Ljubavne price - Hermann Hesse

Herman Hese

LJUBAVNE PRIČE

Prevod s nemačkog
Slobodan Đorđević
Pogovor priredio

Volker Mihels
___

Naslov originala
DIE LIEBESGESCHICHTEN

by Hermann Hesse

MIRIS JASMINA

Iznad visokih krošnji drveća noćni oblaci su lako plovili dobroćudnim nebom, a iznad
njih je visio tih, bleštav i spokojan mesec.

U bašti u mračnom parku na blagom vetru lelujali su mnogobrojni mirisi i sukobljavali se
jedan s drugim. Plemeniti miris ruže mesečarke ljuljuškao se lagano i smerno u vazduhu, a
odmah pored promicao je i lepršao neukroćen, strastan miris karanfila, jak i težak miris

dragoljuba, bogat i miran miris jorgovana.
Ali bogatiji, jači, blistaviji i strastveniji od svih ostalih isticao se miris jasmina, onaj

presladak i lepljiv miris koji spada u najmoćnije nadražaje noći ranog leta. Proteže se u širokim
talasima skroz u dubinu starog parka, opijajući, topao i sanjarski kao plamteći oblak ljubavne

misli.
Iza osvetljenog prozora baštenske kuće dopirali su zvuci klavira. Muzika se razlivala malo

prigušeno kroz crvene zavese na otvorenom prozoru i lebdela lako i radosno zajedno s toplim
sjajem svetiljke preko širokih kamenih stepenica na ulazu u park, preko ruža i jasminovog žbuna,
dalje u dubinu parka. Potpuno lagana i nešto tiša, nežna muzika je konačno kroz polutamu
rondela i baštenske staze doticala pomrčinu bukovih stabala. A tamo su se taktovi muzike
raspršili i stopili sa poslednjim talasom mirisa cveća, tanano se ljuljuškali jedan uz drugog i
gubili se u crnilu gustog lišća, blagoj svetlosti meseca i nebeskom plavetnilu, a onda tiho i
nesmetano odlelujali u tišinu tople noći.

U rondelu kestenova koji su činili ulaz u park, mesec je oštro i jasno na zemlji ocrtao oval
od bele svetlosti. U senci kestenova, tamo gde je bilo potpuno mračno, stajala je klupa od
peščanog kamena.

Lepa mlada dama koja je u baštenskoj kući svirala na klaviru znala je da na kamenoj klupi
sedi pesnik prepun tuge zbog neostvarene ljubavi, znala je da je on voli kao dečačić, a njegova
ljubav joj je bila novo i dobrodošlo ogledalo sopstvene privlačnosti. Svake večeri je u baštenskoj
kući nalazila velike purpurne, mirisne ruže, njegovom rukom položene na klavir između nemih
belih i crnih dirki. Morala je da ih pomeri, morala je njegove ruže da uzme u ruke i da pomisli na
njega pre nego što bi počela da svira. Svaki put je pri tome nalazila i stih na čistom belom listu,
ispisan laganim i tečnim rukopisom, i uvek s novim potpisom, koji je vazda imao novo značenje
za pesnika i njegovu ljubav. Na samoj karti sa stihom uvek je pisalo nešto o ružama i neka aluzija
na pojedinu od njih; crvene su bile simbol zanosa, a bele nežnosti i tananosti.

Sve ovo se potpuno slagalo s nazorima mlade dame, jer su joj poetičnost i romantika bile
veoma drage, naročito ako je to bilo prikladno i lako za razumevanje i laskalo njenoj lepoti. I na
same stihove je takođe vredelo obratiti pažnju, jer je pesnik ceo dan provodio nad njima. Bili su
veoma otmenog i tačno odmerenog oblika i blistali od nesvakidašnjih reči i stihova, kao što blista
zlatni nakit optočen dijamantima. Ovi stihovi su doživeli zavidnu sudbinu da ih čitaju lepe i
zadovoljne ženske oči i da ih tanki ružičasti ženski prsti slažu u svilene korice.

Mlada dama je napravila dužu pauzu. Prvo se pozabavila ružama, a onda novim stihom,
što joj je posebno laskalo i činilo joj veliko zadovoljstvo. Neko vreme je prebirala po notnim
sveskama, konačno izvadila jednu i položila je pred sebe na iskošeni notni pult u obliku gitare.
Izdvojila je mali, graciozni Mocartov komad. Nežna muzika se provlačila sigurnim i elegantnim
koracima, povijajući se, ali bez naglih pokreta, uživajući u sopstvenoj milozvučnosti. Naročito se
isticao bas, za koji se činilo da često zaboravlja na pratnju varijacije i radosno svojim dubokim
glasom ponavlja veselu glavnu temu kao zadovoljan starac koji posmatra mlade igračice. Dok

svira, mlada dama nagne ponekad lepu zlatokosu glavu na stranu i pomisli s blagim osećajem
opijenosti na svog pesnika. Mogla je vrlo lako da ga zamisli kako sedi na polukružnoj kamenoj
klupi ispod kestenova, snenih očiju uprtih ka nebu, i kako s tihim uzdasima povremeno okreće
tamnokosu glavu ka baštenskoj kući i žudno osluškuje muziku koja otuda dopire. Bio je bled, a
lice mu je izgledalo tako ponosno i postojano, prikriveno uzbuđeno, malo bespomoćno, s nešto
dečačkih crta.

Odjednom je muzika prestala. Noćna tišina je prekrila nezavršenu melodiju kao tamno

jezero utopljenika.
Lepa mlada dama je tiho, zaboravivši da ponese šešir, napustila baštensku kuću i krenula

nazad ka zamku. Ali, na sredini cvetnog vrta, tamo gde se četiri široke staze sastaju pred
okruglom lejom s ružama, zastala je. Dobila je ideju, okrenula se i laganim koracima pošla
stazom koja vodi ka baštenskim stepenicama. Polako, uzdignute glave, provlačila se između
žbunja, lagano se popela uz četiri široka kamena stepenika i stupila u polumračnu rondelu, gde je,
sakriven u dubokoj kestenovoj senci, sedeo pesnik. Prešla je preko granice senke I ušla nekoliko

koraka u svetli oval, stavila obe ruke na potiljak, zabacila glavu i stajala na svetlosti meseca
uspravno i raskošno kao neka baštenska vila koja svoju lepotu želi da okupa mesečevim sjajem.
Duboko je uzdahnula. Njena lepota je razmetljivo blistala u mračnom okruženju dostojanstvenih
starih stabala. A odmah tu pored, u pomrčini, povučen u kutak, bez glasa, od uzbuđenja je drhtao

pesnik. To je bio poseban trenutak.

Posle kratkog vremena, mlada dama se okrenula i brzim koracima se izgubila na
baštenskoj stazi.

U duši pesnika koji je s vatrom u očima pratio njene pokrete nicala je pesma o neuslišenoj
čežnji.

O toj istoj pesmi sanjala je i mlada dama u svojoj spavaćoj sobi i radoznalo se radovala
sledećoj večeri i sledećim stihovima. U isto vreme je ponovo i potpuno proživela slast svakog
blistavog trenutka u rondeli. Zaspala je sa čistim, nežnim i drhtavim devojačkim osmehom na

usnama.

(1900)

PESNIK

Knjiga čežnje

Gde leži dolina?
Daleko, daleko ispod zlatne zvezde.
Tražio sam dugo, umoran i iznemogao
Išao sam na sever i jug
Ali dolinu nisam mogao da nađem.

Hans Betge

USAMLJENIK

(Kao predgovor)

Postoje učenici jedne novije filozofije, koji se iz večeri u veče okupljaju u kućama za
svečanosti i po istim načelima se raduju svojoj spoznaji, oduševljeno se u grupama penju na
vrhove brda i s materinskom ljubavlju pozdravljaju izlazak sunca. Postoje zajednice u kojima
seljaci, obućari i nadničari zajednički žive, i bojažljivo, stisnuti u bednom sobičku, čitaju Bibliju i
produbljuju za dušu okrepljujuća jevrejska tumačenja proročanstava. Postoje i lepo odgojene,
rafinirane estete, koji dane i večeri provode zajedno na kolenima pred lepotom, u sobama čiji su
zidovi ukrašeni plemenitim i izabranim tapiserijama, gde se čuju stihovi umetnika ili zvuci
probrane muzike.

Svi oni, filozofi novih saznanja, pobožni i estete, izdigli su se iznad svakidašnjeg, neguju
vezu s večnim i znaju da je sudbina van ovog života velika ideja koju su prihvatili kao sopstvenu.

Ali, pored njih i pored prostog naroda i onog svakodnevnog, postoji i veliki broj onih koji
ne pripadaju zajednicama, koji ćuteći i skriveno čine zajednicu usamljenih, a tek retko neki
glasan krik obaveštava o postojanju ovih neobičnih duša. U osnovi njihovog života leži
nezadovoljstvo, tuga i rezignacija. Ta osetljiva i tamna osnova oduzima njihovoj predstavi sveta
sjaj i jasne konture, vatru snažnih boja i stvarnu odlučnost delovanja. Umesto toga, poklanja im
se čarobnost neizvesnosti. Plava izmaglica, dah daljine, prigušena muzika sumraka i divan duboki
ton setnog raspoloženja.

Mogu se pomenuti mnoga imena čiji život i stvaranje počivaju na ovoj teškoj i tužnoj
osnovi i čije je pravo postojanje zagonetno i puno tajni. Moguće je pozvati se na mnoge umne
ljude, pesnike, umetnike, osobe plemenitog porekla, ljude oštrih crta, veličanstvenih glava s
ozbiljnim čelom i dubokim borama - ljude koji ceo svoj život žive sami od sopstvenog srca i duše
i kojima je uskraćen dar druželjublja i prijateljstva i beg od sebe samog. Odbačeni prijatelji plaču
zbog njihove smrti koja ih pogađa potpuno same, a kasnija pokoljenja ih vole sa stidom i
čuđenjem.

Nebrojene su grupe usamljenih čiji život prolazi bez sjaja i slave, oni su tuđinci na
ulicama svoga grada. Oni se ne uklapaju u harmoniju spoljašnjeg života i ne znaju da li su isuviše
dobri ili isuviše loši za taj život.

Na ovim stranicama želim da pozdravim ovu moju braću, sve one koji pripadaju redu
begunaca i redu ljudi bez domovine, onom bolom ulepšanom plemstvu, kojima poklanjam
viteštvo tuge i usamljenosti, i znam da će me pojedini među njima prihvatiti i zavoleti.

Pesnik

S baštenskog stola, lampa je bacala krug od svetlosti u potpuno tihu baštu i tako one koji
su sedeli oko stola povezivala u prisnu zajednicu. Unaokolo je bio potpuni mrak, tako da je mala
lampa u sredini zaslepljujuće svetlela, pa se činilo, ako se pogled uputi nagore, da je i samo nebo
potpuno crno. Samo ako se pogled duže drži ka nebu moglo se osetiti duboko plavetnilo čistog

nebeskog svoda i mogle su se videti zvezde kao naviruće kapi svetlosti, kako izviru iz daleke

kupole.
Nevidljivo je pričala zidom okružena bašta i obaveštavala o svom prisustvu. Miris

ljubičice, mladih listova jasmina i jela strujao je u nežnim talasima kroz mrak i mešao se s tihim
šuštanjem lišća i vrhova drveća, stvarajući pesmu čiji su taktovi, posvećeni proleću, ljubičicama i
posebnoj lepoti parka, neodoljivim žarom ispunjavali duše male skupine za stolom.

Bili su potpuno svesni čarolije večeri i rado su se otvarali lepoti proleća i udaljenosti
gradske vreve, o kojoj je ova zidom okružena, tiha, zavidno vedra bašta pričala. Četiri ljudska
lika su iz večernjeg mraka stupila u osvetljeni krug. Glava domaćina, gruba ali dobroćudna, glava
naučnika, ozbiljnog čela i prodornih očiju istraživača. Pored njega, svetio lice domaćice, punih
usana, brižnog čela i ljubaznih očiju. Onda Elizabeta, elegantna, umna i lepa glava, živih pokreta,
visokog čela, pametnih očiju, s tankim usnama na kojima se bore putenost i skepsa i
prerafaelitskom bradom. I na kraju, pesnik Martin, na čijem su se čelu senke kovrdžave kose
mešale sa živahnim borama.

Pesnik je pročitao Ticijanovu smrt, a nežni i lelujavi stihovi kao da su se polako i
harmonično gubili u blagom mirisu ljubičica.

„Zvezde”, iznenada reče Elizabeta. „Pojavile su se za vreme čitanja, a mi ih nismo videli.

Lampa je tako svetla! Pogledajte, morate se nagnuti potpuno unazad i neko vreme gledati gore i
tek tada ćete ih ugledati...”

Svi su pogledali u plavo, zvezdama ukrašeno nebo. Samo se Martin ponovo vratio u tamu
i dopustio svom sjajnom pogledu da počiva na Elizabetinoj desnoj ruci, koja je prstima lagano
dodirivala okrugli sto. Prvi put je ugledao elegantnu lepotu te ruke i taj prizor mu je omogućio
novo razumevanje retke veštine lepe pijanistkinje. Za vreme dok je tu sliku uobličavao, lepi prsti
su se pokrenuli kao da udaraju po dirkama. Martin ih dodirnu jednim cvetićem ljubičice, koji je
među mnogim ubranim ležao na stolu. Elizabeta ga upitno pogleda.

„Vaša leva ruka želi da svira, Elizabeta. Jedan nokturno.”
Ona se za trenutak zamislila, spustila pogled ne saginjući glavu. Bio je to gest koji kod nje
nije bio redak i koji ju je čudesno ukrašavao, pri čemu se u tom trenutku zaustavila samostalna

igra crta lica, a njegova otmena uska forma poprimila je izgled slike.
„Dobro, ja ću da sviram, ali u mraku, a vi morate ovde ostati.”
Ustala je lagano i tiho. Klavir se nalazio u baštenskoj kućici. Obučena u svetloplavu

haljinu, vitkog stasa, koračala je skoro nečujno preko trave i nestala među mračnim zidovima
kuće. Kretanje figure u svetlom donelo je iznenadnu slabašnu svetlost u mračni ugao bašte, ali
njenim nestankom crni talas se ponovo nadvio nad baštom. Uskoro kroz otvoreni prozor poteče
kao da klizi, jednostavna muzika. Večernja pesma koja nijednom od slušalaca nije bila poznata.

Mogla je da bude Mocartova ili Hajdnova. Posle vrlo kratke pauze, promenio se tonski rod i ista
melodija s lakom i srećnijom promenom ponovila se u malo dubljem tonu, a pratnja se brzo
uprostila, tako da su se poslednje note bez naznačenog kraja gubile u mraku. Sve troje slušalaca
osećali su da ovaj nokturno nije Hajdnov već Elizabetin, i da je sva muzika ove večeri stvorena
potpuno i samo za njih, pune razumevanja. Tako je lepa dama bez ijednog pitanja, već s nemom
zahvalnošću, dočekana kada se u tišini vratila u svetlost stola.

„Treba li da krenemo?”, malo zatim upitala je domaćina.
„Ne još”, zamoli ovaj, „želim da vam ispričam još jednu malu priču, u stvari pesmu.”
S osmehom su se pripremili da saslušaju. Mali leptir je počeo da kruži oko lampe. Doktor
je zatvorio oči i počeo priču.
Jedne tople večeri ranog leta, radi odmora i uživanja u tišini bašte okupili su se i mladi i
stari. Jedan pesnik je pod svetiljkom skladno čitao stihove koji su slavili leto, opušteno i bez

nesuglasica vodili su se razgovori o stvarima spokojnim i prijateljskim. Pesnik je skupio ubrane
ljubičice, a prisutna muza je ćutke naučila prijatelje da preko uskog kruga domaće svetiljke
gledaju naviše u vedre zvezde. A kada se noć mirisima i tamnim glasom umešala u razgovor,
muza je iz dubine svoje umetnosti odgovorila divnom sestrinskom pesmom. Stariji su ćutali i
pružili muzi ruke, a pesnik je zahvalio poklonivši joj mirisne ljubičice.

Doktor je ustao i pružio Elizabeti ruku, pesnik joj je predao buket ljubičica, a domaćica je

podigla lampu i ispratila oba gosta do vrata.

Martin je pratio muzu tihim ulicama staroga grada.
Elizabeta je započela razgovor.
„Šta mislite, koliko je ljudi u našem gradu koji shvataju i mogu da uživaju u ovakvoj
letnjoj noći kao naši domaćini.”
„Pre svega nas dvoje”, odgovorio je Martin. „Da, a osim toga?”
„Dvoje, možda troje.”
„Dvoje, troje. Znam na koga mislite. Inače nam Ticijanovu smrt ne biste čitali. Morate mi
pribaviti tu knjigu, hoćete li? A vi? Već mesecima od vas nisam čula nijedan stih...”
„Svakoga dana spalim po jedan list.”
„Čega?”
„Stiha. Pesme. Pišem, ali sam sobom nezadovoljan.”
„O čemu pišete?”
„Naslov je žensko ime. Sadržaj, žena, mlada devojka.”
Njena izuzetna lepota, njen glas, pokreti, njena neobična tanana duhovnost i nešto od
njene neobične duše, njena kosa, oči, način na koji se smeje, hoda, govori, njeno omiljeno cveće.
Ali stihovi mi se slamaju u ruci, a kada bi lepa dama to znala, ismejala bi me.”
„Sigurni ste u to?”
„Ona je hladna i nemilosrdna. Niko ne bi trebalo da je voli.”
„I vi ste u tu zagonetku zaljubljeni. Zašto joj to ne kažete?”
„Ne volim ljubavne izjave.”
„Smešno. Da li se ta dama zove Helena?”
„Ne, vi ste na pogrešnom putu. Uostalom, znajte da od mene nećete izvući tajnu. Nemojte
se sada truditi.”
Ulični fenjer im je na trenutak osvetlio lica.
„Bledi ste”, rekla je Elizabeta. Martin je ćutao.
Iznenada se Elizabeta tiho nasmejala i još jednom zagledala pesniku u lice. „To je vaša
tragična maska”, rekla je. „Sada je prepoznajem. Izgledate ponekad onako kako sam ja kao dete
zamišljala velike pesnike: neuredna frizura, naborano čelo, velike oči, usne lagano stisnute, i
veoma bled.”
Martin se nije nasmejao. „Zašto mi se rugate, Elizabeta?”, upitao je smireno.
„Uopšte se ne rugam. Štaviše, nalazim da vam to divno stoji. Zašto to ne smem da
kažem?”
„Zbog vas, Elizabeta. Jer vaš lik i glas su bili moja večerašnja muza, čija me je muzika
usrećila i kojoj sam predao ljubičice.” Zaćutali su nakratko i za to vreme su u uskoj ulici

odzvanjali samo njihovi koraci.
„Moram da priznam”, ponovo je počela vitka dama, „da ja subjektu vaše pesme ne mogu

baš da zavidim. Koliko bi me usrećilo da prepoznam sebe u ogledalu vaših otmenih i
dobrozvučećih stihova, tako bi me unesrećilo da budem ljubavnica jednog tako strogog,
senzibilnog i umnog čoveka.”

„Ali ako se ponašate prema meni kao što ona dama čini? Ona me ismeva. Zar vas ne bi

radovalo da kod svojih nogu vidite nekoga čije oči važe za probirljive, a ukus za istančan?”
„Ah, da. A i saznanje da vas niko ne može oraspoložiti, da vas ne može izazvati da pišete

tužne stihove. Za nekoga dovoljno nemilosrdnog mora da je sjajno imati ljubavnika za koga zna
da njegovi fini nervi reaguju i na najmanje uzbuđenje.

„Jeste li bili dovoljno svirepi?”
,,Oh, da, ili me poznajete drugačiju?”
„Ne.”
„Zašto to kažete tako čudno?”
„Zato što još uvek žalim za muzom ove večeri. Zar to stvarno ne razumete? Ili želite da
kažete da je ta muza bila samo maska.”
„Ne. Ali raspoloženje jednog posebnog trenutka ne može se veštački zadržati. Ne
izigravajte preosetljivu osobu.”
„Ta uloga je već završena. Mi smo pred vašom kućom. Milostiva gospođice, smem li da
pozvonim?”
„Budite tako dobri. Vašoj pesmi i vama želim sve najbolje. Doviđenja!”
Martin nije želeo da se vrati kući, naprezao se da što više utisne u sećanje pojavu lepe
umetnice, koja je ove večeri kao ćutljiva muza u mračnom parku razvila svoje duhovne draži.
Njegove misli su hvatale svaki, i najmanji pokret, najtiši smeh, jer on je voleo Elizabetu i znao je
kako su retka tako čista i jasna kazivanja njenog bića. Voleo je koliko je njegova nestalna duša,
jednostrano usmerena ka umetničkom uživanju i delovanju, bila sposobna da voli ženu. Nikada
mu nije bilo dosta tih retkih kratkih trenutaka kada ju je gledao i u kojima je „ona pronašla svoj
stil”, kako se on izrazio. Brižno se čuvao da obožavanje ostane tajno, nebrojeno puta je bez
njenog htenja bio povređen, a uprkos tome u njemu je i dalje gorela tiha vatra zagonetne
naklonosti; i ne priznajući samom sebi, uvek se nadao času kada će jasno, lično i otvoreno da se
otkrije i da mu se pruži prilika da na nju utiče. Jer uprkos njenom kolebljivom i često skoro
neljubaznom biću, bila je jedina žena u njegovoj okolini čije su telesna lepota i umnost mogle da

ga uzbude.
Martin je uskoro ostavio poslednje svetiljke iza sebe. Unutrašnji prsten gradskog jezgra

vrveo je od mnogobrojnih ljubavnih parova. Oborenog pogleda i s malo gnušanja stupio je u
ambijent služavki i prodavaca i produžio niže niz ulicu. S desne strane se protezala ivica parka
negde nagore, a s leve se u blagom ritmu talasala površina praznog polja. Na uzvišici prekrivenoj

jovom pesnik je zastao i umorno se spustio na drvenu klupu.
Neko vreme je mirno i rasejano gledao u daljinu, preko polja na kome je bez sjaja ležala

svetlost zvezda, a onda ga je polako obuzela velika opora seta. Njegova utrnula čula se trgoše pri
pogledu na ravnicu, zvezde, prolećno lišće drveća, i po prvi put posle više godina ponovo ga
dodirnu svež i tanan glas prirode, a zvuk vetra i grana mu ispuni uši. S bolom se setio s kojom su
silinom snage, čežnje, tuge, nade i čulnosti tada u ovakvim majskim noćima gorele kroz njegove
vene i misli. Od te elementarne snage i osećanja ostala je danas samo poneka skoro ugašena
iskrica i više ništa, baš ništa. Seta je bila tako gorka, neplodna i hladna da od prijatne lepote
prethodnog trenutka ne ostade ništa.

Za usamljenog i umornog koji se odmarao među jovama nastupili su retki trenuci u
kojima je podsticaj spoljašnjeg sklada, elementarni potisnuti nadražaj u njegovoj hladnoj i
nepristupačnoj duši doveo do pobede. Do navale osećanja i unutrašnjeg potresa nije došlo odmah.
Napeto je s prekrštenim rukama stajao na ivici brda i razgledao okolinu. Primorao je svoje oči
umetnika da gledaju stvarnost i pokušao da pejzaž i raspodelu svetlosti na travnatom polju jasno
prihvati. Ali, s blagim prolećnim mirisima iz tek ozelenele zemlje pokuljala je ponovo i ona
sveobuhvatajuća seta, sve dok se nije malaksalo i nemoćno ponovo vratio na klupu, blago se

opirući mučnoj igri sećanja i misli.
Pored žalosti za izgubljenom čulnom svežinom prve mladosti, pesnika je preplavila i

svirepa gorčina protiv svega što je godinama unazad ispunjavalo njegov život. Ono što mu je
posle kraćeg raskošno započetog lutanja ostalo od zanosa i mladosti od tada je s upornom
samodisciplinom stavio u službu svojih umetničkih ambicija. Nikada nije težio vulgarnoj slavi,
ali je bolnom snagom u njemu gorela želja da u uskom krugu poznavalaca i prijatelja sebi osigura
neosporno zavidan položaj nenadmašnog umetnika. Ne ulazeći u formalnost, navikao je da svoj
unutrašnji život skoro potpuno drži u šaci i svako nestalno duševno kretanje umetnički
objektivizuje još u njegovom začetku. Mogao je mnogo dana da provede da nekoj večeri poezije

ili da nadmetanju da briljantni sjaj koji mu je samo njegova suptilna i eksperimentalna tehnika

mogla dati. Od velikog broja njegovih ne tako obimnih pesama samo je na malom broju njih
ponešto dopisivano, i upravo te pesme, od kojih je svaka ličnim posvećenjem bila ukrašena,
razlikovale su se često jedna od druge u malim varijacijama kojima je pesnik pojedinim
povlašćenim čitaocima nudio nežnu zakletvu na vernost. Njegovo višestrano i brižno negovanje
poznavanja strane literature otkrilo mu je ključ zagonetke učinka govora. To znanje ga nije
promenilo, ali mu je govorilo da te srdačne, naivne i tople reči ne pripadaju njemu, ili ne više

samo njemu. Samo mali broj njegovih stihova bio je dirljiv i poticao iz dubine i u njima je on
govorio s prikrivenom tugom o praznini i nezadovoljstvu svoje bezbožne duše.

