Ljubavne price - Hermann Hesse

nesigurniji u svom odnosu prema njoj i upao u čemernu brigu i sumnju da je sve to podsmevanje
mojoj ukupnoj filozofiji sreće. Utom je prošla i polovina mog raspusta, pa sam počeo da brojim
uzaludno potrošene dane i za svakim protraćenim gledao sam sa zavišću i očajanjem kao da je
svaki od njih bio beskrajno važan i nepovratan.

U međuvremenu je došao dan u kome sam bez daha i zaprepašćen poverovao da sam sve
dobio i da u jednom trenutku stojim pred otvorenim vratima vrta sreće. Prolazio sam pored
radionice i u baštici između visokih dalija ugledao Helenu. Ušao sam, pozdravio je i pomogao joj
da jedan polegli bokor priveže za pritku. Tu sam proveo najviše četvrt sata. Moj dolazak ju je
iznenadio, bila je zbunjena i plašljivija nego obično, a u njenom zaziranju je bilo nečega što sam
verovao da mogu da pročitam kao otvorenu knjigu. Ona me voli; to osećanje me je duboko
potreslo. Iznenada sam postao siguran i srećan; gledao sam tu visoku, veličanstvenu devojku
nežno, skoro bolećivo, hteo da je poštedim pometenosti i činio se kao da to ne primećujem; sam
sam sebi izgledao kao junak kada sam joj posle kraćeg vremena pružio ruku i otišao bez
osvrtanja. Ona me voli, primao sam svim čulima, a od sutra će sve krenuti na dobro.

Ponovo je osvanuo divan dan. Od briga i uzbuđenja sam neko vreme skoro izgubio osećaj
za lepotu leta i lutao unaokolo ne gledajući oko sebe. A sada je šuma ponovo podrhtavala od
sunčevih zraka, potok je bio crn, smeđ i srebrn, a horizont svetao i gizdav, dok su se na poljskim
stazama smešile crvene i plave suknje seljanki. Bio sam tako pobožno radostan da ne bih mogao
ni leptira da oteram. Na gornjoj ivici šume, posle napornog uspinjanja, legao sam na tlo.

Bilo je dobro da sam tog dana svim čulima uživao, sanjario i pevušio. Čak sam uveče u
bašti kod Orla popio pola litra najboljeg starog crnog vina.

Kada sam dan posle toga došao do radionice, osetio sam ponovo onaj stari hladni stav.
Pogled na dnevnu sobu, nameštaj i mirnu - ozbiljnu Helenu pretvorio je u prah moju sigurnost i
pobedničko osećanje; sedeo sam tu kao što siromašni putnik sedi na stepenicama, i kasnije otišao
kao pokisao pas, razočaran i prepun jada. Ništa se nije dogodilo. Helena se čak prijateljski držala.
Ali od onog jučerašnjeg ponašanja više nije bilo ni traga.

Od tog dana je za mene započela gorka stvarnost. Razjedala me je žudnja kao glad
proždrljivca, izgubio sam san i duševni mir. Svet mi se preokrenuo, povukao sam se u sebe i
tišinu i ništa drugo nisam čuo osim tihih i jasnih krika moje strasti. Sanjao sam kako mi ta visoka,
lepa, ozbiljna devojka prilazi i naslanja glavu na moje grudi; pružao sam ruke u prazno, uplakan i
proklinjući, i prikradao se i danju i noću radionici mermera, u koju se nisam više usuđivao da
uđem.

Nije pomoglo ni to što me je Valter uveravao bez sukobljavanja i sarkastičnih pridika.
Nije pomoglo ni to što sam satima po brutalnoj vrelini trčao poljem ili ležao u hladnom potoku
sve dok zubi ne bi počeli da mi cvokoću. Nije vredelo ni što sam u subotu uveče učestvovao u
seoskoj tuči i zaradio modrice po ćelom telu.

A vreme je isticalo kao voda. Još četrnaest dana raspusta! Još dvanaest dana! Još deset!
Dva puta sam za to vreme otišao do radionice. Prvi put sam sreo samo oca, otišao s njim do
strugare i nemo posmatrao kako se pričvršćuje novi blok mermera. Gospodin Lampard je otišao u
stovarište preko puta da nešto donese i pošto se nije odmah vratio, istrčao sam napolje i imao na
umu da se više nikada ne vratim.

Ipak, posle dva dana sam bio opet tu. Helena me je primila kao i uvek, a ja nisam mogao
da skrenem pogled s nje. U svom nemirnom i nepostojanom raspoloženju nepromišljeno sam
petljao i izbacivao gomilu viceva, izreka i anegdota, što je nju vidno ljutilo.

„Zašto ste danas takvi?”, konačno me je upitala i gledala me tako umilno i otvoreno da je
srce počelo jače da mi lupa.

,,A kakav sam to?”, upitao sam, a đavo je hteo da sam pri tome pokušao i da se nasmejem.

Taj neuspeli smeh joj se nije dopao, slegla je ramenima i izgledala tužna. U momentu mi
se učinilo da sam joj ipak drag, da želi da izađe u susret mojim željama i da je samo zato
ucveljena. Samo jedan minut sam teško disao i ćutao, a onda se ponovo javio đavo, vratio sam se
u prethodno budalasto raspoloženje i nastavio s blebetanjem od koga je i mene svaka reč bolela, a
devojku veoma ljutila. Ali bio sam dovoljno mlad i glup da u boli i svojoj besmislenoj budalaštini
uživam kao kakav glumac i da dečačkim prkosom pukotinu između mene i nje značajno
povećam, umesto da sam se ugrizao za jezik ili zamolio Helenu za oproštaj.

U žurbi sam iskapio vino, zakašljao se i napustio sobu i kuću bedniji nego ikad. Od mog
raspusta je preostalo još osam dana.

To je bilo tako lepo leto, koje je počelo tako obećavajuće i veselo. Sve moje uživanje je
prošlo - šta još mogu da uradim s preostalih osam dana? Odlučio sam da već sutradan otputujem.

Ali pre toga sam morao još jednom da odem u njenu kuću. Da odem još jednom, da vidim
njenu moćnu plemenitu lepotu i da joj kažem: „Ja sam te voleo, zašto si se igrala sa mnom?”

Prvo sam otišao na Bekerovo gazdinstvo, jer sam ga odnedavno skoro zanemario. Stajao
je u svojoj velikoj, skoro praznoj sobi, za smešno malim pultom, i pisao pisma.

„Želim da ti kažem, zbogom”, rekao sam. „Verovatno ću već sutra otputovati. Znaš, sada
me ponovo čeka naporan rad.”

Na moje čuđenje, nije pravio viceve od toga. Lupio me je po ramenu, nasmejao se skoro
sažaljivo i rekao: „Znači tako. Da, idi onda uz božiju pomoć, mladiću!”

Kada sam bio skoro kod vrata, pozvao me je natrag u sobu i rekao: „Slušaj, žao mi je. Ali
da od toga s devojkom ništa neće biti, znao sam odmah. I ovako i onako si sve tvoje mudre izreke
raskrčmio - drži se dobro, ostani u sedlu iako ti u glavi sve bruji.”

To je bilo u podne.
Po podne sam sedeo na mahovini na obronku, gledajući niz potok na radionicu, ali i na
Lampardovu kuću. Ostavio sam sebi vreme da se oprostim, sanjarim i razmislim, naročito o
onome što mi je Beker rekao. S bolom sam gledao u klanac i par krovova koji su dole ležali;
potok je blistao, a s belog druma vetar je raznosio prašinu: zaključio sam da će proći mnogo
vremena pre nego što se ovde vratim, a ljudi, potok i radionica će produžiti svojim neprekidnim
tokom. Možda će Helena da odbaci rezignaciju i mirenje sa sudbinom i svojim unutrašnjim
željama, možda će snažno zgrabiti sreću ili tugu i time se zadovoljiti? Možda, ko zna, možda će
se moj sopstveni put još jednom probiti iz klanca i zamršenih dolina i dovesti me u neku čistu,

daleku zemlju mira. Ko zna?

U to nisam poverovao. Prvi put me je obuhvatila prava strast i znao sam da u meni ne
postoji moć dovoljno jaka i plemenita da je pobedi.

Palo mi je na um da je bolje da otputujem ne razgovarajući još jednom s Helenom. Tako
je bilo najbolje. Klimnuo sam glavom njenoj kući i vrtu, odlučio da je više ne vidim i tako
opraštajući se do večeri ležao na uzvišenju.

Kao u snu krenuo sam dalje, uz šumu, često se spoticao po vrletima i povratio se iz
oduzetosti u strašnom šoku tek kada sam pod nogama osetio parčad mermera i ugledao ulazna

vrata radionice, koju nisam hteo ni da vidim niti da dodirnem. Ali bilo je kasno.
Ne znajući kako sam ovde dospeo, ušao sam i sedeo za stolom u polumraku. Helena,

nasuprot mene, leđima okrenuta prozoru, ćutala je i gledala ispred sebe. Učinilo mi se da veoma
dugo tako sedim i da satima ćutim. Trgnuo sam se od straha, a onda postao svestan da sam ovde

poslednji put.
„Pa”, rekao sam, „ovde sam samo da vam kažem zbogom. Moj raspust je prošao.”
„Ah?”
I ponovo se sve umirilo. Čuli su se radnici kako posluju u šupama, putem su polako

prolazila natovarena kola, osluškivao sam ih dok se nisu izgubila iza krivine. Želeo sam da ih
slušam još dugo, dugo. Ustao sam sa stolice i hteo da odem.

Prišao sam prozoru. I ona je ustala i gledala me. Pogled joj je bio čvrst i ozbiljan i dugo ga
nije skrenula s mene. „Zar se ne sećate”, upitao sam, „onda u vrtu?”

„Da, sećam se.”
„Helena, tada sam mislio da me volite. A sada moram da idem.”
Uzela je moju ispruženu ruku i povukla me ka prozoru.
„Dopustite da vas još jednom pogledam”, rekla je i podigla mi lice uvis. Približila se i
gledala me neobično svečano i hladno kao kamen. Lice joj je bilo tako blizu moga da nisam
mogao ništa drugo nego da pritisnem usne na njene. Zatvorila je oči, uzvratila mi poljubac, a ja
sam je obgrlio, snažno privukao uz sebe i tiho upitao: „Dušo moja, zašto tek danas?”
„Ne govori ništa!”, rekla je. „Idi sada i vrati se kroz jedan sat. Moram u radionicu, da se
pobrinem za ljude. Otac danas nije tu.”
Otišao sam i koračao dolinom kroz nepoznatu i čudnovatu okolinu, kao u snu slušao
žuborenje potoka i mislio na potpuno odvojene, nebitne stvari - na male smešne ili spokojne
scene iz doba mog detinjstva i slične priče, koje su nejasno nastajale iz oblaka i nestajale pre
nego što bi ih potpuno prepoznao. U hodu sam i pevao neku običnu uličnu pesmicu. Tako sam
lutao po tom nepoznatom prostoru dok me ne obuze čudnovato slatka toplina i velika, snažna
Helenina prilika zauze moje misli. Tada sam došao sebi; daleko dole u dolini počinjao je sumrak i
ja sam žurno i veselo krenuo nazad.
Čekala me je, ušao sam u sobu, a onda smo seli na ivicu stola, držali se za ruke i nismo
izgovorili ni reč. Bilo je prijatno toplo i mračno, jedan prozor je bio otvoren, a u visini nad
šumom u brdu kao tanka traka svetlucao je bledunjavi oblak, ispresecan crnim vrhovima jela.
Milovali smo jedno drugom prste, a kod svakog laganog stiska kroz mene su prolazili žmarci od
sreće.
„Helena!”
„Da?”
,,Oh, dušo!”
Naši prsti su se dodirivali dok se nisu umirili, upleteni. Posmatrao sam bledo nebo, a kada
sam se osvrnuo, primetio sam da i ona tamo gleda i onda sam u mraku ugledao slabašno svetio iz
njenih očiju i dve velike nepokretne suze kako joj blistaju na kapcima. Polako sam ih ljubio i
čudio se kako su tako hladne i slane. Tada me je privukla, ljubila dugo i snažno, a onda ustala!
„Vreme je. Sada moraš da ideš.”
Kada smo bili kod vrata, poljubila me je još jednom naglo i strasno, drhtala tako da je i
mene tresla i onda jedva čujnim glasom, gušeći se rekla:
„Idi, idi! Čuješ li, idi sada!” A kada sam napolju zastao, dodala je: „Zbogom, ne dolazi
više, ne dolazi nikada više! Zbogom!”
Pre nego što sam nešto uspeo da kažem, zatvorila je vrata. Osetio sam zebnju i hladnoću
oko srca, ali je prevagnuo osećaj ogromne sreće, pa sam na putu do kuće lepršao kao na krilima,
skinuo odeću i samo u košulji sedeo na prozoru.
Jednu takvu noć bih želeo ponovo da doživim. Blagi vetrić me je milovao kao majčina
ruka; pred visoko postavljenim prozorom šaputala su ohola, velika, okrugla stabla kestenova,
lagani miris polja provlačio se kroz noć, a u daljini je sevalo, zlatno i drhtavo, kao da plovi preko
teškog neba. Tiha udaljena grmljavina se povremeno oglašavala, slabašna i čudnovatih tonova,
kao da se daleko u šumi i brdu trza u snu i muca umorne sanjive reči. Sve to sam gledao kao kralj
iz svog visokog i srećnog zamka, i kao da sve pripada meni i da postoji samo zato da mi pričini
veliko zadovoljstvo i ulepša mesto za odmor. Moje biće je odahnulo u zanosu i izgubilo se kao

strujanje ljubavnih stihova, neiscrpno, u noćnu daljinu, iznad usnule zemlje, dodirujući tamo
svetle oblake. To nije ništa kada se kaže rečima, ali leži i dalje sačuvano u meni i mogao sam,
kada bi za to postojali izrazi, da opišem svaki drhtaj mračne tavanske prostorije, svaku u tami
zalutalu neravninu na tlu, svaki šum vrhova drveća, svaki trag udaljene munje i tajni ritam

grmljavine.
Ali ne, ja to ne mogu da opišem. Ono najlepše i najprisnije i najvrednije se ne može reći.

Ali bih voleo da mi se ta noć ponovo vrati.
Pošto se od Bekera nisam valjano oprostio, odlučio sam da sledećeg jutra odem do njega.

Umesto toga, lunjao sam unaokolo po selu, a onda napisao Heleni jedno dugačko pismo. Najavio
sam joj dolazak za uveče i ponudio veliki broj predloga. Izneo sam joj tačno i ozbiljno moje

stanje i poglede jedan za drugim i upitao sam je da li smatra pametnim da odmah razgovaram s
njenim ocem ili želi da s time još pričekamo dok ne pronađem pristojno nameštenje i time
osiguram našu budućnost. Uveče sam otišao do nje. Otac joj ni ovoga puta nije bio kod kuće;
nekoliko dana je već bio kod svojih dobavljača, koji su to od njega zahtevali.

Poljubio sam moju lepu draganu, ušao s njom u sobu i upitao je za pismo. Da, primila ga
je. A šta o tome misli? Gutala je i gledala me molećivo, a kada sam insistirao, pokrila mi je
rukom usta, poljubila me u čelo i zaječala tako tužno da nisam znao kako da joj pomognem. Na
moja nežna pitanja samo je odmahivala glavom, a onda se i pored ogromnog bola nasmejala
čudno, blago i milo, obavila ruke oko mene i opet smo sedeli kao i juče, ćuteći i gledajući u
daljinu. Čvrsto se privila uz mene, stavila mi glavu na grudi, a ja sam joj bez ikakvih misli lagano
ljubio kosu, čelo, obraze i potiljak, dok mi se nije zavrtelo u glavi. Ustao sam.

„Dakle, treba li sutra da razgovaram s tvojim ocem ili ne?”
„Ne”, rekla je, „molim te, ne.”
„Ali zašto? Plašiš se?”

Odmahnula je glavom.
„Pa zašto onda?”
„Pusti to, pusti to! Ne pričaj o tome. Imamo još četvrt sata.”

Sedeli smo zagrljeni i mirni, i dok je privijena uz mene kod svakog milovanja zaustavljala
dah i podrhtavala, njena potištenost i seta je prešla i na mene. Hteo sam da se odbranim i govorio
sam joj da veruje u mene i našu sreću. .

„Da, da”, klimala je potvrdno glavom, „ali ne pričaj o tome! Mi smo sada srećni.”
Poljubila me više puta snažno, vatreno, a onda malaksalo i umorno pala na moje ruke.
Kada sam morao da krenem, dok me je na vratima milovala po kosi, jedva čujnim glasom je
rekla: „Zbogom, zlato moje. Nemoj sutra da dođeš, nemoj nikada više da dođeš, molim te! Zar ne
vidiš da me to čini nesrećnom?”
S mukom i bolom u srcu sam se vratio kući i razmišljao do pola noći zašto ne veruje i ne
želi da bude srećna? Setio sam se onoga što mi je pre nekoliko nedelja rekla: „Mi žene nismo
tako slobodne kao vi; čovek mora da nauči da podnosi to što mu je sudbina dodelila.” Ali šta je to

njoj sudbina dodelila?
To sam morao u svakom slučaju da saznam i zato sam joj pre podne poslao pisamce i

čekao je uveče kad je radionica prestala s radom, a svi radnici otišli kućama, iza šupe kod
mermernih blokova. Stigla je sa zakašnjenjem i oklevajući.

„Zašto si došao? Ovo mora da se prekine. Otac je unutra.”
„Ne”, odgovorio sam. „Sada moraš da mi kažeš sve što ti leži na srcu, od početka do
kraja, pre toga ne odlazim odavde.”
Helena me je gledala mirno i pobledela kao kamene ploče ispred kojih smo stajali.
„Ne muči me”, šaputala je s naporom, „ne mogu da ti kažem, ne želim. Mogu samo da ti

kažem - otputuj, još danas ili sutra, zaboravi sve. Ja ne mogu da ti pripadnem.”
Izgledalo je da joj je hladno ove mlake julske večeri, toliko je drhtala. Teško da sam ikada

osetio sličnu patnju kao tog trenutka. Ali bez objašnjenja nisam mogao da odem.
„Sada mi ispričaj sve”, ponovio sam. „Moram da znam.” Gledala me je tako da me je sve

bolelo. Ali nisam mogao ništa drugo.
„Govori”, rekao sam skoro ljutito, „inače ću ovog trenutka otići preko do tvog oca.”
Nevoljno se uspravila i tako bleda i tužna u rani sumrak izgledala veličanstveno lepo.

Govorila je bez strasti, ali glasnije nego pre.
„Pa evo. Ja nisam slobodna i ti ne možeš da me imaš, jedan drugi je već tu. Da li ti je to

dovoljno?”
„Ne”, rekao sam, „to nije dovoljno. Da li ti je taj drugi drag? Draži nego ja?”
„Ah!”, plaho je uzviknula. „Ne, ne, ja ga ne volim. Ali njemu sam obećana i to ne može

da se promeni.”
„Zašto da ne? Ako ti ne mariš za njega!”
„Tada te još nisam poznavala. Sviđao mi se; nisam ga volela, ali je bio pravi muškarac, a

ja nijednog drugog nisam upoznala. Tada sam dala svoj pristanak i sada je to tako i tako mora i
ostati.”

„Ne mora, Helena. Tako nešto se može opozvati.”
„Da, naravno. Ali ne radi se o njemu, već o mom ocu. Njega ne smem da izneverim.”
„Ja ću razgovarati s njim.”
,,Oh, ti dete ne razumeš ništa?”

Gledao sam je. Skoro da se smejala.
„Ja sam prodata, moj otac me je uz moj pristanak prodao, za novac. Na zimu je venčanje.”

Okrenula se, udaljila nekoliko koraka i ponovo se vratila.
Onda je rekla: „Zlato moje, budi hrabar! Više ne smeš da dođeš, ne smeš više.”
,,I samo zbog novca?” Morao sam da upitam. Slegla je ramenima.
„Moj otac ne može nikako da odustane, ima čvrstu obavezu kao i ja. Ti ga ne poznaješ!
Ako ga izneverim, dogodiće se nesreća. Zato budi razuman i hrabar.”
A onda je iznenada provalilo iz nje: „Razumi me i ne ubijaj me! Za sada se još držim. Ali
ako me još jednom dodirneš
-to neću moći da podnesem. Ne mogu više ni da te poljubim, jer ćemo svi biti izgubljeni.”
U jednom trenutku sve je postalo mirno, tako mirno da su se u kući preko puta čuli koraci

njenog oca.
„Ne mogu danas da odlučim”, bio je moj odgovor. „Još uvek ne želiš da mi kažeš - ko je

on?”
„Taj drugi? Ne, bolje je da to ne znaš. Oh, od sada ne dolazi više meni za ljubav!”
Ušla je kuću, a ja sam gledao za njom. Želeo sam da odem, ali sam to zaboravio, i sedeo

sam na belom hladnom kamenu, osluškivao šum vode i njeno proricanje. Činilo mi se kao da
ovde ispred mene prolazi moj život, Helenin, i druge bezbrojne sudbine, uz klanac u mrak,
ravnodušno i bez reči kao voda. Kao voda...

Dockan i mrtav umoran stigao sam kući, zaspao, probudio se ujutru i odlučio da pakujem
kofer, ponovo na to zaboravio, i posle doručka tumarao po šumi. Nisam mogao da zadržim
nijednu misao, nadolazile su kao mehurići iz mirne vode, raspršivale se i iza njih nije ostajalo
ništa.

Znači sve je gotovo, pomislio bih s vremena na vreme, ali to nije bila slika i predstava o
tome; to je bila samo jedna reč, i ja bih samo uzdahnuo, klimnuo glavom, ali pametniji nego pre

nisam postao.

Tek u toku popodneva u meni su se razbudili ljubav i ponos, koji su pretili da nadvladaju.
I ovo stanje nije bilo čvrsta osnova za jasne i dobre misli i umesto da me primoraju da izvesno
razumno vreme sačekam, odložio sam put i u blizini radionice motrio u zasedi sve dok nisam
video gospodina Lamparda kako napušra kuću, preko polja izlazi na put prema selu i nestaje u

daljini.
Onda sam prešao do kuće.
Kada sam ušao u kuću, Helena je vrisnula i pogledala me vrlo povređena.
„Zašto?”, zaječala je. „Zašto ponovo?” Bio sam bespomoćan i posramljen i nikada se

nisam osećao tako jadno kao tada. Jedva sam pustio vrata i lagano krenuo ka njoj, a ona me je
gledala preplašeno i žalosno.

„Oprosti mi, Helena”, izustio sam najzad. Odmahivala je glavom, gledala u pod i podigla
pogled, ali je stalno ponavljala: „Zašto? Zašto?” Njeno lice i držanje je postalo starije, zrelije i
moćnije, pa sam sam sebi pored nje izgledao kao dečkić.

,,E pa onda”, rekla je konačno i pokušala da se nasmeši.
„Reci mi još nešto”, zamolio sam je, jedva dolazeći do daha, ,,a onda mogu da odem.”
Lice joj se zgrčilo, verovao sam da će da zaplače. Ali ona se neočekivano nasmejala, a ja
ne mogu da opišem s koliko nežnosti i bola je krenula ka meni i kroz šapat mi rekla: „Hajde uđi,
šta si se tu ukočio!” Napravio sam jedan korak i uzeo je u naručje. Stajali smo čvrsto zagrljeni i
dok se u meni zadovoljstvo mešalo sa zebnjom, užasom i jecajima, ona je izgledala vedro,
milovala me kao dete, iz milošte me zvala čudesnim imenima, grizla me za ruku i bila veoma
domišljata u ljubavnim ludorijama. U meni se borio duboki osećaj straha protiv pokrenute strasti,
nisam pronalazio reči i Helenu sam držao čvrsto uz sebe dok me je ona raskalašno, s osmehom,

milovala i zadirkivala.
„Budi malo vedriji, ti santo leda”, govorila je i vukla me za brkove.
Plašljivo sam upitao: „Veruješ li sada da će ipak sve biti dobro? Iako ne možeš da mi

pripadneš.”
Uhvatila mi je glavu obema rukama, unela mi se u lice i rekla: „Da, ipak će sve biti

dobro.”
„Onda smem da ostanem ovde i da sutra opet dođem i razgovaram s tvojim ocem?”
„Da, blesavi dečko, ti smeš sve. Smeš čak da dođeš i u redengotu ako ga imaš. Sutra je

ionako nedelja.”
„Naravno da ga imam”, nasmejao sam se i odjednom posrao radostan kao dete, pa sam je

privukao i nekoliko puta odigrao valcerske okrete po sobi. Onda smo seli na ugaoni sto, popeo
sam je na krilo, čelo je prislonila na moj obraz, a ja sam se igrao njenom dugom i teškom kosom
sve dok nije poskočila, povukla se unazad, ponovo skupila kosu, pripretila mi prstom i rekla:
„Svakog trenutka otac može da dođe. Ponašamo se kao deca.”

