Covek u visokom dvorcu - Philip K. Dick

Filip K. Dik

ČOVEK U
VISOKOM DVORCU

Prevod:
Mirjana Rajković
Naslov originala:

Philip K. Dick
THE MAN IN THE HIGH CASTLE

1962.

Mojoj supruzi En,
bez čijeg ćutanja
ova knjiga nikada
ne bi bila napisana.

1.

Nedelju dana je gospodin Robert Čildan zabrinuto motrio na poštu. Ali
dragocena pošiljka iz države Roki Mauntins nije stigla. Kada u petak ujutru
otvori radnju i na podu pored proreza sandučeta za poštu vide samo pisma,
pomisli, naljutiće mi se mušterija.

Pošto je iz automata na zidu nalio sebi šolju instant čaja za pet centi, uze
metlu i poče da čisti; uskoro je prednji deo Američkih umetničkih rukotvorina
Inc. bio spreman za radni dan, sve ucakljeno kao novo, sa registar kasom
punom sitnine, vazom sa svežim nevenima, i radiom koji je muzikom davao
atmosferu. Napolju su poslovni ljudi žurili ulicom Montgomeri na putu u
svoje kancelarije. U daljini; prođe žičara i Čildan zastade posmatrajući je sa
zadovoljstvom. Žene u svojim dugim svilenim haljinama raznih boja… i njih
je posmatrao. Onda zazvoni telefon. On se okrete da digne slušalicu.

„Da”, reče poznat glas na njegov odziv. Čildan se preseče. „Ovde
gospodin Tagomi. Je li moj poster od regrutacije iz Građanskog rata već
stigao, gospodine? Molim vas setite se; obećali ste ga negde prošle nedelje.”
Sitničav rezak glas, jedva učtiv, tek u granicama pristojnog. „Zar vam nisam
dao kaparu, ser, gospodine Čildane, sa tim uslovom? To treba da bude
poklon, razumete. Objasnio sam. Reč je o klijentu.”

„Iscrpno traganje”, započe Čildan, „koje sam preduzeo o svom trošku,
gospodine Tagomi, milostivi gospodine, u vezi sa obećanim paketom, koji
kao što shvatate potiče izvan ovog regiona i zato je…”

Ali gospodin Tagomi upade u reč, „Znači nije stigao.”
„Ne, gospodine Tagomi, ljubazni gospodine.”
Ledeno ćutanje.
„Ne mogu čekati više”, reče Tagomi.

„Ne, gospodine.” Čildan se natmureno zagleda kroz izlog u sjajan topao
dan i poslovne zgrade San Franciska. „Onda nešto drugo. Šta preporučujete,
gospodine Čildan?”

Tagomi je namerno izgovorio ime sa pogrešnim naglaskom; uvreda od
koje Čildanu jurnu krv u glavu. Grozno srozavanje njihovog položaja. Težnje
i strepnje i muke Roberta Čildana izbiše na površinu, preplaviše ga, zavezavši
mu jezik. Mucao je, dok mu se ruka lepila za slušalicu. Vazduh u radnji je
mirisao na neven; muzika je i dalje svirala, ali se on osećao kao da pada u
neko daleko more.

„Pa…” uspe da promuca. „Mutilicu za puter. Mašinu za pravljenje
sladoleda negde iz 1900.” Razum mu je odbijao da misli. Samo kad zaboraviš
na to; samo kada praviš budalu od sebe. Imao je trideset osam godina i sećao
se predratnih dana, drugih vremena. Franklina D. Ruzvelta i Svetskog sajma;
pređašnjeg boljeg sveta. „Da li bih mogao da donesem razne poželjne
predmete tamo gde radite?” promrmlja.

Zakazali su za dva sata. Moraću da zatvorim radnju, pomisli spuštajući
slušalicu. Nema druge. Moram da čuvam dobru volju ovakvih mušterija;
posao zavisi od njih.

Stojeći nesigurno na nogama, pojmi da je neko – jedan par – ušao u
radnju. Mladić i devojka, oboje zgodni, dobro obučeni. Idealni. On se smiri i
pođe ka njima profesionalno, lagano, smešeći se. Oni su se sagli da
razgledaju izložene stvari i podigli su jednu divnu pepeljaru. U braku su,
pogodi on. Stanuju tamo u gradu Vainding Mists, u novim ekskluzivnim
stanovima na Skajlajnu, koji gledaju na Belmont.

„Dobar dan”, reče i oseti se bolje. Oni mu se nasmešiše bez ikakve
nadmoćnosti, samo ljubazno. Njegovi eksponati – koji su zaista bili najbolji u
svojoj vrsti na Obali – malo su im ulili strahopoštovanje; video je to i bio im
zahvalan. Oni su se razumeli u stvari.

„Zaista odlični komadi, gospodine”, reče mladi čovek.

Čildan se spontano pokloni.

Njihove oči, tople ne samo iz humanosti već i zbog podeljenog uživanja u
umetničkim predmetima koje je on prodavao, zbog zajedničkog ukusa i
zadovoljstva, počivale su na njemu; zahvaljivali su mu što ima takve stvari
koje mogu da vide, uzmu i razgledaju, da ih možda premeću po rukama a da
ih čak i ne kupe. Da, mislio je, oni znaju u kakvoj su radnji; ovo nisu
turističke tričarije, ne pločice od sekvoje sa natpisima MJUIR VUDS,

MARIN KAUNTI, P.A.D., ili smešne značke ili prstenčići, ili razglednice sa
Mostom. Naročito devojčine oči, krupne, tamne. Kako lako bih, pomisli
Čildan, mogao da se zaljubim u ovakvu devojku. Kako bi mi tragičan život
bio tada; kao da već ionako nije dovoljno loš. Lepo uređena crna kosa, lakom
premazani nokti, probušene uši sa dugim visećim metalnim minđušama ručne
izrade.

„Vaše minđuše”, promrmlja. „Kupljene ovde, možda?”

„Ne”, reče ona. „Kod nas.”

Čildan klimnu glavom. Nema savremene američke umetnosti; samo
prošlost može da se vidi ovde, u ovakvoj radnji.

„Ovde ste na duže?” upita. „Kod nas u San Francisku?”

„Ovde sam postavljen na neodređeno vreme”, reče čovek. „U Istražnoj
komisiji za planiranje životnog standarda ugroženih područja.” Lice mu se
ozari ponosom. Nije vojna. On nije jedan od onih grubijana regruta što žvaću
gumu i imaju pohlepna seljačka lica, što bazaju Market Stritom zijajući u
burdeljske predstave, pornografske filmove, strelišta, jeftine barove sa
fotografijama sredovečnih plavuša kako drže bradavice među svojim
zboranim prstima i pilje… prčvarnice sa džezom koje uglavnom čine ravni
deo San Franciska, klimave udžerice od lima i dasaka koje su iznikle iz
ruševina još pre nego što je pala poslednja bomba. Ne – ovaj čovek pripada
eliti. Kulturan, obrazovan, čak i više nego gospodin Tagomi, koji je na kraju
krajeva visoki funkcioner u trgovinskoj misiji višeg ranga na Pacifičkoj obali.
Tagomi je bio starac. Njegovi stavovi su se formirali u danima Ratne vlade.

„Jeste li želeli predmete američke tradicionalne narodne umetnosti kao
poklon?” upita Čildan. „Ili možda da dekorišete nov stan za vaš boravak
ovde?” Ako je ovo drugo… srce mu zabrza.

„Tačno ste pogodili”, reče devojka. „Počinjemo da uređujemo. Malo smo
neodlučni. Da li biste mogli da nas uputite?”

„Mogao bih da sredim da dođem u vaš stan, da”, reče Čildan. „Da
donesem nekoliko kutija koje mogu da predložim u kontekstu, kada vi imate
vremena. Naravno, to nam je specijalnost.” Spusti pogled da bi sakrio nadu.
Možda bi pale hiljade dolara. „Dobiću sto iz Nove Engleske, javor izrađen
samo sa drvenim klinovima, bez ijednog eksera. Ogromna lepota i vrednost. I
ogledalo iz vremena rata 1812. A i originalnu narodnu umetnost: zastirače od
kozje dlake obojene biljnim bojama.”

„Ja lično”, reče čovek, „više volim gradsku umetnost.”

„Da”, usrdno reče Čildan. „Čujte, gospodine. Imam jednu zidnu sliku iz
poštanskog perioda W.P.A., original, izrađen na tabli, iz četiri dela,
predstavlja Horasa Grilija. Dragocen kolekcionarski komad.”

„Oh”, reče čovek, i njegove tamne oči blesnuše.

„I orman Viktrola iz 1920, prepravljen u bife.”

„Oh.”

„I, gospodine, čujte: uramljenu potpisanu sliku Džin Harlo.”

Čovek iskolači oči.

„Hoćemo li da uredimo stvar?” reče Čildan, dočepavši se tog pravog
psihološkog momenta. Izvuče pero i notes iz unutrašnjeg džepa sakoa.
„Zapisaću vaše ime i adresu, gospodine i gospođo.”

Malo posle, dok je par izlazio iz radnje, Čildan je stajao sa rukama iza
leđa, posmatrajući ulicu. Divota. Kad bi svi poslovni dani bili kao ovaj… ali
to je bilo i više nego posao, uspeh njegove radnje. To je bila prilika da se sa
mladim japanskim parom sretne privatno, na osnovu toga što ga prihvataju
kao čoveka a ne kao jenka[1] ili, u najboljem slučaju, kao trgovca koji prodaje
umetničke predmete. Da, ti novi mladi ljudi, iz generacije koja dolazi, koji
nisu zapamtili dane pre rata ili čak ni sam rat – oni su bili nada sveta. Razlika
u mestu za njih nije imala značaja.

To će proći, mislio je Čildan. Jednog dana. Sama ta ideja mesta. Neće biti
podređenih i vladajućih, već prosto ljudi.

A ipak je drhtao od straha, zamišljajući sebe kako im kuca na vrata.
Pogleda zabelešku. Kasure. Pošto će ga pustiti u kuću, svakako će ga ponuditi
čajem. Da li će učiniti pravu stvar? Znate pravi postupak i reč u svakom
trenutku? Ili će se obrukati, kao životinja, nekim očajnim faux pas?[2]

Devojka se zvala Beti. Sa takvim razumevanjem u licu, mislio je. Nežne,
saosećajne oči. Svakako, čak i za kratko vreme u radnji osetila je njegova
nadanja i poraze.

Njegove nade – odjednom oseti vrtoglavicu. Kakve aspiracije je imao, na
granici bezumnog ako ne i samoubilačkog? Ali znalo se, odnosi između
Japanaca i jenkova, iako je to obično bilo između Japanca i janke. Ovo…
zgrči se od straha pri pomisli. A bila je i udata. Odagna iz glave prizor svojih
nevoljnih misli i poče žurno da otvara jutarnju poštu.

Otkri da mu ruke još drhte. I onda se seti svog sastanka sa gospodinom
Tagomijem u dva sata; na to ruke prestadoše da mu drhte, i nervoza se

pretvori u rešenost. Moram da se pojavim sa nečim prihvatljivim, reče sam
sebi. Gde? Kako? Šta? Telefonski poziv. Izvori. Poslovna sposobnost.
Iskopaj odnekud potpuno restauriran Ford iz 1929, uključujući krov od platna
(crn). Pun pogodak da se zauvek zadrži zaštitnik. Zapakovan originalan nov
novcat tromotorni poštanski avion otkriven u ambaru u Alabami, itd.
Mumificiranu glavu gospodina B. Bila, sve sa lepršavom belom kosom;
senzacionalan predmet američke izrade. Napravio bih reputaciju u krugovima
vrhunskih poznavalaca na celom Pacifiku, računajući i Houm Ajlends.[3]
Radi inspiracije, zapali cigaretu od marihuane, odlične marke Lend-O-
Smajls.[4]

U svojoj sobi na Hejs Stritu, Frenk Frink je ležao u krevetu misleći kako
da ustane. Sunce je kroz roletnu obasjavalo gomilu odeće koja je pala na pod.
I njegove naočare. Da ih ne nagazi? Da pokušam da dođem do kupatila
drugim putem, pomisli. Da puzim ili se prevaljam. Glava ga je bolela, ali nije
bio tužan. Nikad se ne osvrći za sobom, odlučio je. Vreme? Koliko li je sati?
Sat je na komodi. Jedanaest i trideset! Gospode bože. Ali nastavi da leži.