Ta praznina i zlovolja mučile su ga danas i dovodile do beznađa. U ovom času mu se
činilo da poseduje redak, ali neupotrebljen dar. Činilo mu se i da je posedovao snagu i veličinu,
život zasićen obiljem naivne strasti, a njegova dela ogromnu svežinu bezbrižne genijalnosti, ali
kao da je tu snagu rasprodao i izdao. Bio je svestan da prolaznu i nagriženu snagu njegova
otupela sumnja više ne tretira kao neku igračku već da je to zatrovano, nevoljno buđenje osećanja

i snova. Za trenutak, ukazala mu se slika njegove mladosti, ona divlja priroda pokretana
strepnjama i nadanjima, vrela pulsirajuća mladost od čijeg mu je neizmernog obilja još pre par
godina srce lupalo u ljubavnom ritmu. Pojedini sati, šetnje, ljubavne priče, pojedini poetski i
folozofski sni ovoga časa prolazili su pred njim, a iza svih njih kao crveno osvetljen zamak od
oblaka stajala je željno očekivana budućnost. A sada je vreme kada je budućnost tu i smatrao je
da je postala manja, bedna i hladnija. Pesnik je jasno osećao da već stoji s one strane nabujale
vode s koje su još moguće nove odluke i novi ideali. S takvim osećanjem, uobičajeno hladno
samoposmatranje je odnelo prevagu i on se diže energičnim pokretom i s jasnom odlukom da tim
sumornim talasima podražavajući spoznaje i raspoloženja ni po koju cenu ne dozvoli da narastu
do samopreziranja. Uprkos slabosti od umora, ubrzao je korake skoro do trka i posle ponoći ušao
u svoj stan. Bled, besno stisnutih usnama, premoren, ranjen i divlji izgledao je kao krupna divljač

umakla hajci.
Dok je Martin na uzvišenju s jovinim žbunjem proživljavao tužnih četvrt sata, a u zidom

okruženom parku učeni doktor još uvek preživljavao nežno raspoloženje one divne večernje
pesme, Elizabeta je posle kratkog odmora u kući sela za klavir, i dok su joj prsti prebirali po
nepovezanim akordima i nesvesno ih uklapali u melodičnu fantaziju, njene misli su se bavile
pesnikom. Njegova tanka i nešto neobična figura sa skoro uvek lako napred nagnutom glavom,
ozbiljnog izgleda i danas bolesno bledog lica, često je privlačila njene misli. Pokušala je da
pronađe sliku u kojoj bi on, od idejnog sveta i postavki života u svojoj glavi, mogao da bude

izuzetan
Čovek, ali to joj nije uspelo. Sa izuzetkom skoro nasilnog slavoljublja, što njena

umetnička priroda razume, nije mogla da nade nijedan tipičan znak njegovog duševnog života.
Veoma ju je zagolicalo da sazna ime žene o kojoj je Martin pričao. Na sebe nije nijednog
trenutka pomislila, jer on nije ispoljio nijednu reč intimne naklonosti prema njoj, nije osetila

nešto takvo kod tog zatvorenog i pravolinijskog čoveka. Za nju je bio previše miran, premalo
sposoban za trenutno uzbuđenje i, da nije poznavala njegove pesme, osporila bi mu sva duboka
osećanja. Naslućivala je nešto skriveno ispod površine njegovog bića, možda neku bolnu dubinu,
ali nije osetila nikakvu bliskost Martinove i svoje duše.

Ipak, bliskost je postojala u tome što su oboje osećali neobično jak otpor prema
uobičajenom načinu života, protiv svega bez stila i duha. Bliskost se odnosila i na večito
nezadovoljstvo, neumorno nastojanje da izbegnu bezobzirnost društvenog mnjenja i da se izoluju
u samostvoreni svet stila i harmonično iznijansirane okoline. Oboje su bili nezadovoljni svojim
životima, oboje su imali osećaj da su u pogrešno vreme i u pogrešnoj zemlji rođeni, smatrali su
da je život mučan i dosadan, a imali su tajnu i žarku potrebu da crvenilo umetnosti i crvenilo

strasti naslikaju na bledom nebu.
To sve Elizabeta nije znala, i pesnik joj je bio tuđ kao i svi ostali. Pri tome je bila jedna od

onih žena koje nisu čulne, ali ni nevine, a nedostatak topline srca štitio ju je od ljubavi, ali je nije
ostavio čistu iznutra. I tako ona, koliko je Martin znao, nikada stvarno nije volela, i odbijala je
mnogobrojne, često časne ponude, ali ipak je dobro poznavala muškarce i imala u očima onaj

hladni plamen koji ih je osvajao.

S prividnim nemarom, njeni tanki prsti klizili su po tastaturi klavira. Prekinula je
razmišljanje živahnim pokretom lepe glave, a pametne i pažljive oči usmerila na klavijaturu i
počela iznova da svira. Tog trenutka, kada su se začuli prvi akordi Huberovog komada, iz njene
tanane duše se izgubilo sve što je neplemenito. U časovima kada prebira po dirkama celo njeno
životom nezadovoljno biće odlazi u zemlju ugodnih zvukova i čistih oblika. To nije bila ganutost
ili opijenost nadahnućem već ono spokojno, samo po sebi razumljivo: ostati kod kuće, u potpuno
poznatom i naklonjenom okruženju.

2

Martin je sedeo duboko zavaljen u jednoj od starih naslonjača baštenske kuće. Ispred
prozora blistao je skoro olistao park na junskom suncu. Nagnut nad stolom, pušio je Burkard,

Martinov prijatelj.
„Ti mi činiš posebno priznanje”, izgovorio je lagano i u isto vreme dunuo da raspiri žar

cigarete, a desnu ruku naslonio na ivicu stolu. ,,U stvari, to su sentimentalnosti, koje upravo kod
tebe...”

„Da, da”, prekinuo ga je Martin malo ljutito, „pevaš mi ponovo onu staru pesmu, umesto
da pokušaš da me razumeš.” Meki oblaci dima cigarete su u divnim talasastim linijama blistali na
suncu. Kroz širom otvorena vrata čulo se šuštanje vrhova drveća i kucanje detlića. Martin se
počešao po naboranom čelu.

,,E pa, još jednom”, započeo je iznova, „reci mi iskreno, zar nije tako kako sam rekao? Ja
sam jednostavno umetnik i šarlatan koji godinama mlati u prazno i...”

„U šta ni ti sam ne veruješ”, uzvratio je Burkard naprasno. „Ti si večiti glumac, a danas ti
se prohtelo da odigraš sopstvenu tragediju izgubljene ljubavi. Ne dajem ni pet para za to. To je
najjadniji sport na koji si spao.”

Muk. Baštovan je prošao pored prozora. Negde je pevušilo neko dete. U sobi s mnogo
prozora Burkart je ispuštao tanke dimove, šetao tamo-amo i krenuo konačno ka vratima. Martin
ga je lagano pratio, navukao beli letnji šešir dublje na čelo i dogegao s prijateljem peščanom
stazom do klupe u senci. Seli su. Burkart je tiho zviždao.

„Da li si ti ikada imao osamnaest ili dvadeset godina?”, upitao ga je Martin tiho.
„Naravno.”
„Dobro, seti se onda. Sve je bilo drugačije. Zar se nikada ne prisetiš tog izobilja, tog
neverovatnog izobilja! Žene -bilo je kao italijanska noćna svetkovina pod drvećem perivoja, kao
na novoj slici Hierl-Deronka, sve tako opojno, mirisno, meko, raskošno. I one noći provedene

nad ljubavnim knjigama. Bilo je pesnika od kojih mi je srce udaralo samo na izgovaranje
njihovog imena. Upravo takav pesnik sam hteo ja da postanem, onaj od čijeg stiha žene gube san,
a mladi studenti drhte od uzbuđenja i zanosa. A onda one duge, mirne šetnje, čas kroz duge
drvorede, čas preko brda, a onda, nešto malo ranije, prva žena koju pratiš očima i bezumnim
stihovima.”

„Upravo kažeš da su tadašnji stihovi bili bezumni.”
„Ali da, naravno da su bili bezumni. To je bilo baš to, čarolija, to slatko bezumlje koje se
kao uzavreli talas iz srca penje u oči i misli. Zar ne osećaš bol u srcu kada na to pomisliš?”
„To stvarno ne možeš da zahtevaš, ni ti godinama nisi osećao nikakav bol u srcu.”
„Burkarde!”
,,E pa, izvini! Ali ti ponavljam, to su sentimentalnosti. Ti imaš potrebu da sebe bilo kako
opiješ, onda učini to, ali mene izostavi.”
„Imaš pravo. Bio sam pod uticajem mladalačke romantike i u nekom trenutku mi se
učinilo da te naivne stvari moraju da postoje i danas, nešto kao prijateljstvo. Pa, želim ti lepo
popodne!”
Martin brzo krenu ka kući. Iznenađen, Burkard pođe za njim. Stigao ga je kod štalskih
zgrada, gde je ovaj upravo hteo da pozvoni i pozove kočiju. Prijatelj ga prekinu u toj nameri.
„Kakva scena!”, prošaputao je. „Svi znaju da si ti danas ovde, uveče dolaze gosti iz grada
- a osim toga, nisam mislio ništa loše!”
Martin je oslobodio ruku i odgurnuo prijatelja uz neprijatno „Molim te”. Zazvonio je.
Onda se okrenuo Burkardu: „Preporuči me dobrim ljudima”, zamolio je hladno, „a ja odlazim
kući.”
„Ali, dobri moj! Žao mi je, da sam ti...”
„Žao je i meni što sam ti ispričao tako dosadne stvari. Drugi put će biti nešto drugačije!”
Pojavio se kočijaš. „U grad”, naredi mu Martin. Dok je ovaj uprezao konje, Martin je s
Burkardom šetao gore-dole po dvorištu. Posle mučne pauze, Burkard zastade pored zida
prostranog dvorišta. „Možda u ovom momentu ne znaš”, rekao je tiho, „da si me uvredio.”

Martin mu je odgovorio samo hladnim pogledom.
„Možda ćeš se pokajati”, nastavio je Burkard. „Izviniću te kod mojih gostiju, a ovo neću
smatrati za uvredu, jer uvrede ne primam. Uzrujan si i drugačiji nego obično. Možda i bolestan.
Prekosutra ću biti u gradu i posetiću te. Da li je to u redu?”
Martin se smirivao nekoliko trenutaka, a onda rekao: „Da”, brzo mu pružio ruku i popeo
se u kočiju.
Tokom cele vožnje preko tople i svetle livade, opsedala ga je slika jedre mladosti.
Prijatelja i ljutnju na njega je odmah zaboravio. Činilo mu se da ne postoji ništa o čemu bi moglo
da se razmišlja, ništa vredno pomena, privlačnije i životvornije od tugovanja za izgubljenom
mladošću, od tog zagonetno lepog, kao zvezda blistavog tamnozelenog nabujalog rastinja, u
kome vreli mladalački stihovi sanjaju o pobedama i lovorovom vencu, pa se zato hladnokrvni
autor, pisac „srebrnih pesama” i „kamenih bogova”, zavalio zatvorenih očiju duboko u sedište
kočije i počeo da pevuši prvi stih stare Rikertove pesme.
„O mladosti, o mladosti...” Posle večeri provedene na brdu s jovom, unutrašnji nemir i
neka vrsta tuge za zavičajem nisu ga napuštali. Ono iznenadno osećanje prezasićenosti životom

dosade, bola i čežnje za mladošću nije doživeo samo mali broj ljudi. Ali, dok većina ljudi veoma
brzo savlada to osetljivo i bolno raspoloženje koje im u nekom trenutku obuzima misli, ostaju
pojedini usamljeni, naviknuti na neprijatno razmatranje svojih osećanja, danima predani tome na

milost i nemilost.
Unaokolo su se nizale čiste livade, puzavicama obrasli zidovi, staromodna velika ulazna

vrata gospodskih kuća. Kukuruzna polja i brežuljci s crveno gorućim ostrvcima divljeg maka,
mala seljačka imanja, u kojima su baštice šeboja, georgina i rezeda tesno i raskošno stajale jedna
do druge. Martin ih nije video, kao ni decu koja su skakala ispred kućica, ni seljake koji su radili

u polju, niti teniske kostime devojaka koje su okolo tumarale. Sada se ponovo setio Burkarda.
Ismejao ga je, pravio viceve, „Poštedi me tvojih nevolja”, rekao je. A to mu je bio prijatelj, jedini

koga je tako mogao da nazove. I sada, kada ga je ovaj ostavio na cedilu, nije bilo nikoga kod

koga bi mogao da ode. Nekoliko veoma finih, lepo vaspitanih ljudi, grupa lakovernih zadivljenih
guščica, manja grupa sramežljivih mladih poštovalaca - to je bilo njegovo društvo. Najbolji ga je
izneverio, bio je isuviše samostalan da bi ga pratio u njegovom sebičnom i jednostranom načinu
života. Druge je jednog po jednog namerno udaljio od sebe kada je posle studija njegovo
slavoljublje poraslo, a otpor prema svemu diletantskom i neestetskom činio ga sve usamljenijim i

netolerantnijim. Sada su bili nepovratno izgubljeni. Sve ove godine, ovde, nije imao potrebu za

prijateljem, a sada je shvatio da ih i nema.
Martin je u glavi prešao celu listu svojih poznanika. Među njima nije bilo nikoga ko bi

mogao da popravi njegovo današnje raspoloženje. Ali, odjednom, u mislima se pojavi Elizabeta.
Elizabeta! Ona ima to što drugima nedostaje. Samo ona mu je duhom i odnosom prema

svetu bliska i samo ona može da razume dušu umetnika, stvaraoca. Imala je dovoljno dubine da
razume i njegova najsumornija osećanja, bila je dovoljno nepoverljiva i iskvarena da se gorkim
osmehom smeška njegovoj zloupotrebljenoj i raščinjenoj duši. Pesnik je dugo vagao i posle
dužeg oklevanja odlučio da joj pokloni poverenje i da tu lepu ženu, za koju pričaju da nikoga
nikad nije volela, osvoji. Dok su kočije prolazile jednom popločanom ulicom, udarci konjskih
kopita su mu prekinuli misli i primetio je da su već u gradu. Posle par minuta se našao u svom
stanu. Oprao je lice i ruke, promenio kaput i ušao u radnu sobu, koja je jednim jedinim ali
velikim prozorom gledala na mirnu baštu. Blagi miris mladog kestenovog lišća ispunio je malu,
visoku i hladnu sobu. Na pisaćem stolu ležala je knjiga Drvo kleke od Bruna Vile, čiji su
mnogobrojni listovi bili kao posebni naznačeni. Martin je uzeo drugu knjigu, okretao već
pročitane strane i nastavio da čita. Ponovo se smejao, taj klasičar i fanatik forme, tom svežem
naivnom govoru filozofskog romana. „Knjiga kojoj bi se Novalis radovao”, pomislio je. A onda
se potpuno udubio, pokušavajući da isprati nepotpunu dijalektiku i ispita logiku posmatranja
stvarnosti u knjizi. Učinilo mu se da učenje o smrti nije odgovorilo na najvažnija pitanja ili da ih

je samo modifikovalo. Smatrao je da je veliki broj primera dijaloga postavljen na
Sokratov način, a u nameri da se prikažu unapred zaključeni rezultati. U osnovi je ovo

prvo pesničko preobraženje monističkog gledanja na svet veoma malo doživeo kao upoznavanje s
nekom drugom filozofijom. Martinu je bila bliska komplikovanija psihologija modernog čoveka,
bio je isuviše nepostojan, isuviše promenljivog raspoloženja i nimalo naivan da bi verovao u
velika utešna dejstva filozofije na život pojedinca. Njemu je odgovarao svaki filozofski pravac
l'art pour l'art i nikada nije bio daleko od njega, ali mu on takođe nije značio više od radosne
vežbe umetničke duhovne sposobnosti.

U pauzi, dok je nemarno listao stranice, pogled mu je pao na zabelešku s unutrašnje
strane, kojom je autor ispod svoje berlinske adrese pozivao sve zainteresovane čitaoce na lična
pismena objašnjenja. Martin nije mogao da se uzdrži da uz sarkastični osmeh ne pomisli na ta
pisma puna gluposti, nesporazuma i molbi za objašnjenja. Onda je uporedio rad tog pesnika sa

svojim. Dok se on zbog čistote svoje vizije i zaštite svoje kristalno izbrušene umetnosti povukao
u najuži krug i zazirao od objavljivanja svojih radova, ovaj drugi je s očiglednim zadovoljstvom
radio za mnoge i bez dvoumljenja pružio nepoznatoj masi mogućnost da razgovara s njim o
njegovom radu. Sa užasom je pesnik sebi predstavljao posete studenata, učitelja, sveštenika i
drugih nepoznatih ljudi ili čitanje loše stilizovanih pisama. Uprkos tome, osećao je da svaki pisac,
odvažan i pun ljubavi, mora na neki način da nade zadovoljstvo koje mu sopstveni rad ne pruža.
U svakom pismu je mogao biti izliv strasti nekog genijalnog mladog čoveka, zahvalnost nekog
usamljenika ili priznanje dotadašnjeg protivnika. Martin je time uporedio i priznanja koja su
njemu odavali. Pisma pohvale puna duha, probrane želje za sreću, cveće i umetnički pokloni puni
smisla. To je bilo prefinjeno, otmeno, nežno i dopadljivo, ali jedno jedino pismo je moglo
beskonačno srećnijim da ga učini nego sve ovo zajedno.

Pisac je počeo sastavljaču knjige Drvo kleke da zavidi na ovoj mogućnosti.
Nešto pre večeri, na Burkardovom imanju su se pojavili gosti. Da je Martin znao da će
među njima biti i Elizabeta, bez dvoumljenja bi ostao.

Burkard, lep, okretan bonvivan od jedva trideset godina, primio je svoje goste u onoj istoj
baštenskoj kući u kojoj je s Martinom proveo popodnevne sate. Kao neženja koji je često
putovao, retko je primao goste, ali to malo muzičkih večeri koje je na imanju priređivao uživalo
je izvrstan glas. Ove večeri je prva uloga bila namenjena Elizabeti.

Obedovaće se na otvorenom, u veličanstvenoj rondeli starih brestova, do koje je vodila
čvrsta i široka aleja. Za vreme večere, kada se spustio sumrak, svetlele su na svakom drvetu, kroz
olistale grane, električne svetiljke. U isto vreme upaljene su i bronzane uljane lampe, koje su na
crnim postoljima raspoređene preko stola. Bilo je pozvano tridesetak gostiju. Većina je prikrila
razočarenje zbog Martinovog izostanka. Pošto je domaćin izrekao reči dobrodošlice, stari
akademik se setio odsutnog pesnika i odlučeno je da mu se uputi pozdrav. Buket prvih letnjih
ruža s kartama gostiju predat je glasniku. Obed nije trajao dugo. Posluga je svetiljkama ispratila
goste kroz park, a ponovo su se okupili u sali na spratu, gde ih je čekao vencem okićen klavir.
Pošto je u susednoj porostoriji poslužena kafa, na molbu skupa, Burkard je započeo koncert

Krojcerovom sonatom.Virtuozno je svirao na violini, a klavirsku pratnju je svirao direktor
konzervatorijuma. Za vreme trećeg dela sonate, svi pogledi se usmeriše ka Elizabeti. Pojavila se

na vratima malog salona pored sale i laganim i tihim koracima se uputila ka klaviru, koji je stajao
odmah pored prozora. Tamo se naslonila i ostala nepokretna, bledog lica i spuštenog pogleda. Po
njenom držanju i napregnutosti plemenitog lica moglo je da se primeti da je umetnica pod
snažnom vlašću muzičke misli. U tom momentu, preko njenog zategnutog i nepokretnog lica
preletela je umetnička inspiracija jednim magličastim vizionarskim svetlom, preplavila je celu
plemenitu pojavu i udaljila je od sadašnjosti.

Kada je sonata bila gotova, Burkard se zahvali pratiocu na klaviru i uputi Elizabeti upitan
pogled. Ona podiže pogled i nasmeja se. Ne okrenuvši se nestrpljivim slušaocima, sela je za
klavir. Burkard se naže ka njoj s namerom da joj uputi nekoliko laskavih reči. Elizabeta

rastrojeno odmahnu.
„Jedna molba, maestro”, šaputala je. „Vi me ne smete gledati dok sviram. Klavir je ipak

jedan strašan instrument. Zatvorite oči i pomislite da je ovo na čemu sviram harfa. Harfa.”
Ućutala je iznenada i prepustila se najdražim mislima o izmamljivanju punoće klavirskih tonova
iz stojeće harfe ukrašene velikom zmajevom glavom. U međuvremenu su pristigli i poslednji
slušaoci, seli ili stajali pored stubova ili vrata. Elizabeta je povukla stolicu i spustila bledo čelo.
Pre nego što je počela da svira, skinula je buket ljubičica pričvršćen na rame i zaronila lice u
hladno, mirisno cveće. Odložila je Štrausa na stranu, položila obe ruke na dirke i počela tihim,
umirujućim akordima. To što je svirala od mnogih je primljeno kao stara italijanska muzika,

čvrsta, skoro oporo vođena melodija, s takođe oporom, skoro okamenjenom pratnjom. Meki i
tanki prsti umetnice, ali odsečnim udarcima, stvarali su čaroliju i izvlačili nešto čudesno iz
instrumenta. Kako je sanjala o harfi, prsti su joj tako nežno i veoma prisno milovali dirke kao da

su se umiljavali strunama klavira, tako oprezno i sestrinski poverljivo da su te strune davale svoje
najčistije i najblaženije zvuke kao da odaju najdublje tajne. Svaki ton jednostavne, staromodne
melodije prostirao se salom kao da dolazi pravo iz grudi neke vrsne pevačice. Tok melodije se
pretvarao u srebrnu nit. Poslednji ton se gubio prigušeno odsviranim taktom, šaputavim
delirijumom u septima akordu, kojih kod Šumana možda ima i previše. Taj talas tonova,
neodređen i bez konture, narasta polako do nešto prikrivenog i nemirnog penušanja, koje slušaoca
stavlja na slatke muke i deluje kao milovanje ženske ruke. To je uzbuđenim gostima oduzelo dah.
Iz sale pune tonova, iznenada kao u gužvi kakvog noćnog festivala, izleteše rakete, bleštavo
svetle figure se digoše uvis višestruko upletene, u neravnomernim intervalima koji oduzimaju
dah. Briljantne figure su se gasile kao neki s velike visine bačeni sjajni snop, malo u neskladu, i s
bezbrojnim, sasvim malim treperavim prskalicama padale nazad u pomrčinu, poluprikrivene,
ljuljuškave i nabujale.

Elizabeta je napravila pauzu. Salom se prolomio glasan aplauz. Nije mu poklonila
nikakvu pažnju. Ponovo je prinela buket ljubičica licu, ispružila levu ruku, za trenutak pogledala
kroz prozor u crno-belu noć parka, lagano i elegantno odmahnula glavom i odsvirala jedan
snažan ton. Sala se utišala. Ali Elizabeta nije još počela ponovo da svira. Neko vreme se

smirivala, a onda je iznenada ponovo pokazala ono elementarno vatrometom prekinuto
raspoloženje. Zabacila je glavu unazad, lagano se nasmejala i zasvirala fortisimo u besnom tempu
frenetične divlje igre. Grozničavo brza muzika u drhtavom, neujednačenom ritmu prodirala je
kao munja kroz svečani hram muzike i ispunila salu vrelim, iscrpljujućim čulnim mirisom i

smehom.

Ovoga puta se Elizabeta nije odrekla aplauza. Potpuno se prepustila komplimentima i
ulagivanjima i žedno ispijala iz penušavog pehara trijumfa, jer njena lepota i njena umetnost su
zajedno slavile. Veličanstveni venac joj je položen kraj nogu, a ona s njega otkide grančicu sa
cvetićem i zakači je za pojas. Okružena oduševljenom gospodom, otišla je do malog salona
ukrašenog u njenu čast, gde je uz tiho zveckanje posuda za led i šampanjskih čaša provela ostatak
večeri u duhom bogatim šalama u granicama pristojnosti. U Elizabetim očima tinjao je ponovo
onaj hladni sjaj; njena duhovna, renesansna lepota, koja je do pre jednog časa nosila ozarenost

nadahnutog svetitelja, sada je bila drska i zamamna kao glava kurtizane visokog roda, s crtama
kao iz Rosetijevog sna. Iz njenog tela je izvirao tanani izluđujući miris rafinirane žene, a na
njenim bledocrvenim usnama ležao je neodređeni osmeh, koji je od trenutka do trenutka
izražavao zavođenje, ironiju ili prezir.

