Ljubavne price - Hermann Hesse

divljenje i da pristaje na to, u svakom slučaju nije se trudila da izbegne moj pogled, što je vrlo
lako mogla da učini da se malo dublje zavalila na sedištu ili jednostavno zamenila mesto sa
svojim pratiocem. Ovaj, koji je možda bio njen muž, tek s vremena na vreme mi je bio na vidiku i
kada bih se između ostalog u mislima i njime pozabavio, činio sam to nemilosrdno i kritički.
Možda je bio pametan i vredan, da, ali sve u svemu bio je to jedan beživotni uobraženko koji
nikako nije zasluživao onakvu ženu.

Pre nego što smo stigli u Belinzonu, moj prijatelj Otmar je primetio da odgovaram
nepovezano i da moje oči ne videći prate njegov prst kojim mi ukazuje na prelepu okolinu. I još
pre nego što je izrekao svoju sumnju, ustao je i upitnim pogledom pogledao kroz staklenu

pregradu, a kada je otkrio lepu devojku, seo je na naslon klupe i isto tako revnosno gledao u nju.
Nismo ništa govorili, ali Otmarovo lice je bilo smrknuto kao da sam ga u nečemu izdao. Tek kod
Lugana me je upitao: „Otkada je u stvari ono društvo u našem vagonu?”

„Čini mi se od Fluelena”, odgovorio sam i to je donekle bilo tačno, jer se od tada
prisustva ovoga društva u vagonu dobro sećam. I dalje smo ćutali, a Otmar je gledao unazad. Bilo
mu je vrlo neudobno, sedeo je iskrivljenog vrata, ali lepoticu nije ispuštao iz vida.

„Hoćeš li putovati skroz do Milana?”, upitao je posle duže pauze.
„Ne znam. Svejedno mi je.”
Što smo duže ćutali i što smo se više divili lepotici preko puta, tim smo više mislili da je u
stvari naporno putovati s bilo kim. Želeli smo da svako ima slobodu bez ograničenja i bilo je
dogovoreno da svako od nas, ne obazirući se na onog drugog, ispunjava svoje prohteve i vlada se
po svom raspoloženju; ali se sada činilo da je ipak prisutan neki način prinude i ograničenja.
Obojica bismo voleli da smo sami, da bacimo svoje dugačke cigare kroz prozor, potkrešemo
brkove i na neko vreme se zbog čistijeg vazduha premestimo u deo za nepušače. Ali to nismo
učinili i nijedan nije onome drugom priuštio priznanje i svaki se ljutio na onog drugog što sedi tu
i smeta. Na kraju je postalo neugodno i, da bih povratio spokoj, ponovo sam zapalio ugašenu
cigaru i rekao s odglumljenom dosadom: „Znaš, ja ću izaći u Komu. Ova dugačka vožnja me
izluđuje.”

On se prijateljski nasmejao.
„Zar ti se tako čini? Ja sam potpuno čio, samo mi 'ivorn' malo smeta, uvek ista priča s tim
zapadnošvajcarskim vinom: pitko je kao voda, a pri tome udara u glavu. Ali ne ustručavaj se! U
Milanu ćemo se sigurno ponovo sastati.”
„Da, naravno. Divno je ponovo doći u Milano i uveče posetiti Skalu, i ponovo čuti veselu
Verdijevu muziku.”
Odjednom smo počeli ponovo da ćaskamo i Otmar je izgledao veoma raspoložen, tako da
sam se zbog svoje odluke skoro pokajao i potajno pomislio da ipak izađem u Komu, ali i da
odmah uđem u drugi vagon i nastavim vožnju. To se ne tiče nikoga, i uopšte...
Ostavili smo za sobom Lugano i granicu i ušli u Komo; ta stara selendra se lenjo ispružila
na večernjem suncu, a s okolnih brda su se kezile besmislene reklamne table. Pružio sam Otmaru

ruku i uzeo svoj ranac.
Posle prelaska granice sedeli smo u italijanskom vagonu, staklene pregrade više nije bilo,

a s njima je nestala i severnonemačka lepotica, ali smo znali da je ostala u vozu. Kada sam izašao
iz voza i u nedoumici se saplitao o šine, iznenada sam ugledao rođaka, lepoticu i sudskog pisara,
kako natovareni prtljagom izlaze iz voza i na lošem italijanskom dozivaju nosača. Odmah sam im
ponudio pomoć, stigao je nosač, ušli su u fijaker i krenuli ka gradiću. Bio sam siguran da ću ih
ponovo sresti jer sam čuo ime hotela u kome će odsesti.

U tom je i voz zazviždao i krenuo iz stanice, okrenuo sam se i mahnuo prijatelju, ali njega
više nije bilo na prozoru. Raspoložen, otišao sam u Komo, iznajmio sobu, okupao se i na

gradskom trgu naručio vermut. Nisam imao u vidu neku veliku avanturu, ali sam poželeo da ono
troje večeras ponovo vidim. Ono dvoje mladih su stvarno bili bračni par, koliko sam to mogao da
primetim na stanici, i moje interesovanje za suprugu budućeg državnog tužioca je od tada bilo
čisto estetske prirode. Bila je lepa, začuđujuće lepa.

Posle večere, lepo obučen, sveže obrijan, s karanfilom u reveru i prvoklasnom
italijanskom cigaretom u ustima, bez žurbe sam se uputio ka hotelu.

Sala za ručavanje je bila prazna, svi gosti su sedeli ili šetali u parku iza hotela, gde su još
uvek stajali razapeti belo-crveni suncobrani. Na maloj terasi na jezeru stajali su dečaci s priborom
za pecanje, za pojedinim stolovima se ispijala kafa. Lepotica, suprug i rođak su šetali po parku,
ona je očigledno prvi put bila na jugu, pa je začuđeno, kao devojčurak, dodirivala kožnate listove.

Na moje zaprepašćenje, iza njih je bezbrižno i raspoloženo koračao moj prijatelj Otmar.
Povukao sam se nazad i potražio portira, koji mi je potvrdio da Otmar stanuje u hotelu. Mora da
je potajno, posle mene, i on izašao iz voza. Bio sam prevaren.

Cela stvar mi je sada izgledala više smešna nego bolna; moja opčinjenost je time nestala.
Od mlade žene na svadbenom putovanju se ne može ništa očekivati. Prepustiću teren Otmaru, a ja
ću se povući pre nego što me primeti. Spolja, kroz ogradu sam ga ponovo ugledao baš kada je
prolazio pored stranaca i blistavim očima gledao u ženu. Još jednom sam na trenutak ugledao i
njeno lice, ali moje zaljubljenosti je nestalo, a te divne crte lica kao da su izgubile nešto od svoje
raskoši, pa su mi izgledale nekako prazne i neubedljive.

Kada sam sledećeg jutra ušao u voz za Milano, Otmar je takođe bio tu. Ušao je iza mene,
bezbrižno kao da je sve u najboljem redu.

„Dobro jutro”, mirno je rekao.
„Dobro jutro”, odgovorio sam mu. „Jesi li video? Večeras se u Skali izvodi Aida.”
„Da, već znam, divno!”
„Inače”, započeo sam ponovo razgovor, „ona lepa pisareva žena ima nečeg lutkastog u
sebi. Ja sam se na kraju razočarao. Ona u stvari i nije lepa. Samo je lepuškasta.”

Otmar je potvrdno klimao glavom.
„On nije pisar”, rekao je. „Trgovac je i rezervni poručnik. Da. U pravu si. Ta žena je
karikatura. Bio sam zaprepašćen kada sam to iznenada otkrio. Zar nisi primetio, ima veliku manu
za jedno tako lepo lice. Nisi? Ta osoba ima isuviše mala usta. To je odvratno, na to obično bez
greške reagujem.”
„A pokušava pomalo i da koketira”, nastavio sam.
„Koketira? I te kako! Mogu ti reći da je od njih troje veseli rođak jedini prijatan. Znaš,
juče je nisam baš jednostavno prepustio malom majmunu. On će se još čuditi. Ali možda će biti
srećan s njom. Možda nikad neće primetiti.” ,,A šta to?”
„Da je ona samo zamka! Ništa drugo nego lepuškasta maska, fino lakirana, a iza toga ne
postoji ništa, baš ništa.”
„Ja baš ne mislim da je šupljoglava.”
„Ne misliš? Pa onda izađi ponovo i vrati se u Komo, oni ostaju tamo osam dana. Ja sam
nažalost razgovarao s njom. Pa onda, o tome nećemo više pričati! Dobro je što smo došli u
Italiju! Čovek ponovo nauči da lepotu posmatra kao nešto što je samo po sebi razumljivo.”
To je stvarno bilo dobro i dva sata kasnije špartali smo ulicama Milana, natenane i
zadovoljni i sa uživanjem i bez ikakve ljubomore posmatrali žene ovog blagoslovenog grada

kako kao kraljice prolaze pored nas.

(1913)

OLUJA

Bilo je to sredinom devedesetih godina: ja sam onda radio kao volonter u jednoj maloj
fabrici u svom rodnom gradu, koji sam još iste godine zauvek napustio. Imao sam otprilike

osamnaest godina, i nisam imao pojma o tome koliko je moja mladost lepa, iako sam u njoj
svakog dana uživao i osećao je oko sebe kao ptica vazduh. Starije ljude, koji nekih proteklih
godina ne mogu da se sete, treba samo da podsetim da je te godine o kojoj pričam našu okolinu
zadesila oluja, ili buran vihor, kakav u našem kraju ni pre ni posle toga nije viđen. To je bilo te
godine. Ja sam dva ili tri dana pre toga čeličnim dletom povredio levu šaku. Bila je to velika rana,

ruka mi je otekla, morao sam da je previjem i nisam smeo da idem u radionicu.
Sećam se da je tokom celog onog poznog leta našu uzanu dolinu pritiskivala nezapamćena

omorina i da su se ponekad danima smenjivala nevremena. Prirodom je vladao neki vreli nemir,
koji se mene doduše samo ograničeno i nesvesno doticao, ali koji mi je ipak ostao u sećanju.
Uveče, na primer, kad sam išao na pecanje, zaticao sam ribe neobično uzbuđene zbog zapare u
vazduhu; komešale su se u neredu, često su iskakale iz mlake vode i slepo navaljivale na udicu.
Onda je najzad postalo malo svežije i mirnije, nepogode su rede nailazile, a rano ujutru je već

pomalo mirisalo na jesen.
Jednog jutra sam izašao iz kuće i pošao da potražim malo zabave, sa knjigama i sa

komadom hleba u džepu. Kako sam navikao u dečačkim danima, prvo sam otišao iza kuće u
baštu, koja je još ležala u senci. Jele, koje je moj otac zasadio i kojih sam se sećao dok su još bile
sasvim mlade i tanke, bile su sad visoke i snažnih stabala. Pod njima su ležale gomile
svetlosmeđih iglica i već godinama ovde nije raslo ništa sem zelenike. A pored njih, u jednoj
dugačkoj, uzanoj ivičnoj leji bokorilo se cveće koje je negovala moja majka, blistavo, raskošno i
veselo, i svake nedelje smo ga brali u velikim buketima. Tu je rasla i jedna biljka sa ružičastim
grozdovima sitnih cvetova, koja se zvala „plamteća ljubav”, a na jednoj nežnoj stabljici su u
tankim peteljkama visili mnogi srcoliki crveni i beli cvetovi, koje su nazivali ženskim srcima,
dok se drugi jedan žbun zvao „smrdljiva gordost”. U blizini su rasli visoki strukovi hrizantema
koje, međutim, još nisu imale cvetove, a između njih je puzala po tlu debela čuvarkuća s mekim
bodljama, kao i veseli prkos, i ta dugačka uzana leja bila je naš miljenik i naš vrt snova, jer je tu
jedno uz drugo stajalo toliko različitog neobičnog cveća, koje je za nas bilo zanimljivo i draže od
svih ruža u dvema kružnim lejama. Kad bi je obasjalo sunce ili kad bi zablistalo po zidu obraslom
bršljanom, svaka stabljika bi stekla poseban izgled i lepotu, gladiole bi se raskošno šepurile
jarkim bojama, dragoljub bi stajao siv i kao opčinjen, zagnjuren u svoj bolni miris, lišće „lisičjeg
repa” opustilo bi se pokorno sparušeno, dok bi se kandilka propela na prste i zazvonila svojim
četvorostrukim letnjim zvončićima. Oko zaštitnica i po plavom floksu zujali su rojevi pčela, a
preko gustog bršljana živahno su trčkarali tamo-amo mali smeđi pauci; nad šebojem su u
vazduhu treperili i ćudljivo vrludali oni hitri leptiri debelih trupova i staklastih krila koje zovu
vešticama ili golubićima.