Otpušten sam, pomisli.

Juče je pogrešio u fabrici. Skresao nešto što nije trebalo gospodinu
Vajndam-Metsonu, koji je imao ulubljeno lice sa Sokratovim nosom,
dijamantski prsten, patent – zatvarač sa zlatnom mušicom. Drugim rečima,
vlast. Presto. Frinkove misli su ošamućeno lutale.

Jeste, mislio je, a sada će da me stave na crnu listu; moja kvalifikacija je
beskorisna – nemam zanat. Petnaest godina iskustva. Ode u vetar.

I sada će morati da se pojavi pred Komisijom za opravdavanje radnika, da
bi mu revidirali radnu kategoriju. Pošto nikada nije bio u stanju da dokona
odnos Vajndam-Matsona prema pinocima – marionetskoj beloj vladi u
Sakramentu – nije mogao da odmeri moć svog bivšeg poslodavca da utiče na
prave vlasti – Japance. KOR su držali pinoci. Naći će se pred četiri ili pet
sredovečnih debeljuškastih belih lica, reda Vajndam-Matsona. Ako ne uspe
da tu dobije opravdanje, uputiće se u jednu od Uvozno-izvoznih misija
kojima se upravljalo iz Tokija, a koje su imale filijale po celoj Kaliforniji,
Oregonu, Vašingtonu, i delovima Nevade uključenim u Pacifičke američke
države. Ali ako ne uspe da se odbrani tamo…

Dok je ležao u krevetu i gledao starinsku svetiljku na tavanici, kroz glavu
su mu prolazili planovi. Mogao bi, na primer, da se prebaci u države Roki

Mauntins. Ali one su bile povezane sa P.A.D., i možda bi ga izručile. A Jug?
Trže se. Uh. To ne. Kao belac bi imao puno mesta, u stvari više nego što je
imao ovde u P.A.D. Ali… nije želeo takvo mesto.

I, što je još gore, Jug je imao sijaset isprepletanih veza, ekonomskih,
ideoloških, i još bog zna kakvih drugih, sa Rajhom. A Frenk Frink je bio
Jevrejin.

Njegovo pravo ime bilo je Frenk Frink. Rođen je na Istočnoj obali, u
Njujorku, i 1941. je bio mobilisan u Armiju Sjedinjenih Američkih Država,
odmah posle pada Rusije. Pošto su Japanci zauzeli Havaje, bio je poslan na
Zapadnu obalu. Kada se rat završio, on se našao na japanskoj strani od linije
poravnanja. I tu je bio danas, posle petnaest godina.

Godine 1947. na dan Kapitulacije, bio je manje više izbezumljen. Kako je
mrzeo Japance, zakleo se na osvetu; zakopao je svoje vojničko oružje deset
stopa pod zemljom, u jednom suterenu, dobro zamotano i podmazano, za dan
kada se on i njegovi drugari dignu. Međutim, vreme je bilo veliki vidar,
činjenica koju on nije bio uzeo u obzir. Kada je danas pomišljao na tu ideju,
kupanje u krvi, čistku pinoka i njihovih gospodara, osećao se kao da ponovo
razgleda jedan od onih zaprljanih godišnjaka iz njegovih srednjoškolskih
dana, i nailazi na prikaz svojih dečačkih težnji. Frenk ‘zlatna ribica’ Fink će
biti paleontolog i zavetuje se da će se oženiti Normom Praut. Norma Praut je
bila razredna schönes Mädchen[5] i on se zaista zavetovao da će se njome
oženiti. To je bilo tako neverovatno davno, kao slušanje Freda Alena ili
gledanje nekog filma V.C. Filds. Od 1947. godine verovatno se sreo ili
razgovarao sa šest stotina hiljada Japanaca, i želja da izvrši nasilje nad nekim
od njih ili nad svima jednostavno se nije ostvarila, posle prvih nekoliko
meseci. Prosto više nije imala značaja.

Ali čekaj. Bio je jedan, neki gospodin Omuro, koji je zakupio jedan veliki
kraj sa nekretninama za izdavanje u samom gradu San Franciska, i koji je
jedno vreme bio Frenkov stanodavac. Taj je bio kvaran, pomisli on. Ajkula
koja nikada ništa nije opravljala, koja je pregrađivala sobe na sve manje i
manje delove, podizala kirije… Omuro je pelješio siromahe, naročito one
bivše vojnike bez posla i gotovo bez prebijene pare za vreme depresije
početkom pedesetih godina. Međutim, jedna od japanskih trgovinskih misija
odsekla je Omuru glavu zbog njegovog profiterstva. Danas se nije moglo čuti
o takvom kršenju grubog, krutog, ali pravednog japanskog građanskog
zakona. To je bilo priznanje nepotkupljivosti japanskih okupacionih

funkcionera, naročito onih koji su došli posle pada Ratne vlade.

Kada se setio strogog, stoičkog poštenja Trgovinskih misija, Frinku se
vrati pouzdanje. Čak će i Vajnama-Matsona da oduvaju kao muvu zunzaru.
Bio ne bio vlasnik Korporacije V.M. U najmanju ruku, nadao se. Mislim da
zaista imam vere u taj Pacifički savez za zajednički prosperitet, reče sam sebi.
Čudno. Kada se setim onih prvih dana… tada je to izgledalo tako očigledna
prevara. Prazna propaganda. Ali sada…

Diže se iz kreveta i nesigurno se uputi u kupatilo. Dok se umivao i brijao,
slušao je podnevne vesti na radiju. „Nemojmo se podsmevati ovom naporu”,
govorio je radio kada on trenutno zavrnu toplu vodu.

„Ne, nećemo”, pomisli gorko Frink. Znao je koji to tačno napor radio ima
na umu. Ipak, bilo je na kraju krajeva nečeg humorističkog u tome, u slici
neosetljivih, tupih, mrzovoljnih Nemaca kako se šetaju po Marsu, po
crvenom pesku gde nijedan čovek do tada nije nogom stupio. Nanoseći penu
na obraze, Frink poče da pevuši satirične reči. Gott, Herr Kreisleiter. Ist dies
vielleicht der Ort wo man das Konzentrationslager bilden kann? Das Wetter
ist so schön. Heiss, aber doch schön…[6]

Radio reče: „Civilizacija zajedničkog prosperiteta mora zastati i
razmotriti da li u našoj težnji za obezbeđenjem uravnotežene pravičnosti
uzajamnih dužnosti i odgovornosti povezanih sa nagrađivanjem…” Tipičan
žargon vladajuće hijerarhije, primeti Frink. „…nismo propustili da zapazimo
buduću arenu u kojoj će se odigravati poslovi čoveka, bili oni nordijski,
japanski, negroidni…” I to se tako nastavljalo bez kraja.

Dok se oblačio, sa zadovoljstvom je prežvakavao svoju satiričnu
primedbu. Vreme je schön, tako schön. Ali nema ništa za disanje…

Međutim to je bila činjenica; Pacifik nije ništa učinio za kolonizaciju
planeta. Umesto toga upetljao se – zapravo zaglibio se – u Južnoj Americi.
Dok su se Nemci bavili teranjem ogromnih robotskih sistema po vasioni,
Japovi su i dalje spaljivali džungle u unutrašnjosti Brazila i podizali
osmospratne stambene zgrade od ilovače za bivše lovce na ljudske glave.
Dok Japovi lansiraju svoj prvi vasionski brod, Nemci će već smotati ceo
sunčani sistem. U stara vremena istorijskih knjiga Nemci su propustili
priliku, dok je ostatak Evrope zaokružavao svoje kolonijalne imperije. Ali,
razmišljao je Frink, neće oni ovog puta biti poslednji; naučili su se.

A onda je razmišljao o Africi, i nacističkom eksperimentu tamo. I krv mu
stade u venama, oklevajući, pa najzad krenu dalje.

Ta ogromna prazna ruševina.

Radio reče: „…moramo razmotriti sa ponosom, koliko god stavljali
naglasak na fundamentalne fizičke potrebe naroda svuda u svetu, njihove
podduhovne aspiracije koje moraju biti…”

Frink isključi radio. Onda ga, ohladivši se, ponovo upali.

Isuse blagi, pomisli. Afrika. Za duhove umrlih plemena. Zbrisani da bi se
stvorila zemlja – čega? Ko zna? Možda čak ni glavni arhitekti u Berlinu nisu
znali. Gomila automata koja je gradila i dirinčila. Gradila? Mlela i
smanjivala. Ljudožderi na paleontološkoj izložbi, kako prave pehar od
neprijateljeve lobanje, dok cela porodica prvo marljivo vadi sadržaj – sirov
mozak – da ga pojede. Onda korisne alatke od kostiju ljudskih nogu.
Štedljivo, da pomisliš ne samo da jedeš ljude koji ti se ne sviđaju, već da ih
čak jedeš iz njihove sopstvene lobanje. Prvi tehničari! Preistorijski čovek u
sterilnom belom laboratorijskom mantilu u nekoj laboratoriji Berlinskog
univerziteta, kako eksperimentiše da bi utvrdio za šta se sve mogu upotrebiti
lobanje, koža, uši, salo drugih ljudi. Ja, Herr Doktor. Jedna nova upotreba
nožnog palca; pogledajte, od zglavka se može napraviti brz mehanizam
upaljača za cigarete. Sad, samo ako Herr Krup može da ga proizvodi u
velikim količinama…

Užasnu se od pomisli: drevni džinovski pred-čovek ljudožder koji je sada
u cvetu, i opet vlada svetom. Proveli smo milion godina bežeći od njega,
mislio je Frink, a on se sada vratio. I to ne samo kao protivnik… već kao
gospodar.

„…Možemo da žalimo”, govorio je radio, glas malih žutotrba iz Tokija.
Bože, pomisli Frink; i mi smo ih nazivali majmunima, te civilizovane
krivonoge račiće koji ne bi postavljali gasne peći isto kao što ne bi rastapali
svoje žene u pečatnom vosku. „…i često smo u prošlosti žalili strašno
razbacivanje ljudi u fanatičnom stremljenju koje široke mase ljudi stavlja
potpuno van zakonske zajednice.” Oni, Japovi su tako čvrsti u zakonu. „…Da
citiramo jednog svima poznatog sveca sa Zapada: kakve koristi ima čovek
ako zadobije ceo svet, ali u tom poduhvatu izgubi svoju dušu?” Radio zaćuta,
zastade. Frink, vezujući kravatu, takođe zastade. To je bio jutarnji obred
pranja.

Moraću da sklopim pakt sa njima ovde, shvati on. Bez obzira na to da li
sam na crnoj listi ili ne, za mene bi bila smrt da odem iz zemlje pod upravom
Japanaca i pojavim se na Jugu ili u Evropi – bilo gde u Rajhu.

Moraću da se sporazumem sa starim Vajndam-Matsonom.

