Dzejms Redfild-Jedanaesti uvid tajna sambale

8.
Životni proces

Uputio sam se levim delom staze iza Ejnine i Tašijeve kuće i više
od kilometra se provlačio između stena i drveća. Ejni je naš razgovor
završila naglo, govoreći da mora da obavi neke pripreme o kojima će mi
pričati kasnije, a ja sam tada odlučio da sam pođem u šetnju.

Dok sam tako posmatrao zelenilo, um su mi ispunjavala nebrojena
pitanja. Ejni je rekla da treba da vidim kako Šambala oblikuje kulturu
usredsređenu na životni proces. Sta to znači?

Dok sam se duboko zamišljao nad tim pitanjem, primetio sam nekog
čoveka kako ide stazom prema meni. Bio je stariji, moguće da mu je bi-
lo oko pedeset godina, a koračao je vrlo žustro. Stigavši do mene, na
trenutak je zadržao pogled na mojim očima, a potom je nastavio dalje,
prošavši pored mene. Krajičkom oka, primetio sam kako se jednom okre-
nuo za mnom.

Nastavio sam još nekoliko koraka dalje, razdražen jer se nisam zau-
stavio i započeo razgovor. Zato sam se okrenuo i pošao u njegovom
pravcu, nadajući se da ću ga nekako stići. On je upravo skretao i nesta-
jao je iz mog vidnog polja. Kada sam i ja stigao do tog skretanja, više
ga nigde nije bilo. Ostao sam razočaran, ali u Ejninu kuću sam se vra-
tio ne razmišijajući više o tome.

Dočekala me je na vratima, sa farmerkama i košuljom.
„Trebaće vam ovo", reče mi.
„Dozvolite mi da pogodim", rekoh. „Napravili ste ih služeći se svo-
jtm poljem."
Ona klimnu glavom. „Počinjete da nas shvatate."

152 • Džejms Redfild

Spustivši se na stolicu, pogledah je. Imao sam utisak da ne razumem
baš ništa.

„Stigao je Tašijev otac", rcče mi.
„Gde je?", upitah.
„Unutra, s Tašijem." Glavom je pokazala prema spavaćoj sobi.
„Odakle je stigao?"

„Neko vreme je proveo u hramovima."
Istog momenta sam se sasvim razbudio. „Samo što je stigao ovamo?"
,,Da, neposredno pre vašeg povratka."
„Čini mi se da smo se mimoišli na stazi."
Ejni posle nekoliko trenutaka reče: „Imam utisak da je došao da nas
pripremi."
,,Za šta?"
,,Za prelazak. Smatra da se primičemo trenutku kada će se Šambala
premestiti."
Upravo sam se spremao da postavim još neka dodatna pitanja kad
sam primetio da je skrenula pogled i da je, tako je barem izgledalo, du-
boko zamišljena.
„Kažete da ste na stazi videli Tašijevog oca?", upita me potom.
Klimnuo sam glavom.
,,U tom slučaju je poruka koju on donosi svakako bitna i za vas. Mo-
ramo da budemo veoma svesni ovog postupka."
Posmatrala me je sa isčekivanjem.
„Spomenuli ste životni proces", rekoh tada. „Možete li da mi kažc-
te šta u Šambali tačno podrazumevaju pod tim?"
Ona klimnu glavom. „Posmatrajmo celu sliku načina na koji društvo
može da se razvija kada jednom počne da podiže nivo energije molitve.
Prvo se događa da oni koji stvaraju tehnologiju počinju da stvaraju još
delotvornije i automatizovanije proizvode, tako da roboti proizvode sve
više i više društvenih materijalnih dobara. To se već dogada u svim dru-
štvemm granama u spoljnim kulturama i svakako je pozitivan pomak,
uprkos činjenici da je posebno opasan. Na taj način previše moći može
da se nađe u rukama samo nekolicine pojedinaca ili firmi, ako ne dođe
do decentralizacije. Tako dolazi i do otpuštanja sa radnih mesta i mno-

Tajna Šambale • 153

gi ljudi moraju da se prilagodavaju novim načinima osiguravanja egzi-
stencije.

Međutim, te probleme olakšava činjenica da se celokupno domaćin-
stvo sa automatizacijom materijalne proizvodnje počinje usmeravati pre-
ma informacijama i uslugama - osiguravajući drugima upravo tražene in-
formacije u pravo vreme - što će sve prisiliti na to da postanu intuitiv-
niji i budniji, pa i više usredsređeni na sinhronizovano percipiranje kao
način života.

Pošto se duhovno znanje uvećava i ljudi postaju svesni kreativne mo-
ći koju mogu da steknu svojim poljima molitve, tehnologija se razvija
još korak dalje. Tada će biti otkrivena pojačala misaonih talasa i čovek
će sve što mu treba moći mentalno da stvori."

A kada dođe do toga, cela kultura će moći nesmetano i potpuno da
se usredsredi na duhovna pitanja, odnosno na ono što zovemo samim ži-
votnim procesom. Upravo smo u tom stadijumu trenutno mi u Šambali,
a preostali deo čovekove kulture sudbinski nas u tome sledi. Celo naše
društvo je obrazovanjem upućeno u širu stvamost duha. U određenom
trenutku svaka kultura mora zaista da shvati da smo duhovna bića i da
su sama naša tela tek atomi na određenom nivou vibriranja, u vibraciji
koju je moguće podići kad se naša povezanost i molitve pojačaju.

Tu, u Šambali, mi razumemo tu činjenicu, a razumemo i da smo ova-
mo sišli s jednog sasvim duhovnog nivoa da bismo nešto ostvarili. Ova-
mo dolazimo sa zadatkom da čitav svet dovedemo do potpune duhovne
svesnosti, generaciju po generaciju, te da to činimo što je moguće sve-
snije. Upravo zato potpuno učestvujemo u tom životnom procesu i to od
samog početka - u stvari još pre samog rođenja."

Pogledala me je da bi utvrdila da li razumem ili ne, a potom je na-
stavila. „Pre rođenja uvek postoji intuitivna veza između majke i oca i
njihovog nerođenog deteta."

„Kakva veza?", upitah.
Ona se nasmeši. „Ovde svi znaju da duše počinju da ostvaruju vezu
sa roditeljima i pre rođenja. Pokazuju im svoje prisustvo, posebno maj-
ci. To je deo postupka odlučivanja o tome da li je potencijalni roditelj
prava osoba za to."

154 • Džejms Redfild

Samo sam je zapanjeno pogledao.
„To se već događa i u spoljnim kulturama", objasni Ejni. „Reč je o
tome da ljudi tek sada počinju da pričaju o tim stvarima i razvijaju per-
cepciju u tom pravcu. Pitajte bilo koju grupu majki pa ćete videti šta će
vam reći.
Isti oblik intuitivnosti učestvuje i u postupku ostvarivanja braka, ako
malo bolje razmislite i o tome. Dok ljudi uče da traže partnera svesno,
glavni kriterijum je strast, ali to nije jedini element. Primamo i intuitiv-
ne informacije o tome kako će nam izgledati život sa određenom oso-
bom. Procenjujemo - bili toga potpuno svesni ili ne - da li će način ži-
vota s tom osobom biti korak napred u odnosu na način i stavove sa ko-
jima smo odrasli.

Shvatate li na šta mislim? Odabir partnera je važan sa evolucijskog
stanovišta. Kada se duhovno razvijemo, ljudima je sudbina namenila da
se udružuju svesno da bi podigli dom, ili stanicu pored kuće, koja je ver-
niji način življenja u odnosu na prethodnu generaciju. Intuitivno znamo
da moramo da izgradimo život koji doprinosi mudrosti koju smo zatekli
u svetu kada smo na taj svet stigli. Uvidate li kakav je to proccs?

A potom, kada se pojavi intuicija u vezi sa detetom koje želi da nam
se rodi, uvek se javljaju ovakva pitanja. Zašto bi to dete želelo da se ro-
di u našoj porodici? Šta bi to dete želelo da bude kada poraste? Kako
bi to dete razvilo i proširilo razumevanje s kakvim nas je zateklo?"

„Čekajte malo", rekoh. „Zar ne bi trebalo da pripazimo sa pretpo-
stavkama o tome da znamo kakva će nam deca biti? Šta ako grešimo pa
decu pokušamo da uguramo u neki šablon koji im nikako ne odgovara?
Moja majka je mislila da ću biti seoski pop, a to se baš nije ispostavi-
lo kao tačno."

,,Da, svakako, to su samo intuitivni znaci; stvarnost će samo biti bli-
ska onome što mislimo. Nikada neće biti tačno takva. Ljudi su vekovi-
ma ugovarali brakove i terali decu da se bave zanimanjima koja su ume-
sto njih oni odabrali. Ali, zar ne shvatate? To je bila zloupotreba stvar-
ne intuicije. Iz njihovih grešaka možemo puno da naučimo. U vezi sa
decom ne primamo konačna i neopoziva znanja, a isto tako ne bi treba-
lo ni da sprovodimo potpunu konlrolu. Samo primamo intuitivne putoka-

Tajna Šambale •155

ze, široke slike o tome šta će oni učiniti sa svojim životom - mada bih
mogla da se kladim da vaša majka u vezi sa vama i nije tako strašno
pogrešila."

Na te reči sam se nasmejao. Bila je u pravu, svakako.
„Tako, dakle, shvatate kuda ovo vodi. Znamo da dok majka i otac
intuitivno saznaju kako će dete koristiti znanje sa kojim će ih zateći, a
potom ga proširiti, nerođena duša radi to isto u predživotnoj viziji ono-
ga što želi da ostvari. Zatim dolazi do postupka začeća."

Tada me na trenutak pogleda. „Sećate li se onog para koji smo vi-
deli pored slapa?"

,,Da."
„Šta mislite o tome?"
„Sve mi se činilo veoma promišjeno."
„Tako je, upravo je tako i bilo. Kada par odluči da pokuša začeće,
da bi na svet doveli novu dušu koju su intuitivno videii, fizički čin je
svojevrsno stapanje energetskih polja koje u vrlo stvamom smislu organ-
ski otvara vrata raja i propusta dušu koja dolazi ovamo."

Sada sam ponovo razmišljao o onome što sam video pored onog sla-
pa. Energija ono dvoje ljudi stopila se i nova energija je počela da se
razvija.

„Unutar materijalističkih shvatanja nauke u spoljnim kulturama", na-
stavi ona, „polno udruživanje je svedeno na čistu biologiju, na običan te-
lesni čin. Ali mi ovde znamo za duhovnu energiju onoga što se zaista
događa. Ono dvoje ljudi su svoja energetska polja spojili u jedno, a de-
lo tog spajanja je dete.

Ponavljam, nauka više voli da o začcću razmišlja kao o nasumičnom
kombinovanju gena, a to pri površnom posmatranju u epruveti tako zai-
sta i izgleda. Medutim, u stvamosti, geni majke i oca se udružuju i ta-
ko nastaje dete čije su odlike sinhronizovane s najpovoljnijim sudbina-
ma sve troje Ijudi. Shvatate li to? Dete ima isplaniranu sudbinu koju za-
mišlja u predživotnoj viziji, a geni se kombinuju na vrlo precizan način
da bi detetu podarili sklonosti i darove potrebne za ostvarivanje te vizi-
je. Naučnici u spoljnim kulturama s vremenom će ipak pronaći način po-
tvrđivanja tog postupka.

156 • Džejms Redfild

Upravo je zbog toga fizičko kombinovanje gena koje izvode naučni-
ci i doktori tako velika opasnost. Pomaganje u borbi protiv bolesti je jed-
na stvar, ali menjanje genetskog koda zbog povećanja inteligencije ili ta-
lenta, ili jednostavno zbog sklonosti, potiče od ega i može da donese ka-
tastrofalne rezultate. Upravo takvi postupci su doveli do uništenja nekih
ranih civilizacija.

U stvari, hoću da kažem", zaključi tada, ,,da mi, ovde u Šambali ro-
diteljsku ulogu i delovanje shvatamo vrlo ozbiljno. U idealnom obliku,
roditeljska intuicija i detetova intuicija zajednički rade na tome da dete
na najbolji način pripreme za ostvarenje njegovog životnog cilja"

Te njene reči ponovo su me navele na razmišljanje o začetoj deci
koja ovde u Šambali nestaju.

„Sta mislite, šta se dogada začetoj deci koja ovde već neko vreme
nestaju?", upitah.

Ona slegnu ramenima, načas pogtedavši prema zatvorenim vratima
Tašijeve sobe. ,,Ne znam, ali ćemo to možda saznati od Tašijevog oca."

Pošto mi je na pamet palo novo pitanje, tada rekoh: ,,Ne razumem
ko ide u te hramove, a ko ostaje u prstenovima."

Ona se nasmeja. „Pretpostavljam da to zaista zbunjuje. Naša kultura
se deli na one koji podučavaju i one koji su pozvani u hramove. Mno-
gi od onih koji su u hramovima, međutim, vraćaju se svakih nekoliko
dana da bi održavali veze i odnose, posebno ako imaju decu. Ta situa-
cija može da se promeni bilo kada, zavisi od intuicije. Oni koji rade u
hramovima mogu da se vrate da bi podučavali, a oni koji su podučava-
li mogu da odu u hramove. Sve je vrlo promenljivo i sinhronizovano."

Na trenutak je zastala, a ja sam joj glavom pokazao da nastavi.
„Sledeći korak u životnom procesu je pomoći detetu da se probudi.
Ne zaboravite, svako od nas u određenoj meri zaboravlja zašto je stigao
ovamo, šta smo planirali da uradimo sa svojim životom, tako da je de-
tetu potrebno predočiti istorijske okolnosti koje su ga okruživale u vre-
me njegovog rođenja.

Detetu je važno dati kontekst za život da bi znao šta se događalo
pre nego što je stiglo i kako se u sve to uklapa. A to obuhvata i poseb-
nu istoriju njegove porodice, unazad nekoliko generacija. Te podatke dr-

Tajna Šambale • 157

žimo na medijumu sličnom video traci, samo što je sve pohranjeno elek-
tronski.

Taši je, na primer, gledao rođake iz sedam prošlih generacija koji su
mu pričali o svom životu, o tome šta su sanjali, šta se ostvarilo, a šta
nije, na kraju života, u čemu bi drugačije postupili, šta bi promenili. Sve
su to izuzetno važne informacije koje mlada osoba sluša od svojih rođa-
ka. A one mladim ljudima pomažu da iscrtaju smer sopstvenog života
pomoću učenja na greškama i nastavljanja proširivanja znanja od onih
koji su živeli pre njih. Taši je od mnogobrojnih predaka puno naučio,
mada od svih rođaka još uvek najviše voli baku."

Sve me je to puno zapanjilo. „Snimanje rođaka je odlična ideja. Pi-
tam se samo zašto mi nikada ne odvojimo malo vremena za tako nešto."

,,To ne radite jer još odlažete razgovor o smrti sve do poslednjeg tre-
nutka, a tada je već najčešće prekasno. Uz to, život u spoljnim kullura-
ma je još previše sveden na materijalno, a ne na sam životni proces. To
će s vremenom postati lakše i kada spoljne kulture počnu da održavaju
vibracije i izučavaju proširenje molitve. Trenutno život još svodite na uo-
bičajeno, svakodnevno, a zapravo je reč o konstantno tajnom, poučnom
postupku."