Martin je istog popodneva primio ruže i pozdrave s Burkardove zabave. Među ostalim
kartama pronašao je i Elizabetinu. Pored imena, na njoj je olovkom bilo ispisano „pozdravljam
bledog pesnika”. Martin je lagano iscepao parče papira i pustio ga da padne na pod. Zgrabio je
jednu od ruža, besno je okretao među prstima, doticao meke cvetiće pune latica i zdrobio ih tako
da su se u komadićima rasuli po tepihu. A onda drugu, pa još jednu, i još jednu, sve dok potpuno
obeshrabren nije otišao do radnog stola i upalio sveće. Izvukao je jednu od nižih fioka i izvadio
mapu s naslovom Dante Gabrijel Roseti. Odmah mu se pred očima ukazala gravira velikog
formata, reprodukcija slike Danteov san. Beatriče je na toj slici imala lice neverovatno slično

lepoj Elizabeti.
Mučne misli opsedale su pesnika dok je pogledom dodirivao obrise ove lepe glave.

Verovao je da tačno zna da ga pobeda nad nepristupačnom umetnicom neće dugo činiti srećnim.
Dva bića, od kojih nijedno ne mari za naivna životna zadovoljstva i sve snage svoje nemirne i

nesređene duše podređuje neizmernom umetničkom egoizmu, ne mogu ostati u vezi koja dugo
traje. Ipak, osećao je i neminovnost takve veze, kao što se oseća neminovnost poslednje ljubavi.
Elizabeta je, kao i on, stajala na onoj granici umetničke zrelosti koja nužno ili spokojno vodi ka
miru i očekivanoj sreći ili je prvi korak ka samouništenju i propasti. Sada je došao taj trenutak,
verovao je Martin, da svoj život kruniše odmerenom i prigušenom strašću, svejedno da li će mu
ona značiti novu snagu ili propast. Jer je tačno znao da posle Elizabete ne postoji nijedna žena
koja može nešto da mu daruje.

Ponovo je posmatrao sliku svog života kojoj je godinama snažno, častoljubivo i
nepopustljivo pridavao formu stroge, nezavisne i spokojne umetničke slike! Ponovo se pitao da li
je mudro toliko mnogo preseći i odbaciti, ali je bio svestan da ovo razmišljanje dolazi kasno i da
je za njega jedini put onaj koji vodi napred, put nepokolebljivog samovođstva, put osamljivanja,
preziranja sveta i mučnog nezadovoljstva koje mu truje dane. Da ga je u časovima bolesti i
besanim noćima često mučila neodoljiva čežnja za utehom, religijom, sujeverjem, ljubavlju i
bogopoštovanjem, držao je čak i od sebe samog u tajnosti. Ako popusti, ako stvarno za svoj život
upotrebi oslonac koji se nalazi van njega samog i to sebi prizna, pada sve što je vredno godinama
gradio, ruši se njegova jedina uzdanica, njegov slomljen i izgubljen život, njegova jedina uteha,
neograničeno samopoštovanje.

3

Pesma Elizabeta bila je potpuno završena. Njena forma je podsećala na pesme vernosti

koje su se pevale na dvorovima vladara u vreme renesanse. U stihovima koji su pevali o

usamljenosti, nezadovoljstvu, okrutnoj dami i o tome da nikada nije volela - u tim stihovima je
Martin koristio veoma vrednu umetnost svog savršeno čistog jezika. Stihovi su govorili o
neizmernoj pometnji, bolnom raspoloženju u usamljenim noćima bez sna, u kojima vrela ruka
pritiska slepoočnicu, a svaki pokret i svaka misao se prema vrelim kricima nezadovoljstva,
ljubavne čežnje i samomučenju odnosi isto. Drhtavi nemir velike ali izgubljene i neutoljene
čežnje umetničkog života munjevito prolazi kroz misli.

Tog dana je Martin posetio umetnicu u njenom salonu. Pesmu je napisao majušnim
slovima na veoma malom formatu i gizdavu sveščicu udenuo u buket cveća. Buket je predao

Elizabeti.
Srdačno se zahvalila i počela da priča o svojim planovima za leto. Ona već godinama

običava da u letnjim mesecima nestane bez traga, putuje bez cilja i tamo gde je ni najveća
rastojanja ne ograničavaju. Neko je može sasvim neočekivano sresti u Engadinu, a onda je
izgubiti iz vida i nekoliko dana iza toga dobiti od nje pozdrav iz Norveške ili s nekog od severnih

ostrva.
,,A vi?”, upitala je iznenada. „Hoćete li ponovo posetiti vaš dosadni Lucern ili vaš dragi

Cermat?”
„Ne, Elizabeta.”
„Nije moguće! Možda Sent Moric?” Martin je oklevao trenutak.
„Da li se sećate”, upitao je onda, „bajke koju sam vam prošle godine kod Burkarda

pročitao?”
„Ah, ljubavni zamak u Severnom moru, gde vikinški gospodari organizuju mahnite

pljačkaške i razbojničke svečanosti. Da, dobro se sećam svega, kule koja plamti do najviših
otvora i crvenih brodova sa aždajama. Ali niste objasnili kako je nešto nemoguće i bestidno u isti

mah tako opojno. I kako ste došli do toga?”
„Imam nameru da potražim taj zamak u Severnom moru i sutra ujutru ću ženu koju volim

pozvati da putuje sa mnom.”
Na pesnikove bistre oči navukla se koprena, a njegov mutni pogled je pao na plemenitu

devojku. Samo upola ga je razumela. Ipak, bila je zatečena i nije mogla dugo da izdrži taj pogled.
„Vi spisatelju bajki!”, uzviknula je uz zbunjeni osmeh. A onda je počela da je golica

nemilosrdna radoznalost.
„Hoće li dama poći s vama?”
„To ne znam.”
,,A ako ona to ne želi?”

Martin je prebledeo i ubrzao disanje.
„Ipak hoće”, uzviknuo je uzbuđeno, „hoće i ako odgovori 'ne'. Verovatno će to i
odgovoriti. Ali onda ću je primorati, šapnuću joj magičnu formulu starih vikinga, od koje se
ženama krv opija te postaju pohlepne na smrt i ljubav.”
Pesnik je drhtao i naporno se borio sa iznenadnim plamtećim besom, od koga mu sa usana
izviru neočekivane strašne reči i koji mu zbunjuje misli besmislenim, bučnim kovitlacima.
Elizabeta je posmatrala to oštro i uzbuđeno lice, koje nikada nije drugačije videla nego otvoreno,
nasmejano i ćutljivo. Sva ukroćena strast i sav skriven jad finih crta ležali su sada neskriveno u

njegovim okrutnim borama.
Uzrujanost je polako napuštala Martina. Ponovo je vratio potpunu kontrolu nad svojim

glasom i ponovo se oglasio uobičajenim prijateljskim hladnim tonom.
„Kao što vidite, lepa muzo, ja sam kao kralj Saul, opsednut demonima. Vi doduše ne

poznajete lica iz Starog zaveta, možda samo poneka, iz poznatih slika. Ceo Stari zavet ima malo
tako dragih i blagih lica kao priča o dečaku Davidu i o njegovom umilnom sviranju na harfi, čija
je muzika u mučnim časovima skidala teške bore s kraljevog čela. Želim da vas danas zamolim
da mi učinite Davidovu uslugu. Pod vašim rukama nezgrapni klavir postaje harfa i čini mi se da
jedan od Boga pomilovan Jevrejin ne može tako da vlada strunama kao vi svojim lepim,
čudesnim prstima. Znate li da sam proučavao vaše ruke? Nedavno, u bašti našeg sveznajućeg
istoričara, dok nam je pričao o zvezdama. Padale su mi na um sve lepe ženske ruke za koje priče i

kazivanja znaju.
Posebno Beatričine, proslavljene ruke žene čiju su plemenitost i lepotu hiljade pesnika i

slikara s vatrenom čežnjom opisivale. O takvim rukama sanjali su oni vitki, nežni Florentinci iz
vremena Filipa Lipija, kao i eterični engleski primitivci koje je ona tako volela. Smem li ove ruke
da zamolim da mi pruže utehu i pričine radost?”

Elizabeta je taj nagli povratak na laskavi i pričljivi ton iznenađeno primila.
„Vi znate”, odgovorila je, „da je dotični Saul gađao kopljem svog utešitelja? To je upravo
muški način da se igraju lepotom i umetnošću dok ih ne uhvati dečačko raspoloženje za
uništavanje.”
„Na to neću ništa odgovoriti, Elizabeta. Vi ste kao dete kada govorite o muškarcima. Ali
ja ponavljam moju molbu vašim lepim čarobnim rukama.”
Elizabeta je izašla molbi u susret. Mahnula je pesniku da ostane da sedi i zamišljeno
odšetala do susedne sobe, gde je stajao klavir, i zasvirala rondo jedne Betovenove sonate.
Kada se vratila a Martin želeo da se oprosti, još jednom je uzela u ruke njegov cvetni
buket. Kada ga je primakla licu, među cvetovima je ugledala ukrašenu sveščicu. Dok je
pokušavala da odveže traku kojom su bili vezani cvetovi i oslobodi sveščicu, Martin joj je

poljubio ruku i napustio stan.
Obradovana i radoznala, otvorila je sveščicu i kao naslov ugledala svoje ime. Preplavilo

ju je drhtavo uzbuđenje i odjednom je shvatila sve. Spustila se u fotelju i bez ijedne dalje
pročitane reči dugo gledala u to kitnjasto ispisano ime. Kao munjom pogođenu iznenadila ju je
važnost ove knjižice i ovoga časa. Taj dan je ipak tu, dan o kome je tako često sanjala i u koji
više nije verovala, u kome je po prvi put čula govor strasti od čoveka koga nije prezirala i koji joj
je izgleda bio ravan. Veliki teški crni talas preplavi joj svetle misli od malopre. Vrtlog pitanja,

sumnji, nepoznanica, ponosa, straha, radosti i bola u srcu je potpuno obora Kleknula je na
jastuče, pritisnula čelo i grudi silovito uza zid, bez rešenja; osećala je potrebu da glasno jeca, ali
nije mogla da pronađe suze. A onda se iznenada pojavila slika one nemilosrdne raspusne ljubavne

bajke od malopre, crveni zamak na Severnom moru, u kome se krici neutoljivog ljubavnog
bezumlja prodorno i očajnički mešaju s grmljavinom i večnim plamenom, i činilo joj se kao da će
protiv svoje volje, uz cerekanje nekog razbojnika, biti odvedena u neku raskošnu salu, gde će se

njenom strahu i suzama grohotom smejati.
Prošlo je više od jednog sata kada se uspravila i bila sposobna da čita Martinove stihove.

Povukla se u nišu okruženu mirisnim cvećem i lovorovim bobicama i čitala. Ispunio ju je novi
strah dok je poluglasno izgovarala te gipke slatke stihove. Pesnik je govorio o stvarima čija je
pozornica bila potajni spokoj njenih noći, poznavao je njena najtananija osećanja i opisivao njeno
telo kao da ga je video nago. Za vreme čitanja joj se činilo kao da se tom čoveku već predala, kao
da u njoj i njenoj umetnosti nema više ničega što on već nije prozreo ili okusio. Uprkos tome,
Elizabeta nije mogla da se odupre toj čaroliji nežnog laskanja, jer kao da je iz svakog stiha
izvirao lagani ali neizbežno primamljiv miris. Pesnik je govorio o njenim snovima, tihom ječanju
u snu, kao da je noći provodio ležeći na njenom srcu, osluškujući ritam krvi i disanja. Govorio je
o njoj kao o kneginji, razumeo i delio njeno skriveno nezadovoljstvo, tugu za zavičajem i poglede
na svet, uživao u magiji njene i svoje umetnosti. Jednim potezom obuhvatio je i svoje sopstvene
čežnje, u kojima joj objašnjava zašto je samo ona dostojna njegove poezije i strasti. Uvidela je da
u doskora skrivenoj unutrašnjosti još plamte njene sopstvene, a drugima nerazumljive želje,
patnje i odricanja. Takođe joj je veoma laskalo što je upravo taj neobičan, nepristupačan i sa
svojim savršenstvom škrt pesnik stvorio samo za nju jedan tako savršen i neprocenjiv poklon, kao
za jedinog vlasnika i čitaoca.

Martin je proveo dan u strahovitoj groznici iščekivanja. Strahujući da Elizabeta može
iznenada da otputuje, satima je tumarao pred njenom kućom. Sumnja u dejstvo poklona nesnosno
ga je mučila. Bio je potpuno siguran da bi teško bilo ko mogao da piše u tako do sitnice tačnoj
savršenoj formi tako bezobzirnu i nesmotrenu intimu. Ipak je na neki način nalazio zadovoljstvo
u tome što je donošenje odluke postalo neophodno, a njegova samovolja zaustavljena. Pokušao je

sebi da predstavi kakve bi posledice po njega imalo odbijanje ponude. To nije isto kao neko
jednostavno neprihvatanje ljubavne izjave; ako Elizabeta odgovori sa „ne”, svaki susret s njom bi
bio zauvek zabranjen, a time dotadašnji Martinov život prekinut kao kakva nit i krug u kome su
Elizabeta i on bili prva imena, za njega zatvoren. A šta onda? Ponovo je razmotrio sve ranije
odbačene planove: povratak sredini od koje se godinama nepokolebljivo i hladno otuđio, ili
krajnje ograničavanje sopstvenog društva. Bilo gde, možda u Firenci, iznajmiti stan ili izgraditi
kuću, putovati, svoja dela držati skrivena, ili ih predati nekom izdavaču. Treća mogućnost je
pištolj ili pukotina u glečeru na planini, ali Martin je misli o samoubistvu uvek strogo držao
daleko od sebe, možda u instinktivnom saznanju da u njegovom ionako oskudnom životu takve
zadnje misli kradu i poslednji sjaj nesalomivom ponosu. Čak i sada takve misli nisu mogle da ga

nadvladaju.
Tek predveče se malo smirio. Od Elizabete nije dobio nikakve vesti, nije bila spremna za

odluku, tako da mu je još ostala mogućnost da je pridobije u poslednjem razgovoru. Zaključio je
da mora tu mogućnost koliko god je moguće obazrivo da upotrebi, pa je odmah uzeo jako

sredstvo za spavanje i sledećeg dana se probudio prilično kasno.
Elizabeta je takođe odlučila da sve prepusti poslednjoj Martinovoj poseti. Probudila se

rano posle nemirnog sna i svim snagama se trudila da ostane hladnokrvna i savlada napetost.
U istom satu kao i prethodnog dana, stigao je pesnik. Primila ga je opušteno i nasmejano,

u muzičkoj sobi. Razmenili su svakodnevna pitanja i odgovore. Borbu je prvi započeo pesnik.
„Smem li da vas upitam, Elizabeta, da li ste moje delo već pročitali?”
„Tražite da vam na njemu zahvalim?”
„To nisam rekao. Ali ja sam napisao malu pesmu, s nesigurnom nadom da ćete je

razumeti. Sećate li se da sam vam jedne večeri pričao o tome?”
„Da, znam, i razmišljala sam o tome dok sam čitala vaše stihove. Takođe vam sa

zadovoljstvom kažem da bolje još nisam čitala. Vi se ophodite prema rečima i rimama kao što se
juvelir ophodi sa svojim dragocenim metalom.”

„Veoma ljubazno...”
„Da sam sadržajem vaših stihova zaprepašćena, mogli ste već da zaključite?”
„Da, shvatio sam, mada...”
„Bez mada! Nisam znala da je dozvoljeno više od samog razmišljanja o stvarima koje ste
vi napisali.”
,,A razmišljanje o njima je dozvoljeno?”
„Vi ste sofista! Ali što se mene tiče, da, dozvoljeno je razmišljati o svemu.”

A onda je nastala pauza. Elizabeta je nervozno preturala po gomili notnih listova, Martin
je polako ali uzbuđeno koračao po sobi tamo-amo, i na kraju se zaustavio kod prozora. Glas mu
je zvučao bojažljivo i napeto.

„Elizabeta, hoćete li mi dozvoliti jedno pitanje?”
„Pitajte!”
„Da li su stihovi istiniti?”
Umetnica je onda ustala s mesta i bez cilja koračala po velikoj sobi. Opet se začuo

Martinov glas.
„Niste mi odgovorili.”
„Ne, na to vam neću odgovoriti.”
„Onda - znate da mi neće biti moguće ponovo da vas vidim ukoliko ne dobijem

odgovor?”
„Da, to znam.”
,,I nećete mi odgovoriti?”
Ona je ćutala.
„Elizabeta!”
Počela je ponovo da šeta tamo-amo. On ju je pratio, pogledom primorao da stane, i ostao

u njenoj blizini.
„Mislim da mi nećete pretiti u mojoj kući, gospodine Martine.”
„Ne znam. Vi me tako divlje privlačite i nećete moći da se odbranite ako vas sada

zgrabim, pritisnem uz sebe i poljupcem...”
„Stanite! Treba da se stidite što mi pretite.”
„Nisam želeo da vam pretim, prekinuli ste me. Želeo sam da vam uputim još jedno

pitanje. Znate li da u ovom momentu pred vama stoji jedini, jedini čovek koji može da vas
razume?”

„Da, u to verujem.”
„Pa, time ste odgovorili na moje prvo pitanje, a sada poslednje: igrate li sa mnom
komičnu predstavu, ili je to ozbiljno, da jedinog čoveka koji je kadar da razume vašu umetnost i

na svaki osmeh vaše duše odgovori, da takvog čoveka odbacujete od sebe? Onoga koji se jedini
usudio da vas podseti na bratsko zajedništvo retkih duša. A osim toga: hoćete li takvog koji kroz
sličnost i doraslost poznaje svaku vašu tajnu i razume je, doživeti kao prijatelja ili neprijatelja?”

Martin se zaprepastio kada se u tom momentu Elizabeti oteo jedan kratak ali glasan smeh.
U isto vreme, sreo je u njenim očima onaj pogled kojem se mesecima nadao. Pružio je ruke ka
njoj, ali mu ona hitro uzmače i odgurnu ga obema rukama:

„Prestani, prestani!”, šaputala je dašćući. „Plašim te se. Prestani, naređujem ti!”
„Igraš se sa mnom Elizabeta!”
„Ne, ne, za ime boga, ne! Sada me ostavi samu! Pisaću ti sutra-danas...”

4

Još istog dana napisala je kartu. „Putujem sutra i do ponedeljka nisam nikome na
raspolaganju. Od ponedeljka, ako do tada ne umrem, popodne ću šetati po keju u Lucernu.”

Martina je obradovalo što je odabrala Lucern. Reči „ako do tada ne umrem” su mu
delovale tipično ženski i smešno. Odlučio je da već sledećeg dana otputuje i počeo da odvaja
garderobu i knjige koje će poneti sa sobom.

Dok je time bio zauzet, najavili su Burkarda, i ovaj je ušao odmah iza sluge.
„Dobar dan, dolazim nešto kasnije nego što sam obećao.”
Martin je pozdravio prijatelja i seo s njim za sto za pušenje.
„Izgledaš veoma dobro”, pohvali ga Burkard, „i putuješ, kako se čini? Sam?”
„Sam. U Švajcarsku.”
„Lucern?”
„Još nisam siguran.”
„Šteta je što nisi bio one večeri kod mene. Vaša poluboginja je bila prisutna, ona
Elizabeta. Pitala je za tebe.”
„Da li je svirala?”
„Basnoslovno. Ja sam svaki put nanovo zapanjen. Stvarno basnoslovno. U ovom

momentu u Evropi ne postoji niko ko na klaviru tako divno svira. I tako je lepa. To ranije nisam
znao.”

„Znači da te je privukla.”
„I da i ne. Priča se da je ledeno hladna. Ali odsvirala je jedan valcer, divlja i vrela muzika.
Samo da si to mogao da čuješ! To je bio plamen, krik zadovoljstva kao da je naga plesala kroz
salu. Ja je stvarno ne razumem. Mora da joj je sva ženstvenost u vrhovima prstiju.”
,,I sada, crven u licu, pratiš njene tragove. Nažalost, isuviše kasno, dobri moj. Kako mi je
rekla, danas putuje, a, kao što znaš, onda je nema mesecima.”
„Prokletstvo! I danas mi to kažeš?”
„Danas. Ljuti li te to?”
„Još ne. Napraviću jedan pokušaj.”
„Mnogo zadovoljstva ti želim.”
„Treba li nešto o tebi da joj kažem?”
Martin se nasmejao. „Što se mene tiče, možeš joj reći da sam ti dao parolu: Bis dat qui
cito dat.”
Burkard se odvezao do Elizabetine kuće. Sve je bilo u vrtlogu priprema za put. Ipak je bio

primljen.

„Vi već putujete, milostiva gospođice? I to ostavljajući nas u neznanju o tome.”
„Gospodine Burkarde, želite li da mi izjavite ljubav ili da me angažujete za neki koncert?”
„Oboje, i još mnogo više. Ja sam stvarno smeten vašim brzim zaključcima.”
„Mogu da ih ponovim ako se to isplati. Onda, prvo ljubavna izjava.”
„Ja vas, u stvari, još nisam proučio. Za tako nešto je potrebno vreme. Mislio sam da vas
od sada češće viđam kod mene.”
„Vi ste dražesni. I to treba da bude jedan Don Žuan. Ali ja nisam svirepa. U ponedeljak
popodne možemo jedan sat razgovarati u Lucernu, na terasi švajcarskog hotela.”
„Doviđenja.”
Četvrt sata kasnije, Burkard je ponovo bio kod svog prijatelja.
„Čudesno, ta žena je potpuno šašava. Kod druge reči me je već upitala hoću li joj izjaviti
ljubav. Potpuno poslovno. Za dva minuta sam izgubio svoj stav, a već se oprostila od mene i
predložila mi randevu u Lucernu.”
„U Lucernu?”
„U ponedeljak popodne. Držala me je u ruci kao džepnu maramicu.”
„Naravno, ti ideš tamo?”
„Naravno.”
Martin je ustao i otišao u susednu sobu. Posle nekoliko minuta se vratio. Bio je bled kao
zid. Stajao je nekoliko trenutaka i razmišljao. Zatresao je ljutito glavom i stavio dva pištolja na

sto pored Burkarda.
„Pa, onda...?”, započe Burkard
Martin nije odgovorio ništa; nije bio siguran u svoj glas.
„Inače, ovo je krasno oružje”, rekao je Burkard. Martin se ponašao nasilno.
„Zar ne?”, rekao je. „Možeš da biraš. Pucaćemo u ovoj sobi jedan na drugoga ukoliko mi

ne daš časnu reč da u ponedeljak nećeš biti u Lucernu.”
„Do đavola!”, plaho uzvrati Burkard. Martin se gorko nasmejao: „Bilo bi mi prijatnije da

si se popustljivije i jasnije izrazio.”
„Mnogo zahtevaš”, sleže ramenima Burkard, „ali razmotrimo ovu situaciju! Uvek ima

vremena da isprljamo tapete, što bi bilo šteta. U mojoj zemlji postoje odgovarajuća mesta za
ovakve šale. Možda možeš, dobri moj, da mi objasniš kao će se ova stvar odvijati nadalje.”

„Naravno: polako i temeljno. Što se mene tiče, predlažem da se bez tvog prijateljskog
izveštaja u ponedeljak u isto vreme obojica pojavimo u Švajcarskoj. Ja, u svakom slučaju, sa
starijim i dalekosežnijim pravom.”

„Stvarno komična konkurencija. A ti nisi raspoložen da me velikodušno usrećiš?”
„Razume se da ne. Za te sate u Lucernu sam vezao svu svoju budućnost.”
„Ma nije moguće! Ženidba?”
„Ne. Važnije, ali ti to ne bi razumeo.”
„Hvala.”
„Vrlo sam ozbiljan.”
Burkard je ustao, prevrtao u ruci mali ukrasni mač i razmišljao. Nije mogao da donese

odluku.
„Ti sutra putuješ”, rekao je konačno.
„Imamo dovoljno vremena. Pucanje može da se obavi ovde napolju. Za večeras imaš moj

poziv na oružje ili pristanak na drugi predlog.”

Burkard bez pozdrava napusti stan.
Sledećeg jutra se Martin popeo u voz. Još jednom je pročitao Burkardovu kartu: „Srećan
put! Recite muzičarki: Bis dat qui cito dat. Pisma od vaše ruke ubuduće neću biti u obavezi da

otvaram.” Krah poslednjeg prijateljstva Martina nije mnogo pogodio.
U rastućem uzbuđenju gledao je predele kroz koje je putovao, dok posle beskrajno teških

sati nije u daljini ugledao magloviti vrh Pilatusa. Poslužitelj ga je sačekao na železničkoj stanici.
„Da li je sve nabavljeno?”

„Do kraja dana će sve biti obavljeno. Motorni čamac mora da se popravi.”
„Odlično. Izvestite me sutra u jedanaest.”
Pesnik se lagano pešice uputio ka hotelu. Dokovi i mostovi su vrveli od stranaca. Veče je
bilo jasno i toplo i video se kitnjasti svetli grad, sa šetalištima pored jezera koje su krasile
raznobojne svetiljke. Po tamnozelenoj površini jezera klizili su čamci različitih boja i beli otmeni
parobrodi, iza kupole železničke stanice uspravio se crni Pilatus, a s druge strane zelena Rigi. Na

mnogobrojnim gradskim tornjevima presijavalo se kasno popodnevno sunce. Martin se zagledao

u daljinu preko jezera. U Vicnau je iznajmio bungalov za Elizabetu i sebe, i dok je gledao na
zelenu površinu koja se u daljini pretvarala u srebrnu, pred njegovim očima se stvarala bezazlena
obojena slika. S opipljivom jasnoćom video je more pred sobom, „Severno more” iz svoje bajke i

purpurno-plave talase koji su se razbijali o visoke stene.

