Ljubavne price - Hermann Hesse

u hodniku, gde je stajala moja majka i zagrlila me.
Utom je dotrčala i sluškinja Kristina i pružila mi ruku, a u dnevnoj sobi, gde se nalazila

pripremljena kafa, pozdravio sam papagaja Polija. Prepoznao me je odmah i iz kaveza se spustio
na moj prst i savio svoju lepu sivu glavicu da bih ga češkao. U sobi su bile nove tapete, a sve

drugo je ostalo isto, od slike babe i dede i staklenog ormara, do staromodnog u lila obojenog
zidnog sata; šoljice su stajale na prekrivenom stolu, a u mojoj je bio buketić rezeda, koji sam

gurnuo u rupicu na reveru.
Preko puta mene je sedela majka, gledala me i dodala mi mlečni hlepčić; opomenula me

je da ne govorim dok jedem, a postavljala je jedno pitanje za drugim, na koje sam morao da
odgovaram. Otac je ćuteći slušao i gladio svoju već osedelu bradu, i ispitivački i prijateljski me
zagledao kroz stakla naočara. I dok sam ih bez preterane skromnosti izveštavao o svojim
doživljajima, delima i rezultatima, sa zadovoljstvom sam osetio da za sve dobro što mi se dešava

moram njima da zahvalim.
Tog prvog dana nisam želeo ništa drugo da vidim osim stare očeve kuće, za sve ostalo

bilo je sutra ili kasnije sasvim dovoljno vremena. Posle kafe smo obišli sve sobe, kuhinju,
hodnike i ostave, i skoro sve je bilo isto kao nekada, a i kada bih otkrio ponešto novo, ostalima bi

to bilo staro i raspravljali bismo da li je to bilo tako i u moje vreme.
U maloj bašti koja je ležala između zidova obraslih bršljanom, na padini brega, obasjavalo

je popodnevno sunce čiste staze i oluke za kišu, poluprazno bure za vodu i veličanstvene

raznobojne leje; sve se osmehivalo. Seli smo na verandu u udobne stolice, gde je kroz veliko
providno lišće žbunja prolazilo prodorno sunčevo svetio, prigušeno i toplo. Nekoliko pčela je
jako zujalo i činilo se kao da su izgubile put.

Otac je gologlav čitao Očenaš povodom mog povratka kući, a mi smo stajali mirni, držeći
se za ruke. Iako me je taj neobični čin malo kosnuo, radosno sam slušao te stare svete reči i sa
zahvalnošću sa ostalima izgovorio amin.

Onda je otac otišao u radnu sobu, brat i sestra su izašli, sve je bilo mirno i za stolom smo

sedeli samo majka i ja. To je bio trenutak kome sam se dugo radovao i od koga sam strahovao.
Iako je moj povratak bio radostan i dobrodošao, moj život poslednjih godina nije bio nimalo lak i
idiličan.

Majka me je gledala svojim lepim i toplim očima, zadržala pogled na mome licu i možda
razmišljala o tome šta treba da kaže i šta treba da pita. Ostao sam miran, prepletenih prstiju,
spreman za ispit koji doduše neće proći potpuno neslavno, ali ću se u pojedinostima baš postideti.

Gledala me je neko vreme mirno u oči, a onda je u svoje nežne male ruke uzela moju.
„Moliš li se ponekad?”, pitala je tiho.
„U poslednje vreme više ne”, morao sam da joj kažem, a ona me je pogledala malo

uznemireno.
„Navići ćeš se ponovo”, rekla je. A ja sam odgovorio: „Možda.”
Opet smo ćutali neko vreme, a onda je upitala: „Ali ipak, postaćeš častan čovek, zar ne?”
Mogao sam potvrdno da odgovorim, ali me je ona, umesto da nastavi s brižnim pitanjima,

mazila po ruci, klimala glavom na način koji je značio da ima u mene poverenja i bez
ispovedanja. A onda je pitala o mojoj odeći i vešu o kojima sam poslednje dve godine sam brinuo
i nisam ih slao kući na pranje i krpljenje.

„Sutra ćemo sve da pregledamo”, rekla je kad sam je o tome izvestio i time je ceo ispit

doveden do kraja.
Malo iza toga, sestra me je uvukla u kuću.
U sobi za „razvedravanje” sela je za klavir, donela note iz onog doba, koje nisam dugo

slušao niti pevao, ali ni zaboravio. Pevali smo Šubertove i Šumanove pesme, a onda i Sliherove,

nemačke i strane narodne pesme, sve dok nije došlo vreme za večeru. Sestra je postavljala sto
dok sam se ja zabavljao s papagajem, koga smo tretirali kao čoveka. On je ponešto govorio,
imitirao naše glasove i smeh i odnosio se prema svakome od nas pojedinačno s tačno određenim
stepenom prisnosti. Najprivrženiji je bio mom ocu, koji mu je sve dopuštao, sledeći po rangu je

bio moj brat, onda majka, a kao poslednja, sestra, u koju nije imao poverenja.
Poli je bio jedina životinja u našoj kući, pripadao nam je već dvadeset godina i tretiran je

kao dete. Voleo je razgovore, smeh i muziku, ali ne iz neposredne okoline. Kada bi bio sam i u
susednoj sobi čuo živ razgovor, pažljivo je osluškivao, razgovarao i smejao se na svoj
dobrodušan ironičan način. Ponekada, kada je potpuno neopažen i sam sedeo na ljuljašci u
kavezu, kada bi sve utihnulo a toplo sunce osvetljavalo sobu, počeo bi dubokim prijatnim
tonovima da slavi život i zahvaljuje Bogu zvukovima sličnim flauti; glasovi su bili svečani, topli i

intimni kao samozaboravno pevanje deteta koje se samo igra.
Posle večere, proveo sam pola sata zalivajući baštu, i kada sam mokar i prljav ušao u

kuću, čuo sam u hodniku polupoznat ženski glas. Brzo sam oprao ruke i ušao, a u sobi je u
ljubičastoj haljini i sa širokim slamnatim šeširom na glavi sedela krupna, lepa devojka. Kada je
ustala, pogledala me i ispružila ruku, prepoznao sam Helenu Kurc, prijateljicu moje sestre, u koju

sam ranije bio zaljubljen.
„Još uvek me prepoznajete?”, upitao sam zadovoljno.
„Lote mi je rekla da ste došli kući”, odgovorila mi je prijateljski. Ali više bi me radovalo

da je jednostavno odgovorila sa „da”. Porasla je, bila je visoka i lepa, a ja nisam znao šta još da
kažem, pa sam otišao do prozora kod cveća, a ona je nastavila razgovor s majkom i Lote.

Moje oči su gledale na ulicu, moji prsti su se igrali listovima geranijuma, ali moje misli
nisu bile prisutne. Gledao sam sebe u plavo hladno zimsko veče, kako vozim klizaljke na
zaleđenoj rečici i provlačim se između visokog šiblja i iz daljine u opreznim polukrugovima
pratim žensku priliku koja još ne zna dobro da kliza i dopušta da joj prijateljica pomaže.

Njen glas je sada postao puniji i dublji nego ranije, zvučao mi je blisko, ali skoro i strano;
ona je postala mlada dama, a ja sam se sebi činio kao da još uvek imam petnaest godina. Kada je
odlazila, ponovo sam joj pružio ruku, naklonio se duboko, ali preterano i ironično, i rekao: „Laku
noć, gospođice Kurc.”

„Je li ona ponovo kod kuće?”, upitao sam iza toga.
„Šta bi to trebalo da znači?”, odgovorila mi je Lote, a ja nisam više želeo o tome da
pričam.
Tačno u deset sati kuća je zatvorena i roditelji su pošli u krevet. Otac mi je poželeo laku
noć, stavio ruku na rame i tiho rekao: „Dobro je što si ponovo kod kuće. Raduješ li se i ti?”
Svi su otišli u svoje sobe. I služavka je poželela laku noć. Čulo se još otvaranje i
zatvaranje ponekih vrata, a onda je kuća utonula u duboku noćnu tišinu.
Ja sam pre toga doneo bokalčić piva i držao ga na hladnom. Sada sam ga stavio na sto u
svojoj sobi, a kako je u dnevnoj sobi bilo zabranjeno pušenje, napunio sam lulu duvanom i
zapalio je. Oba prozora moje sobe gledala su na mračno, mirno dvorište, iz koga su široke
stepenice vodile gore do bašte. Tamo iza, gledao sam u jele koje su dodirivale crno nebo, a iznad
njih su svetlucale zvezde. Bio sam budan duže od jednog sata, gledao sam noćne leptiriće kako
obleću oko moje lampe i lagano duvao dim iz lule kroz otvoreni prozor. U dugim tihim
povorkama preda mnom su prolazile bezbrojne slike moga vremena u domovini i doba dečaštva,
duge tihe povorke koje su se dizale, sijale i ponovo nestajale kao talasi na morskoj površini.

Ujutru sam obukao najbolje odelo, da bih se dopao rodnom gradu i mnogobrojnim
poznanicima i da bih im pružio očigledan dokaz da mi ide dobro i da se nisam vratio kao puki
sirotan. Iznad naše uzane doline nebo je bilo sunčano i blistavoplavo, bele ulice su bile pomalo

prašnjave, pred poštom u blizini stajala su poštanska kola iz Valdorfa, a po sokacima su se deca

igrala klikerima i krpenim loptama.
Moj prvi izlazak je bio preko starog kamenog mosta, najstarije građevine u gradiću. Ušao

sam u malu gotsku kapelu na mostu, kraj koje sam ranije prošao hiljadu puta, naslonio se na
ogradu i gledao u zeleni tok brze rečice niz i uz vodu. Dopadljiva stara vodenica na čijem je
bočnom zidu bio nacrtan beli točak nestala je, a na njenom mestu se nalazila velika građevina od
opeke. Od ostalog se ništa nije promenilo i kao i ranije po vodi i obali su tumarale nebrojene

guske i patke.
S one strane mosta susreo sam se s prvim prolaznikom, mojim školskim drugom koji je

postao mašinista. Nosio je narandžastožutu kecelju i gledao me sumnjičavo i ispitivački, ali me

nije prepoznao. Zadovoljno sam ga pozdravio i polako se odgegao dalje, dok je on gledao za
mnom i još uvek razmišljao. Na prozoru njegove radionice pozdravio sam kazandžiju s njegovom
raskošnom bradom i odmah pogledao ka strugaru, koji je pustio svoju mašinu da prede i ponudio
mi malo burmuta. Stigao sam do trga, gde se nalazio veliki izvor i prijatna gradska većnica. Tu je
bila i knjižara i, mada me je stari gospodin pre mnogo godina izneo na loš glas zato što sam kod
njega naručio Hajneova dela, ipak sam ušao unutra i kupio olovku i jednu razglednicu. Odatle
nije bila daleko školska zgrada, u prolazu sam razgledao stare udžerice, a na ulaznoj kapiji sam
osetio poznati uznemirujući školski miris i uzdahnuvši žurno se udaljio ka crkvi i parohovoj kući.

Dok sam obišao još neke ulice i obrijao se kod berberina, već je bilo deset sati i vreme da
posetim teču Mateusa. Kroz krasno dvorište uputio sam se ka njegovoj lepoj kući, otresao u
hodniku prašinu s pantalona i pokucao na vrata. Zatekao sam tetku i obe njene ćerke kako šiju, a
teča je već bio na poslu. Sve je u toj kući odisalo čistim staromodnim vrednim duhom, pomalo
krutim i suviše orijentisanim ka praktičnom, ali vedrim i pouzdanim. Ne može se iskazati šta se
sve tamo stalno čistilo, premeštalo, pralo, šilo, prelo i štrikalo, a ćerke su još nalazile vremena da
se bave muzikom. Obe su svirale klavir i pevale, doduše dela novih kompozitora nisu znale, ali su

im Hendl, Bah, Hajdn i Mocart bili veoma bliski.
Tetka je skočila i pošla mi u susret, ćerke su odložile vez i pružile mi ruke. Na moje

iznenađenje, ophodile su se sa mnom kao s počasnim gostom i uvele me u najbolju sobu. Tetka
Berta nije dozvolila nikakav izgovor i stavila je pred mene čašu vina i pecivo, a onda je sela
preko puta mene u jednu velelepnu stolicu. Ćerke su ostale tamo gde sam ih zatekao i nastavile s

radom.
Juče sam bio pošteđen ispovedanja pred mojom dobrom majkom, ali to je bio samo jedan

deo onoga što me je još čekalo. Nisam želeo da tokom pripovedanja išta ulepšavam. Tetka je
pokazala živahan interes za crkve i propovedaonice svih gradova u kojima sam živeo. Pošto smo
dobrom voljom prevazišli nekoliko malih neprijatnosti, zajednički smo ožalili odlazak jednog
slavnog prelata, koga sam ja mogao, da je bio u životu, da slušam u Štutgartu.

Onda je došao red da se priča o mojoj sudbini, doživljajima i izgledima, i zaključili smo
da smo imali sreće i da sam na dobrom putu.

„Ko bi na to pomislio pre šest godina!”, razmišljala je naglas.
„Zar sam onda bio toliko loš?”, morao sam da je upitam.
„Ne baš tako, ne to. Ali su tvoji roditelji tada imali mnogo briga.”
Hteo sam da kažem ,,i ja takođe”, ali u osnovi, bila je u pravu i nisam želeo da ondašnju

raspravu ponovo podgrevam.
„To je već prošlo”, samo sam odgovorio i ozbiljno klimnuo glavom.
„Probao si sva moguća zanimanja.”
„Istina je, tetka. I nijedno mi se nije dopalo. Ali i u ovom u kome sam sada, neću zauvek

ostati.”

„Ali ne! Govoriš li to ozbiljno? Sada kada imaš tako dobro nameštenje? Skoro dvesta
maraka mesečno, to je izvrsno za jednog mladog čoveka.”

„Ko zna koliko dugo će to trajati, tetka.”
„Ko to kaže! Trajaće ako se stvarno potrudiš.”
„Pa, nadajmo se. Ali sada moram tamo gore, da posetim tetka Lidiju, a posle toga i teču u
kancelariji. Onda, doviđenja, tetka Berta.”
„Dobro, zbogom. Baš si me obradovao. Svrati još neki put!”
„Naravno, rado.”
U dnevnoj sobi sam se pozdravio s obe devojke, a kod izlaznih vrata još jednom s tetkom.
Sišao sam svetlim, širokim stepenicama i, ako sam do tada imao utisak da udišem starinski
vazduh, sada sam išao ka jednom još starijem.
Gore u kući, u dvema sobicama stanovala je osamdesetogodišnja dedina sestra, koja me je
dočekala s finoćom i elegancijom prošlih vremena. Tu su se nalazili portreti pradedova,
prekrivači i torbice izvezeni staklenim perlama, preko njih buketi cveća, pejzaži, ovalni ramovi sa
slikama i miris sandalovog drveta i nežnog parfema. Tetka Lidija je nosila violet tamnu haljinu
veoma jednostavnog kroja i osim kratkovidosti i laganog podrhtavanja glave, bila je iznenađujuće
sveža i mladolika. Smestila me je na uzani divan i nije počela da priča o starim vremenima već se
raspitivala o mom životu i idejama i sve pratila s pažnjom i interesovanjem. Bila je tako stara, a
kod nje je tako malo mirisalo i osećalo se na pretke. Još do pre dve godine je često putovala i
imala je o današnjem svetu, iako ga nije sasvim odobravala, jasnu i nezlonamernu predstavu, koju
je držala uvek svezu i dopunjavala je. Pri tome je posedovala veštinu ljubazne konverzacije -
kada se kod nje sedi, razgovor teče bez pauze i uvek je nekako prijatan.
Kada sam odlazio, poljubila me je i oprostila se sa mnom blagosiljajućim pokretom koji

kod nje nisam nikada primetio.
Teču Mateusa sam našao u njegovoj kancelariji nagnutog nad novinama i katalozima.

Olakšao mi je odluku da ne prihvatim ponuđenu stolicu i da što pre odem.
„Tako, opet si kod kuće?”, rekao je.
„Da, dugo me nije bilo.”
„I sada ti dobro ide, priča se?”
„Veoma dobro, hvala.”
„Morao bi da pozdraviš moju suprugu.”
„Već sam bio kod nje.”
„Veoma lepo. Pa, onda je sve u redu.”
Ponovo je zaronio glavu u knjige, pružio mi ruku i pošto je približno pogodio pravac, brzo

sam je prihvatio i zadovoljno izašao.
Gradske posete su bile obavljene, krenuo sam kući na ručak, gde je u moju čast spreman

pirinač i teleće pečenje. Posle jela, moj brat Fric me je pozvao u svoj sobičak, gde je mola stara
zbirka leptira pod staklom stajala okačena o zid. I sestra je htela da proćaska s nama, provukla je
glavu kroz oškrinuta vrata, ali je Fric važno odmahnuo rukom i rekao: „Ne može, mi imamo
jednu tajnu.”

Gledao me je ispitivački i kada je na mom licu otkrio zadovoljavajući stepen napetosti,
izvukao je ispod kreveta kutiju prekrivenu plehom i pritisnutu popriličnim komadima kamenja.

„Pogodi šta je unutra”, rekao je tiho i raspoloženo. Prisećao sam se naših ranijih
zadovoljstava i poduhvata i uzviknuo: „Gušteri.”

„Ne.”
„Belouška?”
„Nije.”

„Gusenice?”
„Ne, ništa živo.”
„Ništa živo? Zašto je kutija onda tako dobro zatvorena?”
„Postoje i opasnije stvari od gusenica.”
„Opasnije? Aha, barut?”
Umesto odgovora, skinuo je poklopac i ja sam ugledao u kutiji značajan arsenal paketića
baruta, različitih zrna, ćumura, upaljača fitilja, komada sumpora, kutijica sa šalitrom i gvozdenim

opiljcima.
„Pa, šta kažeš?”
Bio sam siguran da otac više ne bi mogao da spava kada bi znao da je u dečakovoj sobi

kutija s ovakvim sadržajem. Ali Fric je toliko blistao od uzbuđenja i radovao se iznenađenju da
sam svoje mišljenje obazrivo nagoveštavao i kod njegovog moljakanja se potpuno umirio.
Moralno sam i ja već postao saučesnik, ali sam se vatrometu radovao kao učenik raspustu.

„Hoćeš li da učestvuješ sa mnom?”
„Hoću. Uveče ćemo ovo izneti odavde i napraviti vatromet u bašti, zar ne?”
„Naravno. Nedavno sam napolju na utrini napravio bombu od četvrt kilograma baruta.
Pukla je kao da je zemljotres. Ali sada više nemam novca, a trebaju nam raznorazne stvarčice.”
„Ja ću dati jedan talir.”
„Odlično! Imaćemo rakete i velike žabe.”
„Ali obazrivo, u redu?”
„Obazrivo! Meni se još nikada ništa nije dogodilo.”
To je bila aluzija na nesrećan događaj koji sam kao četrnaestogodišnjak doživeo prilikom
vatrometa i koji me je za dlaku mogao koštati života.
Pokazao mi je zalihe i skrivene komade, uputio me u svoje novije pokušaje i pronalaske,
probudio u meni radoznalost za ostalo, što će mi kasnije otkriti, ali će ga privremeno držati u

tajnosti.
U tome je prošla njegova pauza i morao je da se vrati na posao. Tek što sam nakon

njegovog odlaska sklonio tajanstvenu kutiju ispod kreveta, ušla je Lote i pozvala me u šetnju s

ocem.
„Šta misliš o Fricu?”, pitao je otac. „Odrastao je, zar ne?”
„Da, jeste.”
,,I prilično je ozbiljan, zar ne? Počinje da se izvlači iz detinjarija. Sada imam stvarno

odraslu decu.”
Samo tako izgleda, pomislio sam i malo se postideo. Popodne je bilo veličanstveno u

kukuruznom polju, plamteo je mak i smejale se bele rade, a mi smo lagano šetali i razgovarali o
lepim i prijatnim stvarima. Poznate staze, šumarci i voćnjaci pozdravljali su me i mahali mi, a
prošla vremena su mi se prikazivala tako ozareno i ljupko kao da je tada sve bilo dobro i

potaman.
„Sada moram nešto da te pitam”, počela je Lote. „Mislila sam da na par nedelja pozovem

svoju prijateljicu u goste.”
„Tako, a odakle je ona?”
„Iz Ulma. Starija je dve godine od mene. Šta misliš? Sada kada si tu, naravno da je to

najvažnije, pa mi reci ako bi ti njena poseta smetala.”
„A kakva ti je ta prijateljica?”
„Završila je ispit za učiteljicu.”
„Ma nemoj!”
„Stvarno. Ona je vrlo prijatna i ne pravi se da je učena glava, stvarno ne. Uostalom, i nije

postala učiteljica.”
„A zašto ne?”
„Moraćeš sam da je pitaš.”
„Pa onda, da li dolazi?”
„To zavisi od tebe. Ako želiš da budemo sami, doći će neki drugi put. Zato te i pitam.”
„Moram s dugmadi da odigram hoću-neću.”
„E onda odmah reci da.”
„Dobro, da.”
„Fino, već danas ću joj pisati.”
„Pozdravi je i s moje strane.”
„To je baš i neće obradovati.”
„A kako se zove?”
„Ana Amberg.”
„Amberg je lepo. Ana je sveto ime, ali malo dosadno, pogotovo ako ne može da se

skrati.”
„Da li je Anastasija lepše?”
„Da, i od toga može da se napravi Stasi ili Stasel.”
U međuvremenu smo stigli na poslednju uzvišicu, koja je od jednog odmorišta ka drugom

izgledala prilično blizu, ali se odužila. Sada smo s jedne stene, preko čudno skraćenih polja s
kojih smo se popeli, ugledali kako u dubokoj uskoj dolini leži grad. Iza nas, dokle god dopire
pogled, prostirala se talasasta crna borova šuma, tu i tamo prekinuta uzanom livadom ili
pšeničnim poljem koje je u plavičastom crnilu svetlelo svom žestinom.

„Nigde nije tako lepo kao ovde”, rekao sam zamišljeno.
„To ti je zavičaj, dete. I lep je, to je istina.”
„Da li je tvoj zavičaj lepši, tata?”
„Ne, ali tamo gde si bio, dete, sve je lepše i svetije. Zar nikada nisi osetio nostalgiju?”
„Da, tu i tamo.”
U blizini se nalazilo mesto u šumi gde sam kao dečkić lovio crvendaće. A nešto dalje
morale su da stoje ruševine kamene kule koju smo mi deca nekada sagradili. Ali otac se umorio,
pa smo posle kraće pauze počeli da se spuštamo drugim putem.
Rado sam hteo da doznam još nešto o Heleni Kurc, ali se nisam usudio da bilo šta
počnem, da me ne bi otkrili. U besposlenom miru kod kuće, s radosnim izgledima na više
besposlenih nedelja odmora, moja mladalačka narav je počela da čezne i pravi ljubavne planove
za koje je bila potrebna samo povoljna polazna tačka. Ali to mi je upravo nedostajalo. Što god
sam se više u sebi bavio slikom lepe devojke, to sam manje hladnokrvno mogao da se raspitujem

o njoj i njenim prilikama.
U laganoj šetnji ka kući, na obodu livada smo skupljali cveće i pravili velike bukete, što je

bila veština koju dugo nisam upražnjavao. U našoj kući je majka stvorila naviku da u sobama ne
držimo samo cveće u saksijama, već su i na svim stolovima i komodama uvek stajali buketi
svežeg cveća. Mnogobrojne jednostavne vaze, staklene posude i bokale sakupljala je godinama i
niko od nas se iz šetnje nije vraćao bez cveća, paprati ili procvetale grančice.

A meni se činilo da godinama nisam video poljsko cveće. Jer ono izgleda sasvim
drugačije kad se posmatra očima slikara kao ostrvo boje u zelenoj zemlji nego kad se klečeći vidi
i bira najlepši cvet za branje. Otkrio sam male skrivene biljke čiji su me cvetovi podsećali na
dane školskih izleta, i druge, koje su se mojoj majci posebno sviđale ili ih je nazivala posebnim
imenima koja je sama izmišljala. Bilo ih je još mnogo, i sa svakim od njih mi se vraćao delić
sećanja i iz svake plave ili žute čašice radosno me je posmatralo moje detinjstvo, neobično milo i

pravo u oči. U takozvanoj sali u našoj kući, stajale su mnoge visoke kutije od borovog drveta u
kojima je u neredu ležalo blago od knjiga još iz dedinog doba, nabacano i na neki način
zanemareno. Tu sam kao dečak među požutelim knjigama pronašao i pročitao Robinsona i
Gulivera u reljefnim koricama, a osim toga stare priče o moreplovcima i istraživačima, a kasnije i
mnoge knjige lepe književnosti kao što su Čuvar pobede, jedna priča iz manastira, Novi Amadis,
Reporterove patnje i Osijana, onda mnogo knjiga od Žan Pola, Stilinga, Valtera Skota, Platena,

Balzaka i Viktora Igoa, kao i malo Lavatersovo izdanje fiziognomije, mnogobrojne ljupke
godišnjake, džepne knjige i narodne kalendare, stare ilustrovane bakroreze od Hodovika i kasnije
od Ludviga Rihtera, kao i švajcarske ilustracije u duborezu od Distelija.

Uveče, kad nismo muzicirali, ili kad se sa Fricom nisam bavio pripremanjem baruta, iz
kutije s blagom sam uzimao bilo koju knjigu i puštao dimove iz lule u požutele stranice o kojima
su moji preci uzbuđeno pričali, uzdišući i razmišljajući. Jednu knjigu, Titana od Žan Pola, moj
brat je upotrebio za potrebe vatrometa. Kada sam prve dve knjige pročitao i potražio treću,
priznao je, ali je dodao da je ionako već bila oštećena.

Uopšte, večeri smo provodili veoma lepo i zabavno. Pevali smo, Lote je svirala na
klaviru, Fric na violini, mama nam je pričala priče iz njenog detinjstva, Poli je zviždukao u

kavezu i pripremao se za spavanje. Otac je mirovao kraj prozora ili lepio slike u slikovnicu za
male nećake.

Uopšte mi nije smetalo kada je jedne večeri svratila Helena Kurc. Ponovo sam je gledao
iznenađeno, kako je postala lepa i potpuna. Kada je stigla, još su gorele sveće na klaviru, pa je
otpevala sa mnom jednu pesmu za dva glasa. Ja sam pevao potpuno tiho da bih čuo svaki ton
njenog dubokog glasa. Stajao sam iza nje i kroz njenu smeđu kosu sam video zlatne plamičke
sveća i ramena koja se pri pevanju lagano pokreću i pomislio kako bi bilo divno pomilovati je po

kosi.
Neopravdano sam imao osećaj da sam s njom odranije bio povezan kroz određena

sećanja, zato što sam još u vreme prve pričesti bio u nju zaljubljen, pa je njeno ravnodušno
prijateljstvo za mene bilo razočaranje. A nisam znao da je taj odnos postojao samo s moje strane i

da je za nju bio potpuno nepoznat.
Kasnije, kada je krenula kući, uzeo sam šešir i krenuo s njom do staklenih vrata.
„Laku noć”, rekla je, ali ja nisam prihvatio njenu ruku već sam rekao: „Želeo bih da vas

otpratim do kuće.”

