
betu. Preticali smo uglavnom vclike transportne kamione ili meštane u
starijim automobilima ili kolima. U blizini benzinskih pumpi i odmarali-
šta za kamione ponekad bismo primetili pokojeg stranca autostopera.

Posle još sat vremena Jin je džipom skrenuo sa glavnog puta, na ne-
što što je meni izgledalo kao najobičnija staza za konje. Džip je poska-
kivao po dubokim rupama na putu.

„Malo dalje na glavnom putu je obično postavljen kineski kontrolni
punkt", reče mi Jin. „Moramo da ga zaobiđemo."

Kretali smo se vrlo strmim obronkom, a kada smo stigli na vrh uz-
višice, Jin je zaustavio džip i poveo me je do ivice litice. Ispod nas, na
stotinak metara udaljenosti, videli smo dva velika vojna kamiona s kine-
skim oznakama. Desetak vojnika je stajalo pored puta.

,,To nije dobro", reče Jin. ,,Na ovoj raskrsnici se obično nalazi samo
nekoliko vojnika. Moguće je da još uvek traže nas."

Sada sam pokušavao da se oslobodim nervoze i da održim visok ni-
vo energije. U jednom trenutku mi se učinilo da sam primetio kako je
nekolicina vojnika podigla pogled uz strminu, prema nama, pa sam se
sagnuo.

„Nešto se događa", prošapta Jin.
Kada sam ponovo pogledao prema raskrsnici, vojnici su pretraživali
kombi koji je stigao na kontrolni punkt. Neki plavokosi muškarac sred-
njih godina je stajao pored puta, gde su ga ispitivali. Još neko je sedeo
u kombiju. Jedva smo razabirali neki evropski jezik, koji je prilično li-
čio na holandski.

„Zašto ih zadržavaju?', upitah Jina.
,,Ne znam", reče on. „Možđa nemaju ispravna dokumenta ili su mo-
žda postavili pogrešna pitanja."
I dalje sam stajao u mestu, zagledan dole, želeći nekako da pomog-
nem.
„Molim vas", reče Jin. "Moramo da pođemo dalje."

78 • Džejms Redfild

Pošto smo ušli u džip, Jin je polako zaobišao preostali deo vrha uz-
višice i spustio se obronkom na drugu stranu. Na dnu smo krenuli još
jednom uskom stazom koja je skretala udesno, udaljavajući se od one
raskrsnice, i dalje usmereni ka severozapadu. Tim puteljkom smo se vo-
zili još oko osam kilometara, a onda smo se vratili na glavni put i do-
šli u Zongbu, gradić sa nekoliko hotela i prodavnica. Ljudi su u gradu
pešačili, vodili jarčeve i drugu stoku, a pored nas se provezlo nekoliko
lend krujzera".

„Sada smo samo nas dvojica hodočasnici na putu do Mont Kejleša",
reče mi Jin. „Bićemo manje upadljivi."

Te njegove reči mi nisu bile baš ubedljive. Štaviše, nekih sedamsto-
osamsto metara dalje, neki kineski vojni kamion je skrenuo na put tač-
no iza nas, tako da me je zahvatio novi talas straha. Jin skrenu u neku
sporednu ulicu, a onaj kamion nastavi dalje i ubrzo se izgubi iz vida.

„Morate da oslanete jaki", reče Jin. „Vreme je da naučite Drugo pro-
širenje."

Potom me je ponovo proveo kroz Prvo proširenje, sve dok nisam
uspeo da vzuelno osetim energiju kako zrači ispred nas i dopire do ve-
like udaljenosti.

„Sada kada iz vas struji energija, to energetsko polje morate da po-
stavite tako da izazove određeni učinak."

Ostao sam upravo opčinjen tom njegovom izjavom: „Postaviti polje?"
,,Da. Svoje polje molitve možemo da usmerimo tako da na svet de-
luje na razne načine. To činimo služeći se očekivanjima. To ste već jed-
nom učinili. Sećate li se? Henh vas je naučio da očekujete da će ener-
gija i dalje da struji kroz vas. Sada svoje polje morate da usmerite ka
drugim očekivanjima i to da učinite zaista disciplinovano. U suprotnom,
sva vaša energija bi mogla da nestane u strahu i besu."
Tada me pogleda uz tužan izraz lica kakav na njemu još nisam video.
„Šta je?", upitah ga.
„Kao mladić, gledao sam kako jedan kineski vojnik ubija mog oca.
Intenzivno ih mrzim i plašim ih se. I moram nešto da priznam: i sam
sam poreklom delimično Kinez. To je najgore od svega. Upravo to se-

1 Tip terenskog vozila (džipa) japanskog proizvodača Tojote.

Tajna Šambale • 79

ćanje i osećaj krivice izjedaju moju energiju, tako da sam sklon da oče-
kujem najgore. Naučićete da na tim višim nivoima energija našeg polja
molitve deluje vrlo brzo, kako bi nam donela upravo ono što očekuje-
mo. Ako se bojimo, donosi nam ono čega se bojimo. Ako mrzimo, do-
nosi nam još više onoga što mrzimo.

Na sreću, kada se prepustimo tim negativnim očekivanjima, naša po-
lja molitve se poprilično brzo raspadaju jer gubimo povezanost sa božan-
skim i više ne zračimo ljubavlju. Ali, očekivanje straha ipak može da
bude veoma snažno i uticajno. Upravo zato morate pomno da pratite svo-
ja očekivanja i svesno da postavljate polje."

Tada mi se nasmeši i pridoda: „Pošto vi kineske vojnike ne mrzite
koliko i ja, u prednosti ste. Ali i dalje imate velike količine straha i či-
ni mi se da ste sposobni da se prepustite snažnom besu, baš kao i ja.
Možda smo baš zbog toga nas dvojica zajedno."

Dok smo se vozili, posmatrao sam put pred nama, razmišljajući o to-
me šta sam čuo od Jina, ne verujući u to da bi naše misli mogle da bu-
du toliko uticajne. To moje sanjarenje je prekinuto kada je Jin usporio i
potom parkirao džip ispred niza prašnjavih drvenih zdanja.

„Zašto si se zaustavio?", upitah odmah. „Zar nećemo tako privući pa-
žnju na sebe?"

„Hoćemo", reče on. ,,Ali, moramo da rizikujemo. Vojnici svuda ima-
ju špijune, ali nemamo izbora. Jednostavno nije sigumo uputiti se u za-
padni Tibet samo jednim vozilom. Nema mesta na kome biste mogli ne-
što da popravite. Moramo da pronademo nekoga ko bi išao sa nama."

,,A šta ako nas taj neko oda vojsci?"
Jin me užasnuto pogleda. ,,To se neće dogoditi ako pronademo pra-
ve ljude. Pazite na svoje misli. Rekao sam vam da oko sebe moramo da
postavimo ispravno polje. To je jako važno."
Već je počeo da iziazi iz automobila, ali je ipak nekako oklevao. ,,U
tom pogledu morate da budete bolji od mene, jer inače nemamo nikakve
šanse. Koncentrišite se na postavljanje svog polja za rten brel."
Još samo nekoliko trenutaka sam ćutao: ,Rten brel? Šta je to?"
,,Ta tibetanska reč označava sinhronizaciju. Svoje polje morate tako
da postavite da se zadrži u sinhroničnom postupku, da donosi intuiciju,
podudarnosti, da nam pomaže."

80 • Džejms Redfild

Jin pogleda kuću i izađe iz džipa, rukom mi pokazujući da ostanem
u vozilu.