Dobio sam jedan poljubac, i još jedan, a iz buketa na prozorskom simsu jednu rezedu za
šešir. Bilo je več veče, i to subotnje veče, kod Orla sam naišao na šaroliko društvo, popio pola
litra vina, bacio par kugli s njima i na vreme otišao kući. Izvadio sam redengot iz ormana, okačio
ga na naslon stolice i posmatrao ga s uživanjem. Izgledao je veoma lepo, kao nov, svojevremeno
kupljen za izlazak na ispit i od tada skoro nikada nenošen. Crna blistava čoja je u meni probudila
snažne svečane i plemenite misli. Umesto da odem u krevet, seo sam i razmišljao šta sutra treba
da kažem Heleninom ocu. Tačno i jasno sam predstavio sebi kako ću izaći pred njega, smerno ali
dostojanstveno, pretpostavio njegove primedbe, moje odgovore, takođe njegove i moje misli i
ponašanje. Govorio sam zato glasno, kao učeni propovednik, i pri tome činio odgovarajuće
pokrete i kada sam već ležao u krevetu i bio blizu toga da zaspim, izgovarao sam pojedine
rečenice iz pretpostavljenog sutrašnjeg razgovora.

A onda je došlo nedeljno jutro. Ostao sam da ležim u krevetu i da još jednom u miru
razmislim, sve dok se nisu čula crkvena zvona. Dok je trajala služba, oblačio sam svoje svečano
odelo tako podrobno i precizno kao onda za ispit, obrijao se, popio jutarnju čašu mleka, a srce je
počelo jako da mi lupa. Uznemiren, čekao sam da se završi bogosluženje i krenuo pre nego što su
završne reči utihnule, polako, ozbiljnog držanja, izbegavajući prašnjava mesta na putu, kroz već

vrelo i sparno pre podne, preko livade, do potoka, prema mom cilju. Uprkos opreznosti, malo
sam se oznojio u svečanom odelu s visokom kragnom.

Kada sam stigao do radionice, na moje iznenađenje i nelagodnost, na putu i u dvorištu
ljudi iz sela stajali su u grupama kao da nešto čekaju i tiho razgovarali kao na nekoj javnoj

prodaji.
Ipak nisam želeo nikoga da pitam šta se događa, prošao sam pored njih ka ulazu u kuću,

začuđen i stegnutog srca kao u nekom čudnovatom, nespokojnom snu. U hodniku sam zatekao
prijatelja Bekera, koga sam kratko i zbunjeno pozdravio. Bilo mi je neprijatno što sam ga tu

zatekao, jer je on sigurno verovao da sam odavno otputovao. Ipak, izgleda da o tome nije ni
razmišljao. Izgledao je napet, umoran i bled.

„Tako, i ti si došao?”, rekao je klimnuvši glavom i prilično zajedljivim glasom. „Bojim
se, dragi moj, da si ti danas ovde nepotreban.”

„Da li je gospodin Lampard ovde?”, uzvratio sam mu pitanjem.
„Naravno, a gde bi trebalo da bude?” ,,A gospođica?”
Očima mi je pokazao na sobna vrata. „Tu, unutra?”

Beker mi je klimnuo glavom. Hteo sam da pokucam, ali su se vrata otvorila i neko je
izašao. A onda sam ugledao veći broj posetilaca kako stoje unaokolo, a deo nameštaja je bio
drugačije razmešten.

Tada sam se prepao.
„Bekeru, šta se ovde događa? Šta traže ovde svi ovi ljudi? A ti, zašto si ti ovde?”
Beker se okrenuo i ispitivački me gledao.
„Ti o ovome ne znaš ništa?”, upitao me je izmenjenim glasom.
,,A šta to? Ne.”

Postavio se ispred mene i uneo mi se u lice.
„Onda se vrati kući, mladiću”, rekao mi je tiho, skoro nežno, i stavio mi ruku na rame.
Steglo me je u grlu, činilo mi se da ću se ugušiti, a nedefinisani strah mi je obuzeo celo telo.
Beker me je još jednom pogledao čudnovato i ispitivački. Tiho me je upitao: „Jesi li juče
razgovarao s devojkom?” Kada sam pocrveneo, zakašljao se na silu, ali je to zvučalo kao

stenjanje.
„Šta je s Helenom? Gde je ona?”, povikao sam prestravljen.
Beker je koračao gore-dole i kao da je zaboravio na mene. Naslonio sam se na stepenišni

stub i osećao se pritešnjen nekim tuđim, stranim, beskrvnim pojavama. Onda je Beker prošao
pored mene, rekao mi: „Dođi!” i popeo se uz stepenice. Seo je na jedan stepenik, mene povukao
pored sebe i bezobzirno izgužvao moju svečanu odeću. U jednom trenutku je u celoj kući
zavladala mrtvačka tišina, a onda je Beker počeo da priča.

„Stegni srce i stisni zube, mali. Helena Lampard je mrtva, jutros smo je našli kod donjeg
slapa, izvukli smo je iz potoka, ispod pokretnog dela brane. Budi miran, ne govori ništa! I drži se!
Nisi ti jedini koji se ne oseća dobro. Saberi se sada i budi muškarac. Ona leži tamo u sobi i
izgleda dovoljno dobro, ali kada smo je odande izvukli, bilo je grozno, užasno je bilo...” Zastao je

i zatresao glavom.
„Ćuti, ne govori ništa! Kasnije ćemo imati dovoljno vremena za razgovor. Ovo mene više

pogađa nego tebe. - Ili ne, ostavimo to; sutra ću ti sve objasniti.”

„Ne”, zamolio sam ga. „Bekeru, reci mi! Moram sve da znam.”
„Pa dobro. Za komentare i ostalo stojim ti u svako vreme na raspolaganju. Sada mogu
samo da ti kažem da sam imao najbolje namere kad sam ti dopustio da dolaziš ovamo. Ali nikad
se ne zna. Pa eto, Helena je bila moja verenica. Još ne zvanično, ali ipak...”

U trenutku sam pomislio da moram da ustanem i da ga svom snagom tresnem u lice.

Izgleda da je on to primetio.
„Ne čini to!”, rekao je i mirno me gledao. „Kao što sam obećao, objašnjenja u neko drugo

vreme.”
Sedeli smo ćuteći. Kao utvara proletela mi je kroz glavu cela priča između Helene,

Bekera i mene, veoma jasno i brzo. Zašto to nisam ranije saznao, zašto nisam to sam otkrio?
Koliko mogućnosti bi tada postojalo! Samo jedna reč, jedna slutnja i ja bih mirno otišao svojim
putem, a ona ne bi tamo ležala.

Moj gnev se stišao. Bio sam potpuno siguran da Beker naslućuje istinu i shvatio sam
koliki teret leži na njemu, jer je tako sigurno dopustio moje mešanje u njihov odnos i zbog toga
veliki deo krivice leži na njegovoj duši. Morao sam da postavim još jedno pitanje.

„Ti, Bekeru - da li si je voleo? Ali zaista voleo?”
Hteo je nešto da mi kaže, ali ga je izdao glas. Samo je klimnuo glavom, i drugi put, i treći.
Kada sam ga video pognute glave i čuo kako tom žilavom i čvrstom čoveku otkazuje glas, kako
na njegovom neispavanom licu mišići jasno i izražajno podrhtavaju, tek tada sam osetio strašnu
nesreću. Kada sam posle dužeg vremena pogledao kroz osušene suze, on je stajao ispred mene,
ispružene ruke. Prihvatio sam je i stisnuo, a on je krenuo ispred mene nadole, strmim
stepenicama, a zatim tiho otvorio vrata dnevne sobe, u kojoj je ležala Helena i u koju sam ja tog
jutra s dubokim užasom poslednji put ušao.

(1903)

UČENIK LATINSKOG

U sredini stešnjenog starog gradića leži fantastično velika kuća, s mnogo malih prozora,
trošnih stepenica koje vode na sprat, upola dostojanstvene, a upola smešne. Istog takvog
raspoloženja bio je i mladi Karl Bauer, šesnaestogodišnji učenik koji je svako jutro i podne tamo
odlazio sa svojom vrećom za knjige. Tu je uživao u latinskom jeziku, lepom, jasnom i punom
vrlina, i u staronemačkim pesnicima, a mučio se s teškim grčkim i algebrom, koja mu ni u trećoj
godini nije bila draga kao ni u prvoj, i radovao se nekolicini sedobradih učitelja, a imao problema

s nekoliko mladih.
Nedaleko od školske zgrade nalazila se prastara prodavnica, u koju je preko tamnih i

vlažnih stepenica kroz uvek otvorena vrata ulazio i izlazio svet, a u mrklom mračnom hodniku
mirisalo na špiritus, petrolej i sir. Karl se dobro snalazio u mraku, jer je skroz gore u istoj kući

imao svoju sobu, a tamo je odlazio na hranu i spavanje kod majke vlasnika radnje. Tako turobno

je bilo dole, a tako svetio i otvoreno tamo gore; tamo je imao sunce, svetlost i pogled preko pola
grada; skoro sve krovove je raspoznavao, a pojedinima je čak i imena davao.

Od svih raznovrsnih lepih stvari kojih je u radnji bilo mnogo, mali broj je uzanim
stepenicama dolazio gore, a do Karla Bauera dospevalo je još manje, jer je sto za obedovanje
stare gospođe Kusterer uvek bio oskudno postavljen i nikad , ga nije zasitio. Ako to zanemarimo,

ona i on su imali potpuno prijateljske odnose, a svoju sobu je posedovao kao knez svoj zamak.
Niko mu nije smetao, mogao je da se bavi čime god je hteo, i bavio se svim i svačim. Dve senice
u kavezu bile su samo deo toga, ali on je na neki način opremio i stolarsku radionicu, u peći je
topio i lio olovo i cink, hvatao slepiće i guštere i čuvao ih u kutiji - oni su posle kraćeg vremena
stalno izlazili kroz uvek nove rupe u žičanoj ogradi. Osim toga, imao je i violinu, i kada ništa nije
čitao ili se bavio stolarijom, savesno je gudio u bilo koje vreme dana ili noći.

Tako je mladi čovek uživao u svakom danu i nije dozvoljavao da mu vreme sporo prolazi,
naročito zato što mu nisu nedostajale knjige, koje je pozajmljivao kad god bi neku video. Čitao je
mnogo, ali mu, naravno, nisu sve bile podjednako drage već je prednost davao bajkama, pričama,

tragedijama i stihovima.

Sve to, iako je bilo veoma lepo, nije moglo da ga zasiti. Zato je, kada bi glad postala
moćna i nepodnošljiva, tiho kao lasica silazio crnim uzanim stepenicama do kamenog hodnika,
koji je osvetljavala samo slabašna svetlost iz radnje. Tamo se događalo, i to neretko, da na visoko
poređanim praznim kutijama leže ostaci ukusnog sira, ili da pored vrata stoji polupuno burence
haringi, a u dobrom danu ili kada Karl pod izgovorom da je voljan da pomogne hrabro uđe u
radnju, u njegovim džepovima našla bi se puna šaka suvih šljiva, krušaka ili nečeg sličnog.

Te raznovrsne navike, uposlenost i sklonosti iz ljubavi su pored svemoćne škole bile
sasvim dovoljne da ispune njegovo vreme i misli. Ali Karl Bauer time još nije bio potpuno
zadovoljan. Delom po ugledu na pojedine školske drugove, delom kao rezultat mnogobrojne lepe

literature, ali i zaslugom potreba sopstvenog srca, stupio je u jednom trenutku po prvi put u divni
tajanstveni svet ljubavi prema ženama. Iako je tačno znao da njegova težnja za pridobijanjem
nema realnu podlogu i ne može da se ostvari, nije odustao i svoje obožavanje je posvetio
najlepšoj devojci u gradu, koja je poticala iz bogate kuće i već u raskoši svoje odeće daleko
prevazišla sve ostale devojke. Karl je svakodnevno prolazio pored njene kuće i kada bi je sreo,
napravio bi dubok naklon šeširom, kakav ni pred rektorom nije izvodio. Time je prilično bio
obuzet sve dok zahvaljujući nepredviđenom slučaju njegovo postojanje nije dobilo potpuno
drugačiji izgled i otvorilo mu novu mogućnost u životu.

Jedne večeri pred kraj jeseni, posle šolje tanke bele kafe koja nije mogla da ga zasiti, glad
ga je kidala. Skliznuo je nečujno niz stepenice i pretraživao po hodniku, gde je posle kraćeg
traganja ugledao zemljani tanjir, a na njemu dve kruške zimnjače, krasne veličine i boje,
naslonjene na kotur holandskog sira oivičenog crvenom trakom.

I tako gladan, lako je mogao da nasluti da je ova kolekcija namenjena stolu domaćina i da
ju je posluga samo na trenutak stavila na stranu; ali ushićenom iznenadnom lepotom, bliža mu je
bila pomisao da je to povoljna sudbinska prilika, te je primio dar s osećanjem zahvalnosti i strpao
ga u džepove.

Pre nego što je uspeo da nestane, kroz podrumska vrata je u mekim papučama, tiho i sa
svećom u ruci, ušla služavka Babet i otkrila prestravljenog prestupnika. Mladi lopov je još uvek
držao sir u ruci, stojeći nepomičan, pogleda uprtog u pod, potpuno van sebe, i propadao u
provaliju od stida. Oboje su stajali osvetljeni svećom, a život je odvažnom mladiću do tada
poklanjao mnogo bolnih trenuraka, ali sasvim sigurno nikada ovako mučan.

„Ne, tako nešto!”, rekla je konačno Babet, gledajući u slomljenog prestupnika kao da se
dogodilo ubistvo. Ovaj nije govorio ništa. „Zar takva stvar!”, nasravljala je Babet. „Znaš li ti da
je to krađa?”

,,Oh, ne.”
„Gospode bože, kako si došao do toga?”
„To je ovde stajalo, Babet, i ja sam mislio...”
„Šta si ti mislio?”
„Pa pošto sam bio tako mnogo gladan...”
Kod ovog odgovora Babet je širom otvorila oči i pogledala sirotana s beskrajnim
razumevanjem, zaprepašćeno i sažaljivo.
„Ti si gladan? Pa zar ne dobijaš ništa da jedeš tamo gore?”
„Malo, Babet, vrlo malo.”
„Biće dobro, biće dobro. Zadrži to što imaš u džepovima, zadrži i sir, samo zadrži, ima ga
još dosta u kući. Ali sada brzo izađi, inače može još neko da dođe.”
Prilično začuđen, Karl se vratio u svoju sobu i posle kraćeg premišljanja pojeo prvo
holandski sir, a zatim kruške. Onda je osetio olakšanje, duboko uzdahnuo, i zbog toga odsvirao
na violini psalm zahvalnosti. Još ga nije priveo kraju kada se začulo tiho kucanje, a kada je
otvorio, pred vratima je stajala Babet i pružala mu ogroman, puterom bogato namazan komad

hleba.
To ga je veoma obradovalo, ali je hteo da ga dostojanstveno odbije, što Babet nije

dozvolila, pa je rado popustio.
„Veoma lepo sviraš na violini”, rekla je zadivljeno, „ja te često slušam. A što se tiče jela,

već ću ti nešto nabaviti. Svako veče mogu nešto dobro da ti donesem, ali to ne treba niko da zna.
Zašto da ti ne bude bolje kada tvoj otac stvarno dosta plaća za tvoju ishranu?”

Još jednom je mladić pokušao bojažljivo i zahvalno da odbije, ali ona to nije htela ni da
čuje, i on se zadovoljno povukao.

Na kraju su dogovorili da Karl u danu kada je veoma gladan na stepenicama odsvira
pesmu Zlatno večernje sunce. Tada će ona doći i doneti mu jelo. Ako svira nešto drugo ili ne
svira ništa, znači da nema preku potrebu. Skrušeno i zahvalno stavio je ruku u njenu široku

desnicu i jakim stiskom su potvrdili dogovor.
Od tog časa, gimnazijalac je osetio lagodnost i sa uživanjem prihvatio brigu ove

dobronamerne žene. Često se sećao godina provedenih kod kuće, jer ga je Babet pazila i mazila
potpuno isto kao majka, a bila je i sličnih godina kao ona. Imala je oko četrdeset i u osnovi bila
gvozdene, krute i energične prirode; ali prilika ju je naterala da krade za njega, a to što je tako

neočekivano u mladiću našla zahvalnog prijatelja, štićenika i ptičicu za hranjenje doprinelo je da
sve više iz njene dremljive osnove i očvrsle ali dobre duše na svetio dana skoro bojažljivo izađe
sklonost ka popuštanju i nesebičnom dobročinstvu.

Ova promena je išla u prilog Karlu Baueru i brzo ga je razmazila, pa je prihvatao sve što
mu se nudi kao da na to ima pravo. Došlo je do toga da je već posle nekoliko dana sramni prvi
susret kod podrumskih vrata potpuno zaboravio i svake večeri je stepenicama odjekivala pesma
Zlatno večernje sunce. Kao da se ništa nije dogodilo.

Uprkos svoj zahvalnosti, možda Karlovo sećanje na Babet ne bi ostalo tako postojano da
se njeno dobročinstvo trajno ograničilo samo na poklone u hrani. Mladić je bio gladan, ali u isto
vreme i sanjar, a dobar odnos prema mladom čoveku se sirom i šunkama, voćem i vinom iz
podruma ne može na duže održati.

Babet nije samo u kući Kustererovih bila veoma cenjena i preko potrebna, već je u celom
komšiluku uživala glas besprekorne čestitosti. Tamo gde je ona bila prisutna uvek je bilo
pristojno, mudro i veselo. To su znale sve komšinice i veoma blagonaklono su gledale kada bi se
njihova posluga, posebno ona mlada, našla u njenom društvu. Onaj koga bi ona preporučila i ko
je uživao u srdačnom odnosu s njom imao je bolje preporuke nego iz servisa za poslugu ili
udruženja mladih žena.

Petkom uveče i nedeljom po podne Babet je retko bila sama, već uvek okružena vencem
mladih sluškinja, kojima je pomagala da provedu slobodno vreme i nalazila im se pri ruci
savetima svih vrsta. U tom prilikama su se igrale igre, pevale pesme, postavljala šaljiva pitanja i

zagonetke, a ako je neka imala verenika ili brata, mogla je slobodno i da ga dovede. Uistinu, to se
rede događalo, i verenici bi ubrzo napuštali ovakvo društvo, jer mlade kalfe i sluge s Babet nisu
bili u tako prijateljskim odnosima kao devojke. Raspusne ljubavne priče nije trpela; kada bi neka
od njenih štićenica naginjala ka tome i posle ozbiljne opomene se ne bi popravila, bila bi
isključena iz društva.

U to živahno društvo mladih devojaka je učenik latinskog pozvan kao gost. I možda je
tamo naučio više nego u gimnaziji. Veče kada se prvi put pojavio u društvu nije nikada
zaboravio. Bilo je to u zadnjem dvorištvu, devojke su sedele na stepeništu i praznim kutijama,
bilo je tamno, a gore je četvrtasti isečak večernjeg neba svetleo blagim plavim svetlom. Babet je
sedela na burencetu ispred ulaza u podrum i Karl je sramežljivo stao pored nje, naslonjen na stub
kraj vrata, nije ništa govorio i pažljivo je kroz tminu zagledao lica devojaka. Odmah je malo
plašljivo pomislio na to šta će njegovi drugovi u školi reći za ovaj večernji skup kada ih o tome

bude izvestio.
Ah, ta devojačka lica! Skoro sve ih je već poznavao iz viđenja, ali sada su ru, okupljene u

polutami, potpuno drugačije, izgledale veoma zagonetno. Već je znao skoro sva imena, likove, a
o mnogima i njihove životne priče. I to kakve priče! Koliko sudbina, dostojanstva, snage i
ljupkosti u nekoliko malih života sluškinja.

Tu je bila Ana iz Zelenog drveta; ona je kao veoma mlada u svojoj prvoj službi nešto
ukrala i bila mesec dana u zatvoru. Ali sada je godinama bila verna i ozbiljna i važila je za pravo
blago. Imala je velike smeđe oči i čvrsta usta, sedela je ćuteći i posmatrala mladića hladno i
radoznalo. Njen dragi, koji ju je tada kod te policijske priče izneverio, oženio se u međuvremenu,
ali ubrzo i obudoveo. Ponovo je pokušao da joj se približi, ali je ona ostala čvrsta i odgovorila da
ne želi ništa više o njemu da zna, iako ga je potajno volela isto kao i pre.

Margareta iz bačvarske radnje je bila uvek vesela, hučna i bučna, i kao da je imala sunce u
riđoj kovrdžavoj kosi. Neprekidno je bila u čistoj odeći i uvek je imala nešto lepo i vedro na sebi,
neku plavu traku, par cverova, a novac uopšte nije trošila već je svaki pfenig slala svom očuhu,
koji bi to propio i nikada joj ni hvala nije rekao. Ona je kasnije imala težak život, nesrećno se

udala i doživela više nevolja i muka, ali i tada je bila lepršava i slatka kao pre, čista, nosila nakit i
smejala se, doduše ređe, ali zato mnogo lepše.

I tako su skoro sve imale malo radosti i novca, ali mnogo prijateljskog ophođenja, uz
mnogo posla, briga i bola, pa ipak su se probile i ostale tu, s malim izuzecima, hrabre i neuništive
ratnice. I kako su se samo smejale u tih par slobodnih sati i znale da sebe obraduju bez ičeg
posebnog, jednim vicem, jednom pesmom, punom šakom oraha i ostacima crvene trake. Kako su
samo drhtale od uzbuđenja kada neka ispriča svirepu priču o stradanju i kako su tužne pesme
zajedno pevušile, uzdisale i jecale, s krupnim suzama u tim dobrim očima.

Nekoliko njih bile su neprijatne i svađalice, uvek spremne na zanovetanje i ogovaranje, ali

su kada je to bilo potrebno dobijale svoje od Babet preko gubice. I one su nosile svoj teret i nije
im bilo lako. Naročito je bila nesrećna Greta iz Biskupije. Teško je podnosila život u velikoj
vrlini, čak joj ni udruženje mladih žena nije bilo dovoljno pobožno i dovoljno strogo, a na svaku
grublju reč koja bi joj bila upućena, duboko bi uzdahnula i tiho rekla: „Pravednici moraju mnogo
da pate.” Trpela je iz godine u godinu, ali je uspevala da ostane tu, a kada bi se njena čarapa puna
ušparanih talira prepunila, uznemirila bi se i počela da plače. Dva puta je mogla da se uda za neke
majstore, ali oba puta je odustala; jedan je bio vetropir, a drugi je i sam bio tako pravičan i

ponosan da bi morala da se odrekne uzdisanja.
Sedele su u uglovima tamnog dvorišta, jedna drugoj pričale zgode i čekale šta će dobro i

veselo da im donese to veče. Njihove priče i ponašanje se učenom mladiću u početku nisu učinili
naročito pametni i dopadljivi, ali uskoro je njegova zbunjenost popustila, oslobodio se, postalo
mu je ugodno, pa je na devojke šćućurene u mraku gledao kao na neobičnu, posebno lepu sliku.

„Da, ovo vam je gospodin učenik latinskog”, rekla je Babet i odmah je htela da ispriča
priču o njegovoj žalosnoj patnji i gladovanju, ali ju je on preklinjući povukao za rukav i ona ga je
dobroćudno poštedela.

„Mora da strašno mnogo učite?”, upitala je rida Margareta iz bačvarske radnje i odmah
nastavila dalje: ,,A šta želite posle da studirate?”

„Pa, to još nije sasvim sigurno. Možda za doktora.” To je probudilo interesovanje i sve su
ga pažljivo pogledale.

„Ali pre toga morate da pustite brkove”, dobacila je Lena iz apoteke, a onda su se smejale,
neke tihim kikotom, neke naglas, zadirkivale ga stotinama šala i teško da bi bez Babetine pomoći
to ubrzo prestalo. Na kraju su zatražile da im ispriča neku priču. Iako je tako mnogo čitao, ništa
mu drugo nije palo na pamet osim bajke koja će ih prestrašiti, kako je on mislio; ali nije čestito ni
započeo, a one su počele da se smeju i dovikuju: „Tu znamo već odavno.” Greta iz Biskupije je
dodala podsmešljivo: „To je samo za decu.” Kada je to čuo, postideo se, a Babet je umesto njega
obećala: „Sledećeg puta ispričaće nam nešto drugo, on ima toliko mnogo knjiga kod kuće!” To ga
je umirilo, pa je odlučio da sledeći put zablista.

U međuvremenu je nebo izgubilo i poslednji plavi tračak svetlosti, a na neprozirnom

crnilu se pojavila prva zvezda.
„A sada morate kući”, opomenula ih je Babet, a one su ustale, protresle i ispravile kike i

kecelje, pozdravile jedna drugu i neke krenule kroz zadnja mala dvorišna vrata, a druge kroz

hodnik do ulaznih vrata.
I Karl Bauer je poželeo laku noć, popeo se do svoje sobe, zadovoljan, ali nejasnih

osećanja. Iako je bio duboko u mladićkoj oholosti i ludosti učenika, ipak je primetio da njegove
nove poznanice vode neki drugi život i da su skoro sve te devojke vezane nekim čvršćim vezama,
žilavo, za miran svakodnevni život, a da u sebi nose snagu i znaju stvari koje su njemu bile
strane. Međutim, on u tome nije video opasnost, a večernja okupljanja posluge su bivala sve ređa,
jer se već duboko ušlo u zimu i svi su se trudili da iskoriste svaki lep dan pre nego što ih uhvati

prvi sneg. Pa ipak, Karl je našao priliku da ispriča svoje priče. To su bile priče o Zundelfrideru i
Zundelhajmeru, od pripovedača Hobela, koje je on našao u svojoj riznici i time privukao veliku
pažnju slušalaca. Pouku je na kraju preskočio, ali ju je Babet izvlačila po sopstvenoj potrebi i
mogućnostima. Devojke su, osim Grete, hvalile zasluge pripovedača, naizmenično ponavljale
glavni događaj i usrdno ga molile da i sledeća priča bude tako vredna. On im je to obećao, ali već
sledećeg dana je bilo tako hladno da okupljanje u dvorištu više nije bilo moguće, a onda, kako se
bližio Božić, on se okrenuo drugim mislima i radostima.

