Ljubavne price - Hermann Hesse

i ljudi koji pred tobom skidaju šešir, sve to postaje nebitno ako je opredeljenje dobrodošlo.
„Hteli smo da pričamo o ljubavi? Pa šta je to ljubav? Umreti za voljenu ženu, do toga u

ovo vreme dolazi retko. To je, doduše, bilo nešto najlepše. - Ne prekidajte me! Ja ne govorim o
ljubavi udvoje, o poljupcima, spavanju jedno uz drugo i venčavanju. Govorim o ljubavi koja je
postala jedini životni osećaj. Ona ostaje usamljena, iako je, kako se već kaže, uzvraćena. Sastoji
se u tome da sve želje i sva sposobnost jednog čoveka svom žestinom streme ka jednom jedinom
cilju i da je on radi sladostrašća spreman na svakakvu žrtvu. Taj način ispoljavanja ljubavi ne
može biti srećan, ona će gored, patiti i uništiti se, ona je plamen koji ne može umreti pre nego što
i poslednje ikako dostupno drvo bude istrošenoj

„O ženi koju sam voleo ne morate ništa da znate. Možda je bila čudesno lepa, a možda
samo slatka. Možda genije, možda uopšte ne. Zašto je to važno, dragi bože! Bila je bezdan u koji
sam hteo da upadnem, bila je božija ruka koja je jednog dana zahvatila moj ništavni život. Od
toga dana taj beznačajni život je postao plemenit i dostojanstven, shvatate li, nije više bio život
čoveka od položaja, već život Boga i deteta, pomahnitao i nepromišljen, goreo je i plamteo.

„Od tada, sve što mi je pre toga bilo važno postalo je ništavno i dosadno. Zanemarivao
sam stvari koje nikada zanemario ne bih, služio sam se lukavstvom i preduzimao putovanja samo
da za trenutak vidim osmeh te žene. Za nju sam bio spreman da uradim sve što ju je u tom

trenutku veselilo, za nju sam bio radostan i ozbiljan, razgovorljiv i tih, korektan i luckast, bogat i
siromašan. Kada je primetila kako stoje stvari sa mnom, stavljala me je na bezbrojne probe.
Pričinjavalo mi je zadovoljstvo da je služim, mogla je da izmišlja nemoguće, da poželi
nezamislivo, a sve sam kao kakvu sitnicu ispunjavao. Qnda je shvatila da je volim više od bilo
kog drugog čoveka i tada su nastala spokojna vremena u kojima me je razumela i prihvatila moju
ljubav. Viđali smo se hiljadama puta, putovali smo zajedno, radili nemoguće, i oboje želeli da

promenimo svet.
„Tada sam postao srećan, ona me je volela. I neko vreme sam stvarno bio srećan, možda.

Moja namera nije bila da samo osvojim srce te žene. Ali, pošto sam neko vreme uživao u
potpunoj sreći, više nisam morao da prinosim nikakvu žrtvu, pošto sam bez truda od nje dobijao
osmeh, poljubac ili ljubavnu noć, počeo sam polako da bivam uznemiren. Nisam uopšte znao šta
mi nedostaje, dosegao sam više nego što su moje najsmelije misli ikada priželjkivale. Ali bio sam
nespokojan. Kao što rekoh, moja namera nije bila da je osvojim. Što se to dogodilo, bila je samo
slučajnost. Moja sudbina je bila da patim zbog ljubavi. A kada sam počeo da osvajam ljubavnicu,
da te patnje lečim i hladim, u meni je nastao neki nemir. Neko vreme sam uspevao da to odbijem

od sebe, a onda, iznenada me je ponovo obuzelo. Uzeo sam odsustvo i krenuo na veliki put. Moj
imetak je već tada bio značajno okrnjen, ali ko mari za to? Putovao sam, i posle godinu dana sam
se vratio. Bilo je to čudnovato putovanje. Tek sto sam krenuo, ponovo je počela da gori pređašnja
vatra. Što sam se više udaljavao i što sam duže bio odsutan, toliko bolnije se vraćala i obuzimala
me žestoka strast, radovala me, putovao sam dalje, uporno, čitavu godinu, sve dok vatra nije
postala nepodnošljiva i primorala me da se vratim u blizinu moje voljene.

„Opet sam bio kod kuće i našao sam je brižnu i teško bolesnu. Ništa čudno, ona mi se
predala, usrećila me, a ja sam je napustio! Ponovo je imala ljubavnika, ali sam video da ga ne

voli. Prihvatila ga je samo da bi se meni osvetila.
„Nisam mogao da joj kažem ili napišem šta se dogodilo, da je napustim i da se ponovo

vratim. A da li sam i sam to znao? Tako sam počeo ponovo da je pridobijam i da se borim za nju.
Ponovo sam tražio načine. Opet sam išao na daleke puteve, propuštao važne stvari i davao velike
svote da bih čuo jednu reč od nje i da bih je video kako se smeje. Prekinula je s ljubavnikom, ali
je uskoro našla drugoga, jer meni više nije verovala. Ipak, s vremena na vreme bi me umilno
pogledala. Ponekad sedeći s društvom za stolom ili u pozorištu, naglo bi se okrenula i pogledala

me blago i upitno.
„Uvek je mislila da sam veoma, veoma bogat. To verovanje sam ja u njoj probudio i

održavao ga samo da bih mogao opet nešto da učinim za nju, što nekom siromašnom ne bi
dozvolila. Ranije sam joj činio poklone, ali s time je bilo završeno, morao sam da pronalazim
nove puteve da je obrađujem i prinesem joj žrtvu. Priređivao sam joj koncerte u kojima su
muzičari koje je veoma cenila svirali i pevali njene omiljene arije. Kupovao sam ulaznice za lože

da bih mogao da joj ponudim karte za premijere. Opet se navikla da brigu o hiljadu stvari

prepusti meni.
„Bio sam u neprestanom vrtlogu, obavljajući poslove za nju. Moj imetak je bio potrošen i

počeo sam s pozajmicama i finansijskim mahinacijama. Prodao sam svoje slike, stari porcelan,
svog jahaćeg konja, za te pare kupio automobil da joj stoji na raspolaganju.

„Sve je otišlo tako daleko da sam osetio skori kraj. Dok sam se nadao da ću ponovo da je
pridobijem, iscrpeo sam svoje poslednje izvore. Ali nisam hteo da prestanem. Još uvek sam imao
svoju službu, uticaj, moj ugledan položaj. Ali, čemu to, kada njoj ne može da posluži? Došlo je
do toga da sam počeo da lažem, da sam proneverio novac, prestao sam da se plašim sudskog
izvršitelja, jer sam strahovao od najgoreg. I to nije bilo uzalud. Ostavila je i drugog ljubavnika i
sada sam znao, ili ih neće imati više, ili ću ja biti s njom.

„Da, primila me je. To je u stvari značilo da putuje u Švajcarsku, a meni je dozvoljeno da
je pratim. Sledećeg jutra, zahtevao sam odsustvo, a umesto odgovora sledilo je moje hapšenje.
Falsifikovanje dokumenata, pronevera državnog novca. Nemojte ništa reći, nije potrebno. Već
znam. Ali da li vi znate da su plamen i strast bili ljubavna nagrada za to što sam bio osramoćen i
kažnjen i izgubio i poslednju košulju s leđa. Razumete li to vi, mladi, zaljubljeni čoveče?

„Ispričao sam vam bajku, mladi čoveče. Čovek koji je to doživeo nisam ja. Ja sam
siromašni pisar, koji je dopustio da ga ponudite flašom vina. Sada moram da krenem kući. Ne,
ostanite još tu, idem sam. Ostanite!”

(1906)

LJUBAV

Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najviše iskustva
u ljubavi. Ili je bar imao najviše žena, savladao je veštinu udvaranja i može da se pohvali mnogim
osvajanjima. Kada mi priča o njima, osećam se kao đak. Ali ponekad pomislim da nije razumeo
pravu suštinu ljubavi. Ne verujem da je često provodio besane noći plačući zbog žene koju voli. I
mada je tačno da nije ni imao razloga za to, što mu rado priznajem, uprkos svojim uspesima, on
nije zadovoljan čovek. Često sam ga viđao pomalo melanholičnog, a njegov ceo nastup je bio
nekako rezigniran, miran, što nije izgledalo samo kao zasićenost.

Slažem se, to su samo naslućivanja, možda pogrešna. O psihologiji se mogu napisati
knjige, ali ne i analizirati ljudi; uostalom, ja nisam psiholog. U svakom slučaju, ponekad mi se
čini da se moj prijatelj Tomas vesto igra ljubavi samo zato što nije sposoban za ljubav, koja nije
igra, i da je melanholičan upravo zato što zna za taj svoj nedostatak i zbog njega pati. To su samo
naslućivanja, možda pogrešna.

Ono što mi je nedavno ispričao o gospođi Foster izgledalo mi je čudno iako nije bilo reči
o pravom iskustvu, a još manje o avanturi, već se radilo samo o raspoloženju, o jednoj lirskoj

anegdoti.

Hepfnera sam sreo dok je izlazio iz Plave zvezde i nagovorio ga da sa mnom popije bocu
vina. Da bih ga motivisao da poruči neko bolje vino, tražio sam bocu običnog „moda”, koji inače

ne pijem. On je bezvoljno odmah ponovo pozvao kelnera.
„Nećemo 'mozel', sačekajte!”
Poručio je jednu poznatiju berbu. Ja sam se složio i uz bocu dobrog vina počeli smo da

ćaskamo. Pažljivo sam navodio razgovor na gospođu Foster, lepu mladu ženu od nešto preko
trideset godina, koja je nedavno stigla u naš grad i za koju se pričalo da je imala mnogo

ljubavnika.
Njen muž je bio beznačajan. Nedavno sam saznao da je moj prijatelj posećuje.
„Dakle, gospođa Foster”, konačno je popustio, „kad te već toliko interesuje. Šta da ti

kažem? S njom nisam imao ništa.”
„Baš ništa?”
„Pa dobro, ništa što bih mogao da ti pričam. Za to treba biti pesnik.”

Nasmejao sam se.
„Obično ne ceniš mnogo pesnike.”
„A zašto bih? Pesnici su, pre svega, osobe kojima se ništa ne dešava. Vidi, u mom životu
dogodilo se hiljadu stvari koje su zaslužile da se o njima piše. Uvek sam mislio da je šteta što se
ovako nešto nikada ne dogodi nekom pesniku, onda se ne bi zaboravilo. Stalno dižete buku zbog
običnih stvari, od svake gluposti napravite priču...”
„A gospođa Foster? Da li je to priča?”
„Ne. Tek jedna skica, jedna pesma, jedno raspoloženje”
,,E pa dobro, slušam te.”
„Dakle, ta žena me je zainteresovala. Zbog onoga što se priča o njoj, shvataš. Koliko sam
ja izdaleka primetio, imala je bogatu prošlost. Imao sam utisak da je volela i poznavala sve vrste
muškaraca i da nikoga nije mogla dugo da podnese. A uz to je i lepa.”
„Šta nazivaš lepim?”
„Vrlo jednostavno, nema ničeg suvišnog, ničeg nepotrebnog. Njeno telo je uvežbano,
kontrolisano, podređeno njenoj volji. U njemu nema ničeg nedisciplinovanog, ničega

izdajničkog, ničeg tromog. Ne mogu da zamislim situaciju iz koje ne bi znalo da izvuče i
najmanje moguće lepo. Upravo to me je privuklo, jer je za mene bezazlenost obično dosadna. Ja
tražim lepotu svesnu sebe, vaspitanje, kulturu. Dobro, dosta teorije!”

„Dobro.”
„Dakle, upoznali smo se, i ja sam je posetio nekoliko puta. Tada nije imala ljubavnika, to
je bilo primetno. Muž joj je figurica od poredana. Počeo sam da joj se približavam. Nekoliko
pogleda preko stola, jedna reč provučena u nazdravljanju čašom vina, jedan malo duži poljubac u
ruku. Ona je sve prihvatala i čekala. Zatim sam je posetio u vreme kada sam znao da je sama i

ona me je primila.
„Seo sam preko puta nje i odmah shvatio da uobičajeni metodi ne prolaze. Zato sam

spustio karte na sto i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na raspolaganju.

Onda se vodio otprilike ovakav razgovor:
'Pričajmo o nečem interesantnijem.'
'Ništa me ne interesuje više od vas, gospođo. Došao sam da vam to kažem. Ako vam

dosađujem, otići ću.'
'Pa dobro, šta onda želite od mene?'
'Ljubav, milostiva gospođo!'

'Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.'
'Videćete da se ne šalim. Nudim vam sve ono što jesam i što mogu da učinim, a mogu da
učinim mnogo, ako je za vas.'
'Da, to svi kažu. Nema ničeg novog u vašim izjavama ljubavi. Šta to vi možete da učinite
što bi mene zapanjilo? Da zaista volite, učinili biste to mnogo ranije.'
'Šta, na primer?'

To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana, ili da se ubijete, ili bar da
pišete poeziju.' 'Ja nisam pesnik.'

'Zašto niste? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i junak zbog
jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne reči one koju voli. Ako njegove pesme i nisu

lepe, bar su vrele i pune ljubavi...'
'Imate pravo, milostiva gospođo. Ja nisam ni pesnik ni junak i nemam nameru da se

ubijem. Ako bih to i učinio, bilo bi to samo zato što moja ljubav nije tako snažna ni vatrena
kakvu vi želite. Ali zato ja imam jednu jedinu malu prednost u odnosu na tog idealnog

ljubavnika: ja vas razumem.'
'Šta razumete?'
'Da želite isto što i ja. Vi ne želite ljubavnika, vi želite da volite, bezumno i bez ostatka. A

niste za to sposobni.' 'Tako mislite?'
'Verujem u to. Vi tražite ljubav, kao što je i ja tražim. Zar nije tako?' 'Možda.'
'Zbog toga ja nisam za vas i više vam neću dosađivati. Ali možda biste mogli, pre nego

što odem, da mi kažete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?'
'Jednom, možda. Kad je već tako, mogu i da vam ispričam. Bilo je to pre tri godine. Prvi

put sam imala osećaj da sam zaista voljena.'

'Mogu li da vas zamolim da nastavite?'
'Ako želite. Jedan čovek je došao, upoznao me i zavoleo. Kad je video da ne volim muža i
da imam ljubavnika, predložio mi je da se razvedem. To nije bilo moguće i od tada je taj čovek
počeo da se brine o meni, da bdi nada mnom, da me čuva; postao mi je dobar prijatelj i

savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i rekla da sam spremna da ga prihvatim,
on me je odbio i otišao. Više se nije vratio. Taj čovek me je zaista voleo; niko drugi osim njega.'

'Razumem.'

'Dakle, vi odlazite? Možda smo jedno drugom suviše rekli.'
'Zbogom. Bolje je da više ne dolazim.'“
Moj prijatelj je zaćutao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, platio račun i izašao. Iz
njegove priče sam zaključio da nije sposoban za pravu ljubav. On mi je to sam potvrdio. Ipak, ne
treba verovati ljudima kada govore o svojim manama. Ima onih koji sebe smatraju savršenima
samo zato što od sebe ne očekuju mnogo. Moj prijatelj nije takav i možda je baš zbog svog ideala
prave ljubavi postao takav kakav je. Ali moguće je i da se taj pametan čovek samo poigrao sa
mnom i da je razgovor s gospođom Foster njegova izmišljotina. Jer, on je skriveni pesnik iako se

pretvara da ne podnosi pesnike.
To su samo nagađanja, možda pogrešna.

(1906)

PISMO JEDNOG MLADIĆA

Poštovana milostiva gospođo!
Zamolili ste me da Vam ponekad napišem pismo. Mislili ste da je za mladog čoveka s
literarnim darom dragoceno da sme da piše pisma lepoj i slavnoj dami. Bili ste u pravu, jeste

dragoceno.
A osim toga, takođe ste primetili da mnogo bolje pišem nego što govorim. Pa evo, pišem

Vam. Ovo je za mene jedina mogućnost da Vam pričinim malo zadovoljstvo, i to radim veoma
rado. Jer ja Vas volim, milostiva gospođo. Dozvolite mi da budem opširan. To je neophodno,
inače ćete me pogrešno razumeti, a možda je i opravdano, jer ovo pismo upućeno Vama će biti i

jedino. Ovo je dovoljno kao uvod.
Kada sam imao šesnaest godina, primetio sam s čudnovatom i možda prerano sazrelom

setom da su mi radosti dečaštva strane i da sam ih izgubio. Posmatrao sam mlađeg brata kako

pravi kanale u pesku, baca koplje, hvata leptire, i zavideo mu na zadovoljstvima koja pri tom
doživljava, a kojih se moje strasno i duboko unutrašnje biće još dobro seća. Izgubila su se, a ja
nisam znao kada i zašto, a na njihovom mestu, kako u zadovoljstvima starijih još nisam stvarno
mogao da učestvujem, našli su se nezadovoljstvo i čežnja.

Plahovito i revnosno, ali ne i istrajno, bavio sam se čas istorijom čas prirodnim naukama,
jedne cele nedelje, svakodnevno, do kasno u noć radio na botaničkim preparatima, a onda
četrnaest dana ništa drugo nego samo čitao Getea. Osećao sam se usamljeno i u svakom pogledu,
a protiv moje volje, otrgnut od života. Tu provaliju između mene i života pokušao sam da
premostim učenjem, znanjem i spoznajom. Po prvi put sam doživeo našu baštu kao deo grada i
doline, dolinu kao isečak u planinama, a planine kao jasno ograničeni deo Zemljine površine.

Po prvi put sam razmišljao o zvezdama kao o nebeskim telima, o oblicima planina kao
nužnom produku Zemljine snage, i po prvi put sam shvatio poreklo oblaka kao deo stvaranja
Zemlje. Izričito i imenom da nazovem to što mi se dešavalo još nisam mogao, ali to je bilo u
meni i živelo je.

Ukratko, od tog časa sam počeo da razmišljam. Prepoznao sam svoj život kao nešto
uslovljeno i ograničeno, a time sam u sebi probudio onu želju za koju deca još ne znaju, želju da
moj život, koliko je to moguće, bude valjan i plemenit. Verovatno svi mladi ljudi doživljavaju
približno isto, ali ja o tome govorim kao o potpuno individualnom iskustvu, što za mene u stvari i

jeste.
Nezadovoljan i čežnjom za nedokučivim rastrzan, živeo sam nekoliko meseci, vredno ali

nepostojano, plamteći, a ipak za toplinom žudeći.
Međutim, priroda je bila pametnija od mene i razrešila bolnu zagonetku mog stanja.

Jednoga dana sam se zaljubio i nenadano opet uspostavio sve odnose sa životom, jače i

raznovrsnije nego pre.
Od tada sam provodio značajne i dragocene sate i dane, ali nikad više onakve nedelje i

mesece, tako tople i ispunjene neprekidnim strujanjem osećanja. O svojoj prvoj ljubavi Vam neću
pričati, ne radi se o tome, spoljašnje okolnosti su isto tako mogle i drugačije da budu. Ali život
koji sam tada živeo želeo bih da malo pokušam da objasnim, iako znam da mi to baš neće poći za
rukom. Grozničavom traganju je došao kraj. Iznenada sam se našao u sredini životvornog sveta i
bio kroz hiljade korenovih vlakana spojen sa zemljom i ljudima. Moja čula su se promenila,
postala su oštrija i živahnija. Posebno oči. Na sve sam gledao drugačije nego ranije. Sve mi je

bilo svetlije i raznobojnije, posmatrao sam kao umetnik i radovao se bistrom pogledu.

Bašta moga oca je blistala u letnjoj raskoši. Unaokolo je procvetalo šipražje, a drveće s
gustim letnjim listovima protezalo se ka nebu, bršljan je puzao uz visoke zaštitne zidove, a preko
puta je mirovala planina s crvenkastim padinama i plavocrnom jelovom šumom. Ja sam stajao,
gledao i bio potresen što je sve, svako za sebe, tako čudesno lepo, živo, raznobojno i blistavo.
Pojedini cvetovi su se ljuljuškali na svojim stabljikama tako nežno i blistali iz svojih raznobojnih
čašica tako mirno, prefinjeno i prisno, da sam ih voleo i uživao u njima kao u pesmi nekog
pesnika. Mnogi šumovi koji me ranije nisu doticali, sada su mi govorili i obuzimali me: glas vetra
u jelama i travi, cvrčanje cvrčaka na livadi, grmljavina nevremena u daljini, žuborenje rečice i poj
mnogobrojnih ptica. Uveče sam gledao i osluškivao rojeve mušica na zlatnom kasnom suncu i
slušao žabe u bari. Hiljade ništavnih stvari su mi odjednom postale drage i važne, pogađale su me
i bile doživljaj. Na primer, kada bih ujutru, da prekratim vreme, zalio nekoliko leja u bašti, a
zemlja i korenje tako zahvalno i žudno popili vodu. Ili kada sam na bleštavom podnevnom suncu
ugledao plavog leptira kako se opijen zanosi. Gledao sam otvaranje mlade ruže. Ili sam uveče iz
čamca spuštao ruku u vodu i osećao meko i mlako provlačenje vode kroz prste. Za vreme dok me
je mučila patnja bespomoćne prve ljubavi i dok su me muka koja nije bila razumljiva,
svakodnevna čežnja i razočaranje uzbuđivali, bio sam uprkos potištenosti, u dubini duše srećan.
Voleo sam sve što je bilo oko mene i što mi je govorilo da na svetu nema ničeg mrtvog i praznog.
Nikada više se to u meni nije izgubilo, ali takođe se nikada više nije tako jako i tako istrajno
pojavljivalo. Da to još jednom doživim, prisvojim i zadržim, to je sada moja predstava o sreći.

Želite li da čujete dalje? Od tog vremena do ovoga dana, ja sam u stvari uvek bio
zaljubljen. Pre svega mi se čini, koliko sam upoznat, da ništa nije tako plemenito, strasno i
zanosno kao ljubav prema ženi. Nisam uopšte imao nikakav odnos sa ženom ili devojkom, takođe

nisam svesno voleo neku poimence, ali je ljubav uvek okupirala moje misli, i moje duboko
poštovanje lepote bilo je u stvari postojano obožavanje žena.

Neću Vam ispričati ljubavnu priču. Jednom sam imao draganu, čitav jedan mesec,
požnjeo sam povremeno i poneki poljubac i pogled, samo upola želeći jednu ljubavnu noć, ali
kada sam stvarno voleo, bio sam uvek nesrećan. I ako se tačno sećam, to je bila patnja ljubavi bez
nade, strah i malodušnost, a besane noći su bile daleko lepše od malih srećnih trenutaka i
konačnog ishoda.

Znate li, milostiva gospođo, da sam veoma zaljubljen u Vas? Poznajem Vas skoro godinu
dana iako sam samo četiri puta bio u Vašoj kući. Kada sam Vas prvi put ugledao, nosili ste
svetlosivu bluzu i firentinski broš u obliku krina. Jednom sam Vas video na železničkoj stanici
kako ulazite u brzi voz za Pariz. Kupili ste kartu do Strazbura. Ali tada me još niste poznavali.

A onda sam s prijateljem posetio Vašu kuću i odmah sam se zaljubio. Vi ste to primetili
tek prilikom moje treće posete, one večeri uz Šubertovu muziku. Čini mi se da je bio Šubert. Prvo
ste se šalili zbog moje ozbiljnosti, a onda zbog mog lirskog izražavanja, ali prilikom opraštanja
ste bili blagonakloni, uz malo majčinskih osećanja. A poslednji put, kada ste mi dali svoju letnju
adresu, dozvolili ste mi da vam pišem. I posle dužeg premišljanja, to sam danas učinio.

Kako da završim pismo? Rekao sam Vam da će ovo prvo pismo biti i moje poslednje.
Primite ovu moju ispovest, iako je možda smešna, kao jedino što mogu da Vam pružim i čime
jedino mogu da Vam pokažem da Vas veoma cenim i volim. Budući da mislim na Vas i da
otvoreno priznajem da sam ulogu zaljubljenog odigrao veoma loše, ipak osećam nešto od onog
čudesnog, koje sam Vam opisao.

Već je noć, cvrčci još cvrče pod mojim prozorom u vlažnom žbunju bašte, i sve je ponovo
kao u svakom bajkovitom letu. Mislim da možda sve to smem ponovo da imam i da još jednom
doživim ako ostanem veran ovim osećanjima u kojima Vam i pišem ovo pismo. Želim da se
odreknem toga što većinu mladih zaljubljenih ljudi prati, a što sam lično više nego dovoljno

upoznao - poluozbiljnih, poluveštačkih igara pogledima i pokretima. Malog iskorišćavanja
raspoloženja i okolnosti, doticanja nogu ispod stola i zloupotrebe poljupca u ruku.