Čekao sam skoro punih sat vremena, posmatrajući Tibetance u pro-
lazu. S vremena na vreme bih ugledao i nekoga za koga bih prema iz-
gledu zaključio da je Indijac ili Evropljanin. U jednom trenutku mi se
čak učinilo da sam uočio onog Holanđanina, koga smo videli na kontrol-
nom punktu, kako prolazi jednom udaljenom ulicom. Naprezao sam se
da bih ga bolje video, ali nisam mogao sa sigurnošću da odredim da li
je to on ili ne.

Gde je Jin, pitao sam se. Još mi samo treba da se ponovo razdvoji-
mo. Zamišljao sam sebe kako se ovim gradom vozim sasvim sam, izgu-
bljen, kako nemam ni najmanju pretpostavku o tome kuda da idem. Šta
bih tada učinio?

A onda sam konačno ugledao Jina kako izlazi iz kuće. Još trenutak
je oklevao, oprezno gledao i levo i desno, a potom se vratio do džipa.

„Pronašao sam dvoje poznanika", reče, sedajući za upravljač. ,,Mi-
slim da će pristati." Trudio se da bude ubedljiv, ali je i njegov ton ot-
krivao sumnje koje ga muče.

Pokrenuo je i džip i pouovo smo krenuli. Pet minuta kasnije prošli
smo pored malog restorana koji je bio sav od rebrastog lima. Jin je par-
kirao džip nekih pedeset metara od restorana, skrivajući ga iza gomile
rezervoara za naftu. Nalazili smo se na samom kraju grada i sada na uli-
ci nije bilo više nikoga. Ušavši u restoran, ugledali smo jednu prostori-
ju sa šest klimavih stolova. Uski, krečom premazan šank delio nas je od
kuhinje, u kojoj je radilo nekoliko žena. Jedna od njih je primetila kako
sedamo te nam je prišla.

Jin joj se sa nekoliko reči obratio na tibetskom, a ja sam razabrao
reč koja označava supu. Žena je klimnula glavom i pogledala me.

„Isto", rekoh Jinu, skidajući kaput i prebacujući ga iza sebe, preko na-
slona stolice. ,,I vodu." Jin prevede moje reči, a žena se nasmeši i udalji.

Jin tada postade veoma ozbiljan. „Jeste li razumeli šta sam vam ra-
nije govorio? Sada morate da postavite polje koje donosi više sinhroni-
zacije."

Tajna Šambale • 81

Spremno sam klimnuo glavom. „Kako postaviti to polje?"
„Pre svega morate dobro da pazite da se nastavljate na Prvo proši-
renje. Morate da budete sigurni da energija dotiče u vas i iz vas se širi
prema svetu. Osetite kriterijume. Postavite svoje očekivanje za postoja-
nost te energije. Sada morate da očekujete da će vaše polje molitve de-
lovati tako da donosi upravo one misli i dogadaje koji su nužni kako bi
se odvijala vaša najbolja sudbina. A da biste oko sebe postavili takvo
polje, morate neprestano da budete u stanju svesne budnosti."

„Budnosti za šta?"
,,Za sinhronizaciju. Morate da se održite u stanju u kome ćete stal-
no tražiti sledeći tajanstveni podatak, informaciju koja će vam pomoći u
kretanju prema svojoj sudbini. Neke sinhronične stvari će se pojavljiva-
ti pred vama bez obzira na to što radite, ali njihovu pojavu možete po-
spešiti, povećati njenu učestalost, ako postavite jedno stalno polje tako
što ćete ih uvek očekivati."

U tom trenutku iz zadnjeg džepa na pantalonama poželeo sam da iz-
vadim notes. Mada ga do tog trenutka nisam upotrebio, intuicija mi je
govorila da sada treba da zabeležim to što mi Jin govori. A onda sam
se setio da sam notes ostavio u džipu.

„Zaključan je", reče mi on, pružajući mi ključeve uz znak glavom.
,,Ne idite nigde drugde"

Otišao sam pravo do džipa, uzeo notes i upravo sam se spremao da
se vratim kada sam se trgao na zvuk vozila koja su se zaustavljala is-
pred restorana. Zaklonio sam se iza onih rezervoara i posmatrao prizor.
Ispred restorana su se nalazila dva siva kamioneta kineske proizvodnje.
Iz njih su izašla petorica-šestorica muškaraca u civilnoj odeći koji su po-
tom ušli u restoran. S mesta na kome sam stajao, kroz prozore sam vi-
deo unutrašnjost restorana. Oni su zatim sve prisutne poređali uza zido-
ve i počeli da ih pretražuju. Pokušavao sam potom da pronađem Jina,
ali ga nije bilo. Da li je pobegao?

Jedan novi džip se tada zaustavio pred lokalom i iz njega je izašao
neki visoki i vitki kineski službenik u vojnoj uniformi, koji se takođe
odmah uputio prema vratima restorana. Bilo je očigledno da je on ko-
mandant operacije. S vrata je načas pogledao unutra, zastao i okrenuo

82 • Džejms Redfild

se, potom je pogledao levo i desno niz ulicu, kao da nešto naslućuje.
Zatim se okrenuo prema meni, a ja sam se opet sakrio iza kontejnera,
dok mi je srce neobuzdano udaralo.

Trenutak kasnije sam se odvažio na još jedan kratak pogled prema
restoranu. Kinezi su izvodili ljude i ukrcavali ih u kamione. Jin nije bio
među njima. Jedno voziio se udaljilo dok je onaj oficir razgovarao sa
ostalim agentima. Izgledalo je kao da im je naredio da pretraže ulicu.

Pošto sam u pognutom položaju zaobišao rezervoare, najpre sam du-
boko udahnuo. Znao sam da će me, ako ostanem ovde, pre ili kasnije,
ali svakako ubrzo, pronaći. Razmatrajući mogućnosti, uočio sam maleni
prolaz koji je od rezervoara vodio do susedne ulice. Uskočivši u džip,
izbacio sam menjač iz brzine i, zahvaljujući malom nagibu ulice, spustio
se onim prolazom, na sledećem uglu skrećući desno. Potom sam pokre-
nuo motor, mada nisam imao pojma gde bi trebalo da idem. Želeo sam
samo da se udaljim od vojnika.

Nekoliko ulica dalje, skrenuo sam na uski puteljak koji me je doveo
u deo grada s malobrojnim kućama. Nakon još stotinak metara učinilo
mi se da sam već sasvim izašao iz grada. A još približno kilometar i po
kasnije, skrenuo sam sa puta i parkirao džip iza grupe visokih stenovi-
tih humki, od kojih je svaka bila velika kao prosečna kuća.

I šta sada, pomislio sam. Bio sam sasvim izgubljen, nisam imao ni
najmanju predstavu o tome gde bi trebalo da se uputim. Osetio sam ka-
ko mi kroz čitavo telo struji talas besa i frustriranosti. Jin je trebalo da
me pripremi za ovakvu mogućnost. Neko od njegovih poznanika iz gra-
da bi verovatno mogao da mi pomogne, ali sada više nisam imao šansi
da dođem do njih.

Jato vrana je utom sletelo na humku s moje desne strane, a potom
je doletelo na džip i počelo da kruži iznad njega, uz glasno graktanje.
Kroz prozore sam počeo da gledam u oba smera, ubeđen da je neko uz-
nemirio ptice, ali nigde nikoga nije bilo. Nakon nekoliko minuta većina
vrana je odletela prema zapadu, i dalje grakčući. Ali jedna se zadržala
na vrhu humke, odakle je bez glasa gledala prema meni. To je dobro,
pomislih. Ta vrana može da mi posluži kao stražar. Mogu mirno da osta-
nem ovde dok ne odlučim šta ću dalje.