Pogledala me je kao da ta poslednja izjava krije i neki dublji smi-
sao.

„I vi sami morate da nadvladate tu naviku i da ostanete koncentrisa-
ni na postupak svega onoga što vam se događa. U Šambalu ste stigli u
vreme kada ulazi u prelazni period. Tašijev otac je došao ovde da bi raz-
govarao o njegovoj budućnosti i o situaciji u hramovima. Pa ipak, Taši
nema intuiciju za odlazak u hramove. Njega zanima odlazak u vaš svet.
A vi ste se pojavili tačno usred toga. Sve to nešto znači."

Kao nešto što će naglasiti te njene reči, i Ejni i ja u tom trenutku
začuli smo jedva čujnu grmljavinu u daljini, zvuk koji se brzo izgubio.

Izgledala je zbunjeno. „Tako nesto još nisam čula."
Ja osetih lako podrhtavanje u kostima. „Mislim da bi to mogao da
bude neki helikopter", rekoh.
Tada sam ponovo pomislio da bih mogao da joj ispričam svoj san,
ali pre nego što sam zaustio, ona je ponovo počela da priča.

158 • Džejms Redfild

„Moramo da požurimo", reče. „Morate da saznate ko smo, da upo-
znate kulturu koju smo stvorili. Razgovarali smo o tome koliko je važno
da mladi ljudi shvate sled generacija koje su se pojavile pre njih. Istori-
ja je nešto čega pojedinci u spoljnim prstenovima postaju svesni vrlo
mladi - kada se probude i spoznaju svoju podiže i osete zašto su došli
ovamo."

Ejni tada podiže kažiprst. „Svi ovde nedvosmisleno znaju da se ljud-
ski svet razvija sledom generacija. Naša generacija uspostavlja određeni
način života i suočava se sa određenim izazovima, a sledeća generacija
svojom pojavom širi sve to. Nažalost, u spoljnim kullurama takva evo-
lucija tek sada počinje ozbiljno da se shvata. Češće se događa da rodi-
telji žele da im deca budu ista kao i oni, da na sve gledaju potpuno isto.
Ta želja je na neki način prirodna jer svi mi želimo da naša deca potvr-
đuju i učvršćuju odluke koje smo mi doneli.

Ali taj postupak često izaziva antagonizam. Roditelji kritikuju dečja
interesovanja, a deca kritikuju zastarele navike odraslih. U određenoj me-
ri. i to je deo procesa: deca posmatraju život svojih roditelja i misle: svi-
đa mi se veći deo njihovog životnog stila, ali bih u nekim stvarima dru-
gačije postupio. Sva deca imaju određeni osećaj o tome šta nedostaje u
životima njihovih roditelja. Na kraju, takav je sastav: roditelje delimično
biramo i zato da bismo se probudili i uvideli ono što nedostaje, šta je
potrebno dodati čovekovim spoznajama, a taj postupak otvaramo nezado-
voljstvom onim što pronalazimo u svom životu sa njima.

Ipak, sve to ne mora da ima antagonistička obeležja. Kad jednom spo-
znamo životni proces, u njemu možemo da učestvujemo svesno. Rodite-
lji mogu otvoreno da prihvataju kritike od svoje dece i da podržavaju nji-
hove težnje. Svakako, zbog toga roditelji moraju da šire sopstveni način
razmišljanja i da se razvijaju zajedno sa decom, a to je ponekad teško."

Takve stvari sam već negde čuo. Silno se trudila da bi mi objasnila
taj postupak evolucije. Postavio sam joj još nekoliko pitanja, a ona mi
je još desetak minuta opisivala pojedinosti života u spoljnim prstenovi-
ma Šambale. Objasnila mi je kako deca, kada jednom steknu spoznaje o
istoriji j porodici, u sledećem koraku uče da proširuju polje kreativne
molitve, kao što je to bio slučaj kod mene. Nadalje pronalaze način una-

Tajna Šambale • 159

pređivanja svoje kulture, bilo podučavanjem u spoljnim prstenovima ili
korišćcnjem svog polja molitve u hramovima.

,,To će s vremenom postati način Života i u spoljnim kulturama", do-
dade ona. „Neki će se posvetiti podučavanju dece, a drugi će ući u mno-
gobrojne institucije ljudske kulture i pripomoći njihovom približavanju
duhovnom idealu."

Baš sam se spremao da postavim još neka pitanja o tome šta sve ra-
de oni u hramovima kad se štrom otvoriše vrata Tašijeve sobe. Taši iza-
đe u pratnji oca.

„Otac bi želeo da vas vidi", reče Taši, gledajući mene. Stariji mu-
škarac se blago nakloni i Taši nas tada upozna, a potom obojica sedoše
za sto. Tašijev otac je na sebi imao tradicionalne pantalone od ovčije ko-
že i prsluk tibetskih pastira, a jedina razlika je bila to što mu je odeća
bila besprekorno čista i bledožute boje. Bio je nizak i zdepast, a posma-
trao me je blagim očima i uz izraz dečjeg oduševljenja.

„Znate li da se Šambala sprema za prelaz?", upita me.
Pogledah Ejni, a potom ponovo njega. „Znam samo ono što govore
neke od legendi."
. „Legende kažu", reče stariji muškarac, ,,da će u tačno određenom tre-
nutku u razvoju Šambale i spoljnih kultura doći do velike promene. A
ta promena može da se dogodi samo kada nivo svesti u spoljnim kultu-
rama dosegne odredenu tačku. Ali kada do toga dođe, Šambala će se pre-
mestili."

„Kuda?", upitah. „Znate li to?"
On se nasmeši. ,,To niko ne zna tačno."
Te njegove reči u meni su nekako izazvale talas teskobe i blagu vr-
toglavicu. Još nekoliko trenutaka sam imao problem sa izoštravanjem po-
gleda.
„Još uvek nije toliko jak", reče Ejni.
Tašijev otac me tada pogleda. „Ovamo sam došao jer mi je intuici-
ja pokazala koliko je važno da nam se Taši tokom ovog prelaza pridru-
ži u hramovima. Legende kažu da će to biti vreme velikih mogućnosti,
ali i silnih opasnosti. Privremeno će biti prekinuto ono što smo do sada
radili u hramovima. Nećemo moći toliko da pomažemo."

160 • Džejms Redfild

Onda pogleda sina. ,,To će se dogoditi baš u vreme kada situacija u
spoljnim kulturama postane kritična. Tokom skrivene istorije čovečanstva,
ljudi su često razvijali duhovnost do ove tačke, a potom gubili to zna-
nje i navike i ponovo upadali u neznanje. Počeli bi da zloupotrebljava-
ju tehnologiju, prekidaju prirodni tok evolucije.

Na primer, baš sada, u spoljnim kulturama neki ljudi razaraju prirod-
ni proces hranjenja i manipulišu genima semena da bi dobili neprirodne
karakteristike. To se radi prevashodno zbog toga da bi se patentiralo to
semenje i da bi se nad njima uspostavila tržišna kontrola.

Ista stvar se događa i u farmaceutskoj industriji, pri čemu se pozna-
ti biljni preparati, delotvorna i svima dostupna pomoć, genetički menja-
ju zbog prodaje. U preciznom energetskom sastavu tela, takve manipula-
cije mogu da izazovu užasne posledice po zdravlje. Isto važi i za ozra-
čenu hranu, hlor i druge dodatke vodi iz vodovoda, a da i ne pričamo o
takozvanim dizajnerskim drogama.

Istovremeno, tehnologija medija je dostigla tačku u kojoj može da
ostvari neverovatan uticaj. Ako deluje samo prema potrebama velikih fir-
mi i korumpiranih političara, ljudima može da stvori iskrivljenu i nepri-
rodnu stvamost. Kako se korporacije udružuju, da bi nadzirale sve više
tehnologije i kada žele da koriste više reklamiranja da bi izazvale lažne
potrebe, taj problem će se uvećavati.

Najvažnije pitanje je obim vladinih ovlašćenja i kontrole, čak i u de-
mokratskim zemljama. Kao razlog navodeći potrebu suprotstavljanja pre-
prodavcima droge ili teroristima, vlada sve više narušava privatnost po-
jedinca. Novčane transakcijc su sve više ograničene, a Internet je sasvim
pod kontrolom. Sledeći korak će biti prisilan prelaz u društvo bez goto-
vog novca kojim će upravljati centralna vlast.

Taj razvoj u pravcu centralne, neduhovne birokratske vlasti u viso-
korazvijenom virtuelnom svetu odvojenom od prirodnih tokova, u kome
su hrana, voda i rutinski postupci svakodnevnog života trivijalni i iskri-
vljeni, dovodi do katastrofe. Kada se zdravlje svede na samo jedan od
komercijalnih ciklusa pogoršavanja kvaliteta hrane, novih bolesti i novih
lekova, posledica mora da bude smak sveta, a u predistoriji se to doga-
đalo nekoliko puta. Ista stvar bi mogla da se ponovi, samo ovoga puta
u neuporedivo većim razmerama."

Tajna Šambale • 161

Tada se nasmeši Ejni. „Ali, do toga ne mora da dode. Štaviše, u raz-
voju svesti sada se nalazimo samo na jedan mali korak od skretanja u
drugom pravcu. Kada bismo mogli sasvim da prihvatimo saznanja o to-
me da smo duhovna bića u duhovnom svetu, tada bi hrana, zdravlje, teh-
nologija, mediji i vlada prešli na svoje prave uloge u razvoju i usavrša-
vanju ovog sveta. Ali da bi došlo do toga, proširenja molitve moraju da
budu sasvim shvaćena u spoljnim kulturama. Oni moraju da shvate šta
mi radimo ovde u hramovima. Prelaz Šambale je deo tog postupka, ali
je potrebno iskoristiti priiiku koja se sada ukazuje."

Tada se duboko zagleda u Tašija. ,,Da bi se to ostvariJo, tvoja gene-
racija mora da se stopi s prethodne dve i tako da stvori integrisano po-
lje molitve - polje koje obuhvata konačno jedinstvo svih religija."

Taši je zhunjeno izgledao, a njegov otac mu se tada približi.
„Širom sveta, generacija koja se rodila u prvim dekadama dvadese-
tog veka, generacija koju bi naš prijatelj sa Zapada nazvao generacijom
Drugog svetskog rata, poslužila se hrabrošću i tehnologijom da bi demo-
kratiju i slobodu očuvala od pretnji diktatora koji su želeli da stvore no-
va carstva. I odneli su pobedu, služeći se tehnološkom moći, nastavlja-
jući da šire tu tehnologiju na području globalnog vladanja. Zatim je na
Zemlju stigla sledeća generacija - vrlo brojna posleratna generacija - ko-
joj je intuicija govorila da koncentrisanost na materijalizam, isključivo na
tehnologiju, nije sasvim ispravno. Da dolazi do preteranog zagađenja
okoline, da velike firme previše utiču na vladu, da obaveštajne organiza-
cije preteruju sa kontrolom."

Takve kritike su bile normalan način na koji nova generacija širi zna-
nje i intuitivno nas vodi dalje. Pripadnici te generacije odrasli su u te-
ško stečenom materijalizmu, ili, u pojedinim zemljama, u želji za mate-
rijalnim bogatstvom, pa su počcli da reaguju, iznose ideje prema kojima
je život mnogo više od materijalnog. Istorija čovečanstva ima i duhovnu
svrhu koju je moguće podrobnije spoznati.

To je pozadina svega onoga što se na Zapadu događalo šezdesetih i
sedamdesetih godina: odbacivanje materijalističkog sastava određivanja
položaja, istraživanje drugih religija, popularnost filozofije, eksplozija
ideja unutar Pokreta ljudskog potencijala. Sve je to bila posledica spo-

162 • Džejms Redfild

znaje da je život i nešto više od onoga što nam govori naš materijali-
stički pogled na svet."

Pogledao me je uz iskru u očima, kao da sve zna o mojim iskustvi-
ma sa Uvidima.

„Intuicija je kod posleratne generacije bila veoma važna", nastavi po-
tom, ,,jer su oni počeli da tehnologiju i materijalno izobilje sagledavaju
u širem kontekstu, te da dolaze do duboke intelektualne spoznaje da se
tehnologija na ovoj planeti razvija da bi podržavala kulturu u kojoj će-
mo moći da se usredsredimo ne samo na preživljavanje, nego i na du-
hovni razvoj."

Onda na trenutak zaćuta. ,,A danas, od kraja scdamdesetih i početka
osamdesetih godina, dolazi nova generacija koja će ljudsku kulturu po-
neti još dalje." U tom trenutku pogleda Tašija. ,,Ti i tvoji vršnjaci ste
poslednji pripadnici te generacije. Uviđaš li kakav novi akcenat vi dono-
site na svet?"

Dok je Taši razmišljao, i ja sam razmislio o tom pitanju. Sinovi i
kćeri posleratne generacije, smatra se, na idealizam i ambivalentnost pre-
ma tehnologiji svojih roditelja reagovali su tako što su se više prikloni-
li praktičnosti i, u stvari, odnegovali ljubav prema tehnologiji kakva do
sada nije viđena.

Svi su me pogledali kao da su čuli moje misli. Taši je klimao gla-
vom, slažući se.

„Naslutili smo da tehnologija ima duhovnu svrhu", reče.
,,A sada", nastavi stariji Tibetanac, sve nas gledajući, „uviđate li ka-
ko se sve tri generacije lepo uklapaju u jedinstveni tok? Generacija iz
Drugog svetskog rata se borila protiv tiranije i dokazala da se demokra-
tija u savremenom svetu može ne samo uspešno razvijati nego se i sil-
no širiti i povezivati razna svetska prostranstva. A onda, usred obilja, sti-
gli su pripadnici posleratne generacije koji su rekli da je takvo širenje
problematično, da zagađujemo okolinu i gubimo vezu sa prirodom i du-
hovnom stvarnošću koja postoji ispod hirova prošlosti.

A sada je stigla nova generacija koja će se ponovo koncentrisati na
vladavinu, koja će preurediti tehnologiju tako da može svesno da podr-
žava naše mentalne i duhovne sposobnosti, onako kako se to dogodilo u

Tajna Šambale • 163

Šambali - umeslo da dozvole da tehnologija padne iskijučivo u ruke onih
koji bi je iskoristili za ograničavanje slobode i kontrolu drugih."

„Ali ta nova generacija nije sasvjm svesna toga što radi", rekoh.
,,Ne, nije sasvim svesna", odgovori on. „Ali ta svest o sebi i sazna-
nje se šire iz dana u dan. Mi moramo da postavimo polje molitve koje
će ih uzdizati u tom pravcu. To mora da bude veliko i jako polje. Ta
nova generacija mora da nam pomogne pri ujedinjavanju religija.
To je vrlo važno, jer će uvek biti onih koji žele da sprovode kon-
trolu i koji će biti spremni da manipulišu tim novim generacijama da bi
omogućili negativnu primenu tehnologije ili iskoristili njihovu otuđenost."
Dok smo tako sedeli, svi smo ponovo začuli prigušeno brujanje he-
likoptera, koji su još bili negde u daljini.
„Prelaz počinje", reče Tašijev otac, gledajući sina. „Treba obaviti pu-
no priprema. Želeo sam samo da ti prenesem da generacija čiji si ti pred-
stavnik sada mora da pomogne u tome da nas sve pogura napred. I ti
lično imaš određenu ulogu u tome da se ono što je Šambala do sada ra-
dila proširi i na druge kulture. Ali samo ti možeš da odlučiš šta moraš
da učiniš."
Mladić tada skrenu pogled.
Otac mu priđe i na trenutak ga zagrli. Potom zagrli Ejni i izađe iz
kuće. Taši ga je pratio pogledom do vrata i zatim se sam vratio u svo-
ju sobu.