5

Sledećeg dana se Martin s agentom odvezao do Vicnaua. Bungalov koji je iznajmio
nalazio se iznad sela tik uz more, daleko od saobraćajnica. Sa izuzetkom parobroda koji su plovili
pored njega, ovde nije bilo ničega od bučne vašarske gužve i letnjih događanja. Levo, preko puta,
nalazio se rt Buozer, desno Burgenštok, a između njih, u pozadini, Štanzerhorn, dok se pozadi,
skriven iza gustog lišća, uz strmu belu liticu protezao put pored obale. Mala bašta u uglu je i sada,
usred sezone, zadržala nešto od opore lepote i svežine koje u proleće i poznu jesen krase jezero i
njegovu obalu. U tom jednostavnom, skoro idiličnom okruženju, uz bistru vodu i svetlozelene
voćnjake, probirljive oči pesnika pronašle su zadovoljstvo koje je u visokim brdima i na jugu
uzaludno tražio. Dok su oblak i planina, vrsta i boje vegetacije čak i ovde pokazivali nedefinisanu
alpsku snagu i čistom, okolno zemljište je još uvek posedovalo nešto od idile nižih brda, još
šuma, drveća s voćem i jednostavne ljupkosti u odgajanju biljaka. Martin je za to imao oštro oko;
voleo je ovu okolinu jer ga je podsećala na njegov zavičaj i ono vreme kada su priroda i slike
predela imali moć nad njim. Nedelje u kojima se u ovakvu zelenu tišinu povlačio pružale su mu
svaki put onaj tihi, prijatan osećaj blagotvorne tuge, sličan onome koji čovek posle dužeg
odsustvovanja oseti kad ponovo stupi na mesto gde se igrao kao dete. U zelenoj tišini se potpuno
prepuštao snovima i osvrtu na sopstveni život, ispunjavao je svoje fantazije prefinjenim,
bajkovitim inspiracijama, koje je kasnije, okrutnim radom tokom godina, vrednoćom i svojim
izbirljivim ukusom, pokušavao da utvrdi i dovede do srećne forme. U tom povlačenju je
uobičavao da ga prate omiljeni pesnici, mali skup uglavnom starijih izdanja grčkih pesnika idile,

Longus, Ariosto i nekoliko svezaka italijanskih soneta. Sa osobitim zadovoljstvom stupio je
danas u ovaj predeo i razmišljao o vremenu koje dolazi, a koje mu ovoga puta umesto sanjalačke,
primamljive tišine samotnog mesta nudi nezasitu strast.

S jezera je stari kapetan mahanjem šešira pozdravio Martina. „Adieu, gospodine
Cimermane”, uzviknuo je Martin i klimnuo glavom.

„Ponovo veslamo”, smejao se stari.
„Kakav čamac želite ove godine?”
„Trenutno, nijedan”, zahvalio je Martin. „Mislim da ću imati posetu. Možda kasnije,

gospodine Cimermane.”
Razočaran, kapetan je produžio dalje. Predveče je Martin u motornom čamcu plovio

lagano preko jezera koje je svetlucalo zlatnim iskricama, nazad ka Lucernu, s osećanjem da danas
poslednji put uživa u ovom komadiću zemlje koji mu je postao veoma drag i u dotadašnjem
spokoju i čistoti. U Lucernu ga je dočekala živost, puna šetališta i bučni banjski promenadni
orkestri na parobrodu koji je upravo isplovljavao. Zapazio je lik mladog čoveka sa šeširom
širokog oboda, u kratkom kaputu, na čijem licu se videlo da je prvi put na jezeru. Možda neki
nemački student ili slikar, koji putuje na jug. Nepomično je gledao u sada potpuno mat zlatnu
površinu jezera, a držanjem i licem iskazivao je nepokolebljivu radoznalost prve mladosti i želju
za putovanjem. Pesnik je dugo gledao za parobrodom i putnikom, kome je u dubini duše zavideo.

Kratko zatim, dočekao ga je hotelski portir; tu se tiskalo i nekoliko poznanika i on je
konačno odvratio pogled s vode i seo za sto na terasi.

„Nešto ste zamišljeni”, upitao ga je neko od njih. „O čemu razmišljate?”
„Upravo sam video oči jednog čoveka kome veoma zavidim”, odgovorio je Martin.
Do kasno uveče još uvek je sam stajao ispred hotela i gledao preko jezera prema Pilatusu.
Upitao se kako je protokom godina došlo do toga da mu se životna zadovoljstva jedno za drugim
gase i potonu u sivo more ravnodušnosti i interesa bez ljubavi. Sam sebi je objašnjavao da mu na
raspolaganju u budućnosti stoji još ta poslednja draž, u kojoj, kako mu se čini, može da uživa.
Kao kraj - gubitak jedinog ženskog stvora čija ga je umetnost i lepota zanela - iza toga nema
ničega, tada je krug zatvoren, a jedini put ka sreći izgubljen. Martin se čudio sam sebi što ga ni
ove crne misli ne potresaju već ga prekrivaju kao kakva ledena senka. O njima razmišlja s
mirnom radoznalošću, kao o tuđoj sudbini. Odmeravao je strogi sopstveni put, svoje
samosavlađivanje i otmenost svoje neobične egzistencije s njenim odsustvom radosti, i smatrao
da bi bilo nerazumno da ga želi drugačijeg. To je bila nužna posledica njegovog ukupnog
shvatanja stvari, da mu se u osnovi svaka naivna radost činila kao čin diletantizma. Našao je
poredenje da on prema životu stoji kao što ispred umetničke slike stoji neki poznavalac koji je
zadovoljstvo prema materijalnom i neočekivanom odavno izgubio i koji u posmatranju dela više
uživanja nalazi u svom umeću gledanja kroz delo nego u njegovom očitom ispoljavanju.
Suvereno postavljanje sebe samog nasuprot ostalom, staloženo samopoštovanje - moralo je da mu
nadoknadi zadovoljstvo koje su drugi, možda srećniji, nalazili na šarenoj površini života. U
najmanju ruku je ostvario cilj: ljudi i događanja nasuprot samom po sebi razumljivom osećanju
nadmoći.
I dok su se misli nezadovoljstva i usamljenosti kao senka nadvile nad pesnikovu dušu,
počela je da se javlja neka tajanstvena snaga, koja je trenutne mračne slike, ovu osetljivu konturu
i pozadinu, prebacila u sferu umetničkog prikazivanja. U trenutku kada se sumorno raspoloženje
te večeri preobratilo u raspoloženje nekih budućih stihova, izgubilo je težinu i nespokojne misli
okrenulo na drugu stranu. Martin je znao da samo malo ljudi može da razume tu nadmoćnu
prevagu umetničke dimenzije u njegovoj duši. Znao je takođe da malo pesnika ovoga doba,
osobito njegovih zemljaka, poseduju tu poništavajuću umetničku sposobnost. I ponovo se setio
one jedine za koju je znao da mu je po tome dorasla. Elizabeta je sledećeg dana pre podne stigla u

Lucern. Martin ju je susreo na stepenicama hotela.

Seli su za sto, jedno pored drugoga.
Nekolicini poznanika je klimnula glavom, jednoj šarolikoj grupi, uglavnom Engleza,
uputila osmeh, a Martinu prošaputala: „Znam šta sada misliš.”
„Šta?”
„Da mi pripadamo ovom društvu kao dve rajske ptice kokošinjcu.”
„Dobro pogođeno! Neko bi mogao da pomisli da je ova masa novca i tupoglavosti stvarno

jedan deo 'krem društva'. Možda je među njima samo troje-četvoro istaknutih ljudi, ali i oni sami
su još uvek tako prosti. I zamisli da moraš danas da sviraš pred tim ljudima!”

„Očekujem još nekoga”, rekla je Elizabeta kada je posle podnevnog odmora srela pesnika.
„Znam”, odgovorio je Martin. „Burkard neće doći.”
„Kako ti to znaš?”
„Sam mi je to rekao. Neće doći.”
„Kako je došlo do toga?”
„Ne pitaj. Odustao je.”
„Tek tako? To ne liči na njega.”
„Doduše nije to učinio rado.”
Martin je prekinuo ovaj razgovor i predložio Elizabeti vožnju čamcem. Ukrcali su se u
veoma lep mali čamac i Martin ga je lagano vozio po jezeru. Posle duže vožnje, kada su bele vile
Lucerna skoro nestale s vidika, Elizabeta je upitala: „Zašto tako daleko? Mislila sam da ćemo ići
u muzej.”
„Neki drugi put”, nasmejao se Martin i okrenuo čamac ka sredini jezera, između
Burgenštoga i Vegisa. U isto vreme je podesio da motor počne brže da radi, i čamac je kao tanka
strelica klizio preko sunčane površine jezera.
„Ali kuda idemo?”, pitala je Elizabeta.
„Pravo u središte bajke”, odgovorio je pesnik šapatom. Njegov lako prigušeni glas
treperio je toplo i živahno. „Pravo u središte bajke”, ponovio je i raširenim rukama pokazao na
svetlozeleni zaliv pored Vicnaua. „Vidiš li tamo onu crvenu kuću?”
„Da, šta je to?”
„To je onaj crveni ljubavni zamak u koji ja vodim ženu koju volim.” Elizabeta je
prebledela. Ćuteći je nagnula na stranu svoju lepu glavu i spustila bele kapke preko velikih očiju.
Šum talasa i pogled čoveka koji je osećala na sebi ispunio ju je ponovo onim nepojmljivim
osećanjem straha, kao da je otima gusarski brod i vodi na divlje ostrvo zadovoljstva i očajanja,
gde se krici straha i krici zadovoljstva mešaju s hukom večite vatre. Prepala se kad joj je Martin
dodirnuo čelo i kosu, a u njenoj neukrotivoj duši borila se želja za nasladom s gnušanjem prema
potčinjavanju. Čamac se brzo kretao preko svetlog i blistavog jezera skroz do Hametšvanda, u
velikom luku izbegao blizinu sela, hitro presekao širinu uvale i tiho se uputio ka zidanom mestu
za pristajanje. Prozori crvenog bungalova su blistali na svetlom suncu, a senovita bašta je
mirisala na jasmin i potočarku. Polako, oslonjena na pesnikovu ruku, pela se Elizabeta uz
stepenice pred kućom. Pred vratima se, pre nego što je ušla, okrenula ka bledom pesnikovom licu

i gledala ga dugo potpuno izmenjenim i prodornim pogledom.
A onda je s Martinom ušla u za ovu priliku ukrašenu sobu u prizemlju i osmehnula se i

zajecala u prvom, divljem zagrljaju voljenog čoveka.

6

Posle neobuzdane strasti prvih dana, pesnik je u svojoj ljubavi uživao s očigledno nežnim
obzirom. On, a takođe i Elizabeta, znali su od prvog dana da je trajanje njihovog sladostrašća pod
senkom zavisnosti od jednog trenutka, jedne reči, osmeha, i oboje su imali želju da ovim danima
daju sav sjaj svesne umetnički doživljene sreće i nizali su sate kao stihove dragocene pesme.

Rano sutradan, dok je Elizabeta još spavala, Martin, koji se odvikao od dugog jutranjeg
sna, izvezao se na jezero do jedne divlje uvale, ubrao pune ruke šumskog cveća i položio ga

svojoj ljubljenoj na krevet. Pre podne provedeno u bašti Martin je upotrebio isključivo za čitanje
knjiga. U tim svetlim, svežim časovima, u čistoj, od sveta odvojenoj tihoj bašti, o čije su zidove
udarali mali jezerski talasi, čitao je uglavnom zbog Elizabete, omiljene pesnike. Pojedine stihove
Orlanda fon Ariosta ili jedno delo novolatinaca koje je on preveo. Snažna elegancija ovih pesama
zlatne ere prizivala je časove u kojima su obe umetničke duše, kojima je stil njihovog vremena u
dubini duše bio mrzak, osetile sjaj i veličanstvenu slobodu jedne neuporedive kulture. Veliko
zadovoljstvo zbog tih časova davalo je njihovim razgovorima slobodu i plemenito dostojanstvo
koje se u prostoti temelja našeg života čini nemogućim, a zadržane uspomene iz doba renesanse
zvuče kao izgubljene besmrtne pesme.

Po prvi put je pesnik doživeo potpunu sreću da svojim mislima i govoru dopusti onaj
svečani zanos koji je inače u prisustvu drugih ljudi prigušivao u sebi. Elizabeta je tada pričala

malo, zavaljena u fotelju, dokona i tiha, odgovarala samo svojim prisustvom ili igrom svojih
velikih sveznajućih očiju. Ona se uzdizala u tim blistavim, mirnim časovima do vrhunca svoje
neobične ličnosti i dodavala velelepnoj tišini zrelost raskošne punoće postojanja. Istovremeno

sazrela i produhovljena bila je obavljena kraljevskim mirisom svoje rascvetale lepote. Martin joj

je jednom govorio o tome.
„Kako si lepa danas!”, rekao je jednog dana. „Juče sam verovao da te nikada lepšu nisam

video i skoro strepeo da ćeš se preko noći promeniti. Ali danas si ponovo prevazišla lepotu od
juče. To je, čini mi se, kao s poslednjim danima kasnog leta, kada je svakoga dana vazduh sve
zlatniji, sunce bistrije, horizont mekši, plavlji i dublji, i kada čovek svakodnevno veruje da je
došao poslednji preobražaj, a svaki dan bude ponovo dar, dok se jednog dana prvi bolni zvuk
jeseni ne javi u vazduhu i na lišću.”

„Ne želimo o tome da pričamo”, rekla je Elizabeta, približila mu lice i nasmejala se.
„Poljubi me i čitaj mi još jednom sonet od juče.”
Oko večeri, Elizabeta je običavala da svira. Martin bi tada seo na prozor kroz koji su
provirivali listovi jasmina i slušao to ispoljavanje njene osobene umetnosti, kao što će ona sutra
slušati njegovu, predano, zahvalno, razumejući svaki i najmanji preokret. Uglavnom je svirala
svoje nezapisane kompozicije i ponekad improvizovala. Otuda je među Martinovim prijateljima i
potekla priča da ona misli samo na muziku i samo nju razume, i da može u tri akorda da prikaže
raspoloženje značajnih sati ili duh nekog razgovora. U toj večernjoj muzici iskazivalo se ponekad
njeno unutrašnje biće, tako zanimljivo i tako čisto, kao da njena otkrivena duša leži na dlanu
ljubavnika. Jedne takve večeri se dogodilo da se nekoliko brodića za zabavu tiho okupilo oko
baštenskog zida koji se uzdizao direktno iz jezera, i da je na ulazu u baštu položeno nekoliko
buketa svežeg cveća.

Podnevne sate su provodili u razgovoru i milovanju. Ponekad su se zajedno kupali pod
svodom velike stene, ili sanjarili ćuteći u senci smokve, ponekad odmarali među gustim lišćem
na toplom suncu, nagi na tepihu, a Martin nikad nije propuštao da kosu i blistavo, raskošno
Elizabetino telo ukrasi vencima od lišća i cvećem. Noću, kada se sve na vodi potpuno umiri,
ponekad su tiho plovili čamcem kroz plavu lepotu jezera, ćuteći ili sasvim tiho šapućući, oboje
čudnovato dirnuti ćutljivom čarolijom moćne prirode.

„Kao ovu noć”, rekao je prilikom jedne takve vožnje pesnik, „kao ovu noć sam u mladosti
zamišljao sreću. To je bio moj omiljeni san: ploviti kroz tamnoplavu lepotu sanjalački blage
letnje noći, posmatrati svetlost na vrhovima brda i zvezde na crnom nebeskom svodu, s

neosporno plemenitom lepom damom na srcu, jedna ruka u ruci prijateljice, a drugom dodirivati
tamnu vodu. Pri tom, sanjao sam o srećom krunisanim ambicijama, kako sam pisac kome se
najviše zavidi i kako moja glava počiva na grudima otmene žene kojoj svi zavide, na vrhuncu
života i moje umetnosti. Do sada nisam verovao da ću ostvariti mladalački san; ali ipak sam

osetio te veličanstvene i zavidne sate - kasno, Elizabeta! Zašto smo morali godinama da
prolazimo jedno pored drugog, svako žedan onoga što drugi može da mu pruži i što smo sada
možda isuviše kasno dobili?”

„Ne govori tako!”, zamolila je Elizabeta. „Nije prekasno. Zašto bi bilo prekasno?”
„Zato što je za mene, prijateljice moja, već došlo vreme u kome se zavidi izgubljenoj
mladalačkoj čežnji i ona se više ceni nego najlepša sadašnjost. Ah, zašto nisam mogao tada da te
sretnem, u vreme tadašnjih snova i žudnje; noći su bile drugačije od ovih, plavetnilo tako
zanosno, a vatra potpuno tajanstvena, cveće jače obojeno, a oblaci puniji, mekši i svetliji - i još
nešto, Elizabeta, kad bi mi se sva moja mladost ponovo vratila, ali bez tebe, ja je ne bih hteo.”
„Rastužim se kad tako govoriš.”
„Ne želim to, prijateljice moja. Pozvaćemo bogove da zaštite našu sreću. U kog boga
veruješ, Elizabeta?”
„Ne rugaj se Martine! Ti znaš da sam bezbožna isto kao i ti.”
„A ja verujem u tebe i mene. I naša vera je neko drugo vreme, u kome će uživati oni
kasnije rođeni. Naši savremenici će propasti sa svojim bogovima! Naš ponos i naša usamljenost
leže u tome što pronosimo lepotu kroz pustoš i varvarsko vreme. U nama još živi stari svet i
ideali te bivše lepote. Umetnost bliže budućnosti već raste u Berlinu i Rusiji, uz skut varvarstva i
ognjišta ikonoboraca. Ako pročitaš neko Tolstojevo delo ili pogledaš neku modernu predstavu,
znaćeš kako izgledaju naši smrtni neprijatelji, loše odgojeni, loše obučeni, prljavi i pre svega
ukaljani gnusobnim običajima varvarstva. Oh, kada bi samo znala koliko me umara da živim u
tom vremenu! Pišem dela za dvadesetak ljudi i ti za skoro isto tako malo ljudi stvaraš svoju
muziku, zbog koje će te slaviti u nekom drugom veku.”
„Mislim da nisi potpuno u pravu, Martine. Naše doba je neizmerno siromašno, a provalija
između umetnosti i života, kao između velikog i malog, uvek je ista. Sokrat, čije si mi biće tako
božanstveno opisao, bio je u najsjajnijem vremenu Atine verovatno tako usamljen u duši kao što
nijedna današnja veličina to nije. Ko ideale besmrtne lepote nosi u duši, toga ne zadovoljava ni
vreme ni život. Seti se Mikelanđela, čija je veličina u doba neuporedivog vrhunca ostala u
bezgraničnoj usamljenosti.”
„Zahvaljujem ti, Elizabeta! Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom vremenu, sigurno
će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće ovenčana oreolom
bajkovite i raskošne ljubavi.”
Lepa žena podiže pogled ka pesniku i upita ga: „Reci mi, šta više voliš na meni, moju
lepotu ili moju umetnost?”
„Da li bez tvoje umetnosti tvoja lepota može da ostane ista? Ipak, ako želiš da ih rastaviš,
ovako ti odgovaram: volim tvoju lepotu strašću zaljubljenog, onom žestinom koja sve snage

trenutka okuplja u sebi, ali koja ipak, kao i sve strasti, mora da bude plen godina. Tvoju umetnost
volim isto kao i moju sopstvenu, urođenom ljubavlju dostojnom poštovanja, bez koje ne bih
mogao da živim. Ali ponavljam, to se ne može odvojiti. Tvoja lepota je upravo u sopstvenoj i
obmanjujućoj formi tvoje umetnosti. Na tvom čelu se vidi da su ti misli čiste i devičanske, u
tvojim očima se vidi da su naviknute da ispod spuštenih kapaka ugledaju viziju, a na tvojim
rukama se vidi da su sposobne da izazovu najblaže treperenje žica i u najtananijim nijansama.”

Leto je već bilo poodmaklo. Među velikim listovima, smokve su se bojile u mrko, a toplih
kišnih dana je bilo sve više. Preko Vicnava i Rigi tekla je bujica turista. Jezero je blistalo u vrelim
satima, a boje su se prelivale kao da ulje pliva na njegovoj površini. Godišnje doba se bližilo
veličanstvenim danima izobilja, kada se uživanje već meša s blagom tugom zbog bliskog kraja.
Kasne večeri na jezeru odisale su mlakom nekom lepotom i ovenčale udaljene bregove somotnim
mirisnim plavetnilom, koje može da proizvede samo avgust, tako sazreo i nenametljiv.

To je Bilo vreme u kome je Martin bio neprekidno i obilno inspirisan. Za njegova
svakako potpuno stasala, definisana, raskošna i pažljiva čula ovo je bilo vreme kratkog i blagog
užitka. Oči su mu se kupale u dubokim, zasićenim i bujnim postojećim bojama, a celim bićem se
prepustio laganom, slatkom umoru od jezerskog vazduha zasićenog suncem. U tim danima je
njegov odnos s Elizabetom bio još nežniji, lepši i mirniji, i dok njena mladost ovakvu tihu, blagu
i prefinjenu formu ljubavi nije razumela, u njenom zrelom telu je rasla želja za neizmernim
uživanjem. Počela je iznenadnim milovanjem da iznenađuje svog prijatelja. Tražila ga je kroz
mala izazivanja, mamila stavom i odećom, a njena muzika je umesto stroge klasične forme sada
često odavala blagu čežnju ili izazivala vragolaste podsticaje na zavođenje. Činilo se da Martin
uopšte ne primećuje taj preobražaj njenog skoro okrutnog, strogog bića, ali je ipak često podigao
njenim čarima.

Elizabetu je razjedala nezajažljivost koju sebi nije mogla da objasni. Kasno probuđena i
lagano podsticana putenost buktala je kao dugo potiskivana vatra u njenoj krvi; često je s tako
žestokom snagom saletala voljenog da ga je to skoro plašilo. Spokojni časovi čitanja plemenitih
klasičnih dela postajali su sve kraći i izgubili su onaj blagi mir, razgovori su lutali uprkos
Martinovom ponovnom usmeravanju, uvek ograničeni kao plamenom opčinjeni leptir oko uske
oblasti ljubavnog zadovoljstva. Nekoliko puta su pri vođenju takvih razgovora oboje u isto vreme
odbacivali veo otmene konverzacije i iznenada ućutali pred nekom bestidnom reči. Tada bi žena
prsnula u smeh, dok bi je pesnik užasnut gledao sa osećanjem bola, kao neko ko na velelepnoj
kući ugleda prve znake propadanja. Jasno je osećao da je taj divni vrhunac njegove ljubavi
prekoračen. Nekada taj raskalašni smeh nije prihvatao lepo, već kao prostački, ali ga je njena

pomahnitala strasnost zanela, i on se polusvesno prepustio mutnim talasima strasti, da tu
zapenušanu ljubav iskusi do poslednjeg krika požude i očaja.

7

Skoro svakodnevno su se nad brdima spuštale žestoke nepogode. Jezero je bilo tako toplo
da kupanje u njemu nije donosilo osveženje.

Nedelje u Victznau su Elizabetu promenile. Vitka forma njenih čarobnih udova postala je
punija, zrelija i uzbudljivija, vrat tamniji, a grudi isturenije. Neobična vatra vidno se širila
providnim žilicama preko cele kože, od čega joj je boja od hladnobele postala zlatnobela i
prozračna, a kraljevski stas raskošan, bujan i požudan. Velike produhovljene oči su postale tople,
sanjalačke, vične ljubavi, i blistale su novim, vlažnim i malo prikrivenim sjajem. Crte lica i nežni,
tanki obrazi postali su prirodniji i sladi, skloni grehu već kroz promenjeni izraz i pojavu
plavičastih podočnjaka. Celo lice, a posebno vatrena požudna usta, izgledali su kao zapaljeni

bahovskim pijanstvom.
Elizabeta je u svoju dotadašnju moć nad pesnikom bila sigurna. Nije ni pomišljala na

mogućnost da se bliži kraj i naslađivala se opijena neprestanim zanosom svoje lepote i uspeha.

Neumorno, kao da mora sav gubitak vremena u prethodnim godinama da nadoknadi, crpela je uz
smeh i drhteći od uzbuđernja sva zadovoljstva svakom porom, i opet bila još više žedna strasnih
poljubaca, snažnih zagrljaja i pohotnih igara. Dok je pesnik patio zbog opadanja energije i
sposobnosti za naslađivanje, dotle je ona, podsticana neizrecivom potrebom, ispunjavala svoju
fantaziju snovima o uživanju bez granica.

Jednog dana zamolila je pesnika da joj pročita ljubavnu bajku. Dugo se nećkao i ipak
pristao. Čitao je jedne sparne večeri, dok je na potpuno oblačnom nebu neprekidno sevalo.