Tajna Šambale • 83

U zadnjem delu džipa sam pronašao nešto sušenog voća i oraščića,
kao i nekoliko krekera. Jeo sam ih nesvesno, povremeno nervozno otpi-
jajući gutljaje iz čuturice sa vodom. Znao sam da moram da osmislim
neki plan. Palo mi je na pamet da bih mogao da nastavim daljc putem
prema zapadu, ali sam ipak odustao od toga. Sada me je obuzimao ne-
izmeran strah, te sam hteo samo ono što mi je sve vreme bila želja: da
zaboravim ceo ovaj izlet, vratim se u Lasu i da potom odem do aero-
droma. Znao sam da bih se mogao setiti nekih skretanja, ali bih često
morao i da nagađam. Nisam mogao da verujem da iz manastira lame
Ridgena ili kasnije od Henha, nisam pokušao da telefoniram nekome ka-
ko bih obezbedio rezervni plan za povlačenje.

Dok sam razmišljao o sledećim koracima, srce mi je odjednom za-
stalo. Čuo sam prve zvuke motora nekog vozila koje se putem kretalo u
mom pravcu. Najpre sam pomtsiio kako bih mogao da pokrenem džip,
ali sam tada uvideo da mi se ovo vozilo primiče prebrzo da bih mu iz-
makao. Zato sam uzeo čuturicu i jednu torbu sa hranom, otrčao do naj-
udaljenije humke i sakrio se na mesto na kome sam bio izvan vidnog
polja, ali sam i dalje mogao da pratim šta se događa.

Onda je vozilo usporilo. Kada se našlo u istoj ravni sa mnom, video
sam da je to onaj kombi koji smo videli na kontrolnom punktu. Vozač
je bio onaj plavokosi muškarac koga su tamo kineski vojnici ispitivali,
a na mestu suvozača je sedela neka žena.

Dok sam ih posmatrao, sasvim su se zaustavili i počeli da razgova-
raju. Pomislio sam kako bih mogao da izađem iz zaklona i popričam sa
njima, ali me je istog momenta obuzeo strah. Šta ako su ih vojnici upo-
zorili na nas, zahtevajući da ih obaveste ako nas vide? Da li bi me pri-
javili vojnicima?

Žena tada malo otvori vrata, kao da želi da izađe, i dalje razgovara-
jući sa onim muškarcem. Da li su primetili naš džip? Misli su mi se iz-
bezumljeno kovitlale. Onda odlučih da ću, ako izađe i krene ka meni,
jednostavno potrčati. Na taj način će doći samo do džipa, a ja ću pre
nego što vojnici dodu već steći određenu prednost.

RazmiŠljajući o tome, ponovo sam pogledao kombi. Njih dvoje su
gledali prema humkama, zabrinutog izraza lica. Još jednom su pogleda-

84 • Džejms Redfild

li, a onda je žena zalupila vrata, te su pojurili u pravcu zapada. Posma-
trao sam kako kombi odlazi na vrh malenog brežuljka sa moje leve stra-
ne i gubi mi se iz vida.

Negde duboko u sebi sam osećao razočaranjc. Možda su mogli da
mi pomognu, razmišljao sam. Sada sam pomislio da bih možda mogao
da otrčim do džipa i da ih prestignem, ali sam tu ideju odmah odbacio.
Bolje je ne izazivati sudbinu, zaključih. Mudrije je vratiti se izvornom
planu i pokušati da se vratim u Lasu, pa kući.

Posle približno pola sata vratio sam se do džipa i pokrenuo motor.
Ona vrana s leve strane je zakreštala i poletela niz put u pravcu u kom
je otišao onaj holandski kombi. Skrenuo sam na drugu stranu i uputio se
prema Zongbi, vozeći nizom uskih puteva, u nadi da ću izbeći glavne
ulice i onaj restoran. Posle još nekoliko kilometara stigao sam na vrh
jednog brežuljka. Na samom vrhu sam usporio, kako bih pomno posma-
trao dugu deonicu autoputa u daljini.

Našavši se na tom mestu, doživeo sam pravi šok. Ne samo što sam
niz obronak, nekih osamsto metara dalje, ugledao novi kontrolni punkt s
desetinom vojnika, nego sam prebrojao i četiri velika kamiona i dva dži-
pa prepuna vojnika kako mi se ubrzano primiču.

Brzo sam okrenuo džip u suprotnom pravcu i pojurio u smeru iz ko-
ga sam upravo stigao, nadajući se da me neće primetiti. Znao sam da ću
imati puno sreće ako uspem da im umaknem. Činilo mi se da treba da
idem dalje na zapad, što brže mogu, a potom da se držim juga i istoka.
Možda postoji i dovoljno sporednih saobraćajnica kojima se tako mogu
vratiti u Lasu.

Pojurio sam preko glavne ulice i krenuo nizom sporednih ulica, po-
novo u pravcu juga. Prošavši jednu krivinu, uvideo sam da idem u po-
grešnom pravcu. Nesmotreno sam se ponovo vratio na glavnu ulicu. Pre
nego što sam uspeo da se zaustavim, već sam bio manje od trideset me-
tara od još jednog kineskog kontrolnog punkta. Vojnika je bilo svuda.
Zaustavivši se uz ivicu puta, povukao sam ručnu kočnicu i potom se,
ostavši na sedištu, spustio koliko sam niže mogao.

I šta sada, pomisiih. U zatvor? Šta bi mi sve radili? Da li bi misli-
li da sam špijun?

Tajna Šambale •85

Posle nekoliko trenutaka uočio sam da se Kinezi ne obaziru na moje
prisustvo, mada su sasvim nesmetano videli parkirani džip. Stari automo-
bili i kola, pa čak i pešaci i biciklisli neprestano su prolazili pored me-
ne, a vojnici bi ih sve redom zaustavljali, tražili i proveravali dokumen-
ta, ponekad čak i pretraživali. Ipak, na mene uopšte nisu obraćali pažnju.

Pogledavši u stranu, uvideo sam da sam se parkirao na samo neko-
liko metara ispred prilaza koji je vodio do male kamene kuće, od ulice
udaljene pedesetak metara. Levo od kuće se nalazio maleni travnjak ne-
košene trave, a iza njega druga ulica.

Upravo u tom trenutku neki veliki kamion je prošao pored mene i
zaustavio se tačno ispred mog vozila, zaklanjajući mi pogled na kontrol-
ni punkt. Nekoliko trenutaka kasnije, naišao je plavi „Tojotin" lend kruj-
zer za čijim volanom je sedeo drugi plavokosi muškarac koji je zaobi-
šao kamion. Već trenutak kasnije začuo sam glasne reči i povike na ki-
neskom. Činilo se da to vozilo ide unazad, kao da pokušava da se okre-
ne, ali su ga vojnici vcć trenutak kasnije opkolili sa svih strana. Mada
zbog kamiona ništa nisam video, jasno sam čuo besne povike na kine-
skom, isprekidane preplašenim molbama na engleskom u kome sam ra-
zabirao holandski naglasak.

,,Ne, molim vas", govorio je taj glas. „Žao mi je. Ja sam običan tu-
rista. Pogledajte, imam odobrenje za ovaj put."