Nasmejala se.
,,Oh, to nije potrebno, hvala lepo. To ovde nije u modi.”
„Tako?”, rekao sam i propustio je ispred sebe. Ali tada je moja sestra uzela slamni šešir s
plavom trakom i doviknula: „Idem i ja s vama.”
Sve troje smo sišli niz stepenice. Usrdno sam otvorio teška dvorišna vrata, izašli smo u
mlaki sumrak i lagano krenuli kroz grad, preko mosta i gradskog trga, oko zgrade uprave do kuće
Heleninih roditelja. Devojke su brbljale kao dva čvorka, a ja sam se radovao što sam prisutan i
što sam deo te deteline s tri lista. Povremeno bih usporio i činilo se kao da posmatram kakvo je
vreme, zaostajao par koraka da bih mogao da vidim kako ona ponosno i uspravno drži glavu na
svetlom vratu i kako korača snažnim, ujednačenim i kratkim koracima.
Pred njenom kućom, pružila nam je ruku i ušla. Pre nego što je zatvorila vrata, u tamnom
hodniku sam video odblesak njenog šešira.
„Ona je baš lepa devojka, zar ne? I veoma je mila”, rekla je Lote.
,,U pravu si. A kako stoji s tvojom prijateljicom, dolazi li uskoro?”
„Tek juče sam joj pisala.”
„Ah tako. Hoćemo li istim putem kući?”

„Mogli bismo da idemo i pored bašta?”
Išli smo uzanim stepenicama pored baštenskih ograda. Već je bilo mračno, trebalo je biti
oprezan, mnoge stepenice su propale, a trule daščice ograda su ležale po stazi.
Već smo bili blizu naše bašte i videla se svetlost lampe u dnevnoj sobi.
A onda smo čuli šaputavo: „Pst! Pst!” Sestra se uplašila. Pojavio se Fric, koji se tu prikrio
i očekivao nas.
„Ostanite tu i pazite!”, doviknuo je. Sumporovim drvcetom je upalio fitilj i prišao nam.
„Ponovo vatromet?”, dobacila je Lote.
„Neće biti nikakve pucnjave”, sigurno je obećao Fric. „Gledajte samo pažljivo, ovo je moj
pronalazak.”
Čekali smo da izgori fitilj. Tada je počelo nešto da pucketa i da izleću nevoljne, slabašne

varnice, kao kod mokrog baruta. Fric je goreo od zadovoljstva.
„Sada će da počne, evo odmah, prvo bela vatra, onda prasak, zatim crveni plamen, a onda

divna plava vatra.”
Međutim, nije se dogodilo to što je zamislio. Posle pojedinačnog sevanja i praskanja, sva

ta divotarija odlete s jednim snažnim prigušenim praskom kao beli oblak, u vazduh.
Lote se smejala, a Fric se rastužio. Dok sam ga tešio, debeli oblaci barutnog dima su

svečano i polako plovili preko tamne bašte.
„Plava vatra se ipak malo videla”, započeo je Fric, a ja sam to potvrdio. A onda mi je

skoro uz plač izložio čitavu konstrukciju njegove veličanstvene vatre i kako je to sve trebalo da

izgleda.
„Uradićemo to ponovo”, rekao sam.
„Sutra?”
„Ne, Fric. Sledeće nedelje.”

Mogao sam da pristanem i za sutradan. Ali glava mi je bila puna misli o Heleni Kurc i
upustio sam se u lude maštarije da sutra lako može nešto lepo da se dogodi, možda da nas uveče
opet poseti ili da ču joj se odjednom dopasti. Ukratko, sada sam se bavio stvarima koje su mi bile
važnije i uzbudljivije nego svi vatrometi sveta.

Ušli smo kroz baštu u kuću i u dnevnoj sobi zatekli roditelje kako igraju „dame”. Sve je
bilo jednostavno, sve se podrazumevalo i drugačije nije moglo biti. Ali je ipak bilo drugačije,
kako mi se čini danas, kada sam beskrajno daleko. Jer danas onog zavičaja više nema. Stara kuća,
bašta i veranda, sobice, nameštaj i slike, papagaj u njegovom velikom kavezu, onaj dragi stari
grad i cela dolina su mi postali strani i ne pripadaju mi više. Majka i otac su umrli, mesto rođenja
je ostalo samo u sećanju i tugovanju za njim; mene tamo više ne vodi nijedan put.

Oko jedanaest sati uveče, dok sam sedeo nad debelom knjigom Žan Pola, moja mala
uljana lampa je počela da se gasi. Trzala se, ispuštala slabašne plašljive zvuke, plamen je postao
crven, a onda čađav, i kada sam je pogledao i odvrnuo fitilj, primetio sam da više nema ulja. Bilo
mije žao zanimljivog romana koji sam čitao, ali nije išlo da u mračnoj kući tumaram unaokolo i
tražim ulje.

Dunuo sam u lampu koja se dimila i zlovoljan legao u krevet. Napolju se podigao topli
vetar i blago duvao kroz jele i jorgovan. U žbunju u dvorištu pevao je cvrčak. Nisam mogao da
zaspim i ponovo sam mislio na Helenu. Činilo mi se potpuno beznadežno od te nežne i drage
devojke dobiti nešto drugo osim da je čežnjivo gledam, što me je u isto vreme bolelo i
pričinjavalo mi zadovoljstvo. Obuzela me je vrelina i patnja kada sam zamislio njeno lice, zvuk
njenog dubokog glasa i njen hod, sigurni i energični ritam koraka od one večeri kada smo išli

ulicama i preko gradskog trga.
Ustao sam iz kreveta, bilo je isuviše vruće, a ja uznemiren da bih mogao da spavam.

Došao sam do prozora i gledao. Između isprepletanih dremljivih oblaka plovio je bled okrnjen
mesec i cvrčak je još cvrčao u dvorištu. Najradije bih još neko vreme proveo napolju, ali kućna
vrata su se kod nas zatvarala u deset sati, i kada bi se nešto dogodilo da bi posle tog vremena
morala da budu otvorena i upotrebljena, to je u našoj kući uvek bilo neobičan, avanturistički i
neprijatan događaj. A ja čak nisam ni znao gde se ključ nalazi.

Setio sam se prethodnih godina, kada sam kao poluodrastao momak život u roditeljskoj
kući doživljavao kao ropstvo i noću se nečiste savesti ali avanturistički raspoložen potajno
iskradao iz kuće da bih u jednoj staroj krčmi popio flašu piva. Pri tome sam koristio zadnja vrata,
iza bašte, koja su se zatvarala samo rezom, onda bih preskočio ogradu i uzanim stepenicama
pored susedne bašte izašao na ulicu.

Navukao sam pantalone, uzeo cipele u ruku i bos se odšunjao iz kuće, prešao preko
baštenske ograde i lagano šetao kroz uspavani grad dolinom duž reke koja je prigušeno šumela i

igrala se sa drhtavim odsjajem meseca.
Biti noću napolju, pod nemim nebom, pored reke koja mirno protiče, uvek je vrlo

tajanstveno i dodiruje najdublja osećanja u duši. Tada smo bliži onom iskonskom, osećamo
srodstvo sa životinjama i rastinjem, i kao da se sećamo praistorijskog života kad se još nisu
gradili kuće i gradovi, kada je čovek bez stalnog mesta boravka mogao šumu, reku, planinu, vuka

i jastreba da smatra sebi ravnim, mogao je kao prijatelja ili smrtnog neprijatelja da ih voli ili da ih
mrzi. Noć odbacuje i uobičajeni osećaj zajedničkog života; jer kada više nema svetlosti i kada se
ne čuju ljudski glasovi, oseća se probuđena usamljenost i odvojenost i prepuštenost samom sebi.
Onaj strašan ljudski osećaj da ne može izmaći samoći, da živi sam i da sam iskusi i podnosi bol,

strah i smrt, tiho odjekuje u svakoj misli, zdravima i mladima kao senka i opomena, a slabima i

starima kao jeza.
Nešto malo od toga sam i ja osećao, ali je barem zaćutala moja zlovolja i razbudile su se

prijatne misli. Bolelo me je kada bih pomislio da lepa i dostojna žudnje Helena verovatno nikada
neće s istim osećanjem pomisliti na mene kao što ja mislim na nju; ali znao sam da neću propasti
zbog bola neuzvraćene ljubavi i imao sam neodređeno predosećanje o tome da tajanstveni život
skriva mračnije ponore i ozbiljnije sudbine od patnji jednog mladića na odmoru.

Ipak, moja krv je ostala vrela i donosila mi je, protiv moje volje, iz mlakog vetra ruke
koje miluju smeđu kosu, tako da ova kasna šetnja nije doprinela niti da se umorim niti da
postanem pospan. Spustio sam se preko izbledele livade do reke, skinuo odeću i skočio u hladnu
vodu, a moćna rečna struja me je odmah primorala da pružim snažan otpor. Čitavih četvrt sata
sam plivao uz reku, a sveža voda je odagnala potištenost i setu, i kada sam rashlađen, pomalo
umoran i mokar, navukao odeću, povratak kući je bio lak i prijatan. Posle uzbuđenja koje su
doneli prvi dani, postepeno sam ulazio u mirnu svakodnevicu rodne kuće. Tamo, napolju, kretao
sam se od grada do grada, među mnogobrojnim ljudima, između poslova i snova, između studija i
noćnih terevenki, neko vreme živeo od hleba i mleka, a zatim od knjiga i cigareta, svaki mesec
mi je bio drugačiji. A ovde je sve bilo kao pre deset i kao pre dvadeset godina, ovde su dani i

nedelje prolazili vedro, mirno i u istom ritmu. I ja, koji sam postao stranac, naviknut na nestalne i
raznovrsne doživljaje, ponovo sam se u sve uklopio kao da nisam nikada ni otišao, interesovao
sam se za ljude i stvari koje sam potpuno zaboravio i nisam opazio ništa što bi mi bilo strano.

Časovi i dani su mi tekli lagano i bez traga, kao letnji oblaci, svaki je bio slika prepuna
boja, svaki je izazivao različita osećanja. Zalivao sam baštu, pevao s Lote, pucao s Fricom,
ćaskao s majkom o nepoznatim gradovima a s ocem o novim svetskim događanjima, čitao sam

Getea i Jakobsena.
Tada mi se činilo da je glavna stvar Helena Kurc i moja zadivljenost njome. Ali i to je

bilo kao i sve ostalo. Satima sam bio uzbuđen, a onda bih satima bio ravnodušan, postojan je bio

samo moj osećaj života koji je odisao radošću, osećaj plivača koji pliva po mirnoj vodi, bez
žurbe, bez cilja, bez napora i briga. U šumi su kreštale kreje, dozrevale borovnice, u bašti su
cvetale ruže i dragoljubi, a ja sam učestvovao u tome, smatrao sam svet veličanstvenim i
čudesnim, kao što i jeste, i pitao sam se kako će biti kada jednom budem pravi muškarac, star i

mudar.
Jednog popodneva do grada je doplovio veliki splav, ja sam skočio na njega, seo na

gomilu trupaca i plovio par sati niz reku pored sela i imanja i ispod mostova, a iznad mene je
podrhtavao topao vazduh i kovitlali se teški oblaci uz laku grmljavinu; ispod mene je udarala,
šumela i penušala sveza i hladna voda. Zamišljao sam kako bi bilo da je Helena sa mnom, da

sedimo s rukom u ruci, pokazujemo jedno drugom lepote sveta, odavde pa sve do Holandije.
Kada sam daleko dole u dolini napuštao splav, nisam skočio dovoljno i upao sam do grudi

u vodu. Ali, u povratku kući, nakvašena odeća se na meni osušila. Kada sam konačno posle
dugog hodanja umoran i prašnjav stigao do grada, kod prvih kuća sam sreo Helenu Kurc u
crvenoj bluzi. Skinuo sam šešir, ona mi je uzvratila pozdrav, a ja sam odmah počeo da maštam.
Te večeri mi se ponovo činilo da je sve beznadežno, a sebi sam ličio na nekoga ko sastavlja
budalaste planove i zuri u zvezde. Pre spavanja sam pušio moju divnu lulu na čijoj su glavi bila
nacrtana dva srndaća, a onda do jedanaest sati čitao Vilhelma Majstera.

Sledeće večeri smo se oko pola devet Fric i ja peli uz kamenito brdo. Imali smo težak
paket koji smo nosili na smenu, a u njemu se nalazilo tuce teških žabica, šest raketa i tri velike

eksplozivne sprave, uz mnogobrojnu sitnu opremu.
Bilo je mlako, a plavičasto nebo je bilo okićeno finim, tiho plovećim oblačićima, koji su

prelazili preko crkvenog tornja i vrhova brda i prilično sakrivali svetlost prvih zvezda. S vrha
brda gde smo najpre seli da se odmorimo gledao sam kako naša uska rečna dolina sija na bledom
večernjem svetlu. Dok sam pogledom prelazio preko grada do sledećeg sela, mosta i vodenice i
uske žbunjem stisnute reke, moje večernje raspoloženje su opet obuzele misli na lepu devojku i
najradije bih sam sanjario i čekao da se pojavi mesec. Ali to nije bilo moguće, moj brat je već sve
raspakovao i iza mojih leđa me iznenadio praskom dve žabice, koje je spojio kanapom i uvezao
na šipku.

Malo sam se naljutio. Ali Fric se od srca grohotom smejao i bio tako zadovoljan da sam

mu odmah oprostio i smejao se zajedno s njim. Brzo smo jedan za drugim zapalili tri posebno
snažne eksplozivne naprave i osluškivali gromoglasnu pucnjavu kako se proteže uz i niz dolinu,
višestruko i dugo odjekuje i gubi se negde u daljini. Onda su na red došle žabice, pa lepršavi
rojevi, onda veliki vatreni točak, a za kraj smo ispaljivali polako, jednu za drugom, naše divne
rakete u crno noćno nebo.

„Prava raketa je u stvari skoro kao božja služba”, rekao je moj brat, koji se u poslednje
vreme rado slikovito izražavao, „ili kao kad neko peva umilnu pesmu, zar ne? To je tako
svečano.”

Poslednje žabice smo bacili na povratku kući, među opasne dvorišne pse koji su
prestravljeno zavijali, a zatim još čitavih četvrt sata ljutito lajali. Opušteno i crnih prstiju vratili
smo se kući kao dva momka posle vesele lumperajke. Roditeljima smo se hvalili lepom
večernjom šetnjom, pogledom na dolinu i zvezdanim nebom.

Jednoga jutra, dok sam na prozoru hodnika pušio lulu, dotrčala je Lote vičući: „U
jedanaest sati stiže moja prijateljica.”

„Ona Ana Amberg?”
„Naravno, hoćemo li je dočekati?”
„Možemo.”
Dolazak očekivanog gosta koga se do sada uopšte i nisam setio, nije me posebno

obradovao. Ali nije bilo druge, pre jedanaest krenuo sam sa sestrom na stanicu. Došli smo dosta
rano i šetkali tamo-amo po peronu.

„Možda se vozi drugom klasom” rekla je Lote.
Pogledao sam je ne verujući joj.
„Može biti. Ona je iz imućne kuće, ali ako je jednostavno...”
Zaprepastio sam se. Zamislio sam razmaženu damu s pozamašnim prtljagom koja izlazi iz
druge klase i koja udobnu očevu kuću i mene samog ne smatra dovoljno pristojnim.
„Ako se doveze drugom klasom, neka radije nastavi da se vozi dalje.”
Lote je bila ljuta, želela je da me ukori, ali je u tom stigao voz i ona je brzo potrčala
napred. Pošao sam za njom bez žurbe i ugledao njenu prijateljicu kako izlazi iz vagona treće
klase, opremljena sivim svilenim kišobranom, velikom maramom i skromnim ručnim koferom.
„Ana, ovo je moj brat.”
Rekao sam „pomozi Bože” i uprkos trećoj klasi nisam znao šta da mislim o njoj. Uzeo
sam joj kofer iz ruke; bio je veoma lak, ali nisam ga nosio sam već sam pozvao nosača i predao
mu ga. Koračao sam između dve gospođice ka gradu i čudio se koliko toga jedna drugoj imaju da
ispričaju. Ali gospođica Amber mi se dopala. Doduše, malo sam se razočarao, jer nije bila
posebno lepa, ali je zato imala nečeg prijatnog u licu i glasu što budi blagorodnost i poverenje.
Posmatrao sam majku koja ih je čekala pred staklenim vratima. Ona je umela dobro da
oceni ljudska lica i koga bi posle prvih ispitivačkih pogleda prihvatila s osmehom dobrodošlice,
taj je kod nje mogao da računa na dobar prijem. Video sam kako je gospođicu Amber gledala u
oči, klimnula je glavom, pružila joj obe ruke i bez reči je prihvatila kao domaću i od poverenja.
Tako je nestala moja nepoverljivost prema stranom biću, gošća je prihvatila ponuđene ruke i
prijateljstvo, srdačno i bez mnogo uobičajenih fraza, i od prvog trenutka je postala domaća.
U svojoj mladoj pameti i poznavanju života, istog dana sam sa sigurnošću zaključio da
prijatna mlada dama poseduje bezazlenu prirodnu vedrinu pa, iako bez životnog iskustva, može

da postane veoma dragoceni drugar.
Devojaka s kojima se moglo drugarski ophoditi i pričati o životu i literaturi, u mom

dotadašnjem okruženju je bilo veoma malo. Prijateljice moje sestre su mi do tada uvek bile ili
predmet zaljubljenosti ili sam prema njima bio ravnodušan. Tako da mi je bilo novo i drago da joj
se bez ustručavanja obraćam i da s njom kao sa sebi ravnim pričam o raznim stvarima. Ali,
uprkos jednoličnosti njenog glasa, govoru i načinu razmišljanja, osećao sam ženstvenost koja me

je toplo i umilno dodirivala.
Pored toga, malo postiđen primetio sam kako Ana mirno, prikladno i bez uzbuđenja deli

naš zajednički život i nalazi svoje mesto u takvom načinu življenja. Jer, svi moji prijatelji koji su
već ovde bili gosti za vreme raspusta, prilično su se ustručavali i sa sobom su donosili mnogo
neobičnih navika; i ja sam uvek u prvim danima posle povratka kući bio bučniji i zahtevniji više
nego što je to bilo potrebno.

Ponekad sam bio iznenađen kako je Ana malo pažnje zahtevala od mene; u razgovoru

sam mogao da budem skoro neuljudan, a ona se ne bi uvredila, dok sam i u najvatrenijem
razgovoru s Helenom Kurc upotrebljavao samo obazrive reči pune poštovanja.

Tih dana je Helena više puta dolazila kod nas i činilo se da joj se prijateljica moje sestre
dopada. Jednom smo svi zajedno bili pozvani u baštu kod teče Mateusa. Služeni su kafa i kolači,
a iza toga vino od ogrozda, igrali smo bezopasne dečje igre ili raspoloženo i pristojno tumarali po
bašti, čija je brižljiva čistoća sama po sebi tražila uljudno ponašanje.

Posebno mi je bilo prijatno da Anu i Helenu posmatram zajedno i da razgovaram s obe u
isto vreme. S Helenom Kurc, koja je ponovo čudesno lepo izgledala, mogao sam da pričam samo
o površnim stvarima, i to sam radio jednim odmerenim tonom, dok sam s Anom i o

najinteresantnijem ćaskao bez uzbuđenja i ustezanja. I dok sam joj zbog toga bio zahvalan i
osećao se sigurnim, ipak sam stalno gledao prema lepotici čiji me je izgled usrećivao, ali i uvek
ostavljao nezasićenim.

Moj brat Fric se mučno dosađivao. Kada je pojeo dovoljno kolača, predložio je nekoliko
grubih igara, od kojih su neke bile zabranjene, a neke brzo napuštene. U jednom momentu me je
pozvao na stranu i gorko mi se požalio na popodnevni provod. Kada sam slegnuo ramenima,
prepao me je priznanjem da ima barut u džepovima i da mu je namera da ga pri uobičajeno
dugom opraštanju devojaka, upali. Tek uz najusrdnije molbe sam ga odgovorio od te zamisli. Iza
toga je otišao u najudaljeniji kutak bašte i zavukao se pod žbunje ogrozda. Odao sam društvu
njegove namere i nakon toga se s ostalima smejao njegovoj dečačkoj zlovolji, iako sam ga dobro
razumeo i bilo mi ga je žao.

S obe rođake je bilo lako izaći na kraj. Nisu bile razmažene. Teča se povukao odmah
posle kafe. Tetka Berta se uglavnom držala Lote, a ja sam ispunio svoju obavezu, vodeći s njom
kratak razgovor o pripremi bobičastog voća za zimu. Tako sam ostao u blizini obe devojke i u
pauzi razgovora se bavio razmišljanjem o tome zašto se s devojkom u koju si zaljubljen mnogo
teže razgovara nego s nekom drugom. Veoma sam želeo da Heleni dam bilo kakav znak
blagonaklonosti, ali ništa mi nije padalo na pamet. Konačno sam od mnoštva ruža ubrao dve i

jednu dao Heleni, a drugu Ani.
To je bio poslednji bezbrižni dan moga raspusta. Sledećeg dana sam u gradu od jednog

uzgrednog poznanika čuo da Helena odlazi u tu i tu kuću i da će uskoro doći do veridbe. On je to
ispričao uzgred, između ostalih novosti, a ja sam se čuvao da se ne odam. Iako je to bilo samo
govorkanje i mada sam od Helene i tako malo očekivao, sada sam se uverio da je za mene
izgubljena. Unezveren sam se vratio kući i uleteo u sobu.

Po svoj prilici, moja prilagodljiva mladost ne bi mogla dugo da tuguje. Ipak me je više
dana bilo nemoguće oraspoložiti, lutao sam potpuno sam šumskim stazama, rastrojen i tužan
tumarao po kući i maštao, a uveče zatvarao prozore u sobi i svirao violinu.

„Nešto nije u redu, mladiću moj?”, upitao me je otac i položio mi ruku na rame.
„Loše sam spavao”, odgovorio sam i nisam slagao. Više ništa nije izvukao od mene. Tada
mi je rekao nešto što mi je kasnije često padalo na pamet.
„Neprospavana noć”, rekao je, „uvek je neprijatna stvar. Ali je podnošljiva ako čovek
razmišlja o dobru. Kada legne i ne zaspi, naljuti se i razmišlja o mučnim stvarima. Ali uz malo
volje može se razmišljati i o lepom.”
„Može li?”, upitao sam ga. „Onda sam ja poslednjih godina bez ikakve sumnje
upotrebljavao svoju slobodnu volju.”
„Da, može biti”, odgovorio mi je otac energično.
Čas kada sam posle više ćutljivih i gorkih dana prvi put zaboravio sebe i svoju patnju,
živeo s drugima i bio srećan, još uvek mi je jasno u sećanju. Sedeli smo uz popodnevnu katu u
dnevnoj sobi; nedostajao nam je Fric. Ostali su bili čili i razgovorljivi, a ja nisam otvarao usta niti
učestvovao u tome iako sam potajno već osećao potrebu za razgovorom i druženjem. Kako to ide
kod mladih ljudi, svoj bol sam ogradio zidom ćutanja i branio ga prkosom, a ostali su me po
dobrom običaju naše kuće ostavljali na miru i poštovali moje neraspoloženje. Ja sam smatrao da
još nije vreme da porušim zidove, i dalje sam ozbiljno igrao onu ulogu koja je neophodna, iako
mi je postala već dosadna, a i stideo sam se tako kratkotrajnog mučenja.
A onda je naše mirno ispijanje kafe prekinulo treštanje trube, odvažno i agresivno

duvanje, red gromoglasnih drskih zvukova, koji nas je u trenutku sve podigao sa stolica.
„Nešto gori!”, uzviknula je užasnuto moja sestra.
„To je vrlo komičan signal za požar!”

„Pa onda je to razmeštanje vojnika po kućama.”
Uto smo se svi već nagnuli kroz prozore. Na ulici, upravo pred našom kućom, ugledali
smo buljuk dece, a u sredini jednu veliku belu bedeviju i na njoj u vatrenocrveno obučenog
svirača, čiji su se truba i odeća razmetljivo caklili na suncu. Dok je duvao u trubu, čudnovati
čovek je gledao gore ka svim prozorima i pri tome otkrivao svoje tamno lice s ogromnom
ugarskom bradom. I dalje je fanatično duvao, svirajući signale za uzbunu i čitav niz veselih
melodija, sve dok svi prozori u susedstvu nisu bili popunjeni radoznalcima. Onda je odložio
instrument, pogladio bradu, levu ruku stavio na bok, desnom zauzdavao nemirnog konja i počeo
da priča. Na proputovanju i samo ovoga dana, njegova svetski poznata trupa će se zadržati u
ovom gradiću, odazivajući se mnogobrojnim i usrdnim molbama, večeras će prikazati gala
predstavu s dresiranim konjima, ekvilibristikom i velikim pantomimičarem. Odrasli ulaz plaćaju
dvadeset pfeniga, a deca polovinu te sume. Tek što smo sve čuli i primetili, konjanik je zgrabio
svoju blistavu trubu i odjahao praćen istim buljukom dece i prašinom.
To smešno i radosno uzbuđenje koje je konjanik sa svojom najavom probudio u nama
dobro mi je došlo, te sam ga u istom trenutku prihvatio da prekinem svoje turobno čutanje i
budem radostan među radosnima. Odmah sam pozvao obe devojke na večernju predstavu. Otac je

posle malo opiranja odobrio, i nas troje smo se odmah spustili do Brila, da ovaj spektakl
pogledamo i spolja. Zatekli smo dva čoveka zaposlena oko postavljanja okrugle arene koju su
ogradili debelim konopcem. Zatim su započeli izgradnju tribina, a za to vreme, pored njih je na
stepenicama zelene prikolice sedela strašno debela stara žena i štrikala. Slatka bela pudlica joj je
ležala kraj nogu. Dok smo to posmatrali, crveni konjanik se vratio iz grada, vezao belca za kola,
svukao svoju bleštavu odeću i u košulji prišao da pomogne kolegama.