Mislim da mi ne uspeva da se baš tačno izrazim. Ali me uprkos tome verovatno razumete.
Ako ste takvi kakvu Vas ja sebi rado predstavljam, možete se mom konfuznom pismu od srca
nasmejati, ali me pri tome nećete manje ceniti. Moguće da ću se i sam jednom tome smejati:
danas to ne mogu i ne želim.

Uz iskreno obožavanje, Vaš odani B.

(1906)

KAZANOVIN PREOBRAĆAJ

I

U Štutgartu, gde ga je privukao svetski glas luksuznog života na dvoru Karla Eugena,
pustolov Đakomo Kazanova nije dobro prošao. Doduše, odmah je kao i u svakom drugom gradu
sreo čitav niz starih poznanika, između ostalih Venecijanku Gardelu, tadašnju Hercogovu
favoritkinju, i par dana je u društvu igrača, igračica, muzičara i pozorišnih dama s kojima se
sprijateljio proveo lagodno i u raspoloženju. Činilo mu se da je kod pripadnika austrijskog
poslanstva, na dvoru, pa čak i kod samog Hercoga, osigurao dobar prijem. Ali, još se ni zagrejao
nije, a jedne večeri je nepromišljeno otišao s nekoliko oficira u kupleraj, gde su se igrale karte i
pilo ugarsko vino, a zadovoljstvo se završilo time što je Kazanova prokockao četiri hiljade
austrijskih zlatnika u markama; dragoceni satovi i prstenje su takođe otišli, tako da je žalosnog
raspoloženja i ojađen, otišao kući. Na ovo se nadovezao i jedan nesrećni proces. Otišlo je tako

daleko da se avanturista osetio u opasnosti da izgubi celokupnu imovinu i da ga primoraju da
bude vojnik u Hercegovom puku. Smatrao je da je došlo vreme da nestane. On, koga je bekstvo
iz venecijanskih tamnica učinilo slavnim, pobegao je lukavo i iz štutgartskog zatvora i čak spasao

i svoj prtljag i preko Tibingena se sklonio na sigurno u Firstenbergu.
Konačio je u gostionicama. Hladnokrvnost je već tokom puta povratio, jer zla sudbina bi

ga uvek snažno otreznila. Izgubio je novac, reputacija mu je bila ugrožena, izgubio je slepu veru
u boginju sreće, nije znao gde bi otputovao i pripremao se da noć provede na ulici. Izgledalo je
tragično.

Pa ipak taj okretan čovek nije ostavljao utisak sudbinom pogođenog. U gostionici je
svojom odećom i nastupom odgovarao putniku koji mora biti prvoklasno ugošćen. Imao je
dragim kamenjem ukrašen zlatni sat, ušmrkivao je čas iz zlatne čas iz srebrne burmutice, svuda se
videlo prvoklasno rublje, gizdave svilene čarape, holandske igle, a vrednost njegove odeće,
dragog kamenja, igala i nakita bi neki poznavalac u Štutgartu procenio na najmanje sto hiljada
franaka. Nemački nije govorio, ali je zato njegov pariški francuski bio besprekoran, a njegovo
ponašanje je odavalo bogatog, razmaženog, ali blagonaklonog putnika iz zadovoljstva. Prilično je
zahtevao, a štedeo i kod plaćanja računa i kod napojnica.

Stigao je uveče posle mučnog putovanja. Dok se prao i puderisao, po njegovoj narudžbini
spremljena mu je večera i flaša vina iz rajnske oblasti, koja mu je pomogla da ostatak dana brže
prođe i da bude prijatniji. Iza toga je rano otišao u sobu i čvrsto spavao do jutra. I tek tada je

namislio da svoje poslove dovede u red.
Posle doručka, dok se oblačio, pozvonio je da mu se donese mastilo, pribor za pisanje i

papir. Uskoro se pojavila lepa devojka, dobro vaspitana, i postavila poručeno na sto. Kazanova se

uljudno zahvalio, prvo na italijanskom, a onda na francuskom jeziku, i ispostavilo se da slatka

devojka ovaj drugi jezik razume.
„Vi ne možete biti sobarica”, rekao je ozbiljno, ali prijateljski, „vi ste sigurno ćerka

vlasnika hotela.”
„Pogodili ste, moj gospodine.”
„Jesam li? Zavidim vašem ocu, lepa gospođice. On je veoma srećan čovek.”
„Zašto to mislite?”
„Bez sumnje. On može svakog jutra i večeri da poljubi najlepšu i najvoljeniju ćerku.”

„Ah, poštovani gospodine, on to uopšte ne radi.”
„Pa, on čini nepravdu i to je za žaljenje. Ja bih na njegovom mestu znao da poštujem
takvu sreću.”
„Vi hoćete samo da me zbunite.”
„Ali, dete! Izgledam li vam kao Don Žuan? Mogao bih odavno da vam budem otac.”
Pri tome ju je uhvatio za ruke i nastavio: „Očinski poljubiti jedno ovakvo čelo, mora da
uzbudi i usreći.”
Blago ju je poljubio u čelo.
„Dopustite to čoveku koji je i sam otac. Uostalom, moram da se divim vašim rukama.”
„Mojim rukama?”
„Ljubio sam ruke princeza koje pored vaših ne bi smele da se pokazuju. Tako mi časti!”
Onda joj je poljubio desnu ruku. Poljubio je isprva lagano i s puno pažnje njen dlan, onda
je okrenuo i ljubio mesto gde se oseća puls, a zatim je ljubio svaki prst pojedinačno.
Pocrvenela devojka se smejala, povukla se uz jedan malo podsmešljiv kniks i napustila

sobu.

Kazanova je s osmehom seo za sto. Uzeo je papir i lagano i elegantno ispisao:
Firstenberg, 6. april 1760. Onda je razmišljao. Sklonio je papir u stranu, izvadio iz džepa
elegantan nožić i neko vreme se bavio svojim noktima na ruci.

Iza toga je veoma brzo i glatko, s vrlo malo pauza, napisao pismo. Obratio se onim
oficirima u Štutgartu zbog kojih je zapao u tešku nevolju. Optužio ih je da su mu u tokajac usuli
neku tečnost koja ga je ošamutila, da su ga tada varali u igri, a da su ga devojčure pokrale.
Završio je odlučnim izazivanjem na dvoboj. U roku od tri dana treba da se nadu u Firstenbergu, a
on očekuje u prijatnoj nadi da će ih svu trojicu ustreliti u dvoboju i time uvećati svoj ugled u
Evropi. Ovo pismo je prepisao u tri primerka i adresirao svako pojedinačno na Štutgart. Dok se
bavio time, neko je zakucao na vrata. Lepa gostioničareva ćerka je ponovo ušla. Zamolila je za
izvinjenje što smeta, ali je prethodno zaboravila da unese kutijicu za pesak.

„O kako je dobro što ste došli!”, uzviknuo je Kazanova i ustao sa stolice. ,,I ja sam
prethodno nešto zaboravio i sada želim to da ispravim.”

„Stvarno? Šta bi to bilo?”
„To je jedan prilog vašoj lepoti koji sam propustio, nisam vam poljubio usta. Ali ću biti
srećan što to sada mogu da nadoknadim.”
Pre nego što je devojka uspela da se pomeri, uhvatio ju je oko struka i privukao. Ona je
vrisnula i pružila otpor, ali je to učinila prilično mlako, tako da je iskusni ljubavnik bio siguran u
pobedu. S milim osmehom poljubio joj je usta, i ljubio je iznova. Seo je ponovo u stolicu, držao
je na kolenima i izgovarao hiljade nežnih i nestašnih reči, koje su mu u svako vreme na tri jezika
stajale na raspolaganju. Još par poljubaca, ljubavnih šala, tihog smeha i onda je plavuša pomislila
da je vreme da se povuče.
„Nemojte me izdati, dragi moj, doviđenja!”
Izašla je. Kazanova je zviždukao neku venecijansku melodiju, malo pospremio po stolu i
nastavio s poslom. Zatvorio je sva tri pisma i predao ih gostioničaru da ih pošalje brzom poštom.
U isto vreme bacio je pogled u kuhinju, gde su mnogobrojni lonci visili nad vatrom! Gostioničar

ga je pratio.
„Šta se danas dobro sprema?”
„Mlade pastrmke, milostivi gospodine.”
„Pečene?”
„Naravno, pečene.”
„Koje ulje upotrebljavate za to?”

„Nema ulja, gospodine barone. Mi pečemo na puteru.”
„Ah, tako. A gde je puter?” Doneo ga je, Kazanova je pomirisao i odobrio. „Pobrinite se
da svakodnevno imate potpuno svež puter dok sam ja ovde. Naravno na moj račun!”
„Ne brinite za to.”
„Imate biser od ćerke, gospodine gostioničaru. Zdrava, lepa i smerna. I ja sam takođe otac
i imam izoštreno oko.”
„Imam ih dve, gospodine barone.”
„Kako, dve kćeri? I obe odrasle?”
„Naravno. Ona koja vas je uslužila je starija. Mladu ćete videti za vreme obeda.”
„Ne sumnjam da se njenim vaspitanjem ne ponosite ništa manje. Kod mladih devojaka
najviše cenim smernost i čednost. Samo onaj koji takođe ima porodicu može da zna koliko to
mnogo znači i kako brižno mladi moraju da se čuvaju.”
Vreme pre ručka Kazanova je posvetio svojoj toaleti. Obrijao se sam, jer sluga pri begu iz
Štutgarta nije mogao da ga prati. Natapkao se puderom, promenio kaput, zamenio pantofne
laganim lepim cipelama sa šnalom u obliku krina, izrađenom u Parizu. Kako još nije bilo vreme
za ručak, izvukao je iz svoje torbe svežanj ispisanog papira i s olovkom u ruci počeo odmah da ga
proučava.
Bile su to tabele brojeva i računi verovatnoće. Kazanova je u Parizu teško poremećene

kraljeve finansije doveo u red organizovanjem kraljevske lutrije i pri tome zaradio veliko
bogatstvo. Jedan od njegovih stotinu planova za budućnost bio je da usavrši i uvede svoj sistem
na dvorove kojima je novac bio nužno potreban, kao što su berlinski i peterburški. Brzo i sigurno
je preleteo pogledom preko redova brojeva, podvlačeći ih prstom, a pred očima su mu već

proletali milioni.
Kod obeda su posluživale obe sestre. Jelo je bilo prvoklasno, a vino dobro, i za vreme

ručka Kazanova je pronašao samo jednog gosta s kojim je vredelo razgovarati. Bio je to skromno
obučen čovek na pola studija, još mlad duhom, koji je prilično dobro govorio italijanski. Tvrdio
je da će obaviti studijsko putovanje kroz Evropu i za to vreme raditi na kritici najnovije

Volterove knjige.
„Nadam se da ćete mi poslati vaše delo čim bude štampano, zar ne? A ja imam čast da

vam se revanširam svojim radom iz časova dokolice.”
„To će meni biti čast. Smem li da znam naslov?”
„Molim. Radi se o italijanskom prevodu Odiseje, na kome radim već duže vreme.”
A onda je ćaskao tečno, s razumevanjem i s puno duha o vlasništvu, metrici, poetici

njegovog maternjeg jezika, o rimama i ritmu, o Homeru i Ariostu, božanstvenom Ariostu, čijih je

deset pesama znao napamet.
I pored toga je ugrabio priliku da lepuškastim sestricama ponešto prijateljski kaže. A kada

su odlazili od stola, približio se mladoj i upitao je da li se razume i u friziranje. Kada je potvrdila,

zamolio je da ga sutra ujutru usluzi.
,,O, i ja to mogu veoma dobro da uradim”, dobacila je starija.
„Stvarno? Pa onda ćete se menjati.” A mladoj: „Onda sutra posle doručka. Zar ne?”
Popodne je napisao više pisama, posebno se obratio plesačici Bineti u Štutgartu, koja mu

je pomagala pri bekstvu, i zamolio je da se pobrine za njegovog slugu. Sluga se zvao Leduk,
izdavao se za Španca i nije bio naročito vredan, ali je bio od velikog poverenja i Kazanovi je bilo
veoma stalo do njega, više nego što bi čovek od njegove lakomislenosti mogao da očekuje.

Sledeće pismo je napisao svom holandskom bankaru, a jedno nekoj bivšoj ljubavi u
London. Razmišljao je šta dalje da preduzme. Kao prvo, mora da sačeka ona tri oficira, a i da
stigne vest od njegovog sluge. Pri pomisli na predstojeći dvoboj pištoljima uozbiljio se i odlučio

da svoj testament još jednom prepravi. Ukoliko se sve bude dobro odvijalo, razmišljao je da
otputuje u Beč, za koji je već imao nekoliko preporuka.

Posle šetnje je večerao, zatim se povukao u sobu, čitao i ostao budan, jer je u jedanaest
očekivao posetu starije gostioničareve ćerke.

Topao južni vetar duvao je oko kuće i donosio kratke pljuskove. Nastupajuće dane je
provodio kao i one prošle, jedino što su mu sada dve devojke češće pravile društvo. Pored čitanja
knjiga i korespondencije trudio se da uživa u ljubavi i neprestanu pretnju od iznenađenja i
ljubomore između dve plavojke smotreno predupredi. Ravnomerno im je naizmenično
raspoređivao časove dana i noći, nije zaboravio ni na svoj testament, a svoje lepe pištolje i pribor
uz njih je održavao spremnim. Tri izazvana oficira se nisu pojavila. Niti su došli, niti su šta
napisali, ni trećeg ni sledećeg dana. Kazanova, koga je prvi bes već napustio, u suštini i nije imao
ništa protiv toga. Manje miran je bio u vezi sa slugom Ledukom, koji je ostao u Štutgartu.
Odlučio je da sačeka još jedan dan. U međuvremenu su ga zaljubljene devojke obeštetile za
njegove lekcije iz umetnosti ljubavi tako što su beskrajno vrednog učitelja naučile malo nemački.

Četvrtog dana, Kazanovino strpljenje je bilo pri kraju. A onda se, prilično rano ujutru, u

trku na zadihanom konju, ceo uprskan blatom pojavio Leduk. Radostan i umiren, gospodar mu je
poželeo dobrodošlicu, a Leduk je pre nego što se pozabavio hlebom, šunkom i vinom, počeo
užurbano da ga izveštava.

„Pre svega, gospodine”, počeo je, „poručite konje i krenimo još danas preko švajcarske
granice. Doduše, oficiri neće doći na dvoboj s vama, ali zasigurno znam da će ovde uskoro vrveti
od špijuna, žandara i plaćenih ubojica, ukoliko i dalje ostanete. I sam Hercog je negodovao protiv
vas i uskratio vam svoju zaštitu. Zato, požurite!”

Za opraštanje mu je ostalo malo vremena. Platio je račun, starijoj sestri je za sećanje
poklonio češalj od kornjačevine, a mladoj se svečano obavezao da će se vratiti u najskorije
vreme, popakovao je kofere i nepuna tri sata po Ledukovom dolasku već je sedeo u poštanskim
kolima. Mahalo se maramicama, dovikivale reči opraštanja i obećavanja, a onda je zaprega brzih
kola okrenula u dvorištu, izašla na ulicu i otkotrljala se mokrim drumom.

II

Nije bilo prijatno, tako navrat-nanos, bez priprema, pobeći u neku potpuno nepoznatu

zemlju. Ucveljeni Leduk ga je izvestio da su njegova divna kola, kupljena pre nekoliko meseci,
zaplenjena u Štutgartu. Ipak je kod Šafhauzena bio ponovo dobro raspoložen, a kada su prešli
granicu i stigli do Rajne, mirno je primio vest da posebna vožnja poštanskim kolima ne može da
se naruči.

Za put do Ciriha je poručio konje za iznajmljivanje i dok su ih opremali, mogao je u

potpunom miru da obeduje.

Pri tome nije prenebregao svoje svetsko iskustvo u putovanju, da se na brzu ruku donekle
upozna o načinu života i okolnostima u stranoj zemlji. Veoma mu se dopalo što gostioničar za

kafanskim stolom predsedava, a njegov sin, iako je bio u rangu kapetana u carskoj vojsci, ne stidi
se da stoji na usluzi iza njegove stolice i menja mu tanjir. Svetskom tumaralu koje brzo živi i koje
mnogo polaže na prvi utisak, učinilo se da je stigao u zemlju lepih manira, gde se neiskvareni
ljudi raduju jednostavnom ali udobnom životu. Ovde se osećao zbrinut od besa i tiranije Štutgarta
i nanjušio je, posle dugog boravka na dvoru u službi kneževa, požudan dah slobode.

Tačno na vreme stigla su naručena kola, njih dvojica su ušli i krenuli u susret svetlom,

zelenom večernjem sjaju, ka Cirihu.
Leduk je duže vreme gledao u svog zamišljenog gazdu, posle jela duboko zavaljenog u

sedište, očekujući da će izvoleti kakav razgovor, a onda je zaspao. Kazanova na njega nije
obraćao pažnju.

Delom zbog rastanka s devojkama, delom zbog dobrog jela i novih utisaka, bio je potpuno
pogođen događajima. Odmarajući se od mnogih napetih slučajeva proteklih nedelja, osetio je uz
blagu malaksalost da više nije tako mlad. Doduše, još uvek nije imao osećaj da zvezda njegovog
blistavog nomadskog života počinje da pada, pa se odao razmišljanju koje čoveka bez domovine
uvek pre obuzme nego druge ljude, razmišljanju o neminovnom približavanju starosti i smrti. On
je svoj život bez ograničenja poverio nestalnoj boginji sreće i ona mu je povlađivala i razmazila
ga, priuštila mu je više nego hiljadama njegovih suparnika. Ali on je tačno znao da Fortuna voli
mlade, a mladost je prolazna i neponovljiva. Više u nju nije bio siguran i pitao se da li ga je
možda već napustila.

U stvari, on nije imao više od trideset i pet godina, ali je proživeo deset puta više. Ne
samo da je voleo stotine žena, već je ležao i u tamnicama, probdeo je mnoge mučne besane noći,
dane i nedelje proživeo u putujućim kolima, osetio strah, bio ugrožen i praćen. Bavio se opasnim,
satirućim poslovima, provodio iscrpljujuće noći za kartaškim stolovima mnogih gradova,
imovinu dobijao, gubio i ponovo vraćao. Imao je prijatelje i neprijatelje slične sebi, odvažne, bez
zavičaja, lovce na sreću koji su lutali svetom i kojima je pomogao u opasnostima i bolestima,
tamnici i užasu. U pedeset gradova i tri države imao je prijatelje i žene kojima je pomagao, ali da
li će hteti toga da se sete kada jednom, star, bolestan i s molbom, dođe kod njih?

„Spavaš li, Leduče?”

Sluga se trgao.
„Šta izvoljevate?”
„Za jedan sat smo u Cirihu.”
„Može biti.”
„Poznaješ li Cirih?”
„Ništa bolje nego oca, a njega nisam nikada video. Biće da je grad kao i ostali. Samo što
su ljudi pretežno plavokosi, kako sam ja načuo.”
„Meni je dosta plavokosih.”
„Nije valjda. Od Firstenberga? Nisu vam valjda nešto nažao učinile?”
„Samo su me frizirale, Leduče.”
„Frizirale?”
„Frizirale. I podučavale me nemačkom i ništa više.”
„To je bilo nedovoljno?”
„Bez viceva! Starim.”
„Već danas.”
„Budi razuman. I tebi je doduše već vreme.”
„Da ostarim, ne. Da postanem razuman da, ako je to uz vas moguće.”
„Leduče, ti si svinja.”
„S vašim dopuštenjem, to nije tačno. Srodnici ne jedu jedan drugog, a nemam ništa protiv
šunke, ona u Firstenbergu je bila presoljena.”
Ovakav razgovor nije bio ono što je Kazanova želeo. Ali ga nije izgrdio, za tako nešto je
bio isuviše umoran i dobro raspoložen. Prećutao je i odmahnuo rukom, osmehujući se. Bio je
pospan, nije mogao da sabere misli. I dok je lagano padao u dremež, potekla su mu sećanja na
prvu mladost. Sanjao je u svetlim i jasnim bojama i osećanjima o Grkinji koju je kao kicoš, mlad
kao rosa, upoznao u brodu za Ankonu, i o svom prvom fantastičnom doživljaju u

Konstantinopolju i na Krfu.
Za to vreme su se kola kotrljala preko kaldrme, što je probudilo spavača, a odmah zatim

preko mosta ispod koga je tekla tamna reka u kojoj su se ogledala crvenkasta svetla. Stigli su u
Cirih, pred gostionicu Kod mača.

Kazanova se za tili čas rasanio. Izašao je iz kola, a gostoljubivi gostioničar ga je dočekao.
„Evo me u Cirihu”, rekao je više za sebe. Iako je još juče imao u vidu putovanje za Beč, i
uopšte nije imao pojma šta radi u Cirihu, radosno se osvrtao, ušao za gostioničarem u kuću i
zatražio udobnu sobu s predvorjem na prvom spratu.
Posle večere se vratio ranijim razmišljanjima. Koliko god se osećao zbrinuto i ugodno,
toliko teško su mu se vraćale i pritiskale ga misli o mukama od kojih je upravo pobegao. Treba li
svojevoljno da se ponovo izloži takvim opasnostima? Treba li, pošto ga je olujno more, ne
njegovom zaslugom, izbacilo na mirnu peščanu obalu, da se bez preke potrebe još jednom

prepusti talasima?
Ako je tačno obračunao, vrednost njegove imovine u novcu, kreditnim pismima i

pokretnom imetku iznosila je otprilike sto hiljada talira. To je omogućavalo čoveku bez porodice
da zauvek osigura miran i udoban život.

S takvim mislima legao je u krevet i u dugom i nesmetanom snu doživeo čitav niz
spokojnih i srećnih snova. Sebe je video kao vlasnika lepog letnjikovca, koji živi slobodno i
veselo, daleko od dvora, društva i intriga, i video je brojne slike prepune seoskih ljupkosti i
svežine.

Snovi su bili tako lepi i prepuni čistih osećaja sreće da se Kazanova ujutru probudio skoro
bolno razočaran. Odlučio je da prihvati ovaj poslednji znak svoje dobre boginje sreće i da snove
pretvori u stvarnost. Bilo da Živi ovde, u ovoj oblasti, bilo da se vrati u Italiju, Francusku ili
Holandiju, u svakom slučaju je želeo da se već od danas odrekne avantura, jurnjave za srećom,
spoljašnjeg sjaja i što god je pre moguće započne miran, bezbrižan i nezavistan život.

Odmah posle doručka, naredio je Leduku da pripazi na sobu, a on je sam, pešice, napustio
hotel. Već dugo neispunjena potreba vukla je Kazanovu u prirodu do livada i šume. Uskoro je
ostavio grad za sobom i bez žurbe šetao pored jezera. Blagi, nežni prolećni vazduh drhtao je i
ljuljao se preko sivozelene površine, prvi žuti cvetići su ozareno blistali, a sa strane je živica
nabrekla od crvenih listića i pupoljaka. Na vlažnom plavom nebu plovile su bele meke grudve
svetlih oblaka, a u daljini, iznad mat sive i plavičaste jelove gore uzdizao se beli, svečani,

izreckan polukrug Alpa.
Pojedini čamci na vesla i teretni brodići s velikim trouglastim jedrima prolazili su blago

ustalasanom površinom jezera, a duž obale se protezao lep, blistav put, kroz sela s pretežno
drvenim kućama. Ljudi u kolima i seljaci susretali su se sa šetačima i uglavnom ih prijateljski
pozdravljali. Sve mu se to veoma dopalo i pojačalo njegovu vrlu nameru. Na kraju mirne seoske
ulice uplakanom dečkiću poklonio je srebrni novčić, a u jednoj gostionici, gde je posle skoro tri
sata šetnje seo da se odmori i nešto prezalogaji, ljubazno je ponudio gostioničaru da šmrkne iz

njegove burmutice.