Svake večeri je na kutiji za duvan za svog oca urezivao jedan stih na latinskom. Stih nije
trebalo da sadrži neko klasično dostojanstvo, a kako je bez toga latinski stih neodrživ, na kraju je
urezao samo: „Nazdravlje”, velikim izuvijanim ukrasnim slovima na poklopcu, izglačao kutiju
kamenom plovućcem i premazao je voskom. Tek tada je potpuno zadovoljan otputovao na

raspust.

Januar je bio hladan i vedar i Karl je, kad god je imao slobodnog vremena, odlazio na
klizalište. Tako je jednoga dana i zaboravio svoju malo umišljenu ljubav prema lepoj gradskoj

devojci. Njegovi drugovi su je obasipali stotinama malih kavaljerskih usluga, a on je primetio da
se ona sa svima ophodi hladno, zajedljivo, uglađeno i s koketiranjem. Jednom se odvažio i
pozvao je na vožnju, ne crveneći i ne zamuckujući, ali ipak s jakim lupanjem srca. Položila je
svoju malu levu ruku u mekim kožnim rukavicama na njegovu od mraza crvenu desnu, klizala s
njim unaokolo i nije prikrivala podsmeh njegovim bespomoćnim pokušajima da započne otmenu
konverzaciju. Na kraju ga je napustila uz naklon glave i kratko „hvala”. Odmah zatim je čuo kako
razgovara s prijateljicama, od kojih su ga mnoge podsmešljivo gledale i tako vidno i zlobno se
smejale, kako samo mogu lepe i razmažene devojke.

To mu je bilo previše, pa je odlučio da se odrekne dotadašnje ionako ne prave
zanesenosti, i već je sebi načinio zadovoljstvo od toga da se ubuduće tom derištu, kako ju je sada
nazivao, ne javlja ni na klizalištu, a ni na ulici.

Svoju radost što se oslobodio tih nedostojnih okova i dosadne učtivosti pokušao je da
izrazi i da je po mogućstvu poveća time što je često u večernjim časovima s nekim obesnim
drugovima kretao u avanture. Šegačili su se sa žandarmom, kucali na osvetljene prozore u
prizemlju, povlačili konopce zvona, zaglavljivali drvca u električne prekidače, dražili vezane pse,
prepadali devojčice i žene u zabačenim uličicama predgrađa zviždanjem, praskavim bombicama i

malim zapaljivim spravama.
Karl Bauer se u tim poduhvatima u zimskim tamnim večerima duže vreme osećao veoma,

veoma dobro; radosna razuzdanost i u isto vreme groznica doživljaja od koje se steže grlo činila
ga je divljim i odvažnim i izazivala osobite otkucaje srca koje nikada ranije nije upoznao, a u
kojima je opijeno uživao. Docnije je kod kuće i dalje svirao violinu ili čitao uzbudljive knjige, a
pri tome je sebi izgledao kao istrošeni razbojnik koji se vratio kući, obrisao sablju, obesio je na
zid i spokojno zapalio borovu luč.

Kako su se sva ta događanja u sumrak uglavnom svodila na iste putanje i zabave i nikada
se ništa od tajno očekivane prave avanture nije dogodilo, na njegovu veliku žalost zadovoljstvo je
počelo da mu opada, i on se od razuzdanih drugova razočarano sve više udaljavao. I upravo te
večeri kada je poslednji put učestvovao i samo sa pola srca bio prisutan, ipak se nešto dogodilo.

Četvorica dečaka su trčkarala ulicama tamo-amo, igrala se malim štapovima za šetnju i
smišljala sramna dela. Jedan je imao limene naočare na nosu, a sva četvorica su nosili šešire i
kape, raskalašno, lagano zabačene na potiljak. Posle nekog vremena, žurno ih je pretekla
sluškinja s velikom korpom na ruci. Iz korpe je visila dugačka crna traka i svojim već zaprljanim
krajem dodirivala pločnik.

Bez ikakvog razmišljanja, Karl Bauer je bezobrazno podigao traku. Držao ju je čvrsto.

Dok se devojka bezazleno udaljavala, traka se izvlačila iz korpe, postajala sve duža, a dečaci su
prsnuli u radostan smeh. Devojka se okrenula i prišla im brzo kao munja, lepa, mlada i
plavokosa, opalila Karlu šamar, brzo pokupila traku i u žurbi otišla. Mladići su zbijali šale s
kažnjenim i ismevali ga, a on se ućutao i na sledećoj raskrsnici se oprostio od njih.

Osećao se čudno. Lice devojke koje je samo na trenutak video u polutamnoj ulici bilo mu
je lepo i drago, a udarac od njene ruke, koga se doduše stideo, pružio mu je više zadovoljstva
nego bola. Ali kada bi pomislio na to da se s jednim dragim bićem ponašao tako dečački

budalasto, da je ljuta na njega i da ga smatra za nedotupavu ludu, obuzeo bi ga stid i kajanje.
Stigao je do kuće, a uz strme stepenice ovoga puta nije zviždukao već se peo lagano i

potišteno. Oko pola sata je sedeo u mraku hladne sobice, čela oslonjenog na prozorsko staklo. A
onda je uzeo violinu i svirao zvonke i nežne melodije iz svog detinjstva, koje je već četiri-pet
godina neprekidno pevao ili svirao. Mislio je na svoju sestru i baštu kod kuće, na kestenovo drvo

i crvene cvetove dragoljuba na verandi, i na svoju majku. Umoran i pometen legao je u krevet, ali
nije mogao odmah da zaspi, pa se avanturisti i uličnom heroju dogodilo da sasvim tiho i tužno
počne da plače i da nastavi da proliva suze sve dok nije zadremao.

Karl je kod svojih dotadašnjih drugova u večernjem krstarenju došao na glas kukavice i
dezertera, jer se više nikad nije pojavio u tom društvu. Umesto toga, čitao je Don Karlosa, pesme
Emanuela Gaj besa i Halika fon Birnačkog, počeo da vodi dnevnik i više nije protivurečio

mudrim savetima dobre Babet.
Međutim, ona je usled ovakvog ponašanja stekla utisak da s mladićem nešto nije u redu, i

pošto je preuzela brigu o njemu, pojavila se pred vratima sobe da se lično uveri. Nije došla
praznih ruku već je donela veliki komad lionske kobasice i zahtevala da je Karl pojede odmah,
pred njenim očima.

„Ali, Babet”, branio se on, „sada baš i nisam gladan.”
Ona je smatrala da mladi mogu da jedu bilo kada i nije popuštala dok njena volja nije bila
ispunjena. Nekom prilikom je čula da su gimnazijalci preopterećeni i nije imala pojma koliko se
njen štićenik drži daleko od svakog naprezanja. U opadanju njegovog raspoloženja za hranu ona
je videla početak nekakve bolesti, savetovala ga ozbiljno po svojoj savesti, raspitivala se o

pojedinostima njegovog zdravstvenog stanja i na kraju mu ponudila narodno preventivno
sredstvo za pročišćavanje. Karl je morao da se nasmeje, ali joj je objasnio da nešto manji apetit
ima samo zbog lošeg raspoloženja i zlovolje. To je odmah shvatila.

„Odavno te nismo čuli da zviždućeš”, rekla je živahno, ,,a niko ti nije umro. Reci mi, da
se ti nisi možda zaljubio?”

Malo crvenila na licu nije mogao da izbegne, ali je odbio tu sumnju s negodovanjem i
zaključkom da mu ne fali ništa, da je malo rastrojen i da mu je dosadno.

„Pa, onda ću ti odmah predložiti nešto”, uzviknula je radosno Babet. „Sutra se udaje mala
Lisa s donjeg ćoška. Ona je dovoljno dugo bila verena s jednim radnikom. Svi misle da je mogla
da nade i bolju priliku, ali ovaj čovek nije loš, a samo novac baš ne može da te usreći. A na
venčanje moraš da dođeš, i svi će se obradovati kada te vide i kada pokažeš da nisi uobražen.
Doći će Ana iz Zelenog drveta, Greta iz Biskupije, ja i još malo ljudi. Biće to mala, mirna svadba,
u kući, bez velike gozbe, plesa i sličnog. Ali i bez toga se može lepo provesti.”

„Ali ja nisam pozvan”, rekao je Karl u nedoumici, jer mu se čitava stvar baš i nije dopala.

Ali Babet se samo nasmejala.
„Ah, koješta, za to ću se već pobrinuti, a radi se samo o sat-dva uveče. A sada mi je, dragi

moj, palo nešto na pamet. Ponesi i violinu. Zašto da ne? To će biti fina zabava i na tome će ti biti
zahvalni.” Nije prošlo mnogo vremena, a mladi gospodin je pristao.

Sledećeg dana svratio je uveče po Babet: nosila je potpuno očuvanu raskošnu haljinu iz

mladih dana, koja je bila prilično uzana, i bila je potpuno uzrujana, crvena, i radovala se
svečanosti. Nije dozvolila da se Karl presvuče već mu je rekla da samo promeni kragnu, a čizme
mu je očetkala na nogama uprkos svečanoj odeći. Onda su zajedno krenuli do siromašne kuće u
predgrađu, gde je mladi par iznajmio sobičak pored kuhinje i ostave. Karl je nosio violinu.

Išli su polako i oprezno, jer je prethodnog bila jugovina, a oni su želeli da uđu čistih
čizama. Babet je nosila čudovišno veliki i težak kišobran pod rukom, a svoju crvenobraon suknju
držala podignutu obema rukama, što se Karlu nije dopalo, čak se pomalo i stideo da ga s njom

vide.
U vrlo skromnoj, belo sveže okrečenoj prostoriji, oko čisto prekrivenog stola od jelovog

drveta sedelo je sedam-osam ljudi, pored bračnog para, dva mladoženjina druga i dve mladine
rođake ili prijateljice. Posluženo je svinjsko pečenje sa salatom, na stolu je stajao i kolač, a pored
stola, na podu, dva velika pivska bokala. Kada su Babet i Karl stigli, svi su ustali, domaćin se dva
puta sramežljivo naklonio, a sretna mlada se primila pozdravljanja i upoznavanja i svako od
gostiju im je pružio ruku.

„Uzmite kolače”, rekla je domaćica, a čovek je ćuteći stavio dve nove čaše i usuo pivo.

Dok se nisu upalile lampe, prilikom pozdravljanja Karl nije nikoga poznao osim Grete iz

Biskupije. Na Babetin znak, novac uvijen u papir, koji mu je za tu priliku unapred dala, Karl je
predao domaćici, poželevši im sreću. Onda mu je doneta stolica, pa je seo ispred svoje čaše piva.

U tom momentu je užasnut pored sebe ugledao mladu sluškinju koja mu je nedavno
prilepila šamar. Izgledalo je da ga ona ne prepoznaje. U svakom slučaju, gledala ga je
nezainteresovano, a kada je domaćin nazdravio, prijateljski je prema njemu pružila čašu. Ovo ga
je malo umirilo i Karl se odvažio da je otvorenije pogleda. Poslednjih dana je veoma često mislio
na to lice koje je tada samo na trenutak ugledao i od tada ga nikada više nije video. I čudio se
kako sasvim drugačije izgleda. Bila je blaža i nežnija, nešto tanja i lakša od slike koju je nosio u
sebi. Ali nije bila manje lepa već još zanosnija, i činilo mu se da nije starija od njega.

Dok su ostali, posebno Babet i Ana, živahno ćaskali, Karl nije govorio ništa, sasvim
mirno je sedeo, čašu piva vrteo u ruci, a mladu plavušu nije ispuštao iz vida. Na pomisao koliko
žarko želi da poljubi njena usta skoro se užasnuo, jer mu se činilo da je to, što je duže gleda,
utoliko više teško, drsko i nemoguće.

Sedeo je obeshrabren, ćutljiv i neraspoložen. U tom momentu ga je pozvala Babet da
uzme violinu i odsvira nešto. Malo se branio i prenemagao, dohvatio kutiju, malo naštimovao
žice, i počeo da svira jednu popularnu pesmu, koju je celo društvo odmah počelo da peva.

Led je bio probijen i za stolom je postalo bučno i veselo. Doneta je potpuno nova lampa,
pre toga napunjena uljem i upaljena, pesma za pesmom je odjekivala u sobičku, donet je i novi
bokal piva, a kada je Karl zasvirao muziku za ples, istog momenta su tri para počela da se okreću

po slobodnom delu uzane sobe.
Oko devet sati su se gosti razišli. Plavuša je dobar deo puta išla u istom pravcu kao Babet

i Karl, i on se ohrabrio da s devojkom započne razgovor.
„Kod koga ste u službi?”, upitao je snebivajući se.
„Kod trgovca Kolderera, u ulici nedaleko odavde, na uglu.”
„Ah, tako.”
„Da.”
„Naravno, tako...”
Onda je nastala pauza. Reskirao je i počeo još jednom.
„Jeste li već dugo ovde?”
„Oko pola godine.”
„Ja sam vas već jednom video.”

„Ja vas nisam.”
„Jedne večeri, u ulici Bril, zar ne?”
„Ne znam za to. Čovek ne može na ulici svakog pažljivo da zagleda.”
Odahnuo je srećan što ga nije prepoznala kao počinioca onog nedela, a već je bio spreman
da je zamoli za oproštaj.
Stigli su do ugla njene ulice i zastali da se oproste. Pružila je Babeti ruku a Karlu rekla:
„Pa zbogom, gospodine studente. I hvala vam lepo!”
„Na čemu?”
„Na divnoj muzici. Laku vam noć želim.”
Karl je pružio ruku baš kada se okretala i ona ga je za trenutak ovlaš dodirnula svojom.
Onda je otišla.
Kada je malo zatim na stepeništu Babet poželeo laku noć, upitala ga je: „Onda, da li je
bilo lepo ili ne?”
„Bilo je lepo, prelepo, naravno”, rekao je srećan i radovalo ga je što je tako mračno, jer je

osetio da je potpuno crven u licu.
Dani su prolazili. Bilo je sve toplije i vedrije, u najzabačenijem jarku i uglu dvorišta topili

su se stari sivi komadi leda, a u svetlim popodnevima se u vazduhu nazirao dolazak ranog
proleća.

Babetin dvorišni kružok je ponovo otvoren i ona je ponovo sedela, koliko je to vreme
dopuštalo, ispred ulaza u podrum, s prijateljicama i štićenicama. Karl se od toga držao po strani i
zaljubljen je lebdeo u oblacima. Životinjice u svom sobičku je oslobodio, urezivanje i stolarija ga
nisu više zanimali. Nabavio je par gvozdenih tegova, velikih i teških, i vežbao s njima, kada

violina nije mogla da pomogne, do potpune iznemoglosti.
Tri ili četiri puta je lepu plavokosu sluškinju sreo na ulici i svaki put je dostojanstveno i

pristojno pozdravio. Ali s njom nije vodio nikakav razgovor i nije nalazio način da ga započne.
Desilo se to jednog nedeljnog popodneva, prve nedelje u martu. Dok je izlazio iz kuće,

čuo je žamor sluškinja okupljenih u malom dvorištu i iznenada ga je obuzela radoznalost.
Približio se vratima i kroz prorez pogledao unutra. Ugledao je Gretu i uvek veselu Margaretu

kako sede, a iza njih svetloplavu glavu koja se tog momenta podigla. Karl je prepoznao svoju

devojku, plavokosu Tinu; hteo je da pukne od radosti, pa je prvo uzdahnuo; povratio se pre nego
što je otvorio vrata i krenuo ka okupljenima.

„Mi smo već pomislili da je gospodin možda postao suviše gord”, dobacila je Margareta
smejući se i prva mu pružila ruku. Babet mu je pripretila prstom, a u isto vreme mu je napravila
mesto i pozvala ga da sedne. Devojke su nastavile započete razgovore. Karl je brzo koliko je to
bilo moguće napustio svoje mesto, koračao neko vreme uokolo i zaustavio se pored Tine.

„Vi ste takođe tu?”, upitao je tiho.
„Naravno, a zašto da ne? Ja sam se uvek nadala da ćete i vi jedanput doći, ali izgleda da
ste morali sve vreme da učite.”
„Nije baš tako loše s učenjem, to se može izdržati. Da sam samo znao da ste vi ovde,
sigurno bih stalno dolazio.”
„Ah, to je veliki kompliment!”
„Ali to je prava istina, sasvim sigurno. Znate, tamo na svadbi je bilo veoma lepo.”
„Da, veoma prijatno.”
„Zato što ste vi bili tamo, samo zato.”
„Nemojte govoriti takve stvari, vi se samo šalite.”
„Ne, ne. Ali se nemojte ljutiti na mene.”
„Zašto bi se ljutila?”

„Uplašio sam se da vas više nikada neću videti.”
„Tako, pa šta onda?”
„Onda - onda ne znam šta sam hteo da uradim. Možda bih skočio u vodu.”
,,Oh, bilo bi šteta za vašu kožu, mogla bi da se nakvasi.”
„Vi biste se, naravno, tome samo smejali.”
„Naravno da ne. Ali vi pričate o stvarima koje stvaraju metež u glavi. Pripazite, mogla bih
odjednom i da vam poverujem.”
„To slobodno možete da učinite, ne pomišljam ništa drugo.”
Onda ga je opori Gretin glas nadjačao. Govorila je piskavo i plačljivo, dugačku strašnu
priču o zlom gospodaru koji je svoju sluškinju nemilosrdno iskorišćavao i ponižavao, a kada se
razbolela, jednostavno je otpustio. Skoro da i nije završila priču, a čitav hor ostalih je ljutito
galamio sve dok ih Babet nije pozvala na red. U žaru rasprave, devojka do nje je Tinu obuhvatila
oko struka i Karl je zaključio da za neko vreme mora da se odrekne nastavka razgovora udvoje.
Do novog razgovora nije došlo. Čekao je i dalje, sve dok Babet nije dala znak za razlaz.
Bilo je već mračno i postalo je hladno. Kratko se oprostio i hitro ih napustio.
Kada se posle četvrt sata Tina u blizini svoje kuće oprostila s drugaricom i ostatak puta
hodala potpuno sama, ispred nje se iza javorovog drveta pojavio učenik latinskog i pozdravio je
sramežljivo i učtivo.
„To ste vi, šta hoćete?”
Onda je primetila da je mladić potpuno uplašen i bled, te ga je pogledala blažim
pogledom i s više obzira. „Šta je to s vama?”
Toliko je zamuckivao da je vrlo malo toga bilo jasno. Na kraju je ipak razumela šta misli,
a razumela je da on to i ozbiljno misli, osetila je da je potpuno u njenim rukama i sažalila se na
njega, ne ponoseći se i ne radujući se tom trijumfu.
„Ne budite budalasti”, blago je rekla. Ali kada mu je u glasu čula da se guši u suzama,
nastavila je: „Razgovaraćemo neki drugi put, sada moram kući. Ne smete toliko da se uzbuđujete,
zar ne? Zato doviđenja.”

Oprostila se pokretom glave, a on je krenuo polako, sasvim polako, dok je sumrak
prelazio u tamu i naginjao ka noći. Koračao je duž ulica, preko trgova, pored kuća, zidova, bašta i
blago šumećih česmi do polja ispred grada, a onda nazad do grada, prošao je ispod lukova
opštinske zgrade i preko pijace, ali sve je bilo izmenjeno i pretvoreno u nepoznatu zemlju bajki.
Zaljubio se i to rekao devojci, ona je to blagonaklono primila i rekla mu: „Doviđenja!”

Još dugo je bez cilja hodao unaokolo, postalo je hladno, pa je ruke stavio u džepove od
pantalona, a kada je skrenuo u svoju ulicu prepoznao je to mesto, probudio se iz sna i počeo je, ne
obazirući se na kasne sate, glasno da zviždi. Orilo se i odjekivalo ulicama kroz noć, a zvuci su se
izgubili tek pred hladnim ulazom u kuću udovice Kusterer.

Tina je mnogo razmišljala o tome šta će od svega ispasti, u svakom slučaju mnogo više od
zaljubljenog, koji od groznice očekivanja i slatkog uzbuđenja nije ni stigao da razmišlja. Što je
duže razmatrala događaj i razmišljala o njemu, devojka je imala sve manje zamerki za slatkog
mladića; i njoj je bio nov i dragocen osećaj da se jedan fini, obrazovani, a pri tom neiskvareni
mladić u nju zaljubio. Pri tome ni na jedan trenutak nije pomislila na ljubavni odnos koji bi joj
samo pričinjavao teškoće, a možda i štetio, a u svakom slučaju nije vodio ka nekom pouzdanom
cilju. Ali bilo joj je mrsko da sirotom dečku nanese bol okrutnim ili nikakvim odgovorom.
Najradije bi ga polusestrinski a polumajčinski dobroćudno i šaljivo ukorila. Devojke su u tim
godinama zrelije i sigurnije od dečaka; a pogotovu je jedna sluškinja koja sama zarađuje svoj
hleb daleko nadmoćnija u stvarima životne mudrosti od učenika ili studenta, naročito ako je on
zaljubljen i prepušten njenom slobodnom nahođenju.

Misli i odluke zbunjene devojke su se dva dana neprekidno menjale. Koliko god da je
često dolazila do zaključka da je strogo i jasno odbijanje ispravna stvar, toliko često mu se i
odupirala u srcu, znajući da, iako u mladića doduše nije zaljubljena, ipak mu je samilosno,
dobroćudno naklonjena.

Na kraju je uradila ono što većina ljudi u njenoj situaciji radi: suprotstavljala je rešenja
jedno drugom toliko puta da su se u neku ruku istrošila, pa onda ponovo, zajedno postavljala iste
nedoumice kao i na početku. A kada je došlo vreme za delovanje, nije uradila ništa, niti rekla
ijednu reč o prethodno smišljenom i odlučenom, već se potpuno prepustila trenutku, baš kao i

Karl Bauer.
Sreli su se treće večeri, kada je on prilično kasno šetao u blizini njene kuće, a ona nekud

krenula poslom. Smerno ju je pozdravio i izgledao prilično obeshrabren. Stajali su jedno pored
drugog i nisu znali šta treba da kažu. Tina se uplašila da će je neko videti i hitro ušla u tamnu
senku otvorenih kolskih vrata, a Karl bojažljivo za njom. U štali pored njih konj je udarao
kopitama, a u susednom dvorištu ili bašti isprobavao je svoje početničke zahvate neki neiskusan

diletant na flauti.
„Kakvo je to sviranje!”, rekla je Tina tiho i usiljeno se nasmejala. „Tina!”
„Da, šta želite?”
„Ah, Tina...”
Bojažljivi mladić nije znao kakvu presudu da očekuje, ali mu se činilo da plavušina ljutnja

nije nepromenjiva.
„Ti si tako mila”, rekao je tiho i odmah se uplašio što ju je bez pitanja oslovio sa ti.

Malo je oklevala s odgovorom. On je uzeo njenu ruku dok mu se mutilo u glavi, a to je
učinio tako sramežljivo i držao je bez straha ali molećivo, da joj je bilo nemoguće da ga za
učinjeno delo prekori; naprotiv, nasmejala se i sirotog ljubavnika levom rukom lagano

pomilovala po kosi.
„Nisi ljuta na mene?”, upitao je zapanjen i blažen.
„Ne, momče”, nasmejala se Tina prijateljski, „ali sada moram da idem, kod kuće čekaju

na mene. Moram još kobasice da donesem.”
„Smem li s tobom?”
„Ne, šta zamišljaš! Idi ispred, idi kući, ne želim da nas neko vidi zajedno.”
„Dobro, onda laku noć, Tina.”
„Idi sada! Laku noć.”
Hteo je da postavi mnoga pitanja i ponude, ali sada nije ni pomišljao na to već je otišao

srećan, laganim mirnim korakom kao da je popločana gradska ulica meki travnjak, i
poluzatvorenih očiju, kao da izlazi iz nekog zaslepljujućeg, svetlog mesta. Skoro da nije ni
razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, držao je njenu ruku, a ona ga je
pomilovala po kosi. To mu se činilo više nego dovoljno, i posle mnogo godina, kad god bi
pomislio na ovo veče, osećao je sreću i blagorodan mir bi mu kao svetlucanje ispunio dušu.

Kada je Tina kasnije razmišljala o ovom događaju, nije mogla nikako da razume kako je
do toga došlo. Sreću koju je Karl doživeo te večeri i njegovu zahvalnost za to nije zaboravila, kao
ni njegovu dečačku posramljenost, i konačno, u tom događanju nije našla nikakvu veliku nedaću.
Pametna devojka je ipak znala da je od sada odgovorna za zanesenog mladića i obavezala se da
ga blago i koliko je to moguće bez posledica izvuče iz ove paukove mreže. Jer prva zaljubljenost
čoveka, iako je sveta i dragocena, ipak je samo ispomoć i stranputica, što je ona, ne pre dugog

vremena, i sama bolno iskusila.
Sledeći susret se dogodio u nedelju, kod Babet. Gimnazijalac je prijateljski pozdravio

Tinu. Otpozdravila mu je sa svog mesta i jednom ili dva puta se osmehnula, više puta započela

razgovor i radila sve ono što je činila i ranije. Ali za njega je svaki osmeh bio neprocenjiv poklon,
a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i žestinom.