„Siroti momci”, reče Ana. Međutim, ja sam odbio njeno sažaljenje, bio sam na strani
umetnika i hvalio njihovu druželjubivost i lutalački život. „Najradije bih”, objasnio sam, „i sam
išao s njima, penjao se na visoko uže i posle predstave išao unaokolo s tanjirom, skupljajući
novac.”

„To bih volela da vidim”, raspoloženo se nasmejala ona.
Umesto tanjira uzeo sam šešir, imitirao pokrete skupljača priloga i pokorno molio za
dodatak za klovna. Zavukla je ruku u džep, nekoliko trenutaka neodlučno tražila i ubacila mi
novčić u šešir, a ja sam ga uzeo, zahvalio se i stavio ga u džep prsluka.

Talas potiskivanog veselja me je preplavio i opio, svakog dana sam bio neobuzdan kao
dete, pri čemu je možda bila u igri i spoznaja sopstvene promene.

Uveče smo na predstavu poveli i Frica, koji je usput, uzbuđen i veseo, palio Žabice. U
Brilu se masa ljudi kretala u mraku, deca su stajala iščekujući širom otvorenih očiju, mirna i
blažena, nevaljala su zadirkivali svakoga i vrzmali se ljudima oko nogu, gledaoci koji nisu kupili
kartu smeštali su se na okolno drveće kestenova, a policijski službenik je imao šlem na glavi.
Oko arene su bili oformljeni redovi za sedenje, unutra u krugu se nalazila vešalica sa četiri kraka
i na svakom je visila kanta s uljem. Upalili su ih, svetina se približavala, redovi za sedenje su se
lagano popunjavali, a iznad mnogobrojnih glava titralo je crveno i čađavo svetio uljanih buktinja.

Našli smo mesto na jednoj dasci za sedenje. Oglasio se vergl, u areni se pojavio upravnik
s malim crnim konjem. Stigao je i klovn i započeo razgovor s upravnikom, prekidan brojnim
šamarima, što je naišlo na opšte odobravanje. Odvijalo se tako da klovn postavi neko bezobrazno
pitanje, a upravnik mu uz šamar odgovori: „Smatraš li da sam ja kamila?”

A onda će klovn: „Ne, gospodine upravniče. Ja znam tačno u čemu je razlika između vas i
kamile.”

„Je li? A u čemu je razlika?”
„Gospodine upravniče, kamila može da radi osam dana i da ne pije vodu. A vi možete

osam dana da pijete, a da pri tome ne radite ništa.”
Novi šamar, novi aplauz. I tako se to nastavilo. I dok sam se naivnosti viceva i

prostodušnosti zahvalnih slušalaca s podsmevanjem čudio, i sam sam se pri tome smejao.
Konjić je skakutao, sedeo na klupi, brojao do dvanaest i pravio se mrtav. Onda je došla

pudlica, skakala kroz obruč, igrala na dve noge i marširala kao vojnik. Između toga, uvek, klovn.
Onda je nastupala koza, jedna prelepa životinja koja je balansirala na stolici.

Konačno su upitali klovna zna li išta drugo da radi osim da se vrzma unaokolo i da priča
viceve. Brzo je odbacio svoju klovnovsku odeću, ostao u crvenom trikou i uspuzao se uz visoko
postavljeno uže. Bio je to zgodan momak, koji je svoju tačku dobro izvodio. I bez toga, bilo je

lepo gledati sjajem plamena obasjanu crvenu priliku kako lebdi visoko gore na tamnoplavom
noćnom nebu.

Vreme za predstavu je isteklo, a pantomimičari se nisu ni pojavili. I mi smo ostali duže od
uobičajenog vremena, pa smo istog časa krenuli kući.

Za vreme predstave smo se neprekidno živo zabavljali. Ja sam sedeo pored Ane Amberg,
pa iako ništa drugo nismo razgovarali nego samo ono prigodno, dogodilo se da mi je već sada pri
povratku kući malo nedostajala njena topla blizina.

Dugo nisam mogao da zaspim, pa sam o tome razmišljao. Vrlo neprijatno i sramotno je

bilo moje saznanje o izdajstvu. Kako sam tako brzo mogao da se odreknem lepe Helene Kurc?
Ipak sam upotrebio malo sofistike te večeri i ušao u sledeći dan prečišćen, u dobrom stanju i resio
sve prividne protivurečnosti na zadovoljavajući način.

Još iste noći sam upalio svetio, u džepu od prsluka potražio novčić koji mi je Ana u šali
poklonila i nežno ga posmatrao. Na njemu je bila utisnuta 1877. godina, bio je star koliko i ja.
Uvio sam ga u beli papir, napisao početna slova A. A., dodao današnji datum i spakovao ga u
unutrašnju pregradu kese za novac, kao srećni pfenig. Polovina mog raspusta je odavno prošla, a
kod raspusta je prva polovina uvek duža. Sunce je posle nekoliko dana žestokog nevremena
postalo nekako starije i zamišljenije. A ja sam ipak, kao da ne postoji ništa važnije na ovom
svetu, zaljubljen, s lepršavom zastavom krmanio kroz jedva primetno skraćene dane, svaki
natovaren nadom, i obesno gledao svaki od njih kako dolazi, svetli i odlazi, ne želeći da ih
zadržim i ne žaleći za njima.

U toj neobuzdanosti razdraganosti bilo je pre svega te neobjašnjive mladalačke
bezbrižnosti, ali jednim malim delom je bilo i krivice moje majke. Jer, iako o tome nije izgovorila
nijednu reč, primećivalo se da joj se moje prijateljstvo s Anom ne sviđa. Druženje s razboritom i
lepo vaspitanom devojkom mi je pričinjavalo zadovoljstvo, i činilo mi se da će dublji i bliži
odnos s Anom naići na odobravanje moje majke. Nisam ni o čemu brinuo, niti sam išta iz potaje

radio, jer sam se stvarno odnosio prema Ani kao prema voljenoj sestri.
U stvari, iako to nije bila moja konačna želja, ovaj nepromenjeni drugarski odnos je posle

nekog vremena postao skoro bolan za mene, jer sam iz čiste i ograđene bašte prijateljstva zašao u
daleku, slobodnu zemlju ljubavi, a nisam znao način kako da neprimećen privučem svoju

bezazlenu prijateljicu. Ali, odatle je u poslednjim danima mog odmora nastalo jedno divno,
slobodno lebdeće stanje između zadovoljstva i zahteva za više, koje mi je ostalo u sećanju kao
velika sreća.

Tako smo u našoj srećnoj kući provodili lepe letnje dane. U međuvremenu sam s majkom
ponovo uspostavio onaj stari odnos iz dečjih dana i bez predrasuda joj pričao o svom životu,
ispovedao prošlost i raspravljao o kasnijim planovima. Sećam se kako smo jedno prepodne sedeli
na tremu i namotavali pamučni konac. Ja sam objašnjavao kakav je moj odnos prema Bogu i veri
i na kraju zaključio da bih ponovo postao vernik ukoliko bi se pojavio neko kome bi uspelo da

me ubedi u to.

Majka se tada nasmejala, gledala me i rekla mi posle kraćeg razmišljanja: „Verovatno
niko neće doći da ti to dokaže. Ali postepeno ćeš sam iskusiti da se bez vere ne može živeti.
Znanje ne vredi mnogo. Svakoga dana se događa da neko za koga misliš da ga dobro poznaješ
učini nešto što ti ukazuje da to s poznavanjem i pouzdanim znanjem nema veze. Ljudima je ipak
potrebno poverenje i sigurnost. Ali je uvek bolje obratiti se Spasitelju, nego otići kod nekog
profesora ili Bizmarka ili nekog takvog.”

„Zašto?”, upitao sam je. „O Spasitelju se ne zna baš mnogo.”
„O, zna se sasvim dovoljno. A zatim, u proteklom vremenu tek tu i tamo je bilo pojedinih
ljudi koji su umrli bez straha i puni samopouzdanja. Priča se o Sokratu i nekoliko drugih; ali nije
ih mnogo. Čak ih ima veoma malo, i ako su umrli mirno i spokojno, to nije bilo zbog njihove
pameti već zato što su im bili čisti srca i savest. Dobro, tih par ljudi, svako za sebe, mogu da budu
u pravu. Ali ko je od nas kao oni? Nasuprot ovom malom broju, na drugoj strani vidiš hiljade i
hiljade siromašnih i običnih ljudi, koji uprkos tome mogu spokojno i mirno da umru, jer veruju u
Svevišnjeg. Tvoj deda je četrnaest meseci ležao u bolovima i patnji, i pre nego što je umro nije se
žalio i jadikovao već je bol i smrt radosno prihvatio, jer je u Svevišnjem našao utehu.”
Na kraju je dodala: „Znam dobro da te ne mogu ubediti. Vera ne dolazi kao moć
rasuđivanja, isto kao ni ljubav. Već ćeš iskusiti da razumevanje nije uvek dovoljno, i kada budeš
toliko daleko, u nevolji ćeš se mašiti za ono što ti izgleda kao uteha. Možda ćeš se onda setiti
ovoga o čemu danas govorim.”
Pomagao sam ocu oko bašte i često sam mu iz šetnje donosio džakčić sa šumskom
zemljom za njegovo saksijsko cveće. Sa Fricom sam eksperimentisao oko spravica za vatromet i
pri tome izgoreo prste. S Lote i Anom sam provodio po pola dana u šumi i pomagao kod branja
bobica i traganja za cvećem, čitao knjige i otkrivao nove staze za šetnju.

Divni letnji dani su prolazili jedan za drugim. Navikao sam da uvek budem blizu Ane i
kada bih pomislio da će tome uskoro doći kraj, teški oblaci bi se navukli na moje plavo nebo

raspusta.
I kako je sve što je lepo i dragoceno vremenski ograničeno i ima svoju zakonitost, tako je

projurio dan za danom i čitavo leto. Uskoro je počelo da se priča o mom skorom odlasku. Majka
je još jednom pregledala moj veš i odeću, zakrpila još ponešto i na dan kada sam pakovao stvari
poklonila mi dva para dobrih vunenih čarapa koje je sama isplela, a ni jedno ni drugo nismo znali

da je to poslednji poklon koji sam od nje primio.
Ipak, iznenada je došao taj poslednji dan, od koga sam dugo strepeo, svetloplavi dan

kasnoga leta, s ljupkim lepršavim špicastim oblačićima i blagim jugoistočnim vetrom koji se u
bašti igrao s još uvek brojnim cvetovima ruža, a onda u podne, prepunjen mirisima, postajao
umoran i padao u san. Kako sam odlučio da iskoristim ceo taj poslednji dan i tek kasno uveče

otputujem, mi mladi smo se dogovorili da popodne provedemo na izletu. Tako sam celog jutra
bio roditeljima na raspolaganju, pa sam sedeo između njih na sofi u očevoj radnoj sobi. Otac mi
je pripremio nekoliko oproštajnih darova, koje mi je predao u veselom i šaljivom tonu, kako bi
sakrio svoje uzbuđenje. Bila je to mala staromodna kesica za novac s par talira, pera za pisanje u
torbici i jedna lepo uvezana sveščica, koju je sam opremio i u kojoj je pravilnim latinskim svojim
preciznim rukopisom ispisao tuce životnih poruka. Savetovao me je da štedim talire, ali da ne
škrtarim, da perima često pišem kući i kada čujem neku dobru izreku da je pridružim onim
mudrostima u sveščići koje je on u svom životu pronalazio i koristio.

Više od dva sata smo proveli zajedno, a roditelji su mi pričali pojedinosti iz mog
detinjstva, iz njihovog života i života njihovih roditelja, i sve mi je to bilo novo i važno. Mnogo
toga sam zaboravio, jer su moje misli u međuvremenu skrenule ponovo ka Ani, pa je moguće da
sam nešto ozbiljno i važno samo upola čuo i obraćao pažnju. Ali ostalo mi je jako sećanje na to

jutro u radnoj sobi i zadržao sam duboku zahvalnost i poštovanje za oba moja roditelja, koje i
danas vidim u čistom i blaženom svetlu koje u mojim očima nijedno drugo ljudsko biće ne
okružuje.

Tada mi je rastanak, koji je trebalo da se dogodi kasno popodne, bio još daleko.
Odmah posle ručka sam se s obe devojke uputio preko brda do divne klisure u šumi,
jednog krševitog bočnog dela naše reke.
Moja potištenost je uticala i na njih, pa su u početku bile ćutljive i zamišljene. Tek gore,
gde se između stabala borova videla uska krivudava dolina i zeleno pošumljeni obronci, usklikom
sam se otrgnuo iz tog stanja. Devojke su se nasmejale i odmah započele pesmu koja se peva na
izletima; bila je to pesma „O, daleke doline, o, visine”, stara, omiljena pesma naše majke i dok
sam pevao s njima setio sam se mnogih šumskih izleta iz dečačkih dana i prošlih ferija. O tome i
o majci smo odmah kao po dogovoru počeli da pričamo čim smo završili sa zadnjim stihom. O
tim vremenima smo pričali sa zahvalnošću i ponosom, jer smo imali prekrasnu mladost i dom. S
rukom u ruci sam išao s Lote, dok nam se s osmehom na licu nije pridružila i Ana. Ceo put
nizbrdo nas troje smo klatili rukama i izvodili jednu vrstu plesa koji nam je pričinjavao radost.
Popeli smo se na strmi pešački put usečen u stranu jednog mračnog rečnog klanca iz koga
se još iz daljine čuo potok koji je grgotao preko šljunka i stena. Nešto dalje gore uz potok,
nalazila se letnja gostionica, u koju sam obe devojke pozvao na kafu, sladoled i kolače. Nizbrdo,
pored potoka, morali smo ići jedno iza drugog, a ja sam koračao iza Ane, posmatrao je i tražio
mogućnost da s njom razgovaram nasamo.
Konačno sam se setio lukavstva. Bili smo nadomak cilja, na travnatoj obali prepunoj
karanfila. Zamolio sam Lote da ode ispred nas do gostionice, poruči kafu i naloži da nam se
pripremi i sto u bašti, a Ana i ja ćemo napraviti veliki buket od poljskog cveća, koje je na ovom
mestu bilo lepo i šareno. Predlog joj se dopao i otišla je prema gostionici. Ana je sela na
mahovinom obraslu stenu i počela da bere paprat.
„Pa eto, ovo je moj poslednji dan”, započeo sam razgovor.
„Da, baš šteta. Ali sigurno ćete ponovo doći kući, zar ne?”
„Ko zna? U svakom slučaju, sledeće godine ne, ali kada budem ponovo došao, ništa neće
biti isto kao sada.”
„A zašto ne?”
„Zato što ste sada vi ovde!”
„Ali to je nemoguće. Vi se niste vratili kući zbog mene.”
„Zato što vas još nisam poznavao, gospođice Ana.”
„Naravno. Ali vi mi uopšte ne pomažete! Dodajte mi par karanfila odande.”

Pribrano sam nastavio dalje.
„Kasnije ću vam ubrati koliko god želite. U ovom trenutku mi je nešto drugo važnije.
Vidite, čekao sam celoga dana da budem s vama nasamo par minuta. I zato, pošto danas moram
da otputujem, kao što znate, ukratko, želim nešto da vas pitam, Ana...”

Gledala me je, bila je ozbiljna i delovala je zabrinuto.
„Sačekajte!”, prekinula me je. „Ja verujem, u stvari znam šta želite da mi kažete. Ali od
srca vas molim, nemojte to reći!”
„Ne?”
„Ne, Hermane. Ja vam sada ne mogu ispričati zašto to ne sme da se dogodi, ali vi
zaslužujete da znate. Pitajte kasnije svoju sestru, ona zna sve. Sada nemamo vremena za tužnu
priču, a ovo jeste tužna priča, danas nam ne treba seta. Napravimo sada naš buket, pre nego što se
Lote vrati. Ostaćemo dobri prijatelji i radovati se jedno drugom. Hoćete li?”
„Hteo bih, kada bih mogao.”

„Pa onda, saslušajte me. Meni se događa isto što i vama; ja nekoga volim, ali ga ne mogu
dobiti. I kada je već tako, sva prijateljstva, sve dobro i veselo što možemo dobiti, moramo duplo
više čuvati, zar ne? Zato vam kažem, treba da ostanemo dobri prijatelji i da ovog poslednjeg dana
jedno drugom pokažemo radosna lica. Hoćemo li?”

Tiho sam potvrdio i jedno drugom smo pružili ruke. Potok je razdragano hučao i prskao
nas sićušnim kapljicama, buket nam je postao veliki i šaren i nije potrajalo dugo a začuli smo
pesmu i dozivanje moje sestre. Kada je stigla do nas, klekao sam na ivicu potoka kao da želim da
pijem i zaronio čelo i oči u brzu i hladnu vodu. Tek onda sam uzeo buket i sve troje smo krenuli

ka gostionici.
Ispod javorovog drveta je bio postavljen sto za nas, gostioničarka nam je poželela

dobrodošlicu i donela sladoled, kafu i biskvite, a na sopstveno čuđenje, ja sam mogao da
odgovaram, razgovaram i jedem kao da je sve u najboljem redu. Bio sam skoro veseo, ispričao
priču i smejao se kada je nešto bilo smešno.

Ne mogu Ani zaboraviti kako mi je tog dana tako jednostavno, milo i utešno pomogla da
prevaziđem poniženje i tugu. Ne dozvolivši da se primeti da se između mene i nje nešto
događalo, postupala je sa mnom prijateljski, što mi je pomoglo da sačuvam svoj ugled i
primoravalo me da njenu stariju i dublju patnju i način na koji ju je vedro nosila veoma poštujem.

Kada smo zašli u usku šumsku dolinu, ona je bila prepuna ranih večernjih senki. Na vrhu
do koga smo se brzo popeli ponovo nas je dočekalo sunce na zalasku i čitav sat smo koračali pod

njegovim toplim svetlom dok ga s druge strane, kad smo silazili ka gradu, nismo izgubili iz vida.
Posmatrao sam kako lepo, veliko i okruglo stoji između crnih vrhova jela i pomislio da ću ga

sutra ujutru, daleko odavde, na nekom drugom mestu, ponovo ugledati.
Uveče, pošto sam se oprostio od svih u kući, Lote i Ana su pošle sa mnom na železničku

stanicu i mahale mi kada je voz pošao, sve dok se nije izgubio u mračnoj noći.
Stajao sam na prozoru vagona i gledao ulične svetiljke i svetla na prozorima grada. U

blizini naše bašte pojavila se snažna, krvavocrvena svetlost. Tu je stajao moj brat Fric i u svakoj
ruci držao po jednu bengalsku baklju, a u momentu kada sam mahao i prolazio pored njega,
ispalio je uvis raketu. Nagnut kroz prozor gledao sam je kako se uzdiže, zaustavlja, opisuje blagi
luk i nestaje kao kiša crvenih iskrica.

(1907)

TAEDIUM VITAE

Prvo veče

Početak je decembra. Zima još ne uzmiče, besne oluje, a već danima pada retka, plaha
kiša, koja se ponekad, kada sama sebi dosadi, na nekoliko sati pretvori u mokar sneg. Ulice su
neprohodne, a dan traje samo šest sati.

Moja kuća stoji usamljena na otvorenom polju, opkoljena bučnim zapadnim vetrom,
tamom i zapljuskivanjem kiše, baštom mrkog izgleda po kojoj ona kaplje i s koje curi, i
poplavljenim poljskim stazama koje više nikud ne vode. Niko ne dolazi, niko ne odlazi, svet je
negde daleko odavde, potonuo, sve je baš onako kako sam odavno i često priželjkivao - samoća,
potpuni mir, bez ljudi, bez životinja, samo ja sam u radnoj sobi u kojoj kamin jadikuje zbog oluje,
a prozorska okna zapljuskuje kiša.

Dani su prolazili ovako: ustajao sam kasno, pio mleko, pobrinuo se za peć. Onda sam
odlazio u radnu sobu, među tri hiljade knjiga, od kojih sam dve čitao naizmenično. Prva je Tajna
nauka od gospođe Blavacki, jedno jezivo delo. Druga je neki Balzakov roman. Ponekad bih

ustajao da iz fioke uzmem par cigara i da dva puta jedem. Tajna nauka je debela knjiga, nikako
da dođe kraj, ispratiće me i u grob. Balzak je tanji, svakoga dana se smanjivao, iako uz njega

nisam provodio mnogo vremena.
Kada bi me zabolele oči, zavalio bih se u fotelju i posmatrao kako oskudno dnevno svetio

zamire i nestaje sa zida prepunog knjiga. Ili bih stao pred taj zid i posmatrao knjige otpozadi. To
su moji prijatelji, samo su mi one preostale, one će me nadživeti; iako je moje interesovanje za
njih počelo da opada, morao sam ih se držati, jer nisam imao ništa drugo. Gledao sam u te neme,
prinudno verne preostale prijatelje i mislio o njihovim pričama. Tu je jedna veličanstvena
filozofska grčka knjiga, štampana u Lajdenu. Nisam mogao da je čitam, već odavno ne znam više
grčki. Kupio sam je u Veneciji zato što je bila jeftina i što je antikvar bio potpuno ubeđen da ja
tečno čitam na grčkom. Tako sam je, zbog te zabune, i kupio, vukao je unaokolo po svetu u
koferima ili kutijama, brižljivo je zapakivao i raspakivao sve do sada, kada je konačno pronašla

svoje mesto i svoj mir.
Tako su prolazili dani, a večeri sam provodio uz svetlost lampe, knjige i cigare sve do

deset sati. Onda sam odlazio u hladnu spavaću sobu, ležao u krevetu, a nisam znao zašto to radim

kad tako malo spavam. Gledao sam okvir prozora, beli umivaonik, belu sliku iznad kreveta po
kojoj pliva noćno bledilo, slušao vetar kako udara po krovu i trese prozore, osluškivao ječanje
drveća, kišu koja je šibala kao bičem, svoje disanje i tihe otkucaje srca. Otvorio bih oči, a onda ih
ponovo zatvorio; pokušavao bih da mislim na svoje knjige, ali mi nije uspevalo. Umesto toga,
razmišljao sam o prošlim noćima, o deset, dvadeset proteklih noći u kojima sam isto tako ležao,
kada su bledi prozori isto nemoćno svetlucali, a tihi otkucaji moga srca odbrojavali blede,
bezoblične časove. Tako su prolazile noći.

Bile su besmislene, isto koliko i dani. Ali tekle su, to im je bila namena. Dolaziće i
prolaziće dok ne dobiju kakav smisao ili dok ne stignu do kraja, kad udarci mog srca više ne budu
mogli da se broje. Onda dolazi kovčeg, grob, možda jednog svetloplavog septembarskog dana,
možda uz vetar i sneg, možda u divnom junu, kad cvetaju jorgovani.

Pa ipak, nisu svi moji sati bili takvi. Jedan, ili polovina jednog od stotinu istih je ipak bila
drugačija. Tada mi je iznenada padalo na pamet ono o čemu sam uvek želeo dalje da razmišljam,

a što su mi knjige, vetar, kiša i blede noći uvek sakrivali i uskraćivali. I tada bih ponovo
razmišljao: zašto je to tako? Zašto me je Bog napustio? Zašto mi je mladost izbrisana? Zašto sam

tako mrtav?
I to su bili moji lepi dani. Tada bi popustila magla koja pritiska, trpljenje i ravnodušnost

bi umakli, i ja bih probuđen gledao u odvratnu pustoš i mogao bih ponovo da osećam. Osećam
kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osećam sramotu i ludost ovog života, osećam
kako bol zbog izgubljene mladosti besno plamti u meni. Boli, stvarno, ali bar osećam bol, osećam
stid, osećam muku, bar živim, mislim, svestan sam.

Zašto me je Bog napustio? Gde mi je mladost? To ne znam i neću saznati. Ali to su ipak
pitanja, to je protivljenje, to nije više mrtvilo.

A umesto odgovora, koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primer:
Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?

Razmišljam i sleđeno sećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otvara svoje
sanjive oči i otkriva jasne slike, koje nisu bile izgubljene, samo su spavale dubokim, mrtvim

snom.
U početku mi se činilo da su slike neizmerno stare, najmanje deset godina. Otupeli osećaj

za vreme čini nas sve primetno opreznijim, ima ulogu zaboravljenog merila, utvrđuje istinu i
meri. Iskusio sam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam verovao, da i
uspavana svest o sebi otvara s ponosom svoje oči i potvrđuje, smelo potvrđuje i najneverovatnije
stvari. Ide od slike do slike i kaže: „Da, to sam bio ja”, i tako svaka slika napušta svoje stanje
hladnog posmatrača i postaje deo života, deo mog života. Svest o identitetu je zanosan osećaj,
ispunjava nas i zadovoljstvom i nemirom. Čovek je poseduje, ali može da živi i bez nje, i često je
tako, ali ne i uvek. Ona je veličanstvena jer uništava vreme; i opaka, jer negira napredak.

Probuđena čula mi funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da
se to dogodilo pre samo godinu dana. To iskustvo je bilo beznačajno, suviše malo da bi senka u
kojoj živim već deset godina pripadala njemu. Ali to je bio doživljaj, i pošto sam nedeljama,
možda i mesecima, bio lišen ikakvog iskustva, ovo mi se činilo fantastičnim, doživljavam ga kao
mali raj i pridajem mu mnogo veći značaj nego što je neophodno. Ali pričinjava mi zadovoljstvo i
beskrajno sam mu zahvalan. Osećam se dobro. Redovi knjiga na polici, radna soba, peć, kiša,
spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo. Čitav sat pokrećem
oslobođene udove.

Bilo je to pre godinu dana, krajem novembra; vreme je bilo slično kao sada, samo je bilo
radosnije i imalo je nekog smisla. Kiša je mnogo padala, ali melodično i lepo, i ja nisam želeo da
je slušam za pisaćim stolom, već sam u kaputu i cipelama s gumenim donom izašao napolje da
posmatram grad. Poput kiše, ni moj korak, moji pokreti i moje disanje nisu bili mehanički, već
lagani, slobodni i ispunjeni smislom. Ni dani više nisu izgledali kao da su mrtvi rođeni, proticali
su određenim ritmom, s dizanjem i spuštanjem glasa, a noći su bile smešno kratke i okrepljujuće,
pauze za odmor između dva dana, merene jedino časovnicima. Divno je tako provoditi noći,
proživeti spokojno trećinu života, umesto ležati i brojati minute od kojih nijedan nema nikakvu

vrednost.
To se dešavalo u Minhenu. Doputovao sam zbog posla koji sam kasnije pismom otkazao

jer sam sreo mnogo prijatelja, čuo i video toliko toga što mi je pričinjavalo zadovoljstvo, da mi
zbilja nije bilo do toga da mislim na poslove. Jedne večeri sedeo sam u lepoj, čudesno osvetljenoj
sali i slušao sitnog Francuza širokih ramena, zvao se Lamon, kako svira dela Betovena. Svetio je
blistalo, a lepe haljine dama su radosno svetlucale. Nad visokom salom leteli su veliki beli anđeli,
najavljujući strašni sud i blagovesti, prosipajući veselje i dobro raspoloženje iz rogova izobilja,
jecajući i pokrivajući lice prozirnim rukama.