Vodena para, miris cveća i umorno grgotanje vode u zalivu ispunili su vazduh.
Čitao je, a slika zamka ljubavi im se ponovo ukazala: crveni zamak, u kome se ječanje

nezasite ljubavne požude vrelo i očajnički probija kroz večnu vatru i gde žrtva iscrpljujući
ljubavne čarolije guši svoju ubilačku požudu na vlažnom skerletnocrvenom jastuku.

Ko može da kaže šta se prilikom čitanja događalo u pesnikovoj duši? Dok je čitao,
priljubljen uz njega drhtao je i dahtao vreli ženski stvor, čije su tamne užarene oči s njegovih
usana čitale vrele bestidne reči požude. A kada je stigao do kraja, njoj se oteo krik zapaljenog
iscrpljenog tela, koje je grozničavo drhtalo u strasti moćne poezije. S bolom u glavi i divljim
sjajem u očima, i on je nju stisnuo uz sebe, a u crnoj, sparnoj avgustovskoj noći, s otegnutim
jecanjem vetra i isprekidanim grgotanjem vode mešalo se roptavo dahtanje oba bića, iznad čijih
tela se nesagledivo uzburkana strast obrušavala kao mutni talasi nekog krvavo obojenog mora.

Od te večeri, tonula je ljubav žene neutoljivo rasplamsale strasti kao i od ideala ozarenog
pesnika brzo i sve dublje u divlju i prostu požudu. Vreme uživanja je prošlo, umesto njega i dalje
je buktala osramoćena strast, mutnim nesrećnim divljim drhtajima.

A onda se u Elizabeti začelo osećanje kajanja i očaja posle zanosnog sladostrašća. One
čarolijom umetnosti obasjane večeri muzike odavno su bile završene. Umesto toga, često i dugo
svirala je Šopena. Znala je da Martin u osnovi voli tu muziku, dok se on iz straha prema njenom
uticaju držao po strani. Ipak je groznica te divlje, podsticajne, zlosrećno genijalne muzike koja
oduzima dah danima remetila spokoj kuće. Martin, koji je tu rafiniranu, samotnu umetnost i njen
tužni učinak razumeo u njenoj potpunoj lepoti, patio je neizmerno, ali ipak nije mogao da odoli
njenoj čaroliji. Ti devičanski besni taktovi, kombinacije raspleta, pune smisla, nestalne i bogate
tonovima, one na sve strane neumorne disonante koje dodiruju i najtananiji nerv, grozničava
slabašna ljuljuškanja, bezimeni setni taktovi, bili su i jedina muzika koja je u drhtavom i sparnom
vazduhu crvenog zamka ljubavi još bila moguća.

Jedanput, pošto je odsvirala jedan Berliozov vilinski nežan, prozračan, a ipak tajnovito
uzbudljiv komad, Elizabeta je iznenada prsnula u žestok smeh, a sledećeg trenutka je bolno i
potresno jecala. Bled, pesnik je stajao pored nje ugašenih očiju i gledao kako ista nevolja koja mu
je stezala grlo muči u dugim trzajima i skrhanu ženu pored njega.

Kada se Elizabeta ponovo ispravila, obrisala je lice maramicom, uhvatila pesnika pod
ruku i izašla s njim u baštu.

„Blesava muzika”, izletelo joj je. „Mislim da sam stvarno plakala.” Uplela je ruže u kosu,
precvetale, žute ruže mesečarke, čiji su se listići odvajali i padali preko njene kose i ramena na
nabore haljine. Uzela je punu šaku ruža i bacila ih na pesnika. Tako su pod tremom sedeli žena i
muškarac, a sto i pod su bili prekriveni uvelim ružinim laticama, čiji je miris već bio opor.

„Zapara je”, rekao je pesnik.
„Stvarno”, nasmejala se glasno. Martin je otišao i doneo svetiljku, voće i vino.
„Ne može se spavati”, rekao je. „Ostaćemo ovde u bašti.”
„Dobro, proslavićemo jednu letnju noć! To je ono divno lirsko veče kakvo ti voliš.”
„Da, Elizabeta. A sutra ili prekosutra, ili nekolio dana kasnije, stiže jesen.”
„To kažeš tako tragično.”
„Smatraš li i ti tako? I jeste tužno kada ruže venu.” Elizabeta se nasmejala. „Ah, jadne
ruže! Izrašće druge.”
„I ti ćeš naći drugog ljubavnika.”
„Martine!”
„Izvini, Elizabeta. Nisam hteo to da kažem.”
„Nisam sigurna.”
„Stvarno nisam hteo, veruj mi! O, Elizabeta, kad bih mogao da razgovaram s tobom kao

na početku leta!”
„Ovo je ipak bilo divno leto.”
„Da, baš divno leto.” Martin je prigušio uzdah i promenio ton.
„Šopen je genijalan. Šta ti misliš?”
„Među pesnicima postoji jedan ravan njemu.”
„Na koga misliš?”
„Na tebe i tvoju ljubavnu bajku. Ti umeš tako nadareno, tako dobro kao i Šopen da

dotakneš najosetljiviji nerv.”
„Da li je to pohvala?”
„Naravno. Ali čekaj samo, vi erotičari i melanholičari, vi me ne možete tako lako

preobratiti! Ubuduće ću praviti muziku u kojoj će Don Žuan ličiti na zavedenu seosku devojku.”
„Čekam na to.”
„Tako i treba, dragi moj. Pre dva meseca sam čvrsto verovala da sam potpuna sotona, a

sada uviđam da sam bila puko jagnje. Snežnobelo jagnje, s plavom ogrlicom i zvoncem na njoj.”
„Izuzetno komično! A sada?”
„Sada se sve okrenulo. Tada je muzika bila moj gospod bog, a ja njena smerna služavka.

Sada sam ja gospod bog, a moja umetnost treba da igra... Ali ovo treba da bude noćna
svečanost?! Mi sedimo kao dva čuvara leša.”

„Čijeg leša?”
„Glupost! Priđi da stavim glavu u tvoje krilo i daj mi da popijem vino. Treba nešto i da
otpevamo.”
Kao što su u bašti po lejama ležali požuteli listići ruža, tako se gasila i venula ljubav
pesnika i umetnice. Došle su večeri kada su se vraćali posle odvojenih, samotnih šetnji, satima s
prikrivenom gorčinom sedeli jedan nasuprot drugom, Elizabeta ravnodušna i nezadovoljna, a
pesnik ogorčen i povređen do dubine svoje malaksale i oskrnavljene duše.
„Ti bi u stvari mogao da napišeš priču o ovom veselom letu”, rekla je ona jednoga dana.
„Ako si vešt, to će biti knjiga koju će ljudi gutati. Dozvoljavam ti da upotrebiš moje ime,
to će delovati. O, bože, čovek ipak želi da jednom postane slavan, a život je kratak. Tada će ljudi
na mene pokazivati i jedan drugom o meni pričati: to je čuvena ljubavnica tog i tog pesnika, koju
je golu kitio vencima crvene potočarke. A o njenom vratu ispevao pesmu. Čitavih mesec dana ju
je svojim rukama svlačio i oblačio.”
„Možda ću to i učiniti. Već sam dovoljno nisko pao za tako nešto, a i ti takođe.”
„Da baš tako! Inače, uskoro ću održati koncert u Baden-Badenu. Zvali su me ovih dana.
Ideš li sa mnom?”
„Nipošto! Kada je koncert?”
„Kroz osam dana.”
,,I ti ćeš stvarno tamo da ideš?”
„Danas sam potvrdila. Istina, ove dane ću morati da upotrebim za vežbanje. Jedan dan do
tamo, drugog dana sviram, a trećeg se vraćam, Preko Lucerna - Bazela...”
Martin je znao da se neće vratiti. Dan pred njen odlazak ponovo ga je svladala demonska
lepota njenog tela, ljubio ju je i grlio. Još jedanput se razbuktala nekadašnja vatra zanosa u
njegovom izmučenom srcu, pa je kroz uživanje u njenom veličanstvenom telu zaboravio na sve

patnje. A onda je otputovala.
U novinama je čitao o koncertu: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve

poznavaoce muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova pijanstkinja već
ranije oduševljavala, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i izvođenju. Dama je
svirala drugi Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je u oba komada jedan potpuno

izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali smo živo uzburkan i zavodljiv nastup.
Čestitamo i želimo sreću velikoj umetnici na početku nove, blistave epohe njenog umeća.”

Tako je svet pozdarvio beg velike umetnice od njenih ideala.
Martin je čekao četiri, pet dana. Elizabeta se nije vratila. Šestog i sedmog dana se pesnik
zatvorio u radnu sobu. U stalnoj borbi s nadirućim slikama svoje obolele mašte i silnom
potrebom za jecanjem, provodio je unutra sate, satirući se i očajavajući. Srce puno čemera
primoravao je starim okrutnim mislima na red i tražio je rešenje i priključak na buduće vreme. S
mukom je uspevao da odagna osećaj gađenja.
Nije nalazio ništa u svom životu, na svom telu i u svojim mislima što bi mu izgledalo
neoskrnavljeno, neokaljano i dostojno, a ukupna atmosfera mu je izgledala nečista od dahtanja i
znoja izopačenog ljubavnog užitka.
Ipak je došao dan od koga je mesecima strepeo. Jedina žena, dragulj njegovih najnežnijih
snova, oduzeta mu je, a plemeniti, prozračni, otmeni izgled i šarm gracije ukradeni. Njena, a
takođe i njegova sopstvena umetnost uprljane su i ponižene. Nikada više neće moći da, uživajući
u njenoj muzici, sanja san o idealu lepote, i nikada neće više moći da uživa u svojim stihovima i
opornoj, ćutljivoj, ponosom beskrajno oplemenjenoj umetnosti.
Još mučniji su mu izgledali budući susreti s Elizabetom. Mesecima će prolaziti jedno
pored drugog, uvek s bledim, izveštačenim osmehom. Ponovo će se sresti i s bezgraničnom
tugom i gorčinom podsetiti na prošlost. U neko doba će podleći telesnoj čari prizvanoj sećanjem,
i još jednom tu celu igru dostojnu žaljenja odigrati do ponovnog očaja i opet će se razići još
poniženiji, još ogorčeniji i zatrovaniji nego prvi put.
Kada je Martin posle dana provedenih u očajnoj borbi ponovo napustio sobu, prestravio je
slugu koji ga je dočekao. I on sam se uplašio kada je ugledao svoj lik u ogledalu, lice skrhanog i
od demona obeleženog čoveka.
Sada je bio siguran u svoju odluku. Njegov obožavalac i obrazovani istoričar, u čijoj je
kući i bašti Često viđao Elizabetu, primio je tih dana pismo od njega. „Pet mojih velikih i
potpisanih pesama”, naznačeno je u pismu, „skoro sve u pojedinačnim ispravljenim primercima,
kao što znate, podeljene su u rukopisu. Učinićete mi veliku uslugu ako uspete da ih pribavite.
Prepustiće ih pre vama nego meni. Imena i adrese onih koji ih poseduju naći ćete u priloženoj
listi. Tražite, ukoliko je moguće, sve da ih dobijete, a priložite i svoje primerke: od ogromne je
važnosti da ih imam sve na broju.”
Naučnik se drage volje prihvatio ovog posla. Pretpostavio je da Martin jednostavno želi
da ih preda izdavaču da bi ih javno objavio. Danima su Martinu isporučivani pojedini primerci,
gizdavo ukrašeni perom koje je za tu priliku napravio, do sitnice isto ispisane sveske od posebnog
papira, pričvršćene širokom crnom trakom, i sve njegovim parafom označene. Konačno,
nedostajale su još tri sveske; dve od njih su vlasnici odlučno odbili da predaju, a treća je izgleda
bila nepovratno izgubljena. Veliki broj rukopisa je bio priložen u elegantnim kožnim ili
somotskim mapama. Mali skup ukrašenih svezaka ležao je rasprostrt pred pesnikom. To je bilo
njegovo životno delo, dane i noći svojih najboljih godina je njima posvetio, da tim besprekorno
lepim stihovima podari briljantnu osnovu i visprenu povezanost. Poštovaoci su ih godinama
čuvali u skupocenim omotima i u prigodnim prilikama čitali pažljivim, fino obrazovanim
uživaocima.
Strogog lica i čvrsto stisnutih usana, pesnik je razgledao i prebrojavao rukopise. Nije
otvorio nijednu svesku, jer je dugo procenjivane, često ispitivane, bezbroj puta pročitane i nanovo
prerađivane stihove skoro sve sačuvao u svom pamćenju.
Kada je primio i poslednji, Martin je sve zajedno uvezao. Uveče, kod prvog sumraka,
doneo je težak paket na čamac i izvezao se na tamnu vodu. Na sredini jezera se zaustavio i čitav

sat malo pognut i nepomičan sedeo, s desnom rukom položenom na beli svežanj koji je sadržao
njegov životni rad. Neizdrživo oštar bol mu je u ovom mračnom i nemom času razdirao dušu.

A onda se polako uspravio, podigao svežanj na ivicu nagnutog čamca, još jednom prešao
preko njega milujući ga rukom, i spustio ga lagano i tiho u vodu. Uz mali vrtlog i tiho grgotanje,
nad svežnjem se površina vode ponovo zatvorila.

Dan posle toga, u svoj primerak Ariosta, koga je jednog posebno srećnog jutra čitao s
Elizabetom, položio je crvenu traku i nekoliko ružinih latica i to dragoceno izdanje poslao

umetnici na poklon.
Istoričar je primio zagonetnu kartu: „Zahvaljujem vam se na trudu! Pri pogledu na

mnoštvo listova, ponovo dobijam snažne, stare bolove umetnika - ars longa vita brevis. Ukoliko
umrem pre vas, zaveštavam vam moju biblioteku, pod uslovom da moja Aldinenova zbirka
radova zauvek ostane sa mnom.”

Martin je otputovao za Grindenvald i bez traga nestao u planinama.

(1900/01)

KAVALJER NA LEDU

Tada mi je svet izgledao sasvim drugačiji. Imao sam dvanaest i po godina i još uvek sam
bio obuzet šarenilom i bogatstvom sveta, dečačkim uživanjima i zanosom. Ali, prvi put se u
mojoj duši bojažljivo pojavilo požudno, daleko plavetnilo blage, iskrene mladosti. Bila je to duga
i žestoka zima i naša divna reka u Švarcvaldu je nedeljama bila okovana ledom. Nisam mogao da
zaboravim taj čudnovati, prekrasan osećaj uzbuđenja kada sam prvog jutra te ljute zime stupio na
reku. Led je bio tako proziran da se kao kroz neku tanku staklenu ploču videla zelena voda,
peščano dno s kamenjem, fantastično izuvijane vodene biljke, a na časak i tamna leđa jedne ribe.

Pola dana sam s drugovima tumarao unaokolo po ledu, hladnih obraza i poplavelih ruku,
sa srcem koje je ubrzano lupalo od ritmičkih pokreta na klizaljkama, pun čudesnog bezbrižnog
potpunog užitka dečačkog doba. Takmičili smo se u trčanju, skoku udalj i uvis, skrivali se, igrali
šuge, a oni od nas koji su imali staromodne klizaljke od kosti, kanapom pričvršćene za čizme,
nisu bili i najlošiji trkači. Ali jedan među nama, fabrikantov sin, imao je par „halifaks” klizaljki,
koje su se pričvršćivale bez vrpce ili kaiša, i za tren su se mogle navući ili skinuti. Reč „halifaks”
je od tada godinama stajala na mojoj božićnoj ceduljici želja, ali bezuspešno; a kada sam,
dvanaest godina kasnije, hteo da kupim par lepih i dobrih klizaljki i u radnji zatražio „halifaks”,
tada je, na moju žalost, jedan san, deo dečije iluzije, izgubljen, kada mi je kroz smeh rečeno da je
„halifaks” zastareo sistem i da već dugo ne spada u najbolje.

Najradije sam trčao sam, često sve do sumraka. Zujao sam tamo-amo, učio da u najbržem
trku na svakom proizvoljno odabranom mestu prikočim, ili da pravim okrete u punoj brzini, da
balansiram i širim ruke imitirajući avion. Mnogi od mojih drugova su provodili vreme na ledu,
klizajući s devojčicama i udvarajući se. Za mene devojčice nisu postojale. Dok su im se drugi
viteški stavljali na raspolaganje, čežnjivo i bojažljivo kružili oko njih, ili su se smelo i veselo
vozili u paru, ja sam potpuno sam uživao u slobodi. Prema „šetačima devojčica” osećao sam
sažaljenje ili podsmeh. Prema ispovestima nekih od njih, zaključio sam da su im ljubavni uspesi
prilično neuverljivi.

Tu negde, na izmaku zime, doprla mi je do ušiju đačka novost da je grmalj sa severa

nekoliko puta, prilikom skidanja klizaljki, poljubio Emu Majer. Od ove vesti mi je iznenada
pojurila krv u glavu. Poljubio! Svakako da je ovo bilo već nešto drugačije od dosadnih razgovora,
bojažljivog stiska ruke, što su inače šetači devojčica doživljavali kao najveće uživanje. Poljubiti!
To je bila reč iz nekog stranog, zatvorenog, bojažljivo naslućivanog sveta, reč koja je imala
slatkasti ukus zabranjenog voća i nešto tajanstveno, poetično, neimenovano, što pripada onoj
slatkoj tmini, zavodljivo primamljivom području, od svih nas prećutkivanom, ali na tajanstven
način poznatom i delimično obelodanjenom iz priča 6 ljubavnim avanturama devojačkih heroja
izbačenih iz škole. „Grmalj sa severa” je bio četrnaestogodišnjak, a bogzna kako dospeo među
nas, učenik iz Hamburga koga sam veoma uvažavao i zbog čije slave, koja se pročula i van škole,
često nisam mogao da spavam. A Ema Majer je bila neprevazideno najlepša devojčica u školi,
plavokosa, živahna, ponosna, i istih godina kao i ja.

Od tog dana, planovi i brige su se kovitlali u mom umu. Poljubiti neku devojčicu
prevazilazilo je sve moje dotadašnje ideale, ne samo zbog mene već i zato što je to bez sumnje i
školskim pravilima bilo strogo zabranjeno. Brzo mi je postalo jasno da za budući ljubavni
događaj može da posluži jedino klizalište. Kao prvo, pokušavao sam da svoju spoljašnost

doteram kao za prijem na dvoru. Posvetio sam vreme i brigu frizuri, do sitnice sam brinuo o
čistoći odeće, navukao sam krznenu kapu šeretski do pola čela i izmolio sam od sestre

crvenoružičasti svileni šal. U isto vreme sam počeo učtivo da pozdravljam one devojčice koje
dolaze u obzir, i verovao sam da primećujem da je ovo neočekivano iskazivanje poštovanja
prihvaćeno, doduše sa zaprepašćenjem, ali ne i bez dopadanja.

Mnogo teži mi je bio taj prvi kontakt, jer u svom životu još nikada nisam „prišao” nekoj
devojčici. Vrebao sam ponašanje mojih prijatelja prilikom takvih susreta. Poneki su činili samo
naklon i pružali ruku, drugi su nerazumljivo mrmljali, a ostali su se uglavnom služili elegantnom
frazom: „Da li biste mi učinili čast?” Ovaj obrazac mi je vrlo imponovao, uvežbavao sam ga i
kod kuće u mojoj sobi i klanjao sam se ispred peći, izgovarajući svečane reči.

Dan za težak prvi korak je došao. Još juče sam imao spreman plan za osvajanje, ali sam se
kukavički vratio kući ne usudivši se da bilo šta pokušam. A danas sam odlučio da bezuslovno
uradim to čega sam se veoma plašio, ali i željno iščekivao. Uz lupanje srca i gušeći se kao kakav
prestupnik otišao sam na klizalište i verujem da su mi ruke drhtale dok sam vezivao klizaljke. A
onda sam se u velikom luku sjurio u masu i potrudio se da svom licu obezbedim uobičajenu
sigurnost i ležernost. Dva puta sam klizao duž celog dugačkog klizališta u žurnom tempu, a oštar
vazduh i žestoki pokreti su mi veoma prijali. Iznenada, tačno ispod mosta, svom silinom sam
utrčao u nekoga i unezveren pao u stranu. A na ledu je sedela lepa Ema, usnica stisnutih od bola,

i gledala me s mnogo prekora. Preda mnom se okretao svet.
„Pa pomozi mi da ustanem”, rekla je svojoj prijateljici. Tada sam, krvavocrven u licu,

skinuo kapu, spustio se na kolena i pomogao joj da ustane.
Stajali smo jedno prema drugom zaprepašćeni, zbunjeni, i niko nije izustio ni reč. Ova

blizina, bunda, lice i kosa lepe devojčice su me ošamutili. Uzaludno samo se primoravao na neko
izvinjenje, držeći još uvek kapu u stisnutoj pesnici. I iznenada, gledajući kao kroz maglu,
mehanički sam učinio duboki naklon i promucao: „Da li biste mi učinili čast?”

Nije odgovorila, ali je moje ruke prihvatila svojim tananim prstima, čiju sam toplinu
osetio i kroz rukavice, i povela me odatle. Osećao sam se lagodno kao u nekom čudnovatom snu.
Osećaji sreće, stida, topline, veselja i smetenosti oduzimali su mi dah. Punih četvrt sata klizali
smo zajedno. Onda je na jednom odmorištu nežno oslobodila svoje male ruke, rekla: „Mnogo
vam hvala”, i otišla, a ja sam dosta kasnije skinuo svoju krznenu kapu i još dugo ostao da stojim

na istom mestu. Tek kasnije sam primetio da za sve ono vreme nismo progovorili ni jednu jedinu
reč.

Led se otopio i ovakav poduhvat više nisam mogao da ponovim. To je bila moja prva
ljubavna avantura. Ali prošlo je još mnogo godina pre nego što mi se ostvario san da položim
svoje usne na jedne rumene, devojačke.

DVA POLJUPCA

Pjerova priča:
Te večeri smo više puta pričali o poljupcima i raspravljali koji način ljubljenja može
najviše da usreći. Odgovor na to je stvar za mlade; mi stari ljudi nismo više za pokušaje i probe, i
o toj važnoj stvari možemo samo da se pozovemo na mutna sećanja. Iz mog skromnog sećanja,
želim da vam ispričam priču o dva poljupca, od kojih mi je svaki bio najslađi i najgori u životu.
Kada sam imao između šesnaest i sedamnaest godina, moj otac je još uvek posedovao
letnjikovac na bolonjskoj strani Apenina, u kome sam proveo najveći deo dečačkih godina, pre
svega vreme između dečačkog i mladalačkog doba, koje mi se danas čini - mogli vi to da
razumete ili ne - kao najlepše u celom životu. Odavno bih tu kuću posetio ili kupio kad odem u
penziju, da nije putem nesrećnog nasleđa pripala jednom mom rođaku s kojim se od detinjstva
nisam podnosio, a on uostalom i ima glavnu ulogu u mojoj priči.
To je bilo lepo, ne suviše vrelo leto, i moj otac, ja i naš rođak, koji je pozvan u goste,
stanovali smo u malom letnjikovcu. U to doba, moja majka odavno već nije bila živa. Otac je bio
još u dobrim godinama, plemenit čovek koji je nama mladima u jahanju i lovu, mačevanju i
igrama u artibus vivendi et amandi služio kao uzor. Još uvek se lako kretao, skoro kao mladić,
bio je lep, snažno građen i kroz neko vreme je trebalo da se oženi po drugi put.
Rođak se zvao Alvis, tada je imao dvadeset tri godine i, moram priznati, bio je veoma lep
mladi čovek. Ne samo što je bio vitak i dobro građen, imao lepe dugačke uvojke, sveže lice s
rumenim obrazima, već se kretao elegantno i uglađeno, bio veoma sposoban za ćaskanje, lepo
pevao i izvrsno igrao, i već tada je uživao zavidan glas ljubimca dama u našoj okolini. Postojao je

dobar razlog zbog koga jedan drugog nismo podnosili. Prema meni se ophodio nadmeno ili
nepodnošljivo ironično i, pošto je moj razum bio iznad mojih godina, vređao me je taj
potcenjivački način ophođenja. S druge strane, ja sam, kao pažljivi posmatrač, otkrio nekoliko
njegovih spletki i tajni, što, naravno, njemu nije bilo drago. Nekoliko puta je pokušao da me
pridobije licemerno prijateljskim pristupom, ali ja na to nisam naseo. Da sam bio nešto stariji i
mudriji, mogao sam ga pridobiti s više ljubaznosti i, kada se pruži prilika, uhvatiti u zamku -
uspešne i uobražene je tako lako prevariti. Doduše, bio sam dovoljno odrastao da ga mrzim, ali
još uvek detinjast da znam i za neko drugo oružje osim ljutnje i inata, i umesto da mu vraćam
njegove umilno otrovne strelice, svojom nemoćnom srdžbom sam ih još dublje zabadao u
sopstveno meso. Moj otac, kome naša međusobna odbojnost, naravno, nije bila nepoznata,

zadirkivao nas je zbog toga. Njemu je lepi i elegantni Alvis bio veoma drag i moj neprijateljski
odnos ga nije sprečavao da ga srdačno poziva u goste.