Kazanova nije imao pojma u kom kraju se nalazi, a ime potpuno nepoznatog sela nije mu
ništa značilo. Osećao se prijatno na vazduhu zasićenom suncem, odmorio se dovoljno od napora
prošlih dana, njegovo uvek zaljubljeno srce je bilo privremeno mirno i trenutno slobodno, tako da
ništa bolje nije znao u ovom trenutku nego da bezbrižno, iz zadovoljstva, luta kroz ovu tuđu i
lepu zemlju. Uvek je iznova sretao grupe seljaka i to što se izgubio nije ga plašilo. Sada je uživao
siguran u svoje odluke, sećajući se svog skitalačkog života kao neke predstave, što ga je dirnulo i
razveselilo, ne smetajući mu u sadašnjem prijatnom miru. Živeo je opasno i često raskalašno, to

je priznao sam sebi, ali kada bi se na sve zajedno osvrnuo, bila je to bez sumnje slatka, raznolika,

neskučena i isplativa igra, u kojoj je nalazio zadovoljstvo.
Kretao se uzanom dolinom između visokih brda i počeo pomalo da oseća umor. Ugledao

je veliku, velelepnu crkvu, koja se naslanjala na dugačku građevinu. Iznenađen, primetio je da to
mora da je manastir i obradovao se pretpostavci da se nalazi u katoličkom okruženju.

Gologlav je ušao u crkvu i s uvećanim čuđenjem posmatrao mermer, zlato i ostale vredne
predmete. Upravo je držana poslednja misa, koju je on predano saslušao. Radoznalo je zavirio u
crkvenu riznicu i ugledao nekoliko benediktinskih monaha. Starešinu koji je bio tu prepoznao je
po krstu na grudima, a ovaj mu se osmehnuo, pozdravio stranca i uljudno ga upitao da li želi da
obiđe zdanje.

Kazanova je rado prihvatio poziv i starešina ga je poveo lično, uz pratnju dva monaha, i
pokazivao mu dragocenosti i svetinje, pričao o istoriji i crkvenim legendama. Kazanova je bio

radoznao ali diskretan, i na kraju je zbunjeno upitao gde se u stvari nalazi, kako se zove ovo

mesto i manastir.
„Odakle ste se spustili ovde?”, konačno ga je upitao starešina.
„Ni od kuda, prečasni. Došao sam peške iz Ciriha i odmah nabasao na crkvu.” Starešina,

koga je oduševila pobožna revnost hodočasnika, pozvao ga je za sto, što je ovaj rado prihvatio.
Pošto ga je starešina smatrao putnikom grešnikom i pokajnikom koji je na put krenuo da ovde
nađe oprost i utehu, Kazanova nije hteo više da se raspituje gde se zapravo nalazi. Uostalom, s
duhovnikom je, pošto mu nemački nije bio dobar, razgovarao na latinskom.

„Ovo je za našu braću u vreme posta”, nastavio je starešina. „Pri tome sam ja dobio

privilegiju od svetog oca Benedikta XIV da svakodnevno, uz tri gosta, mogu na stolu da imam i
meso. Hoćete li da odmah iskoristimo ovu privilegiju ili ćete postiti?”

„Nemam nameru, poštovani oče, da zloupotrebim papinu dozvolu niti vaš ljubazni poziv.
Bilo bi to arogantno s moje strane.”

„Onda, idemo da jedemo!”
U trpezariji starešine je stvarno ispod stakla bilo papino pismo, na stolu su ležala dva
pribora za jelo, a poslužitelj u livreji je odmah doneo i treći.
„Ješćemo utroje, vi, ja i moj šef kancelarije. On upravo stiže.”
„Vi imate šefa kancelarije?”
„Da. Kao starešina Marijinih isposnika ja sam knez Rimskog carstva i kao takav imam
pripadajuće obaveze.”
Konačno, Kazanova je znao gde je zašao i radovao se što je svetski poznati manastir

upoznao pod tako posebnim okolnostima i potpuno nenadano.
„Vi ste stranac?”, upitao je starešina.
„Venecijanac, ali duže vreme na putu.” Nikako nije bilo potrebe da kaže da je proteran.
,,I putujete dalje kroz Švajcarsku? Onda ću vam rado dati nekoliko saveta.”
„Primiču ih sa zahvalnošću. Ali pre nego što otputujem dalje, želja mi je da mi dozvolite

jedan poverljivi razgovor.
Želeo bih da se ispovedim i da me posavetujete o nečemu što mi leži na duši.”
„Kasnije ću vam stajati na raspolaganju. Božija je volja da vam otvori srce, a tada ćete

imati i mir u duši. Ljudski su putevi raznovrsni, ali je mali broj njih toliko skrenuo s puta da ne
može da mu se pomogne. Istinsko pokajanje je prvi zahtev preobraćaja, naravno ukoliko je
istinito, bogougodna skrušenost se ne ostvaruje u grehu nego nastaje u milosrđu.”

Nastavio je i dalje da priča, dok se Kazanova služio jelom i pićem. Kada je starešina
zaćutao, on je uzeo reč.

„Izvinite na radoznalosti, visokopoštovani, ali kako ste uspeli da u ovo doba godine imate
tako izvrsnu divljač?”

„Zar ne? Ali za to ja imam recept. Sva ova divljač i ptice su ulovljeni pre šest meseci.”
„Da li je to moguće?”
„Imam uređaj u kome bez vazduha ovakve stvari mogu dugo da stoje.”
„Zavidim vam na tome.”
„Molim, ali zar ne želite da uzmete malo lososa?”
„Naravno, kad mi ga lično preporučujete.”
„To je pravo posno jelo!” Gost se nasmejao i uzeo parče lososa.

III

Posle obeda su se šef kancelarije, tih čovek, i starešina prihvatili da gostu pokažu

manastir. Kazanovi se sve veoma dopalo. Shvatio je da su ljudi u manastiru iz potrebe za mirom
izabrali ovakav život i da su potpuno zadovoljni. Već je počeo da razmišlja o tome da je možda
na kraju krajeva i za njega ovo najbolji put za spokoj tela i duše.

Jedino mu se biblioteka nije dopala.
„Ovde vidim veliki broj knjiga, ali izgleda da je najnovija stara najmanje sto godina, i sve

su same biblije, psalmi, egzegeze, dogmatske i knjige o legendama. Sve je to bez sumnje
vredno...”

„Pretpostavljam da je tako”, nasmejao se starešina.
„Ali vaši monasi bi trebalo da poseduju i neke druge knjige, o istoriji, fizici, lepoj
umetnosti, putovanjima i slično.”
,,A čemu? Naša braća su bogobojažljivi, jednostavni ljudi. Oni obavljaju svoje
svakodnevne obaveze, zadovoljni su time.”
„To su krupne reči. Ali tamo je okačena, upravo je gledam, slika, portret kneza od Kelna.”
„Ona na kojoj je u biskupskoj odeći, naravno.”
„Lice mu baš nije najbolje pogođeno, ja imam jednu njegovu bolju sliku. Pogledajte!”
Iz unutrašnjeg džepa je izvukao jednu lepu kutijicu, u čiji je poklopac bio utisnut

minijaturni portret. Predstavljao je kneza kao dostojanstvenika s ordenom.
„Divna je. Otkud vam?”
„Lično od kneza.”
„Zaista?”
„Imam tu čast da budem njegov prijatelj.”
Sa zadovoljstvom je primetio kako pažnja starešine raste i vratio kutijicu u džep.
„Vaši monasi su bogobojažljivi i zadovoljni, kako vi kažete. To bi nekoga možda moglo

da podstakne da vam se priključi.”
„To je upravo život u božijoj službi.”
„Naravno, i daleko od nepogoda spoljnog sveta.”
„Da, tako je.”
Zamišljen, pratio je starešinu i posle nekog vremena ga zamolio da se ispovedi, da bi

primio oprost i da bi sutra mogao da se pričesti.
Starešina ga je odveo u malo odeljenje, seo, a Kazanova je hteo da klekne, što ovaj nije

dozvolio.
„Uzmite stolicu i pričajte mi o svojim gresima.”
„To će duže potrajati.”
„Molim vas, samo počnite, a ja ću vas pažljivo slušati.”

Time dobri čovek nije mnogo obećao. Kazanovina ispovest, koliko god je bila sažeta i
brzo ispričana, trajala je puna tri sata. Duhovnik je u početku nekoliko puta odmahivao glavom ili
uzdisao, jer s ovakvim nizom grehova još niko do sada nije izašao pred njega, i uložio je
neverovatan trud da pojedinačne grehe tako na brzinu proceni, doda drugima i zadrži ih u
pamćenju. Vrlo brzo je odustao od toga i samo zapanjeno slušao tečno kazivanje Venecijanca,
koji je bez prinude, sasvim otvoreno, na skoro umetnički način ispričao sav svoj život. Ponekad
bi se nasmejao starešina, ponekad ispovedilac, bez ikakvog uzdržavanja. Njegova ispovest se

protezala kroz strane zemlje i gradove, ratove i putovanja morem, kroz carstva, opasnosti, skakao
je s dirljivih prizora na sumanute, s bezazlenih na skandalozne, pričao je ne kao kakav roman, ali
ne ni kao ispovest grešnika, već nepristrasno, ponekad veselo, s puno duha, ali uvek se sama od
sebe podrazumevala sigurnost onoga koji doživljeno priča, ne štedi se i može mnogo da podnese i
nema potrebu ništa ni da umanji ni da doda.

Nikada se starešina nije. lepše zabavio. Posebno kajanje u tonu grešnika nije osetio, ali se
uskoro prisetio da ovde sedi kao otac ispovednik, a ne kao posmatrač uzbudljivog pozorišnog

komada.
„Ja sam vam dosta dugo dosađivao”, zaključio je konačno Kazanova, „moguće je da sam

nešto i zaboravio, ali jedan događaj više ili manje ne menja stvar. Vi ste se umorili, presvetli?”
„Apsolutno ne. Nisam propustio ni jednu jedinu reč.”
„Smem li sada da očekujem oproštaj?”
Još potpuno obuzet pređašnjom ispovešću, starešina je izgovarao svete reči kojima su

Kazanovi oprošteni gresi i proglasio ga dostojnim sakramenta.
Ponuđena mu je soba da može vreme do sutradan ujutru da provede u miru, kao pobožan

hrišćanin. Ostatak dana je proveo u razmišljanju da li treba da se zamonaši. Koliko god da je bio
čovek od raspoloženja i brz kad treba da kaže „da” ili „ne”, ipak je poznavao sebe isuviše dobro i
posedovao mnogo proračunate mudrosti da bi prebrzo sebi vezao ruke i odrekao se prava na
odlučivanje o svom životu.

Razmatrao je svoje pristupanje monasima u svim pojedinostima i stvarao plan kako bi
izbegao kajanje i razočaranje. Nekoliko puta ga je preispitivao, okretao i posmatrao sa svih
strana, dok mu se nije pojavio u prihvatljivom obliku, a onda ga je brižljivo preneo na papir.

Pismeno se izjasnio da je spreman da kao iskušenik pristupi manastiru Marije Isposnice.
Da bi ostavio sebi vremena za samoispitivanje i eventualno povlačenje, zamolio je za
desetogodišnje iskušenje. Ako mu se dopusti ovako neobično dug period, on će položiti kapital

od deset hiljada franaka, koji bi posle njegove smrti ili izlaska iz reda trebalo da pripadnu
manastiru. Dalje je zamolio da o svom trošku pribavi knjige iz svih oblasti i da mu budu pri ruci
u njegovoj ćeliji; knjige, takođe, posle njegove smrti treba da pripadnu manastiru.

Posle molitve zahvalnosti za svoj preobraćaj, legao je u krevet i spavao čvrsto i dobro kao
neko kome je savest čista kao sneg i lagana kao leptir. Sutradan ujutru se u crkvi pričestio.

Starešina ga je pozvao na čokoladu. Kazanova je iskoristio ovu priliku da mu preda

napisano i da ga zamoli za povoljan odgovor.
Ovaj je to odmah pročitao, čestitao gostu na odluci i obećao da će posle obeda odgovoriti.
„Smatrate li moju ponudu suviše sebičnom?”
„Oh ne, gospodine, mislim da ćemo se složiti. Mene lično će vaš pristup našem redu

radovati. Ali ipak vašu molbu moram da iznesem pred manastir.”
„To je više nego pošteno. Smem li da vas zamolim da podržite moju molbu?”
„Sa zadovoljstvom. Onda doviđenja, do ručka!”
Svetski putnik je još jednom obišao manastir, zagledao monahe, ispitivao pojedine ćelije i

našao da mu je sve potaman. Radostan i raspoložen obilazio je unutrašnjost zdanja. Susretao se s

hodočasnicima, strancima u iznajmljenim kolima, odslušao još jednom misu i spustio talir u

kutiju za milostinju.
Za vreme ručka, koji mu se posebno svideo zbog izvrsnog vina, upitao je kako stoji s

njegovim poslom.
„Budite bez brige”, odgovorio je starešina, „iako vam u ovom trenutku ne mogu dati

konačan odgovor. Savet zahteva još neko vreme za razmišljanje.”
„Mislite li da ću biti primljen?”
„Bez ikakve dvojbe.”
„Šta treba da radim u međuvremenu?”
„Što god želite. Idite nazad u Cirih i tamo očekujte naš odgovor, koji ću vam ja lično

doneti. Od danas za četrnaest dana svakako moram poslom u grad, onda ću vas potražiti i vi ćete
verovatno odmah nazad, zajedno sa mnom. Da li vam to odgovara?”

„Izvrsno. Od danas za četrnaest dana. Stanujem Kod mača. Tamo se izvrsno jede. Hoćete
li tamo biti moj gost na ručku?”

„Vrlo rado.”
„Ali kako da se vratim u Cirih? Ima li negde kakvih kočija?”
„Posle ručka će vas odvesti mojom putničkom kočijom.”
„Vi ste predobri.”
„Ostavite to! Već je izdata naredba. Gledajte radije da se još malo ugojite. Možda još
malo parče telećeg pečenja?”
Tek što je ručak završen, stigla je kočija. Pre nego je ušao u kola, starešina mu je predao
dva presavijena pisma za dva veoma uticajna čoveka u Cirihu. Kazanova se srdačno oprostio od
gostoprimljivog domaćina i sa osećajem zahvalnosti krenuo udobnom kočijom kroz lepe predele

uz jezero, prema Cirihu.
Kada je stigao pred gostionicu, sačekao ga je sluga Leduk s neprikrivenim keženjem.
„Zašto se smeješ?”
„Samo se radujem što ste već u ovom nepoznatom gradu pronašli priliku da se zabavite.”
„Glupost. Idi do gostioničara i reci mu da ovde ostajem četrnaest dana i da želim da za to

vreme imam na raspolaganju dobru kočiju i iznajmljenog slugu.
Gostioničar je lično došao i preporučio slugu za čiju čestitost garantuje. Pobrinuo se i za

otvorenu kočiju, jer drugih nije bilo.
Narednih dana je Kazanova lično odneo pisma gospodi Oreli i Pestaloci. Oni nisu bili kod

kuće, ali su ga obojica posetila po podne u hotelu i pozvala ga sutra i prekosutra na ručak, a uveče
na koncert. Pristao je i našli su se u zakazano vreme.

Koncert, za koji je ulaznicu platio jedan talir, nije mu se svideo. Posebno je bio
nezadovoljan izdvojenim okupljanjem muškaraca od žena u za to određenim delovima sale.
Njegovo izoštreno oko je već otkrilo među damama veći broj lepotica i nije razumeo zašto mu
običaj zabranjuje da im se udvara. Posle koncerta je predstavljen ženama i ćerkama gospode, i
primetio je kao posebno lepu i živahnu gospođicu Pestaloci. Ipak je odbacio svako, čak i površno

udvaranje.
Iako mu takvo ponašanje nije nimalo lako palo, laskalo mu je sujeti. Svojim novim

prijateljima je u pismu starešine predstavljen kao preobraćenik i pridruženi pokajnik i primetio je
da se prema njemu odnose s posebnim uvažavanjem, iako je uglavnom opštio s protestantima.
Ova pažnja mu je delom nadoknadila zadovoljstvo koga je na prvom nastupu morao da se

odrekne.
Ovaj nastup mu je bio tako uspešan da je skoro i na ulici bio pozdravljan s dubokim

poštovanjem. Taj dobar glas isposništva i svetosti obuzeo je ovog čudnovatog čoveka, o kome su

glasine bile promenljive kao i njegov život.
Pa ipak nije mogao da se liši toga da, pre nego što se povuče iz svetovnog života, napiše

Hercogu od Virtemberga jedno drsko začinjeno pismo. Za to nije niko znao. Niko nije znao i da
ponekad, pod zaštitom noći, posećuje kuću u kojoj ne stanuju monasi i gde se ne pevaju psalmi.

IV

Pre podne je smerni Kazanova uzimao časove nemačkog jezika. S ulice je pokupio nekog
ubogog siromaha iz Đenove. Zvao se Đustinijani. On je svakodnevno provodio jutarnje sate kod
Kazanove, podučavao ga nemačkom i za to dobijao šest franaka honorara. Taj posrnuli čovek,
zahvaljujući kome je njegov bogati učenik saznao adresu one kuće, zabavljao je svog dobrotvora
uglavnom time što je na svakojake načine grdio i hulio monahe i manastirski život. Nije znao da
se njegov učenik i sam sprema da postane benediktinski monah, inače bi bez sumnje bio mnogo

obazriviji. Kazanova mu to ipak nije uzimao za zlo. Denovljanin je do pre nekog vremena
pripadao redu kapucinskih monaha, a onda je odbacio mantiju. Naš čudni preobraćenik je čak
našao i neko zadovoljstvo u tome kako taj siromašni čova izražava svoj neprijateljski stav.

„Ali i među monasima mora da ima dobrih ljudi”, pokušao je Kazanova jednom.
„Nemojte to ni da pomislite, ne postoje, ni jedan jedini. Svi su bez izuzetka dangube i
debele lenčuge.”
Učenik je to slušao, osmehivao se i smejao se momentu kada ga taj klevetnik bude video
u monaškoj odori.
Tu i tamo je vreme, kod tako mirnog načina života, počelo da mu se čini dužim i brojao je
dane do ugovorenog susreta sa starešinom. Kasnije, kada bude sedeo u manastirskom spokoju i
kada se u tišini bude bavio proučavanjem, dosada i nemir će ga napustiti. Planirao je da radi na

prevodu Homera, na jednoj veseloj predstavi i istoriji Venecije. Iz najozbiljnijih namera prema
tim stvarima, spremao se da kupi značajnu količinu papira za pisanje.

I tako je provodio vreme, doduše usporeno i neveselo, ali prolazilo je, i ujutro 23. aprila
primetio je uzdahnuvši da ovo treba da bude poslednji dan čekanja, a sledećeg dana će pred
sobom imati starešinu. Pripremao se i još jednom ispitivao sve kako svetovne tako i duhovne
potrebe, spreman da popakuje svoje stvari, i radovao se što se konačno nalazi tako blizu novom,
spokojnom načinu života. Nije sumnjao u prijem među Marijine iskušenike, a u slučaju potrebe
bio je spreman da duplira obećani kapital. Šta u tom slučaju uošte znači deset hiljada franaka?

Oko šest sati uveče, kada se sumrak već uvukao u sobu, otvorio je prozor i posmatrao. S

tog mesta je mogao da vidi prilaz hotelu i most.
Jedna kočija je upravo stigla i stala pred gostionicom. Kazanova je znatiželjno posmatrao.

Sluga je priskočio i otvorio vrata. Izašla je u mantil uvijena starija gospođa, zatim još jedna, a iza
nje i treća, pravog plemićkog držanja, ozbiljna i malo mrgodna dama.

„Ova je mogla i na nekom drugom mestu da izađe iz kočije”, razmišljao je Kazanova na

prozoru.
A onda je izašla i četvrta dama, jedna visoka lepa figura u kostimu kakav su tada mnoge

nosile i koji su nazivali „amazonska haljina”. Na crnoj kosi nosila je koketnu plavu svilenu kapu
sa srebrnom kićankom.

Da bolje vidi, Kazanova se izvio unapred. Uspelo mu je da joj vidi lice, mlado lepo lice
brinete, sa crnim očima ispod ponositih gustih obrva. Slučajno je podigla pogled da osmotri kuću,
ugledala ga je na prozoru i osetila njegov pogled usmeren ka njoj, posmatrala ga je s pažnjom

jedan trenutak - samo tren.
A onda je s ostalima ušla u kuću. Kazanova je požurio do predsoblja, kroz čija staklena

vrata je mogao da vidi hodnik. Njih četiri su upravo dolazile, a kao poslednja, lepotica u pratnji
gostioničara prošla je pored njegovih vrata, nagore, uz stepenice. Crnokosa je primetila da je
fiksira isti čovek koga je ugledala na prozoru, prigušeno je kriknula, ali je brzo došla sebi i
kikoćući se požurila s ostalima.

Kazanova je goreo. Godinama već nije imao priliku ništa slično da vidi.
„Amazonko, moja amazonko!”, pevušio je i razbacao sve u koferu da bi se što pre i što
lepše obukao. Jer danas mora dole u trpezariji da obeduje s novopridošlicama! Do sada mu je bilo
servirano u sobi da bi sačuvao svoj prezir prema spoljnom svetu. Žurno je obukao somotske
pantalone, nove bele svilene čarape, zlatom izvezeni prsluk, svečani kaput, i stavio nove
manžetne. A onda je pozvonio kelneru.
„Šta zapovedate?”
„Želim da obedujem dole u trpezariji.”
„Postaviću za vas.”
„Imate nove goste?”
„Četiri dame.”
„Odakle?”
„Iz Soloturna.”
„Da li se tamo govori francuski?”
„Ne svi. Ali ga dame poznaju.”
„Dobro. Čekajte, još nešto. Da li i dame obeduju dole?”
„Žalim. One su naručile večeru u sobi.”
„Ah, do trista đavola! Kada ćete im servirati?”
„Kroz pola sata.”
„Hvala. Možete da idete.”
„Pa, da li želite da jedete u trpezariji ili...?”
„Pobogu, ne. Neću uopšte da jedem. Idite.”
Ljutito je šetao tamo-amo po sobi. Morao bi još večeras nešto da preduzme. Ko zna,
možda crnokosa već sutra produži dalje. A osim toga, sutra stiže i starešina. A on želi da postane

monah. Kakva glupost! Kakva glupost!
Ali retko se dešavalo da taj životni umetnik ne pronađe put, nadu, sredstvo, izlaz, sasvim

malu mogućnost. Bes ga je držao samo minut. Onda je razmišljao. Posle nekog vremena je

ponovo pozvonio kelneru.
„Izvolite, šta želite?”
„Daću vam priliku da zaradite zlatnik.”
„Stojim vam na raspolaganju, gospodine barone.”
„Dobro, dajte mi vašu zelenu kecelju.”
„Sa zadovoljstvom.”
„I prepustite meni da poslužim dame.”
„Rado. Molim vas, razgovarajte s Ledukom, pošto ja moram dole da serviram, zamolio

sam ga da preuzme posluženje na spratu.”
„Odmah mi ga pošaljite ovamo. Ostaju li dame duže?”
„Sutra ujutru odlaze do isposnice. One su katolikinje. Kad smo kod toga, najmlađa me je

pitala ko ste vi.”
„Pitala je? Pitala je ko sam? I šta ste joj rekli?”
„Samo da ste Italijan, ništa više...”

„Dobro. A sada nestanite!”
Kelner je otišao, a odmah zatim se pojavio Leduk, slatko se smejući.
„Čemu se smeješ, ovco?”
„Vama i kelneru.”
„Slušaj me dobro. Odmah prestani da se cerekaš inače nikada više nećeš videti ni novčić
od mene. Pomozi mi sada da namestim kecelju. Kasnije donesi poslužavnike gore, a ja ću ih
preuzeti ispred daminih vrata. Kreći.”
Nije čekao dugo. S keceljom omotanom preko zlatom izvezenog prsluka ušao je u njihovu

sobu.
„Dozvoljavate li, moje dame?”

Amazonka ga je prepoznala i gledala ga zapanjeno. Servirao je besprekorno i nalazio
mogućnost da je dobro zagleda i posebno uslužuje. Kada je ustrojenog petla umetnički tranžirao,
upitala ga je s osmehom: „Izvrsno uslužujete. Služite li ovde već dugo?”