Jednog jutra bio sam s prijateljima u Engleskom vrtu, posle jedne pijanke, pevao i pio u
čuvenom kafeu Aumajster. Čitavo jedno popodne proveo sam okružen slikama - portretima,
pošumljenim livadama i morskim obalama - od kojih su mnoge delovale tako uzvišeno i
oplemenjujuće, odišući rajskom atmosferom jedne nove, savršene kreacije. Uveče sam razgledao
bleštave izloge, koji su za ljude sa sela beskrajno privlačni i opasni; gledao sam izložene
fotografije i knjige, vaze pune neobičnog cveća, skupe cigare u srebrnom papiru i fine stvari od
kože, neupadljive elegancije. Gledao sam odsjaj električnih svetiljki na mokrim ulicama i vrhove

starih zvonika kako nestaju u zamagljenom sutonu.
Uz sve to, vreme je prolazilo brzo i lako, kao kada se ispija Čaša pića od koje svaki gutljaj

u svakom trenutku pruža zadovoljstvo. Bilo je veče, već sam bio spakovao kofere i trebalo je
sutradan da otputujem. Nije mi bilo žao. Radosno sam iščekivao da još jednom putujem vozom
kroz sela, šume i planine pokrivene snegom i da se vratim kući.

Te večeri sam bio pozvan u jednu lepu novu kuću u otmenoj ulici Švabinger, gde sam
uživao sam u zanimljivim razgovorima i ukusnim jelima. Bilo je prisutno i nekoliko žena, ali sam
u odnosu s njima uvek bio stidljiv i trapav i zato sam radije ostajao u muškom društvu. Pili smo
belo vino iz tankih kupastih staklenih čaša i pušili dobre cigare otresajući pepeo u srebrne posude
s pozlaćenim dnom. Razgovarali smo o gradu i zemlji, o lovu i pozorištu, o kulturi i sličnim
stvarima. Govorili smo glasno, gizdavim jezikom, vatreno i ironično, ozbiljno i duhovito, gledali
jedan drugog u oči, trudeći se da budemo pametni i zabavni.

Tek kasnije, kada se veče približilo kraju i muškarci se posvetili razgovoru o politici, u
koju se ne razumem, osmotrio sam prisutne dame. Bile su u društvu nekih mladih slikara i vajara,

puke sirotinje, ali veoma elegantno odevenih, tako da prema njima nisam mogao da osetim
sažaljenje već samo poštovanje i uvažavanje. Prijateljski su me prihvatili i kao gosta iz provincije

ljubazno me ohrabrivali, tako da se moja stidljivost postepeno povukla, pa sam mogao s njima

lepo bratski da razgovaram. Istovremeno sam bacao radoznale poglede prema mladim damama.
Otkrio sam među njima jednu veoma mladu devojku, mogla je imati devetnaest godina,

svetloplave kose, dečije očešljane, i plavih očiju, uskog devojačkog lica. Nosila je svetlu haljinu
opšivenu plavim paspulom i sedela je zadovoljna u svojoj fotelji, prateći šta se oko nje dešava.
Nisam je još dobro ni video a već me je osvojila; ispunila mi je srce svojom elegantnom pojavom
i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem melodiju svakog njenog pokreta.
Tiha, uzbudljiva radost ubrzala je otkucaje mog srca; hteo sam da joj kažem nešto, ali se nisam
setio ničeg valjanog. I ona je malo govorila, samo se smešila, odobravala i skoro pevušila kratke
odgovore laganim, ljupkim i treperavim glasom. Čipkaste manžetne pokrivale su jednu lepu ruku
nežnih dečijih prstiju. Nehajno je klatila nogom u elegantnoj čizmi od smeđe kože, čiji su oblik i
veličina, kao i njene ruke, bili u prijatnom skladu s ćelom njenom figurom.

„Ah, ti!”, gledao sam je i razmišljao. „Ti dete, ti lepa ptičice! Raduje me što mogu da te
gledam u ovom prolećnom danu.”

Bilo je i drugih žena, koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj zreloj raskoši,

inteligentnije i pronicljive, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu
muziku. Pričale su i smejale se i prosto ratovale izazovnim pogledima. I sa mnom su se ljubazno
šalile i uključivale me u razgovor, ali ja sam odgovarao kao u snu, srce mi je bilo kod plavokose;
zatvorio sam duboko u sebi njenu sliku i nisam želeo da je izgubim.

Nisam ni primetio da je već kasno. Najednom su svi ustali, nekako uznemireno, i počeli
da se opraštaju. Požurih da učinim to isto, i dok smo oblačili kapute, čuh kako jedan od slikara
kaže lepoj plavuši: „Mogu li da vas ispratim?”

„Da, ali to vam uopšte nije usput, ja mogu da uzmem i kočiju.”
Tada sam ja prišao i brzo rekao: „Dopustite da ja pođem s vama, idemo istim putem.”

Nasmešila se: „Dobro, mnogo vam hvala.” Slikar se ljubazno pozdravio, začuđeno me
pogledao i otišao.

Koračao sam pored tog lepog bića kroz noćne ulice. Na jednom uglu stajao je zakasneli
fijaker i umorno nas posmatrao u svetlosti svojih fenjera. „Zar nije bolje da uzmem kočiju?”,
rekla je ona. „Trebaće nam pola sata pešice.” Zamolio sam je da to ne čini, a ona me iznenada
upita: „Ali kako znate gde stanujem?”

„Ah, nije važno. Uostalom, ne znam.”
„Ali zar niste rekli da idete istim putem?”
„Naravno da idem. Ionako sam imao nameru da prošetam pola sata.”
Pogledali smo u nebo, bilo je svetio i puno zvezda, a kroz mirne dugačke ulice duvao je
svež, hladan vetar.
U početku sam se osećao nelagodno, nisam znao o čemu da razgovaram s njom. Ona je
hodala pored mene tako slobodna i opuštena, sa uživanjem i duboko udišući svež noćni vazduh;
tek s vremena na vreme bi ponešto rekla i upitala, a ja sam davao precizne odgovore. Postepeno
sam se oslobodio napetosti i u ritmu naših koraka tekao je sasvim običan razgovor, ali se ja više
ne sećam nijedne reći.
Ali tačno se sećam boje njenog glasa; bio je čist, blag kao pesma neke ptice i topao.
Smejala se opušteno i zvonko. Njen korak, usklađen s mojim, kao da me je nosio, nisam nikad

hodao tako lako i zadovoljno, a pored nas je promicao uspavani grad sa svojim palatama,

kapijama, vrtovima i spomenicima, tih i tajnovit.
Sreli smo jednog loše odevenog starca koji se jedva držao na nogama. Hteo je da nas

zaobiđe, ali mu nismo dozvolili; napravili smo mu mesto, odmičući se svako na svoju stranu.
Začuđen, okrenuo se da nas pogleda.

„Samo gledaj!”, doviknuo sam mu, a devojka se veselo nasmejala.
S visokih crkvenih tornjeva otkucavali su sati, a ti razdragani zvuči preletali su grad,
odzvanjali nošeni hladnim zimskim vetrom i u daljini se slivali u jedan odjek. Trgom je prošla
kočija, ali točkovi su bili nečujni jer su bili od gume.
Pored mene je koračalo, vedro i čilo, to lepo biće. Draž njenog bića bila je svuda oko
mene, moje srce kucalo je u istom ritmu s njenim, moje oči videle su što i njene. Ona me nije
poznavala i ja nisam znao njeno ime, ali oboje smo bili bezbrižni i mladi, bili smo združeni kao
dve zvezde i kao dva oblaka, dvoje koji idu istim putem, udišu isti vazduh i osećaju se savršeno
dobro i bez reči. Ponovo sam imao devetnaest godina i moje srce je bilo nepovređeno.
Činilo mi se da treba da nastavimo tu šetnju bez cilja, beskonačno. Izgledalo mi je da
hodamo jedno uz drugo čitavu večnost i da to nikada neće da se završi. Vreme se zaustavilo iako

su satovi otkucavali.
Ali ona neočekivano stade, nasmeši se, pruži mi ruku i nestade u jednoj kapiji.

Drugo veče

Celog dana sam čitao. Bolele su me oči, a nisam znao zašto ih u stvari naprežem. Ipak, na
neki način sam morao da utrošim vreme. Ponovo je veče i kada sam pročitao to što sam juče
napisao, pojavilo se ponovo ono prošlo vreme, bledunjavo i udaljeno, ali ipak prepoznatljivo.
Video sam dane i nedelje, događaje i želje, zamišljene i doživljene, već povezane i u potpuno
smislenom redu jedan iza drugog poredane, jedan stvarni život s kontinuitetom i ritmom,
interesom i ciljem i sa čudnovatim opravdanjem i podrazumevanjem uobičajenog, zdravog

života, što mi se od tada tako potpuno izgubilo.
Dan posle te lepe večernje šetnje s nepoznatom devojkom, otputovao sam kući. Sedeo

sam skoro sasvim sam u vagonu, prijala mi je brza vožnja i pogled na Alpe u daljini, koje sam
jedno vreme mogao jasno i blistavo da vidim. U Kemptenu sam pojeo kobasicu u bifeu i ćaskao s
kondukterom koga sam častio cigarom. Nešto kasnije vreme se pomutilo i Bodensko jezero je
postalo sivo, veliko kao more nad kojim se spustila magla i počeo da pada lagani sneg.

Kod kuće, u istoj sobi u kojoj i sad sedim, zapalio sam vatru u peći i žurno počeo s

poslom. Stigla su pisma i paketi knjiga kojima je trebalo da se pozabavim. Jednom nedel]no
silazio sam u grad preko puta, obavljao kupovinu, popio čašu vina i odigrao partiju bilijara.

Ali, malo-pomalo, primetih da ona živost, zadovoljstvo i radost s kojom sam donedavno

lutao Minhenom polako nestaju i odlivaju se kroz malu glupu pukotinu i da zapadam u manje
euforično i učmalo stanje. U početku sam mislio da je u pitanju prolazna slabost, pa sam otišao u
grad i posetio parno kupatilo, što mi, naravno, nije pomoglo. Uskoro sam shvatio da moj problem
nije ni u kostima ni u krvi, a onda sam počeo, protiv svoje volje, ili bar ne želeći to, svakog dana
da mislim na Minhen s nekom vrstom jogunaste želje, kao da sam u tom prijatnom gradu izgubio
nešto što je za mene bilo veoma značajno. I potpuno postupno to nešto je počelo da se oblikuje u
mojoj svesti kao privlačna, vitka figura devetnaestogodišnje devojke. Postadoh svestan da njena
slika i ona zajednička večernja šetnja, tako neobično vesela, nisu u meni ostale kao mirno
sećanje; postale su deo mene koji je počeo da me muči i boli.

Približilo se proleće i moja osećanja su sazrela, rasplamsala se; nisam uspevao da ih
potisnem. Sada sam znao da pre nego što počnem da mislim na bilo šta drugo, moram ponovo da
vidim nežnu devojku. Ako sve bude išlo kako treba, ne treba da me plaši pomisao da kažem
zbogom svom mirnom životu i da svoju bezazlenu sudbinu usmerim prema vrtlogu. Iako sam do
tada nameravao da sam idem svojim putem, više kao posmatrač nego učesnik, izgledalo je da će
jedna ozbiljnija potreba zahtevati drugačije.

Savesno sam razmislio o svemu neophodnom i zaključio da sam imao pravo, a i
mogućnosti, da zatražim ruku jedne devojke, ako do toga treba da dođe. Imao sam nešto više od
trideset godina, bio sam zdrav i dobrog izgleda i dovoljno imućan da jednoj ne suviše razmaženoj
ženi pružim sve što je potrebno. Krajem marta vratio sam se, dakle, u Minhen, i ovoga puta imao
sam o mnogo čemu da razmišljam putujući vozom. Odlučio sam da prvo bolje upoznam devojku,
jer nije bilo potpuno nemoguće da moja želja za njom nije tako vatrena, da nije sudbinska. Možda
će biti dovoljno samo da je ponovo vidim, možda ću utoliti svoju žeđ i povratiti ravnotežu.

Naravno, to je bila budalasta pretpostavka neiskusnog muškarca. Sećam se dobro s koliko
sam uživanja i lukavstva kovao velike planove, dok je moje srce već bilo ustreptalo zbog blizine

Minhena i plavokose devojke.
Čim sam zakoračio na poznatu kaldrmu, osetio sam onu prijatnost koja mi je nedeljama

nedostajala. Ono što sam video nije bilo oslobođeno čežnje i prikrivenog nemira, a ispunjavalo
me je zadovoljstvom kao i prošli put. Radovao sam se svemu što sam video, sve je imalo
neobičan sjaj: poznate ulice, crkveni tornjevi, ljudi u tramvaju i njihov dijalekt, visoke zgrade i
ćutljivi spomenici. Davao sam napojnicu svakom kondukteru, dopustio sam da me zavedu lepi
izlozi i kupio jedan elegantan kišobran; čak sam i u prodavnici cigareta kupio neku bolju vrstu,
što je i odgovaralo mom položaju i imovnom stanju. I zaista, na svežem martovskom vazduhu
osećao sam se vrlo aktivno i preduzimljivo.

Dva dana sam se diskretno i na miru raspitivao o devojci i sve što sam saznao bilo je
otprilike ono što sam očekivao. Bila je dete bez roditelja, iz dobre ali siromašne kuće, i pohađala
je školu za primenjene umetnosti. Bila je dalja rođaka mog poznanika iz ulice Leopold, u čijoj
kući sam je prvi put video one večeri.

Tamo sam je ponovo sreo. I te večeri su se kod njega okupili prijatelji, video sam skoro
ista lica kao prošli put, neki od njih su me prepoznali i ljubazno se rukovali sa mnom, ali ja sam
se ipak osećao nelagodno i bio prilično uznemiren, sve dok se konačno nije pojavila i ona. Opet

sam bio spokojan i zadovoljan, a kada mi je dala znak da me je prepoznala, u meni je odmah
oživelo sećanje na ono zimsko veče. Uspeo sam da povratim samopouzdanje i da s njom
razgovaram, da je gledam u oči kao da od onda nije prošlo vreme i kao da oko nas duva isti
zimski vetar. Ipak, nismo imali mnogo da kažemo jedno drugom; pitala me je samo kako sam i da
li sam proveo u selu sve ovo vreme. Kada je i to bilo rečeno, za trenutak je zaćutala, pogledala
me smešeći se i okrenula se svojim prijateljima, dok sam ja ostao da je posmatram izdaleka i sa
uživanjem: učinilo mi se da se malo promenila, ali nisam znao kako ni u kom smislu; tek kasnije,

kada se udaljila i ja osetio kako se u meni bore dve slike o njoj koje sam mogao da uporedim,
otkrio sam da je bila drugačije očešljana i da su joj obrazi postali nešto puniji. Mirno sam je
posmatrao i pri tome osetio istu radost i ushićenje pri pomisli da postoji nešto tako lepo i tako
mlado u duši i što mi je bilo dopušteno da sretnem ovo proleće u ljudskom liku i gledam u te
blistave oči.

Za večerom i kasnije, ispijajući „mozel”, učestvovao sam u razgovoru koji su vodili
muškarci i, mada se pričalo o različitim stvarima nego kod moje prethodne posete, izgledalo mi je
da je to samo nastavak konverzacije koju su vodili one večeri i s izvesnim zadovoljstvom sam
primetio da su ti živahni i razmaženi građani, uprkos svim divotama i novotarijama koje su ih
okruživale, bili zatvoreni u krugu u kome se kretao njihov duh i život, u obruču koji je čak i ovde,
u velikom gradu, bio neprobojan i relativno tesan. Iako sam se u toj sredini osećao prijatno,
primećivao sam da me moje dugo odsustvo nije lišilo ničega, kao da su sva ta gospoda sedela za
stolom od one večeri i vodila iste razgovore. Bio sam svakako nepravedan, ali to je bilo zato što
moja pažnja i učešće ovoga puta nisu bili usredsređeni na razgovor.

Čim sam dobio priliku, preselio sam se u drugu prostoriju, gde su ćaskale dame i mlađi
svet. Nije mi promaklo da su mladi umetnici bili privučeni lepotom mlade gospođice; jedni su se
prema njoj ophodili drugarski, a drugi s poštovanjem. Samo se jedan među njima, portretista
Cindl, držao hladno i pravio društvo zrelijim damama, gledajući s blagim prezirom na naše
oduševljenje. Razgovarao je ležerno, više slušajući nego govoreći, s jednom lepom gospođom
tamnih očiju za koju se pričalo da je veoma opasna žena i da je imala, i još uvek ima, mnogo

ljubavnih avantura.
Sve sam to uzgred zapažao, ne razmišljajući. Devojka je potpuno okupirala moju pažnju

iako nisam učestvovao u razgovoru. Osećao sam kao da živi i kreće se utkana u divnu muziku,
skrivena draž njenog unutrašnjeg bića obuzela me je tako prisno, slatko i snažno kao miris nekog
cveta. To je bio izuzetno prijatan osećaj i naslućivao sam, bez senke sumnje, da to što sam je
video ne može da me umiri i zadovolji i da će moja žalost, ako budem ponovo odvojen od nje,
postati još mučnija. Činilo mi se da ću, ako uspem da je ugrabim i zadržim za sebe, u toj ljupkoj
osobi naći svoju sreću i cvetno proleće svog života, koje inače više nikada neće doći. Bilo je to
više od puti, potrebe da je ljubim i s njom provedem jednu noć ljubavi, kakvu je ponekad u meni
zakratko budila neka lepa žena, i koja me isto tako kratko mučila. Bilo je to mnogo više od vere
da mi se u tom lepom biću nudi sreća, da su naše duše bliske i srodne i da bi moja sreća trebalo

da bude i njena.
Zato sam odlučio da ostanem u njenoj blizini i da joj u pravom trenutku kažem to što sam

želeo.

Treće veče

Ovo mora da bude ispričano, pa zato nastavljam dalje.
U Minhenu sam živeo veoma lepo. Moj stan se nalazio nedaleko od Engleskog parka, koji
sam posećivao svakog jutra. Često sam odlazio u galerije slika i kada bih ugledao nešto posebno
lepo, bilo je to uvek kao susret spoljnog sveta sa blaženom slikom koju sam u sebi čuvao.
Jedne večeri sam ušao u malu antikvarnicu da kupim nešto za čitanje. Preturao sam po
prašnjavim policama i pronašao lepo, gizdavo opremljeno izdanje Herodota. Zbog te knjige sam i
stupio u razgovor s knjižarom koji me je usluživao. Bio je to upadljivo prijateljski raspoložen,
miran i učtiv čovek, uzdržanog ali diskretno prosvetljenog lica, a u ćelom njegovom biću je ležala
blaga, mirna dobrota koju čovek odmah oseti i koju na njegovom licu može da pročita.
Ispostavilo se da je veoma upućen i kako mi je bio od pomoći, više puta sam dolazio da nešto
kupim ili da proćaskam s njim petnaestak minuta. Iako mi nije ispričao ništa o svom životu,
stekao sam utisak da je u pitanju čovek koji je mrak i oluju života zaboravio ili preboleo i da sada
vodi potpuno miran i zadovoljan život.
Dan sam provodio kod prijatelja ili na skupovima, a uveče sam, pre spavanja, uvek
ostajao još par sati u svom iznajmljenom stanu, uvijen u vuneno ćebe, čitao Herodota ili dozvolio

da mi misli odlutaju ka lepoj devojci o kojoj sam znao samo da se zove Marija.
Kada sam je sledeći put sreo, uspeo sam da s njom provedem malo više vremena; ćaskali

smo otvoreno i saznao sam mnogo o njenom životu. Dopustila mi je da je otpratim do kuće i
činilo mi se da sanjam kad smo ponovo pošli istim putem, onim istim tihim ulicama. Rekoh joj da
sam se često u mislima vraćao na onu šetnju i da sam želeo da se ponovi. Nasmejala se
zadovoljno i još me ponešto zapitkivala. Na kraju, pošto sam već počeo da joj se poveravam,
pogledah je i rekoh: „Došao sam u Minhen samo zbog vas, gospođice Marija.”

Odmah sam se uplašio da je to suviše smelo i osetih se nelagodno. Ali, ona ništa nije
odgovorila, samo me je radoznalo i mirno posmatrala. Posle nekog vremena je rekla: „Sledećeg
četvrtka jedan moj kolega sa studija priređuje zabavu u svom ateljeu. Hoćete li da pođete sa
mnom? - Dobro, onda dođite po mene u osam.”

Bili smo pred njenom kapijom. Zahvalio sam joj se i oprostio se od nje.
Znači, Marija me poziva na zabavu. Bio sam ushićen. Ne očekujući ništa posebno od te
zabave, zanosio sam se slatkim mislima o tome kako da joj zahvalim na pozivu. Razmišljao sam i
odlučio da joj u četvrtak odnesem lep buket cveća.
Sledeća tri dana, koliko je još trebalo da čekam, nisam uspevao da pronađem mir i
vedrinu koji su me ispunjavali u poslednje vreme. Pošto sam joj rekao da sam došao samo zbog
nje, izgubio sam opuštenost i mir. U stvari, to je bila neka vrsta priznanja i sada sam bio prinuđen
da mislim o tome kako ona zna šta ja osećam i kako možda i razmišlja šta da mi odgovori.
Proveo sam te dane uglavnom praveći izlete van grada u velike parkove Nimfenburga i
Šlajshajma, ili u šume u dolini Izara.
U četvrtak, kada je palo veče, obukao sam se, kupio veliki buket crvenih ruža i fijakerom
otišao po Mariju. Odmah je sišla, ja sam joj pomogao da se popne u kola i predao joj cveće, ali
ona je bila uzbuđena i konfuzna: to sam odmah primetio iako sam i sam bio zbunjen. Ostavio sam
je na miru; dopadalo mi se da je gledam tako devičanski uzbuđenu i obuzetu grozničavom
radošću pred odlazak na zabavu. Prolazeći u otvorenim kolima kroz grad, malo-pomalo i mene je
obuzela ista radost; činilo mi se da takvim ponašanjem Marija priznaje da smo na neki način
prijatelji i istomišljenici. Za mene je bila velika čast što ću te večeri biti njen pratilac i brinuti o
njoj, znajući da ima mnogo prijatelja koji to priželjkuju.

Kočija se zaustavila pred jednom velikom i neuglednom kućom za iznajmljivanje. Prošli
smo kroz predvorje i s dvorišne strane popeli se beskonačnim stepenicama do poslednjeg sprata,
gde nas je već u hodniku zapljusnuo talas svetlosti i mnoštvo glasova. Ostavili smo kapute u
susednoj sobici, u kojoj su jedan gvozdeni krevet i nekoliko kovčega već bili prekriveni
mantilima i šeširima, i ušli u atelje, jarko osvetljen i pun sveta. Troje ili četvoro sam znao iz
viđenja, ali su mi svi ostali, pa i sam domaćin, bili nepoznati.

Marija me je predstavila domaćinu i rekla: „Ovo je moj prijatelj. Nemaš ništa protiv, zar
ne?”

Bio sam pomalo zbunjen, jer sam verovao da me je ranije najavila. Ali slikar mi
ravnodušno pruži ruku i reče ne zbunivši se: „Sve je u redu.”

U ateljeu je atmosfera bila vrlo opuštena i zabavna. Svako je sedeo tamo gde je našao
mesto, bez obzira da li je tu nekog poznavao ili ne. Svako je uzimao hladno posluženje koga je
bilo tu i tamo i pio vino i pivo; dok su jedni tek ulazili ili jeli, drugi su već palili cigaru, čiji se

dim gubio prema visokoj tavanici.
Pošto niko nije obraćao pažnju na nas, doneo sam za Mariju i sebe malo hrane, koju smo

na miru pojeli za niskim stolom za crtanje, zajedno s jednim velikim momkom s crvenom
bradom, koga nismo poznavali, ali koji je bio vrlo živahan i simpatičan. Povremeno bi neko od
zakasnelih gostiju koji su ostali bez mesta za stolom zgrabio sendvič s pršutom preko naših
ramena, a kada je hrane nestalo, mnogi su se žalili da su gladni. Onda su dvoje od gostiju skupili
pare od svojih drugova i otišli da nešto kupe.

Domaćin je potpuno mirno posmatrao ovaj veseli žamor, šetajući sa sendvičem i čašom
vina u ruci i ćaskajući usput s gostima. Nisam bio skandalizovan ovolikom neformalnošću, ali
potajno sam patio videći da se Marija oseća sasvim prirodno u ovom ambijentu. Znao sam da su
mladi umetnici njene kolege i na neki način osobe vredne poštovanja, i da nemam nikakvo pravo
da poželim nešto drugo. Ipak, malo me je zabolelo i bio sam pomalo razočaran videći kako
zadovoljno prihvata ovo ne baš otmeno društvo. Posle kraćeg obeda ostao sam sam, jer je Marija

ustala da pozdravi svoje prijatelje.
Prvoj dvojici me je predstavila i pokušala da me uključi u razgovor, ali ja se očigledno

nisam snašao. Onda se pridružila ostalim poznanicima, jednoj pa drugoj grupi, i pošto nije
izgledalo da joj nedostajem, povukao sam se u jedan ćošak, naslonio se na zid i na miru
posmatrao veselo društvo. Nisam očekivao da Marija ostane uz mene čitavo veče, bio sam
zadovoljan da je gledam, da mogu ponekad da joj kažem koju reč i da je na kraju opet otpratim
do kuće. Ipak, kako je vreme odmicalo, sve mi je manje bilo prijatno; gosti su bili sve veseliji, a
ja sam se sve više osećao beskorisno i otuđeno u svom ćošku, gde bi mi se tek poneko u prolazu

obratio.
Među gostima sam ponovo primetio portretistu Cindla i lepu ženu tamnih očiju za koju mi

je rečeno da je opasna i na lošem glasu. Izgledalo je da je u tom krugu svi poznaju; većina ju je

posmatrala s osmehom koji je otkrivao bliskost, ali i s divljenjem, jer je bila izuzetno lepa. I
Cindl je bio lep čovek: visok i snažan, prodornih crnih očiju, ponosnog i nadmoćnog držanja,
delovao je kao čovek navikao da mu ugađaju i siguran u svoju privlačnost. Posmatrao sam ga
pažljivo jer me je priroda takvih ljudi interesovala na jedan čudnovat način, s dozom humora
pomešanom s nešto zavisti. Pokušao je da se podsmehne domaćinu zbog lošeg posluženja.