Prepun pitanja koja su mi samo navirala, pošao sam za Ejni u ba-
štu, na mesto gde su bile klupe.

„Gde je otišao Tašijev otac?", upitah.
„Priprema za prelazak", odgovori ona, gledajući me. ,,To možda ne-
će biti lako. Možda će nas sve na neko vreme premestiti. Mnogi ljudi
sada dolaze iz hramova i pomažu."

Ja sam odmahivao glavom. „Šta mislite, šta će se dogoditi?"
,,To niko ne zna", odvrati ona. „Legende ništa konkretno ne govore
o tome. Znamo samo da će doći do tranzicije."
Ta neizvesnost je ponovo počela da spušta nivo moje energije, tako
da sam seo na jednu od obližnjih klupa.

164 • Džejms Redfild

Ejni pođe za mnom i takođe sede. „Ali znam šta vi morate da uči-
nite", reče mi tada. „Morate da nastavite da tragate za preostalim delom
Četvrtog proširenja. Sve ostalo će se srediti samo od sebe."

Klimnuo sam glavom ne baš sasvim ubeđen u to.
„Usredsredite se na ono što ste ovde naučili. Videli ste kako tehno-
logija treba da se razvija, a sada ste počeli da uviđate i kako se naša
kultura koncentriše na životni proces, na čudo rođenja i svesni razvoj.
Znate da je to ono što donosi najviše podsticaja i najviše zabave.
Materijalistički život u spoljnim kulturama ne može da se poredi sa
tim. Duhovna smo bića i naš život mora da se vrti oko tajni porodice i
nadarenosti, te traženja pojedinačne misije. Ponavljam, sada znate kako
takva kultura izgleda i kakav je to osećaj.
Prema legendama, pouzdana saznanja o tome kako kulture mogu da
se razvijaju kod svakog širi polje molitve i daje mu više snage. Sada,
kada se povezujete iznutra i primetite da polje zrači ispred vas, da de-
luje tako da donosi sinhronizaciju i uzdiže druge do tog istog postupka,
to možete da radite sa više očekivanja, jer pouzdano znate kuda nas taj
postupak sve vodi, ostajemo li mu verni ili izbegavamo li strah i mr-
žnju."

Bila je u pravu. Sva proširenja sada su dolazila na svoje mesto.
„Ali još nisam sve video", rekoh.
Ona se tada zagledala duboko u moje oči. ,,Ne, morate da nastavite
da spoznajete deo Četvrtog proširenja. Toga ima još. Vaše polje molitve
možc da postane još snažnije."
U tom trenutku smo ponovo začuli helikoptere, a njihov zvuk me je
ispunio besom. Izgledalo je kao da se približavaju. Kako je to moguće?
Kako mogu da znaju gde je Šambala?
„Prokleti bili", rekoh, na šta se na Ejninom licu pojavio užasnuti iz-
raz.
,,U vama je još puno besa", reče.
,,Pa, da, ali je teško ne biti besan kađa shvatite šta radi kineska voj-
ska."
„Taj bes je tipičan za vas, to je vaš model. Uverena sam da su vas
upozorili na njegovo dejstvo."

Tajna Šambale • 165

Tada se setih svega onoga što je Jin pokušavao da mi objasni. „Da,
znam. Samo mi se nekako konstantno dešava da zabrljam celu stvar."

Po izrazu njenog lica mi je bilo jasno da je zabrinuta.
„Moraćete nekako da prevaziđete taj problem", reče mi. „Ali ne bu-
dite prestrogi prema sebi. Na taj način odašiljete negativnu molitvu ko-
ja će vas zadržati na mestu. S druge strane, ne možete da se ne obazi-
rete na taj svoj bes. Morate stalno da ga imate na umu, da se podseća-
te, održavate svest o njemu, a istovremeno polje molitve postavljate ta-
ko da prevaziđete i odbacite taj stari model ponašanja."

Znao sam da se radi o veoma osetljivom zadatku i da će on od me-
ne zahtevati podosta svesnog truda.

„Šta treba sada da učinim?", upitah.
„Šta mislite?"
„Moram da odem u hramove?"
,,To je ono šro vam nalaže intuicija?"
Ponovo sam se setio onog svog sna i konačno sam joj ga ispričao,
Posmatrala me je razrogačenih očiju.
„Sanjali ste da sa Tašijem idete u hramove?", upita me.
„Tako je", odgovorih.
„U tom slučaju", reče mi ona vrlo ozbiljnim tonom, „zar ne mislite
da bi to trebalo da mu kažete?"

Prišao sam Tašijevoj sobi i dodirnuo zid.
„Uđite", reče dečak i na zidu se pojavi otvor.
Taši jc ležao ispružen na krevetu. Čim sam ušao, seo je i rukom mi
pokazao prema stolici koja se nalazila naspram kreveta. Potom sam seo.

Još nekoliko trenutaka je ćutao, na leđima osećajući svu težinu veli-
kog sveta. A onda reče: „Još ne znam šta treba da radim."

„O čemu razmišljaš?", upitah ga.

,,Ne znam, zbunjen sam. Razmišljao sam o odlasku u spoljne kultu-
re. Moja majka kaže da moram da pronađem sopstveni put. Kad bi bar
baka bila ovde."

,,A gde ti je baka?"
„Negde u hramovima."

166 • Džejms Redfild

Još nekoliko dugih trenulaka smo se samo gledali, a onda on reče:
„Kad bih bar mogao da shvatim taj svoj san."

Istog trena sam se trgao. „Kakav san?"
,,U njemu sam sa nekom grupom ljudi. Ne vidim im lica, ali znam
da je među njima i moja sestra." Onda na trenutak zaćuta. „Vidim i ne-
ko mesto gde ima vode. Nekako sam došao do spoljnih kultura."
,,I ja sam nešto sanjao", rekoh. ,,Bio si sa mnom. Nalazili smo se
kod jednog od hramova... bio je plave boje... i tamo smo pronašli još
nekog."
Na Tašijevom licu na momenat se pojavi osmeh.
„Šta time hoćete da kažete?", upita me. ,,Da treba da idem do hra-
mova, a ne u spoljne kulture?"
,,Ne", rekoh. „Nisam to hteo da kažem. Ti si mi rekao da svi sma-
traju nemogućim da je do spoljnih kultura moguće dopreti kroz hramo-
ve. Ali šta ako to nije nemoguće?"
Lice mu se istog trenutka ozarilo. „Hoćete da kažete da treba da
odem do hramova i odande pokušam da dodem do spoljnih kultura?"
Samo sam ga posmatrao.
,,To je sigurno to", reče, ustajući. „Možda sam ipak pozvan."

9.
Energija zla

Zvuci helikoptera su se pojačavali u daljini čim smo izašli iz spava-
će sobe.

Ejni uđe u kuću i iz ormara izvadi tri teška ranca. Dala nam ih je
zajedno s dve zimske jakne. Primetio sam da su izgledale kao da su na-
pravljene uobičajenim postupkom, od tkanine i konca. Upravo sam se
spremao da postavim pitanje u vezi sa tim kada nas je ona brzo izvela
iz kuće i povela stazom koja je vodila ulevo.

Dok smo koračali, Ejni je prišla Tašiju i tada sam čuo kako joj on
objavljuje svoju odluku o odlasku u hramove. Grmljavina helikoptera se
sve više primicala, a plavo nebo sada su prekrili gusti oblaci.

U jednom trenutku je upitah gde smo krenuli.
,,Do pećina", reče ona. „Trebaće nam malo vremena za pripreme."
Spuštali smo se kamenim putem koji se postepeno uspinjao jednom
stazom vrlo strme litice i dolazio do zaravljenog dela sa njene desne stra-
ne. Tamo nas je Ejni uvela u jednu malu guduru, gde smo se ščućurili
i počeli da osluškujemo. Helikopteri su se nekoliko trenutaka kretali u
uskom krugu iznad litica, prateći naš put sve dok se nisu našli tačno iz-
nad nas.
Ejni je bila prestravljena.
„Šta se događa?", povikah.
Ne odgovorivši, ona izade iz procepa i rukom nam pokaza da pođe-
mo za njom. Pretrčali smo sedamsto-osamsto metara ravnog dela i stigli
do drugog brežuljka, a potom se zaustavili i počeli da čekamo. Kao i
malopre, helikopteri su se kretali iznad nas sve dok se nisu našli tačno
iznad nas.

168 • Džejms Redfild

Tada nas je zahvatio nalet ledenog vetra zbog čije snage umalo ni-
sam pao. Istovremeno, sa naših tela jc nestala sva odeća osim onih zim-
skih jakni.

,,I mislila sam da bi moglo doći do toga", reče Ejni, iz ranca vade-
ći još garderobe. Ja sam na nogama još imao čizme, ali Taši i Ejni su
bili bosi. Ona mu dodade kožne čizme, a i sama obuje iste takve. Pošto
smo se obukli, krenuli smo uz padinu, penjući se među stenama, sve dok
nismo stigli do ravnog dela. Počeo je da pada gusti sneg, a temperatura
se spuštala. Činilo se da su helikopteri načas nestali.

Sada se osvrnuh na nekada zelenu dolinu. Sneg je prekrio skoro sve,
a činilo se da biljke već venu od hladnoće.

,,To je posledica delovanja energije vojnika", reče Ejni. „Razara na-
še okolno polje."

Pogledavši u smeru zvuka helikoptera, tada osetih novu navalu besa.
Istog momenta su se nadvili i usmerili tačno iznad nas.

„Idemo!", povika Ejni.

Približio sam se malenoj vatri, drhteći na jutamjoj hladnoći. Posle
onog susreta sa helikopterima pešačili smo još sat vremena i prenoćili u
nekoj maloj pećini. Iako sam na sebi imao nekoliko slojeva zimskog do-
njeg veša, i dalje sam se smrzavao. Taši se šćućurio pored mene, dok je
Ejni kroz ulaz u pećinu posmatrala ledom okovani svet. Sneg je već sa-
tima padao.

„Sve je nestalo", reče Ejni. „Sada je svuda samo led."
Prišavši otvoru, pogledao sam napolje. Ono što je donedavno bila ze-
lena pošumljena dolina sa stotinu naseljenih kuća sada je bilo samo mo-
re snega okruženo oštrim planinama. Ponegde su se još samo videli osta-
ci slabala, ali nigde nije bilo ni traga nekoj boji. Sve kuće su jednostav-
no nestale, a reka koja je tekla središnjim delom doline bila je prekrive-
na ledom.

„Temperatura je zapravo pala za petnaest-dvadeset stepeni", reče Ejni.
„Šta se dogodilo?", upitah.
„Kada su nas Kinezi pronašli, snaga njihovih misli i očekivanja le-
denog vremena se suprotstavila polju koje smo postavili kako bismo odr-

Tajna Šambale • 169

žavali umerenu temperaturu. U redovnim okolnostima snaga tih polja ko-
ju obezbeđuju oni u hramovima bila bi dovoljno jaka da sasvim onemo-
gući pristup Kinezima, ali su oni znali da je vreme za prelazak."

„Molim? Namerno su ih pustili?"
,,To je bio jedini način. Ako ste vi i ostali koji su nas pronašli pu-
šteni unutra, nije bilo mogućnosti da se zadrže vojnici. Vi niste dovolj-
no jaki da biste onemogućili pristup umu negativnim mislima. A Kinezi
su vas pratili."
„Znači ja sam kriv za ovo?", rekoh.
„Sve je u redu. Sve je ovo deo raspršivanja."
To me nije utešilo, Vratio sam se do vatre, a Ejni je krenula za
mnom. Taši je u međuvremenu pripremio kašu od sušenog povrća.
„Morate da shvatite", reče ona, ,,da je sa ljudima Šambale sve u re-
du. Sve ovo je očekivano. Svima koji su bili ovde i sada je dobro. Iz
hramova se vratilo dovoljno ljudi da bi ih proveli kroz prostorne prozo-
re, do novog sigurnog mesta. Legende su nas dobro pripremile."
U tom trenutku pokaza rukom prema dolini. „Morate da se koncen-
trišete na to što radite. Vi i Taši morate da se probijete do hramova, a
da pri tom ne padnete u ruke vojnicima. I preostali deo onoga što je
Šambala činila za čovečanstvo mora da postane poznato javnosti."
Zastala je u trenutku kada smo oboje začuli brujanje nekog helikop-
tera u daljini. Taj zvuk se poslepeno stišavao, a zatim je sasvim nestao.
,,I morate da budete mnogo oprezniji", reče dalje. „Mislila sam da
znate da ne smete da dozvoljavate pristup negativnim slikama, posebno
mislima punim mržnje ili omalovažavanja."
Znao sam da je bila u pravu, ali sam i dalje bio zbunjen načinom
funkcionisanja grupe.
Ona me tada prodorno pogleda. „Pre ili kasnije ćete morati da se su-
očite sa svojim modelom besa."
Baš sam se spremao da joj postavim pitanje kada smo kroz otvor pe-
ćine ugledali nekoliko desetina Ijudi kako se spuštaju zaleđenim obron-
kom sa naše desne strane.
Ejni ustade i pogleda Tašija.

„Više se nema vremena", reče tada. ,,Ja moram da idem. Moram da
pomognem ovim ljudima da pronađu izlaz. Tvoj otac će me čekati."

170 • Džejms Redfild

,,Ne možeš da ideš sa nama?", upita Taši, približavajući joj se.
U njegovim očima sam ugledao suze.
Ejni pogleda njega, pa potom kroz otvor i one druge ljude.
,,Ne mogu", reče čvrsto ga privijajući. „Moje mesto je ovde, moram
da pomognem kod prelaza. Ali, budi bez brige. Pronaći ću te gde god
bio."
Potom je prišla izlazu i okrenula se prema nama dvojici.
„Sve će biti u redu", reče. „Ali budite oprezni. Ne možete da odr-
žavate visok nivo energije ako ste besni. Ne smete da imate neprijate-
lje."
Zastala je i pogledala me, a onda rekla nešto što sam na ovom pu-
tovanju čuo već nebrojeno puta.
,,I zapamtite", uputi me uz osmeh, „primate pomoć."

Taši se osvrnu i nasmeši mi se dok smo gazili i dubokim snegom. Po-
stajalo je sve hladnije i mučio sam se sa održavanjem energije. Da bi-
smo stigli do planinskog lanca u kome se nalaze hramovi, morali smo
da se spustimo grebenom na kome smo se sada nalazili, pređemo ledom
okovanu dolinu, pa da se spustimo preko sledeće planine skoro do ver-
tikalnih strana. Bez problema smo se spustili skoro petsto metara, ali iz-
gleda da smo sada dolazili do same ivice jednog strmog grebena. Ispod
nas se nalazila strma litica visoka više od petnaest metara.