Pošto je seo na krevet, sa šoljom mlakog čaja pored sebe, Frink uze svoj
primerak Ji Đinga. Iz kožne futrole izvuče četrdeset devet strukova hajdučke
trave. Razmišljao je sve dok nije ovladao mislima kako treba i dok nije
smislio pitanja.

Glasno reče: „Kako da priđem Vajndam-Matsonu da bih došao do
pristojnog sporazuma sa njim?” Napiše pitanje na tablicu, i onda poče da
premeče strukove hajdučice iz ruke o ruku, sve dok ne dobi prvi red, početak.
Jednu osmicu. Polovina od šezdeset četiri heksagrama već eliminisana.
Podeli strukove i dobije drugi red. Ubrzo je, kako je bio vešt, imao svih šest
redova; heksagram je ležao pred njim, i nije mu bilo potrebno da ga
identifikuje pomoću tabele. Prepoznao ga je kao Heksagram petnaest. Č’ien.
Skromnost. Oh. Niski će se uzdići, visoki spustiti, moćne porodice će se
uniziti; nije morao da gleda tekst – znao ga je na pamet. Dobar znak.
Proročanstvo mu je davalo povoljan savet.

A ipak je bio malo razočaran. Bio je nečeg uzaludnog u Heksagramu
petnaest. I suviše prepodobno. Naravno, treba da bude skroman. Možda je u
tome ipak bila ideja. Na kraju krajeva, on nije imao nikakve moći nad starim
V.M. Nije ga mogao primorati da ga primi natrag. Sve što je mogao da učini
bilo je da prihvati stanovište Heksagrama petnaest; to je takav trenutak, kada
čovek mora da moljaka, da se nada, da očekuje sa verom. Nebo će ga u svoje
vreme uzdići do njegovog starog posla, ili možda čak i do nečeg boljeg.

Nije imao nikakve redove da čita, nikakve devetke ili šestice; stvar je
mirovala. Znači, bio je gotov. Nije prešlo u drugi heksagram.

Onda novo pitanje. Namestivši se, glasno reče: „Da li ću ikada opet videti
Julijanu?”

To mu je bila žena. Ili bolje bivša žena. Julijana se od njega razvela pre
godinu dana, i mesecima je nije video; u stvari, čak nije znao ni gde stanuje.
Očigledno je otišla iz San Franciska, Ili čak i iz P. A. D. Ili se njihovim
zajedničkim prijateljima nije javila, ili mu o tome nisu govorili.

Hitro je premetao strukove hajdučice, pogleda prikovanog za podeoke.
Koliko je puta pitao o Julijani, ovo ili ono? Evo pojavi se heksagram, izazvan
pasivnim slučajnim delovanjem biljnih stabiljika. Nasumce, pa ipak
ukorenjeno u trenutku u kojem živi, u kojem je ceo njegov život povezan sa
svim drugim životima i česticama u vasioni. Potrebni heksagram slikao je
svojim razlomljenim i nerazlomljenim redovima situaciju. On, Julijana,

fabrika u Gof Stritu, Trgovinske misije koje upravljaju, istraživanje planeta,
hemijske gomile od milijardi u Africi koje sad čak više nisu ni leševi,
aspiracije hiljada Ljudi oko njega u drvenim zečarnicima San Franciska,
ludačke kreature u Berlinu sa svojim hladnim licima i manijačkim planovima
– sve se to povezalo u ovom trenutku bacanja stabljičica hajdučice da bi se
odabrala tačno ona odgovarajuća mudrost u knjizi započetoj u tridesetom
stoleću pre n. e. Knjizi koju su kineski mudraci stvarali hiljadama godina,
pročišćenoj, usavršenoj, toj uzvišenoj kosmologiji – i nauci – kodifikovanoj
još pre nego što je Evropa naučila deljenje velikih brojeva.

Heksagram. Srce mu stade. Četrdeset četiri. Kou. Dolaženje u susret.
Njegovo otrežnjujuće rasuđivanje. Devica je moćna. Ne treba se ženiti
takvom devicom. Opet je to dobio u vezi sa Julijanom.

Oj vej, pomisli smirujući se. Znači nije bila za mene; to znam. Nisam to
pitao. Zašto proročanstvo mora da me podseća? Moja zla sreća što sam se
sreo s njom i bio – i jesam – zaljubljen u nju.

Julijana – najlepša žena kojom se ikada oženio. Obrve i kosa crni kao gar:
tragovi španske krvi raspoređeni kao čista boja, čak i na usne. Gibak, nečujan
hod; nosila je sportske bele cipele zaostale iz srednje škole. U stvari, sva
njena odeća bila je pohabana i navodila je na pomisao da je stara i isprana.
On i ona su toliko dugo bili tako siromašni da je ona uprkos svom izgledu
morala da nosi pamučnu majicu, platnenu jaknu sa patent zatvaračem, braon
suknju od tvida, i soknice, i mrzela ga je, i to zato što je zbog toga, kako je
govorila, izgledala kao žena koja igra tenis ili (još gore) sakuplja pečurke po
šumi.

Ali iznad svega i izvan svega, on je najpre bio privučen njenim
nekonvencionalnim izrazom; bez ikakvog razloga, Julijana je strance
pozdravljala zlokobnim, ubistvenim monalizinskim osmehom koji ih je
razapinjao između dve reakcije – da li da kažu dobar dan ili ne. A bila je
toliko privlačna da su oni češće govorili to dobar dan, na šta bi Julijana samo
promakla pored njih. U početku je mislio da je stvar jednostavno u slabom
vidu, ali je najzad zaključio da to otkriva tamno obojenu, inače skrivenu
glupoću u njenoj srži. I tako mu je konačno dosadilo to njeno treptanje iskosa
na nepoznate, i način na koji je dolazila i odlazila, poput biljke, ćuteći, kao da
izvršava neki tajanstven zadatak. Ali čak i tada, pred kraj, kada su se već
toliko svađali, on je ipak nije video drugačije nego kao sam božji izum,
ubačen u njegov život iz razloga koje on nikada neće saznati. I zbog toga –

što je bila nekakva verska intuicija ili vera u vezi sa njom – on nikada nije
mogao da preboli što ju je izgubio.

Izgledala je tako blizu baš sada… kao da ju je još imao. Taj duh, koji se i
dalje kretao njegovim životom, tapkajući po njegovoj sobi u potrazi za – za
čime god je već Julijana tragala. I bila je u njegovom duhu kad god bi se
prihvatio proročanskih knjiga.

Sedeći na postelji, okružen usamljeničkim neredom, spremajući se da
izađe i otpočne svoj dan, Frenk Frink se pitao ko je još u golemom
komplikovanom gradu San Franciska u tom istom trenutku pitao
proročanstvo za savet. I da li su svi oni dobijali isto tako mračan savet kao i
on? Je li smisao Trenutka za njih bio isto tako nepovoljan kao i za njega?

2.

Gospodin Nobusuke Tagomi je sedeo konsultujući božansku Petu knjigu
Konfučijevske mudrosti, Taoističko proročanstvo stolećima nazivano Ji Đing
ili Knjiga promena. Tog dana u podne počeo je da se brine zbog svog
sastanka sa gospodinom Čildanom, koji će se odigrati kroz dva časa.

Njegove kancelarije na dvadesetom spratu zgrade Nipon Tajmsa na Tejlor
Stritu gledale su na Zaliv. Kroz stakleni zid mogao je da posmatra brodove
kako ulaze ispod mosta Golden Gejt. Ovog trenutka se video teretni brod iza
Alkatraza, ali gospodinu Tagomiju je to bilo svejedno. Prišavši zidu on
povuče uzicu i spusti zastore preko tog prizora. Velika centralna kancelarija
se zatamni; nije morao da čkilji zbog bleštave svetlosti. Sada je mogao jasnije
da misli.

Nije bilo u njegovoj moći, zaključi, da zadovolji klijenta. Bez obzira na to
šta gospodin Čildan doneo: klijent neće biti impresioniran. Pogledajmo tome
u oči, rekao je sebi. Ali možemo bar da sprečimo da bude nezadovoljan.

Možemo da ga ne uvredimo bajatim poklonom.
Klijent će uskoro stići na aerodrom San Franciska novom modernom
nemačkom raketom, Meseršmit 9-E.G. Tagomi se nikada nije vozio takvim
brodom; kada se sretne sa gospodinom Bejnsom moraće da se pobrine da
izgleda blazirano onoliko koliko raketa ispadne velika. A sada da vežbamo.
Stade pred ogledalo na zidu kancelarije i napravi staloženo lice koje se
pomalo dosađuje, tražeći u svojim hladnim crtama nešto što bi ga izdalo. Da,
prave veliku buku, gospodine Bejns, milostivi gospodine. Čovek ne može da
čita. Ali zato let od Štokholma do San Franciska traje samo četrdeset pet
minuta. Zatim možda koju reč o nemačkim tehničkim neuspesima?
Pretpostavljam da ste čuli na radiju. Taj udes iznad Madagaskara. Moram da
kažem, stari avioni na klipove ipak vrede.

Bitno je izbegavati politiku. Jer nije znao gledišta gospodina Bejnsa o
glavnim aktuelnim pitanjima. A ona bi se ipak mogla pojaviti. Pošto je
Šveđanin, gospodin Bejns će biti neutralan. Ipak, izabrao je Lufthanzu, a ne
S.A.S. Oprezan manevar… Gospodine Bejns, milostivi gospodine, kažu da je
Herr Borman jako bolestan. Da će Partaj ove jeseni izabrati novog
Rajhskancelara. Jesu li to samo glasine? Toliko je mnogo tajnovitosti, avaj,
između Pacifika i Rajha.

U fascikli na njegovom stolu, isečak iz Njujork Tajmsa sa nedavnim
govorom gospodina Bejnsa. Sada ga je gospodin Tagomi kritički proučavao,
saginjući se zbog neznatne greške u kontaktnim sočivima. Govor se morao
odnositi na potrebu ponovnog traganja – devedeset i osmi put? – za izvorima
vode na mesecu. „Možda ćemo ipak rešiti ovu razdiruću dilemu”, citirali su
gospodina Bejnsa. „Naš najbliži sused, i do sada najnezahvalniji, osim za
vojne svrhe.” Sic! pomisli gospodin Tagomi, upotrebivši otmenu latinsku reč.
Ključ za gospodina Bejnsa. Gleda popreko na samo vojne stvari. Gospodin
Tagomi se potrudi da to zapamti.

Dodirnuvši dugme interfona, gospodin Tagomi reče: „Gospođice
Efreikijan, želeo bih da donesete svoj magnetofon, molim vas.”

Spoljna vrata kancelarije skliznuše u stranu, i pojavi se gospodica
Efreikijan, danas prijatno nakićena plavim cvetovima u kosi.

„Malo jorgovana”, primeti gospodin Tagomi. Nekada je profesionalno
gajio cveće kod kuće, u Hokaidu.

Gospođica Efreikijan, visoka, smeđokosa Jermenka, se pokloni.

„Jeste li spremni sa magnetofonom?” upita gospodin Tagomi.

„Da, gospodine Tagomi.” Gospođica Efreikijan sede, sa spremnim
portabl magnetofonom na baterije.

Gospodin Tagomi poče. „Pitao sam proročanstvo, da li će sastanak
između mene i gospodina Čildana doneti koristi i na moj užas dobio zlokobni
heksagram Nadmoćnost velikog. Sleme se ugiba. I suviše mnogo težine u
sredini; sve je neuravnoteženo. Jasno odstupa od Taoa.” Magnetofon je zujao.

Zastavši, gospodin Tagomi je razmišljao.

Gospođica Efreikijan ga je gledala sa očekivanjem. Zujanje prestade.

„Neka gospodin Remzi dođe za trenutak, molim vas”, reče gospodin
Tagomi.