Nekoliko dana kasnije je Tina konačno rešila da s mladićem otvoreno razgovara. Bilo je
popodne posle škole i Karl je ponovo vrebao u okolini njene kuće, što se njoj nije dopadalo.
Povela ga je kroz malu baštu u spremište za drva iza kuće, gde je mirisalo na paljevinu i

bukovinu. Postavila se ispred njega, pre svega mu zabranila da je prati i uhodi, i stavila mu jasno
do znanja šta jednom zaljubljenom mladiću njegovog soja pripada.

„Viđaćeš me svaki put kod Babet i odande svaki put kad to želiš možeš da me ispratiš, ali
ne do kuće već samo dotle dok je s nama i neko drugi. Sam ne smeš sa mnom da ideš i ukoliko ne
budeš pazio na ostale i budeš neoprezan, neće se dobro završiti. Ljudi sve opažaju, i kada negde
vide dim, odmah viču: 'Vatra!'“

„Ali ja sam tvoj momak”, podsetio ju je Karl nekako plačljivo. Ona se nasmejala.
„Moj momak! Šta je opet s tobom! Reci to Babet ili tvom ocu kod kuće, ili učitelju. Ti si
mi veoma drag i ne želim da budem nepravedna, ali pre nego što budeš momak, moraš da budeš
sopstveni gospodar, da jedeš svoj hleb, a do toga si još veoma daleko. Jednostavno, ti si
zaljubljen školarac i kada ti ne bih mislila dobro, ne bih o tome s tobom nikada pričala.
Ali nije potrebno da zbog toga razbijaš glavu, to neće ništa poboljšati stvar.”
„Šta onda da radim? Zar ti se ne dopadam?”
„O, mali moj! Stvar nije u tome. Treba samo da budeš razuman i da ne zahtevaš stvari
koje u tvojim godinama još ne možeš da imaš. Ostaćemo dobri prijatelji i čekati, vreme će reširi
sve kako treba.”
„To je tvoje mišljenje? Ali hteo bih još nešto da ti kažem...”
„Šta to?”
„Gledaj - u stvari...”
„Govori već!”
„Možda bi mogla da mi daš jedan poljubac.”
Posmatrala je njegovo naglo pocrvenelo, nesigurno upitno lice, njegova dečačka slatka
ustašca i u jednom trenutku je bila veoma blizu da mu ispuni želju. A odmah zatim izgrdila je

samu sebe i strogo odmahnula plavokosom glavom.
„Poljubac? A zbog čega?”
„Onako. Nemoj da se ljutiš.”
„Ne ljutim se. Ali ti ne smeš da budeš drzak. Kasnije ćemo o tome da pričamo. Skoro da

me ne poznaješ, a već hoćeš poljupce. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Sada se ponašaj kako
valja, u nedelju se ponovo vidimo, a mogao bi da poneseš i svoju violinu, zar ne?”

„Da, rado.” Pustila ga je da ode i gledala za njim, kako se zamišljen i malo neraspoložen
udaljava. Smatrala je da je on valjan momak, kome ne sme ništa nažao da učini.

Iako je Tinina opomena bila za njega gorka pilula, pridržavao se toga i nije se zato osećao
loše. Doduše, o pravoj ljubavi je imao donekle drugačiju predstavu i u početku je bio prilično
razočaran, ali je uskoro otkrio staru istinu: veća je sreća u davanju nego u primanju i lepše je i
srećniji si kad voliš nego kada si voljen. To što svoju ljubav nije skrivao, niti je morao da je se
stidi, nego ju je priznao iako nije bio nagrađen za to, dalo mu je osećaj zadovoljstva i slobode i
izdiglo ga iz uskog kruga njegovog beznačajnog bitisanja, u viši svet velikih osećanja i ideala.

Od tada je na okupljanjima služavki svaki put odsvirao ponešto.
„Ovo je samo za tebe, Tina”, rekao je kasnije, „jer ti ništa drugo ne mogu dati ili učiniti
tebi za ljubav.”
Proleće se naglo približilo i odjednom je bilo tu, sa zlatnim zvezdastim cvetovima na
nežnozelenim livadama, duboko plavim, toplim planinskim vetrom s udaljenih šumovitih

bregova, s finim velom mladog lišća na granama i povratkom ptica selica. Domaćice su iznele
saksije sa zumbulima i muškatlama na zeleno obojene police za cveće pred prozorima. Muškarci
su provodili popodneva u košuljama dugih rukama, ispred kućnih vrata, a uveče su mogli da se

kuglaju napolju. Mladi ljudi su bili uznemireni, zaneseni i zaljubljeni.
Jedne nedelje koja je meko plava i nasmejana izronila iz zelene rečne doline, Tina je pošla

da prošeta s drugaricom. Htele su da posete sat hoda udaljeni Emanuelov zamak, ruševinu u
šumi. Kada su odmah na izlazu iz grada došle do kafanske bašte iz koje se čula vesela muzika a
na okruglom travnatom placu se igrao valcer, odolele su iskušenju i prošle, ali polako i
oklevajući. Ulica je iza kafane pravila luk i kada su na krivini još jednom osetile slatke zvuke već
udaljene muzike, koračale su još sporije i konačno se uopšte nisu kretale već su se naslonile na
ogradu livade na obodu puta i osluškivale. Kada su konačno odlučile da krenu, radosna i čežnjiva

muzika ih je savladala i povukla nazad.
„Stari Emanuelov zamak nam neće pobeći”, rekla je prijateljica i time utešila obe, pa su

crvene u licu i oborenog pogleda ušle u baštu, u kojoj se kroz isprepletane grane, smolu i
kestenove pupoljke nebo modrije smejalo. Bilo je to krasno popodne i kada se Tina uveče vraćala
kući, nije bila sama već ju je učtivo pratio snažan i lep čovek.

Ovoga puta je Tina naišla na pravog. On je bio tesarski pomoćnik koji će uskoro postati
majstor, a i na ženidbu nije želeo dugo da čeka. Pričao je s malo zapinjanja nagoveštavajući
ljubav, a jasno i tečno o svom imovnom stanju i svojim nadanjima. Pokazalo se da je na nepoznat
način Tinu već nekoliko puta video, da mu je vrlo poželjna i da mu to nije samo prolazno životno
zadovoljstvo. Cele nedelje su se svakodnevno viđali i svakog dana joj je bivao sve miliji, a
istovremeno su razgovarali o svemu važnom. Odmah su dogovorili sve neophodno, složili se, i od

tada su i pred sobom i pred svojim poznanicima smatrani za verenike.
Posle prvih uzbuđenja kao iz sna, kod Tine je nastupila mirna, skoro praznična veselost,

od koje je neko vreme na sve zaboravila, pa i na sirotog školarca Karla Bauera, koji je sve to
vreme na nju uzaludno čekao.

Kada se ponovo setila zanemarenog mladića, bilo joj ga je veoma žao, i u prvom
momentu je pomislila da mu još neko vreme ne saopšti novost. A onda joj se učinilo da to nije
dobra ideja i da ne bi smela to da radi, i što je više o tome razmišljala, sve je teže dolazila do
rešenja. Strahovala je da odmah sasvim otvoreno razgovara s nepripremljenim mladićem, a ipak
je shvatila da je to jedini ispravan način, i sada je tek uvidela koliko je opasna bila njena
dobronamerna igra s njim. U svakom slučaju, morala je nešto da uradi pre nego što on o njenoj
vezi sazna od drugih. Nije želela da ima loše mišljenje o njoj. Osećala je, a da toga nije ni bila
potpuno svesna, da je mladiću pružila mogućnost da okusi i nasluti šta je ljubav, a da bi mu
spoznaja prevare sigurno naškodila i otrovala doživljeno. Nije nikada pomislila da će ova
događanja s njim toliko da je obuzmu.

Na kraju je bez odluke otišla do Babet, koja, uistinu, za ljubavne odnose nije mogla da
bude najpozvaniji sudija. Znala je da je učenik latinskog Babeti veoma drag i da brine o njegovoj
sudbini, i zato je više volela da bude prekorena nego da zaljubljenog mladića ostavi samog i
nezaštićenog.

Prekor nije izostao. Pošto je celu priču veoma pažljivo i ćuteći saslušala, Babet udari
ljutito nogom u pod i s ozbiljnim negodovanjem se obruši na devojku.

„Nemoj da ulepšavaš”, žestoko je povikala. „Ti si ga jednostavno vukla za nos, a
bezbožno zadovoljstvo doživljavala si s onim seljakom.”

„Ovde grdnja ne pomaže mnogo, Babet. Treba da znaš - da mi je bilo samo do zabave, ne
bih došla kod tebe i sve ti priznala. Ovo mi nije bilo lako.”

„Tako? A sada, šta sada predlažeš? Ko treba da pokusa ovu čorbu, a? Možda ja? A ipak se

sve svalilo na jadnog dečaka.”
„Da, veoma mi je žao. Ali saslušaj me. Mislim da sada razgovaram s njim i da mu lično

sve objasnim, ne štedeći sebe. Htela sam da ti o tome sve znaš i da ga kasnije držiš na oku u
slučaju da bude isuviše nesrećan. Ako hoćeš.”

,,A šta drugo mogu? Ludo dete, možda ćeš od toga nešto naučiti. Sujeta i želja da se
izigrava Gospod bog! To nanosi mnogo štete!”

Rezultat razgovora bio je to da stara služavka još istoga dana omogući u dvorištu sastanak
ovo dvoje, ne obaveštavajući Karla o čemu će se razgovarati. Predveče je komadić neba iznad
malog dvorišta sijao bledim zlatnim sjajem. U uglu vrata je bilo mračno i niko nije mogao da vidi

dvoje mladih.
„Karle, moram nešto da ti kažem”, počela je devojka. „Danas moramo jedno drugom da

kažemo zbogom. Sve ima svoj kraj.”
„Ali kako... zašto?”
„Zato što sada imam verenika...”
„Verenika...”
„Smiri se i prvo me saslušaj. Gledaj, ti si mi veoma drag i ja nisam želela da te napustim

bez objašnjenja. Odmah sam ti rekla da na mene ne smeš da gledaš kao na svoju devojku, zar
ne?”

Karl je ćutao.
„Zar ne?”
„Da, tako je.”
„Sada moramo ovo da okončamo i ne smeš to tragično da primiš. Ulice su pune devojaka,
ja nisam jedina, a nisam ni prava za tebe, jer ti studiraš, kasnije ćeš postati gospodin, a možda i
doktor.”
„Ne, Tina, nemoj tako da govoriš!”
„To je baš tako i nikako drugačije. I još nešto hoću da ti kažem: kada se čovek prvi put
zaljubi, to nikada nije ono pravo. Mlad čovek još uvek ne zna šta tačno želi, od toga nikada ništa
ne bude, kasnije se na to gleda drugačije i uvidi se da nije bilo ono pravo.”
Karl je želeo nešto da odgovori, hteo je da kaže mnogo toga protiv, ali od tuge nije mogao
da izusti ni reč.
„Hteo si nešto da kažeš?”, upitala ga je Tina.
„Eh, ti uopšte ne znaš...”
„Šta, Karle?”
„Ah, ništa. O Tina, šta sada da radim?”
„Ne radi ništa, samo ostani miran. Neće dugo potrajati, a posle ćeš se radovati što se
ovako završilo.”
„Ti to kažeš, ti to samo kažeš...”
„Ja samo kažem šta je ispravno, i videćeš da sam potpuno u pravu iako sada u to ne možeš
da veruješ. Žao mi je, stvarno mi je žao.”
„Stvarno, Tina, nemam šta da kažem, potpuno si u pravu... Ali da sve to tako iznenada
čujem, sve to...”
Nije izdržao dalje, a ona je položila ruke na njegova drhtava ramena i tiho čekala da
prestane da plače.
„Slušaj me”, rekla je nakon toga odlučno, „sada mi moraš obećati da ćeš biti hrabar i
razuman.”
„Ne želim da budem razuman. Želim da budem mrtav, radije mrtav nego tako...”
„Karle, ne pravi takvu pometnju! Gledaj, jednom, ranije, želeo si da dobiješ poljubac od

mene... sećaš li se?”
„Da, znam.”
„Pa sada, ako ćeš da se razumno ponašaš - gledaj, ne želim da kasnije o meni rđavo

misliš; veoma bih volela da se rastanemo na lep način. Ako ćeš se razumno ponašati, dobićeš
danas poljubac od mene. Želiš li to?”

Samo je klimnuo glavom i bespomoćno je pogledao. Prišla mu je sasvim blizu i poljubila
ga, mirno, bez požude; bio je to nevino dat i nevino primljen poljubac. Uhvatila ga je za ruke,
blago ih stisnula, otišla brzo kroz vrata u hodnik i nestala.

Karl Bauer je čuo njene korake kako lupkaju i odjekuju u hodniku; čuo je kako napušta
kuću i izlazi na ulicu. Čuo je, ali je mislio na drugu stvar.

Setio se zimske večeri kada mu je na ulici mlada plavokosa sluškinja zalepila šamar, setio
se večeri u rano proleće kada ga je u senci ulaznih vrata devojačka ruka pomilovala po kosi, svet
mu je bio čaroban, a ulice grada su postale lepe i spokojne. Setio se svih melodija koje je svirao, i
venčanja u predgrađu, piva i kolača. Pivo i kolači, učinilo mu se da je to u stvari bio smešan skup,
ali više nije mogao da razmišlja, jer je izgubio svoju draganu, bio prevaren i napušten. Istina,

poljubila ga je - poljubac... oh, Tina!
Umoran, seo je na jednu od mnogo praznih kutija koje su u dvorištu ležale unaokolo.

Malo četvrtasto parče neba iznad njega je postalo crveno, onda srebrno, a zatim se ugasilo i dugo
ostalo mrtvo i crno; posle nekog vremena obasjao ga je mesec, a Karl Bauer je još uvek sedeo na
praznoj kutiji i njegova skraćena senka je ležala crna i izvitoperena pred njim na neravnom
kamenom pločniku.

Seme koje je mladi kalfa posejao u zemlju ljubavi bilo je dovoljno da Karlu život bez
utehe i ženske ljubavi izgleda tužan i bezvredan. Preživljavao je prazne i setne dane, odnosio se
prema događajima i svakodnevnom životu ravnodušno kao neko ko tu više ne pripada. Njegov
učitelj grčkog je uzalud upućivao opomene, koje nisu koristile nepažljivom sanjaru; ni divni

zalogaji verne Babet ga nisu uzdrmali, niti su njene dobronamerne primedbe i saved imali

ikakvog dejstva.
Bila je potrebna oštra, vanredna opomena rektora i sramotna zatvorska kazna da onoga

koji je zastranio ponovo vrate radu i razumu. Uvideo je da je budalasto i mučno upravo sada, pred
poslednjom školskom godinom, ostati neaktivan, pa je počeo sve duže večeri ranog proleća da
koristi za učenje, tako da se sve pušilo. To je bio početak isceljenja.

Ponekad je ipak odlazio u ulicu u kojoj je Tina stanovala i nije razumeo zašto je nijednom

nije sreo. Za to je postojao dobar razlog. Devojka je ubrzo posle njihovog poslednjeg razgovora
otputovala s verenikom u svoj zavičaj da završi poslove oko devojačke spreme. On je verovao da

je ona tu, da ga izbegava, a nije hteo da se raspituje, ponajmanje kod Babet. Posle tako
promašenih izlazaka vraćao se kući s pritajenim besom ili tugom, besno se hvatao violine ili dugo

gledao kroz mali prozor na mnogobrojne krovove.

Bilo mu je sve bolje, a velike zasluge za to su pripadale Babet. Kada bi primetila da ima
loš dan, popela bi se uveče do njegovog sobička i pokucala na vrata. Sela bi, iako to njemu baš
nije bilo po volji, govorila da zna razlog njegove tuge i tešila bi ga. Nisu razgovarali o Tini,
pričala mu je šaljive anegdote, donosila pola flaše šire ili vina i molila ga da odsvira neku pesmu
ili da joj pročita neki stih. Tako su večeri prolazile prijatno, a kasnije, kad Babet ode, Karl je bio
miran i mogao je da spava bez košmarnih snova. A stara sluškinja mu je svaki put zahvaljivala za
lepo provedeno veče. Njegova vesela narav je pobedivala tugu, a nije znao da se Tina često u
pismima raspituje kod Babet za njega. Postao je nešto muževniji i zreliji, nadoknadio propušteno
u školi i vodio prilično sličan život kao godinu dana ranije, samo što više nije skupljao guštere i
ptičice. Iz razgovora učenika završnog razreda koji su bili pred poslednjim ispitom prodirale su

mu u uho primamljive reči o divoti akademskog života, osetio je da je tom raju prišao blizu i s
nestrpljenjem je očekivao letnji odmor. Tek tada je doznao od Babet da je Tina odavno napustila
grad, pa iako ga je rana još peckala i blago gorela, ipak je bila zalečena i skoro zatvorena.

Iako se dalje nije ništa događalo, Karl je zgode svoje prve ljubavi zadržao u sećanju kao
nešto lepo i blagodatno i sigurno ih neće nikada zaboraviti. Međutim, ipak je došlo do naknadnih
događanja, koja će moći još manje da zaboravi. Osam dana pre početka letnjeg raspusta, njegova
radost zbog toga je nadjačala i potisnula sećanje na ljubavnu tugu. Već je počeo da se pakuje i
pali stare školske sveske. Planirane šetnje po šumi, kupanja u reci i vožnja čamcem, borovnice i
jabuke i neobavezna tumaranja toliko su ga radovali da je bio raspoložen kako već odavno nije.
Veoma srećan, koračao je vrelom ulicom, a na Tinu već više dana nije uopšte mislio.

Zbog toga se i zaprepastio kada je, vraćajući se s časova gimnastike, na putu do kuće
neočekivano ugledao Tinu. Stao je, zbunjeno joj pružio ruku, i s naporom je pozdravio. Uprkos
sopstvenoj pometenosti, brzo je primetio da je tužna i unezverena.

„Kako si, Tina?”, upitao je snebivajući se, i nije znao da li treba da je oslovi sa „vi” ili
„ti”.

„Nisam dobro”, odgovorila je. „Hoćeš li da pođeš deo puta sa mnom?”
Okrenuo se i s njom koračao nazad niz ulicu. Morao je da se seti kako je ranije odbijala da
budu zajedno viđeni. Istina, razmišljao je, ona je sada verena i tek da nešto kaže, upitao je nešto o

vereniku. Tina se trgla i tako jadno zaridala da je i njega zabolelo.
„Znači da ti još ništa ne znaš?”, rekla je tiho. „On leži u bolnici i ne zna se da li će

preživeti. Pao je s građevine i od juče ne dolazi svesti.”
Ćuteći su išli dalje. Karl je uzalud razmišljao o rečima utehe i osećao se kao u nekom

obespokojavajućem snu. Išao je ulicom pored nje i morao s njom da pati i saoseća.
„Kuda sada ideš?”, upitao je kada ćutanje više nije moglo da se podnese.
„Ponovo kod njega. U podne me nisu primili, jer se nisam osećala dobro.”
Ispratio ju je do velike, mirne bolnice, koja se smestila između visokog drveća i žive

ograde. Ušao je tiho, s lakom jezom, preko širokih stepenica, kroz očišćen hodnik prepun
bolničkih mirisa, koji su ga plašili i pritiskali.

Onda je Tina ušla sama kroz vrata s brojem. Mirno je čekao u hodniku; to je bio njegov

prvi boravak u jednom ovakvom zdanju i pomisao na mnoge strahote i patnje koje se kriju iza
ovih svetlosivo ofarbanih vrata oduzela mu je spokoj i spopao ga je užas. Nije smeo da se pomeri
sve dok Tina nije izašla.

„Malo mu je bolje, kažu, i možda će se u roku dana probuditi. Pa onda, zbogom Karle, ja
ću ostati unutra. Hvala ti.”

Tiho je ponovo ušla i zatvorila vrata, dok je Karl ispred njih po stoti put rasejano čitao
cifru sedamnaest. Neobično uzbuđen napustio je neprijatnu kuću. Prethodna veselost je potpuno
nestala, ali ono što se sada u njemu začinjalo nije bio nekadašnji ljubavni bol, bio je opkoljen i
obavijen mnogo širim i većim osećajem i doživljajem. Shvatio je da je njegova sada već
odbačena patnja sasvim mala i smešna pored nesreće koja se dogodila i veoma ga iznenadila.
Iznenada je shvatio da njegov mali skroman udes nije ništa posebno, nikakav nemilosrdni
izuzetak, već da pored takvih koje se mogu smatrati srećnim, postoje i one neizbežne sudbine.

Ali tek je trebalo da nauči još više, još bolje i važnije. U sledećim danima u bolnici stalno
sretao s Tinom. Bolesniku je bilo bolje, pa je ponekad smeo i da ga vidi, i tako je Karl još jednom
doživeo nešto potpuno novo.

Naučio je da i neumoljiva sudbina nije vrhunac niti konačna, već da slabašna, preplašena,
duboka ljudska duša to može da savlada i potisne. Još se nije znalo da li će za unesrećenog moći
da se učini nešto više od održavanja bespomoćnog, jadnog daljeg življenja, dugotrajnog

bolovanja i oduzetosti. Ali i pored svih strahovanja i briga, Karl je primetio kako se to dvoje
sirotih raduju bogatstvu svoje ljubavi, gledao je izmorenu i od briga istrošenu devojku kako oko
sebe širi svetlost i radost, gledao je u bledo lice skrhanog čoveka, koje se uprkos bolovima
ozarilo radosnim sjajem nežne zahvalnosti.

Ostao je tu, iako je raspust odavno počeo, sve dok ga Tina nije primorala da otputuje.
U hodniku bolnice ispred bolesničke sobe oprostio se od nje, drugačije i mnogo lepše
nego onda u dvorištu udovičine radnje. Samo ju je držao za ruku i zahvalio se bez reči, a ona ga
je pozdravila sa suzama u očima. Poželeo joj je svako dobro, a sebi nije mogao ništa bolje da
zaželi nego da i on jednom može na tako posvećen način da doživi ljubav i život kao sirota

devojka i njen verenik.

(1905)

JUL

Letnjikovac Erlenhof nalazio se nedaleko od šume i brda, na visokoj zaravni.
Pred kućom se nalazio veliki prostor prekriven šljunkom, u koji se ulivao lokalni put. Tu
su se mogla zaustaviti kola kada dođu posetioci. Inače je četvorougaoni plac ležao uvek prazan i
spokojan i zbog toga izgledao još veći nego što je bio. Naročito leti, kad ga ispuni zaslepljujuća
svetlost sunca i vreli drhtavi vazduh, čovek i ne pomišlja da može da pređe preko njega.
Šljunak i ulica razdvajali su kuću od bašte. „Bašta”, to je najmanje što se može reći, jer to
je više bio umereno veliki park, ne tako širok, ali dubok, s velelepnim brestovima, javorima i
platanima, krivudavim stazama za šetnju, mladom borovom šumicom i mnogo klupa za odmor.
Između svega toga prostirale su se osunčane svetle livadice, neke prazne, neke s lejama cveća ili
okićene ukrasnim šibljem, a u tom vedrom, toplom travnatom prostoru stajala su, sama i
neobična, dva izdvojena velika drveta.
Jedno je bilo žalosna vrba. Oko njenog stabla se nalazila klupa od letvi, a svuda unaokolo
su visile dugačke, kao svila nežne umorne grančice, tako duboko i gusto jedna uz drugu da se
iznutra činilo kao da je šator ili zamak, u kome je, uprkos večnoj senci i prigušenom svetlu,
neprekidno pritiskala teška vrelina.
Drugo drvo, odvojeno od vrbe, omeđeno livadom, bilo je moćna mrkocrvena bukva.
Izdaleka je izgledala tamno-braon, skoro crna. Kada se priđe bliže ili se stane ispod nje i
pažljivije zagleda, sve lišće koje se zbog sunca tiskalo iz grana, gorelo je tihom purpurnom
vatrom, koja je prigušeno i svečano svetlela kao crkveni prozori. Stara bukva je bila najpoznatija
i najčudnija lepotica velike bašte i mogla je odasvud da se vidi. Stajala je sama i tamna u sredini
svetlog travnjaka i bila dovoljno visoka da se iz bilo kog dela parka vidi njena okrugla, čvrsta i
lepo oblikovana krošnja u sredini plavog neba, i koliko god da je plavetnilo bilo svetlije i sjajnije,
toliko je tamnija i svečanija bila njena kruna. Od vremenskih prilika i doba dana zavisio je njen
spoljni izgled. Često je izgledalo da zna kako je lepa i da ne stoji bez razloga ponosna i sama
daleko od ostalog drveća. Razmetala se i hladno preko svih gledala ka nebu. Takođe je često
izgledalo da je potpuno svesna da je jedina od svoje vrste u bašti i da nema sestara. Onda je
upućivala pogled ostalom udaljenom drveću i bila puna čežnje. Ujutru je bila najlepša, ali i
uveče, dok je sunce još crveno, a onda se iznenada gotovo ugasi, pa izgleda da na njenom mestu
noć dolazi jedan sat ranije nego svuda unaokolo. Naročito je u kišnim danima izgledala
čudnovato i turobno. Dok je ostalo drveće disalo, širilo se, radosno blistalo svetlozelenom bojom,
ona je stajala kao mrtva, usamljena, crna od vrha krošnje do korena. Iako nije drhtala, bilo je
očigledno da se smrzava, da je zlovoljna i postiđena i ostavljena nevremenu na milost i nemilost.
Park je nekada bio uređen kao pravo umetničko delo, a onda su došla vremena u kojima
su ljudima mukotrpna nega, održavanje i orezivanje dojadili i više se niko nije trudio oko sadnica,
pa je drveće je bilo prepušteno samo sebi. Sklopilo je međusobna prijateljstva, zaboravilo svoje
uloge po umetničkim pravilima, u nuždi se setilo svog šumskog zavičaja, oslanjalo se jedno na
drugo, zagrlilo se i međusobno se podupiralo. Puteve prave kao strela prekrilo je gomilom lišća,
isprepletalo ih čvrstim korenjem i pretvorilo u hranljivo zemljište, izukrštalo vrhove, razvijalo se
i gledalo kako pod njegovom zaštitom rastu mladice koje svojim glatkim stablima i svetlijom
bojom lišća popunjavaju praznine i osvajaju neobrađeno tle.
Kada su kasnije ponovo došli ljudi i poželeli da nekadašnju baštu koriste za odmor i
zadovoljstvo, ona je već postala mala šuma. Počelo je skromno. Doduše, stari put između redova
platana je obnovljen, a inače su se zadovoljavali da prokrče uzane krivudave staze kroz gustiš,

prorede divlje rastinje, posade travu i na zgodnim mestima postave klupe za odmor. Onda su ljudi
čiji su dedovi posadili platane pravo kao po koncu, podsecali i oblikovali ih po svom nahođenju,
sada dolazili u posetu sa svojom decom i radovali se zato što je posle duge zapuštenosti od aleja
postala šuma u kojoj su se sunce i vetrovi odmarali, ptice pevale, a ljudi predavali svojim

mislima, snovima i zadovoljstvu.
Paul Abdereg je ležao u polusenci između drveća i livade i držao crveno-belu knjigu u

ruci. Malo je čitao, malo gledao preko trave u lelujavo plavetnilo. Upravo je stao kod dela kada
Fritjof plovi morem, voljeni Fritjof, pljačkaš hramova prognan iz zavičaja, koji s besom i tugom

u grudima stoji na krmi i jedri negostoljubivim morem; oluja i talasi prete brodu sa zmajevom
glavom na pramcu, a gorčina i bol za zavičajem pritiskaju snažnog krmanoša.