Tada se u blizini zaustavio još jedan automobil, zbog čega mi je sr-
ce zamalo zastalo. Bio je to isti onaj kineski službenik koga sam ranije
video kod restorana. Utonuo sam još dubljc u sedište, nastojeći da se sa-
krijem dok je pešice prolazio pored mene.

„Dajte mi dokumenta", rekao je Holanđaninu na besprekornom en-
gleskom.

Dok sam ih slušao, primetio sam kako se nešto pomera sa moje de-
sne strane i provirio kroz prozor na suvozačevoj strani, ne bih li utvrdio
šta se dogada. Činilo se da je prilaz koji je vodio do one kuće okupan
nekakvim toplim sjajem, svetlošću kakvu sam video kada smo Jin i ja
uspeli tamo da pobegnemo, neposredno izvan Lase. Dakini.

Džip je bio samo izbačen iz brzine, tako da je trebalo polako da skre-
nem udesno i spustim se onim prilaznim putem. Prolazeći pored kuće

86 • Džejms Redfild

gotovo da i nisam disao, te sam preko trave došao do susedne ulice i
potom skrenuo levo. Nekih kilometar i po dalje ponovo sam skrenuo le-
vo, uputivši se izvan grada prema severu, jednom zabačenom ulicom ko-
jom sam već bio prolazio. Deset minuta kasnije ponovo sam se bio na-
šao kod onih humki, razmišljajući šta da preduzmem. Malo dalje niz put,
iz pravca zapada, začuo sam još jednu vranu. Istog trena sam odiučio da
pođem u tom pravcu, kojim sarn već mogao sve vreme da putujem.

Put je vodio nekom strmom uzvišicom, dolazio je do vrha i potom
se nastavljao pravo velikom stenovitom visoravni. Vozio sam još neko-
liko sati dok nije počelo da se smrkava. Nigde nije bilo ni automobila
ni ljudi, a skoro ni kuća. Pola sata kasnije svuda je već bilo mračno, ta-
ko da sam već razmišljao o traženju mesta na kom bih se zaustavio i
prenoćio, kada sam uočio nekakav šljunkoviti uski put koji se odvajao
od puta s desne strane. Usporivši, pažljivije sam ga pogledao. Ncšto se
nalazilo neposredno uz taj put. Izgledalo je kao komad odeće.

Zaustavio sam vozilo i kroz prozor osvetlio predmet baterijskom lam-
pom. Bila je to jakna. Moja zimska jakna. Ona koju sam ostavio u re-
storanu neposrcdno pre dolaska Kineza.

Nasmeštvši se, isključio sam lampu. Ovde ju je zapravo oslavio Jin.
Izašavši iz džipa, uzeo sam je i nastavio uskim putićem isključenih sve-
tala.

Put me je vodio nekih osamsto-devetsto metara blagim usponom do
malene kuće i staje. Vozio sam vrlo oprezno. Nekoliko koza me je po-
gledalo preko ograde. Na tremu kuće sam ugledao muškarca koji je se-
deo na stolici. Zaustavio sam džip, a on je ustao. Prepoznao sam njego-
vu figuru. Bio je to Jin.

Izašavši iz vozila, potrčao sam prema njemu. Dočekao me je čvrstim
zagrljajem, nasmešen.

„Drago mi je što vas vidim", rcče. „Vidite li, rekao sam vam da pri-
mate pomoć."

„Zamalo da me uhvate", rekoh. „Kako si im ti umakao?"
Na njegovom licu se ponovo pojavio nervozan izraz. „One žene u
restoranu su biie veoma lukave. Videle su kineske policajce i sakrile su
me u šporet. Tamo niko nije gledao."

Tajna Šambale • 87

„Šta misliš, šta će biti sa tim ženama?", upitah ga.
Pogledao me je u oči, ali još nekoliko dugih trenutaka nije odgova-
rao.
,,Ne znam", odgovori potom. „Mnogi ljudi plaćaju visoku cenu zato
što nam pomažu."
Skrenuvši pogled, rukom je tada pokazao prema džipu. „Pomozite mi
da unesem nešto hrane, pa ćemo da jedemo."

Dok je Jin pripremao vatru, objasnio mi je da se, nakon što je po-
licija otišla, vratio prijateljima, a da su mu oni predložili staru kuću kao
mesto na kome će se sakriti dok mu oni ne nađu novo vozilo.

„Znao sam da je veoma moguće da vas strah nadvlada i da pokuša-
te da se vratite u Lasu", pridoda Jin. „Ali sam znao i da ćete, ako od-
lučite da nastavite započeto putovanje, pre ili kasnije ponovo pokušati da
krenete ka severozapadu. Pošto je ovo jedini put, tu sam stavio vašu jak-
nu, u nadi da ćete je prvi ugledati vi, a ne vojnici."

,,To je bio prilično veliki rizik", rekoh.
Samo je klimnuo glavom stavljajući povrće u teški kotao u kome je
bilo nekoliko centimetara vode. Potom ga je obesio na metalnu kuku iz-
nad vatre. Dno posude sada su doticali plamenovi vatre naložene izme-
tom od jarca.
Činilo se da sam se, ugledavši Jina, oslobodio priličnog straha. Dok
smo u starim prašnjavim foteljama sedeli pored vatre, rekoh: „Moram da
priznam da sam pokušao da odem. Činilo mi se da je to jedina moguć-
nost da preživim."
Potom sam mu ispričao sve što se dogodilo - odnosno, sve osim is-
kustva sa onim svetlom oko kuće. Kada sam došao do dela priče o hum-
kama i kombiju, on se naglo pridigao u fotelji.
„Sigurni ste da je to onaj isti kombi koji smo videli na kontrolnom
punktu?", upita me naglašenim tonom.
,,Da, bili su to oni", odgovorih.
Činilo se da je zbog toga krajnje ogorčen. „Videli ste ljude koje smo
već videli i niste sa njima razgovarali?" Na njegovom licu se video oštri
trag besa. „Zar se ne sećate kako sam vam pričao o svom snu, o tome
kako srećemo nekoga ko bi mogao da nam pomogne da dođemo do pro-
laza?"

88 • Džejms Redfild

„Nisam želeo da se izlažem riziku... plašio sam se da bi mogli da
me prijave", pobunih se.

„Molim?" Nepomično me je posmatrao, a potom se nagnuo napred,
dlanovima obavivši lice.

„Bio sam užasnut od straha", rekoh. „Nisam mogao da verujem da
sam sebe doveo u takvu situaciju. Želeo sam da pobegnem. Želeo sam
da preživim."

„Dobro me poslušajte", reče Jin. „Vaše šanse da napustite Tibet su
sada veoma male. Vaša jedina nada za preživljavanje je nastavak puta,
a da biste nastavili tim putem, morate se služiti sinhronizacijom."

Odvratio sam pogled, svestan toga da je verovatno u pravu.
„Ispričajte mi šta se dogodilo kada vam se kombi približio", reče Jin.
,,Ne preskačite ništa. Nijednu pojedinost."
Rekao sam mu da se kombi zaustavio i kako je mene odmah obu-
zeo strah. Ispričao sam mu kako se ona žena ponašala kao da želi da
izađe, ali se potom predomislila, te su otišli dalje.
On ponovo odmahnu glavom. Odagnali ste sinhronizovanost zloupo-
trebom svog polja molitve. Postavili ste polje na osnovu očekivanja stra-
ha i time sve zaustavili."
Samo sam oborio pogled.
„Razmislite o tome šta se događalo", nastavi Jin, „kada ste čuli pribli-
žavanje kombija. Imali ste dve mogućnosti. Tu pojavu ste smatrali pret-
njom ili potencijainim izvorom pomoći. Svakako da morate da razmišlja-
te i o jednom i o drugom. Ali čim ste prepoznali onaj kombi, to je već
trebalo nešto da vam govori. Činjenica da je to bio isti kombi koji smo
već videli na onoj raskrsnici važna je, posebno s obzirom na činjenicu da
su im isti ti ljudi odvratih pažnju i omogućili nam da se neopaženo pro-
vučemo pored kontrole. Posmatrano iz tog ugla, već su nam jednom po-
mogli i sada su se pojavili kako bi vam eventualno ponovo pomogli."