„Nemaš čak ni dovoljno stolica”, dobacio je prezrivo, ali domaćina to nije uznemirilo.
Slegnuo je ramenima i rekao: „Kada ja počnem da pravim portrete, moja kuća će postati vrlo
otmena.” Onda se Cindl okomio na čaše: „Vino ne može da se pije iz bačvica? Zar ti niko nije
rekao da su za vino potrebne fine staklene čaše?” Domaćin mu je spremno replicirao: „Ti se
možda razumeš u čaše, ali o vinu ne znaš ništa. Više cenim dobro vino nego dobru čašu.”

Lepa gospođa je slušala smešeći se i njeno lice je bilo zadovoljno i blaženo, svakako ne
zbog ovih dosetki. Video sam pod stolom kako uvlači ruku u Cindlov levi rukav, dok se njegovo
stopalo nehajno poigravalo njenim. On je delovao pre ljubazno nego nežno, ali ona se tako
neprijatnom žestinom bacila na njega da više nisam mogao da je gledam.

Cindl se uskoro oslobodio njenog zagrljaja i ustao. Sada je atelje bio pun dima, jer su i
žene i devojke pušile cigarete. Razgovaralo se glasno i još glasnije smejalo, svi su se neprestano
šetkali, sedeli na stolicama, škrinjama, na kutijama za boje ili na podu. Neko je svirao na pikolu,
a usred te buke jedan mladić, malo pripit, odrecitovao je ozbiljnu pesmu pred grupom ljudi koja

se valjala od smeha.
Posmatrao sam Cindla koji je išao gore-dole odmerenim korakom i ostao savršeno miran i

priseban. Ponovo sam pogledom pratio Mariju: sedela je na divanu s još dve devojke i
razgovarala s dvojicom mladića koji su pored njih stajali s čašama vina u ruci. Kako je zabava
odmicala, postajao sam sve potišteniji i tužniji. Izgledalo mi je da sam s mojom devojkom iz
bajke dospeo na neko grešno mesto i čekao sam da mi da znak da želi da pođemo.

Sada je Cindl stajao sa strane i zapalio cigaru. Posmatrao je i ostale, ali je gledao i prema

divanu. Marija je podigla pogled, to mi nije promaklo, i nekoliko trenutaka gledala ga pravo u
oči. Cindl se nasmešio, a ona ga je i dalje čvrsto i napeto gledala; video sam kako joj namiguje i
upitno podiže glavu, na šta je ona samo klimnula u znak pristanka.

Osetio sam potištenost i crnilo. Nisam bio siguran, mogla je to da bude šala, slučajnost,
jedan nevoljni gest. Ali ta pomisao me nije utešila. Dobro sam video da među njima postoji nešto,
iako do tada nisu progovorili nijednu reč i skoro upadljivo su izbegavali jedno drugo.

U tom trenutku, od moje sreće i moje detinjaste nade nije ostalo ni traga, nije ostala ni
prava i iskrena tuga - koju bih rado podneo - već samo stid i razočaranje, gađenje i mučnina. Da
sam Mariju video s verenikom ili srećno zaljubljenu, zavideo bih mu, ali bih se radovao. Ali
Cindl je bio običan zavodnik i ženskaroš, čija se noga samo pola sata ranije igrala nogom one
žene s tamnim očima.

Nekako sam se ipak pribrao. Mogao sam i da se prevarim, morao sam da joj dam priliku

da razbije moje opake sumnje.
Otišao sam do nje i snuždeno pogledao u njeno drago, sveže lice. Upitao sam: „Kasno je,

gospođice Marija, hoćete li da vas otpratim kući?”
Prvi put sam je video zbunjenu, izveštačenu. Njeno lice izgubi svoju božansku auru i njen

glas postade pritvoran i neiskren. Nasmeja se i glasno reče: „Ah, oprostite, potpuno sam
zaboravila. Doći će neko po mene. Vi već idete?”

„Da, ja idem. Zbogom, gospođice Marija.”
Nisam se pozdravio ni sa kim i niko me nije zadržavao. Sišao sam polako niz sve one
stepenice, prošao kroz dvorište i drugu zgradu. Pitao sam se šta da radim. Odlučih da se vratim
nazad i da se sakrijem u dvorištu iza prazne kočije. Dugo sam čekao, skoro čitav sat. Onda je
stigao Cindl, bacio opušak cigare, zakopčao kaput, izašao iz kapije, ali ubrzo se vratio i zastao

pred ulazom.
Prošlo je pet, deset minuta, i za sve to vreme želeo sam da mu priđem, da ga oslovim, da

mu kažem da je pas i da ga zgrabim za vrat. Ali nisam to uradio, ostao sam u svom skrovištu i
čekao. Ponovo sam čuo korake na stepenicama i ugledao Mariju kako izlazi iz kapije. Pogledala
je levo i desno, pošla prema izlazu i ćutke uzela slikara pod ruku. Brzo su se udaljili... Nešto je
bilo izgubljeno, nešto što je jednom postojalo, izvestan miris, draž nevinosti, i ne znam da li će
moći da se vrati. A ja sam gledao za njima i vratio se kući.

Kod kuće, legao sam u krevet, ali nisam mogao da se smirim. Ustao sam i otišao u
Engleski park. Do pola noći sam šetao po parku, a onda se ponovo vratio u sobu i čvrsto zaspao.

U toku noći sam odlučio da odmah otputujem. Međutim, probudio sam se kasno i imao
još jedan dan na raspolaganju. Spakovao sam se i platio, pismom se oprostio s prijateljima, jeo u
gradu i seo u kafe-restoran. Imao sam dosta vremena, pa sam razmišljao kako da provedem
popodne. Odjednom, počeo sam da se osećam bedno. Već godinama nisam bio u toliko strašnom
i nedostojnom stanju da sam se plašio vremena i bio u neprilici kako da ga ubijem. Šetnja,
gledanje slika, slušanje muzike, izlet, partija bilijara, čitanje, ništa me nije privlačilo, sve mi je
bilo glupo, plitko, besmisleno. I kada sam na ulici gledao oko sebe, video sam kuće, drveće,
ljude, konje, pse, kočije, sve beskrajno dosadno, bez draži i neosetljivo.

Dok sam ispijao kafu i razmišljao kako da mi prođe vreme, palo mi je na um da se
ubijem. Bio sam radostan što sam pronašao rešenje i stvarno sam mislio na tu neminovnost. Ali
moje misli su bile nepostojane i nisu duže od minuta mogle ovo da zadrže u sebi. Tako rastrojen,
upalio sam cigaretu, a onda je odmah odbacio, naručio sam drugu, pa i treću šolju kafe, listao
jedan časopis i konačno odlutao dalje. Ponovo sam podsetio sebe da sam odlučio da otputujem i
da to moram sutra da uradim. Misli su mi se iznenada okrenule zavičaju i u trenutku sam, umesto
odvratne patnje, osetio pravu i čistu tugu. Setio sam se kako je u zavičaju lepo, kako zelena i
plava brda blago izranjaju iz mora, kako vetar huji među topolama, a galebovi lete slobodno i sa
uživanjem. Onda mi se učinilo da samo moram da izađem iz ovog prokletog grada i da se vratim
u zavičaj i da ću time uništiti opaku čaroliju i ponovo videti svet u punom sjaju, moći da ga

razumem i da ga volim.
U tumaranju i razmišljanju zalutao sam u ulicama starog dela grada i nisam tačno znao

gde sam dok nisam opazio antikvarnicu. U izlogu je bio izložen bakrorez, lik jednog naučnika iz
sedamnaestog veka, a oko njega su stajale stare knjige u povezima od kože, drveta i pergamenta.
To je u mojoj izmučenoj glavi probudilo nove površne nizove pretpostavki, u kojima sam
marljivo tražio utehu i zaborav. Bile su to prijatne, malo trome predstave o studijama i monaškom
životu, o jednom tihom, rezigniranom i nešto prašnjavom kutku sreće, pri lampi za čitanje i
policama s knjigama. Da još neko vreme zadržim tu prolaznu utehu, ušao sam u radnju, gde mi je
odmah prišao onaj prijateljski raspoložen knjižar. Poveo me je spiralnim stepenicama na gornji
sprat, gde je nekoliko velikih prostorija do tavanice bilo napunjeno knjigama. Naučnici i pisci
raznih doba posmatrali su me tužno kroz slepe oči knjiga, a ćutljivi antikvar je stajao po strani,
čekao i zadovoljno gledao.

A onda sam došao na pomisao da od ovog mirnog čoveka zatražim utehu. Gledao sam u
njegovo dobro i otvoreno lice i rekao: „Molim vas, preporučite mi nešto za čitanje. Vi verovatno
znate gde može da se nađe nešto utešno i isceliteljsko.”

„Bolesni ste?”, upitao je tiho. „Da, malo”, odgovorio sam. „Da li je to opaka bolest?”
„Ne znam. To je taedium vitae.” Njegovo jednostavno lice je postalo veoma ozbiljno.
Rekao je dostojanstveno i uverljivo: „Znam dobro rešenje za vas.”
Kada sam ga upitno pogledao, počeo je da priča o zajednici teozofa kojoj je pripadao.
Mnogo toga mi je bilo nepoznato, ali nisam bio sposoban da ga pažljivo saslušam. Do mene je
dopirao samo blagi, dobronamerni, srdačan glas, rečenice o karmi, ponovnom rođenju, a kada je
završio i pri tome zbunjeno zaćutao, nisam znao šta da mu odgovorim. Konačno sam ga upitao da
li može da me uputi na knjigu u kojoj bih celu tu stvar mogao da proučim. Odmah mi je pružio

mali katalog sa spiskom teozofskih knjiga.
„Koju bi trebalo da pročitam?”, nesigurno sam upitao. „Osnovna knjiga o ovom učenju je

od madam Blavacki”, odgovorio je odlučno. „Dajte mi je!”
Opet se zbunio. „Nemam je ovde, morao bih da je naručim. U stvari... ona se sastoji iz

dve debele knjige i potrebno je strpljenje da bi se pročitala. Nažalost, vrlo je skupa, košta preko
pedeset maraka. Želite li možda da je iznajmite?”

„Ne, hvala, poručite je za mene!”
Napisao sam mu svoju adresu i zamolio ga da mi knjigu pošalje pouzećem, oprostio sam
se od njega i otišao.
Već tada sam znao da Tajna nauka ne može da mi pomogne. Hteo sam samo da pričinim
antikvaru malu radost. A zašto i da ne odsedim par meseci sa knjigom Blavacke u ruci?
Takode, predosećam i da moja druga nadanja neće biti održiva. Naslućujem i da će u
mom zavičaju sve stvari biti sive i bez sjaja i da će to biti tako gde god da odem.
Ovo saznanje me nije razočaralo. Izgubljeno je nešto čega je ranije bilo na svetu, izvestan
bezazleni miris i draž, i ja ne znam da li će to ikada više moći da se vrati.

(1908)

VERIDBA

U Jelenovoj ulici postojala je skromna prodavnica pozamanterije, koja je kao i njeni
susedi stajala nedodirnuta promenama novog doba i bila veoma dobro posećena. Tamo se svakoj
mušteriji, iako već dvadeset godina redovno dolazi, na rastanku govorilo: „Učinite mi čast i
dođite ponovo”, a sada tu i tamo svraćaju tek dve-tri starije mušterije zbog svojih potreba za

trakama, gajtanima i vrpcama i zahtevaju da se meri na lakat i u toj meri i dobijaju.
Posluživala je neudata gazdina ćerka i jedna zaposlena prodavačica, dok je vlasnik, uvek

zaposlen, bio od jutra do mraka u radnji, ali nije progovarao ni jednu jedinu reč. Mogao je da ima
oko sedamdeset godina, bio je veoma niskog rasta, imao ružičaste obraze, kratku sedu bradu i bio
potpuno ćelav, ali je uvek nosio okruglu krutu kapu sa izvezenim cvetićima i ukrasnim vrpcama.

Zvao se Andreas Ongelt i pripadao je pravim, starim, cenjenim stanovnicima grada.
Ćutljivi prodavac nikada nije izgledao naročito, već deset godina je bio potpuno isti i

činilo se da je isto toliko malo ostario koliko je tada izgledao mlađi. Ali ipak, i Andreas Ongelt je
nekada bio dečak i mladić, i kada neko upita starije ljude za njega, doznače da su ga nekad zvali
„mali Ongelt” i da je protiv svoje volje bio na izvesnom glasu. Jednom, pre trideset i pet godina,
doživeo je čak i jednu „zgodu”, koja je svima bila poznata iako niko više neće da priča o njoj.

Bila je to zgoda o njegovoj veridbi.
Mladi Andreas je već u školi imao odvratnost prema svim razgovorima i druženju, svuda

se osećao suvišnim, smetao je svaki njegov korak i bio je dovoljno plašljiv i smeran da je
svakome popuštao i sklanjao se s puta, a prema drugarima osećao strah pomešan s divljenjem.

Nikada ga nisu viđali na ulici ili na igralištu, tek ponekad na reci na kupanju, a zimi bi se
skupio i pognuo glavu čim bi u ruci nekog dečaka ugledao sneg. Ali zato se kod kuće zadovoljno
i nežno igrao preostalim lutkama njegove starije sestre i zamišljenom prodavnicom u kojoj je
merio brašno, so i pesak, pakovao ih u male kese, a onda ih praznio i prepakivao, pa opet merio.
Rado je pomagao majci u kućnim poslovima, išao u kupovinu umesto nje ili u baštici sklanjao
puževe sa salate.

Školski drugovi su ga često zadirkivali i ismevali, ali kako se on nikada nije ljutio niti im
to uzimao za zlo, sve u svemu imao je lagodan i zadovoljan život. Prijateljstvo i nežnost koje nije
dobijao od sebi sličnih niti je smeo da takvima pruži, upućivao je svojim lutkama. Oca je izgubio
veoma rano, bio je pozno dete, majka je želela da bude drugačiji, ali mu je dozvoljavala da se igra
lutkama i volela ga zbog njegove poslušne privrženosti.

Ovako žalosne prilike su trajale sve dok mali Andreas nije završio školu i obuku u
Dirlamovoj radnji. U to vreme, negde oko svoje sedamnaeste godine, počela je njegova duša
željna nežnosti da se kreće drugačijim putevima.

Nizak rastom i još uvek sramežljivi mladić, počeo je da sve većim očima posmatra
devojke i stvorio u svom srcu oltar ljubavi čiji je plamen utoliko više buktao koliko je tužnije

prolazio u svojoj zaljubljenosti.
Za upoznavanje i posmatranje devojaka svih uzrasta pružila mu se divna prilika. Mladi

Andreas je po završetku šegrtovanja počeo da radi u prodavnici pozamanterije svoje tetke, čiju je
radnju trebalo kasnije da preuzme. Tu su dolazila deca, učenice, mlade gospođice, neudate i
starije gospođe, služavke i žene, iz dana u dan preturale po trakama i platnu, birale ukrase i
mustre, hvalile i žalile se, cenkale se, tražile savet koji nisu uvažavale, kupovale i kupljeno
zamenjivale. Mladić se ponašao učtivo i bojažljivo, peo se i silazio s merdevina, otvarao fioke,
pokazivao i ponovo pakovao, beležio narudžbine, davao informacije o cenama i svakih osam

dana se zaljubljivao u jednu od svojih mušterija. Crven u licu hvalio je vrpce i vunu, drhtao je
dok je ispisivao račune, lupalo mu je srce dok je pridržavao vrata i izgovarao rečenicu o časti i

ponovnoj poseti kada bi neka mlada lepa dama dostojanstveno izlazila iz radnje. Da bi izgledao
lepo, dopadljivo i prijatno, ponašao se odmereno i brižljivo. Svetloplavu kosu je pedantno
doterivao svakog jutra, odeću i veš je držao vrlo čisto i s nestrpljenjem posmatrao postepeno
pojavljivanje brčića. Naučio je da se elegantno nakloni mušterijama, naučio je da se prilikom

pokazivanja robe levom rukom osloni o tezgu i da stoji samo na jednoj nozi i doveo do
majstorstva smeškanje, koje se kretalo od diskretnog smejuljenja do srdačno srećnog blistanja.

Osim toga, stalno je bio u potrazi za novim, lepim frazama, koje su se uglavnom sastojale od
formalnih rečenica koje je smatrao dragocenim. Dok je ranije kod kuće bio nespretan i plašljiv u
razgovoru i pre toga samo retko mogao da sastavi rečenicu s podmetom i prirokom, pronašao je
pomoć u posebnom bogatstvu reči i navikao se na to da se odricanjem od smisla i razumljivosti
osposobi za poseban način razgovora.

Ako bi neko rekao: „Danas je divno vreme”, mladi Andreas bi odgovorio: „Naravno -
onda, onda, s vašim dopuštenjem, razume se...” Ako bi neka mušterija upitala da li je laneno
platno izdržljivo, odgovorio bi: „O, molim vas, da, bez sumnje, takoreći potpuno pouzdano.” Ako
se neko raspitivao o njegovom zdravlju, uzvraćao je: „Hvala najpokornije - dakako, izvrsno - vrlo
ljubazno.” Posebno je smatrao važnim i bio ponosan na izraze kao „pored svega toga”, ali nikako
„naprotiv”. Pri tome mu je celo telo, od nakrivljene glave do ukočenih prstiju, bilo potpuno
predusretljivo, uglađeno i izražajno. Najizražajniji je bio njegov nesrazmerno dugačak vrat, tanak
i prepun žila, sa zaprepašćujuće velikom i pokretljivom Adamovom jabučicom.

Priroda ne deli svoje darove bez ikakvog smisla, pa ako je upadljiv i veliki Andreasov
vrat bio u nesrazmeri s njegovim govornim mogućnostima, utoliko je više to vlasništvo
označavalo jednog strasnog pevača. Andreas je veoma voleo pesmu. Ni najdopadljiviji
komplimenti, ni najfiniji trgovački pokreti, ni izgovaranje čuvenih reči „ako tako želite” i „neka
bude tako”, nisu mogli unutrašnjost njegove duše da raskrave tako kao pevanje. Ovaj talenat je u
školskom dobu ostao prikriven, jer plašljivom i nedruželjubivom Andreasu nije odgovaralo da u
svom tajnom zadovoljstvu i umetnosti uživa na nekom drugom mestu osim tamo gde je siguran i

skriven.
Uveče, posle obeda, pre nego što bi otišao na spavanje, provodio je vreme u svojoj sobi,

pevao svoje pesme u mraku i naslađivao se lirskim zanosom. Glas mu je bio prilično visoki tenor
i to što nije kroz školu dobio, pokušao je da nadoknadi temperamentom. Oči su mu se kupale u
slabom sjaju spoljne svetlosti, svoju razboritu glavu bi zabacio unazad, a jabučica bi mu u
zavisnosti od tonova šetala gore-dole. Njegova omiljena pesma je bila „Kad se lastavice kući
vrate”, a kod stiha „rastanak, ah rastanak tako boli” dugo je protezao tonove drhtavim glasom, a
poneki put bi mu se pojavile i suze u očima.

Na poslu je napredovao brzim koracima. Postojao je plan da ga posle nekog vremena
pošalju u neki veći grad. Međutim, uskoro se pokazao nezamenjivim u tetkinoj radnji, pa ova više
nije želela da ga pusti, i kako je radnju kasnije trebalo da nasledi, njegov napredak je za sva
vremena bio osiguran. Drugačije je bilo sa čežnjom u njegovom srcu. Za sve devojke njegovog
uzrasta, a posebno za one lepe, uprkos njegovim pogledima i naklonima, bio je samo komična

figura. Bio je u sve njih zaljubljen i uzeo bi svaku koja bi mu dala kakav znak. Ali, iako je
neprestano izgovarao učtive fraze, doterivao odeću, okružio se vrednim stvarima, nikakav znak ni

od koje nije dobio.
Postojao je jedan izuzetak, ali ga on nije primećivao. Gospođica Paula Kirher se uvek

milo ophodila prema njemu i činilo se da ga uzima za ozbiljno. Istinu govoreći, nije bila ni tako
mlada ni lepa, nekoliko godina je bila starija od njega i prilično neupadljiva. A inače, jedna

vredna i poštovana devojka iz imućne zanatlijske porodice. Kada bi je Andreas pozdravio na
ulici, prijatno i ozbiljno bi mu zahvalila, a kada bi došla u radnju, bila bi prijateljski raspoložena,
jednostavna i skromna. Lako je bilo poslužiti je, a njegove savete je prihvatala kao dragocene.
Zbog toga ju je rado posluživao i imao poverenja u nju, ali je bio potpuno ravnodušan prema njoj,
jer je pripadala onom malom broju slobodnih devojaka o kojima, osim u radnji, uopšte nije
razmišljao.

Svoja nadanja je polagao čas u lepe nove cipele, čas u divnu maramu oko vrata, da ne
pomenemo brkove koji su postepeno rasli i koje je on negovao kao oči u glavi. Konačno je od
putujućeg trgovca kupio i zlatan prsten s ugrađenim velikim opalom. Tada je imao dvadeset i šest

godina.
Ali, kada je napunio tridesetu a ka bračnoj luci plovio još uvek samo u dalekoj čežnji,

majka i tetka su smatrale za preko potrebno da nešto preduzmu. Tetka, koja je već zašla u duboke
godine, započela je prva s predlogom. Želi još za života da mu prepusti posao, ali samo na dan
njegovog venčanja sa čestitom ćerkom štavioca kože. To je i za majku bio signal za napad. Posle
dobrog razmišljanja, došla je do zaključka da njen sin mora da postane član nekog udruženja, da
bude više s ljudima i da nauči da se ophodi sa ženama. Kako je znala za njegovu ljubav prema
pevanju, pomislila je da ga tako upeca i predložila mu da se prijavi za članstvo u pevačko
društvo.

Uprkos zaziranju od društva, Andreas se složio s ovim predlogom. Ali, odlučio je da
pristupi crkvenom pevačkom društvu, jer mu se njihova ozbiljnija muzika više dopadala. Pravi
razlog tome je bio da je crkvenom horu pripadala i Margret Dirlam. Ona je bila ćerka ranijeg
Andreasovog upravnika dok je šegrtovao, jedna veoma lepa i vesela devojka od dvadesetak
godina. Andreas je odskora bio u nju zaljubljen, jer već duže vreme za njega nije bilo neudatih

lepih devojaka njegovog doba.
Protiv crkvenog hora majka nije mogla da pronađe ubedljiv razlog. Doduše, ovo

udruženje nije imalo ni polovinu tako veselih večeri i svečanosti kao pevačko društvo, ali je
članstvo u crkvenom horu bilo jeftinije, devojke su bile iz dobrih kuća, Andreas će ih sretati na
probama i izvođenjima i to je za sada bilo dovoljno. I tako je bez oklevanja s gospodinom sinom
otišla u upravu do sedog školskog učitelja, koji ih je prijateljski primio.

„Tako, gospodine Ongelte”, rekao je, „vi želite da pevate s nama?”
„Da, naravno, molim...”
„Da li ste ranije već pevali?”
„O da, takoreći sasvim pouzdano.”
„Dobro, napravićemo probu. Otpevajte bilo koju pesmu koju znate napamet.”
Andreas je pocrveneo kao dečkić i želeo je sve da napusti. Ali učitelj je insistirao i
konačno se skoro naljutio, tako da je Andreas ipak savladao tremu, rezignirano pogledao u majku

koja je mirno sedela i pripremio se za svoju omiljenu pesmu. Otpevao je prvi stih bez zastajanja.
Dirigent je dao znak da je dovoljno. Ponovo je postao srdačan i rekao da uopšteno

govoreći veoma lepo peva i primećuje se da mu „Njena ljubav” ide veoma dobro, ali da možda
ipak više odgovara svetovnoj muzici, te da bi trebalo da proba kod pevačkog društva. Andreas je
već hteo da zbunjeno promuca nekakav odgovor, ali se onda majka zauzela za njega. Ona misli

da on veoma lepo peva i da je sada samo malo pometen, a njoj bi bilo veoma drago kada bi ga
primili, jer pevačko društvo je nešto sasvim drugo i nije tako prikladno kao crkveni hor i ona
svake godine daruje crkvu i ukratko ako bi gospodin učitelj bio tako dobar da ga primi na neko
vreme na probu, onda će se već videti šta posle toga. Stari čovek je još dva puta dobronamerno
pokušao da objasni da crkveni hor nije za zabavu, da je podijum gde su hor i orgulje potpuno
popunjen, ali nagovori majke su na kraju pobedili. Stari dirigent nije mogao da shvati kako čovek

od trideset godina dolazi da se priključi crkvenom horu i dovodi majku kao pratioca. Iako je ovaj
dodatak njegovom horu bio neobičan, ipak ga je ta stvar potajno veselila. Pozvao je Andreasa na
sledeću probu i oboje ispratio sa osmehom.

U sredu uveče, tačno u zakazano vreme, mladi Ongelt je bio u školskoj prostoriji, gde je
trebalo da se održi proba. Uvežbavali su jedan koral za uskršnje svečanosti. Pristigli pevači i
pevačice pozdravili su veoma prijateljski novog člana, držali se raspoloženo i vedro, tako da se
Ongelt blaženo osećao.

Bila je prisutna i Margret Dirlam, koja ga je takođe pozdravila i prijateljski se nasmešila.
Ipak, ponekad bi iza sebe čuo prigušeni smeh, ali na to je već navikao i nije ga bilo briga. Ono što
ga je iznenadilo bilo je skromno ponašanje Kirherove, koja je takođe bila prisutna i ubrzo je
primetio da je i cenjena pevačica. Ona se inače prema njemu uvek prijateljski ponašala, a sada je
bila neobično hladna i izgledalo je kao da negoduje što se on tu nalazi. Ali koga briga za

Kirherovu?
Prilikom pevanja, Andreas je svuda oprezno držao. U školi je veoma malo naučio o

čitanju nota, tako da je pojedine taktove pevao tiše od ostalih i sve u svemu bio je nesiguran u
svoje umeće, strahovao i sumnjao da neće uspeti. Njegova smetenost je nasmejala i ganula
dirigenta, ohrabrivao ga je i na rastanku mu je čak rekao: ,,S vremenom će biti sve bolje ako
ostanete s nama.” Cele večeri je Andreas imao zadovoljstvo da bude u blizini Margret i da je
posmatra bez straha. Razmišljao je kako se kod javnih nastupa, pre i posle božije službe, tenori
nalaze odmah iza devojaka. Uživao je u tome što će tokom uskršnjih svečanosti i svih budućih
nastupa biti tako blizu gospođice Dirlam da će moći bez straha da je posmatra. A onda je bolno
zaključio da onako sitan i mali rastom, među ostalim pevačima neće moći da je vidi. S dosta
muke i mnogo zamuckivanja objasnio je kolegi pevaču svoj žalosni budući položaj, naravno ne
navodeći pravi razlog svoje brige. Kolega se nasmejao i umirio ga, obećavši da će se pobrinuti da
mu nađe pogodno mesto.