Taši se okrete i pogleda me. „Moraćemo da se odklizamo. Nema dru-
ge mogućnosti."

,,To je suviše opasno", pobunih se. „Neposredno ispod snega može
da se nalazi neka stena. Ako se nekontrolisano spustimo, mogli bismo
da se povredimo." Energija mi je naglo padala.

Taši se nervozno nasmeši. „Sve je u redu", reče. ,,U redu je plašiti
se. Samo održavajte vizualizaciju pozitivnog ishoda. Strah će, štaviše, pri-
bližiti dakine."

„Čekaj malo", rekoh. ,,To mi još niko nije rekao. Kako to misliš?"
„Zar niste već na čudan, neobjašnjiv način primili pomoć?"
„Jin mi je rekao da mi pomaže Šambala."
,,I onda?"

Tajna Šambale • 171

,,Ne razumem tu vezu. Sve vreme pokušavam da utvrdim od čega
zavisi kada će nam dakini pomoći."

,,To znaju samo oni u hramovima. Ja znam samo da nam strah uvek
samo približava te čuvare, samo ako u određenoj meri uspemo da odr-
žimo veru. Od nas ih udaljava samo mržnja."

Taši me tada povuče sa ivice grebena i sila teže nekontrolisano nas
povuče niz snežnu padinu. Pošto sam već narednog trenutka zapeo no-
gom za neki kamen, zbog brzine sam se prevrnuo, te se počeh kotrljati.
Znao sam da bi, ako udarim glavom o neku stenu, sve moglo biti zavr-
šeno. Ali, uprkos strahu, uspeo sam da zadržim viziju sigurnog spušta-
nja u podnožje.

Uz tu misao, počeo je da me obuzima sasvim određen osećaj, tako
da sam odjednom stekao utisak mira i zadovoljstva. Užasni strah je ne-
stao. Već nekoliko trenutaka kasnije stigao sam do podnožja strmine i
zaustavio se. Taši se tada zabio tačno u moja leđa. Još nekoliko trenu-
taka sam ostao da ležim zatvorenih očiju. Otvorio sam ih lagano, prise-
ćajući se i drugih opasnih situacija u životu u kojima me je obuzimao
neobjašnjiv mir.

Taši se izvlačio iz jednog nanosa snega i ja mu se tada nasmeših.
„Šta je?", upita me on.
„Neko je bio ovde."
Taši ustade i otrese sneg sa odeće pa poče da hoda. „Vidite li šta se
dešava kada pozitivno razmišljate? Kakva god da je trenutna snaga po-
ticala od besa, nikako ne može da se uporedi sa ovom zagonetkom."

Klimnuo sam glavom, nadajući se da ću to nekako uspeti da zapam-

tim.

Puna dva sata smo se probijali na suprotnu stranu doline, prelazeći
zamrznutu reku i blagim usponom se penjali do podnožja strmih plani-
na. Sneg je sada već postao gušći.

A onda sc Taši iznenada zaustavio.
„Nešto se tamo, ispred nas, pomerilo", reče.
Pokušavao sam da razaberem o čemu bi moglo da budc reč. „Šta?"
„Učinilo mi se da sam video nekog čoveka. Dođite.''

172 • Džejms Redfild

Nastavili smo da uspinjemo se obronkom. Činilo se da je vrh te pla-
ninc najmanje šesto metara iznad nas.

„Negde rnora da postoji neki prolaz", rcče Taši. „Ne možemo da ide-
mo preko vrha."

Ispred sebe smo začuli zvuk klizanja snega i kamenja. Taši i ja smo
se pogledali i polako zaobišli niz velikih izbočenih stena. U trenutku ka-
da smo prolazili pored poslednjeg grebena, ugledali smo nekog čoveka
koji je sa sebe otresao sneg. Izgledao je sasvim iscrpljeno. Oko jednog
kolena je imao omotan krvavi zavoj. Nisam mogao da verujem sopstve-
nim očima. Bio je to Vil.

„Sve je u redu", rekoh Tašiju. „Poznajem tog čoveka." Uspravivši se,
prepuzao sam stene koje su nas delile.

Vil nas je čuo, pa se bacio u stranu, uprkos povređenoj nozi sprem-
no pojuri niz uski jarak, što dalje od nas.

,,Ja sam", doviknuh mu.
Vil se na tren sasvim uspravi, a potom ponovo sruši u sneg. Na se-
bi je imao debelu belu jaknu i termopantalone.
„Bilo je i vreme", reče, smešeći se. „Očekivao sam te ranije."
Taši mu pritrča i pogleda mu nogu. Tada sam ih upoznao. Koliko
sam brže mogao, potom sam Vilu objasnio sve što mi se dogodilo: su-
srete sa Jinom, beg od Kineza, učenja proširenja, prolaz i, konačno, do-
lazak do prstenova Šambale.
„Nisam znao kako da te pronađem", pridodah, rukom pokazujući pre-
ma dolini. „Sve je uništeno. To se dogodilo zbog akcije Kineza."
„Znam", reče Vil. „I ja sam već naišao na njih."
Potom nam je Vil ispričao svoja iskustva. Kao i ja, i on je proširio
polje molitve koliko god je mogao, pa mu je tako omogućen ulazak u
Šambalu. Boravio je na drugom delu prstena, gde ga je jedna porodica
dodatno podučavala legendama.
„Vrlo je teško stići do hramova", reče Vil. „Posebno sada, kada ova-
mo stižu i kineski vojnici. Moramo dobro da pazimo da nam se ne omak-
ne neka negativna molitva."
„Čini mi se da na tom polju nisam posebno uspešan", rekoh.
On me zabrinuto pogleda. ,,Ali zato si bio sa Jinom. Zar ti on nije
pokazao šta se sve može dogoditi?"

Tajna Šambale • 173

„Mislim da razumem kako da izbegavam opšte slike straha. Ali ne-
kako mi uvek izmakne taj bes koji osećam prema kineskim vojnicima."

Vil me je sada još uzbuđenije posmatrao i baš se spremao da nešto
kaže kada smo iz daljine začuli zvuk približavanja helikoptera. Odmah
smo počeli da se uspinjemo planinom, vijugajući izmedu stena i dubo-
kih nanosa snega. Sve je izgledalo tako krhko i nestabilno. Bez reči smo
se uspinjali još dvadesetak minuta. Vetar se sada pojačavao, a sneg nam
je kao oštrim iglicama zasipao lice.

Vil u jednom trenutku zastade i spusti se na jedno koleno.
„Poslušajte", reče. „Šta je to?"
„Ponovo helikopter", rekoh, odupirući se uzrujanosti.
Dok smo slušali, helikopter je probio vazdušni zid i krenuo pravo
prema nama.
Malo šepajući, Vil se probio jos malo dalje uza zaleđeni obronak, ali
sam ja zastao za trenutak, pošto sam uprkos buci propelera začuo još ne-
što. Zvuk me je podsećao na teretni voz.
„Pazi!", kriknu Vil. „Lavina!"
Pokušao sam da se sklonim, ali je već bilo prekasno. Masa snega
svom snagom je zahvatila moje lice i odbacila me unazad, niz obronak.
Kotrljao sam se i klizao, u nekim trenucima sasvim pod težinom snega
koji je i dalje grmeo, ubrzavajući, a nekada i na površini te nezaustavlji-
ve mase.

Trajalo je čitavu večnost dok nisam osetio da se sve zaustavilo. Bio
sam sasvim pritisnut, nisam mogao ni da se pomaknem, a telo mi je pod
snegom bilo skroz iskrivljeno. Pokušavao sam da udahnem, ali pod sne-
gom više nije bilo vazduha. Znao sam da sam na samom pragu smrti.

Ali neko me je onda ščepao za ispruženu desnu ruku i počeo da me
otkopava. Osećao sam da i neko drugi kopa oko mene i tada mi se ko-
načno oslobodila glava. Očajnički udišući vazduh, sklanjao sam sneg sa
očiju očekujući da ću ugledati Vila.

Umesto njega, ugledao sam desetak kineskih vojnika, od kojih me je
jedan još uvek držao za ruku. U pozadini sam ugledao pukovnika Čan-
ga. Koračao je prema meni. Bez reči, pokazao je nekolicini drugih voj-
nika da me odvedu do helikoptera koji je lebdeo na nekoliko metara od

174 • Džejms Redfild

tla. Iz helikoptera su spustili merdevine od užeta i deo vojnika se brzo
popeo. Potom su bacili i nosač koji su navukli na mene kao prsluk. Pu-
kovnik je potom izdao naredbu, pa su me podigli, a on i ostali vojnici
popeli su se merdevinama. Već nekoliko trenutaka kasnije leteli smo iz-
nad snega.

Stajao sam pored prozorčića veličine brodskih prozora na izolovanom
šatoru veličine deset puta deset metara. Video sam da ima najmanje se-
dam velikih šatora i tri male, prenosne prikolice koje je bilo lako podi-
ći helikopterom. Benzinski generator je brujao u ćošku logora, a levo od
šatora primetio sam i nekoliko helikoptera. Sneg je prestao da pada, ali
je već bilo napadalo do trideset pet centimetara belog pokrivača.

Sada sam pokušavao da što bolje osmotrim područje desno od šato-
ra. Prema položaju planinskog lanca u pozadini, zaključio sam da su me
helikopterom prebacili samo do središnjeg dela doline. Noćni vetar je za-
vijao, izazivajući bučno udaranje spoljnih delova šatora.

Kada sam stigao ovamo, dali su mi da jedem, naterali me na tušira-
nje mlakom vodom, te mi dali toplu kinesku radnu odeću i termo donje
rublje. Sada mi je bar napokon bilo toplo.

Okrenuvši se, pogledao sam naoružanog kineskog stražara koji je se-
deo na ulazu. Svaki moj pokret je pratio hladnim, ledenim pogledom od
koga mi se duša ledila. Iscrpljen, seo sam na jedan od dva sklopljena
vojnička kreveta u uglu šatora. Pokušao sam da procenim situaciju u ko-
joj sam se našao, ali nisam mogao da razmišljam. Bio sam sasvim otu-
peo, paralizovan, u stvari, toliko uplašen da sam znao da nisam poseb-
no svestan. Nikako mi nije bilo jasno zašto sam toliko onesposobljen.
Veću paniku od ove nisam osetio ni u jednoj životnoj situaciji.

Sada sam pokušavao da dišem duboko i da izgradim energiju, ali ni-
sam uspevao ni da započnem taj postupak. Gole sijalice koje su bile učvr-
šćene na krovu šatora prostor su ispunjavale mutnim, treperavim svetlom
i zloslutnim senkama. Nigde oko sebe nisam video ni traga nekoj lepoti.

Jedno krilo šatora se tada otvori i onaj vojnik ustade i zadrža se u
stavu mimo. Pukovnik Čang uđe i skide jaknu, samo klimnuvši straža-
ru. Potom se usredsredi na mene. Ja sam samo odvratio pogled.

Tajna Šambale • 175

„Moramo da razgovaramo", reče, uzimajući stolicu na rasklapanje i
sedajući na malo više od metra od mene. „Moram da dođem do odgo-
vora na pitanja koja me zanimaju. I to odmah." Još nekoliko trenutaka
me je odmeravao hladnim pogledom. „Šta radite ovde?"

Odlučio sam da odgovaram što sam istinitije mogao. „Ovde prouča-
vam tibetske legende. To sam vam već rekao."

„Ovde tražite Šambalu."
Samo sam ćutao.
,,Je li tako?", upita on. „Nalazi se u ovoj dolini?"
Osećao sam da mi strah pokreće želudac. Šta će uraditi ako odbijem
da odgovaram?
„Zar ne znate?", upitah.
On se bledo nasmeši. „Pretpostavljam da vi i preostali članovi vaše
ilegalne sekte smatrate da je ovo Šambala." Tada se na njegovom licu
pojavio zbunjen izraz, kao da se upravo setio nečeg drugog. „Ovde smo
primetili još neke ljude. Ali su uspeli da nam pobegnu. Gde su sada?
Kuda su otišli?"
,,Ne znam", rekoh. ,,Ne znam čak ni gde se mi nalazimo."
On se tada premesti bliže meni. „Pronašli smo i ostatke biljaka ko-
je su još do malopre bile u životu. Kako je to moguće? Kako su ovde
mogle da uspevaju biljke?"
Samo sam gledao pred sebe.
On se tada hladno nasmeši. „Koliko zaista znate o legendama o Šam-
bali?"

„Nešto malo", promucah.
,,Ja znam puno. Verujete li mi? Do sada sam već imao u rukama sve
drevne spise i moram da priznam da su fantastično zanimljivi, kao mi-
tovi. Razmislite malo: idealna zajednica koju čine prosvećena ljudska bi-
ća, neuporedivo naprednija, mentalno, od bilo koje druge kulture na ovoj
planeti.

A znam i ostale stvari - znam za to kako ti pojedinci u Šambali na-
vodno imaju neku tajnu i trajnu moć koja prožima preostali deo čove-
čanstva i pomaže im da idu u tom pravcu. Baš fascinantno, zar ne? Drev-
na nauka koju čovek zapravo može i da ceni, kada je o takvim stvari-

176 • Džejms Redfild

ma reč... kada ne bi toliko obmanjivala i bila toliko opasna za stanovni-
ke Tibeta.

Zar ne mislite da bismo, kada bi nešto takvo zaista bilo stvarno, to
već i otkrili? Bog, duh, sve su to dečje sanjarije. Kao primer uzmite li-
betski mit o dakinima, priču po kojoj postoje neki anđeli koji sa nama
mogu da ostvare interaktivan odnos, da nam pomažu."

,,U šta verujete?", upitah, pokušavajući da odugovlačim razgovor.
On prstom pokaza glavu. „Verujem u moć uma. Upravo zato bi tre-
balo da sa mnom razgovarate, da nam pomognete. Zanima nas pojam
psihičke moći, veći raspon moždanih talasa i njihovo delovanje na elek-
troniku i ljude na velikim udaljenostima. Ali nemojte to da mešate sa
spiritizmom. Moć uma je prirodna pojava koju je moguće samo naučno
istraživati i otkrivati."

Tu izjavu je dovršio besnim pokretom ruke, zbog čega sam u želu-
cu osetio još dublji bol izazvan strahom. Znao sam da je taj čovek po-
sebno opasan i do krajnjih granica nemilosrdan.

Sada me je posmatrao, ali je moju pažnju privuklo nešto na zidu iza
njega, tačno naspram vrata na kojima je stajao stražar. Taj deo šatora
odjednom je poslao svetliji. Sijalica iznad tog mesta je blago zatreperi-
la, a ja sam to što sam uočio odbacio tek kao pojačani napon struje iz
generatora.

Pukovnik tada ustade i priđe mi za nekoliko koraka. Izgledao je još
bešnje: „Mislite li da volim da dolazim ovamo, u ovu pustoš? Nikako ne
mogu da shvatim kako neko ovde uopšte uspe da preživi. Ali, mi ne od-
lazimo. Povećavaćemo ovaj kamp sve dok ne budemo imali dovoljno lju-
di da pešačenjem pokrijemo čitavo ovo područje. Ko god da se nalazi ov-
de biće otkriven i prema njemu će biti primenjen vrlo strog postupak."