Praznično raspoložen, išao sam od cveta do cveta, udisao ovde-onde sladak miris nekog
cveta ili pažljivo prstom rastvorio koju cvetnu čašicu, da pogledam unutra i da posmatram
tajanstvene blede ponore i spokojan poredak žilica i tučkova, svilastih vlakanaca i kristalnih
žlebova. U međuvremenu sam bacao pogled na oblačno jutarnje nebo na kome su se neobično
komešali i mrsili duguljasti pramenovi izmaglice i vunasti pahuljasti oblačci. Činilo mi se da će
danas sigurno opet biti nepogode, pa sam odlučio da po podne nekoliko časova pecam. Revnosno
sam okrenuo nekoliko teških kamenova koji su ivičili stazu, nadajući se da ću naći gliste, ali

odande jedino izmileše gomile pepeljastih, suvih bubica, koje se odmah mudro razbežaše na sve

strane.
Razmišljao sam šta da preduzmem i ništa mi tog trenutka nije palo na pamet. Prethodne

godine, kad sam poslednji put imao raspust, još uvek sam bio dečak. Sve čime sam se tada
najradije bavio: da leskovim lukom gađam u metu, da puštam zmajeve i da barutom dižem u
vazduh mišje rupe po njivama - sve to više nije imalo ondašnju privlačnost ni čar, kao da se jedan
deo moje duše umorio pa se više ne odaziva glasovima koji su joj nekada bili dragi i donosili joj

radost.
Začuđen i pritisnut lakom potištenošću, osvrnuo sam se po dobro poznatom poprištu

svojih dečjih radosti. Mala bašta, cvećem ukrašena terasa i vlažno neosunčano dvorište sa
pločnikom zelenim od mahovine posmatrali su me izmenjenim licem, pa je čak i cveće izgubilo
nešto od svoje neiscrpne draži. U uglu bašte je, neugledno i sa dosadom, stajalo staro bure za
vodu ispod cevi sa slavinom; tu sam jedanput, na bes svoga oca, po pola dana puštao vodu da
teče i okreće moje vodenične točkove, gradio na stazi nasipe i kanale i priređivao ogromne
poplave. Trošno bure za vodu bilo mi je draga i omiljena igračka kojom sam prekraćivao vreme, i
kad ga sada gledam, u meni čak zatreperi pozni odjek onog detinjeg blaženstva, samo što mu je
ukus tužan i što bure nije više izvor, ni reka, ni Nijagara.

Zamišljen, preskočio sam preko plota, jedan plavi ladolež mi je okrznuo lice i ja sam ga
ubrao i stavio među usne. Odlučio sam da prošetam i da sa brda pogledam naš grad. Eto, i šetnja
je spadala u one tek delimično vesele poduhvate kakvi mi ranije nikad ne bi pali na pamet.
Dečaci se ne šetaju. Oni idu u šumu kao razbojnici, kao vitezovi ili Indijanci, idu na reku kao
splavari i ribari ili graditelji vodenica, trče na livade da love leptire i guštere. I tako mi se ta moja
šetnja učinila kao dostojanstven i pomalo dosadan postupak odraslog čoveka koji ne zna tačno šta
da počne sa sobom.

Moj plavi ladolež upravo je svenuo, pa sam ga bacio i sad sam grickao jednu grančicu
šimšira koju sam odlomio, a bila je gorka i ljutkasta. Kraj železničkog nasipa, gde je rasla visoka
žutilovka, jedan zeleni gušter mi pobeže ispred nogu, i tad se dečaštvo ipak ponovo probudi u
meni pa potrčah, stadoh se šunjati i vrebati, i ne smirih se sve dok se plašljiva životinjica, topla
od sunca, ne nađe u mojoj ruci. Gledao sam joj u svetlucave male oči nalik na drago kamenje, i sa
nekadašnjim lovačkim blaženstvom osećao kako se vitko i snažno telo i čvrste noge brane i
odupiru o moje prste. Ali onda mi je uživanje u tome prošlo pa više nisam znao šta da radim sa
uhvaćenom životinjom. Nije bila nimalo zanimljiva, u tome se više nije nalazila nikakva sreća.
Sagnuo sam se i otvorio šaku, gušter je za trenutak začuđeno zastao, bokova ustreptalih od
burnog disanja, pa onda hitro iščeznuo u travi. Jedan voz naiđe po sjajnim šinama i projuri pored
mene, ja ga otpratili pogledom i za trenutak sasvim jasno osetih da ovde ne mogu više naći
nikakvo istinsko uživanje, pa strasno poželeh da ovim vozom otputujem u svet.

Osvrnuo sam se da vidim da li je čuvar pruge u blizini, pa kad ništa ne primetih i ne čuh,
brzo pretrčah preko koloseka i na drugoj strani se počeh verati uz visoku crvenu stenu od peščara
na kojoj su se još ovde-onde videle pocrnele rupe od eksplozija, koje su poticale iz vremena kada
se gradila pruga. Znao sam kuda treba da se provučem da bih stigao do gore i čvrsto sam se
pridržavao za žilave, već precvetale stabljike žutilovke. Osunčano crveno kamenje zračilo je

suvom jarom, vreli pesak mi je prilikom veranja sipio u rukave, a kad bih digao pogled, video bih
nad okomitom liticom toplo blistavo nebo, začudo blisko i čvrsto. I najednom sam se našao gore,
odupreo se o ivicu stene, privukao kolena, prihvatio se za jedan tanušan, trnovit bagremčić i
našao se na zabitom proplanku obraslom travom, koji se strmo propinjao naviše.

Ranije sam voleo da boravim na ovom tihom i divljem malom mestu, ispod koga su,
duboko dole, prolazili vozovi. Osim žilave, podivljale trave, koju je bilo nemoguće kositi, rasli su

ovde maleno ružino grmlje tananog trnja i nekoliko zakržljalih bagremčića čije je seme nekada
ovamo naneo vetar i kroz čije je tanko, providno lišće sijalo sunce. Na ovom travnatom ostrvu,
koje je i s gornje strane bilo odsečeno crvenim vencem stena, boravio sam nekada kao Robinzon.
To usamljeno parče nije pripadalo nikome osim onome ko bi imao hrabrosti i pustolovnog
raspoloženja da ga osvoji verući se uz strminu. Tu sam kao dvanaestogodišnjak dletom urezao
svoje ime u stenu, tu sam nekad čitao Kozu od Tanenburga i sročio jednu detinjastu dramu u
kojoj se govorilo o hrabrom poglavici nekog indijanskog plemena koje se nalazilo pred propašću.

Bledi, beličasti pramenovi suncem spržene trave visili su po strmom obronku, pregrejano
lišće žutilovke snažno je i gorko mirisalo pod nepomičnom jarom. Ispružio sam se po sasušenom
tlu, gledajući tanano bagremovo lišće kako se, gotovo neprijatno pravilno i ljupko raspoređeno i
prosvetljeno jarkim suncem, mirno ocrtava prema tamnoplavom nebu, i razmišljao sam. Činilo
mi se da je ovo pogodan čas da razmotrim svoj život i svoju budućnost.

Ali nisam bio kadar da otkrijem nešto novo. Video sam jedino neobično siromaštvo koje

mi je pretilo sa svih strana, neprijatno bledilo i propadanje isprobanih radosti i dragih zamisli. Za
ono što sam protiv volje morao ostaviti, za sve izgubljeno dečačko blaženstvo, za sve to mi moj
poziv nije pružao nadoknadu, nisam ga mnogo voleo, a nisam mu ni dugo ostao veran. To je za
mene bio samo put u svet gde ću, bez sumnje, negde moći da nađem nova zadovoljstva. Kakva li

bi ona mogla biti?
Može se videti svet i zaraditi novac, neće biti potrebno pitati oca i majku pre nego što se

nešto učini i preduzme, može se nedeljom ići na kuglanje i piti pivo. Ali dobro sam znao da su
sve to sporedne stvari i da ni u kom slučaju ne predstavljaju smisao novog života koji me
očekuje. Pravi smisao se nalazi drugde, dublje, lepši je i tajanstveniji, osećao sam da je u vezi sa
devojkama i ljubavlju. Tu se mora kriti neko dublje uživanje i zadovoljenje, inače bi žrtvovanje
dečačkih radosti ostalo bez smisla.

Znao sam, naravno, da postoji ljubav; video sam mnoge ljubavne parove i čitao ljubavne
pesme koje su čudesno opijale. A i sam sam se već nekoliko puta zaljubljivao i u snovima osećao
ponešto od one slasti zbog koje muškarac rizikuje svoj život i koja je smisao njegovog delanja i
stremljenja. Imao sam školske drugove koji su već sada išli s devojkama i imao sam u radionici
kolege koji su bez ustručavanja umeli da pričaju o nedeljnim igrankama i o prozorima sobičaka
kroz koje su se noću uvlačili. Ali za mene je ljubav još bila zatvoreni vrt, pred čijim sam
vratnicama čekao s bojažljivom čežnjom.

Tek poslednje nedelje, neposredno pred onu nezgodu sa dletom, dostigao me je prvi jasan
poziv, i odonda sam se nalazio u ovom nemirnom zamišljenom stanju čoveka koji se oprašta, od
onda mi se moj dotadašnji život pretvorio u prošlost i postao jasan smisao budućnosti. Naš drugi
šegrt me je jedne večeri pozvao sa sobom i, dok smo se vraćali kući, ispričao mi je da zna jednu
lepu curu za mene, koja još nije imala momka i ne želi nikog drugog do mene, a isplela mi je
jedan svilen novčanik koji želi da mi pokloni. Njeno ime nije hteo da kaže, jer ja ću, kako je
rekao, već i sam moći da pogodim. Kad sam ja počeo da navaljujem i zapitkujem i kad sam
najzad s nipodaštavanjem odbio njegove reči, on zastade - nalazili smo se baš nad rekom, na
Vodeničkom mostu - i tiho reče: „Ona upravo ide iza nas.” Ja se zbunjeno osvrnuh, upola se
nadajući a upola strepeći da sve to ipak ne bude samo neka glupa šala. I gle, iza nas se penjala

uza stepenice mosta jedna mlada devojka iz predionice pamuka, Berta Fegtlin, koju sam
poznavao još sa časova veronauke. Zastala je, pogledala me i osmehnula se, a onda se polako
zarumenela, dok joj se celo lice nije zažarilo. Brzo sam se udaljio i krenuo kući.

Otada mi se dvaput obratila, jednom u predionici, gde smo imali nešto da uradimo, a
jednom uveče dok sam išao kući, ali samo me je pozdravila i onda upitala: „Već si završio
posao?” To je značilo da je bila voljna da zapodene razgovor; ja sam, međutim, samo klimnuo

glavom, potvrdno odgovorio i zbunjeno otišao.
U mislima sam se sad uporno bavio tom zgodom i nisam mogao da se snađem. Vrlo često

sam s dubokom čežnjom sanjao o tome da volim neku lepu devojku. I eto, našla se jedna,
lepuškasta i plavokosa i nešto viša od mene, koja je želela da je poljubim i da je držim u naručju.
Bila je visokog rasta i snažna, lice joj je bilo prijatno, belo i rumeno, na vratu su joj poigravali
lepršavi pramenovi kose, a pogled joj je bio prepun iščekivanja i ljubavi. Ali ja nikad nisam
mislio na nju, nikad nisam u nju bio zaljubljen, nikad je nisam nežno sanjao niti sam ikada,
drhteći i s licem zagnjurenim u jastuk, šaputao njeno ime. Da sam hteo, mogao sam je milovati i
prisvojiti, ali mi nije bilo moguće da je poštujem niti da pred njom klečim i molim je. Pa, šta će
od toga ispasti? Šta da činim?

Nezadovoljan, ustadoh sa trave. Ah, proživljavao sam teške dane. Što Bog ne da da se
moja godina u fabrici već sutra svrši, pa da otputujem nekud daleko odavde, da počnem iz
početka i da sve ovo zaboravim!

Željan da makar nešto učinim i da osetim kako sam živ, odlučio sam da se popnem na vrh
brda, ma koliko to odavde bilo teško. Onde gore se čovek nalazi visoko nad gradićem i vidik se
pruža nadaleko. Pojurio sam uz obronak do gornje stene, počeo da se penjem opirući se i nekako
se izvukao do visokog proplanka, gde se negostoljubivo brdo završavalo u žbunju i rasutom
stenju. Oznojen i zadihan prispeo sam gore, i onde, pod slabim povetarcem na osunčanoj uzvišici,
počeo mirnije da dišem. Divlje ruže su se još jedva držale o rašljikama, precvetavajući, a umorne

izbledele latice su im otpadale kad bih u prolazu koju okrznuo. Sitne zelene kupine su rasle
posvuda, a bobice im je sa osunčane strane tek počeo da obuzima prvi slabi nagoveštaj
metalnosmeđe boje. Čičkovi leptiri su mirno leteli kroz tihu vrelinu i pronosili boje po vazduhu,
po hajdučkoj travi, na čudnom i nemom okupu se nalazilo bezbroj buba poprskanih crvenim i
crnim tačkicama, koje su kao automati micale dugačkim, mršavim nožicama. S neba je već
odavno nestao i najmanji oblačak, sve se kupalo u čistom plavetnilu, oštro presecano crnim
vrhovima jela sa obližnjih šumovitih brda.

Na najvišoj steni, gde smo u jesen kao đaci uvek palili vatre, zastao sam i osvrnuo se.

Duboko dole, u dolini koja je bila do pola u senci, video sam reku kako blista i kako zapenjena
voda iskri pred vodeničnim točkom, video sam, pritešnjen u dubini naš stari grad i njegove mrke
krovove, iznad kojih se mirno i okomito peo u vazduh plavičasti podnevni dim sa ognjišta. Tamo

se nalazio dom mog oca i stari most, tamo se nalazila radionica odakle je jedva dopirao
crvenkasti odsev vatre sa vignja, a dalje nizvodno bila je predionica, na čijem je javnom krovu
rasla trava i iza čijih je svetlih okana i Berta Fegtlin, zajedno s mnogim drugim, radila svoj posao.
Ah, opet ona! Nisam želeo da mislim na nju.