Klimnuo sam glavom. Bio je u pravu. Bilo je sasvim jasno da. sam
zabrljao.

Zaokupljen mislima, Jin skrete pogled, a potom reče: „Sasvim ste iz-
gubili energiju i pozitivno očekivanje. Sećate li se šta sam vam rekao u
restoranu? Postavljanje polja za sinhronizaciju je stvar dovođenja samog

Tajna Šambale • 89

sebe u određeno mentalno stanje. Lako je na intelektualnom nivou raz-
mišljati o sinhronizaciji, ali ako ne dođemo do mentalnog stanja u kome
će nam polje molitve pomagati, samo će vam se s vremena na vreme
ukazivati pogled na određene podudarnosti. U pojedinim situacijama je i
to dovoljno i to ćc vas još neko vreme voditi napred, ali pre ili kasnije
izgubićete orijentaciju. Jedini način na koji je moguće postići stalan pri-
liv sinhronizacije jeste da se zadržite u stanju u kome će vaše polje mo-
litve zadržati taj priliv koji će se i dalje kretali prema vama - a to je
stanje svesne budnosti." .

,,I dalje nisam siguran da znam kako se postiže takvo stanje."
„Čovek mora da zastane i da se podseti na to da u svakom trenut-
ku treba da bude u stanju pripravnosti. Čovek mora da zamišlja kako
njegova energija izlazi i donosi mu ispravne slutnje, ispravne događaje.
Njihovu pojavu morate da očekujete u svakom trenutku. Svoje polje po-
stavljamo tako da nam donosi smhronizaciju, i to tako što smo u sva-
kom trenutku budni, što uvek očekujemo sledeći susret. Kad god zabo-
ravite da održavate to stanje očckivanja, morate da ste toga svesni i da
se setite šta vam je činiti.
Što se duže održavate u tom stanju, to će se sinhroničnost više uve-
ćavati. I, konačno, zadržite li tu energiju na visokom nivou, taj stav sve-
sne budnosti će vam postati dominantan stav prema životu. Legendc ka-
žu da će proširenje molilve postati sasvim prirodno. Ujutro ćemo ih po-
staviti isto automatski kao što se i oblačimo. To je tačka koju morate
doseći, mentalno stanje u kome neprestano imate takvo očekivanje."
Zastao je i načas me pogledao.
„Kada ste začuli da vam se približava vozilo, istog trena ste se pre-
puslili strahu. Kako mi se čini prema vašoj priči, intuicija im je govori-
la da treba da se zaustave kod humki, mada verovatno nisu imali pojma
zašto. Ali kada ste vi utonuli u strah, misleći da su to verovatno poten-
cijalni neprijatelji, vaše polje je delovalo na njih, ulazeći u njihovo po-
lje, pa im je to verovatno stvaralo utisak da nešto nije u redu, da u ne-
čemu greše, pa su zato otišli."
To što mi je govorio bilo je upravo neverovatno, ali sam imao ose-
ćaj da je i to tačno.

90 • Džejms Redfild

„Objasni mi pobliže kako moje polje deluje na druge ljude", rekoh.
On odmahnu glavom. „Trčite pred rudu. Delovanje našeg polja na dru-
ge je Treće proširenje. Za sada se samo usredsredite na postavljanje polja
za sinhronizaciju, umesto prepuštanja mislima punim straha. Skloni ste da
očekujete najgore. Sećate li se kada smo bili na putu do lame Ridgena, a
ja sam vas ostavio samog, pa ste ugledali onu grupu prognanika, koji bi
vas bili doveli tačno do laminog manastira samo da ste sa njima razgova-
rali? Ali vi ste zaključili da bi vas oni prijavili policiji i tako ste propu-
stili sinhronizaciju. Takvo negativno razmišljanje je za vas uobičajeno."

Samo sam ga gledao, osećajući veliki umor. On se nasmešio i više
nije spominjao moje greške. Veći deo večeri proveli smo opušteno raz-
govarajući o Tibetu, u jednom trenutku izlazeći pred kuću da bismo po-
gledali zvezde. Bilo je vedro i temperatura je bila tek nešto ispod nule.
Iznad nas su se videle najsjajnije zvezde koje sam ikada video, tako da
sam i to napomenuo Jinu.

„Svakako da izgledaju veliko", reče mi on. „Stojite na krovu sveta."
Sutradan sam se probudio kasno i potom sam sa Jinom izveo par ve-
žbi tai čija. Što smo duže mogli, čekali smo Jinove prijatelje, ali se oni
ipak nisu pojavili. Tako smo uvideli da ćemo na kraju ipak morati da
rizikujemo i dalje da krenemo samo jednim vozilom, te smo natovarili
džip i krenuli tačno u podne.
„Sigurno se nešto dogodilo", reče Jin, pogledajući me. Trudio se da
pokaže snagu, ali sam jasno video da je zabrinut.
Ponovo smo se uputili glavnim putem, kroz gustu maglu vetrom no-
šenog peska koja je prekrila veći deo krajolika i zaklonila nam pogled
na planine.
„Kinezi će nas u ovome teško uočiti", primeti Jin.
,,To je dobro", rekoh.
Sve vreme sam se u stvari pitao kako su Kinezi znali da smo nas
dvojica u onom restoranu u Zongbi, pa sam zato sada upitao Jina šta on
misli o tome.
„Ubeđen sam da se to dogodilo mojom greškom", rcče mi. „Već sam
vam rekao koliko u vezi sa njima osećam strah i bes. Siguran sam da
mi je moje polje molitve donelo ono što sam tražio."

Tajna Šambale • 91

Samo sam mu uputio prodoran pogled. To je ipak bilo malo previ-
še.

„Hoćeš da mi kažeš", upitah tada, ,,da je zbog tvog straha energija
iz tebe nekako zračila tako da nam je na trag dovela Kineze?"

„Ne, nije stvar samo u strahu. Svi mi ponekad osećamo uobičajeni,
opšti strah. Nisam mislio na to. Govorio sam kako sam dozvolio umu
da upadne u vizije straha zbog toga što bi se moglo dogoditi, što bi Ki-
nezi mogli da učine. Toliko dugo posmatram njihovo delovanje u Tibe-
tu da znam kakvim se metodama služe. Znam kako zaplašivanjem ugnje-
tavaju pojedince. Dopustio sam svom umu da zamišlja kako dolaze po
nas. To je bilo nešto malo vizije, a nisam činio ništa kako bih se su-
protstavio toj slici.

Trebalo je da se uhvatim u koštac sa takvim mislima i da zamislim
da prema nama više neće biti tako neprijateljski raspoloženi, pa zatim i
da održim takvo očekivanje. Do restorana ih nije doveo moj opšti strah.
Postao sam nesvestan i zadržao sam tačno određenu sliku, konkretno oče-
kivanje da će krenuti na nas. U tome je bila najveća teškoća. Ako pre-
dugo zadržite negativnu sliku, ona se na kraju može i ostvariti."