Onda se nasmeši, usiljeno i bledo. „Ali naš prijatelj će isto tako do-
biti velike nagrade. Shvatate li?"

U tom trenulku je mojim bićem prošao novi talas straha, koji je, me-
đutim, bio nekako drugačiji. Bio je to strah pomešan sa velikim prezi-
rom. Počeo sam da se gnušam nad količinom zla u tom čoveku.

Onda načas pogledah iza njega, prema delu šatora koji je izgledao
svetlije, ali je sada ponovo bio mutan i prekriven senkama. Onog svetla
je nestalo i sada sam se osećao potpuno sam.

Tajna Šambale • 177

„Zašto to činite?", upitah. „Tibetanci imaju pravo na sopstvena uve-
renja. Pokušavate da uništite njihovu kulturu. Kako to uopšte možete da
radite?" Osećao sam se kao da mi bes daje novu snagu.

Ali je to moje suprotstavljanje samo, izgleda, donelo novu snagu pu-
kovniku.

,,Oh, pa vi imate i jasno izražene stavove", podsmehnu mi se. „Šte-
ta što su tako naivni. Mislite li da je to što radimo tako neuobičajeno.
A vaša vlastita vlada stvara grupe koje vas kontrolišu. Čipove koje je
moguće ugraditi u telo vojnika i onih koji, ništa ne sumnjajući, izaziva-
ju nevolje.

A ni to nije sve." Sada je već skoro vikao. „Sada znamo da se, ka-
da čovek razmišlja, jedan sasvim određen obrazac moždanih talasa širi
prema vama. Sve vlade rade na konstruisanju uređaja koji će moći da
identifikuju te talase, a posebno bes ili antivladino raspolođenje."

Od te njegovc izjave mi se sledila krv u žilama. Govorio je o istim
onim zloupotrebama pojačavanja moždanih talasa na koje me je upozorila
i Ejni, postupke koji su neke pređašnje civilizacije osudili na propast.

,,A znate li zbog čega to rade vaše takozvane demokratske vlade?",
nastavi on. „Jer se mnogo više plaše ljudi nego mi. Naši građani znaju
da je vladin zadatak da vlada i upravlja. Znaju da određene slobode mo-
raju da budu ograničene. Vaši ljudi misle da može da postoji individu-
alno samousmeravanje. Ali, dobro, ako je to i vredelo u prošlosti, u teh-
nički visokorazvijenom svetu u kome sprava u aktovci može da razori
čitav grad više ne može da bude tako. Uz takve slobode čovečanstvo ne
može da opstane. Usmeravanje, vrednosti društva moraju da budu pod
kontrolom i okrenuti ka ostvarivanju višeg dobra. Baš zbog toga je le-
genda o Šambali toliko opasna. Bazira se na osnovu apsolutnog samou-
smeravanja."

Dok je to govorio, učinilo mi se da sam iza sebe začuo otvaranje
vrata, ali se nisam osvrnuo. Sasvim sam se koncentrisao na pukovnikov
stav. On je iznosio prikaz najgoreg mogućeg oblika savremene tiranije,
a što je više pričao, to je rastao moj prezir.

„Ono što ne shvatate", rekoh, ,,jeste da ljudi mogu da pronađu unu-
trašnju motivaciju da bi na svetu stvarali dobro."

178 • Džejms Redfild

On se cinično nasmeja. „Nije valjda da zaista verujete u to? U isto-
riji nema ničeg što bi nam pokazalo da su ljudi nešto drugo nego sebič-
na i pohlepna bića."

„Da imate sopstvenu duhovnost, uvideli biste da postoji i dobro." I
moj glas je sada bio povišen zbog besa.

,,Ne", odbrusi on, skoro vičući. „Baš je duhovnost problematična. Sve
dok postoje religije, medu ljudima ne može da bude jedinstva. Shvatate
li to? Svaka verska institucija nalik je na nepomičnu prepreku na putu
napretka. Svaka vera je u ratu sa svim ostalim verama. Hrišćani sve vre-
me i novac troše na pokušaje obraćanja svih na doktrinu božje kazne.
Jevreji žele da ostanu izolovani u svom snu o izabranosti. Muslimani mi-
sle da je reč o drugarstvu, kolektivnoj moći i svetoj mržnji. A mi na Is-
toku, mi smo najgori. Odbacujemo stvaran svet i zamenjujemo ga neka-
kvim nestvarnim unutrašnjim životom koji niko ne razume. Uz sav taj
metafizički haos niko ne može da se koncentriše na napredak, na olak-
šavanje života siromašnima, na brigu za to da svako dete u Tibetu do-
bije obrazovanje.

Ali, budite bez brige", nastavi on. ,,Mi ćemo se pobrinuti za rešenje
tog problema. A vi ste nam pomogli. Otkako vas je Vilson Džejms po-
setio u Americi, pratimo vaše kretanje i kretanje ove holandske grupe.
Znao sam da ćete doći ovamo, da ćete se uključiti u ovo."

Na mom licu se pojavio izraz krajnje iznenađenosti.
„O, da, znali smo sve o vama. U Americi delujemo slobodnije nego
što mislite. Vaš Ured za nacionalnu bezbednost može da prati Intenet. Mi-
stite li da mi ne možemo? Vi i ova sekta mi nikada nećete izmaći iz ru-
ku. Šta mislite, kako smo uspevali da vas nađemo i uprkos ovom vreme-
nu? Vodila nas je snaga uma. Mog uma. Sinulo mi je gde ćete biti. Čak
i pošto smo se izgubili u ovoj divljini, znao sam. Osećao sam vaše prisu-
stvo. U početku sam mogao da pratim vaseg prijatelja Jina. A sada vas.
I to nije sve. Čak više ne koristim instinkt da bih vas locirao. lmam
skeniranu sliku vaših moždanih talasa." Onda pokaza glavom prema vra-
tima. ,,Za nekoliko minuta naši tehničari će postaviti novu opremu za
praćenje i kontrolu. Tada ćemo moći da lociramo sve osobe koje smo
skenirali."

Tajna Šambale • 179

U početku nisam shvatao na šta pri tom tačno misli, ali sam se on-
da setio svog iskustva u onoj kineskoj kući u Ejliju, nakon što su me
omamili plinom. Vojnici su iznad mene postavili onaj uređaj. Sada ose-
tih kako me obuzima novi talas paničnog straha, ali se istog trenutka taj
osećaj pretvorio u još intenzivniji bes.

,,Pa vi ste ludi!", povikah.
„Tako je... za vas sam lud. Ali ja sam budućnost." Sada se nadvijao
nada mnom, zajapurenog lica, samo što se nije rasprsnuo od besa. ,,Ta-
kva glupa nevinost. Sve ćete mi ispričati. Razumete!?! Sve!!!"
Znao sam da mi ne bi dao sve te informacije da je imao nameru da
me pusti, ali mi u tom trenutku više nije bilo stalo do toga. Razgovarao
sam sa čudovištem i sada me je ispunjavao bes koji me je celog obuzi-
mao. Upravo sam se spremao da ga prokunem kad mi je neki glas sa
drugog kraja šatora doviknuo: „Nemojte! To vas slabi!"

Pukovnik se okrenuo i zagledao u tom pravcu, a ja sam takođe usme-
rio pogled tamo. Tamo, pored vrata, stajao je drugi stražar, dok se po-
red njega, skoro prebačen preko nekog malog stola, nalazio Jin. Stražar
ga je sada odgumuo na pod.

Ja skočih na noge i pojurih do Jina u trenutku kada je pukovnik stra-
žarima rekao nesto na kineskorn i potom besno izjurio iz šatora. Jin je
na licu imao mnogo modrica i posekotina.

„Jin, da li si dobro?", upitah, pomažući mu da priđe krevetu.
„Sve je u redu", reče on i povuče me tako da sam seo kraj njega na
ležaj. „Došli su po nas neposredno posle vašeg odlaska." Oči su mu bi-
le ispunjene uzbuđenjem. „Ispričajte mi šta se dogodilo. Jeste li stigli do
Šambale?"
Pogledavši ga, prstom sam pokrio usne. „Verovatno su nas stavili za-
jedno da bi utvrdili šta ćemo da kažemo jedan drugom", prošaptah.
„Sigumo su postavili uređaje za prisluškivanje. Ne bi trebalo da razgo-
varamo."
„Moraćemo da rizikujemo", reče Jin. „Priđimo kod grejalice. Bučna
je. Ispričajte mi šta se dogodilo."
U sledećih pola sata sam mu ispričao sve o svetu koji sam zatekao
u Šambali, a zalim sam, jedva čujno, spomenuo hramove.

180 • Džejms Redfild

Posmatrao me je razrogačenih očiju. „Znači niste došli do celokup-
nog četvrtog proširenja?"

Skoro bez glasa, odgovorih: „Sve je u hramovima."
Potom sam mu ispričao priču o Tašiju i Vilu, kao i to šta je Ejni
rekla o učenju onoga što oni rade u hramovima.
„I šta je još rekla?", upita Jin.
„Rekla je da ne smemo da imamo neprijatelje", odgovorih.
Jin na trenutak načini bolnu grimasu, a zatim reče: „Ali vi se sa pu-
kovnikom baš tako ponašate. Da biste dobili osećanje snage služili ste
se besom i prezirom. Ponavljate moje greške. Možete da budete srećni
što vas nije odmah ubio."

Beživotno sam se naslonio, svestan toga da su mi emocije sasvim iz-
van kontrole.

„Zar se ne sećate kako su vaša negativna očekivanja odvratila onaj
holandski par u kombiju, te ste tako propustili važnu sinhronizovanost?
U tom slučaju ste u sebi nosili osećanje straha, pribojavajući se da će
vam možda nauditi. Oni su osetili to vaše očekivanje i verovatno stekli
utisak da će nekako pogrešiti ako se zaustave, pa su zato otišli dalje."

,,Da, sećam se."
„Svaka negativna pretpostavka ili očekivanje", nastavi Jin, „koje
stvorimo u vezi sa nekim drugim ljudskim bićem molitva je koja se ši-
ri i deluje tako da u toj osobi oblikuje takvu stvarnost. Zapamtite da se
naši umovi povezuju - naše misli i očekivanja zrače od nas i utiču na
druge da bi razmišljali kao i mi. A to se kod vas događalo u komuni-
kaciji sa pukovnikom. Od njega ste očekivali da bude zao."

„Čekaj malo. Samo sam ga posmatrao onakvog kakav jeste."
„Zaista? A koji to deo njega? Njegov ego ili njegovo više, duhovno
'ja'?"
Jin je bio u pravu. Sve to sam smatrao da sam naučio sa Desetim
uvidom, ali se nisam tako ponašao.
„Kada sam bežao od njega", rekoh, „uspevao je da me prati. Rekao
je da to može zahvaljujući umu i intuiciji."
„Jeste li mislili na njega?", upita Jin. „Očekivali ste da vas prati?"
„Istina."

Tajna Šambale • 181

„Zar se ne sećate? Tako je ranije bilo sa mnom. A sada vi pravite
tu istu grešku. To je očekivanje u Čangovom mozgu stvaralo misli o to-
me gde se nalazite. Bile su to pomisli ega, ali su se kod njega pojavlji-
vale jer ste očekivali - praktično se molili za to - da vas pronađe."

„Zar ne shvatate?", nastavi Jin. „Toliko puta smo razgovarali o to-
me. Naše polje molitve stalno deluje na svet, odašiljući naša očekivanja,
a u slučaju neke druge osobe, učinak je skoro momentalan. Na sreću,
kao što sam vam već rekao, takva negativna molitva nije jaka koliko i
pozitivna molitva, jer se odmah odvajate od energija svog višeg 'ja', ali
ipak, i dalje ostvaruje određeni efekat. A to je nevidljivi proces koji je
u pozadini vašeg Zlatnog pravila."

Na trenutak ga pogledah, ne shvatajući. A onda sam se, posle neko-
liko trenutaka koncentrisanja, setio na šta pri tom misli: na biblijsku iz-
reku koja nam nalaže da drugima činimo ono što bismo želeli da oni či-
ne nama. Kako baš nisam uviđao tačnu vezu, zamolio sam ga da mi je
pojasni.

,,To pravilo izgleda", nastavi Jin, „kao da bi trebalo da se podržava
jer stvara dobru društvenu zajednicu. Tačno? Kao etički stav. Ali činje-
nica je da postoji stvarni duhovni, energetski, karmički razlog koji nadi-
lazi mišljenje da se radi samo o dobroj ideji. To pravilo je važno spro-
voditi jer direktno utiče i na vas."

Dramatično zastavši, onda dodade: „Potpuniji izraz tog pravila treba-
lo bi da glasi: drugima čini ono što bi želeo da oni čine tebi jer će se
oni prema tebi ponašati tačno onako kako se ti odnosiš prema njima ili
kako o njima razmišljaš. Molitva koju odašilješ svojim osećanjima ili de-
lovanjem u njima najčešće pobuđuje upravo ono što očekuješ."

Tada sam klimnuo glavom. Čitava stvar mi je sada već bila jasnija.
,,U slučaju sa pukovnikom, kada zaključite da je zao, vaša energija
molitve ulazi u njegovu energiju i ojačava njegove sklonosti. I tako on
počinje da se ponaša onako kako to vi od njega očekujete, besno i bez-
obzirno. A pošto nije povezan sa dubljom božanskom energijom, energi-
ja njegovog ega je slaba i povodljiva. On preuzima ulogu koju vi od nje-
ga očekujete. Prisetite se samo kako inače funkcionišu stvari u ljudskoj
kulturi. To delovanje se svuda vidi. Setite se da mi ljudi delimo i raz-
menjujemo stavove i raspoloženja. Sve to je vrlo zarazno. Kada pogle-

182 • Džejms Redfild

damo nekog drugog i donesemo određeni stav, osudu, misleći da je taj
neko debeo ili mršav, neuspešan, ružan ili loše obučen, zapravo toj oso-
bi odašiljemo energiju i ona često počinje o sebi da razmišlja upravo ta-
ko negativno. Na taj način aktiviramo nešto što možemo da nazovemo
energijom zla. To je zarazno prenošenje negativne molitve."

„Ali šta bi trebalo da uradimo?", pobunih se. „Zar ne bi trebalo dru-
ge da gledamo onakvima kakvi su?"

„Svakako da ih moramo posmatrati onakvima kakvi jesu, ali odmah
posle toga, bez odlaganja, očekivanja moramo da prebacimo s toga što
jeste na ono što bi moglo du bude. U slučaju pukovnika, trebalo bi da
uvidite da, mada se ponaša i čini zlo, odvojen od svakog traga duhov-
nosti, njegovo više 'ja' je sposobno da u trenutku ugleda svetlo. Takvo
očekivanje treba da održavate, jer tada zaista upućujete polje molitve pre-
ma napolju, da bi njegovu energiju i svest podiglo u tom pravcu. Mora-
te da se vraćate tom mentalnom stavu, uvek, šta god da vidite."