Zavičajni grad, koji sam dobro poznavao, osmehivao mi se prisno kao i uvek, a s njim i
sve bašte, igrališta i skroviti kutovi, zlatne brojke na crkvenom satu veselo su se caklile pod
suncem, a u svežoj tmini senovitog vodeničkog kanala jasno su se ogledali kuće i drveće. Jedino
sam se ja promenio, i samo je do mene bila krivica što se između mene i te slike razapela neka
avetinjska koprena otuđenosti. Moj život se nije više bezbedno zadovoljavao tim malenim
krugom zidova, reke i šume; on je, istina, još bio snažnim nitima vezan za ta mesta, ali nije više
bio ukorenjen i zaustavljen, nego je u talasima čežnje svuda zapljuskivao uzane granice i stremio
ka daljini. Dok sam, obuzet nekom neobičnom tugom, gledao u dubinu, u duši mi svečano
iskrsnuše sve moje skrivene životne nade, reči mog oca i reči voljenih pesnika zajedno s mojim
sopstvenim tajnim zavetima, i činilo mi se da je ozbiljno, ali prekrasno što ću postati čovek i
svesno držati u rukama vlastitu sudbinu. I ta misao kao da odmah obasja one sumnje koje su me
morile zbog Berte Fegtlin. Neka je ona i lepuškasta, neka me i voli, to nije moja stvar; ne smem
dozvoliti da mi sreća tako dolazi na poklon iz devojačkih ruku, pripremljena i stečena bez napora.

Podne je već bilo blizu. Uživanje u veranju beše me prošlo, pa sam zamišljeno sišao u
grad pešačkom stazom, ispod malog železničkog mosta, gde sam ranijih godina svakog leta u

gustim koprivama hvatao tamne maljave gusenice paunovca, pa pored grobljanskog zida, pred
čijim je vratnicama jedan mahovinom obrasli orah bacao debelu senku. Kapija je bila otvorena i
ja iznutra začuh žuborenje česme. U neposrednoj blizini nalazilo se gradsko igralište i mesto gde
se o svetkovini proleća i o proslavi bitke kod Sedana jelo i pilo, govorilo i igralo. Sad je to mesto
ležalo tiho i zaboravljeno pod senkom prastarih, moćnih kestenova, kroz koje su jarki sunčevi

zraci padali na crvenkasti pesak.
Ovde dole, na osunčanoj ulici uz reku, nemilosrdno je pekla podnevna žega, tu su, duž

reke a naspram jarko ofarbanih kuća, rasli tanušni jasenovi i javorovi, proređena lišća i već
zažuteli od poznog leta. Po navici, pošao sam pored vode, trudeći se da ugledam neku ribu. U
kristalnoj prozirnoj reci se, dugačka i lelujava, tamo-amo povijala gusta dlakava vodena trava, a

ovde-onde, po tamnim obraslim mestima koja su mi bila dobro poznata, videla se usamljena
poneka krupna riba, lenja i nepomična, okrenuta prema matici, dok bi iznad nje ponekad preletelo
malo tamno jato belih riba. Bilo je dobro što ovog jutra nisam otišao na pecanje, ali vazduh i
voda i način na koji se jedna tamna stara mrena odmarala u prozirnoj vodi između dva velika
okrugla kamena, sve mi je to obećavalo da ću danas po podne verovatno moći nešto da ulovim.
Zapamtio sam to i pošao dalje, duboko odahnuvši kad sam sa bleštave ulice ušao kroz glavna
vrata u predsoblje naše kuće, gde je bilo sveže kao u podrumu.

„Čini mi se da će danas opet oluja”, reče za ručkom moj otac, koji je imao prefinjen
osećaj za vreme. Primetio sam da na nebu nema ni oblačka i da se ne oseća ni dašak zapadnog
vetra, ali se on osmehnuo i rekao: „Zar ne osećaš napetost u vazduhu? Ali, videćemo.”

Svakako, bilo je prilično sparno, a kanal kojim je oticala prljava voda mirisao je snažno
kao u proleće kad počne da duva južni vetar. Od veranja i od udahnute žege polako me je počeo
hvatati umor, pa sedoh na verandu, licem prema bašti. Ne naročito pažljivo i često prekidan lakim
dremežom, čitao sam povest generala Gordona, kartumskog junaka, a sad se i meni sve više
činilo da uskoro mora naići nepogoda. Nebo se i dalje kupalo u najčistijem plavetnilu, ali vazduh
je postajao sve teži, kao da je sunce, koje je još uvek jasno sijalo u visini, zastrto prožarenim
slojevima oblaka. U dva sata vratio sam se u kuću i počeo da spremam pribor za pecanje. Dok
sam pregledao kanape i udice, unapred sam počeo osećati prisno uzbuđenje koje pruža lov i bio
sam u duši zahvalan što mi je ostalo bar ovo jedno, duboko, strasno zadovoljstvo.

Čudnovato sparna, pritisnuta tišina onoga popodneva ostala mi je zauvek u sećanju.
Odneo sam koficu za ribe niz reku do donjeg mostića koji je već dopola bio prekriven senkom
visokih kuća. Iz obližnje predionice čulo se jednolično, uspavljujuće zujanje mašina, nalik na
pčelinji let, a od gornje vodenice svakog minuta bi zazvrjalo neprijatno i neravnomerno škripanje
kružne testere. Inače je bilo sasvim tiho, zanatlije su se povukle u hladovinu radionice, i na ulici
nije bilo ni žive duše. Na vodeničnoj adi, neki goli švrća je gacao između vlažnog kamenja. Pred
kolarevom radionicom stajale su sirove daske prislonjene uza zid i pod suncem ispuštale
izvanredno snažan miris na suvotu, koji je dopirao do mene i razgovetno se preplitao s mirisom
vode koji se pomalo osećao na ribu.

I ribe su primetile ovo neobično vreme i ponašale su se ćudljivo. Nekoliko crvenperki je
prvih petnaest minuta stalno navaljivalo na udicu, a jedna mi je, teška i krupna, prekinula kanap
baš kada sam hteo da je uhvatim u šake. Odmah potom u ribe ude neki nemir, crvenperke se
zavukoše duboko u mulj i ne osvrćući se više na mamac, a pri površini se ukazaše rojevi
ovogodišnjeg ribljeg mlada, koji su u sve novim jatima jurili uz reku kao da beže od nečega. Sve

je ukazivalo na to da predstoji promena vremena, ali vazduh je bio miran i proziran kao staklo, a
na nebu nije bilo ni oblačka.

Učinilo mi se da je svakako neka loša otpadna voda oterala ribe, pa pošto nisam bio
voljan da popustim, setio sam se jednog novog mesta za pecanje i krenuo prema predioničkom
kanalu. Tek što sam tamo kraj šupe našao zgodno mesto i razastro svoje stvari, a na jednom
stepenišnom prozoru fabričke zgrade pojavi se Berta, pogleda ovamo i mahnu mi. Napravio sam

se da je ne vidim i nagao se na svoju pecaljku.

Voda koja je tekla ozidanim kanalom bila je tamna, video sam kako se u njoj talasavo
ogledaju treptavi obrisi moje prilike u sedećem položaju, s glavom među stopalima. Devojka koja
je još stajala gore na prozoru, pozvala me je, ali ja sam nepomično zurio u vodu i nisam okretao

glavu.
Od pecanja nije bilo nikakve vajde; i ovde su ribe žurno tumarale okolo kao da ih gone

neki hitni poslovi. Zamoren olovnom toplotom, ostao sam da sedim na niskom zidu, ništa više ne
očekujući od ovoga dana i želeći da je već veče. Iza mene se u dvoranama predionice čulo večito
zujanje mašina, voda u kanalu je tiho šumeći pljuskala vlažne zidove obrasle mahovinom. Bio
sam obuzet nekom pospanom ravnodušnošću i ostao sam da sedim samo zato što sam bio odviše

trom da smotam kanap.
Iz tog lenjeg dremeža prenuo sam se posle oko četvrt sata, najednom obuzet osećanjem

brige i duboke nelagodnosti. Neki nemirni pramen vetra zbijeno se i protiv volje vrteo oko sebe,
vazduh je bio gust i imao otužan ukus, nekoliko lasta je uplašeno letelo nad samom vodom.
Zavrte mi se u glavi, pa pomislih da me je možda uhvatila sunčanica; voda kao da je snažnije
mirisala i neko neprijatno osećanje, kao da dolazi iz stomaka, poče da mi obuzima glavu i da mi
nateruje znoj na čelo. Izvukoh kanap da bih osvežio šake vodenim kapljicama i počeh da

skupljam svoj pribor.
Kad sam ustao, video sam kako se ispred predionice prašina kovitla u malim razigranim

oblačcima, pa onda iznenada polete uvis i skupi se u jedan jedini oblak; visoko gore u nemirnom
vazduhu ptice su bežale kao sumanute, a odmah potom sam video kako je nad dolinom nizvodno
vazduh pobeleo kao od neke guste vejavice. Najednom zahladne, vetar se na prepad sruči na
mene, istrže mi kanap iz ruke, ponese mi kapu i stade me udarati u lice kao pesnicama.

Beli vazduh, koji je još od maločas stajao nad dalekim krovovima, najednom me okruži,
hladan i nanoseći bol, voda u kanalu zaprška uvis kao pod brzim udarcima vodeničkog točka,
kanap potonu i nestade, i oko mene, hučno i rušilački, zatopta i zaurla neki beli haos, udarci mi
stadoše pogađati glavu i ruke, zemlja zaprška po meni, pesak i parčad drveta uskovitlaše se po

vazduhu.
Sve je to bilo nerazumljivo za mene; jedino sam osećao da se zbiva nešto strašno i da mi

preti opasnost. Jednim skokom sam se našao pred šupom i uleteo u nju slep od iznenađenja i
straha. Uhvatih se za jedan gvozdeni nosač pa nekoliko časaka prestajah ošamućen i bez daha,
obuzet vrtoglavicom i životinjskim strahom, dok malo-pomalo ne počeh da shvatam. Bila je to
neka paklena oluja kakvu nikada nisam video niti smatrao mogućom, a u visini se razlegalo čas
bojažljivo čas divlje hujanje, na ravan krov nada mnom i na zemlju pred ulazom počeo je u
gustim gomilama da pada beo i krupan grad, debela zrna leđa stadoše ulaziti i kotrljati se sve do
mojih nogu. Huka grada i vetra bila je strahovita, kanal se mahnito penušao dok su mu se nemirni

talasi propinjali i survavali niz zidove.
Video sam u istom minutu kako kroz vazduh lete daske, šindra s krova i granje, kako

padaju kamenje i parčad maltera, i kako ih smesta zasipa i prekriva gustiš ledenih zrna; čuo sam
nešro nalik na brzo čekićanje od koga su se crepovi lomili i stropoštavali, staklo prskalo, oluci se
rušili.

U tom trenutku, pojavio se neko u lepršavoj haljini, trčeći iz fabrike preko dvorišta
pokrivenog ledom, nagnut prema oluji. Ta prilika se borila i teturala, približavajući mi se,

iskrsavajući iz strašnog potopskog komešanja. Ušla je u šupu, potrčala prema meni, i pred samim
mojim očima, bolno se osmehujući, zatreperilo je jedno smireno, strano a poznato lice s krupnim
očima punim ljubavi, tihe tople usne potražiše moje i stadoše me ljubiti dugo, bez daha, nezasito,
ruke se obaviše oko mog vrata, a plava vlažna kosa se pripi uz moje obraze, i dok je svud okolo
gradobitna bura potresala svet, mene još jače i strasnije obuhvati nema bura ljubavi, puna

strepnje.
Sedeli smo na gomili dasaka, ne govoreći, zagrljeni; ja sam bojažljivo i začuđeno milovao

Bertinu kosu i pripijao usne uz njena snažna, krupna usta, njena toplina me je slatko i bolno
obuzimala. Sklopio sam oči, a ona mi je privila glavu na svoje uzburkane grudi, u svoje krilo, i
blago mi i bojažljivo milovala lice i kosu.

Kad sam otvorio oči, prenuvši se od blage nesvestice, ugledao sam nad sobom njeno
ozbiljno, snažno lice kako zrači setnom lepotom, a njene oči su me zaneseno posmatrale. Sa
njenog svetlog čela je, polazeći od zamršene kose, tekla uzana pruga svetlocrvene krvi preko

celog lica, pa sve do vrata.
„Šta je? Šta se desilo?”, uzviknuo sam uplašeno.
Ona mi se još više unese u lice i slabo se osmehnu.
„Čini mi se da je došao smak sveta”, rekla je tiho, a tutnjanje i huka nepogode zaglušiše

njene reči.
„Teče ti krv”, rekoh.
„To je od grada. Ništa opasno! Plašiš li se?”
„Ne. A ti?”
„Ja se ne plašim. Ali, slušaj, sad će se ceo grad srušiti. Reci, zar me nimalo ne voliš?”
Ćutao sam i opčinjeno gledao u njene krupne, jasne oči pune tužne ljubavi, i dok sam je

gledao i dok su joj usne otežalo i neutolivo počivale na mojima, video sam i tanušan mlaz
svetlocrvene krvi koji je tekao niz belu, svežu kožu. Iako su mi čula bila ošamućena od
opijenosti, moje srce je težilo da pobegne i očajno se opiralo da bude oteto ovako na prepad i
protiv moje volje. Uspravih se i ona u mom pogledu pročita da je sažaljevam.

Izmakla se i pogledala me kao da se ljuti, a kad joj ja, popustivši navali saučešća i
zabrinutosti, pružih ruku, ona je ščepa obema šakama, zagnjuri lice u nju, klonu na kolena i poče
da plače, a preko moje uzdrhtale ruke potekoše njene tople suze. Zbunjeno sam oborio pogled ka
njoj: glava joj je, tresući se od jecanja, ležala na mojoj šaci, a na ramenu su joj nemirno i meko
poigravali pramenovi kose. Oh, da je to neka druga, prođe mi žestoko kroz glavu, neka koju bih
zaista voleo i kojoj bih mogao predati svoju dušu, kako bih onda rado uronio zaljubljenim
prstima u tu slatku kosu, kako bih ljubio ovaj beli vrat. Ali krv mi se beše smirila, i pekao me je i
mučio stid što tu pred mojim nogama kleči devojka kojoj nisam bio voljan da predam svoju

mladost i svoju gordost.
Sve što sam doživeo kao celu začaranu godinu i što mi i danas još, sa stotinom malih

poriva i pokreta, živi u sećanju kao neki veliki vremenski razmak, sve to je u stvarnosti trajalo
svega nekoliko minuta. Svetlost iznenada provali, komadići plavoga neba vlažno zasijaše s
nevinom pomirljivošću, i najednom, kao da je nožem odrezano, tutnjanje oluje se prekide i okruži
nas čudna, neverovatna tišina.