„Ljubazno od vas što se o tome raspitujete. Ovde sam tek tri nedelje.”
Dok je posluživao, primetila je, doduše unazad povučene, ali još uvek vidljive manžetne.
Zaključila je da mora da je prava čipka, dodirnula mu je ruku i osetila finu čipku. On je bio sav
blažen.
„Ostavi se toga!”, podviknula je prekorno stara dama, a crnokosa je pocrvenela. Kazanova
se jedva uzdržavao.
Posle obeda je ostao u sobi koliko god je uspeo da nađe neki izgovor. Ostale, tri starije,
povukle su se u spavaću sobu, a lepotica je ostala, ponovo sela za sto i počela da piše.
Kazanova je konačno sve pospremio i nevoljno je morao da ode. Ipak, na vratima je

oklevao.
„Šta još čekate?”, upitala ga je amazonka.
„Milostiva gospođo, još uvek imate čizme na nogama i teško ćete s njima u krevet.”
„Ah, tako, vi želite da ih skinete? Nemojte se toliko truditi oko mene!”
„Ali to je moj posao, milostiva gospođo.”
Kleknuo je na pod, povukao joj noge, primetno ih raširio, a onda lagano i brižljivo

odvezivao uzice.
„Dobro je, dovoljno, dovoljno! Hvala.”
„Ja se vama mnogo više zahvaljujem.”
„Sutra uveče ćemo se ponovo videti, gospodine konobaru.”
„Opet ćete obedovati ovde?”
„Sigurno. Pre mraka ćemo se vratiti nazad iz isposnice.”
„Hvala vam, milostiva gospođo.”
„Pa onda, laku noć, konobaru.”
„Laku noć, gospođo. Želite li da vrata na stepeništu zatvorim ili ostavim otvorena?”
„Ja ću ih sama zaključati.”
Izašao je, a napolju ga je čekao Leduk sa čudnom grimasom na licu. „I, šta je?”
„Veličanstveno ste odigrali svoju ulogu. Dame će vam sutra dati dukat kao napojnicu.

Ako ga ne predate meni, odaću im celu priču.”
„Dobićeš ga već danas, gnusobo!”
Sledećeg jutra, pravovremeno, s uglancanim čizmama, potrudio se da je ponovo vidi. Nije

uspeo.
Dvoumio se da li da krene za njima do isposnice. U tom je dotrčao iznajmljeni sluga i

doneo vest. Gospodin starešina je u Cirihu i čast mu je da u dvanaest sati s gospodinom
Kazanovom ruča u njegovoj sobi.

Blagi bože, starešina! Na njega Kazanova uopšte više nije ni pomislio. Poručio je vrlo
luksuzan obed, pri čemu je lično u kuhinji dao nekoliko uputstava. A onda je legao u krevet, jer
se tog jutr rano probudio i osećao umor, i odspavao dva sata.

U podne je starešina stigao. Izmenjali su pozdrave i dobre želje i obojica seli za sto.
Starešina je bio oduševljen veličanstvenim izborom jela i kod tako divnog posluženja je potpuno
zaboravio na svoje poslove. Konačno se prisetio. „Izvinite”, rekao je iznenada, „što vas tako
nepristojno dugo držim u neizvesnosti! Ne znam kako sam to mogao tako dugo da zaboravim.”

„Ah, molim vas.”
„Posle svega što sam u Cirihu čuo o vama, a iz razumljivih razloga sam se malo raspitao,
vi ste stvarno potpuno dostojni našeg bratstva. Ja vam želim dobrodošlicu, dragi gospodine, od
srca dobrodošli. Na vašim vratima možete napisati: Invent portum. Spes et fortuna valete!”
„Na nemačkom: 'Zbogom, boginjo sreće. Ja sam u utočištu.' Ovo je Euripidov stih i
stvarno je veoma lep, iako u mom slučaju baš i ne odgovara.”
„Ne odgovara?”
„Ovaj stih, veoma poštovani, ne odnosi se na mene, jer ja neću poći s vama u manastir! Ja
sam juče svoju odluku promenio.”
„Da li je moguće?”
„Izgleda da je tako. Molim vas da mi to ne uzmete za zlo i da u prijateljstvu ispraznimo
ovu čašu šampanjca.”
„Pa onda, u vaše zdravlje! Verujem da se zbog ove odluke nećete nikada pokajati!
Svetovni život takođe ima svoje prednosti.”
„Da, ima ih.”
Ljubazni starešina se posle nekog vremena oprostio i s pratnjom napustio hotel. Kazanova
je napisao pismo za Pariz, dajući uputstva svom bankaru, a zatim je zahtevao da mu se uveče
dostavi račun i za ujutru poručio kočiju koja će ga voziti do Soloturna.

IGRA SENKI

Široka čeona strana zamka bila je sagrađena od svetlog kamena i gledala je velikim

prozorima na Rajnu i na rit, a onda dalje na jasnu, od vode malo maglovitu oblast, trsku i vrbe, a
daleko na horizontu plavičasta šumovita brda stvarala su blagi lelujavi luk, iznad koga su plovili
oblaci, a zbog svetlosti iz zamka i zgrada na imanju su se samo za vreme toplog južnog vetra
mogli videti kako mali i beli svetlucaju u daljini. Čeona strana zamka se ogledala u vodi koja je
tromo protkala, gizdavo i zadovoljno kao mlada žena, njegovo ukrasno šiblje je do vode spuštalo
svetlozelene grane, a duž zida su se ljuljuškale belo obojene gondole za zabavu. Ova vedra strana

zamka nije bila nastanjena, sobe su posle nestanka baronice ostale prazne, sve osim najmanje; u
njoj je, kao i pre, stanovao pesnik Floribert. Gospodarica je obeščastila svog muža i njegov
zamak i od njihove vesele i brojne svite nije ostalo ništa osim belih gondola i ćutljivog pesnika.

Gospodar zamka je, posle nesreće koja ga je zadesila, stanovao u zadnjem delu zdanja. Tu
je na uzano dvorište bacao tamnu senku toranj još iz vremena Rimljana, zidovi su bili tamni i
vlažni, prozori uzani i niski, a odmah uz osenčeno dvorište priljubio se tamni park s brojnim

starim stablima javora, topola i bukvi.
Pesnik je živeo neometan, u samoći, na sunčanoj strani. Jeo je u kuhinji i barona često

danima nije viđao.
„Mi živimo u tom zamku kao senke”, rekao je jednom prilikom svom mladom prijatelju,

koji ga je posetio i u negostoljubivim prostorijama mrtve kuće izdržao samo jedan dan. Floribert
je svojevremeno za baroničino društvo izmišljao i sastavljao galantne stihove i posle gašenja kuće
kao veselog domaćinstva tu i dalje bez pitanja ostao, jer se njegova prilagodljiva duša više plašila
gradskih uličica i borbe za parče hleba nego usamljenosti ovog tužnog zamka. Već dugo više ne
piše stihove. Kada pri zapadnom vetru pogleda preko reke i zelene bare u daleki krug plavičastih
planina koje dodiruju oblake i kada uveče u starom parku osluškuje njihanje drveća, razmišlja
često o poeziji, ali o onoj koja ne sadrži reči i nikada ne može da bude napisana. Jedna takva
pesma se zove „Božiji dan” i peva o toplom južnom vetru, a jednoj je naziv „Uteha duše”, a
odnosi se na razmišljanje o šarenilu boja prolećnih livada. Floribert ove pesme nije mogao da
izgovara ili peva jer su bile bez reči, ali on ih je ponekad sanjao i osećao, naročito uveče. Ostatak
vremena je provodio u selu, gde se igrao s plavokosim mališanima ili zasmejavao mlade
devojčurke, devojčice, kada bi pred njima skidao šešir kao pred pravim damama. Njegovi
najsrećniji dani bi bili oni kada bi sreo gospođu Agnesu, lepu gospođu Agnesu, čuvenu gospođu
Agnesu sa uzanim devojačkim licem. Pozdravio bi je i duboko se naklonio, a lepa gospođa bi
otpozdravila i nasmejala se, pogledala ga u smetene oči i otišla dalje kao zrak sunca.

Gospođa Agnesa je stanovala u kući koja se stisla uz podivljali park, a ranije je bila
boravište baronovih konjanika. Njen otac je bio šumar i kuću je za neke posebne usluge dobio od
barona na poklon. Udala se veoma mlada i kao mlada udovica se vratila kući, a posle očeve smrti
je u usamljenoj kući stanovala sa služavkom i šlepom tetkom.

Gospođa Agnesa je nosila jednostavne ali lepe i uvek nove haljine toplih boja, lice joj
izgledalo mladalačko, a njena tamnosmeđa kosa je u debelim kikama bila omotana oko glave.
Baron je u nju bio zaljubljen pre nego što ga je žena osramotila, a voleo ju je i sada. Sastajali su
se ujutru u šumi, a uveče su plovili čamcem niz reku, do kolibice od trske u močvari. Tamo je
ona svoje nasmejano devojačko lice naslanjala na njegovu prerano osedelu bradu i svojim nežnim
prstima poigravala se s njegovom grubom i čvrstom lovačkom rukom.

Gospođa Agnesa je svakog petka odlazila u crkvu, molila se i davala milostinju. Odlazila

je u selo kod sirotih i starih žena, poklanjala cipele, češljala im unučice, pomagala kod šivenja i
iza nje bi u njihovim kolibama ostao blagi sjaj mlade svetice. Gospođu Agnesu su želeli svi
muškarci, i ko joj se dopadao i ko bi došao u pravo vreme, tome bi uz poljubac u ruku bio
dopušten i poljubac u usta, a ko bi imao sreće i bio dovoljno odrastao, moglo bi mu se dogoditi da
noću uđe kroz njen prozor.

To su svi znali, i baron, a ipak je ta lepa žena išla svojim putem s osmehom na licu,
nevinog pogleda kao devojčica na koju ne utiču želje muškaraca. Ponekad bi se pojavio neki novi
ljubavnik, ponašao se prema njoj oprezno kao prema neprocenjivoj lepotici, uživao pun ponosa
zbog osvojenog srca i čudio se kako mu ljudi ne zavide i osmehuju mu se. Kuća joj je ležala na
ivici tamnog parka, obrasla ružama puzavicama, usamljena kao u šumskoj bajci, a ona je u njoj
stanovala, izlazila i vraćala se u nju sveža i umilna kao ruža u letnje jutro, blistavog dečijeg lica, s
teškim upletenim kikama oko glave. Stare siromašne žene su je blagosiljale i ljubile joj ruke,
muškarci su je s dubokim naklonom pozdravljali i smeškali se iza nje, deca su joj trčala u susret,
tražila milostinju i puštala da ih pomiluje po obrazima.

„Zašto si takva?”, ponekad bi je upitao baron i preteći je gledao svojim tamnim očima.
„Polažeš li ti kakva prava nada mnom?”, pitala ga je ona začuđeno i uplitala tamnosmeđu
kosu. Najviše ju je voleo Floribert, pesnik. Njemu bi srce počelo brže da kuca kada bi je video.
Kada bi čuo nešto loše o njoj, snuždio bi se, odmahivao glavom i ne bi verovao. Kada su deca
pričala o njoj, blistao bi i slušao kao pesmu. U njegovim maštarijama najlepše je bilo snevanje o
Agnesi. Tada je pozivao u pomoć sve što je voleo i što mu se činilo lepim, zapadni vetar, plavi
horizont, blistave prolećne livade, svu žudnju i duboka osećanja svog uzaludnog dečačkog života
smestio bi u tu sliku. Jedne večeri ranog leta, posle dugog mirovanja, u mrtvom zamku se
pojavilo malo života. U dvorištu je zasvirao rog, ušla je kočija i zakloparala po kamenoj stazi.
Brat gospodara zamka je došao u posetu sam, u pratnji svog lakeja. Bio je to visok čovek sa
špicastom bradom i oštrim vojničkim očima. Plivao je u širokoj Rajni, pucao iz zabave na srebrne
galebove, često jahao do susednog grada i vraćao se pijan, šegačio se s dobroćudnim pesnikom i
svakih par dana galamio i svađao se s bratom. Prebacivao mu je za hiljadu stvari, predlagao
preseljenje i dogradnju, preporučivao promene i poboljšanja, hteo je da sve dotera, jer on je
zahvaljujući ženidbi postao bogat, a gospodar zamka je živeo u siromaštvu, uglavnom nesrećan i

pun muka.
Njegova poseta zamku bila je greška i on se već prve nedelje pokajao. Ipak je ostao tu i

nije ni pominjao odlazak, što je njegovom bratu bilo žao. Video je gospođu Agnesu i počeo da je

progoni.
Nije potrajalo dugo, a sluškinja lepe žene je donela haljinu koju joj je poklonio baronov

brat. Posle kraćeg vremena, pored zida parka sluškinji je lakej baronovog brata predao cveće i
pismo za gospođu. Samo par dana posle toga, baronov brat i gospođa Agnesa su se u letnje podne
sreli u šumskoj kućici i on joj je poljubio ruku, pa mala usta i beli vrat. Ali kada bi se sreli u selu,
on bi je pozdravio skidanjem šešira i dubokim naklonom, a ona bi zahvalila kao devojka od

sedamnaest godina.
Opet nije prošlo mnogo vremena, a baronov brat je na reci ugledao čamac, veslača i ženu

u svetloj odeći. Bio je radoznao, ali zbog sumraka nije sa sigurnošću mogao da prepozna osobe u
čamcu. To što nije znao tada, saznao je posle nekoliko dana, i nije mu bilo drago. Ona koja mu je
u šumskoj kućici ležala na srcu i razbuktala vatru svojim poljupcima, ona je uveče s njegovim
bratom preko tamne Rajne nestala među trskama.

Baronov brat je postao mračan i snivao mučne snove. On gospođu Agnesu nije voleo kao
nešto zabavno i lako dostupno već kao retko i dragoceno otkriće. Pri svakom poljupcu bio je od
sreće i čuđenja uplašen što tako mnogo nežne čistoće podleže njegovom udvaranju. Zato joj je

davao mnogo više nego ostalim ženama, mislio je na svoju mladost i tu ženu sa zahvalnošću, s
obzirom i nežnošću grlio nju koja je noću mračnim stazama išla s njegovim bratom.

Nedotaknut ničim od onoga što se događalo i neopterećen tajnom koja je teško pritiskala
zamak, pesnik Floribert je spokojno proživljavao svoje mirne dane. Nije ga radovalo što se gost
ponekad okomi na njega i zadirkuje ga, ali na slične stvari je već ranije navikao. Izbegavao je
gosta, provodio ceo dan u selu ili pecao na Rajni, a u toplo mirišljavo veče puštao mašti na volju.
Jednoga jutra je primetio da su na zidu zamka procvetale prve ruže mesečarke. Tri prethodna leta
je prvence ove retke ruže stavljao pred njena vrata i radovao se što i četvrti put može da joj uruči

smeran i bezimen pozdrav.
U podne istoga dana, baronov brat se sastao s lepom Agnesom u bukovoj šumi. Nije pitao

gde je bila u kasnim večernjim satima juče i prekjuče. Posmatrao je sa skoro divljim
obožavanjem njene mirne bezazlene oči, a pre nego što je otišao, rekao joj je: „Večeras, kada
padne mrak, doći ću kod tebe. Ostavi otvoren prozor.”

„Ne danas”, rekla je blago, „ne danas.”
„Ali ja hoću danas.”
„Neki drugi put, da? Danas ne, ne mogu.”
„Doći ću večeras, danas uveče, ili nikada više. Učini kako god hoćeš.”
Ona se okrenula i otišla.
Uveče je baronov brat ležao na obali i vrebao sve dok nije pao mrak. Nije se pojavio
nijedan čamac. Onda je otišao do kuće svoje ljubavnice, sakrio se u šipražju i preko kolena
položio pušku.
Bilo je mirno i toplo, jasmin je širio jak miris, a iza oblačića koji su tumarali nebo se

punilo zvezdama. Jedna ptica je pevala u parku, jedna jedina ptica.
Kada je skoro postalo mračno, neko je tihim koracima, prikradajući se, išao ka kući. Šešir

je navukao duboko na čelo, iako zbog mraka to nije bilo potrebno. U desnoj ruci je držao buket
belih ruža koje su slabašno svetlucale. Čovek u busiji je zategao oroz.

Došljak s buketom u ruci je oprezno gledao u kuću u kojoj nigde nije bilo svetla. Onda je
došao do vrata, sagnuo se i poljubio gvozdenu ručku brave.

U tom momentu je blesnulo u žbunju; začuo se prasak, koji se tiho izgubio u parku.
Čovek s buketom ruža je pao na kolena, prevrnuo se unazad na šljunak i uz blage drhtaje ostao da
leži.

Čovek s puškom je dugo ostao u zaklonu; niko nije dotrčao, a u kući je sve bilo mirno.
Onda je polako prišao i nagnuo se nad pogođenim, kome je šešir pao s glave. Ostao je bez daha
kada je začuđen prepoznao pesnika Floriberta.

„Zar i on!”, zaječao je i otišao. Ruže mesečarke su ležale rasute po šljunku, neke od njih i
u krvi pogođenog. U selu su zvona označavala jedan sat po ponoći. Na nebo su se navukli gušći
beli oblaci, nasuprot kojih je čudovišna kula zamka izgledala kao džin koji stojeći spava. Rajna je
blago pevušila i polagano tekla, a u unutrašnjosti crnog parka usamljena ptica je pevala još dugo
posle ponoći.

(1906)

SLIKAR BRAM

Među obožavaocima lepe pevačice Lize bio je i Rajnhard Bram, poznati slikar, u svakom
slučaju i najčudniji.

Kada je upoznao Lizu imao je četrdeset i četiri godine i već više od deset je vodio
usamljenički život, potpuno odvojen od sveta. Posle nekoliko godina besciljnog tumaranja i
nespokojnog traženja zadovoljstva, zapao je u asketsku samotinju i u borbi za svoju umetnost
svaki odnos sa svakodnevnim životom činio mu se uzaludnim. U grozničavom radu zaboravljao
je na društvo i razgovore, preskakao obede, zanemario je svoju spoljašnjost i uskoro je bio skoro
potpuno zaboravljenu međuvremenu je očajnički slikao. Nije slikao skoro ništa drugo do časove
sumraka, nestajanje oblika, borbu kontura s poništavajućom tamom.

Slikao je jedva vidljive rečne mostove na kojima se upravo pale prvi fenjeri. Slikao je
topolu koja nestaje u večernjem mraku i samo još svojim vrhom stoji na mutnom, mrklom nebu.
I, konačno, naslikao je ulicu u predgrađu pred nastupajuću jesenju noć, jednu izvanredno
jednostavnu sliku o strašnoj moći tame. S njom je postao poznat, od tada je važio za majstora, ali
se činilo da to njega mnogo ne dotiče.

Ponovo su ljudi počeli da ga posećuju, a kako nije bio neuljudan, polako je i postepeno
ušao u malo ali odabrano društvo, u kome je on uglavnom ćuteći učestvovao. Njegov atelje nije
nikome bio dostupan. Tako je nekoliko nedelja ranije sreo Lizu, i već malo stariji usamljenik se u
čudnovatu lepoticu zaljubio sa zakasnelom strašću. Ona je imala oko dvadeset i pet godina, bila

je vitka i besprekorne keltske lepote.
Pevačica je bila hladna, ohola i razmažena, ali je ipak osetila osobitost ove ljubavi i znala

je to da ceni. Čovek na glasu, koji važi za nedostupnog i skoro apatičnog, bio je u nju zaljubljen.

Upitala ga je da li sme da pogleda njegov atelje. On ju je primio u prostoriju gde deset
godina osim njega i sluge niko drugi nije ušao. Skice, crteži, slike koje nikome nije pokazivao,
redali su se pred njenim pametnim, naročitim i ponosnim licem.

„Da li vam se sviđa nešto od ovoga?”, pitao je Bram. ,,Oh, sve.”
„Vi to razumete? Mislim, možete da shvatite o čemu se ovde radi? Konačno, to su samo
slike, ali s njima sam se toliko mnogo namučio...”
„Slike su čudesno lepe.”
„Možda samo par slika. Pri tome je pola života potrošeno na njih, pa ih je zapravo malo.
Polovina života! Ali svejedno...”
„Možete biti ponosni, gospodine Brame.”
„Ponosan? To je krupna reč. Biti zadovoljan je već dovoljno. Ali čovek nije nikada
zadovoljan. Umetnost nikada ne zadovoljava. Ali, kao što sam već pitao, sviđa li vam se nešto od
ovoga? Naime, ja želim da vam poklonim nešto.”
„Ali molim vas? Ja ne mogu...”
„Gospođice Liza, sve ove slike sam naslikao samo za sebe. Nije bilo nikoga koga sam
njima hteo da obrađujem. A sada ste tu vi, upravo vama bih hteo da pričinim malu radost,

prijateljski pozdrav - razumete li - jedan umetnik drugom. Zar stvarno to ne smem? To bi bilo
šteta.” Začuđena, pristala je, a još istog dana on joj je poslao sliku topole, njegovu omiljenu.

Od tada se viđao s njom. Posećivao ju je tu i tamo i ponekad bi je zamolio da mu nešto
otpeva. Jednom je došao i u navali strasti postao malo nametljiv. Ona je odglumila negodovanje,
a on je zbog toga postao skrušen i tužan i skoro u suzama je molio za izvinjenje; ona je od tada
dominirala i mučila ga ćudljivim prohtevima lepotice koja ima stotine obožavalaca. A od tada je i

on znao da ona koju voli nije slična njemu, nije jednostavna i dobra priroda kao on, nije prava i
nesalomiva umetnička duša kao on, već žena prepuna rđave sujete, lakrdijašica. Ali, voleo ju je, i
sa svakom manom koju je na njoj opažao, njegov bol je bio jači, ali je jačala i njegova ljubav.
Počeo je da je izbegava, ali samo da bi je sačuvao, i odnosio se prema njoj s neveštim ali
dirljivim obzirom i blagošću. A ona ga je ostavljala da čeka. Dok ga je u ličnim odnosima držala
podalje od sebe i mučila, pred drugima se prema njemu ponašala kao prema blagonaklonom
obožavaocu, a on nije znao da li to radi iz sujete ili je u pitanju priznavanje naklonosti. Dešavalo
se da ga iznenada pred nekim društvom oslovi sa „dragi Brame”, uzme ga za ruku i bude sasvim
prisna. On se lomio između zahvalnosti i nepoverenja. Nekoliko puta se veoma umilno ophodila i
kod kuće pevala za njega. A on bi joj tada ljubio ruke i zahvaljivao sa suzama u očima. Trajalo je
tako par nedelja. A onda je Bramu bilo dosta. Ta nedostojna uloga dekora mu se smučila. Od
neraspoloženja nije mogao da slika, a strast i uzbuđenje su mu oduzimali san. Jedne jesenje
večeri spakovao je pribor za slikanje i garderobu i sledećeg jutra otputovao. U selu u gornjoj
Rajni smestio se u gostionici. Preko dana je pešačio pored Rajne i okolnih brda, a uveče je sedeo
za kafanskim stolom uz čašu vina i pušio jednu cigaru za drugom.

I posle deset dana nije još započeo sa slikanjem. Onda je prisilio sebe i zategao platno.
Dve-tri započete skice je bacio. Nije išlo. Jedinstvena asketska predanost poslu, napeto, samotno
vrebanje linija koje nestaju, nestajanja svetlosti, gašenje formi, sve isposničko odricanje mnogih
godina zarad umetnosti, sada je bilo uzdrmano, prekinuto, a možda i izgubljeno. Sada je postojalo
nešto drugo što ga je zaokupilo, nešto o čemu je sanjao, nešto za čim je žudeo. Ima ljudi koji
mogu sebe da podele, čije su sposobnosti i život mnogostrani, ali on je imao samo jednu dušu,

jednu ljubav, jednu snagu.
Pevačica je slučajno bila sama kod kuće kada su najavili Rajnharda Brama. Iznenadila se

kada je ušao i pružio joj ruku. Izgledao je star i zapušten, a kada ju je pogledao svojim
paćeničkim, plamtećim pogledom, shvatila je da je opasno igrati se s tim čovekom.