Dramatično zastavši, nasmešio se, što se meni učinilo neobičnim, s ob-
zirom na situaciju i njegovo modricama i posekotinama prekriveno lice.

„Pretukli su te?", upitah ga.
„Nisu mi činili ništa što ja nisam želeo njima", reče on, još jednom
mi ukazujući na to načelo.
„Uviđate li koliko je sve to važno?", upita Jin. ,,Ne možete da na-
stavite sa tim proširenjima sve dok to ne shvatite. Bes će uvek biti is-
kušenje. Nudi prijatan osećaj. Našem egu daje utisak da postajemo bo-
lji. Ali morate da budete pametniji, jer sada znate više. Do najjačih ni-
voa kreativne energije ne možete da dođete sve dok niste u stanju da iz-
begnete negativne molitve svih vrsta. U svetu već postoji dovoljno zla i
nema potrebe da mu pripomažete na nesvesnom nivou. To je ta velika
istina koja je temelj tibetskog Zakonika saosećanja."

Spustio sam pogled, znajući da je sve to istina. Ponovo sam upao u
taj model besa. Zašto mi se to stalno ponavlja?

Jin uhvati moj pogled.
„Evo i vrhunca tog koncepta. U korigovanju kontraproduktivnog mo-
dela u sebi - u našem slučaju besa i osuđivanja - od najveće je važno-
sti ne iznositi negativnu molitvu u vezi sa sopstvenim mogućnostima.

Tajna Šambale •183

Shvatate li šta time hoću da kažem? Izražavamo li samoporažavajuće sta-
vove kao što su 'Ne mogu da nadvladam ovaj problem' ili' Uvek ću bi-
ti ovakav', zapravo molimo da ostanemo takvi kakvi jesmo. Moramo da
održavamo viziju o tome da ćemo pronaći višu energijn i nadvladati
obrasce. Moramo da se uzdižemo uz pomoć sopstvene energije molitve."

Potom se nasloni na ležaj. ,,To je lekcija koju sam i ja morao da na-
učim. Nikako nisam shvatao stav saučešća i samilosti koji je lama Rid-
gen imao prema kineskoj vladi. Oni nam razaraju zemlju i ja sam ih že-
leo dotući. Ni u jednom trenutku nisam bio dovoljno blizu nekom od
vojnika da bih ga pogledao u oči, da bih u njima video ljude zatvorene
unutar sustava tiranije.

Ali čim sam uspeo da proniknem dublje od njihovog ega, njihovog
društvenog poretka, konačno sam bio u stanju da naučim da svojim ne-
gativnim pretpostavkama ne pridajem novu energiju njihovom zlu. Ko-
načno sam uspevao da održavam višu viziju i za sebe i za njih. Možda
upravo zbog toga sada uspevam da održim i višu viziju o tome da ćete
to i vi naučiti."

Probudio sam se na prve zvuke koji su se oglasili u logoru. Neko je
zveketao nekim balonima ili velikim kantama. Poskočio sam na noge,
obukao se i pogledao prema vratima. Stražare su u međuvremenu zame-
nila druga dva vojnika. Pospano su me posmatrali. Prišao sam prozoru i
pogledao napolje. Dan je bio mračan i oblačan, a vetar je glasno zavijao.
U jednom šatoru su se uočavali nekakvi pokreti: otvarala su se vrata. Iz
šatora je izašao pukovnik, koji je odmah krenuo prema našem šatoru.

Vratio sam se do Jinovog ležaja, a on se okrenuo, pokušavajući da
se probudi. Lice mu je bilo natečeno i dok je pokušavao da me prona-
đe pogledom, bolno je žmirkao.

„Dolazi pukovnik", rekoh.
„Pomoći ću mu koliko mogu", reče on. „Ali i vi ćete za njega mo-
rati da stvorite drugo polje molitve. To vam je jedina mogućnost."
Vrata su se naglo rastvorila i vojnici su poskočili u stav mirno. Pu-
kovnik uđe i rukom im pokaza da sačekaju napolju. Pre nego što će mi
prići, ovlaš je pogledao Jina.

184 • Džejms Redfild

Duboko sam disao i pokušavao da što više proširim polje molitve.
Zamišljao sam energiju kako teče iz mene i koncentrisao se na to kako
ga vidim ne kao mučitelja, nego samo kao dušu zahvaćenu strahom.

„Zanima me gde su ti hramovi", reče on dubokim, zloslutnim gla-
som, još dok je skidao kaput.

„Možete da ih vidite samo ako dovoljno dignete nivo energije", re-
koh, govoreći prvo što mi je palo na pamet.

Činilo mi se da ga je to nekako zateklo nepripremljenog. „O čemu
to govorite?"

„Rekli ste mi da verujete u moć uma. A šta ako je jedna od tih mo-
ći podizanje energije?"

„Kakve energije?"
„Rekli ste da su moždani talasi stvarni i da je njima moguće mani-
pulisali pomoću nekog uređaja. A šta ako je njima moguće upravljati iz-
nutra, namerama, i pojačavati ih, podizanjem nivoa energije?"

„Kako bi to bilo moguće?", upita on. „Nauka nikada nije dokazala
nešto slično."

Nisam mogao da verujem: izgledalo je kao da se otvorio, da me pa-
žljivo sluša. Tada sam se usredsredio na onaj izraz na njegovom licu ko-
ji je, činilo se, pokazivao da iskreno razmišlja o mojim rečima.

„Ali to je zaista moguće", nastavih. „Moždane talase, ili možda ne-
ki drugi sklop talasa koji dopire dalje, moguće je pojačavati toliko da
utiče na događaje."

Sada se već sasvim zainteresovao. „Hoćete da kažete da znate da se
služite moždanim talasima da biste izazvali određene stvari?"

Dok je govorio, iza njega, na zidu šatora, ponovo sam ugledao onaj sjaj.
,,Da", nastavih. „Ali samo one stvari koje naš život odvode u sme-
ru u kome treba da ide. U protivnom, energija pre ili kasnije nestaje."
„Kuda 'treba' ići?", ponovi on tada, žmirkajući.
Onaj deo šatora iza njega i dalje je izgledao svetlije, a ja nisam mo-
gao da prestanem da gledam u tom pravcu. On se okrete te i sam po-
gleda tamo.

„Šta to gledate?", upita me. „Recite mi šta vam znači to 'kuda tre-
ba da idete'. Ja sebe smatram slobodnim. Sa svojim životom mogu da
radim šta god poželim."

Tajna Šambale • 185

,,Da, svakako, to je tačno. Ali postoji jedan smer koji vam daje naj-
bolji osećaj, najveće nadahnuće i veće zadovoljstvo od svih ostalih, zar
ne?" Nisam mogao da verujem koliko je to područje iza njega postalo
svetlo, ali se nisam usuđivao da tamo direktno gledam.

„Nije mi jasno o čemu pričate", reče.
lzgledao je zbunjeno, ali ja sam ostao koncentrisan na onaj deo nje-
govog izraza koji je slušao.
„Slobodni smo", rekoh. „Ali isto tako pripadamo i širem planu koji
potiče iz većeg dela našeg bića s kojim možemo da se povežemo. Naše
pravo 'ja' neuporedivo je veće nego što smo to do sada mislili."

Samo me je nepomično posmatrao. Negde duboko u svesti, činilo se
da razume.

Do prekida je došlo kada su stražari napolju zakucali na krilo od ša-
tora. Tada sam uvideo da je vetar prerastao u oluju. Svuda se čulo da
nešto pada i prevrće se.

Jedan stražar je otvorio vrata i počeo da viče nešto na kineskom. Pu-
kovnik potrča prema njemu. U tom trenutku smo videli kako vetar na
sve strane nosi šatore. Okrenuo se i pogledao Jina i mene, a u tom tre-
nutku je silan naiet vetra podigao levu stranu šatora od zemlje i rastrgao
je, prekrivajući pukovnika i stražara platnom, obarajući ih na zemlju.

Jin i ja smo se našli na udaru vetra i snega koji su dopirali kroz dži-
novsku rupu.

„Jin", povikah. „Dakini."
Jin se s mukom podiže na noge. „Ovo vam je prilika!", reče. ,,Be-
žite!"
„Hajde", rekoh, ščepavši ga za ruku. „Možemo zajedno da odemo."
On me odgurnu. ,,Ja ne mogu. Samo ću vas usporavati."
„Uspećemo", preklinjao sam ga.
On je vikao, nadglašavajući vetar. ,Ja sam ispunio svoj zadatak. Sa-
da vi morate da obavite svoje. Još ne znamo ostali deo Četvrtog proši-
renja."

Klimnuo sam glavom i brzo ga zagrlio, a potom uzeo pukovnikov
debeli kaput i kroz rupu na šatoru istrčao na oluju.

10.
Priznavanje svetla

Otrčao sam tridesetak metara prema severu i potom zastao da bih se
osvrnuo prema logoru. I dalje su se čuli zvuci ostataka i krhotina koji
su, nošeni vetrom, leteli svuda okolo, te mnoštvo glasnih povika.

Ispred sebe sam video samo čvrsti zid beline i upravo sam se počeo
kroz sneg mučno probijati nazad prema planinama kada sam čuo pukov-
nika kako viče: „Pronaći ću vas", vikao je besno, nadglasavajući vetar.
„Nećete uspeti."

Nastavio sam dalje, koračajući što sam brže mogao kroz duboki sneg.
Punih petnaest minuta mi je trebalo da bih prešao stotinak metara. Na
sreću, vetar je i dalje bio užasno jak, tako da sam znao da Kinezi još
neko vreme neće moći da polete helikopterima.

Tada se pojavio neki jedva Čujni zvuk. Prvo sam pomislio da je reč
o vetru, ali se zvuk malo-pomalo pojačavao. Čučnuo sam. Neko me je
zvao po imenu. A onda sam kroz sneg nošen vetrom razabrao neku fi-
guru koja se kretala. Bio je to Vil.

Čvrsto sam ga zagrlio. „Bože, kako mi je drago što te vidim. Kako
si me pronašao?"

„Posmatrao sam helikopter", reče on, ,,i samo išao sve dok nisam
ugledao logor. Celu noć sam ovde napolju. Da sa sobom nisam imao re-
šo, sigurno bih umro od hladnoće. Pokušavao sam da smislim kako da
te izvučem odatle. Ali je mećava taj problem rešila. Hajde, moramo po-
novo da pokušamo da dođemo do hramova."

Još sam oklevao.
„Šta je bilo?", upita Vil.

Tajna Šambale • 187

„Jin je još kod njih", odgovorih. „Povređen je."
Vil je još nekoliko trenutaka razmišljao dok smo obojica gledali pre-
ma logoru. „Organizovaće poteru", reče on. ,,Ne možemo da se vratimo,
Moraćemo kasnije da pokušamo da mu pomognemo. Ako se ne izvuče-
mo odavde i ne pronađemo hramovc pre pukovnika, sve bi moglo da bu-
de izgubljeno."
„Šta je bilo sa Tašijem?", upitah.

„Razdvojila nas je lavina, ali sam ga kasnije video kako se penje pla-

ninom."
Tako smo hodali još dva sata, a što je bilo najneobičnije, čim smo

izašli sa područja oko kineskog logora, vetar je počeo da se stišava, ma-
da je i dalje padao gusti sneg. Tokom hoda, ispričao sam Vilu sve što
je Jin rekao u šatoru i šta je bilo sa pukovnikom.

Na kraju smo stigli do onog dela planine gde nas je zatekla lavina.
Pored tog mesta prošli smo na sigurnoj udaljenosti, držeći se zapadne
strane, dalje uz padinu.

Bez daljih reči, Vil me je još dva sata vodio prema gore. A onda se
zaustavio i seo da bismo se odmorili iza jednog ogromnog nanosa sne-
ga.

Još nekoliko dugih trenutaka smo se samo gledali, i jedan i drugi
hvatajući dah. Vil se tada nasmeši i reče: „Shvataš li sada šta je Jin po-
kušavao da ti kaže?"

Još malo sam ćutao. Mada sam sve to primetio u onom razgovoru s
pukovnikom, i dalje mi jc izgiedalo neverovatno.

„Odašiljao sam negativne molitve", rekoh na kraju. „Baš zbog toga
je pukovnik uspevao da me prati."

,,Ne možemo dalje da napredujemo dok ti i ja ne budemo u stanju
da izbegavamo takve stvari", reče Vil. „Naša energija mora da bude stal-
no i dosledno na visokom nivou pre nego što uzmognemo da napredu-
jemo kroz preostali deo Četvrtog proširenja. Moramo dobro da pazimo
na to na sta mislimo. Moramo da posmatramo realno i da budemo opre-
zni, ali ako se budemo bavili njihovim ponašanjem ili u sebi zadržavali
slike u kojima zamišljamo kako će nam nauditi, time upućujemo energi-
ju njihovoj paranoji, te ih možemo čak i podstaći na ideju da učine ono

188 • Džejms Redfild

što mi očekujemo, šta god to bilo. Upravo je zato važno ne dozvoliti na-
šem umu da zamišlja loše stvari koje bi nam se eventualno mogle do-
goditi. Molitva i deluje tako da stvara takav događaj."

Odmahivao sam glavom, svestan da se opirem celom tom konceptu.
Ako je to tačno, činilo mi se da svako od nas nosi veliki teret odgovor-
nosti i da mora dobro da pazi na svaku misao. Tu zabrinutost sam izra-
zio i u razgovoru sa Vilom.

On se zamalo nasmejao. „Svakako da moramo da pazimo na svaku
misao. To ionako moramo da činimo da ne bismo propustili neki važan
intuitivni znak. Uz to, potrebno je samo vratiti se svesnoj budućnosti i
uvek zamišljati da se uvećava svest svih. Legende o tome govore vrlo
jasno. Da bismo na najjači način održavali prošireno polje energije mo-
litve, nikako ne smemo da dozvolimo da je koristimo negativno. Ne mo-
žemo dalje odavde dok ne budemo u stanju da sasvim izbegnemo pro-
blem."

„Koliko ti je legenda opisano?", upitah ga.
Odgovarajući na moje pitanje, Vil je počeo da priča o svojim isku-
stvima tokom te avanture uz više detalja nego što je to ranije bilo.
„Kada sam došao u tvoju kuću", započe, „nikako nisam mogao da
shvatim zašto je moja energija pala sa nivoa na kojoj je bila kada smo
istraživali Deseti uvid. A onda su mi se počele pojavljivati misli o Ti-
betu i tako sam se našao u manastiru lame Ridgena, gde sam se upo-
znao sa Jinom i čuo njegove snove. Nisam sve shvatio, ali sam i ja sa-
njao slične stvari. Znao sam da to ima neke veze sa tobom i da treba
nešto da uradiš ovde. Tada sam počeo podrobno da proučavam legende
i da učim proširenje molitve. Sve je bilo spremno za to da te dočekam
u Ketmanduu, ali sam uhvatio onog Kineza da me prati, pa sam zamo-
lio Jina da te dočeka umesto mene. Morao sam da verujem da ćemo se
pre ili kasnije nekako naći."