Kao iz neke fantastične pećine iz snova, izađoh iz šupe u dan koji se vratio, čudeći se što
sam još živ. Pusto dvorište je gadno izgledalo, zemlja je bila razrovana kao da su je izgazili konji,
svuda su ležale gomile krupnog ledenog zrnevlja, moj pribor za pecanje je nestao, a ni kofice za
ribe nije više bilo. U fabrici je sve zamorilo od ljudi, kroz bezbroj razbijenih okana video sam
komešanje po dvoranama, a u tom trenutku su i na sva vrata nagrnuli radnici. Tle je bilo zasuto
srčom i izlomljenim crepovima, jedan dugačak limeni oluk se otrgao i koso ulubljeno visio do

pola zgrade.
Tog trenutka zaboravih sve što je tek bilo prošlo i obuze me jedino divlja i plašljiva

radoznalost da vidim šta se to u stvari desilo i koliko je zla nanela nepogoda. Svi oni razbijeni
prozori i crepovi sa fabrike u prvi mah su izgledali strašno i neutešno, ali na kraju krajeva sve to
ipak nije bilo toliko užasno i nije bilo sasvim u skladu sa strahovitim utiskom koji je oluja
ostavila na mene. Odahnuo sam sa olakšanjem, a i donekle čudno razočaran i otrežnjen: kuće su
stajale kao i pre, i sa obe strane doline još su se dizali bregovi. Ne, svet nije propao.

Međutim, kad sam izašao iz fabričkog dvorišta, prešao preko mosta i ušao u prvu ulicu,
nesreća je ipak počela dobijati gori izgled. Uličica je bila pokrivena srčom i slomljenim
prozorskim kapcima, dimnjaci su se porušili i povukli za sobom čitave delove krovova, pred svim
kapijama su stajali ljudi, preneraženi i jadikujući, baš kao što sam viđao na slikama opsednutih i
opljačkanih gradova. Nanosi kamenja i granja zakrčavali su put, svi prozori su zjapili zasuti
krhotinama i rbinama, baštenske ograde su ležale na tlu ili su lupkarajući visile preko zidova.
Roditelji su tražili izgubljenu decu, pričalo se kako je grad poubijao ljude na njivama. Pokazivali
su komade grada velike kao talire i još veće.

Još sam bio suviše uzrujan da bih pošao kući i pogledao štetu u sopstvenom domu i bašti,
a nije mi padalo na pamet da bi me moji mogli tražiti, jer mi se ništa nije desilo. Rešio sam da još
malo prošetam van grada, umesto da se saplićem o ove olupine, i primamljivo mi se javi u svesti
moje omiljeno mesto, stara poljana kraj groblja na kojoj su se održavale svečanosti i pod čijim
sam drvećem slavio sve velike svetkovine svojih dečačkih godina. Začuđeno sam se setio da sam
pre jedva četiri ili pet sati prošao onuda, vraćajući se kući sa stenja; činilo mi se da je otada
prošlo ko zna koliko vremena.

I tako sam krenuo natrag niz ulicu, pa preko donjeg mosta; uz put sam kroz jednu baštu
između kuća video naš crkveni toranj od crvenog peščara kako stoji neokrnjen, a i gimnastički
dom je bio gotovo neoštećen. Malo dalje je usamljena stajala jedna stara gostionica, čiji sam krov
još izdaleka prepoznao. Stajala je kao i obično, ali je izgledala čudno promenjena, i ja nisam
odmah shvatio zašto. Tek kad sam se napregao da se tačno setim, došlo mi je do svesti da su pred
gostionicom uvek rasle dve visoke topole. Tih topola više nije bilo. Jedan odvajkada prisan prizor

bio je razoren, jedno drago mesto oskrnavljeno.
U meni tad iskrsnu gadna slutnja da je propalo i mnogo više, nešto još plemenitije.

Najednom sam, stegnuta grla od tog otkrića, osetio koliko volim zavičaj, koliko moje srce i moje
blagostanje zavise od svih tih krovova i tornjeva, mostova i uličica, od drveća, bašta i šuma.
Obuzet novim uzbuđenjem i zabrinutošću, pošao sam brže i najzad se našao preko, pred
prostorom na kome su se održavale svečanosti.

Tu sam zastao i video kako mesto mojih najdražih uspomena leži neizrecivo opustošeno i
potpuno upropašćeno. Stari kestenovi, pod čijom smo senkom slavili i čija je stabla jedva moglo
da obuhvati nas troje ili četvoro đaka, ležali su polomljeni, naprsli, iščupani zajedno s korenjem i
povaljeni, tako da su u zemlji zjapile jame velike kao kuća. Ni jedan jedini nije više stajao na
svom mestu i to je izgledalo kao neko strahovito razbojište; a i lipe i javori behu popadali, drvo
uz drvo. Ceo prostrani šumarak pretvorio se u ogromnu gomilu polomljenog granja, prosutih
stabala, korenja i busenova zemlje, poneka snažna debla su još stajala, ali bez krošnje,
prelomljena i zavinuta, pokazujući tisuće belih, golih ocepaka.

Bilo je nemoguće krenuti dalje: i livada i put bili su u visini kuće zakrčeni spletom stabala
i ostataka drveća, a onde gde sam od najranijih dečačkih dana znao samo guste svete senke i
visoka krošnjata svetilišta - onde je iznad pustoši zurilo prazno nebo.

Činilo mi se da sam i sam sa svim tajnim korenima iščupan i izbljuvan na neumoljivu
svetlost dana. Danima sam tumarao okolo i nisam više našao nijednu šumsku stazu, nijedan prisni

kut pod hladovinom oraha, nijedan hrast po kome sam se verao kao dečak, oko grada su nadaleko
i naširoko ležale samo krhotine, jame, čitavi delovi šuma oboreni, pokošeni poput trave, leševi
drveća sa golim korenjem optužujići okrenutim prema suncu. Između mene i moga detinjstva
otvorila se neka provalija, i moj zavičaj nije više bio onaj stari. Ljupkost i nerazumnost minulih
godina spadoše sa mene, i ja ubrzo potom napustih grad, da postanem čovek i da se uhvatim u
koštac sa životom čije su me prve senke okrznule onih dana.

(1913)

PIKTOROV PREOBRAŽAJ

Tek što je stupio u raj, Piktor je zastao pred jednim drvetom koje je istovremeno bilo i
čovek i žena. Pozdravio ga je sa dubokim poštovanjem i upitao: „Da li si ti drvo života?” Ali

kada je umesto drveta htela da mu odgovori zmija, okrenuo se i nastavio dalje. Sav se pretvorio u
oko i sve mu se veoma dopadalo. Sasvim jasno je primetio da se nalazi u zavičaju i na izvoru
života.

I ponovo je ugledao drvo, koje je istovremeno bilo i Sunce i Mesec.
Opet je upitao: „Jesi li ti drvo života?”

Sunce mu je klimnulo glavom i nasmejalo se, Mesec je klimnuo glavom i osmehnuo se.
Najčarobnije cveće, raznovrsnih boja i svetlosti, posmatralo ga je mnogobrojnim očima i
licima. Neko ga je pozdravljalo i smejalo se, neko ga je pozdravljalo i smeškalo se, drugo ga nije
pozdravilo i nije se nasmejalo; ćutalo je zaneseno, povučeno u sebe, opijeno sopstvenim mirisom.
Neki cvetovi su pevali ljubičastu pesmu, drugi su pevušili tamnoplavu uspavanku, neki su imali
velike plave oči, a drugi su ga podsećali na prvu ljubav. Jedno cveće je mirisalo na baštu iz

detinjstva i njegov slatki miris je bio umilan kao glas njegove majke, a jedno drugo mu se
osmehivalo i pružalo mu svoj dugački savijeni crveni jezik.

Liznuo ga je, imao je jak i divlji ukus, ukus smole i meda, ali i ukus poljupca žene.
Među svim tim cvećem, stajao je Piktor prepun čežnje i radosne zebnje. Srce mu je
udaralo teško, udaralo jako kao da je zvono i čežnjivo gorelo za nepoznatim u čudesnom
predosećanju svoje želje.
Piktor je video i pticu kako sedi u travi i blešti od boja, izgledalo je da lepa ptica poseduje
sve boje koje postoje. Upitao je lepu šarenu pticu: „O ptico, gde se nalazi sreća?”
„Sreća”, govorila je lepa ptica i smejala se svojim zlatnim kljunom, „sreća je, o prijatelju,
svuda, na planini i u dolini, u cveću i kristalu.”
Posle ovih reči, priča radosno protrese svoja pera, istegnu vrat, zamahnu repom, zatrepta
očima, nasmeja se još jednom i osta da leži nepokretna, u travi se sve umiri, ali gledaj: ptica je
sada postala veliki šareni cvet, pera listovi, a kandže korenje. U blistavom sjaju boja, usred plesa,

postala je biljka. Piktor je ovo zadivljeno gledao.
Odmah za tim pokrenula je ptica-cvet svoje listove i prašnike, nestalo je korenja, lagano

je zadrhtala, lagano se izvijala nagore i postala je blistavi leptir koji je lebdeo i ljuljuškao se, bez
težine i bez svetla, ozarenog lica. Piktor je širom otvorio oči.

Taj novi leptir, taj radosni ptica-cvet-leptirić ozarenog obojenog lica, leteo je ukrug oko
zadivljenog Piktora, svetlucao na suncu, nežno kao pahuljica se spustio na zemlju i ostao da leži

pored Piktorovih nogu, malo podrhtavao blistavim krilima, a uskoro se preobratio u obojeni
kristal sa čijih ivica je sijalo crveno svetio. Čudesno lepo je svetleo iz trave i bilja, sjajno kao
svečana zvona, taj plemeniti kamen. Ali činilo se da ga zavičaj zove, unutrašnjost zemlje; brzo se

smanjivao i pretio da se zarije u nju.
Savladan nadmoćnom željom, Piktor je posegao za kamenom koji je nestajao, i privio ga

uz sebe. Drhtao je i gledao njegov magični sjaj i činilo mu se da mu slutnju blaženstva isijava

direktno u srce.
Iznenada, jedna zmija, uvijena oko grane jednog izumrlog drveta, prošištala mu je

direktno u uvo: „Kamen može da te pretvori u šta god želiš. Brzo mu reci želju pre nego što bude
kasno.”

Piktor se zaprepastio i uplašio da će propustiti sreću. Brzo je izrekao želju i pretvorio se u

drvo. Odavno je želeo da bude drvo, jer ono mu se činilo potpuno spokojno, snažno i plemenito.

I Piktor je postao drvo. Rastao je sa korenjem u zemlji, istezao se u visinu, iz njegovog
tela su izbijale grane i lišće. Bio je veoma zadovoljan. Usisavao je svojim tananim žednim
žilicama snagu iz dubine hladne zemlje i prenosio je preko lišća u visoko plavetnilo. U njegovoj
kori su boravile bubice, pod njegovim nogama su ležali zec i jež, a grane su bile prepune ptica.

Drvo Piktor je bilo srećno i nije brojalo godine koje su prolazile. Prošlo je mnogo, godina
pre nego što je primetilo da njegova sreća nije potpuna. Postepeno je učio da drvo - očima gleda.
Konačno je progledao i postao tužan.

Naime, primetilo je da se oko njega u raju skoro sva bića često preobražavaju, kao da sve
plovi u čarobnoj reci preobraženja. Videlo je kako drvo postaje dragi kamen ili odleće kao
blistava cvrkutava ptica. Gledalo je kako pored njega drveće iznenada jednostavno nestaje: jedno
je videlo kako ističe kao izvor, drugo je postalo krokodil, a jedno je radosno i mirno, potpuno
zadovoljno, počelo da pliva kao riba i da u novom obliku traži novu igru. Slonovi su zamenjivali
svoje odore sa stenama, žirafe svoje obličje sa cvećem.

A ono samo, drvo Piktor, ostajalo je uvek isto, više nije moglo da se preobrazi. Otkada je
to saznalo, sreća je lagano iščezavala; počelo je da stari, postajalo sve umornije, izgledalo
ozbiljnije i zabrinutije, baš kao što se i primećuje kod mnogo starog drveća. Ali i kod konja, kod
ptica, kod ljudu i kod svih bića, svakodnevno se može primetiti: ako ne poseduju dar za
preobražaj, s vremenom zapadaju u setu i učmalost i njihova lepota biva izgubljena.

Jednog dana u tom delu raja se našla mlada devojka u plavoj haljini. Prolazila je ispod
drveća, pevala i igrala i do sada nije nikada razmišljala da sebi poželi dar za preobražaj.

Poneki pametni majmun bi se nasmejao, poneki žbun bi je pomilovao svojim izdankom,
poneko drvo bi joj dobacilo cvet, orah ili jabuku, ali ona na to nije obraćala pažnju.