Još sam osećao gotovo pravo strahopoštovanje prema celoj toj teori-
ji. Može li to da bude istina? Već duže vreme sam primećivao da se lju-
di pribojavaju određene stvari - provale u kuću, na primer, određene bo-
lesti ili gubitka partnera - u životu se baš često to doživljava. Da li je
to delovanje o kome je Jin govorio?

Onda sam se setio one strašne slike koja mi se ranije ukazala u
Zongbi, kada je Jin otišao da potraži nekoga ko bi pošao sa nama. Za-
mišljao sam kako sam u džipu, kako se vozim uokolo sasvim izgubljen,
a na kraju mi se baš to dogodilo. Sada sam osećao kako me hvata jeza.
Grešio sam isto kao i Jin.

„Hoćeš da mi kažeš da je sve što se negativno događa posledica na-
ših sopstvenih misli?", upitah ga.

On se namršti. „Svakako da nije. Mnoge stvari se jcednostavno pri-
rodno dešavaju lokom suživota sa drugim ljudima. Njihova očekivanja i
postupci takođe imaju bitnu ulogu. Ali dosta raspolažemo određenim ste-
penom kreativnog uticaja, hteli mi da verujemo u to ili ne. Moramo se

92 • Džejms Redfild

probudili i shvatiti da je, kada je reč o našoj energiji molitve, očekiva-
nje upravo očekivanje, bilo da se bazira na veri ili na molitvi. U ovom
slučaju, ja nisam dovoljno pomno pazio na svoje stanje. Rekao sam vam
da je problem u mojoj mržnji prema Kinezima."

On se tada okrete i pogledi nam se sretoše.
„Isto tako, zapamtite kako sam vam rekao", dodade tada, ,,da je na
višem nivou energije delovanje vašeg polja molitve vrlo brzo. Tamo, u
svakodnevnom svetu, pojedinci i dalje doživljavaju mešavinu slika stra-
ha i slika uspeha, koje se zato najčešće međusobno poništavaju, pa je i
delovanje vrlo malog intenziteta. Ali na ovim nivoima možemo vrlo br-
zo da utičemo na to što se događa, mada će slika nastala iz straha pre
ili kasnije iscrpsti svu snagu iz našeg polja.

Ključ, dakle, leži u tome da se dobro pobrinete za to da vam um
bude usredsređen na pozitivan životni put, a ne na neko očekivanje za-
snovano na strahu. Upravo je zato Drugo proširenje toliko važno. Ako
se postaramo za održavanje u stanju svesne budnosti u kome ćemo do-
bro paziti na sledeću sinhrouizaciju, naš um će ostati na pozitivnoj stra-
ni i kloniće se straha i sumnje. Shvatate li šta želim da vam kažem?"

Klimnuo sam glavom, ništa ne govoreći.
Jin se ponovo usredsredio na put. ,,Tu silu moramo da iskoristimo
odmah. Budite budni što više možete. U ovoj mećavi lako biste mogli
da prođete pored onog kombija, a ne bi bilo dobro da ih ne primetimo.
Sigurni ste da su krenuli u ovom pravcu?"
,,Da", rekoh.
,,U tom slučaju, ako su se, kao i mi, zaustavili da bi prenoćili, ne
mogu biti daleko ispred nas."
Celo popodne smo se voziii prema severozapadu. Koliko god se tru-
dio, nisam uspeo da održim onakvo stanje svesne budnosti kakvo mi je
opisivao Jin. Nešto nije bilo u redu. Jin je to primetio i neprestano me
je posmatrao.
Na kraju se okrenuo i rekao mi: „Jeste ti sigurni da očekujete pot-
puni sinhronizovani postupak?"
„Da", odgovorih. „Mislim da jesam."
On se blago namršti i nastavi da me promatra.

Tajna Šambale • 93

Znao sam na šta cilja. I u Peruu i kasnije u gori Apalači, s Desetim
uvidom, doživeo sam postupak koji je doveo do sinhronizacije. Svako od
nas u svakom trenutku ima jedno primarno pitanje u vezi sa svojim ži-
votom, nešto što propitujemo, zavisno od konkretne životne situacije. U
našem slučaju, pitanje je glasilo kako pronaći onaj holandski kombi, a
potom Vila i prolaz.

U idealnom slučaju, kada jednom prepoznamo centralno životno pi-
tanje, pojaviće se ideja vodilja ili intuicija u vezi sa dolaskom do odgo-
vora. U sebi ćemo zateći mentalnu sliku koja će nam predložiti da po-
đemo u određenom pravcu, da nešto preduzmemo, da nešto kažemo ne-
koj nepoznatoj osobi. Nadalje, i ponovo u idealnoj situaciji, ako se po-
vedemo za tom intuicijom, dolaziće do podudarnosti koje će nam dava-
ti informacjje važne za naše pitanje. Ta sinhronizacija nas dalje vodi na-
šim životnim putem... i, još dalje, do novog pitanja.

„Šta legende kažu o tome?", upitah.
„Legende kažu", odgovori Jin, ,,da će Ijudi s vremenom naučiti ka-
ko njihova snaga molitve može u velikoj meri da utiče na tok njihovog
života. Služeći se silom svojih očekivanja, možemo češće da pokrećemo
postupak sinhroničnosti. Ali moramo da ostanemo budni prema čitavom
postupku, koji počinje od sledeće intuicije. Očekujete li svesno neki in-
tuitivni znak?"
„Još ništa nisam primetio", rekoh.
„Ali nešto očekujete?", nastavi on istrajno.
,,Ne znam. U stvari, i nisam baš razmišljao o intuiciji."
On klimnu glavom. „Morate da vodite računa o tome da je reč o de-
lu postavljanja polja molitve za sinhronizaciju. Morate da budete budni
i da očekujete početak celog postupka: pitanje, intuicija i povođenje za
njom, te traženje podudamosti. Podseća se da treba da očekujete sve to
i budno pazite na sve, a ako budete tako postupali, vaša energija ćc ići
ispred vas i pomagati vam u stvaranju toka."
Potom se kratko nasmešio da bi mi popravio raspoloženje.
Nekoliko puta sam udahnuo, osećajući da energija počinje da mi se
vraća. Jinovo raspoloženje je bilo zarazno. Moja budnost se izoštrila.
Uzvratio sam mu osmehom. Prvi put sam istinski spoznao ko je za-
pravo Jin. U pojedinim momentima bio je sklon strahu isto kao i ja i

94 • Džejms Rcdfild

Često je bio odviše netaktičan, ali se svim srcem posvetio ovom putova-
nju i više od svega je želeo da uspe. Dok sam razmišljao o tome, uto-
nuo sam u svojevrsno sanjarenje u kome smo Jin i ja noću prelazili ste-
novite peščane dine, u blizini reke. U daljini se video nekakav sjaj, lo-
gorska vatra, do koje smo želeli da dođemo. Jin je vodio, a ja sam ga
i više nego rado sledio.
. Sada ga ponovo pogledah. On me je netremice posmatrao.