Livadu je pritiskala toplota, prodorno i oštro su pevali cvrčci, a u unutrašnjosti šumice
mekše i slade su se oglašavale ptice. Bilo je prekrasno na ovom povučenom mestu na kome se
prepliću mirisi, zvuci i sunčeva svetlost, žmirkati u vrelo nebo ili osluškivati iza sebe tamno
drveće, ili se zatvorenih očiju protegnuti i kroz celo telo osetiti dobro zdravlje i raspoloženje. Ali
Fritjof plovi morem, a sutra dolaze posetioci, pa ako Paul ne pročita knjigu još danas, verovatno
je neće uopšte dovršiti, kao i prošle jeseni. I tada je ležao ovde i počeo da čita sagu o Fritjofu, a
onda su stigli gosti, i s čitanjem je bilo završeno. Knjiga je ostala tu, a on je otišao u grad, u
školu, i između Homera i Tacita stalno razmišljao o započetoj knjizi i šta će u zamku da se

dogodi s prstenom i kipom.
Čitao je s novim žarom, a iznad njega slabašni vetar se provlačio kroz krošnje brestova,

ptičice su pevale, leteli su zavodljivi leptiri, bubice i pčele. Kada je pročitao do kraja, sklopio
knjigu i ustao, livada je bila u senci, a na svetlocrvenom nebu se navlačilo veče. Jedna umorna
pčela mu se spustila na rukav i dopustila da je nosi. Cvrčci su još uvek pevali. Paul se brzo kretao
kroz žbunje stazom između platana, preko ulice, do tihog otvorenog prostora pred kućom.
Izgledao je veoma lepo, vitko i snažno sa svojih šesnaest godina, mirnih i zamišljenih očiju još

uvek ispunjenih sudbinom nordijskog junaka.
Letnja prostorija za obedovanje nalazila se iza kuće. To je u stvari bila sala odvojena od

bašte staklenim zidom i tako prostrana da je izgledala kao poseban deo kuće. Ovde je u stvari
ranije bila bašta koju su nazivali Na jezeru iako je umesto jezera postojala samo mala, nešto duža
bara između leja, zidova, stazica i voćnjaka. Stepenice koje su iz sale vodile na otvoreno bile su
oivičene palmama i oleanderom, a inače Na jezeru nije izgledala gospodstveno već udobno,
seljački prosto.

„E pa, sutra dolaze gosti”, rekao je otac. „Nadam se da te to raduje, Paule?”
„Da, naravno.”
„Ne raduješ se od srca? Ali, mladiću moj, tu ne može ništa da se uradi. Za nas par ljudi
kuća i bašta su prevelike, a ova divota bi trebalo da bude svima pristupačna. Letnjikovac i park
postoje zato da se ljudi provode u njemu i što ih je više, utoliko bolje. Između ostalog, došao si s
nedopuštenim zakašnjenjem. Supe više nema.”
Onda se obratio kućnom nastavniku.
„Poštovani, ne viđamo vas u bašti. Uvek sam mislio da vi sanjarite o životu u prirodi.”
Gospodin Homburger je nabrao čelo.
„Verovatno ste u pravu. Ali ja želim da vreme raspusta, koliko god je to moguće,
posvetim svojim privatnim studijama.”
„To veoma poštujem, gospodine Homburgere. Kada jednom dostignete svetsku slavu,
ispod vašeg prozora ću ugraditi tablu. Sa sigurnošću se nadam da ću to doživeti.”
Učitelj je iskrivio lice. Bio je vrlo nervozan.
„Vi precenjujete moje ambicije”, rekao je ledeno. „Meni je porpuno svejedno da li će

moje ime jednom biti poznato ili ne. A što se table tiče...”
„O, budite bez brige, dragi gospodine. Vi ste nesumnjivo skromni. Paule, molim te, uzmi

mustru.”
Tetka je stigla taman na vreme da spase „kandidata za ploču”. Ona je poznavala ovaj

način vođenja otmenih razgovora koji su domaćinu pričinjavali veliko zadovoljstvo i plašila ih se.

Kada im je ponudila vino, razgovor je skrenuo u drugom pravcu.
Uglavnom su razgovarali o očekivanim gostima. Paul to nije slušao. Jeo je na silu i

ponovo razmišljao o tome kako to da mladi učitelj i pored sede kose njegovog oca uvek izgleda

stariji od njega.
Ispred prozora i staklenog zida, bašta, šuma, bara i nebo počeli su da se menjaju pred

prvim dodirom nadolazeće noći. Grmlje je postalo crno i zajedno se povijalo u tamnim talasima,
drveće, čiji su vrhovi prelazili iznad linije dalekih brda, protezalo se u nepoznatim, po danu nikad
neviđenim oblicima, tamno i s nemom žestinom u vedro nebo. Naborana, plodna zemlja izgubila
je svoju prijateljsku raznovrsnu i zabavnu suštinu i sve više postajala velika, čvrsto skupljena
masa. Udaljene planine su se uzdizale uvis neustrašivo i odlučno, a ravnica je ležala crna i
raširena i još uvek dopuštala da je prožima jako nadimanje tla. Pred prozorom se umorna dnevna
svetlost još borila sa slabašnim sjajem lampe.

Paul je stajao u otvorenom krilu vrata, gledajući unaokolo nezainteresovano i bez misli. U
stvari, nije mislio na to što vidi. Primetio je da pada noć, ali nije mogao da oseti koliko je lepa.
Bio je isuviše mlad i ispunjen životnom snagom da bi to osetio i posmatrao i u tome našao
zadovoljstvo. To o čemu je on razmišljao bila je noć na severnom moru. Na plaži između crnog
drveća buktao je zapaljeni hram, a varnice i dim su se protezali u nebo, more se razbijalo o stene i
sijalo crvenim svetlom, a u tmini je žurno isplovljavao jedan vikinški brod.

„Mladiću”, obratio mu se otac, „kakvu si danas knjižurinu imao u bašti?”
„O, Fritjofa!”
„Tako, mladi ljudi to još uvek čitaju? Gospodine Homburgere, šta vi mislite o tome?
Kako stoje danas stvari sa starim Šveđaninom? Uživa li još uvek ugled?”
„Mislite na Esajasa Tegnera?”
„Da baš na Esajasa. Pa onda?”
„On je mrtav, gospodine Abdereže, potpuno mrtav.”
„To vam verujem. Taj čovek nije živeo ni u moje vreme, mislim onda kada sam ga čitao.
Hteo sam da pitam da li je još u modi.”
„Žao mi je, o modi i modernom ja nisam obavešten. Što se tiče naučno-estetske
vrednosti...”
„Da baš sam na to i mislio. Pa šta kaže nauka...?”
„Istorija literature je tog Tegnera zabeležila samo kao ime. On je bio, kako ste vi ispravno
rekli, moda. Time je sve rečeno. Ono pravo i dobro nikada nije bilo u modi, ali ono živi. A
Tegner je, kako sam već rekao, mrtav. On za nas više ne postoji. Nama se čini nestvaran,
sladunjav, izveštačen...”

Paul se ljutite okrenuo.
„Ali to nije u redu, gospodine Homburgere!”
„Smem li da vas upitam, a zašto ne?”
„Zato što je on dobar pisac! Da, jednostavno dobar.”
„Tako? Ali to ipak nije razlog za uzrujavanje.”
„Ali vi ste rekli da je sladunjav i da nema nikakvu vrednost. A on je stvarno dobar.”
„Mislite? Ako je vaše znanje o tome šta je lepo čvrsto kao stena, trebalo bi vam pripremiti
učiteljsku stolicu. Ali kao što vidite, Paule - ovoga puta vaša ocena se ne slaže s estetikom.

Ovoga puta je upravo obrnuta od mišljenja o Tukididu. Za njega nauka tvrdi da je izvrstan, a vi
nalazite da je užasan. Ali Fritjof...”

„Ah, ovo nema nikakve veze s naukom.”
„Ne postoji ništa, apsolutno ništa na svetu, s čime nauka nije u vezi. Gospodine Abdereže,
dozvoljavate li da se povučem?”
„Zar već?”
„Imao bih nešto da pišem.”
„Šteta, tako smo lepo krenuli s razgovorom. Ali - sloboda iznad svega. Pa onda, laku
noć!”
Gospodin Homburger je učtivo napustio sobu i nečujno se izgubio u hodniku.
„Paule, sviđa ti se stari avanturista?”, smeškao se domaćin. „Nemoj dozvoliti bilo kome
učenjaku da ti pokvari zadovoljstvo. Nije te valjda ovo oneraspoložilo?”
„Ah, nije to ništa. Ali znaš, nadao sam se da gospodin Homburger neće doći s nama u
letnjikovac. Obećao si da za vreme raspusta ne moram da bubam.”
„Pa ako sam tako rekao, tako će i biti, i tome se možeš radovati. Ali gospodin učitelj ipak
ne ujeda.”
„Zašto je morao da pođe sa mnom?”
„Pa vidi, mladiću, gde bi onda trebalo da bude? Ovde, gde je kod kuće, ne oseća se
posebno lepo. Ali i ja hoću da imam svoja zadovoljstva! Družiti se s obaveštenim i učenim
ljudima je dobitak, zapamti to. I ne želim se tako rado lišiti našeg gospodina Homburgera.”
„Ah, tata, kod tebe se nikada ne zna šta je šala, a šta istina!”
„Uči se da razlikuješ, sine moj, biće ti potrebno. Ali sada bismo mogli malo da sviramo,
zar ne?”
Paul je odmah radosno povukao oca u susednu sobu. Nije se događalo često da otac bez
moljakanja svira s njim. I to nije bilo čudno, bio je majstor na klaviru, a mladić je mogao da se
poredi s njim iako je malo falširao.
Tetka Greta je ostajala pozadi, sama. Otac i sin su pripadali muzičarima koji ne vole da
imaju slušaoce oko sebe, draži su im bili oni nevidljivi, za koje su znali da sede tu negde blizu i
slušaju. To je znala i tetka. A kako i ne bi znala? Kako je i mogao da joj bude nepoznat i najmanji
i najblaži pokret ove dvojice, o kojima se godinama s ljubavlju brinula i koje je znala od

detinjstva?
Sedela je nepomična u stolici od trske i slušala. To što je slušala bila je uvertira pisana za

četiri ruke, koju su često svirali, a čije ime nije mogla da navede; muziku je volela da sluša, ali je
vrlo malo od toga razumela. Znala je da će je kasnije, kada završe, stari ili dečak upitati: „Tetka,
kako se zvao ovaj komad?” Ona bi odgovorila: „Od Mocarta”, ili: „Iz Karmen”; i pri tome se

nasmejala.
Slušala je zavaljena u stolicu i smejala se. Šteta što to niko nije mogao da vidi, jer njen

smeh je bio prava umetnost. Tu se nije radilo samo o usnama ili očima; celo lice, čelo i obrazi su
blistali iz duše i odavali ljubav i razumevanje.

Smejala se i slušala. Bila je to divna muzika i veoma joj se sviđala. Ipak, nije samo slušala
uvertiru, iako je pokušavala da je prati. Najpre je pokušala da odgonetne ko sedi desno, a ko levo.
Paul je sedeo levo, to je uskoro otkrila. Ne zbog toga što je zapinjao nego zato što su gornji
tonovi zvučali tako lagano i slobodno i pevajući dopirali iz sobe, a tako jedan učenik ne bi mogao
da svira. Tetka je mogla da stvori potpunu sliku. Njih dvojica sede za klavirom. Na raskošnim
delovima vidi oca s nežnim osmehom. Na takvim mestima Paul se otvorenih usta i s vatrom u
očima naglo ispravlja. Kod posebno veselih preokreta otac motri da li se Paul smeje. Onda
ponekad napravi grimasu ili načini raskalašan pokret ramenom, pa mladom čoveku nije lako da

ostane pribran.
Što je uvertira odmicala dalje, utoliko ih je gospođica jasnije videla pred sobom i toliko

prisnije je postajalo njeno od muzike uzbuđeno lice. S plahom muzikom, dobar deo života,

iskustva i ljubavi prolazio je ispred nje.
Bila je noć, već su jedno drugom rekli „lepo spavaj” i svako je bio u svojoj sobi. Tu i

tamo bi se još otvorila ili zatvorila neka vrata ili prozor. A onda se sve umirilo.
Ono što se na selu podrazumeva je tišina noći, što je za građane uvek čudo. Ko iz grada

dođe na kakvo seosko imanje ili u seosku kuću i prve večeri stoji na prozoru ili leži u krevetu,
doživljava ovu tišinu kao kućnu čaroliju i luku spokoja, kao da je bliži istini i isceljenju i oseća
dah večnosti.

Ali to nije potpuna tišina. Ona je prepuna zvukova, ali to su tamni prigušeni, tajanstveni
zvuci noći, dok se u gradu noćna buka nažalost veoma malo razlikuje od dnevne. Ovde se čuje
pesma žaba, šuštanje drveća, pljuskanje potoka, let noćne ptice ili slepog miša. A kada ponekad
prođu odocnele taljige ili nasrne dvorišni pas, to je željeni pozdrav životu, koji će maestralno
široki vazdušni prostor prigušiti i progutati.

Kod učitelja je još gorelo svetio, a on je uznemiren i umoran šetao tamo-amo po sobi.
Cele večeri, pa skoro do ponoći, je čitao. Mladi gospodin Homburger nije bio ono što je izgledalo
ili kako bi on voleo da izgleda. Nije bio mislilac. Nije posedovao glavu naučnika. Imao je
izvesnog dara i bio je mlad, ali u njegovom biću nije postojalo dovoljno realnosti, nego samo

ideali.
Trenutno je bio obuzet knjigama u kojima su čudno prilagodljivi mladići uobrazili da od

radova različitih pisaca mogu da izgrade novu kulturu.
Zato je Homburgovo čelo bilo namršteno, oči umorne kao da je premeravao ogromna

rastojanja, a koraci razdraženi i neravnomerni. Osećao je da su svuda oko njega postavljeni
dosadni zidovi svakidašnjice, a želeo je da se drži proroka i donosioca novog zadovoljstva.
Lepota i duh će prožimati njegov svet i svaki korak u tom svetu zasuće poezija i mudrost.

Pred njegovim prozorom je ležalo i čekalo zvezdano nebo, lelujavi oblaci, sanjivi park,
teško disala uspavana polja i sva lepota noći. Svi su ga čekali da priđe prozoru i da ih pogleda.
Čekali su da mu zaleče srce puno čežnje i bola, da mu oči isperu svežinom i oslobode vezana
krila njegove duše. Ali on je legao u krevet, povukao lampu bliže sebi i ostao da leži.

Paul Abdereg nije ostavio upaljeno svetio, ali nije ni spavao, već je sedeo u okviru
prozora i gledao u pravcu mirnih krošnji drveća. Junaka Fritjofa je zaboravio. Nije mislio ni na
šta određeno, samo je uživao u kasnom satu, a osećaj sreće mu nije dopuštao da spava. Kako su u
crnilu lepo smeštene zvezde! I kako je samo otac danas svirao! Kako je divno i bajkovito bašta

izgledala u mraku!
Letnja noć je umilno obgrlila dečaka i čvrsto se pripila uz njega, došla je u tišini i hladila

u njemu ono što je još buktalo i bilo vrelo. Nežno je oduzimala ono suvišno od njegove mladosti,
dok mu se oči nisu smirile, a san postao dubok, a onda ga je sa smeškom pogledala kao dobra
majka. On više nije znao gde je, ležao je i slatko spavao na ležaju.

Sada je i učiteljev prozor bio u tami. Ako bi neko noćno tumaralo ovuda prošlo, videlo bi
da kuća, plac ispred nje, park i bašta spavaju u mrtvoj tišini, javila bi mu se seta za zavičajem i
ovaj potpuni mir bi mu probudio zavist. Ako bi to bio neki siromašni prosjak, bez krova nad
glavom, mogao je bez brige da ude u otvoreni park, da potraži najdužu klupu i upotrebi je kao
ležaj.

Ujutru se, protivno svom običaju, učitelj prvi probudio. Vedar i raspoložen zbog toga nije
bio. Od dugog čitanja pri svetlosti lampe dobio je glavobolju, a kada je konačno ugasio lampu, u
krevetu mu je bilo pretopio i neudobno, pa je ustao neispavan, naježen i bez sjaja u očima. Jasno

je osećao da je neophodna nova renesansa, ali u ovom trenutku nije bio raspoložen za nastavak
studija već je osećao preku potrebu za svežim vazduhom. Tiho je napustio kuću i lagano krenuo

preko polja.
Svuda unaokolo, seljaci se već bavili svojim poslovima i površno zagledali u prolaznika, a

kako se njemu ponekad činilo, i podsmevali mu se. To ga je vredalo i požurio je da se dočepa
šume, gde ga je zapljusnula hladna i blaga polutama. Oko pola sata je preko volje tumarao

tamo-amo. A onda se osetio usamljeno i procenio da je vreme da se popije kafa.
Okrenuo se i prošao preko od sunca već zagrejanog polja i pored neumornih seljaka,

putem ka kući.
Ispred ulaza u kuću odjednom mu se nije dopalo što tako naglo i nestrpljivo žuri na

doručak. Okrenuo se, savladao se i odlučio da prethodno odmerenim koracima još jednom prođe
stazama kroz park, a ne da se bez daha pojavi za kuhinjskim stolom. Veštački podešenim
nemarnim geganjem kretao se kroz aleju platana i želeo da na uglu kod brestova okrene, kada se
iznenađen prepao od onoga što je ugledao.

Na zadnjoj klupi, zaklonjenoj od pogleda zovinim žbunom, ležao je ispružen neki čovek.
Ležao je na stomaku, s licem oslonjenim na ruke i laktove. Šokiran, gospodin Homburger je bio
sklon pomisli na neko grozno delo, međutim urazumilo ga je čvrsto i duboko disanje čoveka na
klupi i shvatio je da stoji pred usnulim. Čovek je bio u poderanoj odeći, a kada je učitelj uskoro
razaznao da ima posla s veoma mladim i slabašnim dečakom, ohrabrio se i obuzeo ga je bes.
Savladala ga je nadmoć i muški ponos kada je posle kraćeg oklevanja odlučio da priđe i razbudi
dečaka.

„Ustanite, čoveče! Šta radite ovde?”
Mladi šegrt je ustao preplašen, zanoseći se i sa strahom, ne shvatajući situaciju. Video je
pred sobom čoveka u redengotu; neko vreme je razmišljao šta bi to trebalo da znači, dok se nije
prisetio da je prošle noći ušao u otvorenu baštu i prenoćio. Hteo je u svitanje da ode, ali je

prespavao.
„Zar ne možete da odgovorite, šta tražite ovde?”
„Samo sam prespavao”, odgovorio je uzdahnuvši i potpuno se uspravio. Kad je ustao,

njegova slabašna građa je došla do izražaja, kao i skoro dečije lice. Mogao je da ima najviše

osamnaest godina.
„Pođite za mnom”, reče učitelj i povede zbunjenog stranca preko puta do kuće, gde su

odmah na vratima sreli gospodina Abderega.
„Dobro jutro, gospodine Homburgere, ustali ste tako rano! Kakvo to čudno društvo

dovodite?”
„Ovaj momak je vaš park upotrebio kao prenoćište. Ja sam o tome morao da vas

izvestim.”
Domaćin je odmah shvatio. Smeškao se.
„Zahvaljujem vam, dragi gospodine. Otvoreno govoreći, ja do sada nisam primetio da

imate tako meko srce. Ali u pravu ste, jasno je, siromašak mora da dobije makar kafu. A možda
biste mogli da kažete gospođici da mu napravi doručak? Ili, čekajte, odvešćemo ga odmah u
kuhinju. Pođite sa mnom, maleni, uvek nešto preostane.”

Za vreme dok su pili kafu za stolom, jedan od osnivača nove kulture obavio se
veličanstvenim oblakom ozbiljnosti i ćutanja, što je starog gospodina veoma radovalo.
Zadirkivanja nije bilo, jer su svi bili obuzeti mislima o gostima koje su tog dana očekivali.

Tetka je brižna i nasmejana skakutala iz jedne sobe u drugu, posluga je potpuno
učestvovala u ovom uzbuđenju ili blagonaklono gledala na to, a oko podne domaćin i Paul su ušli
u kola i odvezli se do najbliže železničke stanice.

Paul se plašio da će zbog gostiju morati da prekine svoj uobičajeni život za vreme
raspusta, ali će zato pokušati da upozna pridošlice sa svojim običajima, da posmatra njihovo
ponašanje i da im se nekako priključi. Tako je u skoro prepunim kolima mirno i pažljivo
posmatrao troje stranaca, prvo živahnog i pričljivog profesora, a onda bojažljivo i obe devojke.

Profesor mu se svideo već zato što je znao da je on očev pobratim. Smatrao je da je strog i
staromodan, ali ne suviše, a u svakom slučaju veoma, veoma pametan. Mnogo teže je bilo
sporazumeti se s devojkama. Prva je bila jednostavno mlada devojka, devojčurak, istih godina
kao i on. Od toga da li je prkosna ili dobrodušna zavisiće rat ili mir među njima. U osnovi su sve
mlade devojke tih godina iste i sa svima je teško razgovarati i izaći na kraj. Sviđalo mu se da je
makar bila tiha i da nije odmah istresla pun džak pitanja. Druga je bila veća zagonetka. Zaista nije
računao s tim da ima dvadeset tri ili četiri godine, a pripadala je damama one vrste koje su mu se
doduše veoma dopadale, ali koje je izdaleka posmatrao, jer se bližeg kontakta plašio i on ga je

zbunjivao. Znao je i da je svojstvenost ovakve prirodne lepote nerazdvojiva od elegantnog
držanja i odevanja, ali je smatrao da su njeni pokreti i njena frizura uglavnom usiljeni. Naslućivao
je izvesnu količinu nadmoćnog poznavanja stvari koje su za njega još uvek bile velika zagonetka.

Kada je malo bolje razmislio o tome, zaključio je da mrzi svu tu felu. Sve one izgledaju
lepo, ali i sve imaju istu skrušenost, ljupkost i sigurnost u ponašanju, iste nadmene zahteve i istu
potcenjivačku snishodljivost prema mladićima njegovih godina. Kada su se osmehivale ili
smejale, što one često čine, to je izgledalo nepodnošljivo zamaskirano i lažno. Zbog toga su
devojčurci ipak bili podnošljiviji.

Osim oba muškarca, u razgovoru je učestvovala još samo starija i elegantnija gospođica
Tusnelda. Mlada plavokosa Berta je ćutala isto tako nedruželjubivo i postojano kao Paul preko
puta koga je sedela. Nosila je veliki, blago izvijen, neobojen slamnat šešir s plavim trakama i
bledoplavu tanku letnju haljinu s nevezanim kaišem i tananim belim porubom. Izgledala je kao da
se potpuno zadubila u pogled na sunčana polja i vrele travnate livade.