Kada je drvo Piktor ugledalo devojku, obuzela ga je ogromna čežnja, potreba za srećom
kakvu do tada još nije osetilo, a istovremeno ga je zaokupilo duboko razmišljanje, jer mu se
činilo da mu vlastita krv dovikuje: „Seti se. Seti se u ovom času celog svog života, nadi smisao
inače će biri prekasno i sreća ti više nikada neće doći.” Podsetilo se na svoj dolazak, na godine
koje je provelo kao ljudsko biće, na postupke po dolasku u raj i posebno na trenutak pre nego što
je postalo drvo, taj čudesni trenutak kada je imalo u rukama čarobni kamen. Tada, kada nije svaki
preobražaj bio moguć, život je u njemu plamteo kao nikada do tada. Mislilo je na pticu koja se
tada smejala, na drvo koje je bilo i Sunce i Mesec; obuzela ga je slutnja da je tada nešto
propustio, nešto zaboravio i da zmijin savet nije bio dobar.

Devojka je čula šuštanje lišća drveta Piktora, pogledala je nagore i osetila sa iznenadnim
bolom u srcu da se u najskrivenijoj unutrašnjosti njenog bića nešto budi, neke nove misli, nove
žudnje, novi snovi. Privučena nepoznatom snagom, sela je ispod drveta. Činilo joj se usamljeno,
usamljeno i tužno; a pri tome lepo, uzbudljivo i plemenito u svojoj ucveljenosti, a pesma njegove
tiho šumeće krošnje zvučala je omamljujuće. Naslonila se na veliko hrapavo stablo, osetila
njegove drhtaje, i iste te drhtaje osetila u svom srcu; na nebu njene duše pojavili su se oblaci, a iz
očiju su polako padale teške suze. Šta sve to znači? Zašto se mora toliko patiti? Zašto srce želi da

raznese grudi i da se pretopi u njega, u tog lepog usamljenika?
Drvo je nečujno drhtalo do korenja i svom silom skupljalo životnu snagu u žarkoj želji da

se sjedini sa devojkom. Ah, zašto je dozvolio da ga zmija prevari i da sebe zauvek odredi kao
drvo? Kako je samo bio slep i nepromišljen! Je li moguće da toliko ništa nije znao, da li mu je
tako strana bila tajna života? Ne, verovatno je nekada nejasno osećao i predosećao - ah, i sa
tugom i dubokim razumevanjem mislio sada o drvetu koje se sastojalo od žene i muškarca.

Preletela je ptica, crvena i zelena ptica, lepa i slobodna ptica, preletela je u luku. Devojka
je videla pticu, videla je i da joj je nešto ispalo iz kljuna, svetlelo je crveno kao krv, crveno kao

oganj, palo je među zeleno bilje, bleštalo med biljem duboko prisno, njegova crvena svetlost je
glasno mamila, devojka se sagla i podigla „crveno”. Bio je to kristal, mrkocrveni alem-kamen, a
gde je on, tu tame ne može biti.

Kratko je devojka držala kamen u svojoj beloj ruci i već joj se ostvarila želja kojom je

ispunila svoje srce. Lepotica se odmakla, spustila se na zemlju i sjedinila sa drvetom, iz njegovog

debla je pokrenula svoje jake i mlade grane i brzo rasla, nagore, ka njemu.
I sada je sve bilo dobro, svet je ponovo bio savršen i tek sada je pronađen raj. Piktor više

nije bio staro ucveljeno drvo, sada je glasno pevao Piktoria, Viktoria.
Bio je preobražen. Kako je ovoga puta doživeo pravi, večiti preobražaj, i kako je od jedne

polovine postao celina, od tog časa je mogao da se preobražava koliko ga je volja. Reka postanka
stalno je tekla njegovom krvi, čarobna reka preobraćanja, svakoga sata je imao udela u izboru

stvaranja.
Bio je srndać, bio je riba, bio je čovek i zmija, oblak i ptica. Ali u svakom obličiju je bio

potpun, bio je par, imao je Mesec i Sunce, muškarca i ženu u sebi, proticao je kao reka blizanac

kroz zemlje i stajao kao dvostruka zvezda na nebu.

(1922)

ŠTA JE PESNIK VIDEO JEDNE VEČERI

U smiraj jednog žarkog julskog dana, negde na jugu, u plavetnilu letnjih isparenja činilo
se da plešu ružičasti vrhovi planina, na poljima su od zapare ključali zreli plodovi, uspravan i
ohol razmetao se kukuruz svojim velikim klipovima, pšenica je na većini polja već bila
požnjevena, a na gustu brašnjavu prašinu na glavnom putu sa polja i iz bašta spustio se sladak
miris mnogobrojnih cvetova. U gustom zelenilu zemlja je vraćala dnevnu vrelinu. Seoski krovovi
su isijavali toplotu zlatnim sjajem u početak sumraka.

Užarenim putem, ljubavni par je hodao iz jednog sela u drugo, koračali su sporo i bez
cilja, odlažući rastanak, čas razdvojeni, s rukom u ruci, čas zagrljeni, rame uz rame. Bezbrižno i
skoro lebdeći, blistali su u laganoj letnjoj odeći, u belim cipelama, gologlavi, prepušteni ljubavi i
laganoj večernjoj groznici. Devojčino lice je bilo belo, kao i vrat, muškarac je bio preplanuo od
sunca, oboje su bili vitki i uspravni, oboje lepi, i oboje su u ovom trenutku osećali kao da ih
pokreće i vodi samo jedno srce, a bili su tako različiti i daleki. Bio je to čas kada bi prijateljstvo
da se pretvori u ljubav, kada jedna igra hoće da postane sudbina. Oboje su se smešili, oboje su
bili ozbiljni, skoro tužni.

U ovo vreme nikoga nije bilo na putu između dva sela, seljaci su odavno završili radove
na polju. U blizini jedne seoske kuće koja je blistala između drveća kao da se još naziralo sunce,
zaljubljeni se zaustaviše i zagrliše. Čovek je nežno poveo devojku ka ivici puta, ka jednom
niskom zidu, na koji su seli da bi ostali još malo jedno uz drugo, da ne bi ušli u selo među ljude,
da bi odložili taj poslednji komad zajedničkog puta. Nepokretno i ćuteći sedeli su ispod jedne
loze, među karanfilima; kroz prašinu i mirise do njih su dopirali žamor iz sela, igra dece, poziv
neke majke, muški smeh, čak i jedan stari klavir, udaljen i bojažljiv. Sedeli su bez reči, naslonjeni
jedno na drugo, zajedno su osećali krošnju koja je tamnela iznad njihovih glava, mirise koji su
lutali oko njih i topli vazduh koji je podrhtavao u prvoj slutnji rose i svežine.

Devojka je bila mlada, veoma mlada, lepa, vitka i otmena, gipkog vrata koji se izvijao iz
lagane haljine; ruke su joj bile duge i graciozne, a šake nežne i bele. Volela je svog prijatelja,

verovala je da ga mnogo voli. Znala je puno o njemu i dobro ga je poznavala, bili su prijatelji
dugo vreme. Često bi se za trenutak setili svoje lepote i svog pola i ljubili se kratko, kao u igri,
nežno se držeći za ruke. On je bio njen prijatelj, ali i njen savetodavac i čovek od poverenja, bio
je stariji i mudriji i samo bi povremeno nad. njihovim prijateljstvom zaiskrilo nešto kao slabašna
munja na nebu njihovog prijateljstva, podsećajući ih da među njima ne postoji samo poverenje i
drugarstvo nego i sujeta, želja za osvajanjem, blago slatko neprijateljstvo i uzajamna seksualna
privlačnost. Sada je sve to sazrelo, buknuo je novi plamen.

I muškarac je bio lep, ali nije imao njenu mladost i svežinu. Bio je dosta stariji od nje,
iskusio je ljubav i sudbinu, doživeo je brodolom i ponovnu plovidbu otvorenim morem.

Na njegovom tamnom mršavom licu bili su ispisani ozbiljnost i samopouzdanje, a sudbina
mu je borama obeležila čelo i obraze. Ali te večeri je njegov pogled bio nežan i posvećen.
Njegova ruka igrala se devojčinom rukom, lagano i blago je milovala njene mišice i potiljak,
preko ramena i grudi, kratkim i titravo nežnim dodirima. I dok su mu u tihom sumraku njena usta
dolazila u susret sa skrivenim iščekivanjem i dok se nežnost pretvarala u gladnu strast, on se
sećao da su i mnoge druge ovako zaljubljene koračale uz njega u letnje veče i da su na drugim
rukama, na drugoj kosi, oko drugih ramena i bokova njegovi prsti prešli iste nežne staze, znao je
da u ovome ima veliko iskustvo i da je veoma vešt, da ponavlja već doživljena iskustva, znao je
da to što oseća u ovom trenutku nije bilo ono što je osećala devojka; bilo je lepo i nežno, ali više

nije bilo novo ni nepoznato, nije bilo prvo doživljeno i neprikosnoveno.
Mogu da okusim i ovo piće, razmišljao je, i ono je slatko, i ono je čudesno, možda umem

bolje da volim ovaj mladi cvet, mnogo lepše, više znalački i nežnije od nekog mladića i nego što

sam i sam mogao pre deset ili petnaest godina. Mogu da je povedem preko praga prvog iskustva s
više nežnosti, znanja i radosti, mogu da uživam u ovom blistavom, plemenitom vinu s više
otmenosti i zahvalnosti nego bilo koji mladić. Ali neću moći da sakrijem da posle opijenosti
dolazi zasićenje i posle prvog zanosa neću moći da glumim ljubavnika kakvog ona sanja, večno
opijenog. Gledaću je kako drhti i plače, biću hladan i potajno nestrpljiv. Bojaću se trenutka, već
se bojim trenutka kad će otvoriti oči i shvatiti da je čarolija prošla, da njeno lice nije više cvet, i
tada će se naglo izobličiti u užasu svog izgubljenog devičanstva.

Ćutali su, sedeći na zidu okruženi procvetalim raslinjem, priljubljeni jedno uz drugo,
osećajući na trenutke slatku jezu i želju da se ponovo zagrle. Izgovarali su tek poneku reč,
detinjasto tepajući; ljubavi - zlato - devojčice - da li me voliš?

Tada je iz kuće čiji je odsjaj u tami krošnje počeo da bledi izašla jedna devojčica od
možda deset godina, bosa, vitkih preplanulih nogu, u tamnoj haljinici i tamne duge kose oko
bledog lica. Stidljivo i neodlučno im se približila, kao da se igra, s konopcem za preskakanje u
ruci, dok su mala stopala nečujno prelazila put. Usporavajući korak, opet kao da se igra, išla je
pravo ka zaljubljenom paru. Kad je stigla do njih, izgledalo je da nije voljna da produži, da je
nešto privlači da ostane baš na tom mestu, kao što „lepa kata” privlači noćnog leptira. Tiho je
otpevala svoj pozdrav: „Dobro veče.” Sa zida je devojka veselo otpozdravila, a muškarac
ljubazno doviknuo: „Ćao, draga moja.”

Devojčica je prošla polako, nevoljno i neodlučno, a nakon pedesetak koraka je stala,
okrenula se i vratila, ponovo prošla pored zaljubljenog para, pogledala stidljivo prema njima i,
smešeći se, nestala u bašti svoje kuće.

„Kako je ljupka!”, rekao je muškarac.
Prošlo je neko vreme, sumrak je lagano prelazio u polumrak i devojčica je ponovo izašla
iz baštenske kapije. Zaustavila se za trenutak, krišom osmotrila put, zid, lišće loze i zaljubljeni
par. Onda je potrčala uzbrdo hitrim bosim nogama, prošla pored para i opet se trčeći vratila, stigla
do baštenske kapije, zaustavila se za trenutak i još jednom, dva puta, tri puta, ponovila svoju

usamljenu trku.
Zaljubljeni su je ćutke posmatrali kako trči gore-dole, kako joj kratka tamna suknja leprša

oko vitkih nogu. Osećali su da je ova trka namenjena njima, da iz njih izbija čarolija i da je
devojčica u svom detinjem snu naslutila ljubav i nemu opijenost čula.

Sada se trka pretvorila u ples. Devojčica se približavala njišući se i menjajući korak.
Usamljena mala figura igrala je te večeri na beloj stazi. Njen ples je bio zakletva, taj detinji ples
je bio pesma i molitva za budućnost i za ljubav. Ozbiljna i posvećena igri priložila je svoju Žrtvu,
približavajući se i udaljavajući se lagano, da bi se na kraju ponovo izgubila u tami vrta.

„Mi smo je opčinili”, rekla je zaljubljena devojka. Osetila je ljubav.”
Njen prijatelj je ćutao. Razmišljao je: u bezazlenom zanosu svoje igre ta devojčica je
možda uživala u lepoti potpunije nego što će joj ikada biti omogućeno da doživi; možda smo i
nas dvoje već osetili najlepši deo i najintimnije dubine naše ljubavi, a ono što tek treba da dođe

samo je bezukusni talog.
Ustao je i pomogao svojoj prijateljici da siđe sa zida.
„Treba da kreneš”, rekao je, „već je kasno. Otpratiću te do raskrsnice.”

Hodali su zagrljeni do raskrsnice. Na rastanku su se strasno ljubili, nisu mogli da se
odvoje, polazili su i vraćali se, ponovo se grlili i opet se ljubili, ali im ti poljupci nisu donosili
radost nego samo sve jaču žeđ. Devojka se udaljavala hitrim korakom, njen prijatelj ju je dugo

pratio pogledom. I u tom trenutku prošlost se pojavila pred njim, suočio se sa onim što je već
proživeo: neki drugi rastanci i večernji poljupci, druge usne i druga imena. Obuzela ga je tuga i
lagano je krenuo nazad. Iznad drveća su se već pojavile zvezde.