Tada sam uvideo šta se dogodilo.
„Mislim da je nešto došlo do mene", rekoh. „Video sam nas dvoji-
cu kako hodamo prema nekoj logorskoj vatri. Misliš li ća to nešto zna-
či?"
,,To samo vi možete da znate", reče on.
,,Ali ja ne znam. Odakle bih mogao da znam?"
„Ako je ta vaša slika bila intuicija koja će nas navoditi dalje, treba-
la bi da ima veze sa našim traženjem kombija. Ko je bio pored te va-
tre? Kakav ste imali osećaj?"
,,Ne znam ko je bio tamo. Ali svakako smo želeli da dođemo do va-
tre. Postoji li tu negde neko peščano područje?"
Jin džipom skrete s puta i zaustavi ga. Magla je počela da se diže.
„Još najmanje sto pedeset kilometara pred nama je samo stenovito
peščano područjc", reče tada.
Ja samo slegnuh ramenima. ,,A reka? Postoji li negde u blizini neka
reka?"
Jinove oči tada zaiskriše. ,,Da, neposredno iza sledećeg grada, Pari-
anga, oko dvesta pedeset kilometara ispred nas."
Načas je zastao, široko se osmehujući.
„Moramo da ostanemo veoma budni", reče tada. „To nam je jedini
trag."

Put koji je bio pred nama prešli smo vrlo brzo, tako da smo do Pa-
rianga stigli u suton. Bez zaustavljanja smo prošli kroz grad i potom pre-
valili još kojih dvadeset pet kilometara, a tamo je Jin skrenuo udesno na
zemljani put. Bilo je već sasvim mračno, ali pred sobom, na nekih osam-
sto metara, videli smo reku.

Tajna Šambale • 95

„Ispred nas je kontrolni punkt", objasni Jin. „Moramo da ga zaobi-
đemo."

Pošto smo se približili reci, put se sužavao i postajao je sve izrova-
niji.

„Šta je to?", upita Jin, zaustavljajući džip i krećući unazad.

Na stenovitoj čistini nama zdesna, jedva vidljivo, stajalo je neko vo-
zilo. Spustio sam prozor na desnim vratima kako bismo ga bolje videli.

„To nije kombi", reče Jin. ,,To je plavi lend krujzer."
Upinjao sam se da bih što bolje video vozilo.

„Čekaj malo", rekoh. ,,Pa to je ono vozilo koje sam video na kon-
trolnom punktu kada smo bili razdvojeni."

Jin isključi svetla na džipu. Činilo se da nas tama upravo guta.
„Pođimo još malo dalje", rečc on tada, provlačeći džip još nekoliko
metara kroz duboke jarke.
„Pogledaj", rekoh, pokazujući mu rukom. Sa naše leve strane je stajao
onaj kombi, parkiran izmedu dve velike stene. Nigde nije bilo nikoga.

Upravo sam se spremao da izađem kad je Jin džipom poleteo napred
i parkirao ga iza zaklona nekoliko stotina metara istočnije.

„Biće bolje da sakrijemo vozilo", reče zaključavajući ga pošto smo
izašli.

Vratili smo se do kombija i pregledali prostor oko njega.
„Tragovi vode tamo", reče Jin, pokazujući na jug. „Idemo."
Koračao sam za njim dok smo se probijali između velikog kamenja
i kroz pesak. Put nam je osvetljavao napola obasjani mesec. Nakon ne-
kih deset minuta, pogledao me je i počeo da njuška. I ja sam osećao taj
miris: dim.

U mraku smo prešli još pedesetak metara, a onda smo ugledali lo-
gorsku vatru. Oko nje su se stisnuli neki muškarac i žena. Bio je to onaj
par Holanđana koje sam video u kombiju. Reka je bila neposredno iza
njih.

„Šta ćemo sada?", prošaptah.
„Moraćemo nekako da najavimo dolazak", reče on. „Biće najbolje da
to vi učinite kako bi se manje uplašili.''
,,Ne znamo ko je to", rekoh, opirući se.

96 • Džejms Redfild

„Hajde, recite im da smo tu."
Tada ih pažljivije osmotrih. Na sebi su imali maskirne vojničke pan-
talone i debele pamučne košulje. Izgledali su kao obični turisti u poho-
du na Tibet.
„Halo", rekoh glasno. „Drago nam je što vas vidimo."
Jin mi uputi prekoran pogled.
Ono dvoje skočiše na noge i zagledaše se prema nama u trenutku
kada sam se pojavio iz tame. Širom se osmehujući, ja rekoh: „Potrebna
nam je vaša pomoć."

Jin je na svetlo istupio odmah posle mene, pa onda, blago se naklo-
nivši, reče: „Izvinjavamo se zbog smetnje, ali tražimo svog prijatelja Vil-
sona Džejmsa. Nekako smo se nadali da biste nam vi mogli pomoći."

Oboje su bili šokirani, nisu mogli da veruju da smo tek tako ušli u
njihov logor. Ali nam se činilo da je žena malo-pomalo shvatila da smo
bezopasni, te nam je ponudila da sednemo pored vatre.

,,Ne poznajemo Vilsona Džejmsa", reče ona. „Ali ga zna čovek sa
kojim večeras treba da se sastanemo ovde. Čula sam da spominje to
ime."

Njen saputnik klimnu glavom. lzgledao je veoma nervozno. „Nadam
se da će Džejkob uspeti da nas pronade. Kasni već satima."

Baš sam se spremao da kažem da smo nedaleko od njihovog logora
videli lend krujzer, kada se izraz muškarčevog lica promenio. Izgledao
je kao da se paralisao od straha. Pogled mu je bio prikovan za nešto iza
mene. Ja se naglo okrenuh. U pravcu iz koga smo došli, od vozila, ceo
prizor je nekako oživeo. Bio je prepun drugih vozila i njihovih svetala,
dok su se iz tog pravca čuh glasovi, desetine glasova koji su govorili ki-
neski i svi su išli prema nama.

Onaj muškarac skoći na noge i ugasi vatru. Potom pokupi stvari i sa
onom ženom izjuri iz logora.

„Hajdemo", reče Jin, pokušavajući da ih stigne. Već nekoliko minu-
ta kasnije su iščezli u tami. Jin je na kraju odustao. Iza nas, ona svetla
su se primicala, a mi smo se šćućurili uz reku.

„Mislim da se zaobilaznim putem možemo probiti do džipa", reče mi
Jin. „Ako imamo toliko sreće da ga još nisu pronašli. Vi se uputite pre-

Tajna Šambale • 97

ma severu, uzvodno još oko kilometar i po i pokušajte da im pobegne-
te. Tamo ćete naići na drugi put koji se spušta do same rečne obale. Če-
kajte me tamo i osluškujte. Doći ću po vas."

„Zašto ne mogu da pođem s tobom?", upitah.
„Jer je to preopasno. Jedan čovek bi mogao da se probije, ali bi dvo-
jicu svakako primetili."
Nevoljno sam pristao, te sam na mesečini počeo da se probijam iz-
među stena i šljunkovitih humki, služeći se baterijskom lampom samo
kada je to bilo apsolutno nužno. Znao sam da je Jinov plan sulud, ali
mi se činilo da nema drugih izgleda. Pitao sam se šta bismo sve sazna-
li da smo duže razgovarali sa onim Holanđanima ili da smo upoznali tog
čoveka koga su čekali. Posle deset minuta sam se zaustavio da se od-
morim. Bilo mi je hladno i bio sam umoran.

Tada sam ispred sebe začuo neko šuškanje. Naćulio sam uši. Bilo je
sasvim jasno da neko tamo hoda. Verovatno onaj holandski par, pomi-
slih. Polagano sam krenuo napred sve dok nekako nisam dostigao taj
zvuk. Na nekih sedam metara ispred sebe ugledao sam figuru samo jed-
ne osobe, nekog muškarca. Znao sam da moram nešto da kažem, jer ću
ga inače izgubiti.