Na kraju probe su se svi veoma brzo razišli, skoro ne pozdravivši jedan drugog. Neka od
gospode su pratila dame do kuća, neki su u grupi otišli u gostionicu na čašu piva. Andreas je
ostao sam i tužan da stoji ispred mračne školske zgrade, potišteno gledajući u druge, a posebno u
Margret. Na licu mu se videlo da je razočaran, ali je uto pored njega prošla Kirherova. I kada je
on skinuo šešir, rekla mu je: „Idete li kući? Pošto nam je isti put, mogli bismo da idemo zajedno.”
Zahvalan, pošao je pored nje kroz vlažne i hladne ulice ka svojoj kući, a osim pozdrava „laku
noć” nisu izgovorili više nijednu reč.

Sledećeg dana je Margret Dirlam došla u radnju i on ju je posluživao. Dodirivao je
štofove kao da su od skupe svile, baratao metrom kao da je gudalo, uložio je osećanja i
uglađenost u sve što je radio i potajno se nadao da će ona reći neku reč o onome juče, o horu ili
probi. I naravno, ona je to i učinila. Tačno na izlazu, kod vrata, upitala je: „Bilo mi je potpuno
nepoznato da vi i pevate, gospodine Ongelte. Pevate li već dugo?” A on je uz strahovito lupanje
srca izbacio iz sebe: „Da - upravo tako - s vašim dopuštenjem”, a ona je, skoro neprimetno
klimnuvši glavom, nestala u ulici.

„Vidi, vidi!”, razmišljao je i već počeo da plete buduće snove, i tada je prvi put u svom
životu pomešao poluvunene gajtane s onima od čiste vune.

Bližio se Uskrs, a pošto je crkveni hor trebalo da peva i na Veliki petak i na Svetu
nedelju, probe su se održavale nekoliko puta nedeljno. Ongelt je dolazio uvek tačno na vreme,
svim silama se trudio da nešto ne pokvari, i svi su ga blagonaklono prihvatili. Činilo se da samo
Kirherova nije njime potpuno zadovoljna i da joj nije drag, iako je konačno ona bila jedina dama
u koju je imao potpuno poverenje. Takođe se pomirio s tim da redovno ide s njom kući, jer

nikada nije imao hrabrosti da svoju pratnju ponudi lepoj Margret. Tako se to odvijalo s Paulom.

Prvi put na tom putu do kuće nisu prozborili ni reč. Sledeći put ga je gospođica Kirher upitala
zašto je tako težak na recima, da se možda ne plaši nje.

„Ne”, promucao je užasnut, „to ne - upravo tako - sasvim pouzdano ne - suprotno.”
Ona se tiho nasmejala i upitala dalje: „A kako stoji stvar s pevanjem? Da li vas to
raduje?”
„U stvari, da - vrlo - naravno.”
Ona je odmahnula glavom i tiho mu rekla: ,,S vama čovek stvarno ne može da razgovara,
gospodine Ongelte. Vi izbegavate svaki odgovor.”
Gledao ju je, bespomoćno i nemo. „Ja vam želim dobro”, nastavila je ona. „Zar ne
verujete u to?”
On je žustro klimnuo glavom. „Pa onda! Zar ne možete ništa drugo da kažete osim
'naravno, ako tako želite, s vašim dopuštenjem' i slične gluposti?”
„Da, upravo, mogu, premda - u stvari.”
„Da, premda, u stvari. Recite mi, da li uveče s vašom majkom i tetkom razgovarate na
nemačkom ili ne? Pa onda radite to i sa mnom i sa ostalim ljudima. Onda se može voditi jedan
razuman razgovor. Želite li to?”
„Pa da, želim - naravno.”
„Dobro, to je pametno od vas. Sada mogu s vama da razgovaram. U stvari, imam nešto da
vam kažem.”
I onda je razgovarala s njim na način na koji on nije bio navikao. Pitala ga je šta traži u
crkvenom pevačkom društvu kada ipak ne ume da peva, i gde su svi mlađi od njega. I zar nije
primetio da ponekada prave šale na njegov račun. Ali, što god ga je više sadržaj njene priče
obeshrabrivao, utoliko je dublje osećao blagonaklonost i dobronameran način njenog kazivanja.
Nekako plačljivo se kolebao između hladnog odbijanja i prijatne zahvalnosti. Uto su stigli i do
Pauline kuće. Pružila mu je ruku i ozbiljno rekla:
„Laku noć, gospodine Ongelte, i ne zamerite mi. Sledeći put ćemo o tome dalje
razgovarati, zar ne?”
Pometen je otišao kući, i mada ga je bolelo kada bi pomislio na njeno otkriće, bilo mu je
novo i utešno da neko tako prijateljski, ozbiljno i dobronamerno razgovara s njim.
Već na povratku kući sa sledeće probe, uspelo mu je da prilično tečno razgovara, otprilike
kao kod kuće s majkom i tetkom, a taj uspeh ga je ohrabrio i povratio mu samopouzdanje.
Sledeće večeri je već otišao tako daleko da je pokušao da prizna, bio je čak napola odlučan da
Dirlamovu nazove imenom, jer je sebi dopustio i nemoguće uz pomoć Paulinog poverenja i
pomoći. Ali ona nije dozvolila da do toga dođe. Iznenada je prekinula njegovo priznanje i rekla:
„Vi želite da se oženite, zar ne? To je i najpametnije što možete da uradite. Godine za ženidbu
već imate.”
„Da, godina imam dovoljno”, rekao je tužno. Ali ona se samo nasmejala i spokojno otišla
kući. Sledećeg puta je počeo ponovo da priča o istoj stvari. Paula je odgovorila da on mora da zna
koga hoće, a sigurno je samo da uloga koju ima u pevačkom društvu ne može da mu pomogne,
jer mlade devojke kod svojih udvarača sve lakše podnose od podsmeha.
Duševni nemir koji je osećao posle ovih reči izbrisalo je uzbuđenje i pripreme povodom

Velikog petka, kada je Ongelt trebalo prvi put da se pojavi u horu, na bini pored orgulja. Tog
jutra se posebno brižljivo obukao i s izglancanim cilindrom se pravovremeno pojavio u crkvi.
Potražio je kolegu koji je obećao da će mu pomoći prilikom nastupa. I stvarno, ovaj nije
zaboravio na obećanje, mahnuo je orguljašu, a ovaj je smeškajući se doneo malu kutiju na koju
Andreas treba da stane i s koje može sve da vidi i bude viđen, te da uživa sve prednosti kao i
najviši od tenora. Međutim stajanje na kutiji je bilo mučno i opasno, morao je strogo da pazi na

ravnotežu, pojavile su se i kapi znoja od pomisli da bi mogao da padne i da se polomljenih nogu
sruči na ogradu ispred koje su stajale devojke. Ali, zbog toga je imao zadovoljstvo da lepu
Margret Dirlam gleda iz neposredne blizine u potiljak. Kada su pevanje i celokupna božija služba
bili završeni, osećao se veoma iscrpljeno i duboko je uzdahnuo kada su se vrata na crkvi otvorila
i počela da zvone zvona.

Sledećeg dana Paula mu je prebacila da ne bi trebalo da se ponosi kutijom na kojoj stoji i
da ga to čini smešnim. Obećao joj je da se više neće stideti svog kratkog tela, ali da ipak želi
sutra, na Uskrs, da poslednji put upotrebi kutiju, mada samo zato da ne bi razočarao kolegu koji
mu je ponudio. Ona se nije usudila da mu kaže da bi trebao da zna da mu je kolega ponudio
kutiju samo da bi se našalio na njegov račun. Posmatrala ga je i odmahivala glavom, i bila toliko
besna zbog njegove gluposti koliko i dirnuta njegovom bezazlenošću.

Za Uskrs je crkveni hor bio svečaniji nego obično. Pevale su se teže pesme, a Ongelt je
odvažno balansirao na svojoj kutiji. Negde pred završetak korala sa užasom je primetio da se
kutija na kojoj stoji klati pod njegovim nogama i da više nije čvrsta. Nije mogao ništa da učini
nego da se ne pometa i po mogućstvu izbegne pad preko ograde. I to mu je uspelo; umesto
skandala i nesreće, dogodilo se samo to da se tenor Ongelt uz tiho krckanje polako smanjio i lica

ispunjenog strahom potonuo unazad i nestao s vidika. Dirigenta, crkveni hor i lepi potiljak
plavokose Margret je jedno za drugim gubio iz vida, ali se ipak zdrav i čitav našao na podu. U
crkvi je osim pevačke braće koja se cerila, ovaj događaj primetio još samo mali broj školskih
dečaka koji su najbliže sedeli. Preko svetog mesta njegovog poniženja slavio je i likovao
umetnički uskršnji koral.

Dok je narod napuštao crkvu, hor je još ostao na bini i ćaskao, jer sutra, kao i svake
godine na uskršnji ponedeljak, organizovao se svečani izlet udruženja. Od tog izleta je Ongelt od
samog početka očekivao veoma mnogo. Čak je skupio hrabrost i upitao gospođicu Dirlam da li će
i ona da im se pridruži, a to je izustio bez mnogo ustezanja.

„Da i ja ću ići na izlet”, mirno je odgovorila lepa devojka, a onda nastavila: „A inače, zar
vas pad od malopre nije zaboleo?” A onda iz nje provali do tada prigušivani smeh.

Nije sačekala odgovor već se okrenula i otišla. U istom trenutku, Paula ga je pogledala
saosećajnim i ozbiljnim pogledom, koji je Ongeltovu zabunu još više povećao. Njegova površno
probuđena hrabrost se brzo preokrenula i da nije razgovarao sa svojom mamom i da ona nije
rekla da mora da ide s drugima, on bi se najradije odrekao izleta, udruženja i pre svega svojih

nadanja.
Uskršnji ponedeljak je bio vedar i sunčan, i u dva sata su se svi članovi hora s nekoliko

gostiju i rođaka okupili iznad grada u Aleji ariša. Ongelt je sa sobom doveo majku. Prošle večeri
joj je priznao da je zaljubljen u Margret i da ne gaji mnogo nade, ali da u majčinsku pomoć na
popodnevnom izletu ipak može da ima poverenja. Ona je želela sve najbolje za svoga sina, ali
ipak joj se činilo da je Margret isuviše mlada i isuviše lepa za njega. Mada, mogla je da proba;
najvažnije je da Andreas uskoro dobije ženu, makar samo zbog radnje.

Pošli su, ali bez pesme, jer je šumski put vodio strmo uzbrdo i bio težak. Gospođa Ongelt
je uprkos prisutnima našla dovoljno daha da ozbiljno svom sinu preporuči pravila ponašanja za
dolazeće sate i nakon toga počela energičan razgovor s gospođom Dirlam. Margretina majka je
čula čitav niz prijatnih i zanimljivih stvari, a kako joj je put uzbrdo pričinjavao teškoću, imala je
samo toliko viška vazduha da odgovori na najneophodnije. Gospođa Ongelt je započela s divnim
vremenom, prešla na dostojanstvo crkvene muzike, hvalila krepki izgled gospođe Dirlam i
izrazila ushićenje Margretinom prolećnom haljinom. Zadržala se na temi mode i na kraju dala
izveštaj o iznenađujućem napretku radnje s pozamanterijom do koga je došlo u poslednje vreme.
Gospođi Dirlam nije preostalo ništa drugo nego da pomene i pohvali mladog Ongelta, kako ima

puno ukusa i pokazuje trgovačke sposobnosti, što je njen muž još pre nekoliko godina primetio i
priznao, dok je Andreas kod njega šegrtovao. Na ovakvo laskanje, očarana majka je odgovorila
jednim kratkim uzdahom. Istina, Andreas je vredan i daleko će dogurati i ta divna radnja je skoro
njegovo vlasništvo, ali jedina nevolja je njegova zaziranje od žena i devojaka. Njemu ne
nedostaje želja i sposobnost za brak, nego poverenje i hrabrost za taj poduhvat.

Gospođa Dirlam je počela da teši brižnu majku, pa iako je bila daleko od pomisli na svoju
ćerku, sa sigurnošću je tvrdila da veza s Andreasom svakoj neudatoj devojci u gradu može da
bude samo dobrodošla. Ove reči su gospođi Ongelt pale kao melem na ranu.

U to vreme, Margret i ostali mladi ljudi u društvu su požurili napred, i tom malom krugu
najmlađih i najveselijih se priključio i Andreas, iako je imao muku da ih dostigne svojim kratkim

nogama.
Ponovo su se svi bez izuzetka ponašali prijateljski prema njemu, ali za šavljivdžije je ovaj

mali plašljivac sa zaljubljenim očima bio lak zalogaj. I lepa Margret je učestvovala u tome i svog
obožavaoca uvlačila tu i tamo u tobož ozbiljne razgovore, tako da je on od sreće, uzbuđenja i
progutanih delova rečenica bio potpuno zapaljen.

Ali zadovoljstvo nije trajalo dugo. Postepeno je jadničak ipak uvideo da mu se
podsmevaju iza leđa, pa iako je na to već navikao, to ga je porazilo i ponovo je izgubio svaku
nadu. Pa ipak je i dalje pokušavao da to što manje primećuje. Razuzdanost mladih ljudi je rasla iz
minuta u minut, i on se s naporom smejao, utoliko više ukoliko je jasnije prepoznavao da su sve
šale upućene njemu. Zadirkivanje je završio najbezobrazniji od mladića, jedan kao drvo visoki
apotekarski pomoćnik, i to jednom veoma grubom šalom.

Upravo su prolazili pored jednog divnog starog hrasta i apotekar je pokušao da dohvati
rukama najnižu granu visokog drveta. Više puta je pokušavao i skakao uvis, ali mu nije uspevalo,
pa su posmatrači počeli da ga ismevaju. A onda se dosetio kako da jednom šalom ponovo povrati
poštovanje, a da drugoga dovede u položaj za ismevanje. Odjednom je zgrabio malog Ongelta
oko struka, podigao ga uvis i primorao ga da se uhvati i drži za granu. Iznenađeni Andreas je
negodovao i sigurno ne bi na to pristao da nije u tom lebdećem položaju imao strah da će pasti.
Zato se čvrsto uhvatio i zakačio, a kada je apotekarski pomoćnik to primetio, pustio ga je, pa je
Ongelt visio bespomoćno na grani, izložen smehu mladih, koprcajući se i ispuštajući ljutite krike.

„Spustite me!”, žestoko je vikao, „odmah me spustite!”
Glas mu je onemoćao, osećao se potpuno uništenim i osramoćenim za sva vremena.

Apotekar je zahtevao da se otkupi, a drugi su to burno pozdravili.
„Morate se otkupiti”, dobacivala je i Margret Dirlam. Tu nije mogao da se odupre.
„Da, da”, povikao je, „ali brzo, molim vas!”
Njegov mučitelj je ukratko objasnio da je gospodin Ongelt već tri nedelje član pevačkog

društva, a niko ga nije čuo kako peva. Te visine i opasnog položaja neće se osloboditi pre nego
što ovom skupu ne otpeva neku pesmu.

Još to nije ni izgovorio do kraja, a Andreas je već počeo da peva, jer je snaga počela da ga
napušta. Upola jecajući započeo je: „Sećaš li se onih sati”, i još nije završio ni prvu strofu, a
morao je da se pusti, i s krikom je pao na zemlju. Svi su bili užasnuti, i da je slomio nogu, svi bi
se sigurno pokajali iz dna duše. Ali, on je ustao, doduše veoma bled, ali zdrav i čitav, zgrabio je
šešir koji je ležao pored njega u mahovini, brižno ga stavio na glavu i otišao ćuteći - nazad, istim
putem kojim su i došli. Na prvom sledećem zavijutku seo je u stranu staze i pokušavao da se

povrati.
Tu ga je pronašao apotekar, koji je zbog griže savesti pošao za njim. Molio ga je za

izvinjenje, ali nije dobio odgovor.
„Stvarno mi je veoma žao”, pokušao je molećivo još jednom, „stvarno nisam imao zle

namere. Molim vas, oprostite mi i dođite ponovo s nama.”
„Sve je u redu”, rekao je Ongelt i odmahnuo rukom, a apotekar je otišao nezadovoljan.
Nešto kasnije, pristigao je drugi deo društva, sa starijim ljudima, među kojima su i obe

majke lagano napredovale. Ongelt je prišao svojoj majci i rekao joj:
„Hoću kući.”
„Kući? Ali zašto? Šta se dogodilo?”
„Ništa. Ali ne vredi se truditi, sada to sigurno znam.”
„Tako? Jesi li dobio korpu?”
„Ne, ali ipak znam...”

Prekinula ga je i povela sa sobom.
„Sad, bez ludorija! Pođi sa mnom i biće sve u redu. Kad budemo pili kafu, sedi pored
Margret, pripazi na to.”
Snuždeno je odmahivao glavom, ali je poslušao i pošao s njom. Paula je pokušala da s
njim započne razgovor, ali je odmah odustala, jer je on ćutke i ukočeno gledao ispred sebe i imao
tako razdražen i ogorčen izraz na licu kakav do tada niko na njemu nije video.
Oko pola sata kasnije, društvo je stiglo na krajnji cilj izleta, malo šumsko selo čija je
gostionica bila poznata po dobroj kafi, a u čijoj blizini su se nalazili ostaci zamka vitezova
pljačkaša. U bašti gostionice, mladi koji su već odavno došli, već su započeli živahne igre. Izneli
su iz gostionice stolove i spojili ih jedan do drugog, postavili stolice i klupe, prekrili čistim
stolnjacima i postavili tacne sa šoljama, krčage, tanjire, i poručili pecivo i kolače. Gospođi Ongelt
je uspelo da smesti sina do Margret. Ali on nije uvideo svoju prednost već je neutešno, smrknuto
gledao pred sebe, ne razmišljajući mešao ohlađenu kafu i tvrdoglavo ćutao uprkos svim

pogledima koje mu je slala majka.
Posle druge šolje kafe, predvodnik družine je predložio da odu do zidina staroga grada i

da se tamo zabavljaju. Uz veliku graju, mladići i devojke su poskakali sa stolica. Ustala je i
Margret Dirlam i obeshrabrenom Ongeltu predala svoju lepu tašnicu ukrašenu perlama, rekavši:

„Molim vas, čuvajte je dobro, gospodine Ongelte, mi idemo da se zabavljamo.”
On je potvrdno klimnuo glavom i uzeo tašnicu. To što se svirepo samo po sebi
podrazumevalo da će on ostati među starijima a ne učestvovati u igri, više ga nije čudilo. Čudilo
ga je kako to nije uspeo odmah, na početku, da primeti, to čudnovato iskazivanje prijateljstva na
probama, pa taj događaj s kutijom na kojoj je stajao i sve ostalo.
Kada su mladi otišli, a ostali i dalje ispijali kafu i raspredali razgovore, Ongelt se
neprimećen iskrao sa svog mesta i otišao iza bašte preko polja ka šumi. Lepa tašnica koju je još
držao u ruci radosno je svetlucala na suncu. Zastao je pred panjem skoro odsečenog drveta.
Izvukao je maramicu, prekrio njome još svetio i vlažno drvo i seo na nju. Spustio je glavu među
ruke i bavio se svojim tužnim mislima, a kada mu je pogled pao na šarenu tašnicu, a u isto vreme
jedan dašak vetra doneo radosne zvuke i dovikivanja skupine kod ruševina, spustio je svoju
otežalu glavu još niže i počeo bez glasa da plače kao dete.
Čitav sat je ostao tako sedeći. Oči su mu bile ponovo suve, uzrujanost ga je napustila, ali
bedno stanje u kome se nalazio i beznadežnost njegovih stremljenja postali su mu još jasniji nego
pre toga. A onda je u blizini začuo lagano koračanje i šuštanje haljine i pre nego što je ustao s

panja, pred njim je stajala Paula Kirher.
„Potpuno sami?”, upitala ga je malo šaljivo. A kada nije odgovorio, pogledala ga je bolje,

iznenada se uozbiljila i upitala ga ženski nežno: „Nije vam dobro? Da li vam se dogodila neka
nesreća?”

„Ne”, tiho je odgovorio Ongelt i nastavio bez upotreba fraza, „samo sam primetio da ja ne
pristajem uz ljude. I da sam ispao glupi avgust.”

„E pa, neće biti da je toliko loše...”
„Da, da, upravo tako. Ja sam bio njihov glupi avgust, a posebno devojkama. Samo zato
što sam bio dobrodušan i s poštenim namerama. Imali ste pravo, nije trebalo da dođem u crkveni
hor.”
„Ali možete da istupite i onda će sve biti dobro.”
„Mogu da istupim, i to ću odmah i učiniti. Ali time se ništa neće popraviti.”
„A zašto da ne?”
„Zato što sam postao predmet ismevanja. I zato što niko više neće hteti...”
Skoro da je počeo da jeca. Ona ga prijateljski upita: „... I zato što niko više neće...?”
Drhtavim glasom, Andreas je nastavio: „Zato što više nijedna devojka neće na mene da
obrati pažnju niti da me uzme za ozbiljno...”
„Gospodine Ongelte”, rekla je Paula polako, „zar niste sada nepravični? Ili mislite da ne
obraćam pažnju na vas i da vas ne shvatam ozbiljno?”
„Da, potpuno je tačno. Siguran sam da me vi cenite, ali ne radi se samo o tome.”
„Nego šta je onda u pitanju?”
„Oh, bože, ne bi trebalo o ovome da pričam. Ali ja sam potpuno pometen. Kada pomislim
da su svi drugi bolji od mene, a i ja sam čovek, zar ne? Mene - mene niko - za mene niko neće
hteti da se uda.”
Napravili su dužu pauzu, a onda je Paula ponovo započela:
„Jeste li već neku pitali da li vas želi ili ne?”
„Pitao! Ne, to ne. A i zašto bih? Ja unapred znam da nijedna neće.”
„Pa vi onda zahtevate da neka devojka dođe i kaže vam: 'Ah, gospodine Ongelte, izvinite,
ali ja tako strašno želim da se oženite sa mnom!' Da, na tako nešto ćete stvarno dugo čekati.”
„Ja sam toga potpuno svestan”, mucao je Andreas. „Ali vi već znate na šta mislim,
gospođice Paula. Kada bih znao da neka ima lepo mišljenje o meni i da može malo da me voli,
onda...”
„A onda ćete možda biti toliko milostivi i namignuli joj ili je dozvati prstom! Dragi bože,
vi ste...vi ste...”
Paula je to rekla i otrčala, ali ne sa osmehom na licu, već sa suzama u očima. Ongelt to
nije mogao da vidi, ali je primetio nešto posebno u njenom glasu i načinu na koji ga je napustila, i
zato je potrčao za njom. Kada ju je sustigao, nisu pronašli odgovarajuće reči, samo su se iznenada

zagrlili i poljubili. I to je bila veridba maloga Ongelta.
Kada se sa svojom verenicom sramežjivo ali odvažno, s rukom u ruci vratio u baštu

gostionice, sve je bilo spremno za povratak i samo su čekali na njih dvoje. U opštem metežu,
zaprepašćenju i čestitanju, lepa Margret je prišla Ongeltu i upitala:

„Lepo, ali gde ste ostavili moju tašnicu?”
Mladoženja je zbunjeno nešto odgovorio i požurio u šumu, a Paula ga je pratila u stopu.
Na mestu gde je dugo sedeo i plakao, među tamnim lišćem, ležala je svetlucava torbica, a mlada
je rekla: „Baš je dobro što smo ponovo ovde. Tu je i tvoja maramica.”

(1908)

VERISBUHEL

Havang je malo selo, za koje niko nije čuo dok nedavno nije izgrađena velika parna
ciglana. Njena zasluga je i u tome što je lokalna pruga od Bitroflingena do Kempflishajma
konačno produžena do Havanga. Kako sam ranije imao naročitu naklonost prema tom malom
mestu koje je ležalo na kraju nepoznate lokalne pruge, jednoga dana sam došao, iznajmio od
seljaka sobu i odlučio da tu i ostanem. Hteo sam da napišem knjigu, a to sam mogao da uradim
samo u miru i neometan, za vreme boravka na takvom mestu, a početni rukopis knjige još uvek
čuvam kao uspomenu na mlade dane.

Naravno, uskoro se pokazalo da ni Havang nije mesto na kome ću moći da završim svoje
delo. Inače, okolina mi se svidela, i pošto se nikada nisam radovao pakovanju, preseljenju i
rastancima, za početak sam ostao tu gde jesam i odlučio da u Havangu postanem stariji za jedno
lepo leto. Provodio sam dosta vremena na ivici šume, posmatrao seljake na junskim poslovima,
potajno pecao u potoku u dolini, posmatrao pogon ciglane, a uveče umornim domaćinima pričao
o svojim putovanjima i planovima, dok se nisu zasitili i prestali da me slušaju.

A onda je nastupio period dosađivanja. Probudio bih se u sedam sati, lutao po selu i dugo
premišljao kojim putem da krenem. Nekad sam išao u šumu uzbrdo, nekada levo niz dolinu pored

ciglane, drugi put uz dolinu do potoka na pecanje, a poneki put bih okrenuo na kraju sela, vratio
se kući, seo u voćnjak i posmatrao kako u krošnjama dozrevaju male zelene jabuke i slušao kako
u kupusu zuje pčele i bumbari. Odlazio sam i do železničke stanice, oko tri metra dugačkog
zdanja od talasastog lima, gledao dolazak i odlazak jedinog voza na dan, neko bi izašao, ili niko
ne bi izašao, kako bi se već pogodilo, ali upravo ovde na železničkoj stanici sam uglavnom
postajao svestan dosade. Nekada sam započinjao razgovor sa šefom stanice, obaveštavao se o
putnoj tarifi i udaljenosti svake stanice u kilometrima i konačno ga upitao da li za ovaj voz
postoje i pretplatne karte. Šef stanice mi je dao precizna obaveštenja. Postoje karte odavde do
Bitroflingena, koje važe za dvadeset i četiri vožnje i koštaju toliko i toliko. Kako mi je šef
izračunao, popust u odnosu na običnu kartu je bio značajan i svako ko ovde stanuje a ponekad
mora da obavi poslove u Bitroflingenu, imao je takvu kartu. Ne znam tačno kako je do toga
došlo, možda zato što sam ljubaznog šefa stanice tako dugo zadržao u razgovoru, ali osetio sam

obavezu da i ja kupim takvu kartu. I tako sam mogao svakog dana po volji da se odvezem do
Bitroflingena, samo naravno ne i tog dana, jer je voz već otišao.