Te noći u kojoj nije zaspao, dugo je razmišljao:
Uzaludno je ponavljati proživljeno. Mogao bih da volim još mnogo žena, možda još
mnogo godina; moje oči bi bile sjajne, moje ruke nežne i moj poljubac uzvraćen. Ali posle toga
se treba rastati. Danas bi se rastanak dogodio mojom voljom, sutra ću to učiniti poražen i očajan.
I odricanje koje je danas pobeda biće samo sramota. Zato moram da se odreknem odmah i odmah

da se oprostim.
Danas sam mnogo naučio, ali ima još mnogo toga da učim. Moram da učim od one

devojčice koja nas je raznežila svojom igrom. Kada je jedne večeri videla zaljubljeni par, u njoj
se probudila ljubav. Jedan talas koji je stigao pre vremena, jedan uzdrhtali i radosni predosećaj
zadovoljstva razlio se njenim venama i ona je počela da igra jer još uvek ne zna da voli. Ja
moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u muziku, čulnost u molitvu.
Tada ću moći zauvek da volim, neću morati uzaludno da ponavljam ono što sam već proživeo. To
je put kojim želim da idem.

(1924)

Volker Mihels

ŽIVI SAMO ONAJ KOJI VOLI

Ljubavne priče Hermana Hesea

Petina svih priča Hermana Hesea su ljubavne, a skoro desetinu ukupne njegove lirike
sačinjavaju ljubavne pesme. Ono što je karakteristično za ove priče jeste da su sve nastale u prvoj
polovini piščevog života i često predstavljaju autobiografske uspomene i okolnosti.

„Heseove prikaze”, pisao je Valter Ratenau 1904. godine, „prožima ton istinskih osećanja
i misli, poznatije i veštije obnovljenih i oplemenjenih.” Ovo zapažanje je bila recenzija knjige
koju je budući ministar spoljnih poslova Vajmarske Republike napisao tokom svog života, a koja
se odnosi na Heseov prvi roman, Peter Kamencind, i može se na poseban način preneti i na
njegove ljubavne priče. Jer, kako je sve pozitivno u životu, a posebno poimanje ljubavi, do
neprepoznavanja zloupotrebljeno, tako moramo ovde, kao i svuda gde naša osećanja, njihove
padove i uspon na autentičan način želimo da ponovo pronađemo, prepustiti reč umetniku koji će
vođenje sadržaja regenerisati kroz prikazivanje, opisivanje iz prve ruke, a pri tome će prividni
poznavaoci na neki način reći da to još nikada nije rečeno i time njegovu prvobitnu snagu i
dostojanstvo ponovo učiniti verodostojnim.

Za pisca kao što je Herman Hese, kome mašta i mogućnost doživljavanja nisu bili ništa
drugo do uobličavanje ljubavi, spektar toga šta sve može da znači ljubav je naravno mnogo veći
od onoga šta se obično pod tim podrazumeva. Njegov celokupni rad nastao je iz takvih impulsa:
njegovi romani, priče, pesme, razmatranja, liste sećanja, takođe i hiljade književnih rasprava,
odgovori na pisma čitalaca, ali i njegovi akvareli, koje je kao izjave ljubavi prikazao u Tesinu,
svojoj domovini po izboru, i još konkretnije: njegovo višedecenijsko staranje o emigrantima,
kolegama izbeglicama, kako za vreme, tako i nakon oba svetska rata.

„Život ima smisao jedino kroz ljubav”, napisao je 1956. jednoj čitateljki, ,,a to znači:
ukoliko je veća naša sposobnost da pružamo ljubav, toliko više smisla će imati naš život.”

Pored ovog socijalnog načina ispoljavanja ljubavi, postoji i onaj lični i partnerski, čiji su
uspeh ili stradanje po pravilu vrlo usko povezani s nečim drugim. Što su lični odnosi ispunjeniji,
to se manje mora kompenzovati i sublimirati na neki drugi način. Ipak, ostvarenje želja i sreća po
pravilu ostaju u domenu samodovoljnosti i nemi, dok su neuspeh i nesreća skloni objavljivanju.
Svetska literatura je prepuna prikaza propalih ljubavnih odnosa, dok su opisi onoga što doprinosi
našoj sreći previše oskudni.

Ni Heseove ljubavne priče nisu izuzetak. Još ranije mu je bilo poznato iskustvo iz Tortija
Kregera Tomasa Mana, da je onaj koji voli slab i osuđen na patnju. Posebno se time bave
pripovedanja koja potiču iz prvih petnaest godina njegovog bavljenja pisanjem, a takođe i romani
nastali u tom periodu, kao Peter Kamencind, Ispod točka, Gertruda i Rosbalde, dok se radovi iz
druge polovine njegovog života, Klingsornovoposlednje leto, Sidarta, Stepski vuk, Narcis i
Zlatousti, zadovoljavaju drugim temama. Samo u Heseovom starijem delu, Igra staklenih perli,
ljubav među polovima više ne igra nikakvu ulogu.

U jednoj svojoj ranijoj priči, Hese kaže: „U ljubavi svako počinje, makar bio i najsrećniji,
nužno s porazom.” Iskustva prve ljubavi Hese nije nikada napuštao i uvek ih se vrlo nadahnuto

držao. Prototip toga je Učenik latinskog, Karl Bauer, koji posle susreta s plavokosom Tinom
iznenada napušta svoju „bandu”, obeshrabren se povlači, „zaljubljen je lebdeo u oblacima”,
počinje ponovo da svira dugo zanemarivanu violinu, razmetljiva obest odjednom se gasi, a jedan
devojački osmeh mu je „neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i
žestinom”.

U ovom slučaju draž opisa nije žalostan kraj nego način na koji je pripovedač uspeo živo
da predoči izloženost ljubavnika i uskomešanu nestabilnost njihovog odnosa, pri čemu je sve što
je ranije izgledalo u snošljivoj ravnoteži odjednom dospelo u polje uticaja druge osobe, ne
znajući da li će sopstveno zračenje da održi odmeravanje snaga i da li deluje privlačno ili

odbojno.
Kako zaljubljeni u mnogima od ovih priča izbegavaju sve koketno i nametljivo ne bi li

sprečili svoju uzbuđenost i pometenost, pokazuju neobičnu sklonost da svoje simpatije drugačije
ispoljavaju nego onako kako ih osećaju i zbog toga se izlažu opasnosti da ih njihovi voljeni ne
primete. Jer razgovor s devojkom u koju su zaljubljeni pada im mnogo teže nego razgovor s bilo

kim drugim.
Da tako otvoreno mišljenje o spoljašnjoj i unutrašnjoj lepoti ponekada može da prevari -

nada da ono bolje Ja i naklonost prema sebi sada mora da odgovori onom boljem Ja ljubavnice,
pripada Heseovim najrealnijim lekcijama mladim ljudima koji ni od čega ne bivaju pošteđeni
(kao što je HansAmštajn). Pa ipak, kao i uvek, izlivi strasti pometenog dovode do raskida ili
ponovnog ispitivanja, ubrzavaju i naginju ka kolebanju i izgovorima. Ljubav podstiče unutrašnje
odrastanje i završava se pod uticajem različitih okolnosti, ali nikada sa razočaravajučim
iskustvima: „Nije sreća biti voljen... ali voleti, to jeste sreća. Za njega kao umetnika s
karakterističnom doslednošću: „Kreativan čovek mora da bude sposoban 'ljubav držati slobodnu
koliko god je to moguće, umeti pokloniti je u svako doba'.”

U pričama kao što je Taedium vitae, Hese je tako neposredno predstavio čaroliju
zaljubljenosti: „Nisam je još dobro ni video, a već me je osvojila, ispunila mi je srce svojom
elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da čujem melodiju
svakog njenog pokreta... bilo je i drugih žena koje su bile blistavije i pune obećanja u svojoj
zreloj raskoši, inteligentnije i pronicljivije, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi
nosila onu umilnu muziku.” Nezaboravno je u ovom opisivanju kako se uverljivo izrazio, na koji
način je pre toga potpuno ravnodušan čovek, kada se našao u magnetnom polju naklonosti,

odjednom postao sposoban da se raduje i da pati.
U priči Jul Hese to opisuje upravo fiziološkom preciznošću, a na to nas upućuje: „Imao je

osećaj da mu polako nestaje vazduha i da će se uskoro ugušiti. Ali bilo je prijatno, na jedan tužan
i mučan način, prijatno... Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je
gorelo i smrzavalo se u isto vreme... Gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako
lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu kao da mu je
puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako bolelo.”

U priči Učenik latinskog dolazi do bojažljivog dodirivanja, ali čije posledice nisu
kratkotrajne: „Otišao je srećan, laganim, mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki
travnjak i s poluzatvorenim očima kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg svetlog mesta. Skoro da
nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je
pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno i posle mnogo godina, kad god bi
pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodni mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.”

U većini ovih priča, pripovedač ili mladi čovek o kome se priča ima od dvanaest do
dvadeset i četiri godine. Polovina priča se događa u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, u
južnonemačkom alemanskom miljeu maloga grada čija svakidašnjica i aroma takođe oslikavaju

tadašnje običaje i naravi. Ono što je provincijsko gnezdo Ilije bilo za Marsela Prusta, ili šta su
metropole kao Dablin i Prag značile Džemsu Džojsu i Francu Kafki, to je za Hermana Hesea bio
švapski ljubljeni gradić Kalv, čijih se tadašnjih tri hiljade stanovnika hranilo preradom sukna i
drveta i koji je, zbog svog položaja na reci Nagold, imao mnogo vodenica i štavionica kože.

To penušavo stanje zaljubljenosti, to teskobno napredovanje u jedan potpuno drugačiji, pa
ipak priželjkivani svet željenog partnera, ta silna žudnja za blizinom, ne može se životvornije
predstaviti. Ispunjene koje nam daje seksualna sloboda ostaje bezlično u poređenju s onim što se
kod ljubavnog sastanka dešava. Napetost, osećanu sreću, pojačanje svih čulnih utisaka pre
spajanja polova, sve to jedva da može da nadmaši opojnost ispunjenja. Ne fizička nego psihička
dimenzija je ona koja izaziva meru potrošene energije pripovedača. To čini Heseove opise manje
ljubavnim, a više pričama o zaljubljenosti. Posebno dubok osećaj ostavljaju one priče koje
prenose sopstvene doživljaje. Njima, na primer, pripadaju Kavaljer na ledu, Prva avantura,
Jedne letnje večeri, Šegrtovanje Hansa Dirlama, Mladost je lepa, Taedium vitae, Verisbuhel,
Odeljak za nepušače, Oluja i Šta je pesnik video jednevečeri, ali i do sada nepoznata ljubavna
priča, koja se nalazi i u ovoj knjizi, Pesnik, Knjiga čežnje, koja počinje autobiografskim
događanjima, a onda se pretvara u bajkoviti san želja koji ne želi da izbriše stvarnost. Kako je ova
priča u kontekstu njegovih radova u mladosti tek nedavno obelodanjena i još uvek neistražena,
njoj će se na ovom mestu obratiti više pažnje nego ostalima.

Hese je imao 23 godine kada je počeo da je piše i poslao ju je kao svoj prvi rukopis u
Berlin, marta 1902. godine, poznatoj izdavačkoj kući S. Fišera, godinu dana pre Vetera
Kamencinda, ali je nije ponudio izdavaču direktno već ondašnjim naprednim novinama „Novi
nemački osvrt”, čiji ga je tadašnji urednik Oskar Bi ipak odbio. Za razliku od drugih ranijih
rukopisa, nastalih pre njegovog prvog romana koji je doživeo uspeh, Petera Kamencinda, ovu
priču Hese kasnije nije nikada objavio. On tu opisuje iskustva koja je doživeo posle preseljenja iz
Tibingena u Bazel, gde je od 1899. do 1903. nastavio školovanje za izdavača i knjižara.

Kratko po dolasku u graničnu metropolu na Rajni, tada star dvadeset i dve godine,
ostvario je kontakt s gradskim arhivarom i istoričarem dr Rudolfom Vakernagelom (1855-1925) i
njegovom ženom, gospođom Betli (1859-1931), u čijoj je gostoljubivoj kući i na seoskom imanju
Venkenhof uvek mogao da očekuje razumevanje i podršku i gde je provodio mnoga nedeljna
popodneva. Tu je Hese na kućnom koncertu ponovo video Elizabetu Laroš (1876-1965), koja je
svirala Betovenovu Krojcerovu sonatu. Ona je bila ćerka paroha s kojim su njegovi roditelji
prijateljevali i koju je prvi put video na porodičnom izletu kada je imao šest godina. U
međuvremenu je izrasla u dvadesettrogodišnju „vitku botičelijevsku lepoticu”, u koju se odmah
zaljubio. Ipak, naklonost bojažljivog mladog pesnika morala je da ostane neuzvraćena, jer je

pijanistkinja u to vreme pripadala violinisti dr Karlu Kristofu
Bernuliju. To je biografska pozadina prve dve ljubavne priče iz ove knjige, čija srodnost

teme i sadržaja sve do pojedinačnih formulacija, ne može da se previdi.
Što realnost autoru nije dopuštala, ostvario je maštom u Knjizi čežnje. To je učinio na tako

fantastično neobuzdan način da je shvatljivo zašto to nije nikad objavljeno. Ipak je ovaj mali
roman za kulturna strujanja krajem veka i za razvoj Heseovih pričanja dokument vredan pomena,
što jasnije pokazuje njegova prva knjižica, Jedan sat posle ponoči (1899), gde je samostalno

prihvatio novu estetiku koja se pojavila u Engleskoj kao struja suprotna puritanizmu. On sam,
koji potiče iz protestantske parohijske kuće i koji je odrastao u okruženju zabrana čulnosti i
švapskog bogopoštovanja, hteo je time njemu srodne po duševnim osobinama da uputi na žestok

reformski pokret.
U saglasnosti s idealima renesanse i kasne romantike, pesnik Martin je pokušao da ostvari

san u kome će pomiriti duhovno u umetnosti s telesnom lepotom i sakralnu estetiku sa svetovnom

veštinom vođenja ljubavi. Banalna realnost je pri tome zamagljena ili harmonizovana. Tako se
čini da violinski virtuoz, istorijski Elizabetin pratilac kod izvođenja Krojcerove sonate, nije
nesavladivi konkurent, jer čim je pokušao da se približi fiktivnoj Elizabeti, bio je pod pritiskom
dvoboja primoran da se drži podalje od pesnikove ljubljene. Time je bio otvoren put za
predviđeni odnos u kome „sve blista umetnički ostvarenom srećom”, gde je zanos povezan i
očekuje i elementarne čulne radosti.