„Da, gospodine Tagomi.” Podiže se i spusti magnetofon; lupkajući

potpeticama izađe iz kancelarije.

Sa velikom fasciklom tovarnih listova pod miškom, pojavi se gospodin
Remzi. Prilazio je, mlad, sa osmehom, nosio je kitnjastu tanku kravatu,
model U. S. Midvest Pleinz kariranu košulju i tesne farmerke bez pojasa
toliko cenjene među onima koji prate modu. „‘Bar dan, gospodine Tagomi”,
reče, „baš lep dan danas, gospodine.”

Gospodin Tagomi se pokloni.

Na to se gospodin Remzi naglo ukruti i isto tako pokloni.

„Konsultovao sam proročanstvo”, reče gospodin Tagomi, dok je
gospođica Efreikijan ponovo sedela sa svojim magnetofonom. „Vi shvatate
da se gospodin Bejns, koji kao što znate uskoro lično dolazi, drži nordijske
ideologije u pogledu takozvane Orijentalne kulture. Mogao bih da pokušam
da ga omekšam tako što bih ga zasenio autentičnim delima umetnosti
kineskih svitaka ili keramike iz našeg perioda Tokugava… ali naš posao nije
da preobraćamo.”

„Shvatam”, reče gospodin Remzi; njegovo kavkasko lice se zgrči od
napete usredsređenosti.

„Zato ćemo se pobrinuti za njegove predrasude i umesto toga mu
podmetnuti neki bezvredan predmet američke izrade.”

„Da.”

„Vi ste, gospodine, američkog porekla. Iako ste se potrudili da potamnite
svoju kožu.” Ispitivao je gospodina Remzija. „Ten postignut kvarc-lampom”,
promrmlja gospodin Remzi. „Samo radi vitamina D.” Ali ga izraz
poniženosti odade. „Uveravam vas da sam zadržao autentične korene sa…”
Gospodin Remzi se spoticao o reči. „Nisam prekinuo sve veze sa etničkim
običajima rodnog kraja.”

Gospodin Tagomi reče gospođici Efreikijan: „Nastavite, molim.”
Magnetofon opet zazuja. „Konsultujući proročanstvo i dobivši Heksagram Ta
Kuo, Dvadeset osam, dalje sam dobio nepovoljan red Devet na petom mestu.
On glasi:

Svela topola procvetava.
Starija žena uzima muža.
Nema pokude. Nema pohvale.

To jasno pokazuje da gospodin Čildan neće imati ništa vredno da nam

ponudi u dva sata.” Gospodin Tagomi zastade. „Budimo otvoreni. Ja ne
mogu da se pouzdam u svoj sopstveni sud o predmetima Američke
umetnosti. Zbog toga ste…” otezao je, birajući reči. „Zbog toga ste potrebni
vi, gospodine Remzi, koji ste, da li da kažem tako, ovde rođeni. Očigledno
moramo učiniti što najbolje možemo.”

Gospodin Remzi nije imao odgovor. Ali uprkos naporima da to sakrije
crte su mu odavale uvređenost, ljutnju, osujećenu i nemu reakciju.

„Sad”, reče gospodin Tagomi, „ja sam dalje konsultovao proročanstvo.
Zbog političkih ciljeva ne mogu da otkrijem vama, gospodine Remzi,
pitanje.” Drugim rečima, njegov ton je značio, ti i tvoja pinočka vrsta nemate
pravo da učestvujete u značajnim stvarima kojima se mi bavimo. „Dovoljno
je da kažem, međutim, da sam dobio jako provokativan odgovor. Naterao me
je na duže razmišljanje.”

I gospodin Remzi i gospođica Efreikijan su ga posmatrali sa napetom
pažnjom.

„Reč je o gospodinu Bejnsu”, reče gospodin Tagomi. Oni klimnuše.

„Moje pitanje u vezi sa gospodinom Bejnsom proizvelo je okultnim
delovanjem Taoa Heksagram Šeng, Četrdeset šest. Dobar sud. I redove Šest
na početku i Devet na drugom mestu.” Njegovo pitanje je bilo, da li ću moći
da se uspešno ponesem sa gospodin Bejnsom? I Devetka na drugom mestu ga
je uveravala da će moći. Glasila je:

Ako je čovek iskren,
Koristiće mu čak i da donese malu ponudu
Nema pokude.

Očigledno će gospodin Bejns biti zadovoljan kakav god poklon mu viša
Trgovinska misija doturi preko ljubaznog gospodin Tagomija. Ali je
gospodin Tagomi, postavljajući pitanje, imao negde pozadi u glavi jedno
drugo pitanje, pitanje kojeg jedva da je i bio svestan. Kao što se tako često
događalo, proročanstvo je primetilo to dublje pitanje, i odgovarajući na ono
postavljeno, uzelo je na sebe da odgovori i na podsvesno.

„Kao što znamo”, reče gospodin Tagomi, „gospodin Bejns nam donosi
detaljan prikaz novih injekcionih kalupa koji se proizvode u Švedskoj. Ako
bismo uspešno potpisali sporazum sa njegovom firmom, mogli bismo bez
sumnje da mnoge sadašnje metale, sasvim retke, zamenimo plastičnim

materijama.”

Već godinama, Pacifik je nastojao da od Rajha dobije osnovnu sirovinsku
pomoć u oblasti sintetičkih materijala. Međutim, veliki nemački hemijski
karteli, posebno I. gospodin Farben, su zaštitili svoje patente; stvorili su,
zapravo, svetski monopol u oblasti plastičnih materija, naročito u razvoju
poliestera. Time je trgovina Rajha stalno bila za pedalj ispred pacifičke
trgovine, dok je u pogledu tehnologije Rajh isprednjačio bar za deset godina.
Interplanetarne rakete koje su polazile sa Festung Europe bile su uglavnom
od plastičnog materijala otpornog na toplotu, veoma lakog, i toliko tvrdog, da
su odolevale čak i udarcima krupnih meteora. Pacifik nije imao ništa od toga;
koristila su se i dalje prirodna vlakna kao što je drvo, i naravno, svuda
prisutne slitine od olova i bakra. Gospodin Tagomi se sav skupi misleći na to;
na sajmovima je video neke moderne nemačke proizvode, uključujući
automobil izrađen u potpunosti od sintetičkih materijala, D. S. S. – Der
Schnelle Spuk[7] – koji se, u valuti P.A.D., prodavao za oko šest stotina
dolara.

Ali njegovo pitanje koje je stajalo u osnovi stvari, ono koje nikada nije
mogao otkriti pinocima koji su se muvali po kancelarijama Trgovinske misije
bilo je u vezi sa jednim aspektom gospodina Bejnsa spomenutim u
prvobitnom šifrovanom telegramu iz Tokija. Pre svega, šifrovani materijal
nije dolazio često, i obično se odnosio na pitanja bezbednosti, a ne na
trgovinske poslove. A šifra je bila tipa metafore i koristila se poetska aluzija,
koja je bila usvojena da bi se zbunili monitori Rajha – koji su mogli da
odgonetnu svaku doslovnu šifru, koliko god ona bila komplikovana. Znači
jasno je da su vlasti u Tokiju imale na umu Rajh, a ne kvazi-nelojalne klike u
Houm Ajlends. Ključna fraza „Obrano mleko je njegova ishrana”, odnosila se
na Kecelju, na jezivu pesmu koja je izlagala doktrinu „…Stvari su retko kad
ono što izgleda da jesu. Obrano mleko maskira se kao pavlaka.” I Ji Đing,
kada ga je gospodin Tagomi pitao za savet potkrepi njegov sud. Komentar je
glasio:

Ovde se pretpostavlja snažan čovek. Istina je da se ne uklapa u svoju okolinu,
utoliko ukoliko je i suviše nagao i obraća i suviše malo pažnje na formu. Ali
pošto je čvrstog karaktera, on se susreće sa odgovorom…

Sud se, jednostavno, sastojao u tome da gospodin Bejns nije ono što
izgleda; da stvarna svrha njegovog dolaska u San Francisko nije bila da

potpiše ugovor za injekcione kalupe. Da je gospodin Bejns, u stvari, špijun.

Ali za živog boga gospodin Tagomi nije mogao da dokuči kakav to
špijun, za koga ili za šta.

U jedan i četrdeset tog popodneva, Robert Čildan sa ogromnim
unutrašnjim otporom zaključa prednja vrata Američkih umetničkih
rukotvorina Inc.. Odvuče svoje teške kofere do ivičnjaka, mahnuvši rukom
pozva pedikeb, i reče činku da ga odveze do zgrade Nipon Tajmsa.

Čink,[8] upala lica, zguren i znojav, zinu u znak potvrde da je shvatio o
kojem je mestu reč, i uze da utovaruje torbe gospodina Čildana. Zatim, pošto
je samom gospodinu Čildanu pomogao da se smesti u sedište obloženo
ćilimom, čink uključi pedimetar, pope se na svoje mesto i potera vozilo na
pedala, Montgomeri stritom, između automobila i autobusa.

Čitav dan proveo je u traženju predmeta za gospodina Tagomija, i
Čildana gotovo preplaviše gorčina i briga dok je posmatrao zgrade kako
prolaze kraj njega. I najzad ipak trijumf. Neka izdvojena sposobnost, izvan
njega: našao je pravu stvar, i gospodin Tagomi će se umiriti, a njegov klijent
će biti prezadovoljan, ko god da je. Ja uvek dajem zadovoljenje, mislio je
Čildan. Mojim mušterijama.

Bio je u stanju da dobavi, na čudesan način, gotovo netaknut primerak
Prve sveske, broj jedan Tip-Top stripova. Pošto je datirao iz tridesetih godina,
predstavljao je odabrani primerak tipičnog proizvoda američke kulture; jedan
od prvih stripova, dragocen trofejni komad za kojim kolekcionari večito
tragaju. Naravno, poneo je i druge stvari sa sobom, da najpre njih pokaže.
Postepeno će voditi stvar sve do stripa koji leži dobro zaštićen u kožnoj
navlaci zapakovanoj u toalet papir u sredini najveće torbe.

Radio u pedikabu urlao je popularne melodije, nadmećući se sa radio-
aparatima drugih kabova, automobila, i autobusa. Čildan nije čuo; bio je
navikao na to. Nije primećivao ni ogromne neonske firme koje su neprestano
svetlele reklamama, pokrivajući praktično cele fasade svih velikih zgrada. Na
kraju krajeva, i on je imao firmu; noću se ona palila i gasila zajedno sa svim
ostalim firmama u gradu. Na koji drugi način se reklamiralo? Čovek je morao
da bude realan.

U stvari, urlanje radija, buka od saobraćaja, reklame i ljudi su ga
uljuljkivali. Brisali njegove unutarnje brige. A prijalo mu je da ga vozi drugo
ljudsko biće i da oseća napinjanje činkovih mišića pretvoreno u pravilne
vibracije; kao neka mašina za opuštanje, razmišljao je Čildan. Da te vuku

umesto da moraš da vučeš. I – da imaš, makar i samo za trenutak, više mesto.

Prenu se, sa osećanjem krivice. Ima i suviše mnogo da se planira; nema
vremena za dremku u podne. Da li je odeven apsolutno kako treba za zgradu
Nipon Tajmsa? Možda će se onesvestiti u brzom liftu. Ali je sa sobom poneo
pilule za vožnju, jedan nemački preparat. Razni načini obraćanja… znao ih
je. Sa kime da se ponaša ugladeno, s kime grubo. Budi grub prema portiru,
lift-boju, čoveku sa recepcije, vodiču, pazikući svake vrste. Klanjaj se
svakom Japancu, naravno čak ako moraš da se pokloniš i stotinu puta. Ali
pinoci. Nebulozna oblast. Pokloni se, ali gledaj pravo kroz njih kao da ne
postoje. Prema tome, da li je time obuhvaćena svaka situacija? Kako je kad
stranac dolazi u posetu? Nemci su se često mogli videti u Trgovinskim
misijama, kao i neutralci.