Međutim, često bi brzo pogledom okrznula Paula. Volela je što ponovo dolazi u Erlenhof,
samo kad ovaj mladić ne bi bio tu. Izgledao je vrlo uredno i vispreno, ali pametni su uglavnom
neprijatni. Po svoj prilici će podmuklo da se služi stranim rečima, da snishodljivo postavlja
pitanja, na primer o imenu nekog poljskog cveta, a kada ona to ne bude znala, besramno će se
smejati. To je već iskusila od svoja dva rođaka, od kojih je jedan studirao, a drugi bio
gimnazijalac. Gimnazijalac je bio gori, jedanput dečački drzak, a onda oper nepodnošljivo
podsmešljivo kavaljerski uglađen, što je nju veoma plašilo.

Najmanje što je Berta iz toga naučila i odlučila da se toga drži u svakom slučaju bilo je da
ne sme da plače ni pod kakvim okolnostim. Ne sme da plače i ne sme da pokazuje bes, inače će
biti savladana. A to nije želela ni po koju cenu. Tešilo ju je što će i tetka da bude tu i, u svakom
slučaju, ako to bude neophodno, može da joj se obrati za zaštitu.

„Paule, jesi li ti nem?”, obratio mu se iznenada gospodin Abdereg.
„Ne, tata. Zašto?”
„Zato što si zaboravio da nisi sam u kolima. Mogao bi ljubazno Berti nešto da pokažeš.”
Paul je nečujno uzdahnuo. Pa evo, počinje.
„Pogledajte, gospođice Berta, tamo iza je naša kuća.”
„Ali, deco, nećete se valjda jedno drugom obraćati sa vi!”
„Ne znam, tata - ali mislim da hoćemo.”
„Pa onda nastavite. Ali to je potpuno nepotrebno.”
Berta je pocrvenela i jedva da je gledala u Paula. Razgovor među njima je prestao i oboje
su se radovali što stariji to ne primećuju. Postalo im je neprijatno i s olakšanjem su odahnuli kada
su kola sa iznenadnim praskom skrenula na šljunak i uputila se ka kućnim vratima.

„Dozvolite, gospođice”, rekao je Paul i pomogao Berti da izađe iz kola. Time se
oslobodio prve brige oko nje. Na vratima je već stajala tetka i činilo se da se cela kuća smeje.
Uvela ih je unutra i primila gostoljubivo, radosno i srdačno, pozdravljala i stiskala ruke jednima i
drugima, a onda svima još jedanput. Gosti su odvedeni do svojih soba i zamoljeni da se vrlo brzo
i vrlo gladni pojave za stolom. Na belom stolu stajala su dva velika buketa, čiji su se mirisi
mešali s mirisom hrane. Gospodin Abdereg je tranžirao pečenje, tetka je budnim očima doterivala
tanjire i činije. Profesor, dobro raspoložen, svečan i u redengdotu sedeo je na počasnom mestu,
upućivao blage poglede tetki i ometao užurbanog domaćina bezbrojnim pitanjima i vicevima.
Gospođica Tusnelda je ljupko i s osmehom pomagala dodajući tanjire i usput primetila da njen
sused za stolom, učitelj, veoma malo jede, a još manje priča. Prisustvo staromodnog profesora i
dve mlade dame ga je skamenilo i stalno se plašio za svoje dostojanstvo; bio je spreman za
svakakve napade i uvrede i unapred se trudio da se odbrani ledenim pogledom i teškim ćutanjem.

Berta je sedela pored tetke i osećala se sigurnom. Paul se potpuno posvetio jelu, nije se
uplitao u razgovore, a to mu je više prijalo nego sve drugo.

Pred kraj obeda, posle žustre borbe sa svojim prijateljem, domaćin je preuzeo glavnu reč i
nije dozvolio da mu je oduzmu. Pobeđeni profesor je konačno počeo da jede. Gospodin

Homburger je najzad primetio da niko ne planira napad na njega, ali je kasno uvideo da je
njegovo ćutanje nepristojno i verovao je da mu se podsmevaju. Spustio je glavu tako nisko da mu
se naborala brada, izvio obrve nagore i počeo u glavi da kotrlja probleme.

Pošto je učitelj izneverio, gospođica Tusnelda je započela ljupko ćaskanje s Bertom, u
kome je učestvovala i tetka.

Paul se u međuvremenu zasitio i odložio viljušku i nož. Podigao je glavu i pogled mu je
slučajno pao na profesora, koji se našao u komičnoj situaciji: upravo je među zubima imao
velelepan komad, a viljušku još nije sklonio kada ga je jedna jaka reč u priči gospodina Abderega
primorala na pažnju. U trenutku je zaboravio da skloni viljušku, pa je otvorenih usta i
razgoračenih očiju posmatrao svog prijatelja. Kod Paula je ovo izazvalo smeh kome nije mogao
da se odupre, ali je s velikom mukom uspeo da izbaci samo prigušeni kikot.

Gospodin Abdereg je usred bujice reči imao samo toliko vremena da mu uputi jedan ljutiti
pogled. Učitelj je uspeo da se smeje u sebi, ali je morao da se ugrize za usne. Berta se bez
ustezanja naglas smejala. Radovalo ju je što se Paulu dogodio taj mangupluk. To je značilo da

nije od onih besprekornih.
„Šta vas je tako obradovalo?”, upitala je gospođica Tusnelda.
,,U stvari baš ništa.”
,,A tebe, Berta?”
„Ni mene ništa. Smejem se s njim.”
„Smem li da vas poslužim?”, prigušenim glasom je upitao gospodin Homburger. „Hvala,

ne.”
„Ali možete mene”, veselo je dobacila tetka i odložila nepopijenu čašu vina.

Sto je pospremljen i doneseni su kafa, konjak i cigarete.
Gospođica Tusnelda je upitala Paula da li puši.
„Ne”, odgovorio je, „uopšte mi ne prija.”
A onda je posle kraće pauze ozbiljno nastavio: „A nije mi ni dopušteno.”
Kada je to rekao, gospođica Tusnelda mu se šeretski nasmejala i pri tome malo nagnula
glavu u stranu. U tom trenutku je dečaku izgledala vrlo šarmantna i pokajao se zbog ružnih misli
u kolima. Mogla je da bude i vrlo prijatna osoba. Veče je bilo tako toplo i prijatno da je i u
jedanaest sati moglo da se sedi u bašti uz treperenje sveća u staklenim kuglama. Niko nije
razmišljao o tome da su gosti umorni od puta i da možda žele da odu ranije u krevet. Topao, malo

sparan vazduh lelujao se neravnomerno i pospano tamo-amo, nebo je bilo jasno, prepuno zvezda i
blistavo vlažno, a duboku tamu oko brda presecalo je zlatno drhtavo sevanje. Grmlje je mirisalo
sladunjavo i teško, a beli jasmin je svetlucao iz tame, nesigurnim bledim sjajem.

„Dakle, vi verujete u to da reforma naše kulture ne može da dođe iz samoosvešćivanja
naroda već samo od jednog ili nekoliko genijalnih pojedinaca?”

Profesor je tonom u svom pitanju iskazao izvesnu dozu predusretljivosti.
„Da, mislim tako”, uzvratio je učitelj nekako kruto i započeo jednu dužu besedu, koju
osim profesora niko nije slušao.
Gospodin Abdereg se šalio s malom Bertom, kojoj je tetka pružala pomoć. On je uživao

zavaljen u stolici i pio belo vino s kiselom vodom.
„Vi ste, znači, čitali i Ekeharda,” upitao je Paul gospođicu Tusneldu.
Ona je sedela u veoma niskoj stolici na rasklapanje, glave zabačene unazad, i upravo

gledala u zvezdano nebo.
„Naravno”, odgovorila je, ,,a vama u stvari ne bih preporučila takve knjige.”
„Tako, a zbog čega?”
„Zato što vi još ne možete sve da razumete.”
„Mislite?”
„Naravno.”
„Tamo ima delova koje možda razumem bolje od vas.”
„Stvarno? A koje to delove?”
„Latinski.”
„Mora da se šalite!”
Paul je bio vrlo živahan. Popio je te večeri malo vina i smatrao da je divno razgovarati u

ovakvoj blagoj i tamnoj noći i radoznalo se pitao da li će iz mirnog držanja elegantne dame uspeti
da izmami žestoko protivljenje ili glasniji smeh. Ali ona ga nije gledala. Ležala je nepokretno,

lica okrenutog nagore; jedna ruka joj se oslanjala na stolicu, a druga visila do zemlje. Njen beli
vrat i belo lice slabašno su svetlucali pod crnim krošnjama drveća.

„Šta vam se najviše dopalo kod Ekeharda?, upitala ga je, ali opet nije gledala u njega.
„Zanos gospodina Spaca.”

„Ah?”
„Ne, kako je prognana stara šumska žena.”
„Tako?”
„Možda mi se ipak najviše sviđa kako Praksedis beži iz zatvora. To je divno.”
„Da, divno je. Šta je bilo dalje?”
„Posle je razbacao pepeo.”
„Ah, da, sad znam.”
„Ali sada vi morate reći meni šta vam se najviše svidelo.”
,,U Ekehardu?”
„Da, naravno.”
„Isti deo. Tamo gde je Praksedis pomogla kaluđeru da pobegne i kako ga je poljubila,
nasmešila se i vratila se u zamak.”
„Da - da”, polako je izgovorio Paul, ali poljupca nije mogao da se seti.
Profesorov razgovor s učiteljem se završio. Gospodin Abdereg je uzeo cigaru, a Berta je
radoznalo posmatrala kako njen dugački vrh okreće nad plamenom sveće. Devojčica je desnom
rukom zagrlila tetku pored koje je sedela i širom otvorenih očiju slušala neverovatne doživljaje o
kojima joj je stari gospodin pričao. Radilo se o pustolovinama na putovanju, tačnije, radilo se o

Nepalu.

„Da li se to stvarno dogodilo?”, odlučila je u jednom trenutku da upita.

Gospodin Abdereg se nasmejao.
„To zavisi od vas, mala gospođice, istina u nekoj priči je uvek ono u šta slušalac veruje.”
„Ma ne?! Moraću da upitam oca.”
„Uradite tako.”

Tetka je pomilovala Bertinu ruku, kojom joj je ova obgrlila struk.
„To je samo šala, dete.”
Ona je slušala ćaskanja, rasterivala vinske mušice sa čaše svog brata i svakom ko bi je
pogledao uzvraćala ljubazno pogled. Uživala je u starom gospodinu, Berti, živahnom brbljivom
Paulu, uživala je u lepoj Tusneldi koja zbog društva napolju gleda u noćno plavetnilo, u učitelju
koji se naslađuje pametnim razgovorima. Bila je dovoljno mlada da ne zaboravi kako mladost u
ovakvoj letnjoj noći u bašti može da bude topla i srećna. Koliko još iskušenja čeka ove lepe
mlade i pametne stare. I učitelja. Kako su svakom tako važni sopstveni životi, misli i želje. I kako
samo lepo izgleda gospođica Tusnelda! Prava lepotica.
Dobrodušna dama je mazila Bertinu desnu ruku, smeškala se srdačno nešto osamljenom
učitelju i s vremena na vreme iza stolice domaćina opipavala da li njegova vinska flaša još stoji u

hladnom ledu.
„Pričajte mi nešto o vašoj školi!”, rekla je Tusnelda Paulu.
„Eh, škola! Pa sada je raspust.”
„Znači li to da ne idete rado u gimnaziju?”
,,A da li znate nekoga ko to rado čini?”
„Ali ipak želite da studirate?”
„To da. Želim.”
,,A šta bi vam bilo draže?”
„Draže? Ha, ha - više bi voleo da postanem gusar.”
„Gusar?”
„Naravno, gusar, pirat.”
„Onda ne biste morali toliko da učite.”
„Ne bi ni bilo potrebno. Umeo bih da ubijem vreme.”
„Verujete u to?”
„Sasvim sigurno. Ja bih...”
„Pa, šta biste?”
„Ja bih - ah, to ne može da se kaže.”
„Pa onda nemojte ništa reći.”
Postalo mu je dosadno. Došao je do Berte. Otac je bio nezamislivo zabavan. Jedino je on

govorio, svi su slušali i smejali se.
Gospođica Tusnelda je ustala i u lepršavoj, laganoj engleskoj haljini polako prišla stolu.
„Hoću da vam poželim laku noć.”
Onda su svi skočili, pogledah na sat i nisu mogli da veruju da je stvarno ponoć.
Kratkom stazom do kuće Paul je išao pored Berte, koja mu se odjednom mnogo svidela,

pogotovo zbog toga što se očevim vicevima tako od srca smejala. Ispao je magarac što se ljutio
zbog ove posete. Bilo bi lepo da je večeras s njom ćaskao.

Osećao se kao kavaljer i počeo da žali što se celo veče bavio onom drugom. A ona je baš
izveštačena. Berta mu je bila mnogo draža i veoma je žalio što se večeras nije držao nje. Pokušao

je to da joj objasni. Ona se kikotala.
,,Oh, vaš otac je tako zabavan! Bio je tako privlačan.”
Predložio joj je da sutra prošetaju do Ajhelberga. Nije daleko, a veoma je lepo. Počeo je

da opisuje, pričao o stazama, o pogledu odozgo i baš je pao u vatru. Upravo tada, kada je
najvatrenije govorio, pored njih je prošla gospođica Tusnelda. Okrenuli su se i pogledali je.
Činila se mirna i malo radoznala, ali on je to shvatio kao podsmevanje i iznenada je zanemeo.
Berta ga je iznenađeno pogledala; izgledao je neraspoložen, a nije znala zašto.

Tada su već bili u kući. Berta mu je pružila ruku. Poželeo joj je laku noć. Ona ga je
pozdravila i otišla.

Tusnelda je ušla unutra i nije mu poželela laku noć. Gledao je za njom kako se s lampom
u ruci penje uz stepenice, i bio je ljut. Ležao je budan u krevetu i osećao tananu vatru tople noći.
Zapara je popustila. Svetlost munje je neprestano drhtala na zidovima. Ponekad mu se činilo da
negde u daljini čuje tihu grmljavinu. Pospani vetar je dolazio i odlazio s dugim pauzama i nije
mogao ni vrhove drveća da zanjiše.

Polusanjiv, dečak je razmišljao o protekloj večeri i osećao da je danas bilo drugačije nego
inače. Činilo mu se da odrasta i da je u toj ulozi danas imao više sreće nego kod ranijih pokušaja.
S gospođicom je potpuno slobodno razgovarao, a posle toga i s Bertom.

Mučilo ga je da li ga Tusnelda ozbiljno shvata. Možda se ipak samo poigravala s njim. A
to o Praksedisinom poljupcu moraće sutra da pročita. Da li to stvarno nije razumeo, ili je samo

zaboravio?
Nije mogao da odluči da li je gospođica Tusnelda zaista lepa, stvarno lepa. Činilo mu se

da je tako, ali ipak nije bio siguran. Kada je pri slabom svetlu upola sedela a upola ležala u
stolici, vitka i mirna s rukom na zemlji, svidela mu se. Kako je opušteno gledala ka nebu,
zadovoljna i umorna, i taj beli tanki vrat - u svetloj, dugačkoj haljini, kao da je upravo izašla iz

neke slike.
Istina, Berta mu je nesumnjivo bila draža. Možda je bila malo suviše naivna, ali blaga i

slatka, s njom je moglo da se razgovara bez podozrevanja, bila je prijatna i vesela. Da se
otpočetka potrudio oko nje, umesto sada u poslednjem trenutku, mogli su najverovatnije da
postanu dobri prijatelji. Uopšte, sada mu je bilo žao što gosti ostaju samo dva dana.

Ali zašto su ih ostali tako gledali kada se na povratku u kuću smejao s Bertom? Ponovo ih
je video kako prolaze pored njih, okreću glavu ka njima i gledaju ih. Imao je potpuno jasnu
predstavu o svemu, ali nije mogao da pređe preko toga - njihovi pogledi su bili podsmešljivi, bez
ikakve sumnje. Zašto? Zbog onog sa Ekehardom? Ili što se smejao s Bertom?

Ljutnja zbog toga pratila ga je i u snu. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima, ali
nije padala kiša. Svuda je mirisalo na seno i na toplu prašinu.

„Šteta”, požalila se Berta kada je sišla iz svoje sobe, „danas se ne može ići u šetnju.”
„Ah, neće celog dana biti ovako”, tešio ju je gospodin Abdereg.
„Ti ionako nisi pristalica šetnji”, dodala je gospođica Tusnelda.
„Ali kada smo već ovde tako kratko!”
„Imamo kuglanu na otvorenom”, predložio je Paul, „u bašti. Imamo i kriket. Ali kriket je
dosadan.”
„Meni se kriket baš sviđa”, rekla je gospođica Tusnelda.
„Pa onda možemo da igramo.”
„Fino, samo malo kasnije. Prvo ćemo popiti kafu.”
Posle doručka, mladi su otišli u baštu; učitelj im se pridružio. Zaključili su da je za kriket
trava suviše visoka i odlučili su se za drugu igru. Paul je hitro doneo kegle i postavio ih.
„Ko želi da počne?”
„Uvek onaj ko pita.”
„Onda dobro. Ko će igrati sa mnom?”
Paul i Tusnelda su bili ekipa. Igrao je veoma dobro i očekivao je pohvalu od nje ili makar

neko zadirkivanje. Ona to uopšte nije primećivala i nikakav značaj nije pridavala igri. Kada bi joj
Paul dodao kuglu, nepažljivo bi je bacila i nikada nije brojala oborene kegle. Umesto toga,
razgovarala je s učiteljem o Turgenjevu. Gospodin Homburger se danas ponašao vrlo učtivo.

Izgledalo je da je samo Berta zainteresovana za igru. Stalno je pomagala kod postavljanja kegli i
dopuštala da joj Paul pokazuje kako da najbolje nacilja.

„Kralja iz sredine!”, vikao je Paul. „Gospođice, onda sigurno pobeđujemo. To donosi
dvanaest.”

Ona je samo klimnula glavom.
„U stvari, Turgenjev i nije pravi Rus”, rekao je učitelj i zaboravio da je on na redu da
odigra. Paul se razgnevio. „Gospodine Homburgere, sada vi igrate!”
„Ja?”
„Da, vi, a svi ostali vas čekamo.”
Berta je primetila njegovo neraspoloženje, uznemirila se i nije pogodila više ništa.
„Mogli bismo sada da prekinemo.”
Niko se nije protivio. Gospođica Tusnelda se lagano udaljila, a učitelj ju je pratio. Paul je

zlovoljno oborio nogom preostale kegle.
„Zar nećemo još da igramo?”, bojažljivo je upitala Berta.
„Udvoje nije tako zanimljivo. Pospremiću ovo.”
Smerno mu je pomagala. Kada su sve kegle bile u kutijama, potražio je pogledom

gospođicu Tusneldu. Nestala je negde u parku, naravno, on je za nju bio samo glupav dečak.
,,I šta sad?”
„Mogli biste malo da mi pokažete park?”
Tako je brzo koračao stazama da je Berta ostajala bez daha i skoro morala da trči da bi ga

stigla. Pokazao joj je šumicu, aleju platana, crvene bukve i livadu. Dok se pomalo stideo što je
tako grub i škrt na rečima, u isto vreme se i iznenadio što se više uopšte ne ustručava pred
Bertom. Ponašao se kao da je ona dve godine mlađa od njega. A ona je bila blaga, mirna,
bojažljiva, nije progovarala ni reč i pogledala ga je tek ponekad, kao da mu se zbog nečega

izvinjava.
Kod žalosne vrbe sreli su drugo dvoje. Učitelj je i dalje pričao, gospođica se ućutala i

izgledala neraspoložena. Paul je iznenada postao govorljiviji. Skrenuo im je pažnju na staro drvo,
razgrnuo viseće grane i pokazao im klupu postavljenu oko stabla.

„Sešćemo ovde”, naredila je gospođica Tusnelda.

Seli su na klupu jedan do drugog. Bilo je vrlo toplo i puno isparenja, a zelena polutama je
bila meka, sparna i uspavljujući Paul je sedeo desno od Tusnelde.

„Kako je ovde mirno!”, započeo je gospodin Homburger. Gospođica je samo klimnula

glavom.
,,I tako je vrelo”, rekla je nešto kasnije. „Neko vreme nećemo ništa govoriti.”
I tako su sve četvoro sedeli i ćutali. Pored Paula, na klupi je ležala šaka gospođice

Tusnelde, dugačka, uzana šaka dame, s vitkim prstima i divnim negovanim noktima koji su blago
svetlucali. Izlazila je iz širokog svetlosivog rukava; tako bela kao i deo ruke koji se video iznad
članka, malo izvijena, ležala je mirno kao da se umorila.

Svi su i dalje ćutali. Paul je razmišljao o prethodnoj večeri. Ta ista dugačka, mirna ruka je
spokojno visila, a čitava prilika je bez pokreta upola ležala, a upola sedela. To je njoj priličilo,
njenoj figuri, odeći, njenom prijatnom mekom ne baš opuštenom glasu, priličilo je i njenom licu s
mirnim očima da tako pametno, negovano i opušteno izgleda.

Gospodin Homburger je pogledao na sat.
„Izvinite, moje dame, ja sada moram na posao. Vi ostajete ovde, Paule?”

Poklonio se i otišao. Ostali su ćuteći sedeli. Paul je svoju levu ruku polako, nespokojno i
obazrivo kao neki prestupnik približavao ruci gospođice, a onda je ostavio da leži sasvim uz
njenu. Nije znao zašto to radi. To se događalo protiv njegove volje, a pri tome mu je bilo tako
vrelo i toliko je strepeo da mu je čelo bilo potpuno vlažno.

„Ni ja ne volim da igram kriket”, javila je tiho Berta, kao iz nekog sna. Posle učiteljevog
odlaska, između Paula i nje ostao je prazan prostor i ona je stalno razmišljala da li da se približi
ili ne. Što god je duže odugovlačila, postajalo je sve teže da to uradi, a da se ne bi osećala
potpuno sama, počela je da priča.

„To stvarno nije zabavna igra”, nastavila je posle duže pauze, nesigurnim glasom. Niko

joj nije odgovorio.
Opet je sve bilo tiho. Paul je verovao da se čuju otkucaji njegovog srca. Nešto ga je teralo

da ustane i da kaže nešto zabavno ili glupavo ili jednostavno da pobegne. Ali ostao je da sedi,
ostavio ruku na istom mestu i činilo mu se da mu polako nestaje vazduha i da će se ugušiti. Ali
bilo mu je i prijatno, na jedan tužan i mučan način prijatno.

Gospođica Tusnelda je svojim mirnim i nekako umornim pogledom gledala u Paulovo
lice. Primetila je da on netremice posmatra svoju levu ruku, koja je ležala tik uz njenu desnu.

Pomerila je malo ruku, položila je čvrsto na Paulovu i ostavila tako da leži. Ruka joj je
bila meka, ali snažna i topla. Paul se prepao kao iznenađeni lopov i počeo da drhti, ali ruku nije
povukao. Skoro da nije mogao da diše, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i
smrzavalo se u isto vreme. Polako je postao potpuno beo i gledao u gospođicu ponizno i s puno

straha.
„Vi ste preplašeni?”, nasmejala se tiho. ,,A ja sam poverovala da ste zaspali.”
Nije mogao ništa da izusti. Ona je sklonila svoju ruku, a njegova je ostala na klupi i još

uvek osećala njen dodir. Želeo je da je pomeri, ali bio je tako iznuren i pometen da nije mogao da
razmišlja niti da odlučuje, nije mogao ništa da radi, apsolutno ništa.

Odjednom, iznenadili su ih preplašeni zvuci grcanja, koje su čuli iza sebe. Paul se odmah
povratio i ustao duboko uzdahnuvši. Ustala je i Tusnelda.

Duboko povijena, Berta je sedela na svom mestu i jecala.
„Izađite”, rekla je Tusnelda Paulu. „Mi ćemo doći za vama.”
A kada je Paul izašao, dodala je: „Dobila je glavobolju. Dođi, Berta. Ovde je isuviše
vrelo, ova zapara guši. Dođi, saberi se. Idemo kući.”
Berta nije odgovarala. Njen mršavi vrat je počivao na svetloplavom rukavu lagane
haljinice, iz koga je visila tanka, koščata ruka sa širokim člankom. Plakala je mirno i tiho jecala, a
posle nekog vremena je pocrvenela, začuđeno doterala haljinu, zabacila kosu unazad i polako i
mehanički počela da se smeje.
Paul nije mogao da se smiri. Zašto je Tusnelda stavila svoju ruku preko njegove? Da li je
to bila samo šala? Zna li ona kako to neobično boli? Koliko god bi se puta iznova na to podsetio,
uvek bi imao isti osećaj; gušenje, grč mnogih nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u
glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, čudnovato talasanje u srcu, kao da mu je puls

prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako je bolelo.
Prošao je pored kuće do ribnjaka i šetao tamo-amo po voćnjaku. Omorina se pojačavala.