Pesnik Martin nije puki siromašak kao njegov autor, koji kao pomoćnik knjižara mora da
izlazi na kraj s platom od 110 franaka mesečno, već imućan mladi esteta koji ima poslugu, sličan
Hugu von Hofmanstalu, autoru Tiajanove smrti. To je bio najbolji način da se osvoji mlada
kultivisana pijanistkinja, utoliko više što je s njim delila nadmenu pripadnost eliti i osećala „i
snažno gnušanje prema uobičajenom načinu života”, za koji su oboje smatrali da je siv i dosadan.
Čak i na tako ekskluzivnom mestu okupljanja kakav je hotel Švajcerhofu Lucernu primećuje se
averzija prema svemu od stila, ali bez duhovnosti, i čemu pijanistkinja i pesnik pripadaju „kao
dve rajske price u kokošinjcu”.

Da bi izbegao tu gomilu „novca i otupelih čula”, Martin je za sebe i Elizabetu iznajmio
bungalov na obali jezera kod Vicnaua. Iako je Elizabeta u početku bila hladna, a pesnik stidljiv,
ubrzo se pokazalo da povučenost i prepreke ne isključuju strast nego da se, naprotiv, emocije
utoliko više produbljuju ukoliko se više skrivaju. Kada je led razbijen, srećno su u usamljenom
bungalovu provodili fantastične letnje nedelje. Živeli su životom iz sna, kome su se njihova čula
radovala, on joj je čitao izabrane i sopstvene stihove, a ona je improvizovala na klaviru. Ostvarili
su svoj ideal da erotiku i duhovni let u visine spoje najprisnijim vezama sa savršenstvom svoje
umetnosti, a moto toga je bio „čulno mora duhovno, a duhovno čulno postati”.

S letnjom vrelinom rasla je i grozničavost ovoga odnosa, sve dok u jesen nije počela sve
više da se gubi, dok se nije potpuno ugasila. Jer vrlo brzo je u Elizabeti, koja je bila erotski
probuđena, došlo do značajne prekretnice. Seksualnost je u ovoj promeni prevagnula, balans
prema produktivnoj kreativnosti se potpuno gubio. „Nekada je muzika bila moj Gospod Bog, a ja
njegova smerna sluškinja. Sada sam ja Gospod Bog, a moja muzika će igrati preda mnom”, rekla
je razočaranom pesniku. Kada je kratko iza toga saznao da je iznenada prihvatila poziv da održi
koncert i pozvala ga da prisustvuje, i kada je tražila da doživljeno tokom zajednički provedenog
leta iznese u javnost, napiše, publikuje i unovči, doživeo je to kao izdaju njihovih ideala. Novine
su naprotiv oduševljeno pozdravile Elizabetin iznenadni povratak ekstrovernom predstavljanju i
njen nastup su komentarisali: „Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve poznavaoce
muzike. Počevši od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova pijanistkinja već ranije
oduševila, dogodio se potpuno iznenađujući obrt u programu i izvođenju. Dama je svirala drugi
Šopenov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je u oba komada jedan potpuno izmenjen
pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali smo živo uzburkan i zavodljiv nastup. Čestitamo
i želimo sreću velikoj umetnici na početku nove, blistave epohe njenog umeća...” Zadovoljna što
je osvojila publiku, Elizabeta se nije vratila Martinu. A on, smrvljen propašću njihovih
zajedničkih ambicija, uništio je svoje rukopise i bez traga nestao u planini.

Pesnik Martin je odbio da objavi priču o doživljenom s Elizabetom, ali to je
dvadesetčetvorogodišnji Hese uradio u svojoj kasnije dopuštenoj Knjizi čežnje. To se slagalo na
iznenađujući način s takođe tek posmrtno nađenim pismima Elizabeti, koja nikada nisu
objavljena, a koja su pokazivala kako je mnogostrana ljubav prema Elizabeti Laroš ušla u
njegovo rano delo, čiji trag može da se sledi i u knjigama Herman Laušer (1900) i Peter
Kamencind (1903), pa sve do tri obrade muzičkog romana Gertruda (1906-1909). Godine 1907,
iako već duže vreme oženjen, ovako zvuči Hese u jednoj od svojih poslednjih pesama,
posvećenoj Elizabeti.

Prošle su godine,
iako su bile dobrodošle

bile su to godine bez tebe.

Uživao sam u časovima
ljubeći usne brojnih žena,

ali samo kad ih nisam poredio s tvojima.

Taj blaženi ljubavni vrt,
gorčina čekanja,
za kojim moj život tako strasno žudi
leži preda mnom zatvorenih vrata
ah, sve reči ljubavi si okrutnim pogledom zabranjivala.

Ali možda će se ipak desiti
da mi se kao prolećni vetrovi
u tom obličju mladost približi.

Priča karakteristično govori o njegovom odnosu prema drugom polu, kao i o njegovoj
bojazni od konflikta između kreativnosti i partnerske predanosti.

Skoro ništa od toga što je u Knjizi čežnje opisano mladi spisatelj nije stvarno doživeo, ali
to ipak deluje veoma vitalno i uverljivo. Stvarna Elizabeta Laroš (1876-1965) je u ovom

kontekstu bila potpuno nepoznata. Tek se 1927. godine, u Heseovoj biografiji koju je napisao
Hugo Bal, saznaje nešto o njenom identitetu u Peteru Kamencindu. Ona je ovo smatrala
indiskrecijom, ali ga nije mogla optužiti, jer je Hugo Bal umro neposredno posle objavljivanja
knjige. Zbog afere sa oženjenim violinistom C. C. Bernulijem, Elizabetu je krajem 1901. godine

njena majka poslala u jedan engleski pansion, da tamo predaje muziku. Time ju je odvojila od

violiniste, ali je i sklonila iz vidokruga mladog Hesea. Elizabeta se nije nikada udala, a posle

povratka iz Engleske radila je pedeset godina kao pedagog plesa i koreograf u Minhenu, Florencu
i Bazelu. Kasnije su se ona i Hese tri puta slučajno susreli, on je već bio oženjen, i stupili u kratak
prijatni dijalog, koji je nastavljan sporadičnom korespondencijom. U svojim još neobjavljenim
sećanjima, koje je u svojoj 87. godini diktirala godinu dana nakon Heseove smrti, zabeleženo je o
njenom ranijem boravku u Bazelu: „Postojala je onda jedna gostoljubiva kuća u Bazelu, koje
danas više nema, kuća dr Rudolfa Vakernagela, arhivara - nije bilo ogovaranja, niti površnih
razgovora, ali se mnogo muziciralo. Mnogo pažnje i razumevanja se ukazivalo mladim talentima,
ohrabrivani su da čitaju ili sviraju svoja dela... To je bilo u ono vreme, kada sam se ponovo srela
s Hermanom Heseom, o čemu se u porodici Vakernagel već dosta govorilo. Ali meni su tada
glava i misli bili još uvek na nekom drugom mestu, tako da nisam bila zainteresovana za bazelska
upoznavanja.”

Dok je Elizabeta zapisivala svoja sećanja u martu 1963. godine, u isto vreme je sastavila i
Pismo mrtvom prijatelju, a kratko iza toga i dve setne pesme. U njenom pismu stoji: „Ono što me
je primoralo da pišem je jedna sasvim mala vaša slika, koja je izašla pre nekog vremena u jednom
ilustrovanom časopisu i koju sam isekla zato što mi se od svih vaših slika koje posedujem na ovoj
najviše dopao vaš izraz lica, jer verujem da bih, da sam taj izraz videla nekada, kada smo - bili
mladi, mogla da odgovorim na vašu naklonost.” Okolnostima u kojima je tada odbila njegove
težnje možemo da zahvalimo na velikom broju njegovih ranih radova. Konačno, to što je pesnik u
Knjizi čežnje primetio, u stvarnosti se i ispunilo: „Ako slučajno moje ime bude ostalo drugom

vremenu, sigurno će ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naša prisno vezana slava biće
ovenčana oreolom bajkovite i raskošne ljubavi.”

Dok je erotska ljubavna igra u Knjizi čežnje samo plod mašte dvadesettrogodišnjaka, dve
decenije kasnije Hese u indijskoj legendi Sidarta opisuje opšta pravila ljubavne igre.

Sidarta je preko Hetere Kamal uveden u umetnost telesnog davanja. „Mnogo su ga
naučila njena crvena umešna usta. Mnogo ga je naučila njena tanana gipka ruka. Njega, koji je u
ljubavi bio još dečkić i zbog toga bio sklon da nasumice i nezajažljivo utone u čulna zadovoljstva
kao u bezdan, naučila je osnovnom, da se zadovoljstvo ne može primiti ukoliko se i ne daje i da
svaki pokret, svako milovanje, svaki dodir i pogled, i najmanja tačka na telu ima svoju tajnu, koja
će poznavaocu, ukoliko je probudi, pričiniti veliko zadovoljstvo. Naučila ga je i da oni koji se

vole, posle ljubavne vatre nikako ne smeju da se rastave a da jedno drugom ne izraze divljenje, i
da nema pobednika i pobeđenog, tako da se nijedno ne oseti prezasićeno ili napušteno, da nema
osećaj da je zloupotrebilo ili bilo zloupotrebljeno.”

U Heseovim pričama susrećemo različite okolnosti i razvojne stupnje ljubavi. Većina od
njih obuhvata stvarne događaje (kako je Zigfrid Grajner prikazao u svojoj dokumentaciji o
Mladosti Hermana Hesea) kao i sopstvene doživljaje koji pod lako prozirnom maskom pokazuju
s jedne strane poseban slučaj autora, ali istovremeno, kao i uvek kod Hesea, principijelno istu
mustru doživljaja i ponašanja koje mnogi prepoznaju. One prikazuju mučnu nestrpljivost i
naklonost zaljubljenih da sanjaju o otmici i junačkim delima, koja su utoliko smelija ukoliko
udvaranje ima manje izgleda na uspeh. Opisuju idealističku spremnost na preuzimanje svakog
rizika u cilju ostavljanja utiska na ljubljenu i dokazivanja ozbiljnosti i odlučnosti, kao Peter
Kamencind, koji svojoj devojci s najvišeg vrha planine, izlažući se životnoj opasnosti, donosi
gorsku ružu, ili kao muzičar Kun u romanu Gertruda, koji, da bi zadovoljio Lidijin prohtev,
izlaže sebe vratolomnom testu hrabrosti, od koga celoga života oseća posledice. Ostale priče
ukazuju na mladalačke potrebe za sanjarenjem, ,,u svom srcu postaviti oltar na kome će plamen
utoliko više plamteti ukoliko se zaljubljenost tragičnije razvija”, na težnju da se čistota njegove
sklonosti „smeškajući se sa bodežom u srcu” shvati kao prilika za mučeništvo i stavljanje
ljubljene u čistom obožavanju na pijedestal dok pre ili kasnije ne raspozna svoju neprijatnu,
komičnu ulogu. Ali pojavljuju se i suprotnosti, kao u Oluji, gde se mladić protivi „da mu sreća
dolazi gotova, stečena bez napora, na poklon od devojke u koju nije stvarno zaljubljen i kojoj ne
može predati svoju mladost i ponos”.

Neke priče (kao O dva poljupca, Žrtva ljubavi, Šegrtovanje Hansa Dirlama) opisuju
pakao ljubomore i anarhičnu komponentu potčinjenosti na koju ga voljena primorava, a time i
gubljenje kontrole nad sobom, „da napusti svoj zanat i da počini svako dobro ili zlo delo”.
Prodana ljubav (Radionica mermera), ljubav iz sažaljenja ili strast bez naklonosti (Oluja),
koketiranje s ljubavlju iz taštine ili sadističke razonode (Hans Amštajn), sledeće su varijante na
ovu temu. Ali u pričama koje ne sadrže biografske elemente, susrećemo se i s tipom Don Žuana,
galantnog virtuoza osećanja. To je u priči Kazanovin preobraćaj, gde je jedna epizoda iz
memoara ovog prepredenog praktičara u umetnosti zavođenja bogata dosetkama, ali ispričana s
tačnim podacima. Mnogo od toga je po nahođenju izmišljeno, kao na primer flert s
gostioničarevim ćerkama u Firstenbergu, i zabavnije je od originala, jer s jednim za Hesea sasvim
neobičnim bestežinskim stanjem nailazimo na čoveka rutiniranog u ljubavnoj igri, „kome u
ljubavi koja nije više igra nešto fali”, i na slučajno ironičan način okarakterisanu životnu radost
crkvenog velikodostojnika iz manastira, koji ni u kom slučaju ne uživa samo u lososu i danima

posta.
Slične varijacije istorijske građe su romantične priče i legende, kao Igra senki i Chagrin

d'Amour, trubadurska priča o nadmetanju oko Hercelojde, buduće majke viteza Svetog grala

Parsivala, i nastanku francuske narodne pesme Plaisir d'amour, koju je sedamdesetih godina
prošlog veka ponovo otkrila folklorna pevačica Džoan Baez. To što od herojskog nadmetanja oko
lepe kraljice Hercelojde posle stotina godina nije ostalo ništa osim pesme tugovanke razočaranog
pevača ljubavnih pesama Marsela, moglo je za poetu kakav je bio Hese da bude utešan motiv
zbog srodnih duševnih osobina.