I tako smo zajedno provodili leto. Naš letnjikovac je ležao na brdu, a pogled se pružao
preko brežuljaka s vinogradima skroz do daleke ravnice. Sagradio ga je, koliko ja znam, u vreme
vladavine Albicija, neki prognani Firentinac. Naokolo se nalazila lepa bašta koju je moj otac
ogradio novim zidom, a njegov grb je na svečanom ulazu bio urezan u kamen, dok je na kućnim
vratima još uvek visio grb prethodnog vlasnika, urađen od sipkavog kamena i skoro
neprepoznatljiv. Nešto dalje u brdima, nalazilo se veoma lepo lovište; tamo sam išao ili jahao
svakoga dana i lutao unaokolo sam ili s mojim ocem, koji me je podučavao lovu sa sokolovima.

Kao što rekoh, tada sam bio skoro momčić, tek na sredini tog kratkog posebnog doba
između izgubljene veselosti deteta i još neostvarene zrelosti mladića, kao kretanje ulicom po
vrelom danu između dva zatvorena parka, razdragan bez razloga, tužan bez razloga. Naravno,
pisao sam veliki broj pesmica od tri stiha, ali nikada nisam bio zaljubljen u nešto drugo osim u

poetske slike, iako sam mislio da ću umreti od žudnje za pravom ljubavi. I tako sam u stalnoj
groznici lutao naokolo, voleo samoću i bio neizmerno tužan. Moju patnju je povećavalo to što
sam morao brižljivo da krijem ovo stanje. Tačno sam znao da me moj otac, a pogotovo omraženi
Alvis, ne bi poštedeli podsmeha. Svoje lepe stihove sam takođe brižno krio, kao kakva tvrdica
dukate, a kada mi se škrinja učinila nesigurnom, odneo sam kutijicu s papirima u šumu i zakopao
je. Svakog da.na sam proveravao da li je još tamo.

Prilikom jednog takvog obilaska blaga, ugledao sam sasvim slučajno svog rođaka kako
stoji na ivici šume. Odmah sam krenuo drugim pravcem dok me još nije ugledao, ali sam ga ipak
držao na oku, jer sam navikao da ga, i iz radoznalosti i iz neprijateljstva, stalno posmatram. Posle
nekog vremena, ugledao sam kako iz polja dolazi mlada služavka iz našeg domaćinstva i
približava se Alvisu. On ju je rukom obuhvatio oko struka, privukao sebi i s njom nestao u šumi.

Tada me je obuzela nekakva groznica, a u isto vreme se rasplamsala zavist prema starijem
rođaku, koga sam video da bere voće koje je za mene bilo još suviše visoko. Za vreme večere
gledao sam ga oštro u oči, jer sam verovao da se u njegovim očima ili na usnama mora primetiti
da je ljubio i ljubav okusio. Ali on je izgledao kao i uvek i bio kao i obično vedar i pričljiv. Od
tada ni na služavki ni na Alvisu nisam mogao da otkrijem neki znak požude, što me je u isto

vreme i bolelo i prijalo mi. U to vreme - a radilo se o sredini leta -do oca je stigla vest da smo
dobili susede. Bogati gospodin iz Bolonje i njegova lepa i mlada supruga, koje je Alvis već dugo
poznavao, uselili su se u letnjikovac koji je bio nepunih pola sata udaljen od našeg, a ležao je
nešto dublje u brdima. Taj gospodin je poznavao mog oca, a ja sam verovao da je on čak dalji
rođak moje pokojne majke, koja je bila poreklom iz porodice Pepoli; ali to nisam tačno znao.
Njegova kuća u Bolonji nalazila se u blizini Španskog koledža. Letnjikovac je bio svojina
njegove supruge. I ona i on, kao i njihovo troje dece, od kojih tada nijedno nije bilo rođeno, mrtvi
su, a osim mene, od svih tadašnjih na okupu, još je samo moj rođak Alvis živ i samo smo mi

postali starci, ali to naravno nije bilo dovoljno da postanemo i prisniji.
Već jednog od sledećih dana, dok smo jahali, sreli smo gospodina iz Bolonje. Pozdravili

smo ga, a moj otac ga je zamolio da nas sa svojom suprugom što pre poseti. Činilo mi se da
gospodin nije ništa stariji od mog oca; ali ova dva čoveka nisu mogla da se porede: moj otac je
bio visok, plemenitog izgleda, a ovaj nizak i bezobličan. Prema ocu se ponašao vrlo ljubazno,
nekoliko reči uputio i meni, i obećao da će nas sledećih dana svakako posetiti, pri čemu ga je moj

otac odmah najprijateljskije pozvao na obed. Sused se zahvalio, pa smo se rastali uz mnogo

komplimenata i veoma zadovoljni.
Dan pre posete, otac je naručio dobar obed i nepoznatoj dami u čast venac od cveća na

stolu. Veoma radosni i uzbuđeni očekivali smo naše goste, a kada su stigli, otac im je pošao u
susret sve do ulaznih vrata i lično pomogao dami da siđe s konja. Radosno smo seli oko stola i za
vreme obeda sam se Alvisu divio više nego mom ocu. Znao je da gostima, a pre svega dami,
ispriča toliko šaljivih, laskavih i zabavnih stvari, da smeh i razgovor nisu ni za trenutak prestajali.
Tim povodom sam sebi zadao da naučim i ovu veoma vrednu veštinu.

Ali pre svega sam se bavio izgledom plemenite mlade dame. Bila je izuzetno lepa, visoka
i vitka, ukusno obučena, a pokreti su joj bili prirodni i ljupki. Tačno se sećam da je na levoj ruci
imala tri zlatna prstena s velikim kamenovima, a oko vrata trostruki lančič s pločom firentinske
izrade. Kako se obed bližio kraju, a ja dovoljno osmotrio damu da sam već bio smrtno u nju
zaljubljen, po prvi put sam uistinu osetio tu slatku i razarajuću vatru o kojoj sam tako mnogo

sanjao i pisao pesme.
Po završetku obeda svi smo se neko vreme odmarali. Posle toga smo se okupili u bašti,

seli u hladovinu i zabavljali se različitim temama, pri čemu sam ja izgovorio jednu latinsku odu i
zato bio pohvaljen. Uveče smo obedovali u lođi, a kada je počelo da postaje tamnije, gosti su se

spremili za povratak. Odmah sam se ponudio da ih ispratim, ali je Alvis već doveo svog konja.

Oprostili smo se, tri konja su lagano krenula, a ja sam ih pratio pogledom.
Te večeri i te noći prvi put sam imao mogućnost da iskusim nešto od prave prirode

ljubavi. Celoga dana sam bio veoma srećan pri pogledu na lepu damu, a tako tužan i neutešan
kada je napustila našu kuću. S bolom i zavidan, čuo sam posle nekog vremena da se rođak vratio,
zaključao kapiju i ušao u svoju sobu. Cele noći nisam mogao da zaspim; ležao sam budan,
uznemiren i uzdišući. Do najmanje sitnice sam se sećao daminog izgleda, njenih očiju, kose i
usana, njenih ruku i prstiju, svake reči koju je izgovorila. Šaputao sam njeno ime, Izabela, više od
stotinu puta, nežno i tužno, a bilo je pravo čudo što sledećih dana niko nije primetio moj
unezvereni izgled. Čitavog dana nisam ništa drugo radio osim što sam smišljao lukavstvo i tražio
način da ponovo vidim lepu damu i po mogućstvu zadobijem njeno prijateljstvo. Naravno da sam
sebe uzalud mučio, jer nisam imao iskustva i nisam znao da svaka ljubav, pa i ona najsrećnija,
neizostavno počinje porazom. Jednoga dana sam odlučio da tajno odem do njihovog letnjikovca.
To nije bilo uopšte teško, jer se nalazio u blizini šume. Na ivici šume sam proveo više sati,
obazrivo i vrebajući, ali nisam ništa drugo video osim jednog lenjog ugojenog pauna, raspevane
služavke i kruženja belih golubova. I tako sam svakog božijeg dana odlazio tamo, a samo dva ili
tri puta sam imao zadovoljstvo da ugledam Izabelu u šetnji po bašti ili kako stoji na prozoru.
Postepeno sam postao sve odvažniji i dolazio čak do ispred bašte, čija su vrata skoro uvek bila
otvorena i opkoljena visokim grmljem. U njemu sakriven, imao sam pregled na baštenske staze i
bio u blizini malog paviljona, u kome se Izabela pre podne često zadržavala. Pola dana sam tako
provodio, ne osećajući glad ili umor, i drhtao svaki put nanovo od radosti i straha kada bih

ugledao lepu damu.
Jednoga dana sam u šumi sreo gospodina iz Bolonje i još radosniji sam otrčao do mog

skrovišta, jer sam znao da on sada nije u kući. Iz tog razloga odvažio sam se da još dublje nego
obično zađem u baštu i smestio sam se u lovorovo grmlje, odmah do paviljona. Iznutra su se čuli
nekakvi zvuci, pa sam zaključio da je Izabela već tamo. Učinilo mi se da čujem i njen glas,
doduše tako tiho, da u to nisam bio siguran. Strpljivo sam čekao da joj ugledam lice, u mojoj s
mnogo muke postavljenoj zasedi, u stalnom strahu da će se njen suprug svakoga časa vratiti i
slučajno me otkriti. Prozor od paviljona, okrenut meni, imao je, na moju veliku žalost i bes,
navučene plave svilene zavese, tako da unutra nisam mogao da vidim ništa. Malo me je umirivalo
to što na ovom mestu iz vile nisu mogli da me primete. Posle jednog sata čekanja učinilo mi se da
se plava zavesa pomiče, kao da neko stoji iza nje i pokušava kroz razmak da potajno osmatra
unutrašnjost bašte. Čekao sam dobro sakriven i veoma uzbuđen šta će da se dogodi, jer sam bio
samo tri koraka udaljen od prozora. Znoj mi se slivao s čela, a srce mi je lupalo tako jako da sam
se plašio da to može neko da čuje.

Ono što se tada dogodilo pogodilo me je gore nego da je neko zabio strelu u moje
neiskusno srce. Jednim žestokim pokretom, zavesa je odletela na stranu, i brzinom munje, ali
sasvim tiho, jedan čovek je iskočio kroz prozor. Još se nisam oporavio od neopisive
zaprepašćenosti, a već mi se dogodila nova; već sledećeg trenutka sam u tom drskom čoveku
prepoznao mog neprijatelja i rođaka. Kao udaren munjom, izgubio sam razum. Drhtao sam od
besa i ljubomore i bio vrlo blizu da iskočim iz skrovišta i nasrnem na njega.

Alvis se uspravio, nasmejao i obazrivo osvrnuo oko sebe. Nešto iza toga se pojavila

Izabela, koja je paviljon napustila spreda, kroz vrata, i oko ugla se uputila ka njemu. Smejala se i
prošaputala tiho i umilno: „Idi sada, Alvise, idi! Adio!”

On joj je prišao, zagrlio je i pritisnuo svoje usne na njene. Poljubili su se jedan jedini put,
ali tako dugo, požudno i vatreno da je moje srce u tom minutu napravilo hiljadu otkucaja. Nikada
nisam iz ove blizine video takvu usplamtelu strast, koju sam doduše poznavao samo iz stihova i

priča, a pogled na moju damu, čije su usne žedno i žudno upijale usne mog rođaka, doveo me je

do ivice razuma.
Taj poljubac, moja gospodo, bio je u isto vreme najslađi i najgorči od svih koje sam ja

lično dao ili primio, uz izuzetak koji ću vam odmah ispričati.
Još istoga dana, dok mi je duša drhtala kao ranjena ptica, pozvani smo da sutradan

budemo gosti gospodina iz Bolonje. Ja nisam hteo da idem, ali mi je otac naredio. Proveo sam još
jednu noć bez sna i u mukama. Popeli smo se na konje i komotno dojahali do njih, pa kroz kapiju
i baštu, koju sam toliko puta tajno posećivao. Dok sam ja bio pun strepnje i muke, Alvis je pored
paviljona i lovorovog grmlja prošao sa osmehom, što me je dovelo do besa.

Doduše, za stolom se i ovoga puta moje oči nisu odvajale od lepe Izabele, ali svaki pogled

mi je nanosio paklene muke, jer je preko puta nje sedeo mrski Alvis i lepu damu nisam mogao da
gledam, a da potpuno jasno ne vidim i scenu od juče. Pa ipak, neprestano sam gledao u njene
dražesne usne. Sto je bio prepun jela i vina, razgovor se vodio živahno i vedro; ali meni nije
prijao nijedan zalogaj, i u razonodi nisam učestvovao ni jednom jedinom rečju.

To popodne mi se, za razliku od svih ostalih koja su bila tako vesela, činilo dugo i rđavo
kao služba pokore.

Za vreme večere, sluga je javio da u dvorištu stoji glasnik koji želi da razgovara s
domaćinom. Ovaj se izvinio, obećao da se uskoro vraća, i otišao. Moj otac je nadalje održavao
razgovor. Kako sam verovao, on je prozreo Izabelu i Alvisa i činilo mu je zadovoljstvo da ih
zadirkuje aluzijama i neobičnim pitanjima. Između ostalog, šaljivo je upitao damu: „Recite mi,
gospođo, kojem od nas trojice biste najradije poklonili poljubac?”

Lepa dama se glasno nasmejala i žustro odgovorila: „Najradije ovom divnom dečkiću!”
Onda je ustala sa stolice, privukla me sebi i poljubila me - ali to nije bio onaj jučerašnji dugačak i
vatren poljubac, već površan i hladan.

I verujem da je to bio poljubac koji je meni doneo više radosti i patnje nego bilo koji
drugi, jer sam ga dobio od voljene žene.

(1902)

HANS AMŠTAJN

U redu, mladići, ne mučite me. Ispričaću vam nešto iz mojih studentskih godina, o lepoj
Salome i mom dragom Hansu Amštajnu. Moram da vas zamolim da ostanete mirni i ne smete u
sve da verujete, ipak se radi o studentskom ljubakanju. Ali nije ni za ismevanje. I donesite mi još
jednu čašu vina! Ne, čašu belog. Da zatvorite prozor? Nikako, poštovani, neka samo grmi, to se
slaže s mojom pričom. Nevreme, gromovi, sparna noć, to je pravi štimung. Vi, moderna gospoda,
morate da vidite da smo mi, iz moga doba, takođe mnogo toga doživeli, dobrog i lošeg, kako se
već dešavalo, i toga nije bilo tako malo. Imate li i vi dovoljno pića?

Vrlo rano sam ostao bez oba roditelja i skoro sve raspuste provodio sam kod ujaka Ota,
tamo gore u njegovom kamenom švarcvaldskom gnezdu, jedući voće, pričajući o razbojnicima,
pecajući pastrmke, učestvujući u svemu tome kao zahvalan nećak i propisno uživajući. Dolazio
sam u leto, u jesen, i za Božić, s malim rancem i praznom torbom, jeo sam kao ala, tovio se,
postajao crven u licu i svaki put se pomalo zaljubljivao u dražesne rođake. I svaki put potpuno
zaboravljao na Školu. Pušio sam s ujakom za opkladu njegove italijanske cigare, išao s njim na
pecanje, čitao mu njegove kriminalne romane i odlazio s njim neki put na pivo. To nije bilo loše i
činilo mi se dostojno hvale i ljudski, iako je plavokosa rođaka ponekad upućivala poglede
molećive ili pune prebacivanja; a bila je baš blage prirode i bez smisla za svađu.

Poslednjeg letnjeg raspusta pre početka studija bio sam ponovo kod ujaka, razmetljiv,
ohol, ponosit i kao iz trave iždžigljao, baš kako maturant i mora da izgleda. Jednoga dana je
stigao novi šumski nadzornik. Bio je to dobar, tih čovek, ne mlad, ne sasvim zdrav, koji je ovde
pronašao svoje poslednje utočište.

Odmah se videlo da neće mnogo pričati o sebi. Sa sobom je doneo veoma lepo pokućstvo,
jer je bio bogat; osim toga, i čudesnog psa, dugorepo gizdavo konjče, sve skupa ljupka pratnja,
jednu divnu pušku i najmoderniju englesku opremu za pecanje, sve to vrlo odgovarajuće čisto i
veoma vredno. Sve to je bilo i lepo i prijatno. Ali ono što je još doveo sa sobom bila je usvojena
ćerka. Zvala se Salome i ona je, dakako, zasenila sve ostalo. Sam bog zna kako je to divlje dete
došlo baš do tog ozbiljnog i mirnog čoveka. Bila je potpuno egzotična biljka, poreklom, preko
nekog udaljenog rođaka, negde iz Brazila ili iz Ognjene zemlje, lepa, čudnovatog izgleda i
neobičnih manira. Naravno, želite da znate kako je izgledala. To nije tako jednostavno opisati -
izgledala je pre svega neobično i egzotično. Prilično visoka, dvadesetih godina, besprekorne
građe, tako da od glave do pete sve izgleda zdravo i jedro. Naročito su joj vrat, ramena, mišice i
ruke bili jaki, popunjeni, a pri tom pokretljivi i otmeni. Kosa bujna, gusta, dugačka, nekako
tamnoplava, oko čela pomalo kovrdžava, a pozadi skupljena u veliku punđu probodenu iglom. O
licu neću mnogo da vam kažem, bilo je možda isuviše zaobljeno, a usta možda malo veća, ali se
pogled uvek zadržavao na njenim očima. One su bile prevelike, zlatnobraon i malo buljave. Kad
je, kao i obično, ukočeno gledala pred sebe i osmehivala se širom otvorenih očiju, izgledala je
kao slika. Ali ono što je zbunjivalo bio je njen pogled. Gledala je tako bezbrižno, čas ispitivački,
čas nezainteresovano, bez ijednog znaka ustručavanja ili devojačkog stida. Ali nikako besramno,
više kao neka lepa životinja, bez licemerja i tajni.

A tako se i ponašala. Šta joj se dopada ili ne sviđa nije sakrivala; ako joj je neki razgovor
bio dosadan, tvrdoglavo je ćutala i razgledala unaokolo ili nekoga gledala s tolikom dosadom da

bi se taj postideo.
Posledice su jasne. Žene su zaključile da je nemoguća, a muškarci su se raspalili. Da sam

se odmah u nju zaljubio, podrazumeva se eo ipso. Zaljubio se takođe i šumarev pomoćnik,

apotekar, mlađi učenici, zamenik upravnika, sinovi bogatog trgovca drvetom, fabrikant i doktor.
Lepa Salome se ovde kretala potpuno slobodno, išla sama u šetnje, odlazila u brojne posete i u
svojoj kitnjastoj kočiji provezla se kroz čitavu oblast uzduž i popreko, a pošto joj zbližavanje nije
padalo teško, u veoma kratkom vremenu je sakupila lep broj ljubavnih izjava.

Jednom je došla da nas poseti. Ujak i njegova ćerka nisu bili kod kuće, pa smo seli na
baštensku klupu. Divlje trešnje su već bile crvene, bobičasto voće zrelo, i Salome je udobno
zavukla ruku u ribizle iza sebe. Usput smo i razgovarali, i otišli tako daleko da sam joj

vatrenocrvenog lica izjavio da sam se u nju mahnito zaljubio.
„O, to je veoma lepo”, odgovorila je. „Vi mi se baš dopadate.”
„Poznajete li starijeg Gribela?”
„Karla? Da, dobro ga poznajem. To je takođe drag mladi čovek i ima tako lepe oči. I on je

zaljubljen u mene.”
„Da li vam je on to rekao?”
„Svakako, prekjuče. Baš je bilo smešno.”

Smejala se glasno, i pri tome zabacila glavu unazad tako da sam na njenom okruglom i
belom vratu video kako se pomeraju žile. Hteo sam da joj dodirnem ruke, ali se nisam usudio već
sam joj samo upitno ispružio svoje. Položila mi je par ogrozda u šaku, rekla adieu i otišla.
Postepeno sam uvideo kako ona sa svim obožavaocima igra svoju igru i koristi nas da se lepo

zabavlja, pa sam od tada svoju zaljubljenost podnosio kao groznicu ili morsku bolest koju delim s
mnogo ostalih, a nadam se da će jednom prestati i da ću ostati u životu. Pa ipak sam provodio
mučne noći i dane... Ima li još vina?

Hvala. I tako su se odvijale stvari ne samo tog leta već tokom čitave godine. Tu i tamo je
poneki od zaljubljenih odustajao, doduše ne rado, ali su se s vremena na vreme pojavljivali i neki
novi, a pri tome je Salome ostajala nepromenjena, čas nestašna, čas mirna, pa onda podrugljiva, i

izgledalo je da je istinski zadovoljna i da se divno zabavlja. I ja sam se navikao da se svakog

raspusta ponovo vratim u stanje silne zaljubljenosti, kao da dobijam sopstvenu groznicu, koju
moram da izdržim. Jedan sapatnik mi je rekao u poverenju da smo magarci što joj se udvaramo,
jer je ona neskriveno ispoljavala želju da svi muškarci budu u nju zaljubljeni, i zato je ono malo
istrajnih s najvećim oprezom izbegavala.

Između ostalog, u Tibingenu sam pristupio studentskom udruženju, pa sam u piću, tučama
i skitnji proveo dva vesela semestra. U to doba je Hans Amštajn postao moj prisni prijatelj. Bili
smo istih godina, obojica oduševljeni udruženjem studenata, a manje studijama medicine, voleli
smo da slušamo muziku i postepeno postali nerazdvojni, uprkos povremenom trvenju.

Već za Božić Hans je, kao i ja, postao ujakov gost. I on je takođe već odavno izgubio
roditelje. Uprkos mom sigurnom očekivanju, njega nije privukla lepa Salome već ga je
zainteresovala moja plavokosa rođaka. Znao je način da se prikaže u prijatnom svetlu. Bio je
vaspitan i lep mladić, dobro je svirao, i nije bio brbljivac. S velikim zadovoljstvom sam
primećivao kako se brine o mojoj rođaki i kako ona rado popušta i sprema se da prestane s
nestašnom borbom, a ja sam, kao i pre, trčao tamo gde sam se nadao da ću sresti Salome.

Za Uskrs smo ponovo došli, i dok sam se ja držao ujaka i pecanja, moj prijatelj je brzo
napredovao kod moje rođake. Ovoga puta je Salome često svraćala kod nas, pokušavala i
uspevala da me zaludi i posmatrala igru između Hansa i Berte veoma pažljivo i s prividnom
naklonošću. Šetali smo po šumi, pecali, tražili anemone, i dok je Salome meni potpuno pomutila
glavu, ono drugo dvoje nikako nije ispuštala iz vida: posmatrala ih je nadmoćno i podrugljivo, a
meni iznosila primedbe o nepoštovanju ljubavi i bračne sreće. Jednom sam je zgrabio za ruku i
brzo poljubio. To ju je razbesnelo i želela je da se osveti.

„Zbog ovoga ću vas ujesti za prst. Dajte mi ga!”

Ispružio sam prst i osetio njene velike, pravilne zube u mesu.
„Treba li da ugrizem još jače?”
Klimnuo sam potvrdno. Krv mi je potekla po ruci, a ona ju je, smejući se, pustila. Grozno
me je bolelo, a rana se još dugo videla.

Kad smo se vratili u Tibingen, Hans mi je poverio da se dogovorio s Bertom i da se na
leto nada veridbi. Tog semestra sam im omogućio da razmene par pisama, i u avgustu smo
ponovo obojica odseli kod mog ujaka. S ujakom Hans o tome još nije razgovarao, ali se činilo da
je on celu stvar već namirisao i nije bilo straha da će praviti teškoće.

A onda je jednog dana Salome ponovo svratila kod nas, oštro pogledala sve unaokolo i
došla do đavolske zamisli da napakosti blaženoj Berti. Bilo je ružno kako je laskala bezazlenom
Amštajnu, primoravala ga da bude u njenoj blizini i terala ga da se zaljubi na silu. On je veoma
hrabro prešao preko toga i bilo je čudo da mu takvi pogledi, to umiljavanje i sigurne namere nisu
potpalili strast. Ostao je čvrst i već je odredio nedelju kao dan kada će iznenaditi ujaka i objaviti
veridbu. Plavokosa rođaka je već stidljivo blistala srećom neveste, onoliko koliko je to bilo
moguće.

Hans i ja smo spavali jedan do drugog u prizemlju, u dva sobička s niskim prozorima,
kroz koje se lako ujutru moglo iskočiti u baštu.

Jednog popodneva je lepa Salome ponovo satima bila kod nas; Berta je pospremala po
kući, tako da je ona imala potpuno na raspolaganju mog prijatelja, a mene je na drzak ali ipak
osobito lukav način dovela skoro do pucanja, te sam na kraju izleteo i glupo je ostavio samu s
njim. Kada sam se uveče vratio, ona više nije bila tu, ali je moj jadni prijatelj imao naborano čelo,
mutne oči i govorio je o bolu u glavi.