Nebo se potpuno prekrile oblacima i spremala se nepogoda. Nije bilo vetra, samo tu i tamo u
granju neko stidljivo drhtanje, od koga bi se i žućkasta kao ogledalo ravna površina ribnjaka na

trenutak naborala i zadrhtala.
Mali stari čamac koji je ležao privezan na travnatoj obali zapao je mladiću za oko. Ušao je

u njega i seo na jedinu preostalu klupu za veslanje. Ali nije odvezao čamac, jer vesla već odavno

nisu bila tu. Spustio je ruku u vodu; bila je neprijatno mlaka.

Neprimetno, obuzela ga je bezrazložna tuga koja mu je bila potpuno strana. Kao da je bio
u nekom nespokojnom snu, u kome ne može da se pomeri iako to želi. Bledunjavo svetio, tamno
oblačno nebo, mlako jezero s koga se dizala para i stari mahovinom prekriven čamac bez vesala
izgledali su mu neveselo, jadno i žalosno, povezani nitima neutešnosti, što je i on, bez nekog
objašnjivog razloga, osećao.

Iz kuće je čuo muziku klavira, nejasnu i tihu. Znači da su ostali u kući i da im otac svira.
Uskoro je prepoznao komad, bila je to Grigova muzika, Per Gint. Poželeo je da i on ude, ali ostao
je da sedi i gledao preko trome vode i kroz umorne, nepokretne grane voća u oblačno nebo.
Nikako nije mogao kao inače da se raduje nadolazećem nevremenu, iako uskoro sigurno mora da
se sruči prvo pravo ne vreme ovoga leta.

Onda je muzika prestala i neko vreme se sve utišalo dok se nisu ponovo zaljuljali tonovi
nežne, bojažljive i neobične muzike. A zatim i pesma. Ženski glas. Pesma je Paulu bila
nepoznata, nikada je nije čuo, takvog nečeg nije mogao da se seti. Ali prepoznao je glas, nešto
prigušen i malo umoran. Bila je to Tusnelda. Njeno pevanje verovatno nije bilo ništa posebno, ali
je pogodilo i uzrujalo dečaka, gušeći ga i mučeći ga isto kao i dodir njene ruke. Slušao je
nepomičan, i dok je tako napregnut sedeo, prve mlake i teške kapi kiše su pale u ribnjak. Padale
su mu na ruke i lice, a on ih nije primećivao. Osećao je samo da se nešto potiskujuće, kipuće oko
njega ili u njemu samom skuplja, nadima i traži izlaz. U isto vreme pao mu je na pamet deo iz
Ekerharda i u tom momentu ga je iznenadilo i preplašilo sigurno saznanje. Znao je da je
zaljubljen u Tusneldu. Takođe je znao da je ona odrasla dama, a on školarac, i da će sutra

otputovati.

Pesma je odavno prestala, oglasilo se zvono koje poziva na obed i Paul se laganim
korakom uputio ka kući. Pred vratima je obrisao kišne kapi s ruku, zagladio rukom kosu unazad i
udahnuo duboko kao da se nalazi pred teškim zadatkom.

„Ah, pa ipak već pada”, požalila se Berta, „znači nema ništa od onoga?”
,,A od čega?”, upitao je Paul, ne dižući pogled s tanjira.
„Pa mi smo se... vi ste obećali da danas prošetamo do brda,”
„Ah to. Ne, po ovakvom vremenu to je stvarno nemoguće.”
Želeo je da je pogleda i upita kako se oseća, ali se i radovao što to nije učinio. Onaj
mučan trenutak kada je plakala ispod vrbe potpuno je zaboravio. Taj iznenadni izliv nemoći je
ionako malo uticao na njega i samo je potvrdio njegovo verovanje da je ona još uvek prava
devojčica. Umesto da na nju obrati pažnju, neprestano je gledao preko stola, u gospođicu

Tusneldu.
Ona je s učiteljem koji se stideo svoje jučerašnje šašave uloge vodila živahan razgovor o

sportu. Gospodin Homburger je ru postupao kao i mnogi drugi ljudi; govorio je o stvarima u koje
se uopšte nije razumeo, dopadljivije i s više lakoće nego kada priča o onima koje su mu mnogo
bliže i važnije. Glavnu reč je vodila dama, a on se zadovoljavao pitanjima, pokretima glavom,
potvrđivanjem i rečenicama s puno naglašenih pauza. Pomalo koketan način ćaskanja mlade
dame oslobodio ga je njegovog uobičajenog načina govora koji je bio kitnjast, čak mu je uspelo i
da se nasmeje kada je prosuo malo vina i da sve prihvati s lake i smešne strane. Njegova lukavo
uvijena molba da gospođici posle obeda pročita jedan deo iz svoje omiljene knjige bila je ljupko

odbijena.
„Tebe, dete, više ne boli glava?”, upitala je tetka Greta.
,,O ne, nimalo”, odgovorila je Berta poluglasno, ali i dalje je vrlo jadno izgledala.
„O, vi deco!”, naglas je razmišljala tetka, kojoj nije promakla ni Paulova uzrujanost i

nesigurnost. Nešto je naslućivala, ali je odlučila da ovo dvoje ljudi ne uznemirava bez neizbežne
potrebe, ali i da obrati punu pažnju kako bi mogla da spreči neugodnosti. Ovo je Paulu bio prvi

put, u to je bila sigurna. Još neko vreme i on će da preraste njenu brigu, a njegovi putevi će biti

skriveni njenom pogledu! O, deco!
Napolju je postalo mračnije. Počela je kiša i padala neravnomerno pod udarcima vetra.

Oluja je još oklevala i grmelo je negde daleko.
„Plašite li se nepogode?”, upitao je gospodin Homburger svoju damu.
„Naprotiv, ne znam ništa lepše. Otići ćemo do paviljona u bašti i posmatrati. Hoćeš li sa

mnom, Berta?”
„Ako to želiš, vrlo rado.”
,,A vi gospodine učitelju?”
„Divno, baš se radujem. Ove godine je ovo prva oluja, zar ne?”
Odmah posle obeda, ispod otvorenog kišobrana otišli su do najbližeg paviljona. Berta je

ponela knjigu sa sobom. „Hoćeš li im se i ti pridružiti, Paule?”, ohrabrivala ga je tetka.
„Hvala ne, morao bih da vežbam.” U haosu osećanja koja su ga mučila otišao je u sobu u

kojoj je bio klavir. Još nije ni počeo da svira, a nije znao ni šta bi počeo, a u sobu je ušao otac.
„Mladiću, zar ne bi mogao da se premestiš u neku drugu sobu? Lepo je od tebe što želiš

da vežbaš, ali sve u svoje vreme, mi stariji bismo kod ovakve omorine pokušali malo da
odspavamo. Doviđenja, dečko!”

Dečak je izašao kroz trpezariju, preko hodnika i stigao do ulaza. Upravo je uspeo da
ugleda ostale kako ulaze u paviljon. Kada je iza sebe začuo tihe tetkine korake, brzo je izašao iz
kuće i žurno se udaljio, pognute glave i s rukama u džepovima. Grmljavina je učestala, a prva
svetlost munje drhtavo je cepala natmureno crnilo. Prkosno je trpeo kišu koja mu je natapala
odeću. Još uvek ne okrepljujući, lelujavi vazduh ga je ugrejao, pa je obe ruke podigao u susret
teškim kapima kiše. Ostali su zadovoljno sedeli jedan pored drugog u paviljonu, smejali se,
brbljali, a na njega niko nije ni pomislio. Nešto ga je vuklo tamo ka njima, ali njegov ponos je
prevagnuo; nije hteo da pođe s njima, pa sada neće ni trčati za njima. Tusnelda ga uopšte nije
pozvala. Bertu i gospodina Homburga jeste, ali njega ne. Zašto njega nije pozvala?

Potpuno mokar, ne pazeći kuda vodi staza, stigao je do baštenske kućice. Munje su sada
skoro bez pauze krstarile nebom uzduž i popreko u fantastičnim vratolomnim linijama, a kiša je
šumila još jače. Ispod drvenih stepenica baštenske šupe nešto je krenulo i odatle se uz prigušeno
režanje pojavio veliki pas. Kada je prepoznao Paula, prišao mu je, radosno se umiljavajući. U
iznenadnoj provali nežnosti, Paul ga je obgrlio oko vrata, privukao nazad u tamniji ugao
stepeništa, pričao mu i mazio ga tako šćućuren, ni sam više ne znajući koliko dugo.

U paviljonu je gospodin Homburger pomerio gvozdeni baštenski sto do zadnjeg zida, na

kome su bili nacrtani motivi italijanske morske obale. Vesele boje sa slike, plava, bela i roze, nisu
se uklapale u kišno sivilo i uprkos omorini izgledalo je kao da se smrzavaju.

„Imate loše vreme za posetu Erlenhofu”, rekao je gospodin Homburger.
„Zašto? Mislim da je nevreme veličanstveno.”
„I vi takođe, gospođice Berta?”
„O, da, meni se veoma dopada.”
Bio je besan što je mala pošla s njima. Upravo sada, kada je počeo da se s lepom

Tusneldom bolje sporazumeva.
,,A sutra ćete stvarno otputovati?”
„Zašto to kažete tako tragično?”
„To me rastužuje.”
„Odista?”
„Ali, milostiva gospođice...”
Kiša je dobovala po tankom krovu i navirala u žestokim talasima iz cevi za odvod.

„Znate, gospodine, vi imate kao učenika jednog veoma dragog mladića. Mora da vam
pričinjava zadovoljstvo podučavati nekog takvog.”

„Mislite li to ozbiljno?”
„Naravno. On je divan mladić - zar ne, Berta?” ,,O, ja ne znam, skoro da ga i ne viđam.”
„Zar ti se ne dopada?”
„Da, sviđa mi se. O, da.”
„Šta predstavlja u stvari ova slika na zidu, gospodine Homburger? Izgleda kao rivijera.”
Paul je posle dva sata, potpuno mokar i mrtav umoran, ušao u kuću, okupao se hladnom
vodom i presvukao se. Čekao je da se ono troje vrate u kuću, a kada su stigli i kada je u hodniku
čuo Tusneldin glas, oduzeo se od straha i dobio lupanje srca. A onda je odmah uradio nešto za šta

malopre nije verovao da ima hrabrosti.
Kada se gospođica popela stepenicama, sačekao je na vrhu, izašao pred nju i predao joj

buket ruža. Bile su to divlje ruže puzavice, koje je isekao napolju po kiši.
„Da li je to za mene?”, upitala je Tusnelda.
„Da, za vas.”
„Čime sam ja to zaslužila? Ja sam se već uplašila da me ne podnosite.”
,,Oh, vi se samo šalite.”
„Zasigurno ne, dragi Paule. Zahvaljujem vam na divnom cveću. Divlje ruže, zar ne?”
„Ruže puzavice.”
„Kasnije ću se jednom od njih zakititi.” A onda je otišla u svoju sobu.
Uveče su ovoga puta ostali u sali. Već je osvežilo, a napolju je još kapalo sa ispranih i

blistavih grana. Imali su u planu malo muziciranja, ali je profesor više voleo da provede par sati u
razgovoru s Abderegom. Svi su se udobno smestili u velikoj prosroriji, gospoda su pušila, a mladi

su pred sobom imali bokale s limunadom.
Tetka je s Bertom razgledala album i pričala joj stare događaje. Tusnelda je bila

raspoložena i mnogo se smejala. Učitelja je prilično uznemirio dugačak razgovor bez rezultata
koji su vodili u paviljonu, ponovo je bio nervozan i trzao mišiće na licu. To što ona sada tako s
dečačićem Paulom koketira smatrao je neukusnim i tražio je podesnu formu da joj to kaže.

Paul je bio najživahniji od svih. To što je Tusnelda nosila njegovu ružu za pojasom i što
mu je rekla „dragi Paul” opilo ga je kao vino. Šalio se, pričao pričice, goreli su mu obrazi i nije

skidao pogled s dame koja mu je graciozno dozvolila da joj se udvara. Pri tome je iz dubine svoje
duše bez prestanka slušao: „Ona odlazi sutra! Ona odlazi sutra!” I što je glas bio jači i bolniji, to
se čežnjivije i grčevitije hvatao za ovaj divni trenutak i toliko mu se radovao. Gospodin Abdereg,
koji je u trenutku čuo priče preko stola, uz smeh je dobacio: „Paule, rano si počeo.”

To ga nije pomelo. Za trenutak ga je obuzela čudna želja da izađe napolje, osloni glavu na

okvir od vrata i da jeca. Ali ne, ne!
Za to vreme Berta je s tetkom prešla na „ti” i bila zahvalna na njenoj zaštiti. Pritiskalo ju

je to što Paul samo nju ne primećuje. što joj čitav dan nije uputio ni jednu jedinu reč, pa se
umorna i nesrećna prepustila divnim nežnostima tetka Grete.

Oba stara gospodina su hrabrili jedan drugog u oživljavanju uspomena i nisu primetili da
se u mladiću pored njih kovitlaju i bore žestoke strasti.

Gospodinu Homburgeru je bilo sve teže. Da je tu i tamo u razgovor pomalo ubacivao
orrovne strelice skoro da i nije primećeno, i što je više u njemu rasla gorčina i što se više protivio,
utoliko mu je manje polazilo za rukom da pronađe odgovarajuće reči. Paulovo ponašanje je
smatrao detinjastim, a gospođicino reagovanje na to neoprostivim. Najradije bi im poželeo laku
noć i napustio ih. Ali to bi izgledalo kao priznanje da je ispucao svoju municiju i da je
nesposoban za borbu. Radije će ostati tu i prkositi. I ma koliko mu je njeno večerašnje vragolasto,

igri naklonjeno biće bilo neprijatno, ipak nije mogao da skine pogled s njenih mekih pokreta i

malo zarumenjenog lica.
Tusnelda ga je posmatrala i uopšte se nije trudila da sakrije zadovoljstvo koje je osećala

zbog Paulove usplamtele strasti, pogotovo kada je primetila da to učitelja ljuti. A ovaj, koji ni u
kom pogledu nije bio čovek obdaren snagom, polako je osetio da se njegova srdžba pretvara u
rezignaciju, kojom su svi njegovi ljubavni pokušaji završeni. O, bio je dovoljno umešan da se čak
i u razočaranju, bolu i usamljenosti može potpuno, skrivenim zanosom naslađivati. Iako drhtavih
usana, ipak je uživao; iako neshvaćen i prezren, bio je ipak junak na sceni, bio je žrtva neme
tragedije, s osmehom i nožem u srcu.

Razišli su se veoma kasno. Kada je Paul ušao u svoju hladnu spavaću sobu, kroz otvoreni
prozor je ugledao spokojno nebo, prekriveno nepokretnim mlečnobelim paperjastim oblacima;
kroz njihovu tanku koprenu probijala se mesečeva svetlost, uzbudljiva i jaka, i hiljadu puta se
ogledala u mokrom lišću drveća u parku. Daleko iznad brda, nedaleko od tamnog horizonta,
svetleo je kao neko ostrvo uzani i dugački komadić čistog neba, vlažan i blag, a u njemu jedna

jedina bleda zvezda.
Dečak je još dugo stajao na prozoru, ali nije video ništa osim belih oblaka, a u sebi je

osećao svež, ohlađen vazduh, potmule tonove hučanja udaljene oluje, i udisao blagi vazduh
nekog drugog sveta. Pognut, gledao je kroz prozor, ali nije video ništa, kao da je zaslepljen, a
pred njim se prostirala neizvesna i moćna zemlja života i strasti, drhtava od vrelih oluja i
zasenčena tamnim sparnim oblacima.

Tetka je poslednja otišla na spavanje. Pažljivo je proverila vrata i prostorije, pregledala
svetiljke, provirila u mračnu kuhinju i tek onda se popela stepenicama u svoju sobu, upalila sveću
i sela u staromodnu fotelju. Znala je kako stoji stvar s dečakom i u sebi se radovala što gosti sutra
odlaze. Iako je sve teklo u najboljem redu, znala je da će joj dečakova duša izmaći i bilo joj je
potpuno jasno da će biti sve veća zagonetka, i sa zebnjom je posmatrala njegove prve dečačke
ljubavne korake, od kojih je ona u svoje vreme samo malo i skoro samo gorčinu osetila. Onda je
pomislila na Bertu, uzdahnula, malo se nasmejala, a onda dugo u fioci tražila nekakav oproštajni
poklon za devojčicu. A onda se odjednom zaprepastila kada je videla koliko je kasno.

Nad uspavanom kućom i tamnim vrtom mirno su stajali mlečnobeli, tanki, prozirni oblaci,
nebesko ostrvce na horizontu naraslo je u dugačko, čisto, tamno i jasno polje, gizdavo nakićeno

blistavim zvezdama, a preko najdaljih brda izvukla se blaga, tanka srebrna linija, koja ih je
odvajala od neba. U bašti je osveženo drveće disalo duboko i odmaralo se. Na stazi u parku
mešala se tanka nestvarna senka oblaka s crnom okruglom senkom crvene bukve. Blagi vazduh,
još uvek pun vlage, lagano je isparavao put potpuno jasnog neba. Male vodene lokve su na placu
sa šljunkom i na kolskom putu bleskale zlatnom bojom ili se presijavale nežnoplavo. Uz
škripanje, kola su stigla pred kuću. Učitelj se više puta duboko poklonio, tetka se srdačno
pozdravljala i svima stisla još jednom ruku, služavke su u pozadini iz hodnika posmatrale

odlazak.
Paul je u kolima sedeo preko puta Tusnelde i pravio se raspoložen. Hvalio je lepo vreme,

veličao dragocene izlete u planine i usisavao požudno svaku reč i svaki osmeh lepe gospođice.
Rano tog jutra se s grižom savesti odšunjao do bašte i u brižno odgajanoj omiljenoj leji svog oca
ubrao dražesnu poluotvorenu ružu mesečarku. Umotao ju je u svileni papir, sakrio u unutrašnji
džep na grudima i stalno se plašio da je ne prignječi. Takođe je strahovao od mogućnosti da mu

otac to sazna.
Mala Berta je bila potpuno mirna i držala je pred licem grančicu procvetalog jasmina,

koju joj je tetka dala na polasku. U suštini se potpuno radovala odlasku.
„Želite li da vam jednom pošaljem pisamce?”, upitala je veselo Tusnelda.

„O, da, nemojte zaboraviti. To će bin divno.”
A onda je nastavio: ,,A onda ga i vi morate potpisati, gospođice Berta.”
Bila je malo iznenađena, ali je potvrdila.
,,U redu, nadam se da ćemo se toga setiti”, rekla je Tusnelda.
„Ja ću te podsetiti”, kazala je Berta.
Utom su već stigli na železničku stanicu. Voz je trebalo da stigne tek kroz četvrt sata. Tih
četvrt sata Paul je osećao kao neprocenjivi milosni dar. Ali sve se čudno odvijalo; otkada su izašli
iz kola i šetali tamo-amo po stanici, više nije mogao da izusti ni reč, niti da kaže išta veselo.
Iznenada je bio potišten, skučenih misli, često je pogledao na sat i osluškivao da li voz već dolazi.
U poslednjem trenutku je izvukao ružu iz džepa i na stepenicama vagona gurnuo je gospođici u
ruku. Veselo ga je pozdravila i ušla u vagon. Voz je krenuo i otišao i sve se završilo.
Naježio se od pomisli na vožnju do kuće zajedno sa ocem i, kada je ovaj već ušao u kola,
Paul je zastao i rekao: „Meni bi u stvari pričinjavalo zadovoljstvo da se pešice vratim kući.”
„Imaš neki teret na duši, dečkiću?”
„O, ne, oče, izaći ću ja s time na kraj.”

Gospodin Abdereg je veselo mahnuo i odvezao se.
„Treba samo to da proguta”, mrmljao je za sebe, „ubiti ga neće.” Posle više godina, sada
se prvi put setio svoje prve ljubavne avanture i začudio se kako sve tako tačno pamti. A sada je
već došao red na njegovog dečaka. Ali dopalo mu se što je dečko ukrao ružu. Video ga je. Kod
kuće je na trenutak zastao u dnevnoj sobi, pred ormanom s knjigama. Izvukao je knjigu Jadi
mladoga Vertera i stavio je u džep, a onda je odmah ponovo izvadio, malo prelistavao, počeo da
zviždi neku pesmicu i vratio knjižicu na mesto.
Za to vreme, Paul je koračao vrelim kolskim putem ka kući i trudio se da sliku lepe
Tusnelde uvek ima pred sobom. Tek kada se vreo i malaksao dokopao parka, širom je otvorio oči
i razmišljao o tome šta bi sada trebalo da radi. Odjednom mu je sevnulo i sećanje ga je neodoljivo
odvuklo do žalosne vrbe. Sa žarkom željom, žestoko uzbuđen, potražio je drvo, uvukao se kroz
zavesu od grana, seo na isto mesto na klupi gde je juče sedeo pored Tusnelde i gde je stavila
svoju ruku na njegovu. Zatvorio je oči, ruku stavio na klupu i osetio još jedanput unutrašnju buru
koja ga je juče ščepala, opila i kinjila. Plamenovi su palacali oko njega, more je šumilo, a vrele
bujice su podrhtavale na šuštećim, purpurnim krilima, i odlazile dalje.
Paul nije sedeo dugo na klupi kad su se začuli koraci i neko se provukao. Zbunjeno je
pogledao, otrgnut od svojih snova, a pred njim se stvorio gospodin Homburger. „Ah, vi ste tu,
Paule? Već dugo?”
„Ne, bio sam na železničkoj stanici i peške sam se vratio.”
„I sada tako melanholični sedite ovde.”
„Ne, nisam turoban.”
„Dobro onda. Ja sam vas doduše gledao i mnogo življeg.”
Paul nije ništa odgovorio. „Trudili ste se mnogo oko dama.”
„Tako vam se čini?”
„Posebno oko jedne. Ja bih pre pomislio da ćete prednost dati mladoj gospođici.”
„Tom devojčurku? Hram.”
„Tačno, tom devojčurku.”
Učitelj se neprijatno iskezio i bez ijedne izgovorene reči okrenuo se i otišao sredinom

livade.

U podne je za vreme obeda bilo veoma tiho.
„Izgleda da smo svi pomalo umorni”, kroz smeh je izgovorio gospodin Abdereg, ,,i ti,
Paule, takođe. A vi, gospodine Homburgere? Međutim, to je bila prijatna promena, zar ne?”

„Naravno, gospodine Abdereže.”
,,S gospođicama ste se veoma dobro zabavljali? Vi ste u to dobro upućeni.”
„O tome bi mogao Paul da vas izvesti. Ja sam nažalost imao to zadovoljstvo samo na
trenutak.”
„Šta ti na ovo kažeš, Paule?”
„Ja? A o kome vi to govorite?”
„O gospođici Tusneldi, ako nemaš ništa protiv. A nekako mi se činiš rasejan...”
„Ah, što bi se mladić toliko mnogo bavio damama”, dobacila je tetka.
Ponovo je postalo vrelo. Prostor ispred kuće isijavao je toplotu, a na ulici su se i poslednje
kapi kiše osušile. Na svojoj sunčanoj livadi stajala je stara crvena bukva, prelivena toplim

vazduhom, a na jednoj njenoj debeloj grani sedeo je
Paul Abdereg, naslonjen na stablo, potpuno prekriven crvenkastom tamnom senkom lišća.

To je bilo staro omiljeno dečakovo mesto, gde je bio siguran od svakog iznenađenja. Tu, na
bukovoj grani, u jesen tri godine ranije tajno je čitao Razbojnika, tu je prvi put popušio pola
cigare i tu je nekada napisao podrugljivu pesmicu o svom ranijem kućnom učitelju, koja je
strašno naljutila njegovu tetku. Razmišljao je o toj i drugim ludorijama s nekakvim nadmoćnim,
popustljivim osećanjem, kao da se to dogodilo pre mnogo, mnogo vremena. Detinjarije,

detinjarije!
Duboko je uzdahnuo, uspravio se, oprezno je sišao, izvadio džepni nožić i počeo da

urezuje na stablu. Hteo je da ureže srce, a u njemu slovo T, i odlučio je da to uradi lepo i
precizno, pa makar mu za to trebalo više dana.

Još iste večeri je otišao u baštu da naoštri nož. Sam je okretao brusni točak. Na povratku
je neko vreme sedeo u starom čamcu, lupkao rukom po vodi i pokušavao da se prised melodije
pesme koju je juče odavde slušao. Nebo je već bilo dopola prekriveno oblacima i izgledalo je da
će preko noći ponovo biti oluje.