Postoji i još nekoliko ljubavnih konstelacija, kao što je tragikomična sudbina smetenog
trgovca mešovitom robom, Ongelta u priči Veridba, kome se tek posle gorkih poniženja otvore
oči za ono što mu se nalazi u neposrednoj blizini: naklonost jedne neupadljive devojke, čija mu je
praktična životna razboritost više koristila nego neskromne želje njegovih snova.

Poseban način na koji dva prijatelja prikrivaju jedan od drugog svoju slabost prema lepoj
putnici iz odeljka za nepušače, odnosi se na jedan raniji autentičan događaj, koji je Hese
početkom aprila 1913. godine doživeo s kompozitorom Otmarom Šoekom i više puta potvrdio
svoj iskaz kako je lako i često mogao da se zaljubi a da dotična žena o tome ne zna ništa.

Jedan drugačiji doživljaj na putovanju pruža nam priča Nevesta, ona pokazuje razočaranje
koje jednoj usplamteloj strasti posle dugog razdvajanja može da se dogodi. Njen tragikomičan
kraj je Hese 23. 11. 1911, na povratku s putovanja kroz Indoneziju u luci u Kolombu lično
doživeo. Među mnogobrojnim ljubavnim pričama prepunim nežnih osećanja, ova drastično
oslikana burleska nije svakidašnji događaj i zato nije obuhvaćena nijednom njegovom zbirkom.

Bračni odnosi nisu tema njegovih ljubavnih priča. Poznavaoce njegove biografije nimalo
ne čudi što se toga odrekao, jer sam Hese se zakletve „dok nas smrt ne rastavi” u sva svoja tri
braka, sasvim odrekao. Nijedan od tri braka, koji su za njega predstavljali teško „prilagođavanje
na građanski način života”, nije zasnovan na njegovu inicijativu. Svaki put su žene bile te koje su
ga na to naterale i umetnika u njemu pomoću ljubavi pokušale da privežu i ograniče. Ovo je bio
rezime u pismu sinu Brunu, novembra 1929. godine: „Za umetnika, i uopšte za ljude nadarene
maštom, brak je gotovo uvek razočaranje. U najboljem slučaju, on je lagan i podnošljiv, čovek se
oseća zadovoljno, ali mu pri tome bez mnogo bola umire jedan deo duše i životne snage i nakon
toga postajemo siromašniji, dok posle doživljenog pravog velikog bola postajemo bogatiji.”

Takav produktivan bol je pisac, naročito u godinama svoga prvog braka, potpuno
oformio. Takvo posmatranje je preneto u Taedium vitae, priču koja se odvija u švapskom
umetničkom okruženju, gde je Hese često kao saradnik i pisac gostovao u časopisima
„Simplicismus” i „Mart”, od 1907. do 1912. godine. „Zašto si tako mrtav? Koliko vremena je
prošlo od kada si poslednji put bio mlad?”, pita se tridesetogodišnji pripovedač, koga je pritiskala
predvidljiva rutina njegove građanske egzistencije kao oca porodice. Tek mu susret s
minhenskom učenicom umetničkog zanatstva vraća osećaj „imati ponovo devetnaest godina i biti
neokrnjen”, stajati na sopstvenim nogama i nadu da svojim životom ponovo možeš upravljati

sredinom reke.
„Suprugu”, pisao je Hese već 1904. godine, neposredno pred svoje prvo venčanje,

„pripadaju talenti koje ja nemam. Čovek je ipak sputan, iako samo moralno.” Ta moralna prinuda
je tema njegovog romana Rosalda, jedine knjige u kojoj se pisac bavio brakom da bi raščistio s
tim, „da li umetnik, koji život ne proživljava samo instinktivno, već pre svega želi njegovo
objektivno posmatranje i predstavljanje, da li je kao takav uopšte podoban za brak”. Ništa nije
Hesea u njegovom prvom, dvadesetogodišnjem braku toliko plašilo kao flegmatična obamrlost i
otupelost čula. Iz tog razloga želi Hari Haler u Stepskom vuku „da radije u sebi oseti kako gori
pravi đavolski bol, nego pogodnu sobnu temperaturu.” Ali njegov glavni problem je bio njegova
potpuna nesposobnost da se emocionalno i životnim navikama veže za drugoga, bilo za ženu, bilo

za prijatelja i pretpostavljene.
„Moj spoljašnji način života”, pisao je Hese 1922. godine Olgi Diner, „služi jednoj

jedinoj svrsi, a to je da mi bezuslovno omogući slobodu za rad. Zato sam usamljen, nepoželjan i
plaćam mnogim spoljašnim žrtvovanjima... Ono što mi je kod razmišljanja i u umetnosti
prednost, često mi u životu, a posebno u odnosima sa ženama, pričinjava teškoću: moju ljubav ne
mogu da fiksiram, ne mogu samo jednog ili jednu da volim, već moram da volim život i ljubav
uopšte.” Suprotno običnom građaninu, njemu nije uspelo da svoju ljubav „neguje i obogati”. Cilj
njegovog nastojanja nije žena, već njena pokretačka snaga i najvitalnije produktivno sredstvo.
„Sklon sam”, pisao je u svom dnevniku jula 1933, „da se divim svakoj sposobnosti za jaku
ljubav, kao što sam se ženama koje su me volele uvek s nečistom savešću divio, jer mi se uvek
činilo da je njihova sposobnost za predanost nešto jako i lepo, što meni nedostaje i što ne mogu
da oponašam.” On smatra da skoro svaka kreativna priroda često biva vatreni ljubavnik, ali retko
dobar supružnik. Jer umetnik pre svega živi za svoju umetnost. Ne samo da ne može da pokloni
više ljubavi od nekog drugog, već daruje mnogo manje, jer rad na njegovoj umetnosti zahteva
veći deo te ljubavi. Ovaj konflikt je obrađen u njegovom romanu Narcis i Zlatousti, što je autoru
donelo bezbroj pisama, delom negodujućih, a delom lišenih razumevanja. U aprilu 1931. Hese
piše Kristofu Šrempeu: ,,I ja imam prema ženama jedan naivno-čulni odnos kao Zlatousti, i
živeću bez izbora kao i Zlatousti ako me ne obuzda neko urođeno ili vaspitanjem nametnuto
poštovanje žena i stečena plašljivost. Čulno zadovoljstvo za (vajara) Zlatoustog nije put ka
duševnom prisvajanju i posedovanju ili nekakvom odnosu u kome se čovek i žena uzdižu u
veoma vredan persoralitet, već ono doživljava sublimaciju ljubavi tek u umetnosti, tek na
zaobilaznom putu, tek kroz dopunu. To moram sebi da priznam. Ne želim da živim život zbog
samog života, ne želim da volim ženu samo zato da bih voleo, meni su potrebni zaobilazni putevi,

preko umetnosti, meni je potrebno usamljeno, uvrnuto zadovoljstvo umetnika da bih bio
zadovoljan životom i da bih ga mogao podneti. To je život pun mana, ni u kom slučaju ne može
poslužiti kao primer, niti mu se može pridati značaj, toga sam potpuno svestan, ali to je moj
način... Kada se Zlatousti... uvek nanovo okreće ženama, za mene je to kao kada pčela uvek i
iznova leti do cveta, uvek privučena istim porivima, pokupi kapljicu polena, svoj odnos sa
cvećem nikada ne produbljuje niti oduhovi, zato u košnici brzo zaboravlja na cveće i pravi svoj
med... Tako Zlatousti ne služi ženi, ne služi duševnosti svoje ljubavi, već pije kod žene kao da je
to za njega najdelotvorniji prirodni izbor, pije kapi doživljaja, kapi zadovoljstva i muke, od čega,
kad dođe vreme, pravi svoja dela, svoj med.”

Čulna zadovoljstva i patnje su sadržaj Heseovih ljubavnih priča, i to što je njegovim
ženama i njemu samom pri tome promaklo u stabilizovanju života, čitaoci širom sveta na jasan
način dobijaju kao nagradu. Jer, ono što čini umetnika nije zadovoljstvo nasladom i neskromno
uživanje u iskustvima, već njihovo prikazivanje.

Jedino delo u kome su potpuno ravnomerno zastupljena oba pola je lirska bajka Piktorov
preobražaj i nije slučajno što se ona ne odigrava u stvarnom životu kao sve ostale priče, već je
radnja smeštena u raj, gde se priziva na željeni san, viziju s utopijskim elementima. Napisana (i
pesnikovom rukom na očaravajući način ilustrovana), ova bajka je poslužila kao ljubavna izjava
Ruti Venger (1897-1994), ćerki spisateljice Lize Venger (1858-1941) i švajcarskog industrijalca
Tea Vengera (1868-1928), na čije nagovaranje se posle dužeg otpora, 1924. godine po drugi put
oženio. Njoj, kao i svakoj od tri svoje životne saputnice, pesnik je posvetio jednu takvu bajku:
svojoj prvoj ženi Mii, priču Iris (1918), trećoj supruzi,

Ninon, veseli autoportret Ptica (1932), ali prava ljubavna priča je bajka Piktorov
preobražaj, nastala 1922.

Neposredno posle preseljenja u Švajcarsku, 1919, pesnik je upoznao tada
dvadesettrogodišnju pevačicu Rut, prilikom jednog izleta u Tesiner, selo u brdu Karoni (ovaj
susret je opisan u glavi „Karenodan”, priče Klingorsovo poslednje leto) i zaljubio se na prvi

pogled. Tako spontano potekla zaljubljenost, koliko je poznato iz svedočanstava o njegovom
životu, nije se javila ni kod susreta s prvom ženom Miom, niti kasnije, kod susreta s Ninon
Dolbin. Tako da se korespondencija između Hesea i Rut Venger odvijala u nekim potpuno
drugačijim tonovima od onih ranije upućivanih Mii i Ninon. To su dirljive poslanice čoveka koji
je uzbuđen („moći voleti, kakvo izbavljenje”), čoveka u temeljnoj promeni i prelazu ka novim

metamorfozama koje se kao jasan prelom ocrtavaju u Heseovim delima nastalim 1919. godine.
Kao što ptica u bajci Piktorov preobražaj uzima uvek nova obličja i po slobodnoj volji se

pretvara u cvet, leptira ili kristal, tako se menja i Piktor, zahvaljujući svojoj ljubljenoj. Ona ga je
izvukla iz ćorsokaka u koji je po savetu zmije sam sebe uvukao. Samo zajedno s voljenom,
uspelo mu je da se oslobodi izolacije i zaostajanja i da ponovo pronađe „čarobnu reku
preobražaja”, dok se konačno nije pronašao u ravnoteži „kao potpun, kao par” i mogao da doživi
„mesec i sunce, čoveka i ženu”, da kao „blizanac reka teče preko zemlje i da kao dvostruka
zvezda stoji na nebu”. Uzvraćena ljubav žene u koju se na prvi pogled zaljubio omogućila je to
čudo. Da će se to pokazati kao želja snova, kao čežnjivi pogled i nedostižni raj, o tome Hese u
svom uskoro nastalom posmatranju Šta je pesnik video jedne večeri nije imao iluzija, jer na duže
vreme nije mogao ljubavnici koja ga je sve više ograničavala „da sakrije da posle opijenosti
dolazi sitost”, „da ne može bez pauze da izigrava zaljubljenog, kako je to ona sanjala, nekoga ko
se nikada ne otrezni”.

Desetogodišnja devojčica koja je opazila zaljubljeni par i privučena čarolijom njihove
privrženosti nehotice počinje da pleše, podseća pripovedača na njegovu opredeljenost: „I ja
moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u muziku, a čulnost u molitvu.
Tada ću moći zauvek da volim i neću morati uzaludno da ponavljam ono što sam već proživeo.”

Prateći ovakvo opredeljenje, Hese će u svojim sledećim delima, a vrlo brzo zatim i u
životu, kao stepski vuk pokušavati ovakve plesne korake sve dok nije, posle pedesete godine
života, u svojoj trećoj ženi Ninon ipak pronašao saputnicu koja je bila osetljiva na probleme, jaka
i dovoljno nesebična da ga na njegovom putu, na kome je on bio orijentisan ka ljubavnim delima
i ljubavi prema drugim ljudima duže od trideset godina, do kraja prati. Njoj je uspelo da mu
omogući jednu formu zajedništva u kojoj se usaglasila s njegovim ličnim zadatkom, jer je vrlo
brzo razumela da je za Hesea početak svake umetnosti ljubav i, kako on sam kaže, „vrednost i
obim svake umetnosti, pre svega će biti i određena je umetnikovom sposobnošću da voli”, to je
poklon koji obuhvata sve što je vredno ljubavi.

„Svi odgovori svode se na isto: život ima smisao jedino kroz ljubav. To znači: što više
volimo i što smo više sposobni za predavanje time je smisaoniji naš život. S verovanjem u to 'što
Sidarta naziva ljubav' može se živeti.”

Herman Hese

Očigledno je da je ljubav opsesivno osećanje koj presudno uticalo na čitavo delo kultnog
pisca mnogih generacija, nobelovca i autora velikih romana svetske književnosti; Igra

dinduvama, Sidarta I Stepski vuk... U ovoj knjizi, antologijskom i najobimnijem izboru ljubavnih
priča Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca koji je otvorio mnoge tamne lagume
ljudske duše ali i otkrio nova obasjanja. Ove priče su upravo posledica takvog putovanja; do
ljubavi i natrag, putovanja koje vodi kroz samo središte duše.