„Vratili ste se, gospodine Brame?”
„Da, došao sam da razgovaram s vama, gospođice Liza, hteo sam rado to da izbegnem, ali
ne preostaje ništa drugo. Moram da vas zamolim da me saslušate.”
„Pa ako već insistirate. Premda...”
„Hvala. Vi znate da vas ja volim. Ranije sam vam već rekao da bez vas više ne mogu da
živim. Sada znam da je to i tačno. U međuvremenu sam pokušao da živim bez vas. Okrenuo sam
se poslu. Deset godina pre nego što sam vas upoznao ja sam slikao, ništa drugo nisam radio,
samo slikao. Hteo bih to ponovo da radim, da živim u miru i da slikam, bez misli, bez želja, samo
da slikam. I to mi nije uspelo.”
„Nije vam uspelo?”
„Ne. Izbačen sam iz ravnoteže, razumete li? Ranije, slikanje mi je bilo sve, moj nemir i
moja ljubav, moja žudnja i moje zadovoljstvo. Činilo mi se da mi je život lep i dovoljno bogat
kada mi je uspelo da naslikam par slika na način koji nikome drugom nije uspeo. Zato sam bio
zadovoljan životom. Sada su moji zahtevi drugačiji. Sada ne želim ništa drugo osim vas i ne
postoji ništa što za vas ne bih rado učinio. Zato sam i došao još jednom, Liza. Ako želite da
budete moji, to malo dosadašnjih slika će mi biti dovoljno. Zato mi odgovorite! Ovako kako je
sada, ne može ostati. Ja se molim u sebi da me vi želite. Ako ne možete da se udate, onda bez
braka. To ostaje na vama.”
„Znači, bračna ponuda!”
„Ako tako hoćete, da. Ja nisam tako mlad, ali do sada nisam nikoga voleo. To što imam
da dam od topline, brige i odanosti, pripada samo vama. Ja sam bogat.”
„O...”

„Izvinite. Mislio sam, ja ne moram da živim od slikanja. Liza, zar me stvarno ne
razumete? Zar ne vidite da moj život leži u vašim rukama? Recite mi makar jednu reč.”

Nastupila je neprijatna tišina. Ona se nije dvoumila, nije ga gledala, smatrala ga je za
upola bolesnog. Konačno je progovorila sa puno obzira i prijateljski. Ali on ju je razumeo već
kod prve reči. Pretvarala se da ju je veoma iznenadio, koliko je važno njegovo pitanje za njen ceo
život, govorila mu je kao neobuzdanom dečaku kome žarku želju ne odbijaju jednom grubom
reči. On se smejao.

„Vi ste tako dobronamerni”, rekao je, „zar ne, vi se plašite za mene, ali se pomalo plašite i
mene?”

Zbunjeno ga je gledala. Nastavio je.
„Zahvaljujem vam, gospođice Liza. Niste želeli da me direktno odbijete, ali ja sam već

razumeo. Hvala vam lepo i ostajte zbogom!«
Htela je da ga zadrži.
„Ne”, rekao je, „samo me pustite! Ne odlazim da bih se otrovao. Stvarno ne. Zbogom:”
Pružila mu je ruku. Držao ju je čvrsto, privukao je usnama, bez saginjanja, ostao

nepomičan na trenutak, a onda se okrenuo i otišao. U hodniku je služavki dao napojnicu.
Za Brama je nastalo teško vreme. Tačno je znao da ga samo rad može vratiti u život, ali je

očajavao jer nije verovao da će ikada ponovo vratiti one samozaboravljene lepe godine.
Ponovo je otišao u isto selo u gornjoj Rajni, krstario okolinom, posmatrao od jesenje

magle nestvarno obrisane linije obale, grupe drveća kao buduće slike, odsedeo bi mirno par sati i
pokušao da istisne ono što je hteo. Društvo nije imao, sa svojim čudnim pustinjačkim navikama
nije ni znao šta bi s njim počeo.

Jedne večeri, kada je u svojim neutešnim sumornim mislima popio uobičajenu flašu vina,
plašio se ranog odlaska u krevet i bez mnogo razmišljanja naručio je drugu flašu. Teških udova,
prilično pijan, legao je u krevet, spavao kao top, probudio se sutradan iznuren i bezvoljan, s
osećajem na koji nije navikao i zbog koga je proveo ceo dan u sanjarenju.

Dva dana kasnije, kada mu je stara ucveljenost postala nesnosna, isprobao je isto sredstvo,
a onda nekoliko puta ponovo. Jednoga dana je uprkos vlagi i hladnoći postavio platno. Uradio je
niz skica. Iz Minhena i Karlsruea su počeli da stižu veliki paketi, drvene ploče, boje. U sledećih
šest nedelja je u blizini obale reke sagradio primitivni atelje. I nešto iza Božića bila je gotova
velika slika, „Drvo jove u magli”, koja i danas važi kao jedan od najboljih slikarevih radova.

Posle tog uzburkanog, dragocenog i grozničavog perioda rada, nastao je jedan iznenadni
preokret. Danima je tumarao unaokolo, uz sneg i besne vetrove, i konačno bi se u bilo kojoj
seoskoj krčmi umirio, čašćavao, i pijan odlazio u krevet. Dešavalo se da danima, pokriven sa par
prekrivača, leži u ateljeu, haotičnih misli, prepun jada i muka. Ali u proleće je ponovo slikao.

Tako je provodio godinu za godinom. Često mu je uspevalo i da bude dokon i da radi. A
onda se ponovo dogodila nesreća. Potpuno pijan, jedne hladne martovske noći pao je napolju,
teško se prehladio i rđavo negovan umro potpuno sam. Skoro da je bio već pokopan kada je na
osnovu natpisa u novinama doputovao rođak da ga poslednji put vidi. Među slikama koje su
ostale iza njega nalazio se čudnovat autoportret iz njegovih poslednjih dana. Jedna temeljno i
realno proučena glava, ružno zapuštenih crta ostarelog pijanca, malo iskeženo lice s nerešivo
tužnim pogledom. Iz nepoznatog razloga, Bram je preko završene slike, sigurno ne bez bolne
lične ironije, četkicom povukao dve unakrsne, debele crvene linije.

(1906)

CHAGRIN D'AMOUR

Pre mnogo godina, ispred Kanvolea, glavnog grada države Valoa, bili su postavljeni
mnogobrojni raskošni šatori. Svakoga dana iznova su se održavale viteške borbe, a nagrada je
bila kraljica Hercelojda, mlada Kastisova udovica, lepa ćerka gral-kralja Frimutela. Među
učesnicima turnira su se mogla primetiti mnoga značajna gospoda, kralj Pendragon od Engleske,
norveški Lot, kralj od Aragona, hercog od Brabanta, čuveni grofovi, vitezovi i junaci kao

Morholt i Rivalen; u drugom spevu Volframa Parsifala su svi odreda nabrojani. Jedni su se borili
željni slave, drugi zbog lepih plavih očiju mlade kraljice, ali većina je želela njenu bogatu i

plodonosnu zemlju, njene gradove i stanovnike.
Pored visoke gospode i poznatih junaka, tu se našla čitava rulja bezimenih vitezova, od

avanturista, razbojnika do ubogih sirotana. Neki od njih nisu imali čak ni sopstveni šator,
logorovali su tu i tamo, često na otvorenom polju, prekriveni ogrtačima. Konje su puštali da pasu
po okolnim livadama, pozvani ili nepozvani pili i jeli za tuđim trpezama, a svaki od njih se nadao
sreći ili slučaju, ukoliko su uopšte i želeli da učestvuju na turniru. Njihove šanse su u osnovi bile
vrlo male, jer su imali rđave konje; a na lošem kljusetu i najodvažniji na turniru može veoma
malo da učini.

Mnogi nisu ni pomišljali da se bore, već su samo želeli da prisustvuju i po mogućstvu
učestvuju u opštoj zabavi ili da iz nje izvuku korist. A događale su se baš prave dobre stvari.
Svakoga dana je bilo gozbi i proslava, čas u zamku kod kraljice, čas kod moćne i bogate gospode
u šatorskim logorima, i većina siromašnih vitezova se radovala što su se turnirske borbe toliko
otegle. Izlazilo se u šetnju na konjima, ćaskalo se, pilo i igralo, posmatrao se turnir, lečili su se
povređeni konji, odlazilo se na raskošne prijeme kod značajnih ljudi, nije propuštano ništa i
uživalo se u veselim danima.

Među siromašnim i nepoznatim vitezovima bio je i jedan po imenu Marsel, pastorak
beznačajnog barona s juga, lep, malo izgladneo mladi pustolov, skromno opremljen, sa
slabašnom starom kobilom koja se zvala Melisa. On je kao i svi ostali došao ovde da zadovolji
svoju radoznalost, oproba sreću i kod tog silnog sveta se malo razonodi i provede s gostima.
Među njemu sličnima, a i kod nekih viđenijih vitezova, Marsel je stekao dobar glas, ali ne kao
vitez već kao pevač i izvođač, jer je umeo da peva i njegove romanse su bile veoma lepe za
izvođenje uz lautu. On se veoma lepo osećao u ovoj gunguli koja mu se činila kao kakav godišnji
vašar i nije želeo ništa drugo već da to veselo okupljanje gospode sa svim zadovoljstvima koja ga
prate, potraje što duže. A onda je zamoljen da pod pokroviteljstvom Hercoga od Brabanta, jedne
večeri prisustvuje obedu koji kraljica želi da organizuje za istaknute vitezove. Marsel je otišao u
glavni grad i ušao u zamak. Sala je prekrasno blistala, a u zdelama i peharima se nudilo divno
osveženje. Ali to sirotog mladića ove večeri nije moglo da obraduje. On je ugledao kraljicu
Hercelojdu, čuo njen jasni, treperavi glas i opijao se njenim slatkim izgledom. Srce mu je
ubrzano kucalo od ljubavi prema toj plemenitoj ženi, koja je izgledala tako blago i bila smerna
kao devojka, a ipak bila toliko nedostižna za njega.

Bio je spreman da se za nju bori odmah, s bilo kojim vitezom. Na raspolaganju mu je bilo
da okuša sreću na turniru. Ni njegov konj a ni oružje nisu bili baš u najboljem stanju, a ni sebe
nije baš smeo da nazove velikim junakom. Doduše, nije imao strah i svakog trenutka bi od srca
svoj život stavio na kocku u borbi za uvaženu kraljicu. Ali svoju snagu nikako nije mogao da
uporedi s Morholtovom ili snagom kralja Lota, čak ni s Rivalenom i ostalim junacima; toga je bio
svestan. Ipak, jedne probe nije želeo da se odrekne. Hranio je Melisu hlebom i prvoklasnim

senom koje je morao da isprosi, brinuo se i o sebi tako što je redovno jeo i spavao i veoma brižno
čistio i doterivao svoju neuglednu opremu. Posle nekoliko dana je poranio i prijavio se za turnir.
Dobio je za protivnika španskog viteza, pojurili su jedan na drugog s dugačkim kopljima u ruci i
Marsel je oboren zajedno s konjem. Tekla mu je krv iz usta, bolelo ga je čitavo telo, ali se bez
ičije pomoći uspravio, poveo svog konja koji je drhtao od straha, oprao se na ivici nekog potoka i
tu proveo ostatak dana, sam i ponižen.

Uveče, kada se vratio u šatorski logor, a tu i tamo su već gorele baklje, pozvao ga je
Hercog od Brabanta. „Danas si oprobao sreću s oružjem”, rekao je dobronamerno. „Sledeći put,
kada ponovo osetiš potrebu za tim, uzmi jednog mog konja, dragi moj, i ako pobediš, zadrži ga!
Ali da se sada pozabavimo lepim stvarima, otpevaj nam jednu pesmu!” Malom vitezu nije bilo do
pevanja i radovanja. Ipak, zbog obećanog konja je popustio. Ušao je u Hercogov šator, popio
pehar crvenog vina i uzeo lautu u ruke. Otpevao je jednu pa još jednu pesmu, drugovi i gospoda

su ga hvalili i nazdravljali mu.
„Bog te blagoslovio, pevaču!”, govorio je zadovoljni Hercog. „Ostavi da drugi lome

koplja i pođi sa mnom na moj dvor, tamo ćeš proživeti lepe dane.”
„Veoma ste ljubazni”, rekao je Marsel tiho, „ali obećali ste mi dobrog konja i pre nego što

o drugome razmislim, hteo bi još jednom da se borim. Šta mi znače bezbrižni dani i lepe pesme
kada se ostali vitezovi bore za slavu i ljubav!”

Neko se nasmejao: „Želite li da osvojite kraljicu, Marsele?”
A on je nastavio: ,,I ja želim to što želite i vi ostali, iako sam ja samo siromašni vitez. I

ako ne mogu da je dobijem, mogu za nju da se borim, mogu za nju da krvarim i podnesem poraz i
bol. Slade mi je da umrem za nju nego da bez borbe u miru živim. I ako me neko zbog toga
ismeva, za njega je moj mač naoštren.”

Hercog je zahtevao mir i uskoro je svako otišao na svoje mesto za spavanje. Pevača, koji
je takođe pošao, Hercog je pokretom ruke pozvao nazad. Gledao ga je u oči i dobronamerno mu
rekao: „U tebi je mlada, vrela krv, dečko. Želiš li da prođeš kroz opasnosti, krv i bol samo zbog
lika iz sna? Ti ne možeš postati kralj od Valoa i ne možeš imati kraljicu Hercelojdu, to dobro
znaš. Šta ti znači da dva ili tri slabašna viteza oboriš s konja? Moraš takođe i kraljeve, Rivalena,
mene i ostale junake oboriti da bi došao do cilja! Zato ti kažem: Ako hoćeš da se boriš, počni od
mene, i ako me ne pobediš, pusti svoje slike i snove da nestanu i pođi sa mnom onako kako sam
ti ponudio.”

Marsel je pocrveneo, ali je bez razmišljanja rekao: „Zahvaljujem gospodinu Hercogu, ali
sutra ću jahati protiv vas.” Izašao je i pogledao svoju kobilu. Ona je radosno frktala, jela mu hleb

iz ruke i stavila mu glavu na rame.
„Znam, Melisa”, rekao je tiho i pomilovao je po glavi, „ti me voliš, Melisa, konjče moje.”
Rano ujutru sledećeg dana odjahao je u grad i kod jednog građanina zamenio Melisu za

novi šlem i čizme. Kada je odlazio, konjče je istezalo glavu na dugom vratu i gledalo za njim, a
on je išao dalje i nije se osvrnuo. Hercogov sluga mu je doveo crvenog pastuva, mladu i snažnu
životinju, a sat kasnije pojavio se i sam Hercog, spreman za dvoboj. Došlo je mnogo ljudi da
posmatra plemića. U prvom prolazu niko nije imao prevagu, jer je Hercog od Brabanta poštedeo
mladića. A onda se naljutio na budalastog dečaka i navalio tako besno da je Marsel pao unazad,
ostao da visi na uzengijama, a crveni ždrebac ga je odvukao s bojišta.

Dok je avanturista u ranama i otocima ležao pokriven i dobro negovan u Hercogovom
šatoru, gradom i logorom se pronosio glas o dolasku Gašmureta, svetski poznatog junaka.
Nastupao je svečano i raskošno, njegovo ime je blistalo kao zvezda, značajni vitezovi su mrštili
čela, siromašni i nepoznati su ga dočekivali s ovacijama, a lepa Hercelojda ga je gledala crvena u
licu. Dan iza toga, Gašmuret je bez žurbe dojahao do bojnog polja, počeo sa izazivanjima i

čarkama i izbacivao iz sedla jednog viteza za drugim. Govorilo se samo o njemu, on je bio
pobednik, njemu pripada kraljičina ruka i zemlja. I bolesni Marsel je slušao priče koje su
ispunjavale logor. Čuo je da je izgubio Hercelojdu, slušao je o Gašmuretovoj slavi i nagradi,
ćuteći se okrenuo ka zidu šatora i poželeo da je mrtav. Ali čuo je još toga. Posetio ga je Hercog,
poklonio mu novu odeću i takođe pričao o pobedniku. Marsel je zaključio da je kraljica
Hercelojda crvena od ljubavi prema Gašmuretu. A o samom Gašmuretu je čuo da nije samo vitez
kraljice Anflise od Francuske, već da je u zemlji mnogobožaca ostavio crnačku kneginju, svoju
suprugu. Kada je Hercog otišao, Marsel je s mukom ustao, obukao se, i uprkos bolovima krenuo
u grad, da vidi Gašmureta. I video ga je. Bio je to jedan silan, tamni ratnik, gorostasan, moćnog
tela. Njemu je izgledao kao dželat. Uspelo mu je da se uvuče u dvor i da se neprimetno pomeša s
gostima. A onda je ugledao kraljicu, prefinjenu, devičanski blistavu ženu, kako plamti od sreće i
stida i svoje usne nudi tom strancu i junaku. Negde na kraju svečanog obeda, ugledao ga
je.njegov zaštitnik Hercog i pozvao ga sebi.

„Dozvolite”, rekao je Hercog kraljici, „da vam predstavim ovog mladog viteza. Zove se
Marsel i on je pevač čije nam je umeće tako često pričinjavalo veliko uživanje. Ako želite, mogao
bi da nas obraduje jednom pesmom.”

Kraljica je pozdravila Hercoga, a takođe prijateljski i mladića, i naredila da se donese
lauta. Mladi vitez je pobledeo, duboko se poklonio i bojažljivo uzeo lautu koju su mu doneli.
Brzo je prešao prstima par puta preko struna, netremice gledao u kraljicu i počeo da peva pesmu
koju je odavno spevao u svom zavičaju. Kao refren, posle svakog stiha je provlačio dve
jednostavne strofe, koje su zvučale tužno, a dolazile su iz njegovog ranjenog srca. I te dve strofe,
koje su se te večeri u zamku prvi put čule, uskoro su postale svetski poznate i često pevane. One

su ovako glasile:

Plasir d'amour ne dure qu'un moment, Chagrin d'amour dure toute la vie.
(francuski: „Sreća u ljubavi traje samo trenutak, a ljubavni jad celoga života”, prim.

prev.)

Kada je otpevao pesmu, Marsel je napustio zamak, s čijih ga je prozora pratila svetlost
sveća. Nije krenuo nazad ka šatorima već na suprotnu stranu, iz grada u noć, oprostio se od
viteških borbi i nastavio da živi bez domovine, kao pevač uz lautu.

Svečanosti više nema, šatori su istruleli, Hercog od Brabanta, junak Gašmuret i lepa
kraljica su već nekoliko stotina godina mrtvi, niko više ne zna za turnir u Kanvoleu i za lepu
Hercelojdu. Unazad stotinu godina ništa od toga nije ostalo, osim imena, pesme i stihova mladog
viteza, koji nam danas zvuče strano i prastaro. A pesma se još i danas peva.

(1907)

JEDNE LETNJE VEČERI

Naslonjen na otvoren prozor, posmatrao sam vodu kako teče u susret noći i daljinama,

nezaustavljivo kao i moji dani, u pravilnom ritmu i monotono; svaki od njih je mogao da bude
čudesno lep i nezaboravan, ali oni su odlazili ne ostavljajući za sobom ništa vredno pamćenja.

Tako su prolazile nedelje, a ja nisam znao kako ni kada će se nešto promeniti. Imao sam
dvadeset tri godine i poput većine mojih vršnjaka provodio dan u kancelariji, na dosadnom poslu
od koga sam zarađivao dovoljno novca da bih mogao da iznajmim mali stan na mansardi, da se
prehranim i kupim ono najnužnije od odeće. Ali večeri, noći i prve jutarnje sate, kao i nedelje,
provodio sam zatvoren u svojoj sobi, čitajući ono malo knjiga koje sam imao. Ponekad sam crtao
i razmišljao o jednom izumu za koji sam verovao da je ostvarljiv, ali koji je propadao pet, deset

ili dvadeset puta...
Te lepe letnje večeri razmišljao sam da li da prihvatim poziv svog direktora Gelbkea, koji

je priređivao sedeljku u svojoj bašti. Nisam želeo društvo drugih ljudi: morao bih s njima da
razgovaram, da ih slušam i odgovaram na pitanja; bio sam suviše umoran i bezvoljan za tako
nešto. Opet bih bio prinuđen da lažem, da se pretvaram da sam zadovoljan i da je sve u redu. S
druge strane, ohrabrivalo me je i privlačilo to što sam znao da će biti dobrog jela i pića, tamo u
toj senovitoj bašti punoj cveća i mirisnog grmlja, s tihim baštenskim stazama ispod starih krošnji
koje se provlače kroz ukrasno šiblje. Direktor Gelbke, ako ne računam dvojicu ili trojicu mojih
saputnika na poslu, bio je jedini čovek koga sam poznavao u tom gradu. Svojevremeno mu je moj
otac učinio nekakvu uslugu, ili je to možda bio moj deda, i na nagovor moje majke otišao sam da

ga posetim dve godine ranije. Sada me, eto, taj ljubazni gospodin s vremena na vreme poziva u
svoju kuću, ne izlažući me, međutim, društveno neprihvatljivim situacijama, kojima ja, sa svojim
obrazovanjem i odećom, nisam dorastao.

Pomisao na svež i čist vazduh u direktorovoj bašti učinila je da mi moja tesna i zagušljiva
soba postane nepodnošljiva i ja odlučih da pođem. Obukao sam najbolji sako, očistio kragnu
gumicom za brisanje, očetkao pantalone i čizme i po svom običaju zaključao vrata za sobom,
iako lopovi ne bi imali šta da iznesu iz moje kuće. Pomalo umoran, kao i uvek tih dana, sišao sam
uskom ulicom nad kojom se već spuštao sumrak, prešao most na kome je još uvek bilo živo i
ušao u tihe ulice najotmenijeg dela grada. Direktorova kuća je bila na kraju grada, u lepoj zgradi
poluseoskog stila, skromnoj i starinskoj, pored koje je bila bašta opasana zidom. Kao i svaki put,
s nostalgijom sam gledao tu nisku i prostranu kuću, kapiju obavljenu ružama puzavicama i velike
prozore sa širokim simsom; blago sam povukao ručicu za zvono, prošao pored sluškinje i ušao u
polumračno predsoblje, uznemiren i zbunjen, kao i uvek kada je trebalo da se sretnem s
nepoznatim ljudima. Do poslednjeg trenutka sam gajio nadu da ću zateći gospodina Gelbkea
samo sa ženom ili decom, ali iz bašte su dopirali nepoznati glasovi. Malo zabrinut, prošao sam
kroz mali hodnik koji je vodio na baštensku stazu, slabo osvetljenu s nekoliko japanskih svetiljki.

Domaćica mi je došla u susret, pružila mi ruku i povela me pored visokog šiblja prema

rondeli u kojoj su bila dva stola, za kojima su, uz svetlost lampi, sedeli gosti. Direktor me je
pozdravio uobičajeno srdačno i prijateljski, neki od kućnih prijatelja klimnuše glavom, ostali
ustadoše i rekoše svoja imena; promrmljao sam nešto nalik na pozdrav i uputio se damama koje
su blistale pri svetlosti lampe u svojim svetlim haljinama i koje me za trenutak osmotriše.
Ponuđena mi je stolica u dnu stola, s one kraće strane, između jedne starije gospođice i jedne
vitke mlade devojke. Dame su ljuštile pomorandže, a preda mnom je bio hleb namazan buterom,
pršuta i čaša vina. Ona starija gospođica me je neko vreme gledala, a onda me upitala da li sam

filolog i da li me je već negde srela. Rekao sam da nije i da sam komercijalista, u stvari, tehničar.
Hteo sam da joj pomognem da stvori neku sliku o meni, o tome kakav sam ja tip čoveka, ali pošto
je ona odmah skrenula pogled i nije se potrudila da me sasluša, zaćutao sam i počeo da jedem
ukusnu hranu. Niko me nije uznemiravao i ja sam se tome posvetio dobrih četvrt sata, jer nisam
često imao prilike da uživam u tako bogatoj i ukusnoj večeri. Posle sam polako ispijao čašu
dobrog belog vina, nemajući više šta da radim i čekajući da se nešto dogodi.

Tada se mlada gospođica s moje desne strane, s kojom još nisam bio progovorio ni reč,
iznenada okrete prema meni i pruži mi svojom gipkom rukom polovinu oljuštene pomorandže.
Dok sam joj zahvaljivao i uzimao voće, pomislio sam kako je izabrala simpatičan način da priđe
nepoznatoj osobi, jednom tako jednostavnom i lepom ponudom. Tek tada sam pažljivo pogledao
svoju susetku i video vitku devojku, ljupku i visoku, možda kao ja ili malo višu od mene;

delovala je krhko i imala uzano i lepo lice finih crta. Tako mi je bar izgledala u tom trenutku, jer
sam kasnije zapazio da je uprkos vitkim i gipkim udovima snažna, spretna i sigurna.

Čim bi ustala i počela da se kreće, gubio se utisak o njenoj krhkosti kojoj treba zaštita, jer
su njen način hoda i držanje odavali smirenu, gordu i samostalnu osobu.