Sledećeg podneva sam na železničkoj stanici čekao na dolazak voza s prijatnim sećajem
da ću nešto uraditi i da imam cilj pred sobom. Osim mene nije bilo drugih putnika, ali su bila
zakačena dva vagona puna cigala. Moj vagon se prilično zagrejao od podnevnog sunca i uz
tutnjavu smo krenuli. Odmah mi je prišao kondukter i izbušio prvu rupu u mojoj žutoj pretplatnoj
karti, a kako sam bio stalni putnik, stupio je sa mnom u razgovor da mi do Kempflishajma lakše
prođe vreme. Tu smo se malo zadržali i primili dva putnika. Jedan je odmah zaspao u uglu.

Drugi, koga sam procenio kao trgovca stokom, odmah je zaokupio konduktera, tako da je ovaj sa
starijim stalnim putnikom stupio u tako žustar razgovor da više nije bilo nade da će na mene
obraćati pažnju, pa sam se posvetio gledanju kroz prozor.

Tu sam naučio ponešto novo. Imena stanica do Bitroflingena, kojih i nije tako malo,
mogao bih i sada napamet da nabrojim. Železničke stanice su uglavnom bile sagrađene od
talasastog lima, ali postojale su i tri kamene, a posebno stanica Verisbuhel, o kojoj će biti još reči.

Vagon se postepeno napunio, ali do mene niko nije seo, jer sam im bio stran, tako da sam
nastavio da gledam polja, šume i naselja. U svakoj stanici je postojala i gostionica, a na svakoj je

stajao isti natpis, Železnička kafana. Na svakoj stanici je stajao šef sa crvenom kapom, a iza
malog prašnjavog prozorskog okna se mogao videti telegrafski aparat, jedan mesingani točkić s

veoma uzanom papirnom trakom preko njega.
Video sam još mnogo toga na tom putu, ali ne mogu sve da opišem. Nešto od toga sam

već zaboravio, nešto se još veoma labavo drži i s vremenom se razleće kao prah i nestaje. Ali
nešto nisam i nikada neću zaboraviti. To je železnička stanica Verisbuhel.

Ova stanica se izdvaja već time što je bila građena od kamena i nije bila prizemna kao
ostale, već je imala i sprat sa četiri prozora. Ispod je stajao šef i glancao tajanstveni mali
mesingani točak, pored vrata je visilo poštansko sanduče, a ispod njega, na podu je sedeo dečkić
sa belim vučjakom. To sam sve obuhvatio jednim brzim pogledom, a onda sam pogledao nagore,
gde su se smešila četiri prozora. Bilo je uživanje gledati ih. Na svakom simsu je stajalo šest

zelenih saksija, a iz njih je izbijalo i protezalo se nadole bezbroj divljih karanfila, u svim bojama,
ali najviše belih i crvenih. Čak se činilo da se kroz teški i prašnjavi vazduh stanice probija njihov

opojni miris.
To je bilo najlepše što sam video na ćelom putu. Posle nekoliko stanica zahvatila me je

izvesna nelagodnost i mora koja me je veoma podsećala na čamotinju koju sam ostavio u
Havangu, tako da sam se mučno osećao kod pomisli da imam još dvadeset i tri karte za vožnju.
Pri pogledu na naočitu stanicu i prozore okićene karanfilima ponovo su mi radost i životno
raspoloženje ispunili dušu, zgrabio sam blagonaklone maštarije i nisam dozvoljavao da se izgube.

I kako jedna radost retko dolazi sama, pored čudesnih karanfila pojavilo se još nešto
čarobnije. Iako je potrajalo dok ga nisam otkrio, u ovoj prelepoj stanici smo se srećom zadržali
čitavih četvrt sata, i dok sam skoro bio primoran da gledam u raskošno cveće, iznenada mi je
pažnju privuklo nešto još lepše. Naime, na trećem prozoru, u tamnoj sobi, povijena nad cvećem
stajala je lepa devojka crne kose, belih obraza, pažljivo i radoznalo gledala je dole, prema nama.
Razmišljao sam da ta lepa devojka možda tako stoji i posmatra svaki voz, dosađuje se i traži nova
lica i neku kratku iskru spolja da bi se kasnije, ceo dugi i miran dan, toga sećala i o nečemu
mogla da razmišlja. Dopala mi se i bilo mi je žao, iako o njoj ništa nisam znao i nekako sam
uživao u tome kako nas iza svoje viseće baštice posmatra.

Kad me je ugledala, ja sam svoj pogled skromno spustio, ali sam se posle malo usudio da
ponovo pogledam, a ona je još uvek tamo stajala nepomično i netremice me gledala, tako da sam
se ja prvi pomerio i skrenuo pogled. A onda je voz čilo i žurno krenuo dalje, a ja se mirno zavalio
u klupicu i razmišljao samo o lepim stvarima. Taj dan, vožnja i pretplata su me ponovo radovali.
Prisećao sam se, da li joj je kosa baš crna ili možda ipak samo smeđa, razmišljao šta sada može
da radi, možda zaliva cveće ili pravi buket i stavlja na svoj stočič na kome drži pribor za šivenje i
lične stvari, neku knjigu, par fotografija, kutiju s iglama za pletenje od slonove kosti i neko
kučence ili lavića od mermera.

Prolazile su stanice, a ja nisam primećivao kako voz brzo ide. Na kraju smo stigli u
Bitroflingen i svi smo morali da izađemo. Imao sam tri sata da razgledam grad, popijem pivo i
utvrdim da je crkvena riznica s bakrorezima zatvorena, a da crkvenjak nije kod kuće. Ne mari
ništa, ionako ću uskoro ponovo doći. Pivo sam popio u gostionici pod okruglom krošnjom
kestena i, da ne propustim vreme za povratak, vratio sam se na stanicu i kroz prozorče gledao
službenika kako telegrafije. Šef stanice mi je nekoliko puta upućivao nevoljne poglede, ljutilo ga
je što gledam kroz prozor, a pošto sam i dalje tu stajao, otvorio je prozor i upitao me je: „Želite li
nešto? Hoćete li kartu? Voz polazi tek kroz pola sata!”

Skinuo sam šešir i rekao mu: „Ne, hvala. Ja sam abonent.” Tada je postao uljudniji i trpeo
je da i dalje stojim kraj prozora dok je on beležio po uzanoj papirnoj traci. Vreme je isteklo i
mogli smo da uđemo u voz. Bilo je već predveče kada smo krenuli, ali su junski dani duži i kada

smo stali u Verisbuhel, sunce se još držalo na nebu i zlatnim sjajem bleštalo u prozore železničke
stanice i šareni sprat s karanfilima. Ovoga puta sam odmah, bez gubljenja vremena, pogledom
potražio devojku, ali nje nije bilo, pa mi se sva ova blistavost učinila suvišna i rasipnička. Ali
upravo kada se napred ponovo začulo brektanje i šištanje, a kondukter zbog približavanja vikenda
s većom žurbom zatvarao vrata, na trećem prozoru se pojavila krupna i lepa tamnokosa devojka i
s osmehom na licu gledala dole prema vozu koji je ispuštao paru. Postojeći plamičak radosti u
meni se pretvorio u vatru. Ovoga puta mi se učinilo da joj kosa nije potpuno crna, već da ima
prikriven neki svetli, skoro zlatni odsjaj, ili je to možda bio samo privid zbog večernjeg sunca.

Zadovoljan svojim putovanjem i načinom na koji sam proveo pola dana, stigao sam u
Havang, gde sam ponovo bio jedini putnik. Šef stanice me je pozdravio na veseo kolegijalan
način, kao da sam pretplatnom kartom postao mnogo bliži železničkoj organizaciji. Kod kuće, u
mojoj sobici, izgledalo mi je sve neutešno, kao da sam bio dugo odsutan, i pre nego što sam
zaspao, odlučio sam da sledećeg dana ponovo otputujem u Bitroflingen. Onda će verovatno
crkvena riznica sa istorijskim umetničkim delima biti otvorena, pivo će mi ispod senke kestena
ponovo izvrsno prijati, tamnošnji železnički službenik će u meni prepoznati stalnog gosta,
ponašaće se prijateljski i možda će mi pokazati kako radi telegraf, što me već dugo interesuje.
Možda će u Veribuhelu crnokosa gospođica ponovo stajati iza karanfila, ali u svakom slučaju
karanfili će biti tu, a na neki način me vožnja više ne košta ništa.

Ipak, sledećeg dana sam ostao u Havangu. Palo mi je na um da ona gospođica može na
kraju da zaključi da ja zbog nje ponovo dolazim, mogla bi se uvrediti ili me pogrešno shvatiti,
tako da nisam otputovao, već sam posetio ciglanu, a popodne s knjižicom u ruci ležao u senu sve

dok me glad nije poterala u selo.
Sledećeg jutra sam ocenio da treba da putujem. Ukoliko se lepoj devojci ne bude dopalo

što me vidi, mogu se povući s prozora i krišom je posmatrati. Takođe sam želeo da konačno
pogledam starine Bitroflingena i uopšte da iskoristim priliku da s pretplatnom kartom dobro

upoznam ovu oblast i uradim nekoliko ispitivanja i studija. Zato sam mirne savesti krenuo na put,
video spavača, trgovca stokom i još nekoliko putnika od prekjuče kako ponovo ulaze u voz,
po-služio sam konduktera cigarom i osećao sam se u vozu kao da sam ovde rođen i da tu
pripadam. Nešto pred Verisbuhelom počeo sam da vrebam i ubrzo sam ugledao kako izranja
kamena zgrada, poštansko sanduče i prozori sa cvećem, od čega sam u srcu stvorio zamišljeno
sklonište. Još se nisam pomerio sa sedišta, a na svom starom mestu se pojavila devojka i gledala
u voz. Prvo je pogledala u mali kupe prednjeg vagona, koji je bio prazan, a onda u naše prozore. I
onda me je stvarno otkrila, pogledala me u lice, a meni se učinilo da joj se pojavio sasvim mali
osmeh, što nisam nikako mogao da pripišem sebi, ali sam to proslavio u tišini i slobodno kao
jedan lep i radostan događaj. Bila je malo više uvučena u unutrašnjost sobe, tako da nisam mogao
da je vidim, a kosa joj je ovoga puta izgledala potpuno crna, kao i oči na svetlom, bledom licu. U
odlasku sam još uvek gledao u nju, a ona je i dalje stajala na prozoru. Gledao sam sve dok nije
postala potpuno mala i nejasna. Palo mi je na um da se tako razdragano i srdačno osmehuje baš
meni, ali to je više bila igra moje mašte nego prava istina.

Nisam znao kako se zove, a nisam se usudio da ikoga pitam. Za vreme vožnje sam se
zabavljao time da joj izmislim neko lepo ime. Za početak mi se ime Hedviga učinilo pravo i
najlepše, ali sam ubrzo odustao jer je više odgovaralo i bilo mnogo lepše, Gertruda. I tako je ona
za mene bila Gertruda i kada bih se osvrnuo na događaj od prekjuče, na današnje osmehivanje i

ime koje sam joj dao, o nepoznatoj devojci sam stvorio pravu, dobru sliku.
U Bitroflingenu sam u crkvenoj riznici video izrezbarene naslonjače, isklesane nadgrobne

ploče prošlih vladara i duhovnika, ali nisam dugo izdržao unutra, već sam se ponovo vratio na
stanicu, gde je naša lokomotiva podmazivana i punjena vodom. Šef stanice mi je srdačno

otpozdravio i čak me je upitao da li sam doputovao iz Verisbuhela. Kada sam mu odgovorio da

dolazim iz Havanga, pohvalno se izrazio o gradnji ciglane i izrazio pretpostavku da sam u njoj

zaposlen. Ostavio sam ga u takvom uverenju, jer mi je koristilo da izgleda kao da se po stoti put
vozim vozom i da stvarno na ovoj lokalnoj pruzi i okolini imam šta da tražim.

Kada smo stigli u Verisbuhel, večernje sunce je zlatnim sjajem obasjavalo polja i crvene
krovove, dečak je opet bio tu, ali ovog puta bez psa. Gore u prozoru je već čekala devojka. Jedan

zrak sunca joj se upleo u kosu i obasjavao lice, tako da sam veoma jasno mogao da je vidim.

Procenio sam da ima oko dvadeset godina. Kada je voz krenuo, na njenim jarkocrvenim usnama
zablistao je srdačan osmeh i pri tome me je gledala u oči, tako da mi je srce zadrhtalo od sreće.
Ovoga puta to nije bila samo igra moje mašte. Prepoznala me je, razmišljao sam, i ništa mi ne
prebacuje. Bilo mi je prijatno u duši što sam samo smeo da pretpostavim da možda misli na mene
kao što ja mislim na nju, i da razmišlja o nepoznatom mladom čoveku.

I tako sam bio zaljubljen, doduše ne prvi put, a ovo stanje mi se posebno sviđalo. Dosada
je potpuno nestala i stideo sam se samoga sebe što sam u tako lepom kraju još do pre kratkog

vremena bio gluv i lenj za okolinu. Ujutru se iza blistave ravnice tako dostojanstveno i spokojno
raširila šuma, kako ni najslavniji pesnik ne bi mogao da je opiše, a u daljini iznad nje su se videle
mirne i zamišljene planine. Pogled i misli su mi neprestano bili nečim zaokupljeni, pa mi je dan
prošao tako lako i brzo, kao nikome u selu. Svuda se osećala božija stvaralačka ruka, sve je
blistalo od svetlosti i životnog zanosa.

Ipak, ta raskoš mi nije bila dovoljna, i već posle dva dana sam ponovo bio u vozu. Da,
ponovo je stajala na prozoru i ako sam bio u pravu, očekivala me je i radovala se što me ponovo
vidi. Mirno i prijateljski me je gledala svojim crnim očima na takav način da sam se naježio kao
da me je poljubila. Tek što sam to pomislio, a već me je probola želja i u srcu sam odlučio da pre
ili kasnije od tog divnog bića dobijem poljubac, što mi je izgledalo blaženo i ne previše smelo.
Da me poljubi neka lepa i dostojanstvena žena je već odavno kao čarobni san ležalo na mojoj
duši, ali se nikad nije ostvarilo. Sada mi se činilo da je sve moguće, da se stvari odvijaju tako da
ovo može da postane prava i divna avantura. Naravno, mogao sam joj odmah otpozdraviti
klimanjem glave ili joj potajno mahnuti, ali mi se to ipak činilo isuviše neodmereno, pa sam
odlučio da sačekam do povratka, a do tada da razmislim o sledećem potezu.

Za vreme vožnje do Bitroflingena, boravka u njemu i povratka, imao sam dovoljno
vremena za razmišljanje i na kraju sam doneo odluku da je danas ipak nekakvim znakom ili
mahanjem pozdravim. Ako mi odgovori, to će biti divno i videću šta dalje da preduzmem, a ako
ne, to me neće mnogo rastužiti. Mogu još neku godinu da provedem nepoljubljen.

Uspeo sam svoju odluku da sprovedem u delo. Skoro da je nisam stvarno ni ugledao, a
već sam klimnuo glavom Gertrudi i mahnuo joj rukom u znak pozdrava. Sve to sam uradio

veoma oprezno i nejasno, ali to njoj nije promaklo, pa je na moju veliku radost odgovorila dva
puta klimnuvši glavom i širokim osmehom.

Najradije bih odmah izašao iz voza i kroz vrata uz stepenice doleteo do nje. Još jednom
sam je upitno pogledao u lice, a ona je ponovo pokazala svoj blistavi osmeh kao praznični i veseli
barjak. Tako je moju dušu ispunilo saznanje kao srdačno jutarnje svetio da joj se stvarno sviđam i
da moje obožavanje rado podnosi i bio sam spreman da na njenu želju legnem i pod točkove. U
tome je voz ponovo krenuo, mirno i bez pokreta sam se oprostio i u prekrasno veče putovao kući
kroz preobraženi predeo. To su bili divni sati, neki od najlepših za koje znam. Osmehivali su se u
svom zlatnom prividu, zagrevali moje mlado srce i mojim mislima podarili ružičasta krila da bih
lak i blažen odleteo u mladalački raj.

Nestali su a da to nisam opazio, prošli su pre nego što sam to želeo, kao i svaka sreća.
Avantura me je zapalila i posle tihog osećanja sreće i ispunjenosti sledilo je pravljenje

planova za narasle želje, a istovremeno i strah i klonulost, jer u ljubavnim stvarima nisam imao
nikakvog iskustva. Dva dana sam proveo u jalovom razmišljanju. Želeo sam da se odvezem do
Verisbuhela, tamo izađem iz voza i na bilo koji način se s njom sretnem. Bez suviše smelih
nadanja, ipak sam očekivao da će me lepa devojka ljubazno primiti i da će me poljubiti. A onda
sam počeo da razmišljam šta će se dogoditi kada budem stajao na stanici, kako da dođem do nje,
šta da joj kažem, možda će joj otac i majka biti prisutni. Sve se to kao breg isprečilo preda mnom
i celu stvar činilo nemogućom. Ponovo sam postao potpuno nesiguran. Pa dobro, jeste mi
ljubazno klimnula glavom i nasmejala se, ali šta bi to trebalo da znači? Na kraju, to isto je više
puta potpuno bezazleno učinila mnogobrojnim putnicima na proputovanju i sada kada ja dođem i
zahtevam više, na šta će to ličiti? Ona ne zna ništa o meni, još manje ja znam o njoj. Da li je onda
odgovorna za moje drske snove? Ah, ona mi je dala ono što rado daje, srdačan pozdrav i odblesak
svog umilnog bića, a ja sada želim tamo da odem i da postavljam zahteve.

Trećeg dana nisam pronašao bolje rešenje nego da opet otputujem. Tada uvek mogu da
izađem u Verisbuhelu ili da produžim dalje, već u zavisnosti od okolnosti. Uznemiren, otišao sam
na železničku stanicu i čekao voz. Kondukter me je prisno pozdravio i napravio novu rupicu u
mojoj pretplatnoj karti, trgovac stokom je takođe došao i pred prozorom su prolazile potpuno
poznate slike, od kojih su mi se neke činile donosiocima sreće a neke sudbonosnim.

Put do Verisbuhela mi je ovoga puta trajao veoma dugo. Srce mi se steglo, htelo je da

stane kada sam ugledao Gertrudu kako stoji na stanici odevena u crnu haljinu, s velikom torbom
u ruci, a pored nje, šefa stanice i dečaka i malu mršavu ženu koja je mogla da joj bude majka.
Majka i ćerka su bile u odeći za put, a devojčine oči su bile crvene od suza koje su se još videle

na obrazima.
Poljubila je šefa stanice u sedu bradu i s majkom ušla u voz. Ušle su u moj vagon i sele

odmah blizu mene. Nisam se usudio da je pogledam, dok je odmahivala kada je voz krenuo. A
onda sam je osmotrio i video da je doista čudesno lepa. Imala je tamnosmeđi kosu, a oči su joj
bile iste boje. Posle oproštajnih suza, ponovo se osmehivala istim svetlocrvenim usnama kojima
se i meni onda osmehivala. Sedela je i pričala s majkom; mene nije pogledala ili se činilo da me i
ne poznaje. Čuo sam nešto od njihovog razgovora, stvarno su bile majka i ćerka. Onda su
govorile o nekom Robertu, a onda o njenom mužu, i ja sam postepeno shvatio da je ona udata, a

da su kod upravnika bile u gostima.
U Bitrolfingenu je s majkom ušla u čekaonicu, i to u čekaonicu druge klase, iako je

putovala trećom. Palo mi je na um kako često sam se ljutio zbog toga što putnike treće klase
vidim da sede u čekaonici druge. Istina, bila je ćerka železničkog službenika.

Kada sam posle toga sledeći put prošao istim putem, nosio sam svoj kofer sa sobom i
putovao dalje u neki drugi kraj. Pretplatnu kartu sam poklonio domaćinu kod koga sam stanovao.
I došla su neka druga vremena, mnogo toga sam zaboravio, ali ne i imena stanica i balkon s
karanfilima. I dalje sam ostao nepoljubljen, iako se to u međuvremenu promenilo, ali lepu
Gertrudu i moju šašavu putnu fantaziju nisam želeo da potpuno izbrišem iz duše, već sam ih
ostavio da skrivene žive unutra i još i danas u ponekim satima vidim, ih kao stvarnu mladalačku
ljubav i stvarnu mladalačku sreću.

(1909)

LEP SAN

Kada je gimnazijalac Martin Haberland u sedamnaestoj godini umro od zapaljenja pluća,
svi su sa žaljenjem govorili o njemu i njegovom velikom talentu i smatrali da baš nije imao sreće
što je umro pre nego što je s takvim talentom postigao uspeh i zaradio kakvu dobit i gotov novac.
Zaista, smrt zgodnog nadarenog mladića je i mene rastužila i pomislio sam sa izvesnim žaljenjem
da na svetu sigurno postoji mnogo talenata kad priroda može tako jednostavno da ih se odrekne.
Ali prirodi je svejedno šta mi o njoj mislimo, a što se talentovanih tiče, činjenica je da umetnici
više nemaju publiku, već samo kolege.

Međutim, smrt tog mladog čoveka ne mogu baš u tom smislu da žalim, jer je njemu lično
naneta šteta i okrutno mu je oduzeto sve što je najbolje i najlepše što mu je bilo predodređeno.

Ko srećno i zdravo napuni sedamnaest godina i ima dobre roditelje, taj je bez sumnje u
mnogim slučajevima proživeo lepši deo života, iako mu se život tako rano završio i zbog
nedoživljenog velikog bola i sjajnih doživljaja kao i divljeg života nije postao deo Betovenove
simfonije nego samo mala Hajdnova kamerna muzika. A to se za mnoge druge ljudske živote ne
bi moglo reći.

U Haberlandovom slučaju, potpuno sam siguran. Taj mladi čovek je stvarno doživeo
najlepše što je mogao da doživi, srknuo je nekoliko taktova muzike s nekog drugog sveta, tako da
je njegova smrt bila neminovna, jer život posle toga ne može ništa drugo da pruži osim nekoliko
pogrešnih tonova. To što je učenik svoju sreću doživeo sam i u snu, nije nikakva slabost, jer
većina ljudi doživljava svoje snove mnogo snažnije nego sam život.

Drugoga dana njegove bolesti, tri dana pre smrti, kada je groznica već počela da ga trese,
gimnazijalac je snevao sledeći san:

Otac mu je stavio ruku na rame i rekao: „Ja dobro razumem da od nas ne možeš da naučiš
više ništa. Moraš da postaneš veliki i dobar čovek i da zaslužiš posebnu sreću, a to u porodičnom
gnezdu ne može da se nađe. Slušaj me pažljivo: prvo se moraš popeti na breg spoznaje. Onda
moraš da učiniš određena dela, pa tek onda treba da pronađeš ljubav i da budeš srećan.”

Dok je otac izgovarao poslednje reći, činilo se da mu je brada postala duža, a oči krupnije,
i u jednom trenutku je izgledao kao neki ostareli kralj. Poljubio je sina u čelo i pustio ga da ode.
Sin je izašao lepim uzanim stepenicama, kao iz kakve palate, i dok je koračao ulicom i upravo
napuštao grad, presrela ga je majka i rekla mu: „Martine, zar ćeš otići a da mi ne kažeš zbogom?”
Gledao ju je zaprepašćeno, stideo se da joj kaže da je mislio da je već dugo mrtva, jer sada je vidi
pred sobom živu, a bila je mlađa i lepša nego što mu je bila u sećanju. Izgledala je skoro kao

devojka, tako da je pocrveneo kada ga je poljubila i nije se usudio da joj uzvrati poljubac. Gledala
ga je u oči blistavim, modrim pogledom koji ga je kao svetlost obasjao i mahnula mu kada je
potpuno pometen žurno otišao.

Ne začudivši se, pred gradom je umesto druma i doline s alejom jasenova ugledao morsku

luku i veliki staromodni brod s tamnim jedrima koja su se uzdizala do zlatnoga neba, kao na

njegovoj omiljenoj slici od Kloda Lorena i tu se on odmah ukrcao na brod spoznaje.
Brod i zlatno nebo su neprimetno nestali s vidika, a posle nekog vremena se učenik

Haberland kao probuđen našao kako pešači drumom, veoma daleko od kuće, a onda se penje
uzbrdo, gde u daljini svetluca večernje crvenilo i činilo mu se da koliko god dugo hoda nije ništa
bliži vrhu. Na sreću, pored njega je koračao i profesor Sajdler, koji mu je očinski rekao: „Ovde
nema drugačije konstruisanog prostora osim ablativus absolutus, samo pomoću njega doći ćete
iznenada in medias res.” Martin je odmah poslušao, jer je znao da apsolutni ablativ obuhvata

njega samoga i sav svet i temeljno se obračunava sa svakom vrstom prošlosti, da bi sve postalo
svetio i puno sadašnjosti i budućnosti. Tako se iznenada našao na brdu, a pored njega i profesor

Sajdler, koji mu se odjednom obratio sa ti, a i poverio mu da je on u stvari njegov otac, i dok je to
govorio, postajao je sve sličniji ocu, a ljubav prema ocu i ljubav prema znanju su postale jedno, i
obe sve jače i lepše. Dok je sedeo i razmišljao, obuzet suštim predosećanjem i divljenjem, otac
mu je rekao: „Tako, a sada pogledaj oko sebe!”

Sve unaokolo je bilo neizmerno jasno, i sve na svetu je bilo u najboljem redu i ozareno
suncem; on je potpuno shvatio zašto mu je majka umrla i zašto je ipak živa, shvatio je suštinu,
zašto su ljudi različiti po izgledu, potrebama i govoru, tako različiti, a u svom biću ipak najbliža
braća; razumeo je i muku i nepravdu i mržnju kao veoma neophodne i od Boga željene ili
primorane i da su sada postale lepe i svetle i govore o redu i radosti sveta. I pre nego što mu je

postalo potpuno jasno da je bio na brdu spoznaje i da je postao mudar, osetio je potrebu da se
osposobi za kakav posao, a kako je poslednje dve godine razmišljao o raznoraznim zanimanjima i
ni za jedno nije mogao da se odluči, sada je tačno znao i čvrsto odlučio da postane neimar, to je
želeo od srca i bez i najmanje sumnje.