A zatim, mogao bi da vidi i roba.

Nemački ili Južni brodovi pristajali su u luci San Franciska sve vreme, i
crnima su se povremeno dozvoljavali kratkotrajni izlasci. Uvek u grupama
manjim od trojice. I nisu mogli da budu napolju pošto padne noć; čak i po
pacifičkom zakonu, morali su da se drže policijskog časa. Ali robovi su isto
tako istovarivali na dokovima, i ti su živeli stalno na kopnu, u udžericama
ispod kejova, nad vodom. Niko od njih se neće naći u kancelarijama
Trgovinske misije, ali ako dođe do nekakvog istovara – recimo, da li on treba
sam da ponese svoje torbe do kancelarije gospodina Tagomija? Svakako ne.
Moraće se naći neki rob, pa čak ako bude morao da čeka i sat. Čak i ako bi
propustio sastanak. Nije dolazilo u obzir da dopusti da ga rob vidi kako nešto
nosi; na to je morao jako da pazi. Takva greška bi ga skupo koštala; više
nikada ne bi imao nikakvo mesto među onima koji su videli.

Na neki način, mislio je Čildan, gotovo bih uživao da sam unesem svoje
torbe u zgradu Nipon Tajmsa usred bela dana. Kakav grandiozan gest. Nije u
stvari nezakonit; ne bih otišao u zatvor. A pokazao bih svoja stvarna
osećanja, onu stranu čoveka koja se nikada ne ispoljava u javnom životu.
Ali…

Mogao bih to da učinim, mislio je, samo da nema ovih prokletih crnih
robova što vrebaju unaokolo; mogao bih da podnesem da oni iznad mene to
vide, njihovu grdnju – na kraju krajeva, oni me grde i ponižavaju svakog
dana. Ali da me oni ispod mene vide, da osetim njihov prezir. Kao što je ovaj
čink što okreće pedala tu ispred mene. Da nisam uzeo pedikab, da me je
video kako pokušavam da idem pešice na poslovni sastanak…

Čovek je morao da krivi Nemce zbog te situacije. Tendenciju da odgrizu
više no što mogu da sažvaću. Na kraju krajeva, samo što su uspeli da dobiju
rat, a već su krenuli u osvajanje sunčevog sistema, dok su u zemlji donosili
proglase koji… pa, bar je ideja bila dobra. I konačno, uspeli su sa Jevrejima i
Ciganima i Proučavaocima Biblije. Dok su Sloveni bili odgurani dve hiljade
godina unazad, u svoju postojbinu u Aziji. Potpuno isterani iz Evrope, na
olakšanje svih. Vratili su se jahaćim jakovima i lovu sa lukom i strelom. I oni
veliki sjajni časopisi koji su se štampali u Minhenu i razašiljali svim
bibliotekama i prodavnicama novina… čovek je sam mogao da vidi slike u
boji preko cele strane: plavooke, plavokose naseljenike Arijevce koji sada
marljivo obrađuju zemlju, odabiraju stoku i useve, oru, i tako dalje u
prostranoj žitnici sveta, Ukrajini. Ti tipovi su svakako izgledali srećni. I
njihova imanja i kuće bili su čisti. Više niste videli slike pijanih tupavih
Poljaka oklembešenih po ugnutim tremovima, ili kako na seoskoj pijaci
izvikujući prodaju šačicu natrule repe. Sve je to pripadalo prošlosti, kao i
izrovane prljave ulice koje su se nekada u kišno doba pretvarale u blatnjave
bare u kojima su se kola zaglibljivala.

Ali Afrika. Tamo su se jednostavno prepustili svom oduševljenju, i tome
si morao da se diviš, iako bi ih promišljeniji savet bio upozorio da puste da to
malo sačeka dok se, recimo, ne završi Projektovana poljoprivredna zemlja. E,
tamo su Nacisti pokazali genijalnost; tu se zaista iz njih ispilio umetnik.
Sredozemno more začepljeno, isušeno, pretvoreno u obradivu površinu
primenom atomske energije – kakva smelost! Kako su bili položeni na plećke
potajni podsmevači, na primer izvesni trgovci na Montgomeri stritu koji su se
rugali. A činjenica je da se sa Afrikom gotovo uspelo… ali u jednom takvom
projektu, gotovo je zlokobna reč čim se prvi put spomene. Rozenbergova
poznata moćna brošura izdata 1958. godine; tada se ta reč prvi put pojavila.
Što se tiče konačnog rešenja afričkog problema, gotovo smo postigli svoje
ciljeve. Na žalost, međutim…

Ipak, bilo je potrebno dve stotine godina da se uklone američki domoroci,
dok je Nemačka to gotovo učinila u Africi za petnaest godina. Zato nikakva
kritika nije po pravu bila u redu. Čildan se nedavno izraspravljao oko toga za
ručkom sa nekim od onih drugih trgovaca. Oni su očekivali čuda, očigledno,
kao da su Nacisti mogli mađijom da preobliče svet. Ne, to je bila nauka i
tehnologija, i onaj basnoslovni talenat za težak rad; Nemci nikada nisu
prestajali da se svojski trude. A kada bi izvršili zadatak, izvršili su ga tačno.

I na svaki način, letovi na Mars odvratili su pažnju sveta sa nevolje u

Africi. Tako da se sve opet svelo na ono što je on govorio svojim kolegama
vlasnicima trgovina; ono što Nacisti imaju a nama nedostaje jeste –
plemenitost. Divimo im se zbog njihove ljubavi prema radu ili efikasnosti…
ali to je san koji pokreće čoveka. Vasionski letovi najpre na Mesec, pa na
Mars; pa sad, ako to nije najstarija čežnja čovečanstva, naša najtananija nada
u slavu. Onda, Japanci s druge strane. Znam ih dosta dobro; najzad, sa njima
poslujem, iz dana u dan. Oni su – s time da se pomirimo Istočnjaci. Žuti. Mi
belci moramo da im se klanjamo zato što oni drže vlast. Ali gledamo
Nemačku; vidimo šta se može učiniti tamo gde su belci pobedili, i to je nešto
sasvim drugo.

„Blizu smo Nipon Tajmsa, gospodine”, reče čink, dok su mu se grudi
zadihano dizale od napornog penjanja uz brdo. Sada je usporio.

Čildan je pokušavao da sebi predstavi klijenta gospodina Tagomija. Jasno
je da je čovek neobično važan; to je shvatio po tonu gospodina Tagomija
preko telefona, po njegovoj ogromnoj uznemirenosti. U glavi mu iskrsnu
slika jednog od njegovih sopstvenih veoma značajnih klijenata, bolje reći
mušterija, jednog čoveka koji je mnogo učinio da Čildanu stvori reputaciju
među visokim ličnostima koje su živele u oblasti Zaliva.

Pre četiri godine, Čildan nije bio trgovac retkim i poželjnim stvarima kao
sada; vodio je malu i prilično šturo osvetljenu antikvarnicu na Giriju.
Susedne trgovine prodavale su polovan nameštaj, ili gvožđuriju, ili su bile
perionice. To nije bila lepa okolina. Noću su se događale nasilničke pljačke i
ponekad silovanja na pločniku, uprkos naporima policije San Franciska, pa
čak i Kempeitaija, japanskih viših organa. Na sve izloge spuštale su se
gvozdene rešetke kad bi se završio radni dan, da bi se sprečile provale. Ipak,
u taj kraj grada došao je jedan postariji penzionisani vojnik Japanske armije,
major Ito Humo. Visok, tanak, belokos, ukočenog hoda i držanja, major
Humo je Čildanu dao prvu predstavu o tome šta bi se moglo učiniti sa
trgovinom kao što je njegova.

„Ja sam kolekcionar”, objasnio je major Humo. Proveo je čitavo popodne
pretražujući po gomilama starih časopisa u radnji. Svojim blagim glasom
objasnio je nešto što Čildan nije baš sasvim mogao da shvati u to vreme: za
mnoge bogate, kulturne Japance, istorijski predmeti američke civilizacije bili
su isto tako interesantni kao i oni formalniji antikviteti. Zašto je tako, ni sam
major nije znao; on je posebno robovao skupljanju starih časopisa koji su
pisali o metalnoj dugmadi S.A.D., kao i same dugmadi uopšte. To je bilo kao

sakupljanje novčića ili maraka; za to se nije moglo dati nikakvo racionalno
objašnjenje. A bogati kolekcionari plaćali su visoke cene.

„Daću vam jedan primer”, rekao je major.„Znate li šta znače kartice
‘Užasi rata’?” Gledao je Čildana sa pohlepom. Pretražujući po sećanju,
Čildan se najzad doseti. U njegovom detinjstvu, kartice su se davale sa
žvakaćom gumom. Po jedan cent. Bila ih je čitava serija, i svaka kartica
predstavljala je drugačiji užas.

„Jedan moj dragi prijatelj”, nastavio je major, sakuplja ‘Užase rata’.”
Sada mu nedostaje samo još jedna. Potonuće Panaija. Ponudio je znatnu
sumu novca upravo za tu kartu.”

„Kvrc-karte”, odjednom reče Čildan.

„Molim, gospodine?”

„Mi smo se kvrcali sa njima. Svaka karta je imala glavu i rep.” Imao je
oko osam godina. „Svaki je imao po špil kvrc-karata. Stali bismo, po dvojica,
jedan prema drugom. Svaki bi ispustio kartu tako da se prevrne u vazduhu.
Dečak čija bi se karta spustila sa glavom na gore, onom stranom sa slikom,
dobio bi obe karte.” Kako je prijatno sećati se tih lepih dana, tih ranih srećnih
dana njegovog detinjstva.

Razmišljajući, major Humo reče: „Čuo sam kako moj prijatelj razgovara
o svojim kartama ‘Užasi rata’, i to nikada nije spomenuo. Moje je mišljenje
da on ne zna kako su se te karte zaista koristile.”

Konačno, u radnji se pojavio majorov prijatelj da čuje Čildanov istorijski
prikaz iz prve ruke. Takođe penzionisani oficir Imperijalne armije, taj čovek
je bio fasciniran.

„Zapušači od boca!” uzviknuo je Čildan bez upozorenja.

Japanac zažmirka ne shvatajući.

„Sakupljali smo zapušače sa boca od mleka. Kao klinci. One okrugle
zapušače na kojima je bio naziv mlekare. Mora da je bilo na hiljade mlekara
u Sjedinjenim Državama. Svaka je štampala poseban zapušač.”

Oficirove oči se zacakliše instinktom. „Da li posedujete išta od svoje
nekadašnje zbirke, gospodine?”

Naravno, Čildan nije imao ništa. Ali… verovatno je još moguće dobiti
starinske, davno zaboravljene zapušače iz onih dana pre rata kada je mleko
dolazilo u staklenim bocama a ne u krutim kartonskim kutijama koje se
bacaju.

I tako je, korak po korak, postepeno, ušao u posao. Drugi su otvarali
slične radnje, koristeći sve veće ludovanje Japanaca za predmetima američke
izrade… ali je Čildan uvek zadržavao svoju prednost.

„Daćete mi”, reče čink izvlačeći ga iz njegovog razmišljanja, „jedan dolar
za vožnju, gospodine.” Bio je istovario torbe i čekao.