S uživanjem sam pojeo pola pomorandže i potrudio se da kažem devojci nekoliko
ljubaznih reči i da joj se predstavim kao neko ko je vredan pažnje. Iznenada sam posumnjao da
me je posmatrala sve vreme dok sam ćutke jeo i da misli ili da sam neotesanko koji nikoga ne
primećuje dok jede ili da sam mrtav gladan: ovo poslednje za mene bi bilo bolnije, jer je bilo
beznadežno istinito. U tom slučaju, dragoceni dar bi izgubio svoje jednostavno značenje i postao
šala, a možda i podsmeh. Izgledalo je ipak da su moje sumnje bez osnova. Gospođica se ponašala
otvoreno i neusiljeno, slušala me sa simpatijama i uopšte nije izgledalo da me smatra

nevaspitanom izelicom.
Ali, razgovor mi nije išao od ruke. Mada sam imao mnogo više životnog iskustva od

većine mojih kolega, u komunikaciji sa spoljnim svetom mnogo sam zaostajao za njima. Srdačna
konverzacija s jednom mladom gospođicom rafiniranog ponašanja bila je za mene vrlo rizičan

poduhvat. Posle nekog vremena sam primetio da je lepa devojka svesna moje inferiornosti iako

mi to nije stavljala do znanja. Pojurila mi je krv u glavu, ali to mi nije pomoglo da savladam
svoju nespretnost i zbunjenost; naprotiv, još više sam bio zbunjen time što je u meni, uprkos
ohrabrujućem početku, nažalost preovladalo stanje obeshrabrenosti i besa. Kada se ona nešto
kasnije uključila u razgovor za drugim stolom, nisam ni pokušao da je zadržim. Sedeo sam tako
sam, ćutljiv i zamišljen, dok je ona ćaskala, zabavljajući se sa ostalima. Neko me je ponudio
cigarama, uzeo sam jednu i popušio, zatvoren u sebe i neveseo u toj plavoj večeri. Malo kasnije
mnogi su ustali da prošetaju baštenskim stazama, ćaskajući među sobom; ustao sam polako i ja,

ali sam ostao po strani sa svojom cigarom, iza jednog drveta gde me niko nije uznemiravao i

odakle sam mogao izdaleka da posmatram kako se ostali zabavljaju.
Bio sam ljut i prebacivao sam sebi zbog onako budalastog i jogunastog ponašanja, ali

nisam uspevao da se savladam. Pošto niko nije obraćao pažnju na mene, a ja nisam znao kako da
se mirno vratim u društvo, ostao sam možda i čitavih pola sata nepotrebno sakriven i izašao tek
kada sam čuo da me domaćin zove. Direktor me pozva za svoj sto; neodređeno sam odgovarao na
njegova dobronamerna pitanja o mom životu i poslu i polako se ponovo uključio u razgovor
ostalih. Nisam ostao pošteđen male kazne zbog svog nerazumnog bekstva. Vitka devojka je sada
sedela preko puta mene i, kako sam mogao na miru da je posmatram, učinila mi se još
privlačnijom; kajući se zbog onog povlačenja, pokušao sam nekoliko puta da započnem razgovor.
Ali sad je ona glumila oholost i pretvarala se da ne čuje moje slabašne pokušaje. U jednom

trenutku sam uhvatio njen pogled i pomislio sam da je prezriv i ljutit, ali bio je samo hladan i
ravnodušan.

Ponovo sam osetio atmosferu svakidašnjice, sivu i ružnu, punu jada, skepse i praznine.
Gledao sam blago osvetljene baštenske staze i lepe tamne krošnje, stolove prekrivene belim
stolnjacima i lampe na njima, cveće, posude s voćem, kruške i pomorandže, lepo odevenu
gospodu, žene i devojke u ljupkim bluzama svetlih boja; video sam bele ženske ruke kako se
igraju sa cvećem, osećao sam miris voća i plavičasti dim dobrih cigara, slušao sam uglađene i
prijatne ljude kako zadovoljno i živahno razgovaraju - i sve to mi je izgledalo beskrajno tuđe, kao
da mi ne pripada i kao da je za mene nedostižno, čak i zabranjenoj Bio sam uljez, gost koji je
došao iz jednog manje vrednog i jadnog sveta i koga su trpeli iz učtivosti ili iz sažaljenja. Bio
sam anoniman, siromašan mali službenik, koji je neko vreme možda gajio nadu da će postići
nešto više, da će steći pravo na bogatiji i slobodniji život, a onda ponovo utonuo u svoje beznađe.

Tako se lepo letnje veće u veselom društvu pretvorilo u teskobu bez utehe, koju sam ja
podgrevao glupo mučeći sebe umesto da uživam u tako prijatnom ambijentu. U jedanaest, kada
su otišli prvi gosti, kratko sam se oprostio i pošao kući najkraćim putem. Već duže vreme sam bio

toliko bezvoljan i drernljiv da sam i na poslu morao protiv toga da se borim, ali u slobodno vreme
sam se potpuno prepuštao i tonuo u apatijuj

Nekoliko dana je prošlo u uobičajenom ritmu. Nestala je svest o tome da je moje jadno
stanje samo privremeno; ravnodušno, pasivno i bez žaljenja sam gledao kako iza mene ostaju sati
i dani, a svaki tren je bio izgubljeni delić moje mladosti i mog života. Kretao sam se kao automat,
ustajao na vreme, odlazio u kancelariju, mehanički obavljao to što se od mene tražilo, kupovao
hleb i jedno jaje za ručak, vraćao se na posao, a uveče posmatrao svet s prozora mansarde i tako
bih često zaspao. Na veče u direktorovoj bašti više nisam mislio. Dani su prolazili jedan za
drugim, ne ostavljajući ništa za pamćenje, i ako bih se ponekad, noću u snovima, vratio u
prošlost, bila su to samo daleka sećanja na detinjstvo, koja su mi izgledala kao eho jedne

zaboravljene, bajkovite praegzistencije.
Konačno, usred jednog vrelog podneva, sudbina se ponovo setila mene. Jedan Italijan

odeven u belo vozio je ulicom kolica s ručnim zvonom i prodavao sladoled. Vraćao sam se s
posla i prvi put u tih nekoliko meseci nisam odoleo iskušenju. Zaboravio sam na pravila stroge
štednje, izvadio novčić i Italijan mi napuni kartonsku posudu ružičastim voćnim sladoledom, koji
sam pojeo još na stepenicama. Ovo osveženje mi je bilo dragoceno: sećam se kako sam
oblaporno lizao vlažni karton. Kod kuće sam pojeo komad hleba kao i obično, odremao malo i
vratio se na posao. Onda mi je pozlilo i uskoro su počeli strašni bolovi u stomaku; sklupčao sam
se uz ivicu stola i krišom ih trpeo nekoliko sati. Čim sam završio s poslom, otrčao sam kod
lekara. Pošto sam imao zdravstveno osiguranje, uputili su me na jednog drugog doktora, ali je on
bio na odmoru, pa sam morao da potražim njegovog zamenika. Ovaj je bio kod kuće; bio je mlad
i prijatan i prema meni se ophodio kao prema sebi ravnom. Pošto sam prilično detaljno opisao
simptome i odgovorio na njegova pitanja o mom stanju i načinu života, savetovao mi je da idem
u bolnicu, gde ću imati bolju negu nego u mojoj jadnoj sobici. Nisam uspevao da sakrijem koliko
me boli i on me upita sa osmehom: „Niste nikada bili bolesni?” Tačno, nisam bio bolestan od
svoje desete ili jedanaeste godine. Onda je on skoro ljutite dodao: „Ubićete se takvim načinom
života. S tom ishranom, odavno biste se razboleli da niste tako jaki. Neka vam ovo bude lekcija.”
Naravno, mislio sam da je ovom čoveku s naočarima i zlatnim satom lako da to kaže, ali sam bar

saznao da su za moje jadno stanje u poslednje vreme postojali stvarni razlozi i to mi je na neki
način poslužilo kao moralno opravdanje. Ali jaki bolovi mi nisu ostavljali vremena za
razmišljanje i utehu. Uzeo sam nalaz od lekara, zahvalio mu se, obavestio koga je trebalo i otišao
u bolnicu. Poslednjim snagama sam povukao ručicu zvona i morao sam da sednem na stepenice
bolnice da se ne bih srušio.

Primili su me dosta neljubazno; ipak, videvši u kakvom sam stanju, okupali su me u

mlakoj vodi i stavili u postelju, gde sam ubrzo izgubio svest i utonuo u tamu u kojoj sam
zaboravio na bol. Tri dana sam imao osećaj da ću umreti i stalno sam se čudio što smrt dolazi
tako teško i sporo, uz tolike muke. Svaki sat mi je izgledao beskrajno dug i, kada su prošla tri
dana, činilo mi se da je prošlo nekoliko nedelja. Na kraju sam uspeo da odspavam nekoliko sati i
kada sam se probudio, ponovo sam dobio osećaj za vreme i bio svestan svog stanja. Shvatio sam
da sam vrlo slab, jer mi je svaki pokret predstavljao napor: otvaranje i zatvaranje očiju je
iziskivalo veliki trud. Kada je bolničarka došla da me obiđe, obratio sam joj se verujući da
govorim glasno kao i obično, a ona je morala da se sagne i još uvek me nije razumela.

Pomirio sam se s tim da neću skoro ustati, i neko vreme, koje mi se činilo beskonačnim,
prepustio sam se zavisnosti od drugih, kao dete. Prošlo je dosta vremena dok nisam počeo polako
da se oporavljam, ali je i najmanji zalogaj hrane, čak i kašičica bolničke supe, i dalje izazivao

bolove i smetnje.
Na moje veliko čuđenje, u tom neobičnom periodu nisam bio ni tužan ni gnevan. Sve

jasnije sam uviđao koliko je bilo besmisleno što sam kukavički pustio da me život nosi tih
poslednjih meseci. Sa strahom sam pomišljao na to šta je sa mnom moglo da bude i veoma me je
radovalo što sam ponovo postao svestan sebe. Kao da sam dugo bio u dubokom snu i probudio se
da ponovo vratim život u svoj pogled i svoje misli. Onda mi se dogodilo nešto neobično: od svih

nebuloznih utisaka i iskustava iz tog turobnog i mutnog perioda, neki za koje sam verovao da su
zaboravljeni opet su mi se vratili, neverovatno živi i jarkih boja. Među tim slikama u kojima sam
sada uživao sam sa sobom u bolničkoj sobi, isticala se slika vitke devojke koja je sedela pored
mene u bašti direktora Gelbkea i ponudila mi pomorandžu. Nisam joj znao ime, ali u
najlucidnijim trenucima uspevao sam da rekonstruišem celu sliku: njenu figuru i lice finih crta,
način na koji se kretala, glas i reči koje je izgovorila, s neverovatnom preciznošću kao da je u
pitanju stari poznanik. Tako sam sklopio sliku nežne lepote, pred kojom sam osećao onu toplinu i
prijatnost kakvu oseća dete u blizini majke. Činilo mi se da sam je već video i upoznao u nekim
prošlim vremenima i njena ljupka pojava postala je neka vrsta stalnog pratioca u svim mojim
sećanjima, čak i onim iz najranijeg detinjstva, prkoseći zakonima vremena i otporna na
protivurečnosti. Posmatrao sam uvek s novim zadovoljstvom ovu ljupku figuru koja mi je
neočekivano postala tako bliska i draga; s lakoćom i zahvalnošću sam primio njeno ćutljivo
prisustvo u svoj unutrašnji svet. Isto kao što prihvatamo cvetove trešnje u proleće i miris
pokošene trave u leto, bez čuđenja i bez uzbuđenja, ali s dubokim zadovoljstvom.

Ovaj odnos s mojom lepom slikom iz snova, iskren i bez ikakvih interesa, trajao je samo
dok sam potpuno nemoćan bio isključen iz života. Čim sam se oporavio i mogao ponešto da

pojedem i da se okrenem u krevetu a da ne osetim nesvesticu, njen lik se udaljio od mene i sada
je nekadašnju simpatiju lišenu strasti zamenila žudnja. Sve češće sam osećao živu, neobuzdanu
želju da izgovorim njeno ime, da ga nežno šapućem i tiho pevušim, i to što nisam znao kako se
zove, za mene je bilo pravo mučenje.

(1907)

ŠEGRTOVANJE HANSA DIRLAMA

I

Trgovac kožom Evald Dirlam, za koga se odavno nije smelo reći da je običan štavilac
kože, imao je sina Hansa, od koga je očekivao mnogo i koga je poslao u gimnaziju u Štutgart.
Međutim, robustan i živahan mladić je tamo provodio godine, ali nije sticao znanje i poštovanje.
Ponavljao je svaki razred i vodio ugodan život, posećujući pozorišta i pivnice. Napunio je
konačno osamnaest godina i postao krasan momak, dok su njegovi drugovi iz klupe još uvek bili
golobradi i nezreli dečaci. Hans nije uspeo da održi korak ni poslednje školske godine i nastavio
je da svoje želje i ambicije zadovoljava živeći lagodnim životom; njegovom ocu su savetovali da
ispiše iz škole neodgovornog đaka koji je uništavao sebe i imao loš uticaj na druge. Tako se
jednog lepog dana početkom proleća Hans vratio u Gerberzau u pratnji ojađenog oca i sada se
postavilo pitanje šta da se radi s tim neuspešnim mladićem. Više nisu mogli da ga pošalju u
vojsku, kako je predložio porodični savet, za to je ovog proleća bilo kasno.

A onda je mladi Hans, na veliko iznenađenje svojih roditelja, rekao da želi da uči zanat u
mehaničarskoj radionici, jer namerava da postane inženjer. Zaista je mislio ozbiljno, ali tu negde
je ležala i skrivena nada da će ga poslati u veliki grad, gde su najveće fabrike i gde će, pored
zanata, imati i dosta prijatnih mogućnosti da provede vreme i pronađe zabavu. Ali, preračunao se,
pogrešno je procenio situaciju. Pošto je još jednom konsultovao porodični savet, otac ga je
obavestio da je spreman da udovolji njegovoj želji, ali da smatra da ovaj treba da ostane u mestu
gde možda nisu najbolje radionice ni najbolji uslovi za učenje, ali zato nema mnogo iskušenja. To
baš i nije bilo sasvim tačno, kako će se kasnije videti, ali je tu odluku sigurno doneo u najboljoj
nameri, tako da je Hans Dirlam morao da počne novi život u rodnom kraju, pod nadzorom svog
oca. Majstor Hager je pristao da ga primi, pa je živahni momak, pomalo zbunjen, svakoga dana u
plavom radničkom kombinezonu kakav nose svi mehaničari iz Mincgase odlazio do donjeg
ostrvca na posao. To mu je u početku bilo mučno, jer je navikao da se pred svojim meštanima
pojavljuje lepo odeven. Ali ubrzo se navikao da radnu odeću prima kao šalu, kao prerušavanje.
Sam posao je za njega bio prijatna promena posle svih onih godina koje je proveo u školi, grejući
klupu bez ikakvih rezultata; štaviše, svideo mu se i u početku je bio samo radoznao, a zatim
ambiciozan: želeo je da nešto nauči i na kraju je počeo da uživa u njemu.

Hagerova radionica je bila na samoj obali reke, pored jedne velike fabrike, čije su mašine,

instalacije i popravke bili glavni posao i izvor zarade mladog majstora Hagera. Radionica je bila
mala i zastarela: do pre nekoliko godina Hagerov otac, vredni zanatlija bez ikakve škole, vodio je
poslove i zarađivao velike pare. Njegov sin, koji je preuzeo poslove i radionicu, imao je planove
za proširenje i modernizaciju, ali, kao pravi sin strogog zanatlije starog kova, počeo je od malih
stvari; iako je rado govorio o pogonima na paru, o motorima i mašinskim halama, i dalje je radio
ručno, na stari način i, osim jednog engleskog struga, nije nabavio nijednu novu mašinu. Imao je
dva pomoćnika i jednog šegrta i još samo jedno slobodno mesto za radnim pultom i jednu
neiskorišćenu stegu za novog volontera. U maloj prostoriji je bilo mesta samo za njih petoricu.

Šegrt - da počnemo odozdo - bio je jedan plašljivi i dobroćudan momčić od četrnaest
godina, čije je prisustvo novi volonter jedva primetio. Jedan od majstorskih pomoćnika zvao se
Johan Šembek; bio je mršav, crne kose, štedljiv i ambiciozan tip. Drugi, Niklas Trefc, lep, snažno
građen muškarac od dvadeset osam godina, bio je školski drug mladog majstora i oslovljavao ga

sa ti. Prijateljski, kao da ne može biti drugačije, Niklas je vodio posao zajedno s gazdom; nije bio
samo jak i naočite pojave, već je bio sposoban i vredan mehaničar koji je očigledno imao dara za

majstora. Mladi Hager, koji se pred radnicima uvek pojavljivao zabrinut i obuzet poslom, bio je
vrlo zadovoljan; on je i s Hansom imao svoju računicu, budući da mu je stari Dirlam dobro platio
za šegrtovanje svog sina.

To su bili ljudi kojima je Hans Dirlam postao drug na poslu, ili su bar njemu tako
izgledali. U početku je bio više okupiran svojim novim poslom nego novim ljudima. Naučio je da
kuje listove za testere, da rukuje tocilom i stegom, da razlikuje metale, da upali kovačku vatru i
barata čekićem, a napravio je i prve grube poteze turpijom. Polomio je burgiju i dleto, mučio se
turpijajući loše gvožđe, bio je prljav od čađi, opiljaka i mašinskog ulja, udario se po prstu
čekićem i uštinula ga je stega, a sve to je bilo praćeno podrugljivim ćutanjem kolega, koji su
uživali gledajući odraslog bogataškog sina u mukama šegrta početnika. Ali Hans je ostao miran,
pažljivo je posmatrao šta rade ostali i na pauzi zapitkivao gazdu, isprobavao je sve, trudio se i
ubrzo je bio u stanju da bez greške uradi najjednostavnije poslove, na veliko iznenađenje

gospodina Hagera koji je malo verovao u sposobnosti svog volontera.
„Mislio sam da hoćete malo da se igrate mehaničara”, rekao mu je jednom prilikom s

poštovanjem. „Ali ako ovako nastavite, biće od vas nešto.”
Hansu, kome su za vreme školovanja pohvale i prekori bili prazno naklapanje, sada je

prijalo ovo priznanje kao što izgladnelom prija dobar zalogaj. Kada su i radnici polako počeli da

ga prihvataju i prestali da u njega gledaju kao u klovna, postao je zadovoljniji i nekako
slobodniji, pa je i na svoju okolinu gledao drugačije, s više simpatija i interesovanja.

Najviše mu se dopadao Niklas Trefc, najstariji pomoćnik, jedan mirni plavokosi džin
inteligentnih tamnoplavih očiju. Prošlo je međutim dosta vremena pre nego što je ovaj stekao
poverenje u novajliju. U početku je bio ćutljiv i prilično nepoverljiv prema tom tatinom sinu.
Mnogo pristupačnije je delovao drugi pomoćnik, Johan Šembek. Povremeno je od Hansa uzimao
ponuđenu cigaretu ili čašu piva, pomagao mu u poslu i potrudio se da stekne Hansove simpatije,
ne dovodeći u pitanje svoj autoritet starijeg radnika.

Jednom ga je Hans pozvao da zajedno uveče izađu. Šembek je ljubazno prihvatio i
zakazao mu sastanak za osam uveče u maloj gostionici na srednjem mostu. Sedeli su i pili vino
dok je kroz otvorene prozore do njih dopirale žuborenje reke, a posle drugog litra crvenog vina,
kalfa se raspričao. Uz blago vino pušio je dobru cigaru i polako, prigušenim glasom, uvodio
Hansa u tajne radionice i kuće Hager. Sažaljevao je gazdu što zazire od Niklasa Trefca. A ovaj je
bio osion i nasilan i u jednoj svađi je bukvalno pretukao Hagera, koji je u to vreme još uvek radio
za svog oca. Bio je doduše dobar radnik kad je hteo da radi, ali je maltretirao sve u radionici i
ponašao se kao gazda iako ništa nije bilo njegovo.

„Sigurno ima veliku platu”, rekao je Hans.
Šembek se nasmejao i udario se po kolenu. „Ne”, rekao je i namignuo, „ima samo jednu
marku više od mene. A za to postoji dobar razlog. Poznajete li Mariju Testolim?”
„To su oni Italijani iz ostrvskog kvarta?”
„Da, to je ona žgadija. Marija i Trefc su u vezi već duže vreme, razumete. Ona radi u
tkačnici pored nas. Ne verujem da je baš zaljubljena u njega. Niklas jeste od onih visokih i
krupnih kakve sve devojke vole, ali njoj nije mnogo stalo do ljubavi.”
„Ali kakve to veze ima s platom?”
,,S platom? Naravno da ima. Niklas bi mogao da nađe bolji posao, ali neće da ode zbog
nje. Majstor ovo koristi, pa mu ne povećava platu, a Niklas ne daje otkaz jer neće da se odvoji od
Marije. U Gerberzau nema mnogo prilika za mehaničare, i ja ostajem ovde još samo ovu godinu,
ali Niklas ne namerava da ode.” Hans je dobio još neke, manje zanimljive informacije. Šembek je

mnogo znao o porodici mlade gospođe Hager, o mirazu koji je donela i njenom ocu koji nije hteo
da isplati ostatak, o bračnoj svađi do koje je zbog toga došlo. Hans je sve strpljivo saslušao dok
mu se nije učinilo da je vreme da ustane i pođe kući. Ostavio je Šembeka da sedi uz preostalo
vino i otišao.

Na putu kući, te blage majske večeri, razmišljao je o onome što je upravo saznao o
Niklasu Trefcu i uopšte ga nije smatrao budalom zato što, kako reče Šembek, zanemaruje karijeru
zbog ljubavi. Naprotiv, izgledalo mu je da je momak potpuno u pravu. Nije poverovao u sve što
mu je crnokosi pomoćnik rekao, ali u priču o devojci jeste, jer mu se svidela i odgovarala je
njegovim maštarijama. Više nije bio preokupiran samo novim poslom kao prvih nedelja, i tih
mirnih prolećnih večeri mučila ga je pritajena čežnja da doživi ljubavnu avanturu. Dok je kao
učenik stekao nešto iskustva na tom polju, koje je uistinu bilo sasvim bezazleno, sada kada je
nosio radnički kombinezon i našao se među nižim slojevima društva, izgledalo mu je
primamljivo i dovodilo ga je u iskušenje da bi i u ljubavi mogao da se ponaša kao oni, tako
jednostavno. Ali stvari se nisu odvijale onako kako je želeo. Gradskim devojkama, koje je
upoznao preko svoje sestre, mogao je da priđe samo na igrankama ili na velikom balu, uvek pod
nadzorom njihovih strogih majki. A u krugu zanatlija i radnika Hans još uvek nije bio prihvaćen

kao jedan od njihovih.
Pokušavao je da se seti Marije Testolini, ali mu nije polazilo za rukom. Testolini su bili

jedna komplikovana porodična zajednica, stanovali su zajedno s ostalim italijanskim porodicama
u neuglednom siromašnom kvartu, u bednoj kućici negde na ostrvu. Hans se sećao da je tamo
uvek bilo puno dece, koja su za Novu godinu i u sličnim prilikama dolazila u kuću njegovog oca
da traže milostinju. Jedno od te zapuštene dece svakako je bila i Marija, i on ju je zamišljao kao
tamnokosu vitku krupnooku Italijanku, pomalo raščupanu i u ne naročito čistoj odeći. Ali među

mladim radnicama koje su svakodnevno prolazile pored radionice i od kojih su mu se neke
učinile prilično zgodne, nije nalazio takvu Mariju Testolini.

I zaista, ona je izgledala sasvim drugačije. Nisu prošle ni dve nedelje, a Hans je dobio
neočekivanu priliku da je upozna.

Jedna od pomoćnih prostorija radionice, potpuno oronula sa strane koja je gledala prema
reci, bila je i polumračna baraka koja je služila kao skladište za raznorazne stvari. Jednog toplog
junskog popodneva Hans je baš tamo radio. Trebalo je da izbroji nekoliko stotina okruglih sipki i
nije imao ništa protiv da tu u hladovini provede pola sata i više, daleko od vrele radionice. Složio
je šipke prema debljini prečnika i počeo da ih broji, zapisujući povremeno zbir kredom na
tamnom drvenom zidu. I dok je poluglasno brojao: devedeset tri, devedeset četiri, začuo je
dubok, prigušen glas, u kome je treperio smeh: „Devedeset pet - sto - hiljadu.”