„Da, boli te glava”, pomislio sam i odveo ga na stranu.
„Šta je s tobom?”, upitao sam ga ozbiljno. „Moram da znam.”
„Ništa, to je zbog vrućine”, procedio je.
Prečuo sam tu laž i upitao ga direktno da li mu je šumareva ćerka zavrtela mozak.
„Glupost, ostavi me”, rekao je i udaljio se od mene, a izgledao je užasno jadno. Otprilike
sam znao kako se oseća i bilo mi ga je veoma žao; njegovo lice se iskrivilo, opustilo, a cela
pojava mu je bila puna jada, razdražena i bolesna. I ja sam od Salominog koketiranja nosio rane i
bolove i rado sam hteo tu bolesnu zaljubljenost da iščupam iz duše skupa s njenim krvavim
korenjem. Moje uvažavanje Salome je odavno nestalo, svaku služavku sam više poštovao od nje,
ali to nije pomoglo, uvukla mi se pod kožu, bila je isuviše lepa, isuviše izazovna da bih mogao da

oslobodim misli.
Oh, napolju ponovo grmi. Tada je bilo jedno slično veče, vrelo i olujno, a nas dvojica smo

sedeli sami pod tremom, ispijali vino i ništa nismo govorili.
Bio sam veoma žedan i neraspoložen i ispijao sam hladno belo vino, čašu za čašom. Hans

je bio žalostan, tužno i zabrinuto je zurio u vino, sasušeno lišće žbunja je širilo jak miris, a topao i
žestok vetar ga je bučno drmusao. Bilo je devet, pa deset sati, a razgovor nismo počinjali. Čučali

smo tu sa istim izrazima lica, punim briga, zahvatali vino iz velikog staklenog bokala, a kada je u
bašti postalo mračno, tiho smo se rastali, on ka kućnim vratima, a ja kroz prozor u moj sobičak.
Unutra je bilo vrelo. Seo sam samo u košulji na stolicu, zapalio lulu i uzrujan i melanholičan
bludeo u daljinu. Trebalo je da bude mesečine, ali je nebo bilo prekriveno oblacima, a u daljini su

dve munje zasvetlele jedna za drugom.
Ulazi tako sparan vazduh - šta pomaže lepota opisa? Moram sada ipak da se vratim na

priču.
Ispušio sam lulu i legao u krevet, glave prepune neprijatnih misli. Odjednom sam začuo

nekakav šum na prozoru. Jedna prilika je stajala ispred i pažljivo gledala u unutrašnjost sobe. Ni

sam ne znam zašto sam ostao mirno da ležim i zašto ništa nisam rekao. Prilika je nestala, otišla tri
koraka dalje, do prozora Hansovog sobička. Razmakla je zavesu, koja je malo zašuštala. A onda
ponovo tišina.

Začulo se tiho: „Hanse Amštajne!” A meni se podigla kosa na glavi kada sam prepoznao
Salomin glas. Više nisam mogao da se pomerim, samo sam kao lovac napeto osluškivao. Bože
moj, bože moj, šta će se dogoditi! A onda ponovo glas: „Hanse Amštajne!” Tiše, oštrije i
prodornije. Niz Čelo mi se slivao znoj.

U sobičku mog prijatelja se čulo tiho šuštanje. On je ustao, obukao se na brzinu i došao do
prozora. Šaputalo se žestoko i vatreno, ali neverovatno tiho. Gospode bože, gospode bože! Bolelo
me je celo telo, hteo sam da ustanem ili da urlam, ali nastavio sam mirno da ležim i bio
zaprepašćen. Žeđ i gorak ukus u ustima posle popijenog vina skoro su me oborili.

Začuo sam još tihih šumova, a odmah iza toga ugledao u bašti Hansa Amštajna pored
devojke. Razdvojeni u početku, a onda stisnuti jedno uz drugo, tiho i preplašeno kao da su istim

konopcem vezani. I tako stisnuti, da skoro nisu mogli noge da pomeraju, krenuli su polako kroz
baštu, pored trema i bunara, kroz kapiju, u pravcu šume. Gledao sam ih naprežući oči, a dva puta
mi je pomoglo sevanje munje... Zar vi niste žedni? Popijte nešto! Da, to je ta priča. Ali slušajte
dalje. Ona ga je pridobila, izvukla noću iz kreveta, i ja sam znao da više nikada neće od nje otići i
da će ga zarobiti slatkim recima i drskim ljubavnim milovanjem, ali takođe sam znao da je Hans
čovek od morala mnogo više od mene i da tamo u šumi nijedan poljubac ne prima ili ne daje a da

nije svestan da time vara Bertu. Odmah sam pomislio i na to da imam ozbiljnu obavezu da se
ujutru molim za njega. Pri svemu tome, nekako mi je prijalo da znam da je moja obožavana s
drugim muškarcem u šumi. Skočio sam iz kreveta, popio gutljaj vode i ležao na hladnom podu
čitav sat, sve dok se moj prijatelj nije tiho vratio i ušao kroz prozor. Sve dok nisam zaspao, čuo
sam njegovo teško disanje i hodanje tamo-amo po sobičku.

Ujutru sam se probudio rano, pre pet sati, obukao se i otišao do Hansovog prozora.
Spavao je dubokim snom na izgužvanom krevetu, oznojenog čela i jadnog izgleda. Otišao sam na
livadu i u miru posmatrao gizdavu šumsku kućicu, livade, voćnjake, oranice, šumu. Glava mi je
bučala više nego posle povratka iz krčme i za to kratko vreme dok sam hodao bez cilja ono što se
dogodilo nestalo je kao da ničeg nije bilo.

Kada sam se vratio u baštu, moj prijatelj je stajao na prozoru svog sobička, ali se povukao
čim me je ugledao. Taj kukavički gest, dokaz griže savesti, neopisivo me je zaboleo. Međutim,
sažaljevanje nije moglo da pomogne. Ušao sam u njegovu sobu. Kada se okrenuo prema meni,
iznenadio sam se. Lice mu je bilo sivo i preplašeno i s mukom se održavao na nogama, kao

predugo jahano kljuse.
„Šta je sa tobom, Hanse?”, upitao sam ga.
„Ma ništa. Nisam dobro spavao. Ubija me ova vrućina.”
Izbegavao je da me gleda u oči, pa sam ponovo osetio onaj isti strašni bol od malopre,

kada je pobegao s prozora. Seo sam na okvir prozora i gledao ga.
„Hanse”, rekao sam, „znam ko je bio kod tebe. Šta to Salome započinje s tobom?”
Pogledao me je bespomoćno i bolno kao ranjena divljač.
„Biće u redu”, rekao je. „Sve će biti u redu. Pusti to, samo pusti, i tako ništa ne pomaže.”
„Ne”, morao sam da mu kažem, „dužan si da mi odgovoriš. Ne želim da pričam o Berti i

njenom ocu, u čijoj kući smo gosti. To nije glavna stvar. Ali šta će biti s nama, s tobom, sa mnom
i sa Salome? Hoćeš li i sledeću noć provesti s njom u šumi?”

Zaječao je. „Ne znam. Ne mogu ni reč da ti kažem. Kasnije, kasnije.” Nisam više
zapitkivao. Ušao sam u kuću, popio kafu i rekao da Hans još uvek spava. Uzeo sam svoje štapove
i nameravao da pecam u hladovini klisure. Ali nesvesno sam se našao pred šumarevom kućom.

Skrenuo sam s puta u lešnikov šumarak i čekao a da uopšte nisam osećao vrelinu i vlagu jutra.

Malo sam odspavao, a razbudili su me topot konjskih kopita i razgovor. Lepa Salome se vozila
svojim malim kolima sa šumarevim pomoćnikom kroz šumu, nosila je pribor za pecanje i korpu
za ribe i smejala se kao kad u rano jutro cvrkuće ševa. Mladi šumar je iznad nje držao raširen
suncobran dok je ona kočijašila, i takođe se, mada malo smeteno, smejao. Bila je lagano obučena,
u svetloj odeći, s ogromnim tankim slamnatim šeširom, i izgledala je tako sveža, vesela i uredna,
kao dete prvog dana škole. Pomislio sam na Hansa i njegovo sivo mrtvačko lice. Bio sam
pometen i zaprepašćen i mnogo više bih voleo da sam je video neraspoloženu. Kola su se čilim

kaskanjem konja spustila niz dolinu i nestala s vidika.
Možda bi bilo bolje da sam se vratio kući i proverio kako je Hans. Ali ja sam krenuo za

kolima, dole ka klisuri. Verovao sam da to činim iz saosećanja s prijateljem i potrebe za
hladovinom i tišinom šume, ali je verovatnije da me je više privukla lepa i posebna žena. Nešto
dalje, bliže potoku, mimoišao sam se s njenim malim kolima koje je pomoćnik šumara polako
vozio nazad, i znao sam da ću je naći na potoku. Tada sam osetio veliku zaparu iako sam dugo
bio u senci šume, usporio sam korak i počeo da brišem znoj s lica. Kada sam stigao do potoka,
još nisam ugledao devojku, zastao sam da se odmorim i zagnjurio glavu u brzu i hladnu vodu sve
dok nisam počeo da drhtim. Tada sam obazrivo krenuo preko kamenja uz potok. Voda je svuda
penušala i hučala, a ja sam se klizao na vlažnom kamenju, jer sam gledao daleko unapred ne bih

li ugledao Salome.
A onda se iza jedne poveće stene obrasle mahovinom ona odjednom pojavila, iznenađena,

s podignutom haljinom i do kolena golim nogama. Zastao sam kao ukopan i izgubio dah od
zadovoljstva što je tako lepu, jedru i samu vidim pred sobom. Jedna noga joj je bila u vodi i

nestala u peni, a drugom belom i lepo oblikovanom stajala je na mahovini.
„Dobro jutro, gospođice.”
Klimnula je glavom umesto pozdrava, a ja sam prišao sasvim blizu, odmotao uzice sa

štapa i počeo da pecam. Nisam mogao da govorim, do pecanja mi nije bilo stalo, bio sam potpuno
iznuren i potpuno prazne glave. I zato što sam pomislio da Salome pravi grimase i da se zabavlja
na moj račun, sklonio sam štap za pecanje i seo na stenu obraslu mahovinom. Posmatrao sam je

iz hladovine kako posluje i gaca po vodi. Nije potrajalo dugo, a ona je prestala da se trudi,
poprskala me vodom i upitala: „Mogu li i ja da dođem?”

Počela je da navlači čarape i cipele, i kada je završila s jednom nogom, upitala me je:
„Zašto mi niste pomogli?”

„To mi se čini nepristojnim”, odgovorio sam.
Naivno me je upitala: „Zašto?” Ali na to nisam znao odgovor. Za mene je ovo bilo
posebno, ali ne i prijatno vreme. Koliko god mi se devojka više sviđala i postajala sve prisnija,
utoliko sam više morao da mislim na mog prijatelja Hansa Amštajna i Bertu, i osećao sam da u

meni raste neki gnev protiv Salome, koja se sa svima nama igra i koja zbog svoje zabave nas troje
čini nesrećnim. Učinilo mi se da je sada vreme da se izborim protiv svoje žalosne zaljubljenosti i
da završim s ovom igrarijom.

Upitao sam je: „Smem li da vas otpratim do kuće?”
„Ja ostajem još ovde”, odgovorila je. „Zar vi nećete?”
„Ne, odlazim.”
„O, zar hoćete da me ostavite potpuno samu? Bilo bi tako prijatno još malo ovako sedeti i
ćaskati. Vi često čavrljate tako veselo.”
Ustao sam. „Gospođice Salome, to je veoma ljubazno od vas, ali sada moram da idem. Vi
raspolažete sa dovoljno ljudi kojima možete da se igrate.”
Zvonko se nasmejala: „Pa onda zbogom!” Uzviknula je raspoloženo, a ja sam se udaljio

kao prebijen. Od te devojke se nije mogla izvući nijedna ozbiljna reč. Usput mi je pala na um
pomisao da prihvatim sve kako je nekada bilo, da se vratim i iskoristim ovo vreme. Ali njen način
da sebe takoreći omalovažava bio je takav da sam se sttdeo da to iskoristim. I kako bih onda

mogao da razgovaram s Hansom?
Kada sam stigao kući, Hans me je očekivao i odmah me je odvukao u svoj sobičak. To što

mi je ispričao bilo je prilično jasno i razumljivo, ali me je ipak poremetilo. On je toliko bio
opsednut Salomom da o sirotoj Berti uopšte nije bilo pomena. Pa ipak je shvatio da više ne može
da bude gost u kući i najavio je za popodne svoj odlazak. To je bilo jasno i shvatljivo, protiv toga
nisam mogao ništa da kažem; samo sam mu iznudio obećanje da će pre puta ozbiljno razgovarati
s Bertom. A onda je sledila glavna stvar. Budući da je Hans po prirodi osećao odvratnost prema
nejasnim i dvosmislenim odnosima, želeo je u isto vreme da ima Salome samo za sebe, ali mu je
za to bila potrebna njena reč ili reč njenog hranitelja, inače bi bez toga teško dobio dozvolu da
poseti našu kuću.

Uzalud sam mu savetovao da pričeka. Bio je bolesno uzbuđen i tek kasnije je doprlo do
mene da iza toga verovatno stoji njegovo osetljivo shvatanje časti, koje mora da opravda pred

sobom i pred ljudima.
Uložio sam sav trud da ga urazumim. Iako sam i ja bio zaljubljen u Salome, tvrdio sam da

je loša osoba, nagoveštavao sam mu da njena strast za njim nije istinska, da je to samo njena
sujeta i da se možda svemu tome sada smeje.

Bilo je uzaludno, uopšte nije slušao. Onda me je preklinjući zamolio da s njim odem do
šumskog nadzornika. Već je obukao redengot. Bilo mi je dovoljno teško što je trebalo da mu
pomognem da dođe do devojke u koju sam toliko semestara, doduše beznadežno, bio zaljubljen.

To nije bila laka odluka. Ali konačno sam popustio jer je Hans bio u neobičnom i
plahovitom raspoloženju, kao da ga je obuzeo demon koga ne može da obuzda.

Obukao sam svoj crni kaput i krenuo s Hansom Amštajnom ka kući šumskog nadzornika.
Put je za obojicu bio mučenje. Bilo je pakleno vrelo negde oko podneva i ja u zakopčanom
svečanom kaputu nisam dolazio do vazduha. Moj zadatak je bio da pre svega držim po strani
šumara i omogućim Hansu razgovor sa Salomom.

Služavka nas je uvela u lepu primaću sobu; nadzornik i njegova ćerka su istovremeno ušli
i uskoro sam se ja s njim odvojio u susednu prostoriju da mi pokaže nekoliko lovačkih pušaka.
Ono dvoje je ostalo u primaćoj sobi.

Šumski nadzornik je na svoj fini i mirni način bio prijateljski raspoložen prema meni, a ja
sam svaku pušku razgledao detaljno koliko je to bilo moguće. Pri tome se nisam silno zabavljao,
jer sam stalno osluškivao, a događanja u susednoj sobi nisu mogla da me umire.

U početku je to bio poluglasan razgovor, koji se uskoro pretvorio u šaputanje, i to je
trajalo neko vreme. Zatim su se pojedini uzvici glasno čuli, a onda se iznenada, posle čega sam
par minuta s paničnim strahom osluškivao i igrao komediju, veoma razgovetno čuo uzbuđeni glas
Hansa Amštajna, preglasan, skoro urlajući, ali čuo ga je i šumski nadzornik.

„Šta se događa?”, povikao je i naglo otvorio vrata. Salome je ustala i mirnim glasom
rekla: „Gospodin Amštajn me je počastvovao jednim predlogom, tata. Mislim da ću morati da ga
odbijem...”

Hans je bio van sebe.
„Zar te nije stid!”, vikao je ljutito. „Prvo si me skoro na silu odvojila od druge, a sada...”
Šumski nadzornik ga je prekinuo. Vrlo hladno i malo nadmeno, zamolio ga je da objasni
pređašnju scenu. Posle dužeg ćutanja, s naporom prigušujući od besa i uzbuđenja drhtavi glas,
Hans je počeo da objašnjava, zbunio se, zastajao. Pomislio sam da moram da se umešam, i

verovatno sam time celu stvar na kraju pokvario.

Zamolio sam šumskog nadzornika za kratak razgovor i ispričao mu sve što sam znao.
Nisam prećutao nijedan od malih poljubaca kojima je Salome pridobila mog prijatelja. Nisam
prećutao ni onu noć. Stari gospodin nije izustio ni reč, pažljivo je slušao, zatvorio oči, a na licu

mu se videla tuga.
Posle pet minuta smo ponovo bili u primaćoj sobi, gde smo zatekli samo Hansa.
„Čuo sam čudnovate stvari”, rekao je nadzornik izveštačeno čvrstog glasa. „Čini se da

vam je moja ćerka nešto učinila, ali zaboravili ste da je Salome još dete.”
„Dete”, rekao je Hans. „Dete.”
„Ja ću razgovarati s devojkom i očekujem vas sutra u isto vreme za dalja objašnjenja.”

Krutim pokretom nas je otpustio i mi smo tiho i obeshrabreno krenuli ka kući. Iznenada smo bili
primorani da požurimo. Počela je snažna oluja i uprkos svim brigama koje smo nosili u duši trčali
smo kao divlji psi da bismo spasli svoju svečanu odeću.

Za vreme ručka, moj ujak je bio izrazito dobro raspoložen; a nas troje mladih nismo imali
volju ni za jelom ni za pričom. Berta je za sada samo naslućivala da se Hans nekako otuđio i
zagledala je tužno i sa strahom čas mene, čas Amštajna, a taj pogled nam se uvlačio u samu srž.

Posle jela smo sa cigarama u ruci izašli na drveni trem i slušali grmljavinu. Počela je da
pada kiša, usijana zemlja je zagušljivo isparavala, livade i bašte je ispunila magla, a vazduh je
postao vlažan i ispunjen mirisom trave. Nisam želeo da razgovaram s Hansom, osećao sam neki
bes i gorčinu prema njemu i kad god bih ga pogledao, pojavila bi mi se ponovo slika od juče,
kako on i Salome nemi i čvrsto stisnuti jedno uz drugo napuštaju baštu. Veoma sam sebi
prebacivao zato što sam šumaru odao tajnu noćne avanture i iskusio sam koliko može da se žali
za ženom koje si se odrekao i nikada više ne možeš da je imaš. A onda su se vrata trema

odjednom orvorila i neka visoka, tamna i pokisla prilika je stupila na trem. Tek kada je skinula
dugački mantil, prepoznao sam lepu Salome i pre nego što je izgovorila ijednu reč progurao sam
se pored nje kroz vrata i odmah ih zatvorio. U dnevnoj sobi je s ručnim radom sedela zabrinuta
Berta. Tog trenutka mi je saosećanje s napuštenom devojkom nadvladalo sve ostale misli.

„Berta, na tremu je Salome, s Hansom Amštajnom”, rekao sam joj.
Ustala je, odložila u stranu ručni rad i potpuno prebledela. Video sam kako drhti i
pomislio da će joj istog trenutka provaliti suze. Ali ugrizla se za usne i ostala nepomična.
„Moram tamo da odem”, rekla je iznenada i otišla. Gledao sam za njom kako se ukočeno i
pravo drži, kako otvara vrata trema i zatvara ih za sobom. Neko vreme sam gledao u ta vrata i
pokušao da pretpostavim šta se sada tamo napolju dešava. Ali ja tu nisam imao šta da tražim.
Spustio sam se do svog sobička, pušio i osluškivao kišu. Ponovo sam pokušao da zamislim šta se
događa između ono troje, ali ovoga puta mi je uglavnom bilo žao samo Berte.
Kiša je odavno prestala da pada, a topla zemlja je skoro svuda bila ponovo suva. Popeo

sam se do dnevne sobe i zatekao Bertu kako posluje oko stola.
„Da li je Salome otišla?”, upitao sam
„Odavno. A gde si ti bio?”
„Spavao sam. Gde je Hans?”
„Izašao je.”
„Šta ste vas troje uradili?”
„Ah, ostavi me!”
Ne, nisam je ostavio na miru; morala je da mi ispriča. Učinila je to tiho i mirno, gledajući

me čvrsto i odlučno. Ta blaga devojka je bila hrabrija nego što sam verovao, možda hrabrija od

nas dvojice.
Kada je Berta izašla na trem, Hans je klečao pred nadmenom Salome. Berta je s mukom

ostala mirna. Primorala je Amštajna da ustane i da joj sve kaže. Ispričao joj je sve, a Salome je

stajala pored njih, slušala, i ponekad se smejala. Kada je završio, svi su dugo ćutali, sve dok
Salome nije uzela svoj mantil i htela da ode. Tada je Berta rekla: „Ti ostaješ ovde!” A onda se
obratila Hansu: „Ona te je zarobila i sada mora i da te ima; a između mene i tebe je sve
završeno!”

Šta je Salome tačno na to odgovorila, ne mogu tačno da kažem. Ali to mora da je bilo
nešto zlo - „Ona nema srce u telu”, nastavila je Berta. - Kada je krenula ka vratima, niko je nije
zaustavljao, i bez pratnje je sišla niz stepenice. Hans je moju jadnu rođaku molio za oproštaj. Još
danas će otići, može da ga zaboravi, nije bio vredan nje i tome slično. I otišao je.

Kada mi je Berta to ispričala, želeo sam da joj kažem nešto utešno. Ali pre nego što sam
uspeo ijednu reč da izustim, bacila se preko stola, strašno zajecala i zadrhtala. Nije želela ni dodir
ni reči, i ja sam mogao samo da stojim pored nje i da čekam da ponovo dođe sebi.

„Idi, idi, molim te!”, rekla je konačno i ja sam otišao.
Iako se Hans nije vratio do večere, a ni preko noći ga nije bilo, nisam bio mnogo
iznenađen. Verovatno je otputovao. Doduše njegov mali kofer je još uvek bio tu, ali to već može
kasnije da mu se pošalje. Njegov beg nije bio tako otmen, ali nipošto neshvatljiv. Neugodno je
bilo samo to što sam sada ja bio obavezan da ovaj žalosni događaj objasnim ujaku. Počelo je
snažno nevreme, pa sam se veoma rano povukao u svoj sobičak.
Sledećeg jutra probudio me je razgovor i buka pred kućom. Zazvonila su zvona na
vratima. Nije bilo još ni pet sati. Uskočio sam u pantalone i izašao napolje.
Na par omorikinih grana ležao je Hans Amštajn u svom sivom vunenom kaputu. Doneli
su ga čuvar šume i trojica drvodelja. Naravno, tu je bilo još posmatrača.
Dalje? Ne, dobri moji. Priča je gotova. U današnje vreme, samoubistva studenata nisu
više retkost, ali tada su se poštovali i život i smrt, a o mom Hansu se još dugo pričalo. Ni ja
takođe lakoumnoj Salome do dana današnjeg nisam oprostio.
Ona se dobrim delom zbog toga pokajala. Tada to nije primila tako teško, ali i za nju je
došlo vreme da život mora ozbiljnije da shvati. Ni ona nije išla mirno svojim putem, niti je
doživela starost. Ali to bi bila još jedna priča, i ne za danas. Hoćemo li da otvorimo još jednu
flašu?

(1903)

RADIONICA ZA OBRADU MERMERA

To je bilo tako velelepno leto da je čovek mogao ne danima već nedeljama da računa s
lepim vremenom, a još je bio juni i upravo se unosilo seno.

Za neke ljude nije postojalo ništa lepše od takvog leta, gde se i u najvlažnijem ritu osuši
trska i kada vrelina dopire do kostiju. Takvi ljudi, čim dođe njihovo vreme, upijaju mnogo toplote
i u tome uživaju. I najčešće su u nemarnosti svog bitisanja toliko lenjo zadovoljni kako se retko
drugim ljudima dešava. Takvoj vrsti ljudi pripadam i ja; zato mi je svakog početka leta bilo tako
silno dobro, istina s pojedinim prekidima, o kojima ću kasnije da pričam.

To je bio možda najraskošniji juni koji sam doživeo, a i bilo je vreme da takav jedan
dođe. Mala bašta pred kućom mog oca u ulici Dorf neobuzdano je mirisala i cvetala, a georgine,

sakrivene iza polomljene ograde, stajale su masivne i visoke i razvile su debele i okrugle
pupoljke, iz kojih su izvirivali žuti, crveni i ljubičasti listići. Žuti šeboj je ushićeno plamteo i
mirisao tako raskalašno i čežnjivo kao da je znao da se bliži vreme kada će precvetati i kada će
morati da ustupi mesto rezedi, koja je rasla odmah pored njega. Mirno i zamišljeno stajao je „lepi
čovek” pričvršćen za debele staklene šipke, tanka i sanjiva perunika, radosni svetlocrveni žbun
podivljale ruže. Nije se video više nijedan pedalj zemlje, kao da je cela bašta veliki, šareni, veseli
buket, smešten u uzanu vazu, po čijem se obodu dragoljub i ruže skoro guše, a u sredini se
razmetljivo razbuktao „petrov cvet” sa svojim velikim zavodljivim cvetovima i širi se drsko i
moćno.