Čildan mu plati odsutnog duha. Da, sasvim je verovatno da klijent
gospodina Tagomija liči na majora Humoa; bar, mislio je Čildan kiselo, sa
moje tačke gledanja. Poslovao je sa toliko mnogo Japanaca… ali mu je još
bilo teško da ih razlikuje jednog od drugog. Bilo ih je malih, zdepastih,
građenih kao rvači. Onda onih kao apotekari. Pa kao baštovani što neguju
drveće, šiblje i cveće… on je imao svoje kategorije. Zatim mladi, koji mu
uopšte nisu izgledali kao Japanci. Klijent gospodina Tagomija će verovatno
biti poslovan čovek otmenog držanja, i pušiće filipinsku cigaru.

I onda, stojeći pred zgradom Nipon Tajmsa, sa torbama na trotoaru pored
sebe, Čildan odjednom pomisli ohladivši se: a ako mu klijent nije Japanac!
Sve u torbama je bilo odabrano prema njima, njihovim ukusima…

Ali čovek je morao da bude Japanac. gospodin Tagomi je prvobitno
poručio plakat za regrutaciju iz Građanskog rata; svakako će samo Japanac
mariti za takvo đubre. Tipično za njihovu maniju za trivijalnim, opčinjenost
ljudi koji poštuju zakon dokumentima, proglasima, oglasima. Seti se jednoga
koji je svoje slobodno vreme posvećivao sakupljanju novinskih oglasa o
američkim patentiranim lekovima iz hiljadu devetstotih godina.

Bilo je i drugih problema za rešavanje. Neposrednih problema. Kroz
visoka vrata zgrade Nipon Tajmsa žurili su muškarci i žene, svi lepo odeveni;
njihovi glasovi dopreše do Čildanovih ušiju, i on se pokrenu. Baci pogled
nagore, na velelepno zdanje, najvišu zgradu u San Francisku. Zid od
kancelarija, prozora, čudesan projekt japanskih arhitekata – i unaokolo vrtovi
sa patuljastim zimzelenim drvećem, stenjem, pejzažom karesansui, sa
peskom kao isušenim potokom koji vijuga pored korenja, među
jednostavnim, pljosnatim kamenovima nepravilnog oblika postavljenim u
nejednakim razmacima…

Vide da je crnac koji je nosio prtljag sada slobodan. „Nosač!” odmah
pozva Čildan.

Crni požuri ka njemu, osmehujući se.

„Na dvadeseti sprat”, reče Čildan svojim najgrubljim glasom. „Krilo B.
Odmah.” Pokaza torbe i nastavi ka vratima zgrade. Naravno da se nije

osvrtao.

Trenutak kasnije nađe se u gomili koja ga ugura u jedan od ekspresnih
liftova; oko njega su većinom bili Japanci, njihova čista lica su odsjajkivala
na blistavom osvetljenju lifta. Onda se lift podiže velikom brzinom
izazivajući muku u stomaku, sa brzim škljocanjem spratova u prolazu; on
zatvori oči, čvrsto ukopa stopala, moleći se da se let završi. Crnac je,
naravno, torbe odneo teretnim liftom. Ne bi bilo blizu pameti pustiti ga ovde.
U stvari – Čildan otvori oči i pogleda za trenutak – bio je jedan od
malobrojnih belaca u liftu.

Kada ga je lift ispustio na dvadesetom spratu, Čildan se već u sebi
klanjao, pripremajući se za susret u kancelarijama gospodina Togomija.

3.

Na zalasku sunca, pogledavši u nebo, Julijana Frink vide svetlu tačku na nebu
kako opisuje luk i nestaje na zapadu. Jedan od onih nacističkih raketnih
brodova, reče za sebe. Leti na Obalu. Pun velikih zverki. A ja sam ovde dole.
Mahnu rukom, iako je raketni brod, naravno, već bio otišao.

Sa Stenovitih planina su dolazile senke. Plavi vrhovi su se pretvarali u
noć. Jato spornih ptica, selica, letelo je paralelno sa planinama. Tu i tamo
neki automobil bi upalio prednja svetla; videla je po dve svetle tačke duž
autoputa. I svetlost jedne benzinske pumpe. Kuće.

Već mesecima je živela ovde u Kenon Sitiju u Koloradu. Bila je
instruktor džudoa.

Njen radni dan se završio i spremala se da se istušira. Osećala je umor.
Svi tuševi su radili, tuširale su se mušterije Rejove Gimnastičke škole, i zato
je ona stajala i čekala napolju na prohladnom, uživajući u mirisu planinskog
vazduha, miru. Sve što je sada čula bio je slab žamor od kioska sa
pljeskavicama dole niz ulicu, pored autoputa. Parkirala su se dva ogromna
kamiona dizelaša, i videlo se, u sumraku, kako se vozači miču i navlače svoje
kožne jakne pre no što će ući u kiosk.

Pomisli: zar se Dizel nije bacio sa prozora svoje spavaće kabine na
brodu? Izvršio samoubistvo tako što se udavio na jednom prekookeanskom
putovanju? Možda bi ja trebalo to da učinim. Samo što ovde nema okeana.
Ali uvek ima nekog načina. Kao kod Šekspira. Igla probodena kroz košulju u
gradu, i zbogom Frink. Devojka koja ne mora da se plaši beskućnika
pljačkaša iz pustinje. Hoda uspravljena, sa svešću o mnogim mogućnostima
da se osedelom zabalavelom protivniku uštine neki nerv. Umesto toga smrt,
recimo, ušmrkivanjem automobilskog izduvnog lonca u gradu kraj kojeg
prolazi autoput, možda kroz dugu šuplju slamku.

Naučila je to, pomisli, od Japanaca. Upila je u sebe spokojan stav prema
smrtnosti, zajedno sa džudom koji donosi novac. Kako ubiti, kako umreti.
Jang i Jin.[9] Ali, to je sada ostalo iza nje; ovo je protestantska zemlja.

Dobro je bilo videti nacističke rakete kako preleću i ne zaustavljaju se, ne
pokazuju nikakvo interesovanje za Kenon Siti, Kolorado. Niti za Jutu ili
Vajoming ili istočni deo Nevade, ni za jednu od otvorenih praznih pustinjskih
država ili pašnjačkih država. Mi nemamo nikakve vrednosti, reče ona za
sebe. Možemo da iživimo svoje sićušne živote. Ako želimo. Ako nam je
stalo.

Sa jednog od tuševa začu se otključavanje vrata. Zatim oblik, velika
gospođica Dejvis, istuširana, obučena, sa tašnom ispod miške. „Oh, jeste li
čekali, gospođo Frink? Izvinite.”

„Ništa”, reče Julijana.

„Znate, gospođo Frink, toliko mi koristi džudo. Čak više od Zena. Htela
sam to da vam kažem.”

„Stešite kukove na zenovski način”, reče Julijana. „Izgubite kilograme
bezbolnim satorijem.[10] Izvinjavam se, gospođice Dejvis. Zamlaćujem se.”

Gospođica Dejvis reče: „Jesu li vas mnogo izmučili?”

„Ko?”

„Japovi. Pre nego što ste naučili da se branite.”

„Bilo je strašno”, odgovori Julijana. „Vi nikada niste bili tamo, na Obali.
Tamo gde su oni.”

„Nikada nisam bila izvan Kolorada”, reče gospođica Dejvis bojažljivo
ustreptalim glasom.

„Moglo bi se to dogoditi ovde”, reče Julijana. „Mogli bi da odluče da
okupiraju i ovaj region.”

„Ne sa ovolikim zakašnjenjem!”

„Nikada ne znate šta će oni učiniti”, odvrati Julijana. „Oni skrivaju svoje
prave misli.”

„Šta – su vas terali da činite?” priljubljujući tašnu uz telo obema rukama,
gospođica Dejvis priđe bliže, u večernjoj tmini, da bi čula.

„Sve”, reče Julijana.

„Oh, Gospode. Ja bih se borila”, reče gospođica Dejvis.

Julijana se izvini i pođe ka slobodnom tušu; neka druga mu se

približavala sa peškirom preko ruke.

Malo kasnije je sedela kod Čarlijeve ukusne pržene pljeskavice; nemarno
čitajući jelovnik. Džuk-boks je svirao nekakvu sirovu melodiju; gitara, i
tugovanka zagušena emocijama… vazduh je bio težak od pregorele masti. Pa
ipak, mesto je bilo toplo i svetlo, i razvedrilo ju je. Prisustvo vozača kamiona
kod tezge, kelnerica, veliki Irac kuvar u beloj bluzi na registar kasi
predstavljali su promenu.

Opazivši je, Čarli joj priđe da je lično usluži. Oteže cereći se: „Gospođica
će čaj?”

„Kafu”, reče Julijana, podnoseći kuvarev nemilosrdni humor.

„Ah, tako”, reče Čarli klimnuvši glavom.

„I topao sendvič sa odreskom i sosom.”

„Nećete supu od pacovskog gnezda? Ili možda kozji mozak pržen na
maslinovom ulju?” Dvojica vozača kamiona se takođe rascerekaše na
dosetku, okrećući se na svojim stolicama. I pored toga sa zadovoljstvom
primetiše kako je privlačna. Čak i bez zadirkivanja kuvara videla bi da je
vozači kamiona odmeravaju. Meseci aktivnog bavljenja džudom dali su joj
neobičan mišićav izgled; znala je kako se dobro drži i šta to znači za njenu
figuru.

To je sve u vezi sa mišićima ramena, mislila je susrećući se sa njihovim
pogledima. I igrači to rade. Nema nikakve veze sa veličinom. Pošaljite svoje
žene u gimnastičku salu, i mi ćemo ih naučiti. I bićete daleko zadovoljniji u
životu.

„Držite se dalje od nje”, upozori kuvar kamiondžije namignuvši im. „Ima
da vas baci na stražnjicu.”

Ona reče mlađem od kamiondžija: „Odakle si?”

„Iz Misurija”, rekoše obojica.

„Jeste li iz Sjedinjenih Država?” zapita ona.

„Ja jesam”, reče stariji čovek, „iz Filadelfije. Imam tamo tri deteta.
Najstarijem je jedanaest.”

„Slušajte”, reče Julijana, „je li lako – tamo dobiti dobar posao?”

Mlađi vozač kamiona reče: „Sigurno. Ako imaš pravu boju kože.” On
sam je imao tamno zamišljeno lice sa kovrdžavom crnom kosom. Izraz mu je
postao tvrd i gorak.

„On je Vop”,[11] reče stariji čovek.

„Pa”, reče Julijana, „zar Italija nije dobila rat?” Osmehnu se mladom
kamiondžiji, ali joj on ne uzvrati osmeh. Umesto toga, njegove turobne oči
još jače zasjaše, i on se odjednom okrenu od njih.

Žao mi je, pomisli ona. Ali ne reče ništa. Ne mogu da spasem ni tebe niti
ikog drugog od toga što je crnomanjast. Seti se Franka. Pitam se da li je već
mrtav. Rekao je pogrešnu stvar; skrenuo sa linije. Ne, mislila je. On nekako
voli Japove. Možda se poistovećuje sa njima zato što su ružni. Ona je uvek
govorila Franku da je ružan. Proširio pore. Veliki nos. Njena koža bila je fina,
neobično fina. Je li umro bez mene? Fink znači zeba, neka vrsta ptice. A kažu
da ptice umiru.

„Vraćaš li se na drum večeras?” zapita mladog vozača Italijana.

„Sutra.”

„Ako nisi zadovoljan u S.A.D., zašto ne pređeš ovamo za stalno?” reče
ona. „Ja živim u Stenovitim već dugo, i nije tako loše. Živela sam na Obali, u
San Francisku. I oni tamo imaju to s kožom.”