Vil na trenutak zastade, izvadi belu potkošulju i poče novim slojem
da obmotava koleno. Za to vreme, ja sam posmatrao beskrajan prostor
belih planina iza nas. Oblaci su se načas razdvojili i jutarnje sunce je
stvorilo talase svetla i senki na svetlim vrhovima grebena i tamnijim, ste-
novitim dolinama. Taj prizor me je ispunio strahopoštovanjem i na neki

Tajna Šambale • 189

neobičan način sam stekao utisak da sam kod kuće, kao da je neki deo
mog bića konačno shvatio ovu zemlju.

Kada sam ponovo pogledao Vila, on me je netremice posmatrao.
„Možda bismo", reče tada, „trebali da ponovo pređemo sve one le-
gende o polju molitve. Moramo da shvatimo kako je sve to međusobno
povezano."
Klimnuo sam glavom.
„Sve počinje", nastavi on, ,,sa spoznajom o tome da je naša energi-
ja molitve stvarna, da ističe iz nas i utiče na svet."
„Kada to jednom spoznamo, možemo da spoznamo i da je to polje,
to delovanje na svet, moguće proširiti, ali moramo da počnemo od Pr-
vog proširenja. Najpre moramo da unapredimo energiju koju primamo fi-
zički. Teška i obrađena hrana u našim molekularnim strukturama gomi-
la kiseline, snižavajući nivo naših vibracija i posle određenog vremena
izaziva bolesti. Sirove namirnice imaju bazično dejstvo i pojačavaju na-
še vibracije..

Što su nam vibracije čistije, to je lakše da se povežu sa prefinjenim
oblicima energije koji su nam dostupni. Legende kažu da ćemo naučiti
da stalno udišemo taj viši nivo energije, kao merom se služeći svojom
pojačanom percepcijom lepote. Što nam je viši nivo energije, to uočava-
mo više lepote. Možemo naučiti da vizualiziramo taj viši nivo energije
kako iz nas teče prema svetu, isto se tako služeći emocionalnim stanjem
ljubavi kao merom tih događaja.

Tako ostvarujemo unutrašnju povezanost, onako kako smo to nauči-
li u Peruu. Samo što smo sada naučili da zamišljanjem energije kao po-
lja koje se širi ispred nas gde god krenuli, možemo stalno da održava-
mo tu veću snagu.

Drugo proširenje započinje kada to prošireno polje molitve postavi-
mo tako da poboljšava sinhronizovani tok našeg života. A to činimo za-
državanjem u stanju svesne budnosti i očekivanja slećeće pojave intuici-
je ili podudarnosti koja nam život pokreće dalje. Takvo očekivanje našu
energiju upućuje još dalje i pojačava je, jer sada svpje namere usktađu-
jemo sa planiranim postupkom razvoja i evolucije ugrađenim u samom
svemiru.

190 • Džejms Redfild

Treće proširenje obuhvata još jedno očekivanje: da će naše polje mo-
litve strujati od nas i podizati nivo energije u drugima, uzdižući ih do
njihove sopstvene povezanosti s božanskim u njima i do njihove sopstve-
ne intuicije višeg 'ja'. To, svakako, pojačava verovatnoću da će nam oni
dati intuitivne informacije koje mogu dodatno da povise našu sopstvenu
sinhronizovanu skalu. Reč je o međusobnoj etici koju smo naučili u Pe-
ruu, samo što sada znamo kako da se služimo poljem molitve da bismo
je pojačali.

Četvrto proširenje nastaje kada naučimo važnost usidravanja u odr-
žavanju strujanja energije, uprkos situacijama koje izazivaju strah i bes.
To činimo tako što uvek održavamo sasvim određen stav odvojenosti pre-
ma događajima onako kako se odvijaju, čak i kada očekujemo da će se
sam proces nastaviti. Uvek moramo da tražimo pozitivno značenje, i
uvek, uvek, očekujemo da će nas taj proces spasiti, šta god da nam se
događa. Takav mentalni stav nam pomaže da ostanemo usredsređeni na
tok i ne dozvoljava nam da se zadržavamo na negativnim slikama o to-
me šta bi se moglo dogoditi ako ne uspemo.

Opšte gledano, ako uvidimo da nam se u svest uvlači neka negativ-
na misao, moramo da razmišljamo da li je to neko intuitivno upozore-
nje, a ako jeste, treba da preduzmemo prikladne korake, ali se uvek mo-
ramo vratiti očekivanju da će nas ona viša sinhronizacija odvesti dalje
od tog problema, da ćemo ga zahvaljujući njoj zaobići. To učvršćuje na-
še polje, naše strujanje energije, snažnim očekivanjem koje se oduvek zo-
ve vera.

Ukratko, prvi deo Četvrtog proširenja bavi se održavanjem jake ener-
gije visokog nivoa u svakom trenutku. Kada jednom ovladamo tom spo-
sobnošću možemo da krenemo dalje i širimo energiju.

Sledeći korak u Četvrtom proširenju započinje kada sasvim očekuje-
mo da se čovekov svet može kretati prema idealu izraženom u Desetom
uvidu i onakvom kakvog ga je oblikovala Šambala. Za pokretanje ener-
gije na takav način, dalje i snažnije, potrebna je iskrena vera. Upravo je
zato razumevanje Šambale toliko važno. Spoznaja da je Šambala u tome
uspela, širi naše očekivanje da i preostali deo ljudske kulture takođe mo-
že da uspe. Tada ćemo lako da vidimo kako ljudi svuda mogu da ovla-

Tajna Šambale • 191

daju našom tehnologijom i da je upotrebe tako da služi našem duhov-
nom razvoju, a potom će početi da se koncentrišu na sam životni pro-
ces, na onaj pravi razlog zbog koga smo na ovoj planeti: da bismo na
Zemlji stvorili kulturu koja je svesna naše uloge u duhovnom razvoju i
da bismo ta saznanja preneli svojoj deci."

Zastavši, na trenutak me je pogledao.
,,A sada dolazimo do najtežeg dela", reče potom. ,,Da bismo se još
više proširiti, moramo učiniti više, a ne samo da ostanemo generalno u
pozitivnom području i da izbegavamo slike mogućih negativnih događa-
ja. Svest mora da bude nedostupna i svim negativnim mislima koje se
odnose na druge ljude. Kao što si upravo video, ako se naš strah u jed-
nom trenutku pretvori u bes i ako upadnemo u situaciju u kojoj o dru-
gima mislimo ono najgore, iz nas izlazi negativna molitva koja u njima
najčešće podstiče upravo ono ponašanje kakvo mi od njih očekujemo.
Upravo zato učitelji koji od svojih učenika očekuju velike stvari tako ne-
što i postižu, a kada očekuju nešto negativno, takođe to i dobijaju.

Većina ljudi veruje da je ružno o drugima govoriti nešto negativno,
ali da je u redu ako se tako nešto misli. Mi sada znamo da to nije u re-
du; misli su vrlo važne."

U trenutku kada je Vil to izgovorio, prisetio sam se nedavnih divlja-
nja učenika u američkim školama i Vilu potom spomenuo na šta sam
pomislio.

„Deca su svuda", reče on, „moćnija nego ikada, a uobičajena rival-
stva i ruganja do kojih je uvek dolazilo u školama učitelji više ne mo-
gu da zanemare. Kada se svi nekoj deci rugaju, ismevaju ih ili od njih
prave žrtvene jarčeve, na njih negativne molitve utiču više nego ikada.
Oni sada uzvraćaju udarac na vrlo nasilan način.

A to se ne događa samo sa decom; to se događa u celoj ljudskoj
kulturi. Samo razumevanjem delovanja polja molitve možemo da shvati-
mo šta se zapravo događa. Svi mi malo-pomalo postajemo sve uticajni-
ji i ako ne počnemo u svakom momentu da dobro pazimo na svoja oče-
kivanja, možemo drugima nehotice da izazovemo velike probleme."

Vil načas ućuta i podiže obrve. ,,A to nas dovodi do mesta na ko-
me smo sada, rekao bih."

192 • Džejms Redfild

Klimnuo sam glavom, tek sada uviđajući koliko mi je nedostajao.
„Šta kažu legende, gde treba da pođemo dalje?'', upitah ga.
,,Do teme koja me sve vreme najviše zanima", odgovori on. „Legen-
de kaže da svoja polja ne možemo dodatno da proštrimo sve dok sasvim
ne spoznamo i priznamo dakine."

Onda mu ja ukratko opisah svoja brojna iskustva s neobičnim poja-
vama i osvetljenim područjima koja sam doživeo od dolaska u Tibet.

„Ta iskustva si imao i pre dolaska u Tibet", reče Vil.

I bio je u pravu. I u pojedinim trenucima, za vreme traženja Dese-
tog uvida, činilo mi se da mi pomažu neobični pramenovi svetlosti.

„Tačno", rekoh, „kada smo bili zajedno na planini Apalači."
,,I u Peruu."

Pokušavao sam da se prisetim, ali mi nije uspevalo.
„Pričao si mi za onu situaciju kada si se našao pred nekom raskrsni-
com i nisi znao na koju stranu da kreneš", reče mi on tada. ,,A jedan
put je izgledao svetlije, obasjanije, pa si se odlučio za taj pravac."

,,Da", rekoh, sada se jasno sećajući tog događaja. „Misliš li da su to
bili dakini?"

Vil je već bio na nogama i na leđa je stavljao ranac.
,,Da", reče. ,,Oni su te svetle pojave koje vidimo i koje nas usmera-
vaju."
Te reči su me obuzele. To je značilo da kad god opazimo neki sve-
tao predmet ili put koji nam izgleda svetlije ili privlačnije ili knjigu ko-
ja nam se upravo nudi i privlači našu pažnju... da je sve to delo tih bi-
ća.

„Šta još kažu legende o njima?", upitah.
,,Da su isti u svim kulturama, svim religijama, bez obzira na to ka-
ko ih mi zovemo."
Tada mu uputih upitan pogled.
„Mogli bismo da ih zovemo i anđelima", nastavi Vil, ,,ali bez obzi-
ra na to da li ih zovemo anđeli ili dakini, to su ista bića... i svoj posao
obavljaju isto."

Zanimala me je još jedna stvar, ali se Vil već žurno uspinjao obron-
kom, izbegavajući područja dubokog snega. Penjao sam se za njim, dok

Tajna Šambale • 193

su mi mislima prolazila brojna pitanja. Nisam želeo da tako završim raz-
govor na tu temu.

U jednom trenutku Vil se okrete prema meni. „Legende kažu da ta
bića ljudima pomažu otkako je sveta, te da se pominju u mističnim spi-
sima svih religija. Prema legendama, svako od nas će početi lakše da ih
primećuje. Ako ih zaista priznamo, dakini će nam se više ukazivati."

Način na koji je naglasio reč „priznati" naveo me je na zaključak da
se radi o nekom posebnom značenju.

„Ali kako to učiniti?", upitah, uspinjući se preko neke stene.
Vil se zaustavi iznad mene i pričeka da ga stignem, a potom reče:
„Prema legendama, moramo zaista da priznamo i potvrdimo da postoje.
To je vrlo teško s obzirom na način na koji mi razvijamo naš savreme-
ni um. Jedno je misliti da su dakini ili anđeli fascinantna tema istraži-
vanja, a sasvim nesto drugo očekivati da ćemo ih lako uočavati i u sva-
kodnevnom životu."

„Šta onda misliš, šta treba da radimo?"
„Budno da pazimo na svaku nijansu svetla."
„Znači, ako održimo nivo energije na visokom nivou i potvrdimo nji-
hovo postojanje moći ćemo više i češće da viđamo to osvetljenje?"
„Tako je", reče on. „Najteže je naučiti da tražimo te jedva primetne
promene svetla oko sebe. Ali ako ovladamo tom sposobnošću, otkriva-
ćemo mnogo više takvih pojava."
Razmišljajući o njegovim rečima video sam da skoro sve to razu-
mem, ali me je mučilo jedno pitanje. „A šta je sa slučajevima kada da-
kini ili anđeli direktno intervenišu u našem životu i kada to ne učekuje-
mo i kada ih ne priznajemo i ne potvrđujemo njihovo postojanje? Meni
se to dogodilo." Zatim sam ispričao Vilu sve o onoj visokoj pojavi ko-
ju sam ugledao kada me je Jin izvlačio iz džipa severno od Ejlija, pa se
ponovo pojavila kada sam bio u onom srušenom manastiru, pre nego što
sam ušao u Šambalu, kada se odjednom pojavila ona vatra.

Vil je klimao glavom. „Čini mi se da se pojavio tvoj anđeo čuvar.
Legende kažu da svako od nas ima po jednog takvog anđela."

Zastao sam, pomno ga posmatrajući.
„Znači da su mitovi tačni", rekoh na kraju. „Svako od nas ima an-
đela čuvara."

194 • Džejms Redfild

Misii su mi se rojile neviđenom brzinom. Stvarnost tih bića mi ni-

kada nije bila sasvim jasna.
„Ali šta ih navodi da nam u određenim trenucima pomažu a u ne-

kim drugim ne?"

Vil podiže obrve. ,,To je", reče, „upravo ona tajna koju ovde treba

da otkrijemo."

Primicali smo se vrhu planine. Iza nas, sunce je počelo da se probija
kroz debeli sloj oblaka i nekako sam imao utisak da temperatura raste.

„Rečeno mi je", reče Vil, zastavši nekoliko koraka do samog vrha
pianine, ,,da sc hramovi nalaze sa druge strane ovog grebena."

Zaćutavši, načas me pogleda. „Ovo bi mogao da bude najteži deo."
Te njegove reči su mi delovale zloslutno.
„Zašto?", upitah. „Kako to misliš?"
„Moramo da objedinimo sva proširenja i održavamo što snažniju
energiju. Legende kažu da ćemo hramove moći da vidimo samo ako bu-
demo u stanju da održimo dovoljno visok nivo energije."

Upravo u tom trenutku smo negde u daljini začuli helikoptere.
,,I ne zaboravi ono što si upravo naučio", reče mi Vil. „Ako počneš
da razmišljaš o zlu u kineskoj vojsci, ako osetiš bes ili gađenje, moraš
istog momenta da prebaciš pažnju na dušu u svakom vojniku koja se mo-
že pojaviti. Zamišljaj kako energija struji iz tebe i ulazi u njihova polja,
uzdižući ih do veze sa unutrašnjim svetlom, da bi mogli da otkriju više
nivoe intuicije. Raditi bilo šta drugo znači odašiljati molitvu koja im da-
je više energije i pomaže im u zlu."

Klimnuo sam glavom i spustio pogled. Čvrsto sam rešio da održim
pozitivno polje.

,,A sada, prevaziđi sve to, potvrdi postojanje dakina i očekuj one sve-
tle pojave."

Pogledao sam vrh koji se nalazio tačno ispod nas. Vil tada klimnu
glavom i krete. Kada smo došli do same stene, s druge strane ništa ni-
smo videli osim snegom pokrivenih dolina i vrhova. Pomno smo posma-
trali prizor.

„Tamo", povika Vil, rukom pokazujući sa naše leve strane.

Tajna Šambale • 195

Davao sam sve od sebe da bih nešto video. Nešto na ivici stene je
izgledato kao da se presijava. Kada sam se malo bolje usredsredio na to
uvideo sam da čitav taj deo vrha izgleda nekako osvetljen. Ali kada sam
to isto mesto pogiedao tek krajiekom oka, jasno sam primetio da to me-
sto svetluca.