(1905)

PRONALAZAČ

Moj prijatelj Konstantin Silbernagel je bio u dobrim odnosima sa svim gospođicama u
komšiluku, ali devojku nije imao. Kada bi ugledao neku koja stoji ili nekud ide, poslužio bi se
ljubaznim pozdravom, nekom šalom, prijateljskim i poverljivim zadirkivanjima, one bi zastale,
gledale za njim i uživale; mogao je da ima svaku od njih. Ali on to nije hteo. Kad god bi u
radionici bilo priče o devojkama ili ljubavnim događajima, on bi samo slegnuo ramenima, a kada
bi ga neko od nas drugara upitao za mišljenje, smeškao se i odgovarao:

„Samo napred, samo napred, vi žutokljunci. Doživeću da se svi redom oženite.”
„A zašto da ne”, dobacivali bi poneki, „zar je ženidba takva nesreća?”
„Možeš da probaš. Ali ja ne. Ja ne!”
Često smo mu se zbog toga smejali, naročito zato što nije bio ženomrzac. Devojku
stvarno nije imao, ali protiv prolaznog, kratkog ašikovanja, laganog zagrljaja ili na brzinu
ukradenog poljupca Silbernagel nije imao ništa. Pretpostavljali smo da on negde daleko ima neku
devojku i da će ipak biti prvi koji će se oženiti. Zarađivao je dobro i mogao je da postane majstor
kad god poželi, a takođe se zuckalo da ima debelu ušteđevinu. Sve u svemu, Konstantin je bio
čovek koji se svima dopadao. Nikada nije dopuštao da primetimo koliko je veštiji i koliko više
razume od nas; ako neko zatraži savet, on rado pomogne i prihvati se posla. Inače, bio je kao
dete, rado i brzo počne da se smeje, lako ga je bilo ganuti, lako ga je bilo oneraspoložiti, ali je bio
bezazlen i ja nikada nisam video da je nekog učenika udario ili se nepravedno izvikao.
Tada sam još verovao da u mašinskoj radionici mogu da uradim pravu stvar, pa sam se
sve više vezivao za Silbernagela, jer je u obdarenosti i iskustvu daleko prevazilazio ostale
drugove. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi, tako lako, zadovoljno i bez greške. Sve
mu je išlo od ruke. Uvek je radio fine poslove kod kojih ne može da se spava i dremucka, gde
mora da se obrati sva pažnja, i nikada nije pokvario nijedan komad. Veliko zadovoljstvo mu je
pričinjavalo montiranje novih mašina; nove konstrukcije koje do tada nije nikada radio sklapao je
i pokretao kao u dečijoj igri, a pri tome je izgledao tako plemenito i posebno da sam tada prvi put
shvatio pravo značenje izreke da duh vlada materijom i da je volja jača od mrtve mase.
Postepeno sam otkrio da se moj drug Konstantin ne zadovoljava samo postojećim

zanatskim poslovima. Primetio sam da on ponekad vikendom jednostavno nestane, nigde ga
nema, i uskoro sam otkrio da se tada nalazi u svom iznajmljenom sobičku, sedi i crta. U početku
sam mislio da ne želi da mu zarđaju veštine iz večernje škole, ali sam jednom otišao kod njega i
slučajno video da radi na rešavanju nekakve konstrukcije, a kada sam dalje o tome zapitkivao,

izvukao sam od njega da radi na jednom pronalasku. Od kada sam to saznao, imali smo prisan
prijateljski odnos, i posle kraćeg vremena znao sam za sve njegove tajne. Do tada je konstruisao
dve mašine, od kojih je jedna bila još na papiru, a od druge je već napravljen model. Bilo mi je
zadovoljstvo gledati njegove crteže, izvedene besprekorno, čisto i precizno.

Moje večernje druženje s Konstantinom pretrpelo je prekid kada sam u jesen upoznao
France Brodbek i s njom započeo vezu. Tada sam počeo ponovo mnogo da pišem, što sam posle
škole latinskog zanemario, a slatka, lakomislena devojka koštala me je vrše nego što je možda
vredela, mada sam iz te veze izašao i s jednim plavim okom.

Jedne večeri, posle dužeg odsustva, došao sam ponovo u Konstantinovu sobu na mansardi
i pozdravio ga sa „pomozi bože”. Gledao me je zamišljeno, a onda me tako temeljno ribao zbog
događaja s devojkom da sam skoro hteo da ga napustim. Ali ipak sam ostao tu, jer su u njegovom
ljutitom govoru bile činjenice koje su mojoj mladićkoj sujeti veoma laskale.

„Ti si isuviše dobar za tu ženu”, rekao je, „i uopšte, isuviše vredan za vezu sa ženama.
Ukoliko to ne shvatiš, nećeš postati veliki mehaničar. Ali ima u tebi nešto što tek treba da izađe
na videlo, ukoliko ti to pre toga ne upropastiš svojim ljubavnim doživljajima.”

Onda sam ga upitao zašto je u stvari toliko gnevan na priče o ljubavi, na ženidbu. Gledao
me je neko vreme ozbiljno, a onda počeo:

„Mogu odmah da ti kažem. To baš i nije za priču, to je samo jedno iskustvo ili epizoda,
svejedno kako se zove. Ali ti ćeš razumeti ako pažljivo slušaš. Naime, jednom sam bio sasvim
blizu ženidbe, i od tada mi je svega toga dosta. Može da se oženi ko god hoće, ali ja ne. Ja ne!
Razumeš?

„U gradu Kamštatu sam proveo dve godine. Radio sam u livnici, u jednom sređenom
pogonu, gde je moglo mnogo da se nauči. Kratko pre toga konstruisao sam mašinicu za obradu
drveta, izradu čepova i sličnog, veoma elegantnu, ali ne naročito praktičnu. Zahtevala je mnogo
snage, tako da sam ipak celu spravu rasturio. Onda sam poželeo da još nešto valjano naučim i to
sam i radio, a posle par meseci sam počeo ponovo; odlučih - malu veš-mašinu ću uraditi dobro!
Stanovao sam kod ložačeve udovice, na maloj mansardi, i tu bih svake večeri sedeo, crtao i
računao. To je bio divan period. Dragi bože, šta čovek inače ima od života nego da nešto stvori u

svojoj glavi i podari svetu?
,,U istoj kući je stanovala i švalja. Zvala se Lena Kolderfinger, imala je lepu figuru, nije

bila baš visoka, ali je bila skladno građena i prijatna. Naravno, brzo smo se upoznali, i kako je to
u prirodi mladih bića da se osećaju prijatno u društvu devojaka, osmehivao sam joj se, ponekad
joj rekao nešto zabavno, smejali smo se zajedno i uskoro smo postali dobri poznanici i imali
prijatan odnos. Pošto je bila pristojna devojka i nije ništa nepristojno dozvoljavala, još čvršće
smo se vezali jedno za drugo. Petkom uveče smo odlazili u šetnje, nedeljom u selo, u gostionicu
ili na ples. Jednom, kod kišnog vremena, došla je u moj sobičak; pokazao sam joj skice
veš-mašine i sve joj objasnio, jer ona naravno o tome nije imala pojma. Usred živog
objašnjavanja i pokazivanja odjednom sam primetio da ona od dosade zeva, da uopšte ne gleda u
moje crteže već ispod stola u svoje čizme. Odmah sam prekinuo, skupio crteže i strpao ih u fioku,
a da ona to uopšte nije primetila već je odmah počela sa zadirkivanjem i poljupcima.

„Kasnije sam razmišljao: a zašto bi se devojka bavila mojim crtežima ako ništa od toga ne
razume, zar ne? Zaključio sam da previše zahtevam. Tako je to prošlo bez posledica, sve je bilo u
najboljem redu. Ona me je volela i nije dugo potrajalo, a počeli smo da pričamo o venčanju. Moji
izgledi nisu bili tako loši, mogao sam uskoro da postanem nadzornik, Lena je imala pristojan
miraz i još plus par stotina ušteđenih maraka. I kada smo to jedno drugom rekli i sve ozbiljnije
mislili o venčanju, ona je postajala sve nežnija, a ja nisam imao ništa drugo u glavi osim

zaljubljenosti.
„Naravno, moju spravu nisam ni u crtežu završio, jer sam sve vreme provodio s Lenom, a

glava mi je bila ispunjena samo stvarima u vezi sa ženidbom. Bilo je stvarno lepo i ja sam baš bio
srećan, kako i pristoji jednom mladoženji. Tražio sam da mi se pošalju isprave iz mesta rođenja, i
konačno, čekali smo samo moje unapređenje na poslu; na šta nije trebalo još dugo čekati, možda
samo četiri ili šest nedelja.

„Do tada je sve bilo u najboljem redu. Sve do otvaranja izložbe. O, svete zvezdane tajne.
Bila je to izložba zanatstva, prilično mala i otvorena u nedelju. Od fabrike sam dobio jednu
ulaznicu, a drugu, za Lenu, sam dokupio. Dobili smo popust. Bio je to veliki rusvaj, možeš samo
da zamisliš. Muzika, predstave, galama, puno ljudi, Leni sam kupio suncobran od nekog svilenog
materijala u svim mogućim bojama i tako smo šetali unaokolo i bili veoma zadovoljni. Napolju je
svirao vojni orkestar iz Ludvigsburga, vreme je bilo divno i sve je bilo puno. Kasnije sam čuo da
su napravili gubitak, ali u to nisam mogao da poverujem. Išli smo svuda, zagledali svaku

stvarčicu, a Lena je svaki put negde zastajala, ali i ja. A onda smo došli do mašina. Kako sam ih
ugledao, palo mi je na pamet da se već mnogo nedelja nisam ni setio moje veš-mašine. Odjednom
me je tako strašno zabolelo da sam istoga trenutka poželeo da otrčim do kuće. Ne može se opisati

koliko me je ovo onespokojilo.
'Dođi, pusti te dosadne mašine', rekla je Lena i pokušala da me odvuče.
„I dok me je tako vukla za ruku, shvatio sam da treba da se stidim, jer me ona odvlači od

svega što mi je ranije bilo važno i drago. Kao u snu, ali potpuno jasno sam primetio: ili ćeš se
oženiti i propasti, ili ćeš se ponovo baviti svojom veš-mašinom. Tada sam rekao Leni da želim
još neko vreme da ostanem u hali s mašinama. Ona je gunđala i onda sama otišla dalje.

„Da, tako je to bilo. Uveče sam pomamno radio na svojim crtežima, u ponedeljak ujutru
dao otkaz u fabrici, a četrnaest dana iza toga sam već bio veoma daleko. I sada radim na
mašinama, jednu već imam u glavi, a ovu ću sigurno patentirati, tako sigurno kao što se zovem
Silbernagel.”

(1905)

PRVA AVANTURA

Čudno kako se neki doživljaj otuđi, postane dalek i izmakne iz sećanja! Čitave godine, sa
hiljade sećanja, mogu da se izgube. Gledao sam kako deca idu u školu i nisam pomislio na svoje
đačko doba, gledao sam gimnazijalce i skoro da nisam bio siguran da sam i ja to jednom bio.
Posmatrao sam konstruktore mašina u njihovim radionicama, nestalno mnoštvo u kancelarijama,
a potpuno sam zaboravio da sam i ja nekada činio isto, nosio plavu bluzu i kaput s uglačanim
podlakticama. U knjižarama sam nailazio na čudnovate knjižice pesama osamnaestogodišnjaka,
izdate od izdavača Pirsona iz Drezdena, i nikada nisam pomislio na to da sam nekada i ja pisao
slične stihove i od tih istih lovaca na pisce bio prevaren.

Sve dok se jednom u šetnji, u vozu ili noćnim satima bez sna, celokupan zaboravljeni deo
života ne pojavi, bleštavo osvetljen i kao na pozornici, sa svim pojedinostima, sitnicama, sa svim
imenima i mestima, zvukovima i mirisima. To se meni dogodilo prethodne noći. U sećanje mi se
vratio doživljaj za koji sam svojevremeno bio siguran da ga neću nikada zaboraviti, a na koji
godinama nisam ni pomislio. Baš kao što čovek zagubi neku knjigu ili džepni nožić, primeti da ih
nema, a onda na njih zaboravi, sve dok ih jednog dana ne ugleda u nekoj fioci među ostalim

sitnicama i dok ponovo ne postanu njegove.
Imao sam osamnaest godina i to je bio kraj mog šegrtovanja u mašinskoj radionici.

Shvatio sam da u ovoj struci neću daleko napredovati i odlučio da ponovo promenim zanimanje.
Dok sam tražio priliku da o tome obavestim oca, ostao sam još u pogonu i radio delimično
nerado, a delimično radosno, kao neko ko je već dao otkaz i zna da su mu svi putevi otvoreni.

Tada smo imali i jednog volontera u radionici, čiji se ugled sastojao u tome što je bio
rođak bogate dame iz susednog gradića. Dama je bila mlada udovica fabrikama, stanovala je u
maloj vili, imala elegantna kola i konja za jahanje, važila za nadmenu i ekscentričnu, zato što nije
sedela u kafeima već je umesto toga jahala, pecala, gajila lale i držala bernandinca. O njoj se
govorilo iz zavisti, sa zlobom i ogorčenjem, posebno zato što se znalo da je u Minhenu i
Štutgartu, gde je inače često odlazila, bila vrlo društvena.

Od kada je njen sestrić ili rođak počeo da volontira kod nas, tri puta je dolazila u
radionicu, pozdravila ga i razgledala naše mašine. Svaki put je izgledala raskošno i ostavljala
dubok utisak na mene kada je u prefinjenoj toaleti, radoznalih očiju i sa zanimljivim pitanjima
prolazila kroz garavu radionicu, visoka svetlokosa žena, s licem tako svežim i naivnim kao da je
neka devojčica. Stajali smo unaokolo u svojim od ulja zamazanim bluzama, crnih ruku i lica, i
imali osećaj da nas je posetila princeza. A posle posete smo svaki put primećivali da to baš i ne
odgovara našem socijaldemokratskom stavu.

Jednoga dana, u pauzi za užinu prišao mi je volonter i rekao: „Hoćeš li u nedelju sa mnom
kod moje tetke? Pozvala te je.”

„Pozvala me? Ne izvodi sa mnom glupe šale ili ću ti zabiti nos u valov sa vodom.” Ali to
je bila istina. Pozvala me je da dođem u nedelju uveče. Vozom u deset se možemo vratiti kući, a
ukoliko se duže zadržimo, vratiće nas kolima.

Imati kontakt s vlasnicom luksuznih kola, gazdaricom koja ima poslužitelja, dve
sluškinje, kočijaša i baštovana, bilo je po mom tadašnjem pogledu na svet jednostavno bezbožno,
ali to mi je palo na pamet tek kada sam već pristao na posetu i zapitao se da li je moje žuto

nedeljno odelo dovoljno dobro.
Do subote sam bio veoma napet i radostan. A onda me je uhvatio strah. Šta treba tamo da

kažem, kako da se ponašam, kako s njom da razgovaram? Moje odelo, na koje sam bio tako

ponosan, odjednom je postalo izgužvano i flekavo, a kragna iskrzana po ivicama. Osim toga,
šešir mi je bio star i izlizan, a ni s moja tri najvrednija komada - par šnala na plitkim cipelama,

polusvilena crvena kravata i cvikeri s niklovanim okvirom - nisam bio zadovoljan.
U nedelju uveče sam s volonterom pošao peške do Setlingena, bolestan od uzbuđenja i

zbunjenosti. Ugledali smo vilu i zastali pred rešetkama, ispred borova i čempresa, dok se zvuk
zvona na vratima mešao s lavežom pasa. Sluga nas je pustio unutra ne izgovorivši ni reč, ophodio
se s nama potcenjivački i uopšte se nije potrudio da me zaštiti od ogromnog bernandinca koji je
skakao na mene. Sa strahom sam gledao u svoje ruke, koje mesecima nisu bile tako brižljivo
oprane. Prethodne večeri sam ih pola sata prao petrolejom i mekim sapunom.

Sama nas je primila u salonu, obučena u jednostavnu, svetloplavu haljinu. Pružila je
obojici ruku, zamolila nas da zauzmemo mesta, večera će odmah biti spremna.

„Vi ste kratkovidi?”, upitala me je.
„Da, nešto malo...”
„Naočare vam ne stoje nimalo lepo, znate li to?” Odmah sam ih sklopio, stavio u džep i
napravio prkosno lice. ,,A 'soci' ste, takođe?”, pitala je dalje. „Mislite socijaldemokrata? Da,
naravno.” ,,A zašto, pobogu?”
„Iz ubeđenja.”
„Ah, tako. Ali kravata je veoma lepa. A sada ćemo jesti. Valjda ste došli gladni?”
U susednoj sobi su bila postavljena tri pribora. Sa izuzetkom tri vrste čaša, suprotno
mojim očekivanjima, nije bilo ničega što bi moglo da me dovede u nepriliku. Supa od mozga,
pečenica, povrće, salata i kolač su bile jasne stvari, znao sam kako se jedu a da ne zapadnem u
teškoće. Vino je domaćica sama sipala. Za vreme obeda, razgovarala je skoro isključivo s
volonterom. A od dobrog jela, uz vino koje mi je prijalo, osećao sam se ugodno i odvažno.
Posle večere, vinske čaše su nam donete u salon, a kada mi je ponuđena cigara i na moje
zaprepašćenje upaljena crvenom i zlatnom svećom, moje zadovoljstvo je preraslo u uživanje.
Odvažio sam se da gledam u damu. A ona je bila tako prefinjena i lepa da sam se osetio ponosno
prenet na prostranstva plemenitog sveta o kome sam imao čežnjivo nesigurnu predstavu iz

romana i feljtona.
Započeli smo živahan razgovor, a ja sam se osmelio da kažem da njenu primedbu o

socijaldemokratu! i crvenoj kravati primam kao šalu.
„Potpuno ste u pravu”, rekla je uz osmeh, „samo vi ostanite kod svojih ubeđenja. Ali

kravatu biste morali malo niže da vežete. Izgledate tako...”
Stala je pred mene, sagla se, dohvatila moju kravatu obema rukama i povlačila je

levo-desno. Pri tome sam sa silnim zaprepašćenjem osetio kako provlači dva prsta između
dugmadi na mojoj košulji i lagano mi dodiruje grudi. Pošto sam je užasnuto pogledao, još jednom
me je lagano pritisla s oba prsta i pri tome me nepomično gledala u oči.

O, gromovi i oluje, pomislio sam, a srce je počelo besomučno da mi lupa dok se ona malo
izmakla i nastavila da mi doteruje kravatu. Onda me je ponovo pogledala, ozbiljno i značajno, i

par puta lagano klimnula glavom.
„Možeš iz zadnje sobe da doneseš kutiju s igrama”, rekla je svom sestriću, koji je listao

novine. „Budi tako dobar.”
On je otišao, a ona mi je prišla široko otvorenih očiju.
,,Oh, ti!”, rekla je tiho i meko. „Ti si mi tako mio.”
Onda se približila mom licu, a usne su nam se spojile, nemo i vrelo, pa ponovo, i još

jednom. Zagrlio sam je i privukao sebi, tu veliku lepu damu, tako snažno da je verovatno
zabolelo. Ali ona je još jednom potražila moja usta i dok me je ljubila, oči su joj bile vlažne i
devičanski svetlucale.

Volonter se vratio s igrama, seli smo i sve troje bacali kockice. Ona je bila razgovorljiva,
šalila se pri svakom bacanju, a ja nisam mogao da izustim nijednu reč i imao sam muke s
disanjem. Ponekad bi spustila ruku ispod stola i igrala se mojom, ili bi je položila na moje

koleno.
Oko deset sati, volonter je izjavio da je vreme da nas dvojica krenemo kući.
„Zar i vi već idete?”, upitala me je smešeći se.
Nisam imao iskustva u ljubavnim stvarima, pa sam promucao: „Da, vreme je da

krenemo.” I ustao.
„Pa, kada je tako...”, dodala je, a volonter je ustao i krenuo. Pratio sam ga ka vratima, ali

upravo kada sam bio na pragu, ona me je povukla za ruku i privila se uz mene. U hodu mi je
šaputala: „Budi razuman, budi razuman!” Ni to nisam shvatio.

Oprostili smo se, a onda smo nas dvojica trčali do stanice. Kupili smo karte i volonter je
ušao u voz. Ali meni sada nije bilo potrebno društvo. Popeo sam se samo na prvu stepenicu i,
kada je voz zazviždao, iskočio sam i ostao na stanici. Bila je već tamna noć.

Ošamućen i neraspoložen išao sam putem ka njenoj kući, do bašte, ograde, kao neki
provalnik. Ta otmena dama me voli. Preda mnom se otvorio raj, a kada sam u džepu slučajno
napipao naočare, izvadio sam ih i bacio u šanac pored puta.

Sledeće nedelje, volonter je ponovo pozvan na ručak, ali ne i ja. Ona više nikada nije
posetila našu radionicu.

Još tri dobra meseca iza toga, često sam odlazio u Setlingen, nedeljom ili kasno uveče,
osluškivao na ogradi, obilazio oko bašte, čuo bernandince kako laju, gledao jele i čemprese kako
se povijaju na vetru, viđao svetio u sobama i pomišljao: možda će me jednom ugledati; ona me
voli. Jednom sam iza kuće začuo muziku klavira, nežnu i lelujavu. Naslonio sam se na zid i

zaplakao.
Nikada više me poslužitelj nije uveo unutra ni štitio od nasrtljivih bernandinaca i nikada

više njena ruka nije dodirnula moju, niti njene usne pritisle moje. Samo u snu mi se to dešavalo
još nekoliko puta, samo u snu. U kasnu jesen napustio sam radionicu, zauvek odbacio plavu
bluzu i otišao daleko, u jedan drugi grad.

(1905)

ŽRTVA LJUBAVI

Tri godine sam radio kao pomoćnik u knjižari. U početku sam primao osamdeset maraka
mesečno, onda devedeset, zatim devedeset pet, i bio sam srećan i ponosan što sam zarađujem

svoj hleb i ne moram nikoga da molim za pfenig. Moja ambicija je bila da napredujem do
antikvarnice. Tu se može među starim knjigama živeti kao bibliotekar, datirati prve štampane
knjige i bakrorezi, a u dobrim antikvarnicama je bilo poslova koji su plaćani čak i dvesta pedeset,
pa i više maraka. U stvari, do toga mi je put bio dugačak, trebalo je još raditi i raditi.

Među mojim kolegama je bilo veoma čudnih osobenjaka. Često mi se činilo da je knjižara
azil za sve vrste ljudi koji su ispali iz koloseka. Paroh koji je prestao da veruje, propali večiti
studenti, doktori filozofije bez nameštenja, urednici koji su postali neupotrebljivi, oficiri
otpušteni iz službe, svi su oni stajali pored mene za prijemnim pultom. Neki su imali ženu i decu,
kretali se unaokolo neutešni u iznošenoj odeći, drugi su živeli skoro udobno, a većina je u prvoj
trećini meseca pirovala, a ostatak vremena se zadovoljavala pivom, sirom i razmetljivim
razgovorima. Ali svi su iz svog blistavog doba zadržali lepe manire, vodili učene razgovore i bili
ubeđeni da su samo zahvaljujući nečuvenom baksuzluku dopali na ovako skromno mesto.

Posebni ljudi, kao što sam rekao. Ali čoveka kao što je Kolumban Hus nisam još nikada
video. Jednoga dana je kao prosjak došao u pisarnicu. Slučajno je mesto nižeg pisara bilo
slobodno i on ga je sa zahvalnošću prihvatio i zadržao duže od godinu dana. U suštini, nije radio
niti govorio ništa neobično i, spolja gledano, nije živeo ništa drugačije od ostalih sirotih
nameštenika. Ali na njemu se videlo da nije uvek tako živeo. Mogao je imati nešto iznad pedeset

i bio je visokog stasa kao kakav vojnik. Pokreti su mu bili otmeni i otvoreni, a imao je pogled,

tada sam tako mislio, kakav mora da ima pesnik.
Dogodilo se da je Hus otišao sa mnom u gostionicu, jer je osetio da mu se u potaji divim i

da sam ga zavoleo. Onda je promišljeno govorio o životu i dozvolio da platim i njegov račun.
Jedne večeri u julu ispričao mi je ovo što sledi. Bio mi je rođendan i otišli smo na skromnu
večeru, pili smo vino, a onda smo u toploj noći šetali alejom pored reke. Ispod poslednje lipe
nalazila se gvozdena klupa, on je na nju seo, a ja sam se ispružio na travi. I tada je počeo da priča.

„Vi ste mladi jazavac i još ne znate ništa o životu na ovom svetu. A ja sam matora volina,
inače vam ne bih ispričao ovo što ću sada reći. Ako ste pristojan čovek, zadržite ovo za sebe i ne
brbljajte unaokolo o tome. Ali kako god hoćete.

„Kada me pogledate, vidite malog pisara s kvrgavim prstima i uflekanim pantalonama.
Ako biste hteli da me ubijete, ne bih imao ništa protiv. U meni je manje-više sve već ubijeno. A
ako vam kažem da je moj život bio olujni vetar i plamen, smejaćete se. Ali možda se i nećete
smejati, mladi jazavče, ako vam stari čovek ispriča, u ovoj letnjoj noći, jednu bajku.

„Vi ste već bili zaljubljeni, zar ne? Nekoliko puta već, da li je tako? Da, da. Ali ipak još
ne znate šta je ljubav. Ne znate, ja vam kažem. Možda ste nekad plakali cele noći? I celog meseca
loše spavali? Možda ste pisali pesme i nekad o samoubistvu razmišljali? Da, to već znam. Ali to
nije ljubav. Ljubav je nešto drugo.

„loš do pre deset godina sam bio veoma poštovan čovek i pripadao najboljem društvu. Bio
sam činovnik uprave i rezervni oficir, imućan i nezavisan, držao jahaćeg konja, slugu, stanovao
udobno i živeo zadovoljno. Loža u pozorištu, letnja putovanja, mala umetnička zbirka, jahaći
sport i jedrenje, vesele momačke večeri s belim i crvenim bordoom i doručak uz šampanjac i šeri.
Godinama sam na to bio naviknut, ali sam se tih stvari lako lišio. Šta u stvari znače jelo i piće,
jahanje i vožnja, zar ne? Nešto malo filozofije i sve postaje izlišno i smešno. Društvo i dobar glas