Sedeći zguren uz tezgu, mladi Italijan baci kratak pogled na nju i reče:
„Gospođo, dovoljno je loše morati da se provede jedan dan ili jedna noć u
ovakvom gradu. Živeti ovde? Isuse, kada bih mogao da dobijem bilo kakav
drugi posao i da ne moram da budem na drumu i da jedem na ovakvim
mestima…” Primetivši da se kuvar zacrveneo, prestade da govori i poče da
pije svoju kafu.

Stariji kamiondžija mu reče: „Džo, ti si snob.”

„Mogli biste da živite u Denveru”, reče Julijana. „Tamo je lepše.” Znam
ja vas Amerikance sa istoka, mislila je. Vi volite provod. Sanjate svoje velike
planove. Sitne su to stvari za vas – Stenovite. Ovde se ništa nije dogodilo još
od pre rata. Stari penzioneri, farmeri, glupi, spori, siromašni… a svi bistri
momci su otpirili na istok do Njujorka, prešli granicu legalno ili ilegalno.
Zato, mislila je, što su tamo pare, velike pare koje dolaze od industrije.
Ekspanzija. Nemačke investicije su mnogo učinile… nije im dugo trebalo da
ponovo izgrade S.A.D.

Kuvar reče grubim ljutitim glasom: „Druškane. Ja ne ljubim Jevreje, ali
sam video neke od tih jevrejskih izbeglica kako beže iz vaših S.A.D. četr’est
devete, i neka ti budu tvoje S.A.D. Ako se tamo mnogo gradi i ako ima puno
slobodnog novca koji se lako može zaraditi, to je zato što su ga ukrali od onih

Jevreja kada su ih šutnuli iz Njujorka, po tom prokletom nacističkom
Nirnberškom zakonu. Živeo sam kao dete u Bostonu, i ne marim naročito za
Jevreje, ali nikada nisam mogao ni pomisliti da će u S.A.D. proći taj
nacistički rasistički zakon, čak i da smo izgubili rat. Čudi me što niste u
Oružanim snagama S.A.D., i što se ne spremate za invaziju na neku malu
Južnoameričku republiku kao front za Nemce, da bi mogli da još malčice
potisnu Japance.”

Oba vozača kamiona su bili na nogama, ukočenih lica. Stariji je dohvatio
bocu kečapa sa tezge i držao je uspravno za grlić. Ne okrećući leđa dvojici
ljudi kuvar poseže iza sebe dok prstima ne napipa jednu viljušku za meso.
Uze viljušku i zadrža je.

Julijana reče: „Denver će dobiti jednu od onih pista otpornih na toplotu
tako da će tamo moći da sleću Lufthansine rakete.”

Nijedan od trojice ljudi nije se pokrenuo niti progovorio. Ostale mušterije
su sedele ćuteći.

Najzad kuvar reče: „Jedna je preletela negde oko zalaska sunca.”

„Nije išla za Denver”, reče Julijana. „Išla je na zapad, na Obalu.”

Malo po malo, dvojica kamiondžija ponovo sedoše. Stariji je mumlao.
Uvek zaboravljam; ovde su pomalo žuti.

Kuvar reče: „Japovi nisu ubijali Jevreje, za vreme rata ili posle. Japanci
nisu gradili peći za spaljivanje.”

„Šteta što nisu”, reče stariji kamiondžija. Ali se prihvati šolje sa kafom i
nastavi da jede.

Žuti, mislila je Julijana. Da, valjda je tako. Mi ovde volimo Japove.

„Gde ćete noćas odsesti?” zapita, obraćajući se mladom vozaču, Džou.

„Ne znam”, odgovori on. „Samo što sam sišao sa kamiona i ušao ovamo.
Ne dopada mi se cela ova država. Možda ću spavati u kamionu.”

„Motel Hani Bi[12] nije tako loš”, reče kuvar.

„Dobro”, reče mlađi vozač. „Možda ću odsesti tamo. Ako nemaju ništa
protiv što sam Italijan.” Govorio je sa određenim akcentom, iako se trudio da
ga sakrije.

Posmatrajući ga, Julijana pomisli – ovako je ogorčen zbog idealizma.
Previše traži od života. Večito u pokretu, nemiran i sa zavijanjem u stomaku.
Ja sam ista takva; ne bih mogla da ostanem na Zapadnoj obali, a na kraju
neću moći da podnosim ni ovo ovde. Zar nisu oni stari bili takvi? Ali, mislila

je, sada granica nije ovde; to su druge planete.

Mislila je: on i ja bismo mogli da se prijavimo za neki od onih raketnih
brodova za kolonizaciju. Ali Nemci bi njega odbili zbog boje kože, a mene
zbog moje crne kose. Oni bledunjavi mršaviji nordijski S.S. pederi u onim
tvrđavama za obuku u Bavarskoj. Ovaj tip – Džo kako li se preziva čak nema
ni pravi izraz lica; trebalo bi da ima onaj hladan ali nekako oduševljen izgled,
kao da ne veruje ni u šta, a ipak ima neku apsolutnu veru. Da, takvi su oni.
Nisu idealisti kao Džo i ja; oni su cinici koji veruju do krajnosti. To je neka
vrsta moždanog defekta, kao lobotomija – ono osakaćivanje koje su nemački
psihijatri vršili kao jadnu zamenu za psihoterapiju.

Njihova nevolja je, zaključi ona, u seksu; nešto su pogrešno učinili s tim
tamo negde tridesetih godina, i stvar se pogoršala. Hitler je to počeo sa
njegovom – šta je ona bila? Njegova sestra? Tetka? Nećakinja? I u njegovoj
porodici su se međusobno uzimali; otac i majka su mu bili brat i sestra od
tetke. Svi oni čine rodoskrvnuće, vraćajući se prvobitnom grehu požude za
svojom sopstvenom majkom. Zato oni, ti elitni pederi esesovci, imaju onaj
anđeoski budalasti samouvereni smešak, onu bebastu nevinost plavušana;
čuvaju se za mamu. Ili jedan za drugog.

I ko je za njih Mama? pitala se. Vođa, Herr Bormann, za koga se
pretpostavlja da je na samrti? Ili – Bolesni.

Stari Adolf, za koga misle da je negde u sanatorijumu, koji proživljava
svoj život senilne pareze. Sifilis mozga, koji datira iz njegovih siromašnih
dana dok je bio skitnica u Beču… dugačak crni kaput, prljav donji veš,
otrcana svratišta za lutalice.

Očigledno, to je bila zlurada božja osveta, tačno kao iz nekog nemog
filma. Taj strašni čovek spržen paklenom prljavštinom, istorijskom kaznom
za čovekovo zlo.

A ono strašno je bilo u tome što je sadašnja Nemačka imperija proizvod
tog mozga. Najpre politička partija, onda nacija, pa zatim pola sveta. I sami
Nacisti su je dijagnosticirali, identifikovali; onaj nadri-travar koji je lečio
Hitlera, onaj Dr. Morel koji je Hitleru propisivao patentni lek nazvan
Antigasne pilule Dr. Kestera – on je najpre bio specijalista za venerične
bolesti. Ceo svet je to znao, a ipak je Vođino trućanje i dalje bilo sveto, i
dalje važilo kao Biblija. Ta gledišta su do sada već zarazila civilizaciju, i
poput kužnih spora, slepe plave nacističke kraljice uzletale su sa Zemlje na
druge planete, šireći zatrovanje.

Šta zaradiš od rodoskrvne veze: ludilo, slepilo, smrt.

Brr. Strese se.

„Čarli”, pozva kuvara. „Jeste li skoro gotovi sa mojom porudžbinom?”
Osećala se apsolutno sama; podigavši se na noge priđe tezgi i sede pored
registar-kase.

Niko je nije primetio osim mladog vozača Italijana; njegove tamne oči su
bile prikovane za nju. Džo, tako mu je bilo ime. Džo, i kako dalje? – pitala se.

Pošto mu je sada bila bliže, vide da nije tako mlad kao što je mislila.
Teško je pogoditi; ta snaga u njemu smetala joj je da prosudi. Stalno je
provlačio rukom kroz kosu, terajući je unazad iskrivljenim, krutim prstima.
Ima nešto naročito u ovom čoveku, mislila je. Iz njega bije – smrt. To ju je
uznemirivalo, ali i privlačilo. Sada stariji naže glavu i nešto mu šapnu. Onda
su je obojica posmatrala, ovog puta pogledom koji nije bio uobičajeno muško
interesovanje.

„Gospođice”, reče stariji. Obojica su sada izgledala veoma napregnuto.
„Znate li šta je ovo?” Podiže pljosnatu belu kutiju, ne suviše veliku.

„Da”, reče Julijana. „Najlon čarape. Sintetičko vlakno koje proizvodi
samo veliki kartel u Njujorku, I. gospodin Farben. Vrlo retke i skupe.”

„Morali ste da ga date Nemcima; monopol nije loša ideja.” Stariji
kamiondžija pruži kutiju svome drugu, koji je laktom odgurnu duž šanka ka
njoj.

„Imate kola?” zapita mladi Italijan, srkućući kafu. Iz kuhinje se pojavi
Čarli; nosio je njen tanjir.

„Mogli biste da me odvezete na to mesto.” Divlje, snažne oči su je
proučavale, i ona je postajala sve nervoznija, a ipak sve zapanjenija. „Taj
motel, ili gde već to treba da prenoćim. Je li tako?”

„Da”, reče ona. „Imam kola. Jedan stari Studebeker.”

Kuvar pređe pogledom sa nje na mladog kamiondžiju, onda stavi tanjir
pred nju na šank.

Zvučnik na kraju središnjeg prolaza reče: „Achutung, meine Damen und
Herren.”[13] Na svom sedištu, gospodin Bejns se prenu, otvori oči. Kroz
prozor sa desne strane mogao je da vidi, daleko dole, smeđu i zelenu boju
zemlje, pa zatim plavo. Pacifik. Raketa je, shvati on, započela svoje dugo
sporo spuštanje.

Najpre na nemačkom, zatim na japanskom, i najzad na engleskom jeziku,
zvučnik objasni da niko ne sme da puši niti da se odvezuje sa svog
tapaciranog sedišta. Spuštanje će, reče, trajati osam minuta.

Onda počeše da rade zadnji mlazevi, tako iznenada i glasno, i tako
žestoko zatresoše brod, da jedan broj putnika zinu. Gospodin Bejns se
osmehnu, a na sedištu uporedo sa njegovim preko puta prolaza još jedan
putnik, mlađi čovek sa kratko podšišanom plavom kosom, takođe se nasmeši.

„Sie furchten dass…”[14] započe mladi čovek. Ali gospodin Bejns smesta
reče na engleskom:

„Žao mi je; ne govorim nemački.” Mladi Nemac ga je ispitujuće gledao,
zato on ponovi istu stvar na nemačkom.

„Ne nemački?” reče mladi Nemac, zapanjen, na engleskom sa stranim
akcentom.

„Ja sam Švedanin”, reče Bejns.

„Ukrcali ste se na Tempelhofu.”

„Da, bio sam službeno u Nemačkoj. Moj posao me vodi u nekoliko
zemalja.”

Jasno je, mladi Nemac nije mogao da poveruje da neko u savremenom
svetu, neko ko obavlja poslove na međunarodnom nivou i leti – može to sebi
da priušti – najnovijom raketom Lufthanse, ne govori ili neće da govori
nemački. Bejnsa upita: „U kakvom ste biznisu, mein Her?”

„Plastika. Poliesteri. Smole. Erzac – industrijske primene. Shvatate? Ne
roba široke potrošnje.”

„Švedska ima industriju plastičnih materijala?” Neverovanje.

„Da, i to vrlo dobru. Ako mi date vaše ime urediću da vam pošalju
brošuru firme poštom.” gospodin Bejns izvuče pero i notes.