„Idemo", reče Vil. Potom me povuče za ruku i nas dvojica tako kre-
nusmo dubokim snegom do tog mesta koje smo uočili. Kako smo se pri-
bližavali, činilo se da postaje sve svetlije. Iza njega su se nalazili džinov-
ski vrhovi koji su iz daljine izgledali kao da su poređani jedan pored dru-
gog. Međutim, kada smo ih bolje pogledali, uvideli smo da se jedan od
njih nalazi iza ostalih, tako ostavljajući uzak prolaz koji je skretao sa le-
ve strane i spuštao se obronkom planine. Otkrili smo da se tu nalaze i
prave drvene stepenice, uklesane u stene, koje su se spuštale sa vrha. I
stepenice su izgledale nekako osvetljene, a na njima nije bilo snega.

„Dakini nam pokazuju put", reče Vil, i dalje me vukući za sobom.
Pognuli smo glave da bismo prošli kroz otvor i uputili se stazom ko-
ja se spuštala. Sa obe strane skoro vertikalne litice dizale su se i do de-
set metara i skoro da su prečile put svetlu. Više od sat vremena smo se
spuštali tim stepenicama, sve dok se litice konačno nisu razdvojile.
Nekoliko metara dalje, tlo je postalo ravno, a stepenice su se zavr-
šavale. I tako smo se našli pred skoro ravnim delom strmine.
„Tamo", reče Vil, rukom pokazujući pravac.
Dvesta metara ispred nas nalazio se stari manastir, sasvim srušen, kao
da je star hiljadu godina. Dok smo mu se približavali, temperatura je po-
rasla, a iz stena je počela da se diže magla. Stigavši do ruševina, opre-
zno smo se provukli kroz srušene zidove i veliko kamenje, sve dok ni-
smo izbili na suprotnu stranu.

Tamo smo stali kao ukopani. Stenovita površina kojom smo do tada
koračali pretvorila se u pravi pod popločan glatkim ravnim kamenjem
jarke boje, ravnomerno raspoređenim po tlu. U tom trenutku pogledah
Vila koji je gledao pravo napred. A pred nama se nalazio netaknuti hram,
visok oko petnaest metara i širok oko trideset. Bio je tamnosmeđe boje,
a spojevi kamenih zidova su bili sivi. S prednje strane nalazilo se dvo-
je džinovskih vrata, visokih pet-šest metara.

196 • Džejms Redfild

Nešto se kretalo u magli iza hrama. U tom trenutku pogledah Vila,
a on klimnu glavom, rukom mi pokazujući da pođem za njim. Tako smo
došli do nekih sedam metara od zdanja.

„Kakvo je to bilo kretanje?"
On mi glavom pokaza prema području pravo ispred nas. Na više od
tri metra udaljenosti neko je stajao. Pokušavajući da ga fiksiram, tek sam
posle nekoliko trenitaka uspeo da razaberem jedva vidljive konture ljud-
skog tela.

„Zapravo je to jedan od upućenika koji živi u hramovima", reče Vil.
,,Ta osoba ima vibracije na višem nivou od naših. Zbog toga ga nejasno
vidimo."

Dok smo ga posmatrali, lik se premestio prema vratima i tamo je ne-
stao. Vil me je poveo do vrata. Bila su kamena, ali kada ih je Vil po-
vukao otvorila su se klizeći kao da uopšte nemaju težinu.

S unutrašnje strane nas je dočekala velika ovalna prostorija, koja se
nizom širokih stepenica spuštala prema središnjem prostoru koji je ličio
na pozornicu. Dok sam tako posmatrao čitavo zdanje, uočio sam još jed-
nu pojavu na pola puta od te pozornice, samo što sam tu osobu jasno
video. Okrenula se da bismo joj videli lice. Bio je to Taši. Vil je već
krenuo prema njemu.

Pre nego što smo stigli do Tašija, jedan veliki prozor se pojavio u
prostoru tačno nasred prostorije. Ta slika se malo-pomalo izoštrila, sa-
svim nam pleneći pažnju, postajući toliko svetla da zbog nje više nismo
videli Tašija. Bio je to pogled na Zemlju iz svemira.

Brzim sledom prizora došli smo i do slike nekog velikog grada, ne-
gde u Evropi, a zatim do velikog gradskog područja negde u Americi te,
na kraju, do sličnog takvog velegrada u Aziji. Na svakoj slici bismo vi-
deli ljude kako koračaju zakrčenim ulicama, kao i neke ljude u kancela-
rijama i na drugim radnim mestima. Kada su naše slike ponovo počele
da lutaju po raznim gradovima u različitim delovima sveta, uvideli smo
da pojedinci, dok rade i ostvaruju interakciju, polagano podižu nivo svo-
je energije.

Počeli smo da gledamo i slušamo ljude koji su zaokupljeni svojim
prelaskom sa jedne vrste zanimanja u drugu, zavisno od intuicije, te ka-

Tajna Šambale •197

ko pri tom stiču sve veće nadahnuće i kreativnost, stvarajući nove i br-
že tehnologije, kao i uspešnije načine pružanja usluga. Istovremeno su
počeli da se javljaju prizori sa ljudima koji su opterećeni strahom, ljudi-
ma koji se opiru promenama i nastoje da steknu nadzor.

Onda smo se usredsrediti na istraživački institut, tačnije, na konfe-
rencijsku dvoranu u toj ustanovi. Grupa žena i muškaraca se nalazila
usred žestoke rasprave. Dok smo ih mi tamo gledali i slušali, sadržaj raz-
govora je postao sasvim jasan. Većina njih se zalagala za novu koalici-
ju između velikih firmi koje se bave komunikacijama i računarima.

Predstavnici obaveštajnih krugova su tvrdili da borba protiv terori-
zma nužno vodi prisluškivanju svakog telefonskog razgovora, pa tako i
Interneta, te da će se postaviti tajni identifikacijski uređaji da bi pred-
stavnici vlasti u njih mogli da ulaze i prate sadržaj informacija svih vla-
snika računara.

Ali ni to nije bilo sve. Tražili su i nove sadržaje za prisluškivanja,
praćenja i nadgledanja.

Dvoje ljudi, muškarac i žena, žestoko su se protivili takvim merama.
Jedno od njih je spomenulo Apokalipsu i broj Zveri. Dok smo ih tako
gledali i slušali, shvatio sam da ih vidim kroz prozor te konferencijske
dvorane. Neki automobil je prolazio ulicom pored zgrade. U pozadini
sam video kaktuse i kilometre i kilometre pustinje.

Tada pogfedah Vila.
,,Ta rasprava se dešava baš u ovom momentu", reče, ,,baš sada, ne-
gde... Izgleda mi kao jugozapad Sjedinjenih Država."
Iza stola gde se okupila ona grupa tada sam primetio nešto drugo.
Prostor oko njih je počeo da se širi. Ne, postajao je svetliji.
„Dakini!", rekoh Vilu.
I dalje smo ih gledali, ali se razgovor sada počeo menjati. Ono dvo-
je ljudi koji su se usprotivili eksiremnim merama kontrole sada su neka-
ko uspevali da privlače više pažnje ostalih članova grupe. Zagovornici
predloženih mera su sada počeli iz drugog ugla da posmatraju stvari.
Bez ikakvog upozorenja, pažnju sa slike koja je tada bila pred nama
odvuklo je neko snažno vibriranje koje je zatreslo pod i zidove hrama.
Potrčali smo prema drugim vratima na suprotnom kraju zdanja, nastojeći

198 • Džejms Redfild

da nešto razaberemo kroz prašinu. Čuli smo kako se napolju kamenje od-
ronjava i pada. Kada smo se našli na desetak metara od njih, vrata su se
otvorila i neka pojava, koju nismo uspeli dobro da vidimo, brzo je izašla.

,,To je sigurno bio Taši", teče Vil, dojurivši do vrata i sada ih otva-
rajući.

U trenutku kada smo istrčali kroz otvor, iza nas se prolomio jedan
veliki prasak. Ona stara ruševina koju smo prvo videli nestajala je u eks-
ploziji kamenja i prašine. Negde iza nje smo čuli zvuke helikoptera.

„Izgleda da nas pukovnik ponovo prati", rekoh. „Ali u glavi imam
samo pozitivne slike, kako mu to onda uspeva?"

Vil mi uputi upitan pogled, a ja se onda prisetih reči pukovnika Čan-
ga o tome da on raspolaže tehnologijom zahvaljujući kojoj mu više ni-
kada neću moći pobeći. Ima skenirani prikaz mog mozga.

Tada brzo ispričah Vilu šta se dogodilo, na kraju govoreći: „Možda
bih ja trebao da pođem u nekom drugom smeru, da odvedem vojnike od
hramova."

,,Ne", reče Vil. „Moraš da budeš ovde. Pojaviće se potreba za to-
bom. Moraćemo da ostanemo ispred njih dok ne pronađemo Tašija."

Kamenim putem smo prošli pored još nekoliko hramova, a ja u jed-
nom trenutku uvideh kako mi se pogled zadržava na nekim vratima sa
leve strane.

Vil se okrenu, primećujući gde gledam.
„Zašto gledaš ta vrata?", upita me.
,,Ne znam", odgovorih. „Jednostavno su mi privukla pažnju."
Posmatrao me je sa nevericom.
,,Oh, da, tako je", rekao je žurno. „Pogledajmo šta je iza njih."
Utrčali smo unutra i našli se u jednoj ovalnoj prostoriji. Ova je, me-
dutim, bila puno veća od prethodne, možda i stotinak metara u prečni-
ku. Iznad centra je bio jedan veliki prozor. U trenutku kada smo ušli,
ugledao sam Tašija nama sa desne strane, na samo nekoliko metara, pa
sam laktom gurnuo Vila.
„Vidim ga", reče Vil, vodeći me skoro po mraku do dečaka.
Taši se okrenu i ugleda nas, a onda se sa olakšanjem nasmeši, pa se
ponovo usredsredi na onaj prizor koji je video kroz prozor. Sada smo

Tajna Šambale • 199

gledali neku sobu punu tinejdžerskih stvari: slika, lopti, različitih igrica,
gomile odeće. U uglu je stajao razmešten krevet, na jednom kraju stola
nalazila se prazna kutija od pice. Na drugom kraju stola je sedeo neki
dečak, imao je oko petnaest godina, radio je na nečemu, nekakvoj spra-
vi sa žicama. Bio je u šortsu, bez košulje, a izraz njegovog lica je od-
ražavao, činilo se, bes i odlučnost.

Dok smo ga tako i dalje gledali, u prozoru se pojavila neka druga
soba, u kojoj je jedan drugi tinejdžer, u trapericama i gornjem delu tre-
nerke, sedeo na krevetu zagledan u telefon. Ustao je i nekoliko puta pre-
šao po sobi, a zatim seo. Stekao sam utisak da ga muči neka teška od-
luka koju treba da donese. Na kraju je podigao slušalicu i okrenuo broj.

U tom trenutku se prozor proširio i odjednom smo videli oba prizora.
Onaj dečak bez košulje se javio na teleon. Činilo se da ga onaj dečak u
trenerci nešto preklinje, ali se ovaj samo još više razbesneo. Na kraju je
razjareno zalupio slušalicu i počeo ponovo da radi nešto za stolom.

Onaj drugi dečak je tada ustao, obukao kaput i izjurio kruz vrata.
Nekoliko minuta kasnije onaj dečak koji je sedeo za stolom začuo je ku-
canje, pa je ustao, prišao vratima i otvorio ih je. Bio je to onaj mladić
sa kojim je malopre razgovarao telefonom. Odmah je pokušao da zatvo-
ri vrata, ali je onaj drugi ušao unutra, i dalje ga nešto moleći, pokazu-
jući na onaj uređaj na stolu.

Onaj prvi ga je sada odgurnuo i iz fioke izvukao pištolj, pa ga usme-
rio ka drugom. Dečak ustuknu, ali i dalje nastavi da moli. Mladić sa pi-
štoljem tada eksplodira od besa i snažno odgumu žrtvu na zid, prislanja-
jući mu cev pištolja na slepoočnicu.

U tom trenutku u prostoru iza njih dvojice počeli smo da primeću-
jemo promenu: taj deo sobe jc postao svetliji.

Ja tada pogledah Tašija, koji me na trenutak pogleda u oči i pono-
vo se koncentrisa na onaj prizor. Obojica smo znali da ponovo gledamo
dakine na delu.

Dok smo tako gledali, onaj dečak je nastavio da moli, a drugi ga je
čvrsto držao stisnutog uza zid. Ali, malo-pomalo dečak sa pištoljem je
počeo da popušta. Bacio je pištolj na pod i seo na ivicu kreveta. Onaj
drugi je seo u fotelju naspram njega.

200 • Džejms Redfild

Sada smo čuli i detalje njihovog razgovora, pa je postalo jasno da je
dečak koji je imao pištolj želeo da ga ostali u školi prihvate, ali do to-
ga nije dolazilo. Mnogi njegovi vršnjaci se ističu u raznim aktivnostima,
a on nema dovoljno samopouzdanja da nastavi. Ismevaju ga, nazivaju gu-
bitnikom, a on ima utisak da je niko i ništa, da se gubi. To ga čini be-
snim i daje mu lažan osećaj snage, što ga je i navelo na to da uzvrati
udarac. Uređaj na kome je radio je bila bomba.

Isto kao i ranije, osetili smo podrhtavanje pod nogama i čitavo zda-
nje se zatreslo. Svi smo potrčali prema vratima i samo što smo izašli,
iza nas se srušilo pola hrama.

Taši nam rukom pokaza da pođemo za njim, pa smo tako trčali još
nekoliko stotina metara i zaustavili se pored nekog zida.

„Jeste li videli one ljude u hramu?", upita nas, ,,one koji su dečaci-
ma upućivali energiju molitvc?"

Obojica smo priznali da nismo.

„Unutra ih je bilo na stotine", reče on, ,,i radili su na problemu be-
sa mladih."

„Šta su tačno radili?", upitah.

Taši zakorači ka meni. „Širili su energiju molitve, zamišljali su ka-
ko se dečaci podižu na viši nivo energije da bi prevazišli strah i bes i
došli do viših intuicija za rešavanje problema. Njihova energija je pomo-
gla onom dečaku da pronađe najbolje, najubedljivije ideje. U slučaju
onog drugog dečaka, dodatna energija molitve ga je podigla do identite-
ta koji je nadilazio njegovo društveno 'ja' koje su njegovi vršnjaci od-
bacili. Više nije imao utisak da mu njihovo odobravanje treba da bi bio
neko. A to je ublažilo njegov bes."

,,A to su radili i u onom drugom hramu?", upitah. „Pomagali su oni-
ma koji su se suprotstavljali kontroli?"

Vil me pogleda. „Ljudi u hramu su odašiljali polje molitve usmere-
no na lakše podizanje nivoa energije svih prisutnih, što je izazvalo sma-
njenje straha onih koji su konstantno tražili veću kontrolu, i pomoglo
onima koji su se opirali da pronađu hrabrost i da progovore, čak i unu-
tar takvih organizacija."