Zapanjen i ljutit, Hans se naglo okrenuo i video visoku plavokosu devojku kako mu maše

i smeje se, naslonjena na niski prozor bez stakla.
„Šta je bilo?”, upitao je glupavo Hans.
„Ništa, lepo vreme”, uzviknu ona. „Ti si sigurno taj novi volonter?”
„Jesam. A ko ste vi?”
„Persiraš mi? Jesmo li uvek tako fini?”'
„O, ako dozvolite, reći ću i ja vama ti.”
Devojka ude, pogleda oko sebe, ovlaži kažiprst i obrisa brojeve napisane kredom.
„Stani!”, povika on. „Šta to radiš?”
„Zar ne možeš da zapamtiš?”
„A zašto bih ako imam kredu? Sad moram sve ponovo da brojim.”
„Tužno. Hoćeš da ti pomognem?”
„Da, vrlo rado.”

„Verujem ti, ali imam druga posla.”
„Ne bih rekao, a što to?”
„A tako? Sad postaješ grub. Zar ne možeš da budeš malo ljubazniji?”
„Mogu, ako mi pokažeš kako se to radi.”
Nasmešila se, prišla mu i provukla punačku i toplu ruku kroz njegovu kosu, pomilovala
mu lice i gledala ga u oči ne prestajući da se smeši. Nikada mu se nije dogodilo nešto slično: bio
je ošamućen, osećao je da se guši.
„Ti si zgodan i drag momak”, rekla je.
Želeo je da kaže: „I ti, takođe”, ali je bio toliko uzbuđen da nije mogao da izusti ni reč.

Uzeo je njenu ruku i stegao je.
„Ej, ne tako jako!”, uskliknula je tiho. „Zaboleli su me prsti.”
„Izvini”, uspeo je da promuca Hans. Za trenutak je položila glavu i gustu plavu kosu na

njegovo rame i digla pogled prema njemu, nežno i zavodnički. Ponovo se nasmejala onim toplim,
dubokim glasom, ljubazno mu mahnula i otrčala. Kada je Hans izašao na vrata i pogledao za
njom, ona je već bila nestala.

Još dugo je ostao među svojim šipkama. U početku je osećao nelagodnost, bio je toliko
zbunjen, vreo i uzbuđen da nije uspevao ni o čemu da misli, gledao je ukočeno pred sebe i teško
disao. Ali to ga je brzo prošlo, a onda ga je obuzela omamljujuća, neobuzdana radost. Avantura je
na pomolu! Jedna lepa devojka je došla kod njega, bila je ljubazna prema njemu, rekla je da joj se
sviđa! A on nije znao kako da se ponaša, nije joj ništa rekao, nije znao ni njeno ime, nije je ni
poljubio! Ta misao ga je mučila i zbog toga je bio ljut celog dana. Ali u sebi je zaključio, besan i
blažen u isto vreme, da će sledeći put sve popraviti i da neće biti tako nespretan.

Više nije mislio na Italijanke koje je viđao. Neprekidno je mislio na „sledeći put”.
Sledećih dana je koristio svaku priliku da na trenutak izađe iz radionice i pogleda okolo. Ali
plavuša se nije pojavljivala. Tek predveče je s jednom od svojih drugarica nehajno i
nezainteresovano ušla u radionicu; donela je malu čeličnu šinu, jedan deo s tkačke mašine, i
zamolila da se isturpija. Pretvarala se da ne poznaje i ne vidi Hansa, malo se našalila sa gazdom i
prišla Niklasu Trefcu, koji je počeo s turpijanjem. Njih dvoje su tiho razgovarali, a onda je ona

svima rekla zbogom i tek kada je bila na vratima, okrenula se i pogledala Hansa kratkim, toplim
pogledom. Nabrala je čelo i spustila kapke, kao da je htela da kaže da nije zaboravila njihovu
tajnu i neka je i on dobro čuva. A onda je otišla.

U to je pored Hansa prošao Johan Šembek, podrugljivo iskrivio lice i šapnuo:
„To je bila Marija Testolini.”
„Ona mala?”, upita Hans. „Ne, ona visoka, plava.”
Hans je prionuo na posao i počeo besomučno da turpija. Oko njega je sve škripalo i od

njegovog turpijanja se tresao ceo sto. To je dakle njegova avantura! Ko je tu prevaren, prvi
pomoćnik ili on? I šta sada da radi? Nije mogao ni da pretpostavi da jedna ljubavna priča može
tako da se zapetlja već na početku. Čitavo veče i do duboko u noć nije mogao da misli ni o čemu
drugom. Najpre je pomislio da treba da odustane. Ali već dvadeset četiri sata upućivao je svoje
ljubavne misli lepoj devojci i želja da je ljubi i da ga ona miluje postala je silovita. Prvi put su ga
tako milovale ruke žene i mamile njene usne. Razum i savest su popustili pred mladalačkom
željom. Kako bilo da bilo, Marija ga je volela i on je želeo da joj uzvrati ljubav.

I dalje se osećao nelagodno. Kada je sledeći put sreo Mariju ispod stepenica tkačnice,
odmah je upitao: „Slušaj u kakvom ste odnosu ti i Niklas? Je li on zaista tvoj momak?”

„Jeste”, odgovorila je ona smejući se. „Je l' to sve što si hteo da me pitaš?”
„Jeste, ali ako voliš njega, ne možeš voleti i mene.”
„Zašto da ne? Niklas i ja smo već dugo zajedno i to će tako i ostati. Ali ti mi se dopadaš

jer si mio i drag dečko. Niklas je strog i grub, razumeš, a tebe želim da ljubim i mazim, mali moj
dečko. Imaš nešto protiv?”

Ne, nije imao ništa protiv. Mirno i veoma nežno je prislonio usne na njena rascvetana
usta, a ona se, videći koliko je neiskusan, nasmejala, poštedela ga podsmeha i time mu postala još
draža.

II

Kao prvi pomoćnik i blizak prijatelj, Niklas Trefc je do tada bio u dobrim odnosima s
mladim majstorom, štaviše, uvek je imao poslednju reč u kući i u radionici. U poslednje vreme
izgledalo je da je nešto poremetilo taj odnos i, kako se približavalo leto, Hager je postajao sve
oštriji u odnosima s pomoćnikom. S vremena na vreme bi mu stavljao do znanja ko je gazda, nije
više tražio njegove savete i u svakoj prilici mu je pokazivao da ne želi da nastavi nekadašnje

prijateljstvo.
Trefca, koji se osećao nadmoćno, nije vredalo takvo gazdino ponašanje. U početku je bio

iznenađen tom hladnoćom, ali je verovao da je gazda samo neuobičajeno hirovit. Primao je to
mirno i s osmehom. Ali, kako je Hager postajao sve netrpeljiviji i ćudljiviji, Trefc je počeo da ga
posmatra i ubrzo je poverovao da je otkrio razlog takvog ponašanja.

Video je da između majstora i njegove žene nije sve u najboljem redu. Nije bilo otvorenih
sukoba, za to je njegova žena bila isuviše pametna, ali su bračni drugovi izbegavali jedno drugo;
ona nije dolazila više u radionicu, a njen suprug je uveče retko bio kod kuće. Bilo da je do
nesporazuma došlo zato što tast nije hteo da im da više novca, kao što je mislio Johan Šembek, ili
je u pitanju bilo nešto sasvim lično, atmosfera u kući je bila neprijatna; žena je često bila ljutita ili
uplakana, a i muža kao da su mučile neprijatne misli.

Niklas je bio uveren da su nesuglasice u kući uzrok svemu, nije pokazivao da ga to
pogađa i nije uzvraćao grubosti. Ono što ga je potajno mučilo i ljutilo bio je podmukao način na
koji je njegov kolega koristio ovu situaciju. Videvši da Trefc pada u nemilost, Šembek se zaista
trudio da zadobije gazdine simpatije i bio je veoma uslužan i vredan. Hager je prihvatio igru i
razmetljivo podržavao ovu servilnost, i to je najviše pogađalo njegovog dojučerašnjeg prijatelja.

U tom preiodu, Hans Dirlam je odlučno stao uz Niklasa. S jedne strane, Niklas mu je
imponovao snagom i muževnošću, a prema licemernom Šembeku je bio sumnjičaviji i odbojniji;
osim toga, imao je osećaj da se na taj način iskupljuje za nepriznatu krivicu. Iako njegov odnos s
Marijom Testolini nije otišao dalje od kratkih poljubaca i milovanja, Hans je znao da je krenuo
zabranjenim putem i savest mu nije bila čista. Utoliko je odlučnije prekinuo naklapanja s
Johanom i stao na Niklasovu stranu, jer mu se divio isto koliko ga je i žalio. Nije prošlo mnogo
vremena, a ovaj je to primetio. Do tada skoro da nije obraćao pažnju na novajliju, smatrajući ga
razmaženim tatinim sinom. Sada je počeo blagonaklono da ga gleda i s vremena na vreme bi mu
uputio koju reč i dozvoljavao da za vreme pauze Hans sedne pored njega.

Konačno, jedne večeri ga je pozvao da zajedno izađu: „Danas je moj rođendan”, rekao je,
„moram bar flašu vina s nekim da popijem. U gazdu kao da je ušao neki đavo, a Šembek me ne
zanima, on je nitkov! Ako želite, Dirlame, pođite danas sa mnom. Možemo da se vidimo posle
večere u glavnoj ulici. Hoćete li?”

Hans je bio vrlo zadovoljan i obećao je da će doći.
Bio je početak jula i veče je bilo toplo. Hans je na brzinu večerao kod kuće, umio se i
požurio do glavne ulice, gde ga je Trefc već čekao.

Ovaj je bio u svom svečanom odelu i kada je video Hansa u plavom kombinezonu, upitao
ga je s dobroćudnim prekorom u glasu.

„Kako, pa vi ste još uvek u radnom odelu?”
Hans se izvinio i rekao da je veoma žurio, a Niklas se nasmejao: „Nije bitno. To je zato
što ste volonter i zabavlja vas da nosite taj prljavi kombinezon jer znate da nećete još dugo. Ali
mi ih rado skidamo u slobodno vreme.”
Spustili su se zajedno mračnom Ulicom kestenova, koja je vodila van grada. Na kraju
drvoreda, ispred njih iznenada iskrsnu visoka ženska figura i baci se pomoćniku oko vrata. Bila je
to Marija. Trefc ne izusti ni reč u znak pozdrava, samo je mirno povede sa sobom i Hans nije
shvatio da li je on nju pozvao ili je sama odlučila da im se pridruži. Srce mu je lupalo od straha.
„Ovo je mladi gospodin Dirlam”, reče Niklas.
„Ah, da,” uzviknu Marija smejući se, „volonter. Idete i vi s nama?”
„Da, Niklas me je pozvao.”
„Lepo od njega. A lepo i od vas što ste došli. Jedan tako fini mladi gospodin!”
„Gluposti!”, uzviknu Niklas. „Dirlam je moj kolega s posla. Proslavićemo zajedno
rođendan.”
Stigli su u gostionicu Kod tri gavrana, u malu baštu uz samu reku. Unutra su sedeli
kočijaši, glasno pričali i igrali karte, a napolju nije bilo nikoga. Trefc je s prozora pozvao
gostioničara da im donese svetiljku. Zatim je seo za jedan sto od neobrađenih dasaka. Marija je
sela pored njega, a Hans preko puta. Gostioničar je stigao s lampom koja je slabo gorda i okačio
je na gvozdenu žicu iznad stola.
Trefc je naručio litar najboljeg vina, hleb, sir i cigare.
„Kako je ovde ružno”, rekla je devojka razočarano. „Zašto ne uđemo unutra? Ovde nema
nikoga.”
„Dovoljno je što smo mi ovde”, odgovorio je Niklas nestrpljivo.
Sipao je vino u debele bačvaste čaše, gurnuo sir i hleb pred Mariju, ponudio Hansa
cigarama i sam zapalio jednu. Nazdravili su, a onda je Trefc, kao da devojka ne postoji, počeo s
Hansom da priča o tehničkim stvarima. Nagnuo se prema njemu, laktom oslonjen na sto, dok se
Marija zavalila u svoju stolicu, prekrstila ruke na grudima i iz tame neopaženo gledala u Hansa,
vedro i spokojno. Ovome baš nije bilo najprijatnije i, da bi prikrio zbunjenost, krio se iza gustog
oblaka dima. Nije zamišljao da će njih troje sedeti za istim stolom. Bio je zadovoljan što pred
njim nisu razmenjivali nežnosti i s mnogo žara se upustio u razgovor s Niklasom.
Iznad njih su bledi noćni oblaci klizili zvezdanim nebom. Iz gostionice su povremeno
dopirali delovi razgovora i smeh, a pored njih je blago šumeći proticala tamna reka. Marija je
sedela nepomično u polumraku, nije se uplitala u razgovor dvojice muškaraca i nije skidala
pogled s Hansa. On ga je osećao i kad nije gledao u nju, bio je čas zavodnički, čas podrugljiv ili
hladan i procenjivački.
Prošao je tako možda i čitav sat i razgovor je polako zamirao, postajao sve tromiji, a onda
je za trenutak sasvim utihnuo. Niko nije progovarao ni reč. Onda se Marija naglo uspravila. Trefc
je hteo da joj sipa vino, ali ona je povukla čašu i hladno rekla: „Nije potrebno, Niklase.”
„Šta je bilo?”
„Rođendan ti je, a tvoja devojka sedi ovde i samo što nije zaspala. Nijednu reč, ni
poljubac, ništa osim čaše vina i komada hleba! Da mi je momak od kamena, bilo bi mi lepše.”
„Ma, hajde”, nasmeja se Niklas nevoljno.
„Da, hajde! Naravno da ću otići. Na kraju, ima i drugih koji još uvek obraćaju pažnju na
mene.”
Niklas se trže: „Šta kažeš?”

„Kažem ono što je istina.”
„A, tako! Ako je istina, onda je reci do kraja. Hoću odmah da znam, ko je taj koji te
gleda?”
„Eh, pa ima ih više.”
„Hoću da znam ime. Ti pripadaš meni i onaj ko ti se približi ništarija je i imaće posla sa
mnom.”
„Kako god hoćeš. Ali ako ja pripadam tebi, onda i ti moraš da pripadaš meni, a ne da
budeš tako nepristojan. Nismo u braku.”
„Nismo, nažalost, Marija, i ja tu ništa ne mogu, znaš i sama.”
„Dobro, ali onda se potrudi da budeš ljubazniji. Bog zna šta se s tobom dešava u
poslednje vreme!”
„Imam neprilike, sve same neprilike. Ali popijmo sada još jednu čašu i budimo veseli,
inače će Dirlam pomisliti da se uvek ovako raspravljamo. Hej, gostioničaru! Donesi još jednu
bocu!”
Hans se uplašio, ali je shvatio da se svađa smirila i rado je prihvatio da popije poslednju
čašu u miru i veselju.
,,E, pa živeli!”, uskliknu Niklas, nazdravljajući oboma i isprazni svoju čašu u jednom
dugom gutljaju. Onda se kratko nasmeja i reče izmenjenim tonom: „U redu je, sve je u redu. Ali
pazite šta vam kažem: onog dana kad moja devojka ode s drugim, dogodiće se nesreća.”
„Blesane”, uzviknu Marija tihim glasom, „šta ti pada na pamet?”
„Samo kažem”, mirno odgovori Niklas. Udobno se zavalio i delovao je zadovoljno.
Otkopčao je prsluk i počeo da peva: „Imao bravar jednog kalfu...”
Hans mu se žurno pridružio, ali je odlučio da više neće imati nikakve veze s Marijom. Bio
je preplašen.

U povratku, devojka se zaustavila pod donjim mostom.
„Ja idem kući”, rekla je. „Ideš li sa mnom?”
„Naravno”, odgovorio je Niklas i pružio ruku Hansu.
Ovaj mu je poželeo laku noć i nastavio dalje sam, odahnuvši s olakšanjem. Te večeri,
strah ga je potpuno savladao. Neprestano je zamišljao šta bi mu se dogodilo da ga je Niklas
iznenadio s Marijom. Ta užasavajuća pomisao uticala je na njegovu odluku, posle čega mu je bilo
lakše da se podvrgne moralnom preispitivanju i da sebe vidi u lošem svetlu. Već sledeće nedelje
je bio ubeđen da je od avanture s Marijom odustao zbog svoje plemenite duše i prijateljstva
prema Niklasu. Sada je bilo važno da izbegava devojku. Posle nekoliko dana, neočekivano ju je
sreo samu i požurio da joj kaže da se više neće viđati. Izgledalo je da se Marija rastužila, a i
Hansu je bilo žao kad mu se ona bacila u naručje i pokušala poljupcima da ga ubedi da promeni
odluku. Nije joj uzvratio, naprotiv, oslobodio se njenog zagrljaja, trudeći se da ostane miran. Ali
ona ga nije pustila da ode sve dok Hans, veoma uznemiren, nije zapretio da će reći Niklasu. Tada

je vrisnula:
„Ne, ne čini to. To bi značilo moju smrt.”
„Znači li to da ga ti još uvek voliš?”, upitao je s gorčinom Hans.
„Ma kakvi!”, uzdahnula je ona. „Blesavko, znaš da tebe mnogo više volim. Ali Niklas bi

me ubio, on je takav. Obećaj da mu ništa nećeš reći!”
„U redu, ali ti moraš da mi obećaš da ćeš me ostaviti na miru.”
„Već si me se zasitio?”
„Oh, prestani! Ali ne mogu da te ljubim iza njegovih leđa; ne mogu, moraš da razumeš.

Hajde, obećaj mi.”
Marija mu je pružila ruku, a on nije smeo da je pogleda u oči. Otišao je bez reči. Pratila ga

je pogledom vrteći glavom, s nežnošću ali i malo ljutite „Kakav pajac”, pomislila je.
Za Hansa su ponovo nastali teški dani. Njegova potreba za ljubavlju, koju je Marija

probudila i koja je samo u retkim trenucima nalazila smirenje, ponovo je prolazila isti vreli put
nezadovoljstva i dirljive čežnje i samo naporan rad mu je pomogao da izdrži. S jačanjem letnjih
žega, mnogo više se umarao. U radionici je bila nepodnošljiva sparina, one teže poslove radili su
goli do pojasa, a težak miris ulja mešao se s oštrim zadahom znoja. Uveče se Hans kupao,

ponekad zajedno s Niklasom, u hladnoj reci u gornjem delu grada, a kasnije odlazio u krevet

iscrpljen od umora i ujutru su jedva uspevali da ga probude na vreme.
I za sve ostale, sa izuzetkom možda Johana Šembeka, život u radionici tih dana bio je

mučan. Šegrt je dobijao grdnje i šamare, majstor je bio stalno razdražljiv i naprasit, a Trefc je s
mukom podnosio njegovu nervozu. Malo-pomalo počeo je i sam da se žesti. Ostavio je da neko
vreme stvari idu svojim tokom, a kada je njegovom strpljenju došao kraj, zaustavio je posle ručka
majstora u dvorištu.

„Šta hoćeš?”, upitao je neljubazno Hager.
„Hoću da konačno razgovaram s tobom. Ti znaš zašto. Ja svoj posao radim kako mi
kažeš, je li tako ili nije?”
„Da, tako je.”
„Lepo. A ti se prema meni odnosiš kao da sam šegrt. Mora da postoji neki razlog što ti
odjednom nisam više po volji. Uvek smo se dobro slagali, zar ne?”
„Gospode, šta hoćeš da ti kažem? Takav sam kakav sam, ne mogu sad da se menjam.
Imaš i ti tvoje mušice.”
„Svakako, Hagere, ali ne na poslu, u tome je razlika. Samo da znaš da zbog toga trpe tvoji
poslovi.”
„To su moje stvari, ne tvoje.”
„Ako je tako, onda te žalim. Neću više ništa da kažem. Možda će se stvari promeniti same
od sebe.”
Otišao je i na kapiji sreo Šembeka, koji je izgleda slušao razgovor i tiho se smeškao.
Dobio je želju da udari tog tipa, ali se uzdržao i prošao pored njega bez reči.
Sada je bio siguran da se između njega i Hagera isprečilo nešto više od obične zlovolje i
odlučio je da otkrije šta. Bilo bi naravno bolje da još istog dana da otkaz nego da i dalje radi u tim
uslovima, ali on nije mogao i nije želeo da napusti Gerberzau zbog Marije. Izgledalo je da
majstoru uopšte nije stalo da ga zadrži, iako bi njegovim odlaskom trpeo posao.
Nervozan i tužan, sačekao je da otkuca jedan sat i ušao u radionicu.
To popodne trebalo je da uradi sitnu popravku u fabrici tekstila preko puta. To se često
dešavalo, jer je vlasnik fabrike, uz Hagerovu pomoć, pokušavao da održi u pogonu stare i
prepravljene mašine. Nekada je te prepravke i štelovanja gotovo uvek radio Niklas Trefc, ali u
poslednje vreme išao je uglavnom majstor lično, a ako mu je bila potrebna pomoć, vodio je sa
sobom Hansa ili Šembeka. Niklas se nije protivio, ali je to shvatio kao znak nepoverenja i bio je
povređen. U tim prilikama uvek je sretao i Mariju, koja je radila baš u toj hali. Sada nije mogao
da se pojavi, bilo bi očigledno da je došao zbog nje.
I ovoga puta majstor je otišao u fabriku sa Šembekom, a Niklasa je zadužio da nadgleda
posao u radionici. Prošao je jedan sat, a onda se Šembek vratio s nekim alatkama.
„Na kojoj mašini radite?”, upitao je Hans, koga su interesovali ti pokušaji.
„Na trećoj, pored prozora u ćošku”, reče Šembek gledajući prema Niklasu. „Morao sam
sve sam da radim, pošto se majstor tako lepo zapričao.”
Niklas je načuljio uši, jer je na toj mašini radila Marija. Nije želeo da se upušta u razgovor
s njim, ali pitanje mu je izletelo protiv njegove volje: „S kim? S Marijom?”

„Pogodio si”, nasmejao se Šembek. „Baš joj se udvara. Nije ni čudo kad je tako zgodna.”
Trefc mu nije odgovorio. Nije želeo da čuje Marijino ime iz tih usta i tim tonom.
Energično je nastavio da turpija, odlagao turpiju, merio mikrometrom, pa je izgledalo da se sav
usredsredio na posao. Ali je i glavi imao nešto drugo. Mučila ga je gadna sumnja i, ma koliko se
trudio da je odagna, sve što se dešavalo samo je potvrđivalo njegove sumnje. Majstor se udvarao
Mariji, zbog toga već neko vreme odlazi sam u fabriku i ne želi da on ide s njim. Zato se prema
njemu ponašao onako grubo i netrpeljivo. Bio je ljubomoran i hteo je da ga natera da napusti

posao i da ode.
Ali on nije želeo da ode, sada manje nego ikad.
Uveče je otišao kod Marije. Nije bila kod kuće.
Čekao je do deset sati, sedeći na ogradi sa ženama i mladima koji su tamo ubijali vreme.

Kada je Marija stigla, Niklas se popeo s njom.
„Čekao si me?”, upitala ga je na stepenicama.
Nije odgovorio. Pratio ju je bez reči do njene sobe i zaključao vrata za sobom.
Marija se okrenula i upitala: „Šta je, opet si loše volje? Šta sad nije u redu?”
On je gledao u nju. „Gde si bila?”
„Napolju, šetala s Linom i Kristinom.”
„Ah, tako.”
„A ti?”
„Čekao sam dole. Moram s tobom da razgovaram.”
„Opet! Onda pričaj.”
„Radi se o mom majstoru. Mislim da je bacio oko na tebe.”
„Onaj Hager? Gospode bože, pusti sad to.”
„Neću da pustim. Hoću da znam šta se dešava. Sad samo on dolazi kod vas kad ima posla

i danas je proveo celo popodne s tobom. Reci mi, šta se dešava?”
„Baš ništa. Priča sa mnom, ne možeš valjda da mu zabraniš. Kad bi od tebe zavisilo,

držao bi me pod staklenim zvonom.”
„Slušaj, ja se ne šalim. Hoću da znam šta ti kaže kad priča s tobom.”