Posebno mi se sviđalo što ova lepota ne dodiruje ni moje rođake ni ostale seljake. Bašta
im donosi tek malo zadovoljstva početkom jeseni i onda kada u lejama ostanu poslednje pozne
ruže, smilje i lepa kata. Sada u polju imaju pune ruke posla od ranog jutra, pa uveče padaju u
krevet umorni i teški kao olovni vojnici. Pa ipak, svake jeseni i proleća bašte se ponovo brižno i
revnosno uređuju, iako ne donose nikakav prinos niti iko obraća pažnju na njihovu raskoš.

Već dve nedelje nad zemljom stoji plavo vrelo nebo, ujutru čisto i nasmejano, a popodne
uvek opkoljeno niskim balonima oblaka koji lagano rastu. Preko noći su bliže ili dalje prolazile
oluje, ali svakoga jutra - dok je grmljavina još tutnjala u ušima - pojavljivalo se blistavo visoko
sunčano plavetnilo i ponovo je sve bilo prožimano svetlom i vrelinom. I tada sam na svoj način
započinjao letnji život, radosno i bez žurbe: kratke šetnje po usijanim, žednim i ispucalim
stazama, kroz topla žuta visoka polja klasja, iz kojih su se smešili mak i različak, grahorica, bele
rade i ladolež, a zatim duga, satima duga odmaranja u visokoj travi na ivici šume, a iznad mene
treperenje zlatnih buba, pesma pčela, bez vetra, mirno granje, a onda predveče ugodno tromo
vraćanje kući, kroz sunčanu prašinu i crvenkastozlatne njive, kroz vazduh pun vreline i umora i
čežnjivo mukanje krava. A na kraju dugi, mlaki, strastveni časovi do ponoći, pod javorom i
lipom, uz belo vino, zadovoljno opušteno ćaskanje do duboko u toplu noć, dok u daljini ne počne
grmljavina i uz zastrašujuće hučanje jezivog vetra prve kapi polako i razbludno padnu iz
vazduha, teško i meko, u debelu prašinu.

„Ne, ne znam nešto tako lenjo kao što si ti!”, govorio je moj dobri rođak i bespomoćno
odmahivao glavom. „Samo da ti ne otpadnu ruke!”

„Ništa ne brini”, umirivao sam ga. A radovalo me je kako je on bio umoran, znojav i
ukočen. Znao sam da sam u pravu. Iza mene su ležali jedan ispit i dugi niz gorkih meseci tokom
kojih sam se dosta teško odricao svoje dnevne udobnosti i žrtvovao je.

Rođak Kilijan nije bio čovek koji bi mi uskratio zadovoljstvo. Moju učenost je duboko
poštovao. Ona me je u njegovim očima odavala borama na licu, koje sam u njegovom prisustvu

često nabirao.

Bilo mi je lepo kao nikada do tada. Mirno i polako tumarao sam poljima, livadama, kroz
kukuruze, preko sena i visokih đubrišta, ležao nepokretno kao zmija na prijatnoj toploti i uživao u
tim mirnim časovima.

A tek ti letnji zvuci, zvuci od kojih se osećaš srećno i setno, a koji su mi bili tako dragi: to
neprekidno oglašavanje zrikavaca koje traje do ponoći, od koga se potpuno izgubiš kao kad
ugledaš more - taj puni šum talasanja klasja - lstrajna daleka i tiha grmljavina - a uveče zujanje

komaraca i dovikivanje u daljini, topao vetar i iznenadni plahoviti pljusak.
Kako u tim kratkim, gordim nedeljama sve plahovito cveta i diše, intenzivnije živi i

miriše, žudno i prisnije plamti! kako prebogati miris lipe ispunjava celu dolinu i kako pored
umornog sazrelog klasja lakomo živi i razmeće se raznobojno cveće, kako sve duplo više blista i
grozničavo žuri, sve dok nad njim ne zazuji srp!

Imao sam dvadeset četiri godine i bio zadovoljan svetom i samim sobom, a život sam

koristio kao ugodnu umetnost ljubavi, u kojoj je prevagu imala njegova estetska strana.
Zaljubljivanje je došlo i prošlo bez mog uticaja, po starinskim i uobičajenim pravilima. Tada to
niko nije smeo da mi kaže. U nužnim nedoumicama i kolebanjima pridržavao sam se potvrđene
životne filozofije, koju sam stekao posle više težih iskustava. Osim toga, položio sam ispit, imao
sasvim pristojan džeparac u džepu i dva meseca raspusta pred sobom.

Verovatno u svačijem životu postoji takvo doba; nadaleko od tebe se pruža prav put,
nema prepreka, nema oblaka na nebu, nikakve barice na putu. I onda se tako divno Ljuljuškaš u
oblacima i veruješ da sve više prepoznaješ da ne postoji sreća i slučaj već da sve to stvarno
zaslužuješ i da si ga stekao, jednostavno si stvoren za to. Onda se raduješ i potpuno prepustiš tom
saznanju, jer te preplavi sreća i srećan si kao princ iz bajke, baš kao što je srećan vrabac na
đubrištu; ali to nikada ne traje dugo.

Od dva divna meseca raspusta, prvih nekoliko dana su mi prosto proleteli. Ugodno i bez
napora, kao raspoloženi mudrac, krstario sam dolinom tamo-amo, s cigarom u ustima, kopčom na
šeširu, pola kilograma višanja i dobrom knjižicom u džepu. Razmenjivao sam mudre reči s

vlasnicima poseda, prijateljski razgovarao tu i tamo s ljudima u polju, prisustvovao svim malim i
velikim proslavama, okupljanjima i gozbama, bio pozivan na krštenja i večernja ispijanja piva,
zgodnom prilikom u kasno popodne gucnuo čašicu sa župnikom, odlazio s fabričkim radnicima i
zakupcima na pecanje, krstario potpuno srećan, pucao od zadovoljstva kada bi se neki odrastao,
iskusan čovek prema meni ophodio kao prema sebi ravnom, bez aluzija na moju mladost. Jer
stvarno, ja sam samo spolja izgledao tako smešno mlad. Pre izvesnog vremena sam otkrio da sam
odrastao i postao čovek, s mirnim uživanjem radovao se svakog časa svojoj zrelosti i rado
koristio frazu da je život konj, okretan i snažan, a jahač mora s njim da postupa odvažno, ali i

oprezno.
A tu je ležala zemlja u svojoj letnjoj lepoti, polja kukuruza su žutela, u vazduhu se još

osećao miris sena, a lišće je još imalo svetlu i punu boju. Deca su nosila hleb i voćno vino u
polje, seljaci su bili užurbani i radosni, a uveče su mlade devojke šetale u parovima sokacima,
bez razloga se iznenadno kikotale, i bez ikakvog dogovora iznenada započinjale svoje setne
pesme. Na vrhuncu mog stasavanja u zrelog čoveka na to sam prijateljski gledao, od sveg srca se
radovao takvom raspoloženju dece, devojaka i seljaka, i verovao da sve to potpuno razumem.

U hladnoj šumovitoj klisuri nabujalog potoka, gde je na svakih stotinu koraka mogla da se
okreće vodenica, ležala je upadljiva i čista radionica za obradu mermera: šupe, prostorija s
mašinskom testerom, kuća za stanovanje i bašta, sve jednostavno, kvalitetno i prijatnog izgleda,
skoro sve novo. Tu su blokovi mermera polako i besprekorno isecani u ploče i kolutove, ispirani i
glačani; bio je to spokojan i doteran pogon, koji svakom posmatraču pričinjava zadovoljstvo.

Čudnovato, ali bilo je prijatno i podnošljivo videti, usred uzanog i vijugavog klanca, između jela i
bukvi, uzanih tragova livada, dvorište radionice prepuno velikih mermernih blokova, belih,
plavosivih i prošaranih raznim bojama, s gotovim pločama različitih veličina, mermernim
otpacima i blistavom mermernom prašinom. Prvi put sam ovo dvorište posetio iz puke
radoznalosti i tada sam poneo sa sobom mali komad belog mermera izglačanog samo s jedne
strane; imao sam ga godinama, a koristio sam ga kao pritiskivač hartije na pisaćem stolu.

Vlasnik radionice za obradu mermera zvao se Lampart. Rano je ostao udovac i delom
zbog svog usamljeničkog života, a delom i zbog neobičnog zanimanja, s okolinom i ljudima u
njoj nije imao kontakta, pa je imao i poseban tretman. Važio je za veoma imućnog, ali to niko
nije tačno znao, jer u daljoj okolini niko nije imao sličnu radionicu, pa ni znanja o tom poslu i
zaradi. Odatle je poticala njegova posebnost, iako je on nije isticao. Bio je tu i bilo je nužno s
gospodinom Lampartom se ophoditi drugačije nego s drugim ljudima. Ko je došao k njemu bio je
dobrodošao i nailazio je na prijateljski prijem, ali da brusača mermera neko ponovo poseti nije se
nikada dogodilo. Pojavljivao se ponekad - događalo se retko - kod zajedničkih seoskih
svečanosti, za vreme lova ili prilikom neke porudžbine, i uvek su se prema njemu ophodili veoma
učtivo. Posle prvog pozdrava, uklanjali su se s puta, jer je on to tako mirno činio i gledao ih tako
ravnodušno i ozbiljno u lice kao kakav isposnik koji je upravo stigao iz šume u koju će se uskoro

vratiti.
Pitali su ga kako idu poslovi. „Hvala, radi se”, odgovorio bi, ali nikada nije uzvratio

pitanjem. Pitali su da li mu je poslednja poplava ili suša naškodila. „Hvala, ništa posebno”,
odgovorio bi, ali ne bi nastavio: ,,A vama?”

Osim takve spoljašnjosti, bio je čovek koji je imao ili još uvek ima mnogo problema, ali

koji je naviknut da ih ni sa kim ne deli.
Tog leta sam stekao naviku da vrlo često svraćam kod majstora za mermer. Često sam u

prolazu ulazio u dvorište i u hladni i tamni šlajferaj, samo na petnaest minuta. I gledao kako se
čelične trake u ritmu kreću gore-dole, zrnca peska škripe i otpadaju, a ćutljivi ljudi u radionici ih
pljuskaju vodom. Posmatrao sam par točkova i kaiševa, seo na kameni blok, okretao nogom
tamo-amo drvenu rolnu na podu i slušao kako se zrnca i komadići mermera ispod nje drobe,
osluškivao vodu, izvadio cigaretu, malo uživao u tom miru i svežini i otišao dalje. Gospodina
Lamparta nisam skoro nijednom sreo. Kada sam želeo do njega, a želeo sam to često, odlazio sam
u malu, uvek tihu i sanjivu kuću, brisao čizme na ulazu i pri tome se uvek nakašljavao, dok ne
siđe ili gospodin ili njegova ćerka, otvore mi vrata dnevne sobe i prinesu mi stolicu i čašu vina.

Tada bih seo za veliki sto, srknuo iz čaše, malo vrteo prstima dok ne otpočne razgovor,
koji su započinjali ili gospodin ili njegova ćerka, a oboje su retko bili prisutni u isto vreme i meni
se činilo da za ove ljude u ovoj kući ne postoji nijedna tema za razgovor. Posle dobrih pola sata,
kada se razgovor bližio kraju i pored sve moje obazrivosti, vinska čaša bi mi bila prazna. Drugom
nisam bio nuđen, da zamolim nisam želeo, a da sedim ispred prazne bilo mi je mučno, pa sam
ustajao, pružao ruku i stavljao šešir na glavu.

Što se ćerke tiče, u početku nisam ništa osobito primećivao, osim da tako čudnovato liči
na oca. Bila je visoka, uspravna i tamnokosa kao i on, imala je crne oči bez sjaja, njegov mali i
oštro izvijen nos i lepa pravilna usta. I hodala je kao on, onoliko koliko žena može da ima hod
muškarca, i imala isti prijatan i ozbiljan glas. Stezala je ruku i opraštala se kao i otac, čekala je,
isto kao i on, da čovek nešto kaže, a na učtiva pitanja odgovarala je ozbiljno, kratko i pomalo
začuđeno.

Imala je lepotu koja se u alemanskim graničnim oblastima često sreće, a koja se u svojoj
suštini zasniva i prikazuje na srazmerno raspoređenoj snazi i građi, ali nerazdvojnoj od krupnog i
visokog stasa i smeđe boje lica. U početku sam se prema njoj ophodio kao prema prijatnoj

sagovornici, a onda je sigurnost i zrelost lepe devojke počela sve više da me privlači. Tako je
počela moja zaljubljenost, koja je uskoro prerasla u vatrenu strast kakvu ja do tada nisam
poznavao. To je uskoro postalo potpuno primetno, jer sam od odmerenog ponašanja devojke i
mirne, sveže atmosfere cele kuće, kad god sam tamo bio osećao blagu oduzetost i pitomost.

Kad god sam sedeo s njom ili njenim ocem, sva moja vatra se istog trenutka pretvarala u
plašljivi plamičak, koji sam brižljivo sakrivao. Sobu nisam posmatrao kao pozornicu na kojoj se
mladi zaljubljeni vitez s uspehom baca na kolena, već više kao mesto umerenosti i odanosti, gde
deluju miroljubive sile i gde će se značajan deo života tek doživeti i trpeti. Uprkos svemu, iza
mirne spoljašnjosti devojke osećao sam tragove mladalačke svežine i uzbuđenja, koji su se
doduše retko ispoljavali, a i tada samo nekim brzim gestom ili iznenadno blistavim pogledom
kada se vodio življi razgovor.

Često sam razmišljao o tome kakvo je stvarno biće lepe i ozbiljne devojke. Mogla je u
osnovi da bude strasna ili melaholična, ili stvarno ravnodušna prema svemu. U svakom slučaju,
to što se od nje dobijalo gledajući je, nije bila njena prava priroda. Nad njom, za koju se činilo da
porpuno samostalno i slobodno rasuđuje, njen otac je imao apsolutnu moć, i ja sam osećao da
njena istinska priroda nije potisnuta samo roditeljskim uticajem i ljubavlju već i drugim
metodama prisile. Kada su oboje bili pored mene, što se zaista vrlo retko događalo, verovao sam
da i mene obuzima taj neželjeni despotski uticaj i imao sam nejasan osećaj da su nekada vodili
žilavu i smrtonosnu borbu. A kada bi mi padalo na um da se sada možda borba vodi zbog mene,
srce bi počelo jače da mi lupa, a lagani užas nisam mogao da savladam.

Moje prijateljstvo s gospodinom Lampartom nije napredovalo, ali se uspešno i prijateljski
razvijao moj odnos s Gustavom Bekerom, upravnikom imanja Ripaher. Ubrzo, posle višesatnih
razgovora, ispili smo piće i pobratimili se, a ja sam na to bio veoma ponosan uprkos
sumnjičavosti mojih rođaka. Beker je bio obrazovan čovek, star otprilike trideset dve godine,
veoma vešt i lukav tip. Nisam smatrao uvredom to što je on moje umne rečenice slušao uglavnom
s ironičnim osmehom, jer sam video da isti osmeh upućuje i mnogo starijim i cenjenijim ljudima.
To je sebi mogao da dozvoli, jer on nije bio samo samostalni upravitelj i možda budući kupac
najvećeg imanja u okolini već je i svojim unutrašnjim vrednostima bio nadmoćniji od većine ljudi
u okruženju. Odavali su mu priznanje kao veoma visprenom čoveku, ali ga nisu mnogo voleli. Po
tome sam zaključio da on oseća da ga ljudi izbegavaju i zato se tako mnogo bavi mnome.

Doduše, često me je dovodio u nedoumicu. Moja načela o životu i ljudima primao je često
bez komentara, samo sa izrazito ružnim kliberenjem, što mi je bilo sumnjivo, a ponekad je svaku
filozofiju direktno proglašavao smešnom.

Jedne večeri sam sedeo s Gustavom Bekerom u bašti kod Orla i ispijao pivo. Sedeli smo
za stolom nasuprot livadi, neometani i potpuno sami. Bilo je to suvo, vrelo veče, kada je sve
prepuno zlatne prašine i kada miris lipe skoro opija, a svetlost nestaje, ali je još ima.

„Poznaješ li onog obradivača mermera tamo preko potoka?”, upitao sam svog prijatelja.

Punio je lulu i samo klimnuo glavom.
„Pa reci mi, onda, kakav je to čovek?”
Beker se nasmejao i gurnuo kamiš lule u džep na prsluku.
„To je razborit čovek”, rekao je konačno. „Zato i ne priča tako mnogo. A zašto te on
zanima?”
„Ništa, tek onako. Ostavlja poseban utisak.”
„Pametni ljudi uvek ostavljaju poseban utisak; nema ih tako mnogo.”
,,I ništa više? Znaš li još nešto o njemu?”
„Ima veoma lepu curicu.”
„Da. Ne mislim na to. Zašto nikada ne dođe među ljude?” ,,A šta će on tamo?”

„Ah, opet isto. Mislim, možda je doživeo nešto posebno ili tako nešto.”
„Aha, nešto romantično? Mlin u tihoj uvali? Mermer? Ćutljivi pustinjak? Izgubljena
ljubavna sreća?”
„Kako to znaš?”
„On je prefrigan, čovek pravi novac.”

A onda je morao da ode. Imao je posla. Platio je svoje pivo i krenuo direktno preko
pokvašene livade i, čak i izvesno vreme nakon što je nestao iza prvog brežuljka, još uvek se za
njim vio dugački trag dima iz lule, jer se kretao u susret vetru. U štalama su site krave počele da
muču, na seoskoj ulici su već počeli večernji izlasci, i dok sam malo razgledao oko sebe, brda su
već postala plavocrna, a nebo nije više bilo crveno već zelenoplavo i činilo se da će u svakom

trenutku da se pojave i zvezde.
Kratak razgovor s upraviteljem zadao je mom ponosu mislioca udarac, a pošto je bilo tako

lepo veče, iznenada sam se setio svoje ljubavi prema Lampardovoj ćerki i osetio strast s kojom se
ne bi smelo igrati. Popio sam još nekoliko piva i kada su se stvarno pojavile zvezde, a iz uličice
se začula narodna pesma koja u srce dira, ostavio sam svoju mudrost i svoj šešir da leže na klupi,
odšetao lagano do tamnog polja i u hodu pustio suze da teku koliko god hoće.

Dok su mi suze lile, gledao sam pred sebe u letnju noć: moćni niz obrađene zemlje,
nabrekle na horizontu kao ogroman mekani talas na nebu, sa strane diše i spava u daljinu
ispružena šuma, iza mene leži selo skoro nestalo s vidika, sa slabim svetiljčicama i malo tihih
udaljenih zvukova. Nebo, obrađena polja, šuma i selo, zajedno s različitim mirisom livada,
pojedinačnom pesmom cvrčaka koja se još uvek čula, sve se to prepliće jedno preko drugog i

blago me osvaja i razgovara sa mnom kao da stvara neku lepu, radosnu i setnu melodiju. Samo su
zvezde počivale, jasne i nepokretne, u polutamnim visinama.

Bojažljiva ali ipak plamteća želja i jedna čežnja borile su se u meni; nisam znao da li je to
težnja ka novom, nepoznatom uživanju i bolu ili priželjkivanje povratka u detinjstvo, da se još
jednom oslonim na očevu baštensku ogradu, čujem glasove mrtvih roditelja i lajanje našeg psa, i
da se tiho isplačem.

Protiv svoje volje ušao sam u šumu i probijao se kroz sasušeno granje i tešku tamu, dok
iznenada ispred mene nije postalo svetio i prostrano, a onda sam dugo stajao između visokih jela

nad uzanim potokom i gledao dole na Lampardov posed s bledom gomilom mermera i tamnom,
uzanom radionicom. Sve dok, stideći se, nisam prečicom preko polja krenuo kući.

Već sledećeg dana, Gustav Beker je bio upoznat s mojom tajnom.
„Mani se objašnjenja”, rekao je. „Ti si jednostavno zacopan u Lampardovu. Ali to nije
nikakva nesreća. Ti si u godinama kada će ti se slične stvari bez sumnje još često događati.”
Moj ponos se ponovo snažno usprotivio.
„Ne, dragi moj”, rekao sam, „ti si me potcenio. S dečačkim ljubavisanjem sam završio. O
svemu sam dobro razmislio i nalazim da ne mogu bolje da se oženim.”
„Oženiti?”, smejao se Beker. „Mladiću, pa ti si sladak.”
To me je stvarno naljutilo, ali ga nisam napustio već sam se potrudio da mu ispričam sva
svoja razmišljanja i dalje planove u toj stvari.
„Ti zaboravljaš na glavnu stvar”, rekao je on ozbiljno i važno. „Lampardovi nisu za tebe,
to su ljudi većeg kalibra. Zaljubiti se može svako kad god mu je volja, ali oženiti se smeš samo
onom s kojom kasnije možeš da izađeš na kraj i da pratiš tempo.”
Kada sam se namrštio i poželeo da ga odlučno prekinem, iznenada se ponovo nasmejao i
rekao: „Pa onda pohitaj, sine moj, i želim ti mnogo sreće!”
Od tada sam satima pričao s njim o tome. Retko je mogao da se odvoji od letnjih radova,
pa smo razgovore često vodili usput na polju, u štali i ambaru. I što sam više pričao otome, cela

stvar mi je postajala jasnija i određenija.
Jedino kada bih sedeo u radionici za mermer osećao sam se potišteno i ponovo zapažao da

sam još uvek daleko od cilja. Devojka je i dalje imala miran i prijateljski pristup, uz dodatak
zrelosti, što mi se veoma sviđalo, ali od čega sam ipak zazirao. Ponekad mi se činilo da sam joj
veoma drag i da me potajno voli. Umela je tako zaneseno i ispitivački da me gleda, kao nekoga
kome se čovek raduje. Sasvim ozbiljno je prihvatala moja razmišljanja, ali mi se činilo da iza
toga ipak stoji neosporno drugačije mišljenje.

Jednom mi je rekla: „Za žene, ili makar za mene, život je sasvim drugačiji. Mi moramo
mnogo toga da radimo i da istrpimo što muškarci ne moraju. Mi nismo tako slobodne...”

Ja sam govorio o tome da svako raspolaže svojom sudbinom i da mora da stvori život koji
će biti njegovo delo i samo njemu pripadati.

„Muškarac to možda i može”, razmišljala je ona, „to ne znam. Ali kod nas je drugačije. I
mi možemo nešto uraditi od sopstvenog života, ali je to ovde više traganje za racionalnim nego
pružanje sopstvenih koraka.”

Kada sam joj se ponovo usprotivio i održao jednu prikladnu i mudru besedu, obuzela ju je

vatra i skoro jarosno mi je odgovorila:
„Držite se svog uverenja, a meni ostavite moje! Potražiti najlepše u životu kada postoji

izbor, nije velika veština. Ali ko može da bira? Ako danas ili sutra padnete pod točkove kola i
izgubite ruke i noge, šta možete da uradite s vašim kulama u vazduhu? Bićete srećni ako uspete
da izađete na kraj is onim što je od vas preostalo.”

Nikada nije ispoljila toliko živosti. A onda se umirila, čudno se nasmejala i nije me
zadržavala kada sam ustao i oprostio se za taj dan. Njene reči su mi često obuzimale misli i

uglavnom su mi prolazile kroz glavu u nezgodnim trenucima. Imao sam na umu da o tome
razgovaram sa svojim prijateljem; ali, kada bih ugledao Bekerove hladne oči i drhtave usne
spremne na ismevanje, prošla bi me volja. Uglavnom se svaki put događalo tako da sam, što su
moji razgovori s gospođicom Lampard bili intimniji i neobičniji, manje o njima razgovarao s
Bekerom. Izgledalo je da mu ova stvar nije više važna. U najboljem slučaju upitao bi s vremena

na vreme da li i dalje redovno odlazim u radionicu mermera, malo me zadirkivao i ponovo bio
dobar prema meni koliko je to njemu bilo moguće.

Jednom sam ga, na moje veliko iznenađenje, zatekao u Lampardovom boravištu. Kada
sam ušao, sedeo je u dnevnoj sobi s gospodinom i uobičajenom čašom vina pred sobom. Pošto ju
je ispraznio, osetio sam neku vrstu zadovoljstva kada sam video da ni njemu neće biti ponuđena
druga. Uskoro je završio s posetom, Lampard je imao posla, a ćerka mu nije bila tu, pa sam

krenuo i ja.
„Šta te dovodi ovamo?”, upitao sam ga kada smo bili na drumu. „Izgleda da Lamparda

poznaješ veoma dobro.”
„Da, izgleda tako.”
„Imate zajedničke poslove?”
„Poslove oko novca, da. Jagnješce danas nije prisutno? Tvoja poseta je bila veoma

kratka.”
„Ostavi se toga.”

Ja sam s devojkom ostvario poverljiv prijateljski odnos, u kome ona nije znala o mojoj
stalno rastućoj ljubavi, i sada je protiv svih mojih očekivanja iznenada postala drugo biće, što mi
je u početku oduzelo svaku nadu. U stvari nije bila plašljiva, ali je izgledalo da traži put do onog
ranijeg, drugačijeg odnosa, i trudila se da naše razgovore svede na spoljne i uopštene stvari, a da
započeti srdačan odnos sa mnom ne prepusti daljem napredovanju.

Mozgao sam o tome, lutao po šumi, dolazio do hiljadu glupih pretpostavki, postajao još