„Jeste li vi Holanđanin?", zamucah, misleći da bi to mogao da bude
muškarac koga je onaj par čekao kod vatre.

On stane ukopan i ne reče ništa, pa ja zato ponovih pitanje. Zvuča-
lo je glupo, ali sam mislio da ću lako izazvati bar neku reakciju.

,,Ko je to?", glasio je odgovor.
,,Ja sam Amerikanac", rekoh. „Video sam vaše prijatelje."
On se okrete i pogleda me dok sam ja pokušavao da se između ve-
likog kamenja probijem do njega. Bio je mlad, verovatno oko dvadeset
i pet godina, i izgledao je užasnuto.
„Gde ste videli moje prijatelje?", upita drhtavim glasom.
Kada je obratio pažnju na mene, jasno sam osetio njegov strah. Ta-
las straha je tada zahvatio i moje telo, tako da sam morao da se pomu-
čim da održim energiju.
„Dole, nizvodno", odgovorih. „Rekli su nam da vas čekaju."
„Jesu li tamo bili i Kinezi?", upita on.

98 • Džejms Redfild

„Jesu, ali mislim da su im vaši prijatelji pobegli."
Sada se činilo da ga je obuzela još veća panika.
„Rekli su nam", rekoh brzo, ,,da poznajete čoveka koga tražim, Vil-
sona Džejmsa."
Hodajući unazad, on se već odmicao od mene. „Moram da pobeg-
nem odavde", reče već se okrećući.
„Negde sam vas već video", rekoh. „Zadržali su vas na kontrolnom
punktu u Zongbi."
„Tačno", reče on. „Bili ste tamo?"
„Bio sam iza vas u koloni. Ispitivao vas je neki kineski oficir."
„Tako je", odgovori on, nervozno se osvrćući u svim pravcima.
,,A šta je sa Vilom?", upitah, svim silama se trudeći da ostanem pri-
bran. „Vilsonom Džejmsom. Poznajete ga? Da li vam je rekao nešto o
prolazu?"
Mladić na to ništa ne reče. Oči su mu se odjednom zumutile od stra-
ha. Samo se okrenuo i otrčao medu stene, uputivši se dalje uzvodno uz
reku. Još sam nekoliko trenutaka trčao za njim, ali se on ubrzo izgubio
u tami. Tada sam se konačno zaustavio i osvrnuo prema mestu na kom
su bili parkirani naš džip i kombi. I dalje sam video svetla i čuo prigu-
šene glasove.
Skrenuo sam i ponovo se uputio prema severu, s punom sigumošću
uvidajući da sam upropastio priliku koja mi se ukazala. Od njega nisam
izvukao nijednu jedinu informaciju. Pokušavao sam da se oslobodim ose-
ćanja neuspeha. Važnije je pronaći Jina i izvući se. Na kraju sam uspeo
da pronađem onaj stari put, a već nekoliko minuta kasnije začuo sam iz
daljine zvuk motora našeg džipa.

5.
Zaraza svesti

Ispružio sam se koliko je to bilo moguće u tesnom vozilu. Bio sam
sasvim iscrpljen i pitao se odakle Jinu snaga za vožnju. Znao sam da
smo imali puno sreće. Kao što je Jin i pretpostavio, kineska vojska je u
svojoj potrazi bila neorganizovana i nemarna. Kod kombija onog holand-
skog para postavili su samo jednog stražara, dok su ostali bezvoljno pre-
traživali teren u suprotnom pravcu, sasvim previđajući naš džip. Jin je
uspeo da ga pokrene bez velike buke i da ih neopaženo zaobiđe te me
tako pokupi kod reke.

U tom trenutku Jin je još vozio sa ugašenim svetlima i pažljivo gle-
dao kroz vetrobran da bi bolje vozio po zamračenom putu.

Trenutak kasnije, načas me je pogledao. „Onaj mladi Holanđanin ko-
ga ste sreli ništa vam nije rekao?"

„Tako je", rekoh. „Bio je suviše uplašen. Samo je pobegao."
Jin je odmahivao glavom. „Ja sam kriv za to. Da sam vam bar ob-
jasnio sledeće proširenje molitve, Treće. Bili biste delotvorniji u priku-
pljanju informacija."
Tada sam već zaustio da ga pitam šta u stvari želi time da kaže, ali
je on samo odmahnuo rukom.
„Samo imajte na umu to gde ste", pouči me on. „Doživeli ste Prvo
proširenje: povezivanje sa energijom kojoj dopuštate da slobodno struji
kroz vas, a pri tom je zamišljate kako stvara polje energije koje struji is-
pred vas gde god da ste se uputili. Drugo proširenje, kao što sam vam već
objašnjavao, postavlja vaše polje energije tako da pojačava i unapređuje
vaš životni tok. A to ćete postići ako ostanete budni i puni očekivanja.

100 • Džejms Redfild

Treće proširenje znači da polje molitve postavljate tako da izlazi iz
vas i pojačava nivo energije i vibriranja kod drugih. Kada vaše polje mo-
litve na taj način dopre do druge osobe, taj neko oseća pravu navalu du-
hovne energije, jasnoće, intuicije i tako se povećava verovatnoća da će
vam taj neko dati valjane informacije."

I sada mi je ponovo postalo sasvim jasno na šta pri tome misli. Pre-
ma uputstvima Vila i Sančeza u Peruu, istraživao sam kako drugima upu-
ćivati energiju u obliku novog etičkog stava prema drugima. Činilo mi
se da mi Jin sada pojašnjava kako je to moguće činiti uspešnije.

„Znam na šta misliš", rekoh. „Učili ste me da postoji izraz višeg ni-
voa svesti koji se nalazi na svačijem licu. Obratimo li se tom obliku 'ja',

tom izrazu, naša energija pripomaže uzdizanju te osobe do višeg stepe-

na svesti o sebi."
,,Da", odgovori Jin, ,,ali se taj rezultat pojačava ako čovek zna kako

da proširi sopstveno polje molitve na taj način koji je objašnjen u legen-
dama. Moramo da očekujemo da će se naše polje molitve kretati ispred
nas i pojačavati vibracije drugih na daljinu, čak i pre nego što im ugle-
damo lice."

Pogled koji sam mu uputio je bio upitan.
„Ako to posmatramo ovako: sprovodite li zaista Prvo proširenje,
energjja ulazi u vas i vi svet tada gledate onakav kakav jeste - živopi-
san, pun snage i aktivnosti, prelep, kao neka čudesna šuma ili slikovita
pustinja. Ali, da biste sproveli Treće proširenje, morate svesno da zami-
šljate da se vaša energija preliva u polje svih oko vas i podiže njihove
vibracije, tako da i oni počinju da sagledavaju svet onakav kakav zaista
jeste. Kada jednom dode do toga, oni mogu da uspore i da osete sinhro-
nizaciju. Kada tako postavimo svoje polje, lakše ćemo i na licima dru-
gih uočavati izraze višeg nivoa svesti."

Tada je zastao i pogledao me kao da se upravo setio nečeg drugog.
„Zapamtite", nastavi, ,,i dalje postoje zamke koje je nužno izbeći ka-
da nekoga tako podižete. Svako lice je obrazac, određeni skup odlika,
kao ovaj... ah... mrlje mastila, i na njemu možete da vidite mnogo toga.
Možete da vidite bes oca koji vas je zlostavljao, suzdržanost nemarne
majke ili lice nekoga ko vas je ugrožavao. To je projekcija vaše prošlo-