Uzdahnula je s dosadom i sela na krevet.
„Ostavi sad Hagera!”, nestrpljivo je uzviknula. „Šta očekuješ da ti kažem? Pomalo je
zaljubljen u mene i udvara mi se.”
„Zašto ga nisi ošamarila?”
„Gospode bože, a zašto ga nisam odmah izbacila kroz prozor! Pustim ga da priča i
podsmevam mu se iza leđa. Danas je rekao da hoće da mi pokloni broš...”
„Šta? To je rekao? A šta si mu ti odgovorila?”
„Da meni ne treba nikakav broš i da se vrati kući svojoj ženi. A sada dosta. Kakva je to
ljubomora! Ni sam u to ozbiljno ne veruješ.”
„Da, da. Onda laku noć, moram da idem kući.”
Nije dopustio da ga zadrži. Nije mogao da se smiri, mada nije sumnjao u devojku. Nije
bio siguran, ali je naslućivao da mu je Marija verna, između ostalog i zato što ga se plašila. Dok
je bio tu, mogao je da bude miran. Ali kad bi nekim slučajem morao da otputuje? Marija je
sujetna, voli da joj laskaju, a i rano je počela da vodi ljubav. Hager je bio majstor i imao je novca.
Mogao je da joj ponudi broš iako je bio tvrdica.
Niklas je možda čitav sat hodao uskim ulicama; prozori su jedan po jedan ostajali u
mraku, na kraju je svetlelo samo u gostionicama. Pokušao je sebe da ubedi da se u suštini ništa
strašno nije dogodilo. Ali je strahovao od budućnosti, od sutrašnjice i svakog narednog dana u
kome će morati da stoji pored majstora i razgovara s njim znajući da ovaj želi Mariju. Šta će od

toga ispasti?
Umoran i zabrinut, ušao je u jednu gostionicu, naručio pivo i sa svakom popijenom čašom

osećao okrepljenje i olakšanje. Pio je retko, uglavnom kad je bio ljut ili neobično veseo, i možda
je prošla cela godina otkako se poslednji put napio. Sad se skoro nesvesno prepustio pivu i kad je
izašao iz gostionice bio je veoma pijan. Ali uspeo je da sačuva kontrolu nad sobom i ne ode u
Hagerovu kuću. Znao je za jednu livadu ispod glavnog puta, koja je prethodnog dana bila
pokošena. Otišao je tamo, bacio se na gomilu sena i odmah zaspao.

III

Sledećeg jutra, kad je Niklas stigao u radionicu, bled i umoran ali tačan, majstor je već bio
tamo sa Šembekom. Trefc je otišao na svoje mesto i odmah krenuo s poslom. Majstor mu je

dobacio:
„Dakle, konačno si stigao?”
„Došao sam tačno na vreme, kao i uvek”, odgovori Niklas, koji je s mukom glumio

ravnodušnost, „tamo je sat.”
„Gde si bi cele noći?”
„Ne tiče te se.”
„Tiče me se, i te kako. Ti stanuješ kod mene i ja hoću red u svojoj kući.”
Niklas se glasno nasmeja. Bilo mu je svejedno šta će se dogoditi. Bilo mu je dosta Hagera

i njegovih glupih zahteva, bio je sit svega.
„Zašto se smeješ?”, upitao je majstor ljutito.
„Uvek se smejem kad Čujem nešto smešno, Hagere.”
„Ništa nije smešno. Pazi šta govoriš.”
„Možda ipak jeste. Znaš, gospodine majstore, lepo si to rekao o redu: 'Hoću red u svojoj

kući!' Lepo si to rekao. Samo što je meni smešno kad neko priča o redu, a sam ne zna šta je red.”
„Šta si rekao? Šta ja ne znam?”
„Da napraviš red u svojoj kući. Ovde se svađaš i besniš zbog gluposti. Ali kako stoje

stvari s tvojom ženom, na primer?”
„Ćuti! Pseto! Stvarno si pseto.”
Hager mu se približio u jednom skoku i preteći stao ispred svog pomoćnika. Ali Trefc,

koji je bio tri puta jači od njega, pogleda ga bez imalo gneva.
„Smiri se!”, reče polako. „Kad razgovaraš, moraš da budeš pristojan. Prvo, nisi me pustio

da završim. Naravno da me se ne tiče tvoja žena, iako je žalim...”
„Umukni ili...”
„Kasnije, kad budem završio. Dakle, tvoja žena me stvarno ne zanima niti me zanima to

što kao pohotljivi jarac trčiš za radnicama. Ali Marija me zanima, to znaš dobro. I ako je samo
dodirneš, loše ćeš proći, u to budi siguran... Eto, rekao sam šta sam imao da kažem.”

Majstor je pobledeo od uzbuđenja, ali nije se usudio da nasrne na Niklasa.
Uto su stigli Hans, Dirlam i Šegrt i zaustavili se na vratima iznenađeni vikom i ljutitim
recima koje su poletele od ranog jutra. Majstor je mislio da je bolje izbeći skandal. Borio se sa
sobom i suzbijao gnev sve dok nije uspeo da ponovo kontroliše glas koji je podrhtavao.
Onda je glasno i mirno rekao: „A sada, dosta. Ti možeš da ideš sledeće nedelje, već imam
u vidu novog pomoćnika. Na posao, narode, napred!”
Niklas je samo klimnuo glavom, ali nije ništa odgovorio. Pažljivo je pritegao na strug

čeličnu osovinu, isprobao ga, ponovo ga odšrafio i otišao da brusi. I ostali su prionuli na posao i
celo jutro u radionici nije izmenjano ni deset reči. Tek na pauzi je Hans otišao do Niklasa i tiho

ga upitao da li stvarno namerava da ide.
„Razume se”, kratko odgovori Niklas i okrete se.
U podne se nije pojavio za stolom, zaspao je na jednoj vreći u magacinu. Ali je vest o

njegovom otpuštanju, zahvaljujući Šembeku, u podne stigla u fabriku tekstila i Marija je za nju

saznala isto popodne od jedne prijateljice.
„Znaš da Niklas odlazi? Dobio je otkaz.”
„Trefc? Ne!”
„Da, Šembek je crven u licu i svima priča. Šteta za njega, zar ne?”
„Jeste, u pravu si. Hager je jedna usijana glava. Znaš da već neko vreme pokušava sa

mnom?”
„Ja bih mu pljunula u lice. Sa oženjenima se ne treba petljati, od toga imaš samo nevolje, i

posle toga te niko neće.”
„To me ne brine. Mogla sam do sada deset puta da se udam, čak i za jednog nadzornika.

Samo da sam htela!”
Što se majstora tiče, još nije odlučila, on je za sada bio siguran. Ali je htela da ima mladog

Dirlama čim Trefc otputuje. Dirlam je bio tako zgodan i mlad, i tako lepih manira. To što mu je
otac bio bogat, Mariju nije zanimalo. Uvek je mogla da dobije novac od Hagera ih na drugi način.
Ali volonter joj se dopadao, bio je lep i snažan, iako još skoro dečak. Niklasa joj je bilo žao i
pribojavala se ovih dana pre njegovog odlaska. Volela ga je, bio je stasit i lep, ali je imao čudna
raspoloženja i nepotrebne brige; i dalje je sanjao o braku i u poslednje vreme je postao tako
ljubomoran da njegov odlazak nije doživljavala kao veliki gubitak.

Uveče ga je sačekala pred Hagerovom kućom. Izašao je odmah posle večere, pozdravila
ga je i uhvatila pod ruku. U laganoj šetnji izašli su iz grada.

„Stvarno su te otpustili?”, upitala je, jer on to nije pomenuo.
„A, već i ti znaš.”
„Da. Šta misliš da radiš?”
„Idem u Eslingen, tamo su mi nudili posao. A ako od toga ništa ne bude, idem dalje.” ,,A
na mene ne misliš?”
„I previše. Ne znam kako ću to podneti. Stalno mislim da bi trebalo da podeš sa mnom.”
„Da, bilo bi lepo kad bi bilo moguće.”
„Zašto nije moguće?”
„Ali budi ozbiljan! Ne misliš valjda da sa ženom lutaš okolo kao skitnica.”
„To ne, ali kad budem dobio mesto.”
„Da kad ga budeš dobio. U tome je stvar. Kad polaziš?”
„U nedelju.”
„Onda odmah piši i javi im da dolaziš. A kad se smestiš i vidiš da je sve u redu, javićeš
mi, pa ćemo videti za dalje.”
„Kada to sredim, moraš odmah da dođeš.”
„Ne, prvo moraš da vidiš da li je posao dobar i da li možeš da ostaneš. A posle bi trebalo i
meni da nađeš posao, zar ne? Onda ću doći da te utešim. Moramo samo biti strpljivi.”
„Da, kao što kaže ona pesma: 'Šta preostaje mladom čoveku? Strpljenje, strpljenje,
strpljenje!' Neka ga đavo nosi! Ali u pravu si, istina je.”
Marija je uspela da ga umiri: nije štedela lepe reči. Naravno da nije ni pomišljala da ide s

njim, ni sada ni bilo kada, ali trebalo mu je dati nade, jer bi dani do njegovog polaska bili
nepodnošljivi. Iako je već digla ruke od njega i bila ubeđena da će u Eslingenu, ili gde već bio,

brzo zaboraviti na nju i naći neku drugu, bliski rastanak raskravio je njeno nemirno srce i učinio
da prema njemu bude toplija i nežnija nego ikad. Na kraju je Trefc bio skoro zadovoljan.

Ali to stanje potrajalo je samo dok je Marija bila s njim. Čim je došao kući i seo na ivicu
kreveta, njegovo samopouzdanje je nestalo. Opet su ga mučile nemirne misli i nepoverenje.
Odjednom je shvatio da je vest o njegovom otkazu nije čak ni rastužila. Primila je to olako i nije
ni pokušala da ga ubedi da ostane. On svakako ne bi ostao, ali ona je trebala da ga zamoli. Više
mu ni njeni planovi za budućnost nisu delovali ubedljivo.

Hteo je odmah da pošalje pismo u Eslingen. Ali glava mu je bila prazna i bio je nesrećan;
umor ga je tako naglo savladao da samo što nije zaspao odeven. Ustao je bezvoljno, svukao
odeću i legao. No nije imao mirnu noć. Vrelina koja je danima pritiskala usku dolinu rasla je iz
sata u sat; čuo je udaljenu grmljavinu s one strane brda, na nebu bi svaki čas blesnula munja, ali
nije bilo ni oluje ni pljuska da donesu malo svežine.

Ujutru je Niklas bio umoran, neraspoložen, ali bistrog uma. Skoro da više nije bio ni ljut.
Sa žaljenjem je svuda oko sebe gledao majstore, pomoćnike, šegrte, radnike i radnice, koji su
spokojni odlazili na posao i uveče se vraćali, pritiskala ga je tuga i nostalgija, izgledalo je da se i
svaki pas raduje što ima pravo na svoj zavičaj i svoju kuću. A on je, protiv svoje volje i bez
ikakvog razloga, morao da ostavi posao koji je voleo i svoj mali grad, i da na drugom mestu traži
ono što je dugo i bez ikakvih problema imao.

Taj snažni čovek je iznenada omekšao. Ćutljivo i savesno radio je svoj posao. Ljubazno je
pozdravio majstora, čak i Šembeka, a kada je Hager prolazio pored njega, gledao ga je gotovo
molećivo i svakog trenutka bio spreman da poveruje da je gazdi žao i da će povući otkaz kada
vidi kako je krotak. Ali Hager je izbegavao njegov pogled i ponašao se kao da ga već nema, kao
da više ne pripada ni kući ni radionici. Samo je Hans Dirlam bio uz njega i stavio mu do znanja
čitavom jednom igrom gestova i mimike da ne haje ni za majstora ni za Šembeka i da se uopšte
ne slaže s njima. No nije to bilo ono što je Niklasu bilo od pomoći.

Tužan i zabrinut, otišao je te večeri kod Marije, ali ni ona nije umela da ga uteši. Bilo je,
istina, mnogo zagrljaja i lepih reči, ali je i ona o njegovom odlasku govorila ravnodušnim tonom,
kao o nečemu što je već sasvim izvesno i neizbežno; kada je ponovo počeo da govori o onome
što ga je mučilo i planovima za budućnost koje je još juče sama pravila, ona ga je pratila, ali je
izgledalo da baš i ne misli ozbiljno i da je deo toga već zaboravila. Niklas je želeo da ostane kod
nje te noći, ali se predomislio i otišao.

Snužden, lutao je gradom bez cilja. Pogled na kućicu na periferiji u kojoj je odrastao kod
tuđih ljudi, bio je siroče, i u kojoj je sada stanovala druga porodica, podseti ga na školske i
šegrtske dane i na neke lepe trenutke, ali mu se učiniše beskrajno daleki i ganuli su ga samo zato
što su bili tek sećanje na nešto što je izgubio, što mu je postalo tuđe. Na kraju mu se smučilo to
neuobičajeno prepuštanje osećanjima. Zapalio je cigaretu i, trudeći se da izgleda vedro, ušao je u
jednu gostionicu s baštom, gde su ga odmah prepoznali i pozvali neki radnici iz fabrike tekstila.

„Ej, ti!”, povikao je jedan koji je već bio pripit. „Valjda ćeš se pozdraviti s nama i platiti
jedno piće?”

Niklas se nasmeja i pridruži se maloj grupi. Obeća svakom po dva piva i zauzvrat svi mu
rekoše da im je žao što odlazi, on, tako simpatičan i omiljen, zašto ipak ne razmisli? Pretvarao se

da je otkaz bio njegova ideja i hvalio se nekim dobrim mestima koja je imao u izgledu. Otpevana
je i jedna pesma, svi su nazdravili, galamili i smejali se, i Niklas se prepustio bučnom, veštačkom
veselju, koje mu nije priličilo i koga se u suštini stideo. Ali bar jednom je hteo da bude društven,
pa je ušao u gostionicu i kupio tuce cigara za svoje drugare.

Vraćajući se u baštu, čuo je da neko pominje njegovo ime. Bili su pripiti, udarali su

rukama o sto i neobuzdano se smejali. Niklas je shvatio da govore o njemu, sakrio se iza drveta i

slušao. Čim je čuo kako se raskalašno smeju, njegovo raspoloženje je iščezlo. Ostao je u senci,
gorak i napet, osluškujući.

„Nema sumnje da je budala”, tvrdio je jedan od mirnijih, „ali možda je još gluplji Hager.
Trefc će se barem osloboditi Italijanke.”

„Slabo ga poznaješ”, reče drugi. „Zalepio se za nju kao pijavica. Koliko je tupav, možda i
ne zna šta se događa. Probaćemo posle da ga malo zagolicamo.”

„Ali, pripazi se! Niklas ume da bude neprijatan.”
„Možeš misliti! Rekao sam ti da taj ništa ne shvata. Sinoć je izašao s njom i čim je otišao
kući, stigao je Hager i ona je otišla s njim. Ona ide sa svima. Voleo bih da znam s kim je
večeras.”
„Zalepila se i za Dirlama, onog malog volontera. Izgleda da joj je važno da svi budu
mehaničari.”
„Ili da imaju para. Ali tu priču o malom Dirlamu nisam znao. Ti si ih video?”
„Nego šta. Jednom u prostoriji s vrećama i drugi put na stepenicama.Tako su se ljubili da
su me podilazili žmarci. Momak je rano počeo, baš kao i ona.”
Niklasu je bilo dosta. Naravno da je želeo da upadne među njih i da im svašta kaže. Ali
nije to uradio i bez reči se udaljio.
Ni Hans Dirlam nije dobro spavao tih noći. Ljubavne misli, neprijatna atmosfera u
radionici i neizdržljiva vrućina mučili su ga toliko da je ujutru često kasnio na posao.
Sledećeg dana, pošto je na brzinu popio kafu i sjurio se niz stepenice, s čuđenjem ugleda

Niklasa kako mu dolazi u susret.
„Zdravo”, rekao je, „šta ima novo?”
„Posao u pilani van grada, moraćeš da pođeš sa mnom.”
Hans se začudio, nešto zbog neobične ponude, nešto zbog toga što mu se Trefc obratio sa

ti. Video je da je ovaj poneo sa sobom čekić i malu kutiju s alatom. Hans uze kutiju od njega, pa
zajedno krenuše putem uz reku i izađoše iz grada. Prošli su pored bašti, pa pored livada. Jutro je
bilo oblačno i toplo; na uzvišici je izgledalo da duva zapadni vetar, ali u dolini je sve bilo mirno.

Niklas je bio zamišljen i delovao nekako smušeno, kao posle pijanstva. Hans je pokušao
da razgovara, ali nije dobijao odgovor. Vrlo mu je bilo žao Niklasa, ali nije se više usudio da bilo
šta kaže.

Na pola puta do pilane, gde je vijugava reka opasavala jedno malo poluostrvo zasađeno
mladim brestovima, Niklas iznenada stade. Sišao je do brestova, legao je na travu i dao znak
Hansu da mu se pridruži. Ovaj ga rado posluša i obojica se ispružiše jedan pored drugog, bez
reči.

Na kraju je Dirlam utonuo u san. Niklas ga je posmatrao i kada je video da je zaspao,
nadneo se nad njegovo lice i pažljivo i dugo ga posmatrao. Uzdahnuo je i promrmljao nešto za

sebe.
Najzad skoči na noge i šutnu spavača. Ošamućen i zbunjen, Hans ustade klateći se.
„Šta je bilo?”, upita nesigurno. „Dugo sam spavao?”
Niklas je gledao u njega kao da ga prvi put vidi, a pogled mu je bio čudno izmenjen.

Upita: „Jesi li budan?” Hans bojažljivo potvrdi.
„Onda, pazi sada! Tu pored mene je čekić. Vidiš li ga?”
„Da.”
„Znaš zašto sam ga poneo sa sobom?”
Hans ga pogleda u oči i neizrecivo se uplaši. Najgore slutnje se obistinjuju. Hteo je da

pobegne, ali ga Trefc zaustavi jednim čvrstim pokretom.
„Nećeš pobeći. Moraš da me slušaš. Dakle, čekić sam poneo jer - ovaj... čekić...”

Hans najednom shvati i užasnuto vrisnu. Niklas zavrte glavom.
„Nema potrebe da vičeš. Hoćeš li da me saslušaš?”
„Hoću.”
„Ti znaš o čemu govorim. E, pa dobro, čekićem sam hteo da te udarim u glavu. Budi
miran i slušaj! Ali nisam bio u stanju. Ne mogu. A ne bi bilo ni pošteno, u snu! Ali sad si budan i
čekić sam stavio tamo. Evo šta ćemo: borićemo se, i ti si jak. Borićemo se i onaj ko obori ovog
drugog može da uzme čekić i da ga udari. Ti ili ja, jedan od nas dvojice mora da padne.”
Ali Hans zavrte glavom. Strah od smrti je prošao, osećao je samo gorku tugu i skoro
neizdržljivo sažaljenje.
„Čekajte”, reče tiho. „Prvo hoću da razgovaramo. Možemo da sednemo za trenutak, zar
ne?”
Niklas odluči da ga sasluša. Osećao je da Hans ima nešto da mu kaže i da nije sve onako
kako je čuo i zamišljao.
„To je zbog Marije?”, poče Hans i Trefc potvrdi. Onda mu je Hans sve ispričao. Ništa nije
prećutao i nije pokušavao da se opravda, međutim, nije štedeo ni devojku, jer je naslutio da je
važno da ga odvoji od nje. Pričao je o onoj večeri kada su slavili Niklasov rođendan i o svom

poslednjem sastanku s Marijom.
Kada je zaćutao, Niklas mu pruži ruku i reče:
„Znam da nisi lagao. Hoćemo li sada da se vratimo u radionicu?”
„Ne”, reče Hans, „ja ću se vratiti, ali vi ne. Treba odmah da otputujete, to će biti

najbolje.”
„Tako je. Ali treba mi radna knjižica i preporuka od majstora.”
„Za to ću se ja pobrinuti. Dođite kod mene večeras, sve ću vam doneti. Vi možete dotle da

se spakujete, zar ne?”
Niklas razmisli malo. „Ne”, reče najzad, „to ne bi bilo pravo. Idem u radionicu i tražiću

od Hagera da me pusti da već danas odem. Hvala ti što hoćeš da mi pomogneš, ali bolje je da to
sam uradim.”

Vratili su se zajedno. Prošlo je više od pola prepodneva i Hager ih je dočekao žestokim

prekorima, ali ga je Niklas zamolio da poslednji put mirno i prijateljski porazgovaraju i izveo ga

napolje. Ubrzo su se vratili, svaki na svoj posao. Ali Niklas se to popodne nije pojavio i majstor
je sledeće nedelje zaposlio novog pomoćnika.

(1907)

MLADOST JE LEPA

Letnja idila

Čak se i teča Mateus, doduše na svoj način, radovao što me ponovo vidi. Kada neki mladi
čovek godinama boravi u tuđini, jednoga dana se vrati, a pri tome i sasvim pristojno izgleda, tada
se i najoprezniji rođaci osmehuju i radosno mu protresaju ruku.

Mali smeđi kofer u kome sam držao svoj imetak bio je potpuno nov, s dobrom bravom i
blistavim kaiševima. U njega sam smestio dva čista odela, dovoljno veša, par novih čizama,
knjigu i fotografije, dve divne lule i džepni pištolj. Osim toga, nosio sam kutiju s violinom i ranac
prepun sitnica, dva šešira, jedan štap, kišobran, lagani mantil, par gumenih cipela, sve novo i
kvalitetno, a preko toga u unutrašnjem džepu sam nosio ušivene dve stotine ušteđenih maraka i
pismo u kome mi je najesen obećano dobro mesto u inostranstvu. Tako opremljen, vratio sam se

posle dugog lutanja u domovinu koju sam napustio kao stidljivo dete koje je svima zadavalo

brige.
Oprezno i polako, u velikim zavijucima oko brda, spuštao se voz, a sa svakom okukom su

kuće, uličice, rečica i bašte grada koji se prostirao u dolini, bile sve bliže i jasnije. Uskoro sam
mogao da razlikujem krovove i da tražim one poznate, uskoro sam mogao da brojim prozore i
prepoznajem rodina gnezda i dok su mi iz doline navirala sećanja na detinjstvo i dečaštvo, istopili
su se moj razuzdani osećaj povratka kući i moja želja da impresioniram tamošnje ljude, i ustupili
mesto toploj zahvalnosti. Nostalgija, koja me je s protokom godina napustila, u poslednjih četvrt
sata me je moćno pritisla i svaki žbun na peronu i svaka prepoznata baštenska aleja bili su mi
čudesno skupoceni, i molio sam ih za izvinjenje što sam ih tako dugo zaboravio i mogao bez njih.

Dok je voz prolazio pored naše bašte, na gornjem prozoru stare kuće stajao je neko i
mahao velikom maramom; mora da je to bio moj otac. Na verandi je stajala majka i sluškinja s
maramicom, iz najvišeg odžaka se protezao lagani plavičasti dim u topao vazduh prema gradiću.
Sve to ponovo pripada meni, čekalo je na mene i pozdravlja me dobrodošlicom.

Na stanici je stari brkati otpravnik sa istim uzbuđenjem trčao tamo-amo i odvraćao ljude
od šina, a među masom sam ugledao sestru i mlađeg brata kako me s mnogo iščekivanja traže
pogledom. Brat je za moje stvari dovukao ručna kolica, koja su tokom svih dečačkih godina bila
naš ponos. Na njih smo natovarili moj kofer i ruksak, Fric ih je vukao, a sestra i ja smo išli iza
njega. Prekorevala me je što sam toliko skratio kosu, smatrala je da mi brkovi stoje veoma dobro
i da je moj novi kofer vrlo lep. Smejali smo se, zagledali jedno drugom u oči, s vremena na
vreme se držali za ruke, mahali Fricu, koji je ispred nas vukao kolica i često se osvrtao. On je bio
visok kao ja, ali je postao širi od mene. Dok je tako išao ispred nas, iznenada sam se setio da sam
ga, dok smo bili dečaci, posle svađe više puta izudarao, setio sam se i njegovih uvređenih i tužnih
očiju i osetio nešto od tog istog bolnog kajanja koje sam i onda osećao kada bi me prošao bes.
Sada je Fric krupan i odrastao i već mu se pojavljuje prva plava brada na licu.

Prošli smo alejom od trešanja i oskoruša, pa gornjim putem pored nove prodavnice i
mnogih starih, nepromenjenih kuća. A onda smo stigli do mosta, gde se kao i uvek nalazila očeva
kuća s otvorenim prozorima kroz koje se čulo kreštanje našeg papagaja, i srce mi je od uspomena
i sreće počelo da kuca kao ludo. Ušao sam kroz hladovinu i tamu ulaznih vrata, pa kroz veliki
kameni hodnik, ustrčao uz stepenice i ugledao oca kako mi dolazi u susret. Poljubio me je,
smejao se i lupkao me po ramenu, a onda me je bez reči uhvatio za ruku i odveo do gornjih vrata