Odmah se oko njega stvorilo belo i sivo kamenje, drvna grada i razne mašine, a pored njih
je stajalo mnogo ljudi koji nisu znali šta da rade; a on ih je upućivao rukama, objašnjavao i
naređivao, razgledao planove i bilo je potrebno samo da mahne rukom ili da pokaže i ljudi su već
trčali i bili srećni što rade jedan razumljiv posao, donose kamenje, guraju kolica, pobadaju šipke,
dletom obrađuju blokove i u svakoj ruci i u svakom oku se osećala volja majstora. Kuća je izrasla
u palatu s ukrasima na vratima i predvorjima, dvorištima i lučnim prozorima, bila je to potpuna,

sama po sebi razumljiva, jednostavna i radosna lepota, koja je propovedala da je potrebno
izgraditi još nekoliko takvih građevina pa da nepravda, nesreća, nezadovoljstvo i zlovolja nestanu

s ovoga sveta.
S potpunim završetkom građevine, Martin je postao sanjiv i više ni na šta nije obraćao

pažnju, čuo je nekakvu muziku i slavlje koje buči u njemu i s posebnim zadovoljstvom se predao

dubokoj i lepoj sustalosti. Iz toga se njegova samosvest izvukla tek tada kada se pred njim
ponovo pojavila majka i uzela ga za ruku. Znao je da će ga sada odvesti u zemlju ljubavi, bio je
miran i pun iščekivanja i zaboravio sve što je na putu već doživeo i radio; samo mu je s brda
spoznaje i s njegove palate sijala svetlost i temeljno pročišćena savest.

Majka se smejala, držala ga za ruku i povela uzbrdo u predeo gde je vladalo veče. Imala je
haljinu plave boje koja je nestala dok su koračali, i to što je nekada bila njena plava haljina sada
je postalo plavetnilo neke duboke i daleke doline, a on više nije mogao da razazna da li je majka
stvarno bila s njim ili ne. Obuzela ga je tuga, seo je na livadu i počeo da plače, a bol nije osećao, i
to je bilo slično onome kada je bio pospan i kada ga je savladao umor. Sav u suzama, osećao je
da sada treba da sretne ono najslađe što čovek može da doživi i kad je razmislio o tome, znao je
dobro da je to ljubav, ali nije mogao to sebi da predstavi i završio je s osećanjem da je ljubav kao
smrt, ona je ispunjenje i suton, ono posle čega nema ničega.

Još nije ni završio s mislima, a već je sve postalo drugačije. Dole u plavoj dolini iz daljine
se čula divna muzika, a preko livade je prolazila gospođica Fosler, ćerka predsednika gradske
opštine, i on je odjednom znao da je u nju zaljubljen. Bila je ista u licu kao i uvek, ali je nosila
potpuno jednostavnu otmenu haljinu kao neka Grkinja i tek što je stigla, pala je noć i osim
ogromnog neba prepunog zvezda, više se ništa drugo nije videlo.

Devojka je stala pred Martina i nasmejala se. „Tako, stigao si?”, rekla je ljubazno, kao da
ga je očekivala.

„Da”, odgovorio je Martin, „majka mi je pokazala put. Sada sam obavio sve poslove,
završio sam i veliku kuću koju sam morao da sagradim. U njoj moraš ti da stanuješ.”

Ona se nasmejala, ali zamišljeno, pomalo tužno, skoro majčinski, kao odrasla osoba.
„Šta sada treba da uradim?”, upitao je Martin i stavio ruke devojci na ramena. Ona mu se
približila i gledala ga u oči iz neposredne blizine, što ga je malo prestravilo, i sada nije postojalo
ništa drugo osim njenih mirnih krupnih očiju, a iznad njih, u zlatnoj magli, bezbroj zvezda. Srce
ga je zabolelo i počelo užurbano da kuca.
Lepa devojka je pritisla svoje usne na Martinove i uto se njegovo biće istopilo, a sva volja
ga napustila, a gore u plavoj pomrčini zvezde su počele tiho da se oglašavaju. Osećao je da je
doživeo sve što jedan čovek može da doživi, da je okusio ljubav, smrt i slast života, svet oko
njega se pokretao i zvučao kao da je u najboljem redu, nije sklanjao usne s devojčinih, ništa više
nije želeo niti tražio od sveta, osetio je da je sebe, nju i sve ostalo doveo u red, zatvorio je oči i
poleteo uz blagu vrtoglavicu, zvučnim, odvajkada unapred određenim putem, na kome ga više
nije očekivalo nikakvo znanje, nikakvi poslovi niti vremenska ograničenja.

(1912)

NEVESTA

Sinjora Ričoti, koja je pre kratkog vremena stigla sa ćerkom Margeritom u banju
Valdšteterhof, pripadala je onim plavokosim, nežnim, nešto nemarnim Italijankama koje se često
sreću u oblasti Venecije i Lombardije. Nosila je mnogo lepog prstenja na punačkim prstićima, a
njen veoma karakteristični hod, koji se neko vreme mogao smatrati razbludnim ljuljuškanjem,
prelazilo je sve više u onaj tip kretanja koji se karakterne kao geganje. Elegantna i očigledno u
prošlosti navikla na počasti, imala je reprezentativnu figuru, nosila je prikladnu odeću, ponekada
uveče pevala uz klavir školovanim, malo sladunjavim glasom, pri čemu je punačkim rukama s
ručnim zglobovima jako izvijenim u stranu, držala note. Dolazila je iz Padove, gde je njen
pokojni muž bio poznati poslovni čovek i političar. Kod njega je živela u atmosferi rascvetale
boemštine i iznad svojih mogućnosti, što je posle njegove smrti s očajničkom hrabrošću i

nastavila.
I pored svega toga, ona nam uopšte ne bi bila zanimljiva da sa sobom nije povela svoju

mladu ćerku, Margeritu, devojčurka koji je imao problema s malokrvnošću i apetitom. Bilo je to

zanosno, vitko, mirno i bledo stvorenje s tamnoplavom gustom kosom, i kada bi u svojoj
jednostavnoj beloj ili bledoplavoj letnjoj odeći šetala po bašti ili hodala ulicama, svako bi je
pogledao blagonaklono i sa simpatijama. Ovo je bila prva godina da je gospođa Ričoti povela
devojku sa sobom u svet - u Padovi je živela prilično povučeno - a dobro joj je stajala i iskra
rezigniranosti, zato što je primetila da je pred ljudima u hotelu bila u senci svoje ćerke. Gospođa
Ričoti je do sada bila dobra majka, iako ne bez pretenzija za sopstvenu sudbinu i budućnost; ali
sada je odbacila ta skrivena nadanja i počela da ulepšava svoje dete onako kako to rade dobre
majke, skidajući s vrata nakit sa sopstvenog venčanja i kiteći za to doraslu ćerku.

U početku, smatrala je da muškarcima koji su se interesovali za vitku, plavokosu devojku
iz Padove ništa ne nedostaje. Ali stražarila je i okružila se zidom poštovanja i čvrstih zahteva,
koji su odbili mnoge avanturiste. Njenoj ćerki je bio potreban muškarac kod koga bi joj bilo
dobro, i pošto je lepota bila njen jedini miraz, valjalo je biti duplo na oprezu.

Posle kraćeg vremena, u banji se pojavio budući heroj ove priče i sve se odvijalo brže i
jednostavnije nego što je zabrinuta majka mogla da zamisli. Jedan mladi Nemac se na prvi pogled
zaljubio u Margeritu i svoje namere izneo onako odlučno kako to čine ljudi koji nemaju mnogo
vremena i ne znaju da okolišaju. Gospodin Štatenfos je u stvari imao vrlo malo vremena. Bio je
upravnik jedne plantaže čaja na Cejlonu i provodio je odmor u Evropi. Kroz dva meseca imao je
da se vrati na Cejlon, a Evropu ponovo može da poseti najranije kroz dve ili tri godine.

Taj mršavi, preplanuli mladi čovek odlučnog nastupa nije se naročito svideo gospođi
Ričoti, ali se dopao lepoj Margenti, kojoj se od prvoga sata uporno udvarao. On uopšte nije loše
izgledao, nastupao je bezbrižno, gospodski, na način koji su Evropejci i u tropima gajili, i imao je
dvadeset i šest godina. To što je dolazio s Cejlona, te čudesne zemlje, bio je samo jedan
romantičan dodatak, a njegova prekookeanska osetljivost donosila mu je veliku nadmočnost nad
prošekom ovdašnjeg svakodnevnog života. Oblačio se kao Englez; od smokinga do odeće za

tenis, od fraka do opreme za planinarenje, sve stvari su bile prvoklasnog kvaliteta, a iako je bio
momak, nosio je sa sobom iznenađujuće mnogo velikih kofera i videlo se da je u svakom pogledu
navikao na prvoklasan život. Poslovima i zadovoljstvima se posvećivao s mirnom predanošću,
radio je temeljno i dobro to što se moralo uraditi, ali se činilo da nigde nije prisutna strast, ni kod
planinarenja, ni kod veslanja, tenisa, niti kod vista, već je izgledalo da je tu samo neko vreme,

kao gost u prolazu, negde iz dalekog, neverovatnog sveta gde ima palmi i krokodila, gde ljudi

njegovog kova žive u belim čistim letnjikovcima i gde ih mnogobrojne i vredne sluge hlade
velikim lepezama i poslužuju ledenim napicima. Jedino je u odnosima s Margeritom napuštao
svoju uzdržanost i egzotičnu smotrenost i razgovarao s njom vatrenom mešavinom nemačkog,
italijanskog, francuskog i engleskog, bavio se damama Ričoti od jutra do večeri, čitao im novine,
nosio ležaljke za plažu i uopšte se nije trudio da svoje obožavanje Margerite sakrije od drugih

ljudi, tako da su uskoro svi radoznalo posmatrali njegov trud oko lepe Italijanke. Neki su ovu

romansu posmatrali i sa sportskim interesovanjem, tako da su ovom zgodom sklapali i opklade.
Sve ovo se nije sviđalo majci Ričoti i bilo je dana kada se ona durila kao uvređeno

veličanstvo, dok je Margerita izgledala uplakano, a gospodin Štatenfos namrgođenog izraza lica
pio viski s ledom na verandi. Međutim, uskoro su se devojka i on složili da ih više ništa neće
rastaviti, pa kada je gospođa Ričoti jednog sparnog jutra ćerki ljutito iznela svoj stav da njen
prisan odnos s mladim odgajivačem čaja nanosi štetu njenom dobrom glasu i da za nju čovek bez
velikog imetka uopšte ne dolazi u obzir, očajna Margerita se zaključala u svoju sobu i ispila
flašicu nekakve mutne vode za koju je mislila da je otrovna, čime je samo pokvarila svoj i onako
slab apetit, a lice joj je postalo za nijansu bleđe.

Tog dana je Margerita uporno, satima patila na divanu, dok je njena mama na
iznajmljenom čamcu na vesla isto tako dugo razgovarala s gospodinom Štatenfosom, a posle
toga, istog dana objavljena je veridba, i već sledećeg dana je energični prekomorac doručkovao
za stolom s obe dame. Margerita je bila srećna, a njena majka je nasuprot tome smatrala ovu
veridbu doduše neophodnom, ali po svoj prilici i prolaznom nevoljom. „Na kraju krajeva”,
razmišljala je, „kod kuće o ovome niko ništa ne zna, i ako se ubuduće pruži neka bolja prilika,
mladoženja je veoma daleko, na Cejlonu, i nema potrebe da bude pitan.” Tako je ona zahtevala
da Štatenfos ne odlaže svoj povratak i pretila je odlaskom i prekidom kada je verenik izrazio
želju da se venčaju još toga leta i da svoju mladu ženu odmah povede sa sobom u Indiju.

Morao se povinovati, ali je bio veoma besan, jer od dana objave veridbe dame Ričoti kao
da su srasle jedna uz drugu, pa je morao da se služi raznoraznim lukavstvima da bi makar minut
bio nasamo sa svojom verenicom. U Lucernu joj je kupio najlepše svadbene poklone, ali su ga

uskoro telegramom pozvali u Englesku zbog poslova, tako da je svoju lepu verenicu ponovo
video tek kad ga je u pratnji majke sačekala na železničkoj stanici u Ženevi, da bi proveli još
jedno veče zajedno, a već sledećeg jutra su ga ispratile do pristaništa.

„Vraćam se najdalje kroz tri godine, i onda ćemo se venčati”, vikao je s brodskih

stepenica, koje su posle njega bile uklonjene. Onda je zasvirao brodski orkestar i parobrod je
polako isplovio iz pristaništa.

Dve dame su mirno otputovale nazad u Padovu i nastavile uobičajeni život. Gospođa
Ričoti se nije predavala: „Sledeće godine”, razmišljala je, „sve će izgledati drugačije, ponovo ću
pronaći neko fino banjsko lečilište i tada će se bez sumnje ukazati nove i sjajnije prilike.” U
međuvremenu je verenik iz daleka često pisao dugačka pisma i Margerita je bila srećna. Potpuno
se oporavila od napetosti u kojoj je provela nemirno leto, primetno je „procvetala”, a o
malokrvnosti i lošem apetitu više nije bilo govora. Njeno srce je bilo osvojeno, sudbina izvesna i
zadovoljna lagodnim i mirnim životom snevala je prijatne snove, pomalo učila engleski jezik i
oformila lep album s divnim slikama palmi, građevina i slonova, koje joj je slao mladoženja.

Narednog leta nisu putovale u inostranstvo, već su izabrale da provedu nekoliko nedelja
boravka u skromnom letovalištu u brdima, i majka je počela postepeno da pravi planove o srećnoj
budućnosti svoje nepokolebljive ćerke. Iz Indije su s vremena na vreme stizale pošiljke s finim
muslinima, lepim čipkama, kutijama od čekinja bodljikavog praseta, figuricama od slonovače;
one su to pokazivale poznanicima i uskoro napunile pola sobe, a kada su primile vest da Štatenfos
leži bolestan i da ga zbog oporavka moraju transportovati u planine, majka i ćerka su se zajedno

molile za ozdravljenje dragoga u daljini, što se srećom i ispunilo.
Za obe dame, ovo mirno zadovoljstvo je bilo neobično stanje. Gospođa nije više boemski

živela, malo je ostarila, ali se toliko ugojila da joj je i pevanje teško padalo. Više nije bilo razloga
da se prikazuje privid imućnosti, manje se trošilo na garderobu, bez preke potrebe se nije izlazilo
iz kuće, više se nije štedelo za skupocena putovanja, ali se zato više činilo za svakodnevna

zadovoljstva.
Pri tome se otkrilo, a da učesnice to nisu posebno primetile, koliko je Margerita ćerka

svoje majke. Posle ispijanja one mutne vode i rastanka u Ženevi, više nije imala nikakvih muka,
raskrupnjala se i kako joj razvoj nisu ometali ni duševni poremećaji ni telesni napori - tenis je
takođe davno ostavila - s njenog bledog ljupkog lica su se izgubili ne samo potištenost ili
oduševljenje već joj se i vitak stas promenio i sve više razvio u mirnu jedrinu, što ranije niko ne
bi mogao da poveruje. Još uvek se činilo da je ono što kod majke izgleda smešno i preterano kod
mlade dame još uvek krepko i mladalački ublaženo, ali nije bilo sumnje, naginjala je gojaznosti i
bilo je lako shvatiti da će se pretvoriti u pozamašnu, ogromnu damu.

Prošle su tri godine i očajni mladoženja je napisao da mu je te godine nemoguće da dobije
godišnji odmor, ali da su zato njegova primanja povećana, pa zato predlaže, ako mu i sledeće
godine ne bude moguće da poseti Evropu, da onda njegova draga devojka dođe kod njega i useli

se kao gospodarica u divan letnjikovac koji upravo gradi.
Prebolele su razočaranje i prihvatile predlog. Gospođa Ričoti nije mogla sebi da prikrije

da je njena ćerka izgubila nešto od telesnih draži i da bi bilo besmisleno prigovorima dovesti u
opasnost njenu sigurnu budućnost.

Dovde mi je ova priča kasnije ispričana; a ostatku sam slučajno lično prisustvovao kao

svedok.
Jednoga dana, u Ženevi sam se ukrcao na brod Severnonemačke kompanije, koji je plovio

za istočnu Aziju. Među malobrojnim putnicima prve klase nalazila se i mlada Italijanka, koja se
sa mnom u Ženevi ukrcala na brod i koja je kao nevesta putovala u Kolombo. Vrlo slabo je
govorila engleski, a kako je na brodu bilo još nevesta koje su putovale u Penang, Šangaj i Manilu,
te mlade i odvažne devojke su obrazovale prijatnu i omiljenu grupu, u kojoj su svi bezbrižno
uživali. Pre nego što smo prošli Suecki kanal, mi mladi ljudi smo se sprijateljili i družili i često

proveravali svoje znanje italijanskog jezika s krupnom devojkom iz Padove, koju smo zvali

Kolos.
Nažalost, iza Rta Guardafui more se uzburkalo i ona je dobila morsku bolest. Ta devojka

koju smo smatrali komičnom igrom prirode, danima je očajna i nemoćna ležala u ležaljci na
palubi, a mi svi smo se iz milosrđa odnosili prema njoj s puno obzira, iako ponekad nismo
uspevali da potisnemo poneki osmeh zbog njene zaprepašćujuće težine. Donosili smo joj čaj i
supu, obraćali joj se na italijanskom, što bi je poneki put nasmejalo, i svakog jutra i podneva
nosili smo je u stolici od trske na mirnije i senovitije mesto na palubi. Nešto pre Kolomba
donekle se oporavila, ali i tada je ležala ravnodušno i malaksalo, s dečijim izrazom patnje i
nemoći na debelom i dobroćudnom licu.

Dok smo se približavali Cejlonu, svi smo pomogli da spakujemo Kolosove kofere. Stajali
smo na sredini palube spremni za izlazak i posle četrnaest dana plovidbe ceo brod je obuzeo
divlji nemir kojim smo očekivali prvu značajnu luku.

Svi su se uželeli kopna, raspakivali su tropske šlemove i suncobrane, držali u rukama
turističke mape i vodiče, dvogledima razgledali obližnja ostrva i potpuno zaboravili na ljude s
kojima su se pre kratkog vremena srdačno oprostili, iako su oni još bili tu. Niko nije mislio ni na
šta drugo osim kako izaći na kopno, što je brže moguće izaći na kopno, što je značilo vratiti se
kući i poslu posle dugog putovanja, radoznalo uledati prvu tropsku obalu, prvu palmu kokosa i

tamnopute urođenike, a takođe i napustiti brod koji je u tom trenutku postao potpuno nezanimljiv,
i na čvrstom kopnu u nekom komfornom hotelu popiti viski. Svi su bili užurbani i zaposleni
zaključavanjem svojih kabina, plaćanjem računa u salonima, raspitivanjem o pošti koja je upravo
stigla na brod, razmenjivanjem važnih vesti iz sveta i politike.

U sredini te sebične gungule ležala je na svom mestu debela Italijanka, primetno
nezainteresovana, još uvek bolesnog izgleda, onemoćala od posne hrane, upalih obraza i pospanih
očiju. S vremena na vreme, kako bi ga gužva nanela, prišao bi joj još neko od onih s kojima se
odavno oprostila, još neko bi joj pružio ruku i poželeo dobrodošlicu. A onda je snažno zagrmela
muzika, drugi oficir je započeo komande oko pokretnih silaznih stepenica, pojavio se kapetan,
čudno stran i drugačiji u civilnom odelu s krutim šeširom. Ukrcao se u čamac poslovnog

zastupnika, kao i manji broj gostiju kojima je data prednost, dok su se ostali gurali za njima
prema motornim i čamcima na vesla koji su bili ponuđeni za prevoz do obale.

U tom trenutku, s kopna je stigao se gospodin u belom tropskom odelu s srebrnom

dugmadi.
Izgledao je veoma privlačno, preplanulo mlado lice ispod tropskog šlema odavalo je

mirnu čvrstinu i samostalnost koja se tako često sreće kod ljudi preko mora. Čovek je u ruci
držao ogroman buket raskošnog indijskog cveća. Kretao se kroz gomilu korakom čoveka koji se
snalazi na brodu, uzbuđeno, i tražeći pogledom. Kada je prošao pored mene, istog trenutka sam
bez ikakve sumnje znao da je to Kolosov mladoženja. Koračao je žurno, napred i nazad, dva puta
je prošao pored svoje neveste, ulazio u salon za pušenje, vraćao se zadihan nazad, pozivao
rukovodioca prtljaga i konačno naleteo na glavnog stjuarda.Video sam ga kako daje napojnicu i
vatreno mu šapatom objašnjava, a stjuard se smeje, raspoloženo klima glavom i pokazuje na
ležaljku gde naša Italijanka leži ispružena s još uvek poluotvorenim očima. Stranac joj se
približio, zagledao tu ležeću priliku, ponovo otišao do stjuarda, koji je ponovo potvrdno klimao
glavom, opet se vratio do ležaljke, i još jednom s bliskog odstojanja ispitivački zagledao debelu
devojku. A onda je stegao zube, polako se okrenuo i neodlučno se udaljio.

Ušao je u salon za pušenje, koji je upravo trebalo da se zatvori. Stjuardu u salonu je dao
napojnicu, zatražio veliku čašu viskija, seo i brzo je ispio, odsutan i zamišljen. Stjuard ga je
ljubazno zamolio da izađe i zaključao salon.

Stranac je, bled i potpuno poremećenog izraza na licu koračao po prednjoj palubi, gde je
duvački orkestar pakovao svoje instrumente. Došao je do ograde i lagano pustio svoj veliki buket
cveća da padne u prljavu vodu, a onda se nagnuo i pljunuo za njim.

A onda je doneo konačnu odluku. Laganim korakom je ponovo prešao preko palube i
došao do mesta gde je prvi put ugledao Italijanku. Ova je u međuvremenu ustala i umorno i
pomalo plašljivo gledala u njega. Približio joj se, skinuo šlem s glave i pružio Kolosu ruku.

Ona ga je jecajući obgrila oko vrata i neko vreme ga tako zadržala, dok je on, napet i
turoban, preko njenih širokih ramena ukočeno gledao prema ostrvima. Onda je došao do ograde i
nekome dole vičući besno izdao čitavu bujicu naređenja na grlenom singaleskom jeziku, ćuteći
uzeo nevestu za ruku i poveo je stepenicama naniže ka čamcu.

Kako im sada ide, ne znam. Ali da je venčanje obavljeno doznao sam pri povratku, u

konzulatu u Kolombu.

(1913)

ODELJAK ZA NEPUŠAČE

U starijim vagonima železnice Gotard, za koju se ne može reći da je uzor udobnosti,
postojalo je jedno divno rešenje, koje mi se uvek sviđalo i za koje sam smatrao da može da služi
za ugled. Naime, odeljci za pušače i nepušače nisu odvojeni drvenim već staklenim pregradama, i
kada putnik odluči da se na jedno četvrt sata odvoji od svoje supruge i popuši cigaretu, može nju,

a i ona njega, tom prilikom da posmatra ili da mu mahne kroz staklenu pregradu.

U jednom takvom vagonu vozio sam se s mojim prijateljem Otmarom prema jugu i
obojica smo bili uzbuđeni zbog predstojećeg blaženstva na raspustu i radosnih zebnji koje
pripadaju mladosti kada prođemo kroz poznati tunel i počnemo da se spuštamo ka Italiji. Snežne
vode su tekle niz strme obronke, zapenjena voda je iskrila među gvozdenim šipkama ograde
mosta, naš voz je ispunio tunel i klance dimom, a ako bi se čovek nagnuo kroz prozor i pogledao
nagore, mogao je visoko, visoko gore preko sivih stena, snežnih i tihih, da vidi usku traku neba.

Moj prijatelj je sedeo leđima okrenut srednjem zidu vagona, a ja sam sedeo preko puta
njega i mogao sam kroz staklenu pregradu da motrim na nepušače. Pušili smo dobre, dugačke
cigare iz Brisaga i naizmenično pili iz jedne flaše odlično vino iz Ivorna, koje danas može da se
kupi samo u Gešenu. Nikada do tada se nisam kroz Tesin vozio nadole. Bilo je lepo vreme, bili
smo na raspustu i imali dovoljno novca, i nismo imali nikakvih drugih namera osim želje za
provodom, zajedno ili svako za sebe, već u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.

Tesin nas je zasenio blistavim crvenkastim stenama, belim selima u visokim brdima i
plavetnilom u pozadini. Upravo smo prošli kroz dugačak tunel i po kotrljanju točkova voza
osećalo se da se spuštamo niz planinu. Jedan drugom smo pokazivali divne vodopade i potočiće,
jasno vidljive vrhove planina, crkvene tornjeve, seljačke kuće s divnim raskošnim cvećem veselih
boja i italijanske nazive gostionica, što nam je sve pričalo o jugu.

Ali, kroz staklo sam pažljivo zagledao i šta se događa među nepušačima. Preko puta, blizu
mene, sedelo je malo društvo, verovatno sa severa Nemačke: jedan veoma mlad par i nešto stariji
zabavan gospodin, prijatelj ili rođak ili samo saputnik s kojim su se upoznali. Mladić, za koga
nisam znao da li je oženjen devojkom ili su samo u srodstvu, pokazivao je očiglednu kontrolu i
potpunu ozbiljnost kako u razgovoru koji ja nisam mogao da čujem, tako i prema predelu kroz
koji smo putovali, i ja sam ga uskoro ocenio kao mladog energičnog činovnika, kome, ukoliko se
sme poverovati njegovom zatvorenom izrazu lica, nemačka država može da zahvali na sadašnjem
procvatu. Prijatelj, rođak ili saputnik koji je sedeo s njima izgledao je kao bezbrižan i čestit čovek

i koliko je njegovom susedu nedostajalo humora, kod ovoga ga je imalo na pretek. Bilo je
zanimljivo posmatrati te dve osobe, jednu pored druge, i porediti ih: zadovoljni rođak predstavlja

osmeh rastanka jednog prohujalog vremena i vrste ljudi punih blagonaklonosti i ugodnog
raspoloženja, a onaj drugi novu, dolazeću vrstu hladne, svesne energije, dobro vaspitanu i
bezdušno usmerenu na određeni cilj.

Da, bilo je zanimljivo i sve više sam se time bavio. Međutim, moj radoznali pogled se sve
češće zadržavao na licu mlade žene ili devojke, koja mi se činila skoro savršene lepote. Na
jednom devičanskom, potpuno mladom, glatkom licu, blistala su lepa, svetlocrvena, malo dečija
usta, a iza dugih, crnih trepavica nalazile su se tamnoplave, velike oči. Tamne obrve i kosa su se
jako isticali na nežnoj, čisto beloj koži. Bila je bez sumnje veoma lepo i prikladno obučena, a
glavu je povezala tankim belim putnim šalom, da bi zaštitila kosu od prašine.

Uvek sam iznova osećao zadovoljstvo kada bih bez skrivanja na trenutak pogledao to
dražesne devojčino lice i postepeno s njom postajao prisniji. Činilo se da je primetila moje