„Ne trudite se. To bi bilo proćerdano. Ja sam umetnik, ne bavim se
trgovinom. Nemojte se ljutiti. Možda ste videli moje radove dok ste bili na
Kontinentu. Aleks Loce.” Čekao je.

„Na žalost, ne zanima me moderna umetnost”, reče gospodin Bejns.
„Dopadaju mi se stari predratni kubisti i apstrakcionisti. Ja volim da slika
nešto znači, a ne samo da predstavlja ideal.” Okrete se.

„Ali to je zadatak umetnosti”, reče Loce. „Da razvija duhovnost čoveka,
iznad senzualnog. Vaša apstraktna umetnost predstavljala je period duhovne
dekadencije, duhovnog haosa, zahvaljujući raspadanju društva, staroj

plutokratiji. Jevrejskim i kapitalističkim milionerima, međunarodnom društvu
koje je podržavalo dekadentnu umetnost. Ta vremena su prošla; umetnost
mora da ide dalje – ne može da stoji u mestu.”

Bejns je klimao glavom, gledajući kroz prozor. „Jeste li ranije bili na
Pacifiku?” zapita Loce.

„Nekoliko puta.”

„Ja ne. Ima jedna izložba mojih dela u San Francisku, koju je
organizovala kancelarija Dr. Gebelsa, sa japanskim vlastima. Kulturna
razmena u cilju razvijanja razumevanja i dobre volje. Moramo ublažiti
zategnutosti između Istoka i Zapada, zar ne? Moramo više saobraćati, a to
umetnost može da učini.”

Bejns klimnu glavom. Dole, izvan vatrenog prstena od rakete, sada se
video grad San Francisko i Zaliv.

„Gde se jede u San Francisku?” govorio je Loce. „Ja imam rezervaciju u
hotelu Palas, ali sam čuo da se može naći dobra hrana u internacionalnom
delu grada kao što je Čajnataun.”[15]

„Tačno”, reče Bejns.

„Jesu li u San Francisku visoke cene? Na ovom putu sam na gubitku.
Ministarstvo je veoma štedljivo.” Loce se nasmeja.

„Zavisi od kursa koji uspete da dobijete. Pretpostavljam da nosite čekove
Rajhsbanke. Savetujem vam da odete u Tokijsku banku u Samson Stritu i da
tamo promenite.”

„Danke sehr”,[16] reče Loce. „Ja bih to inače učinio u hotelu.”

Raketa se gotovo spustila na tle. Sada je Bejns mogao da vidi i sam
aerodrom, hangare, parkiralište, autoput iz grada, kuće… veoma lep pogled,
mislio je. Planine i voda, i nekoliko pramenova magle koji su se uvlačili kod
Golden Gejta.

„Kakva je to ogromna građevina dole?” zapita Loce. „Završena je do
pola, na jednoj strani otvorena. Pristanište za vasionske letelice? Mislio sam
da Niponci nemaju vasionske brodove.”

Sa osmehom, Bejns reče: „To je Stadion Golden Poppi[17] Teren za
bejzbol.”

Loce se nasmeja. „Da, oni vole bejzbol. Neverovatno. Počeli su da rade
na toj velikoj građevini iz razonode, iz sporta, da utroše vreme…”

Prekinuvši ga, Bejns reče: „Završena je. To je njen konačan oblik.
Otvorena je sa jedne strane. Nov arhitektonski projekat. Oni se njime veoma
ponose.”

„Izgleda”, reče Loce gledajući dole, „kao da ju je projektovao Jevrejin.”

Bejns je posmatrao čoveka neko vreme. Osetio je, iako za trenutak, nešto
neuravnoteženo, psihotičnu crtu, u nemačkom umu. Da li Loce stvarno misli
to što je rekao? Je li to bila istinski spontana opaska?

„Nadam se da ćemo se videti kasnije u San Francisku”, reče Loce kada
raketa dotače tle. „Dosađivaću se bez zemljaka za razgovor.”

„Nisam ja vaš zemljak”, reče Bejns.

„Ah, da; tako je. Ali u pogledu rase, sasvim ste blizu. U svakom pogledu
isti.” Loce stade da se vrpolji na sedištu, spremajući se da otkopča
komplikovane pojaseve.

Da li sam ja po rasi srodan sa ovim čovekom? Pitao se Bejns i to toliko
blisko da je to u svakom smislu isto? Onda je ta psihotična žica i u meni.
Psihotičan je svet u kojem živimo. Ludaci su na vlasti. Koliko dugo to već
znamo? Suočeni smo s tim? I – koliko nas to zna? Ne Loce. Možda ako znaš
da si lud nisi lud. Ili ti duh ozdravlja, konačno. Budiš se. Valjda je samo
veoma mali broj svestan svega ovoga. Izolovane osobe, tu i tamo. Dok široke
mase… šta one misle? Sve te stotine hiljada u ovom gradu, ovde. Da li
zamišljaju da žive u jednom zdravom svetu? Ili nagađaju, vide krajičak
istine…?

Ali, mislio je, šta znači to, lud? Legalna definicija. Šta ja time mislim?
Osećam ga, vidim ga, ali šta je to?

Mislio je: to je nešto što ljudi čine, što jesu. To je njihova nesvesnost.
Neznanje o drugima. Njihova nesvesnost o onome što čine drugima, o
razaranju koje su prouzrokovali i prouzrokuju. Ne. To nije to. Ne znam;
osećam to, intuicijom osećam. Ali – oni su surovi bez svrhe… je li to to? Ne.
Bože, pomisli on. Ne mogu da dođem do toga, ne mogu da objasnim. Da li
oni ignorišu delove stvarnosti? Da. Ali – ima tu i nešto više. To su njihovi
planovi. Da, njihovi planovi. Osvajanje planete. Nešto ludačko i slaboumno,
kao što je bilo njihovo osvajanje Afrike, i, pre toga, Evrope i Azije.

Njihovo gledište; kosmičko. Ne o čoveku ovde, tamo o detetu, već jedna
apstrakcija: rasa, zemlja. Volk. Land. Blut. Ehre.[18] Ne o časnim ljudima, već
o samoj Ehre, časti; apstraktno je realno, stvarno im je nevidljivo. Die Güte,

[19] a ne dobri ljudi, ovaj dobri čovek. To je njihovo osećanje prostora i
vremena. Oni vide kroz ovde, kroz sada, gledaju u prostrano crno duboko
izvan, koje se ne menja. A to je fatalno za život. Zato što na kraju neće biti
života; nekada su postojale samo čestice prašine u vasioni, vreli vodonični
gasovi, ništa više, i to će opet doći. Ovo je interval, ein Augenblick.[20]
Kosmički proces žuri dalje, mrveći život ponovo u granit i metan; točak se
okreće za celokupni život. On je sav privremen. A ti – ti ludaci – odgovaraju
granitu, prašini, čežnji neživog; oni žele da pomognu Natur.[21]

I, mislio je dalje, znam ja zašto. Oni žele da budu pokretači, a ne žrtve,
istorije. Poistovećuju se sa božjom moći i veruju da su bogu slični. U tome je
njihovo osnovno ludilo. Savladao ih je neki arhetip; njihova ega su se
psihotično raširila, tako da ne znaju gde počinju oni a prestaje božanstvo. To
nije obest, nije ponos; to je naduvavanje ega do krajnje granice – mešanje
onoga koji obožava i onoga što se obožava. Čovek nije pojeo Boga; Bog je
pojeo čoveka.

Ono što oni ne shvataju jeste čovekova bespomoćnost. Ja sam slab, mali,
bez ikakvog značaja za vasionu. Ona me ne primećuje ja i dalje živim
neprimećen. Ali zašto je to loše? Zar nije tako bolje? Bogovi uništavaju
onoga koga primete. Budi mali… i izbeći ćeš ljubomoru velikih.

Otkopčavajući pojas, Bejns reče: „Gospodine Loce, ovo nikada nikome
nisam rekao. Ja sam Jevrejin. Razumete li?”

Loce se zagleda u njega sa sažaljenjem.

„Ne biste pogodili”, reče Bejns „zato što fizički uopšte ne izgledam kao
Jevrejin; dao sam da mi se izmeni nos, smanje moje masne pore, da mi se
koža izbledi hemijskim putem, izmeni oblik lobanje. Ukratko fizički me ne
mogu otkriti. Mogu da se krećem, i često sam se i kretao u najvišim
krugovima nacističkog društva. Niko me nikada neće otkriti. I…” Zastade,
stojeći blizu, sasvim blizu Locea i uze da govori tihim glasom, tako da je
samo Loce mogao da ga čuje. „I ima nas još. Čujete li? Nismo izumrli. I dalje
postojimo. Živimo i dalje, neprimećeni.”

Posle jednog trenutka Loce zamuca: „Uprava bezbednosti…”

„Odeljenje bezbednosti može da pročešlja moj dosije”, reče Bejns.
„Možete me prijaviti. Ali ja imam veze na veoma visokim mestima. Neki od
njih su Arijevci, neki opet drugi Jevreji na najvišim položajima u Berlinu.
Vaša prijava se neće uzeti u obzir, a onda ću, ubrzo posle toga, ja prijaviti
vas. I preko tih istih veza, vi ćete se naći u Zaštitnom pritvoru.” Nasmeši se,

klimnu glavom, i krenu središnjim prolazom broda, udaljujući se od Locea,
da bi se pridružio ostalim putnicima.

Svi su se spuštali rampom na hladan, vetrovit aerodrom. Dole se Bejns za
trenutak još jednom nađe u blizini Locea. „U stvari”, reče Bejns hodajući
uporedo sa Loceom, „ne dopada mi se vaš izgled, gospodine Loce, i zato
mislim da ću vas prijaviti u svakom slučaju.” Onda nastavi svojim putem,
ostavivši Locea za sobom.

Na drugom kraju aerodroma, na ulazu u ogromni hol, čekao je veliki broj
ljudi. Rođaci, prijatelji putnika, neki su mahali, izvirivali, osmehivali se,
izgledali zabrinuti, sa ispitivačkim licima. Jedan temeljan sredovečan
Japanac, lepo obučen u britanski kaput, šimi plitke cipele, Oksford
polucilindar, stajao je malo ispred ostalih, sa jednim mladim Japancem pored
sebe. Na reveru kaputa nosio je značku više Pacifičke trgovinske misije
Imperijalne vlade. Eno ga, shvati Bejns. gospodin N. Tagomi, došao lično da
me sačeka.

Istupivši, Japanac pozva: „Her Bejns – dobro veče.” I nagne malo glavu
oklevajući.

„Dobro veče, gospodine Tagomi”, reče Bejns, i ispruži ruku. Rukovaše
se, zatim pokloniše. Mlađi Japanac se takođe pokloni, sijajući.

„Malo hladno, gospodine, na ovom otvorenom polju”, reče gospodin
Tagomi. „U grad ćemo se vratiti helikopterom Misije. Je li to u redu? Ili vam
treba malo da se raskomotite, i tako dalje?” Zabrinuto je ispitivao lice
gospodina Bejnsa.

„Možemo odmah da krenemo”, reče Bejns. „Želim da se prijavim u
hotelu. Moj prtljag, međutim…”

„Gospodin Kotomiči će se pobrinuti za to”, reče gospodin Tagomi. „On
će ići za nama. Znate, gospodine, na ovom terminalu za prtljag se čeka u redu
skoro čitav sat. Duže nego što ste putovali.”

Gospodin Kotomiči se ljubazno osmehnu.

„U redu”, reče Bejns.

Gospodin Tagomi reče: „gospodine, imam jedan poklon za vas.”

„Molim?” reče Bejns.

„Za vašu ljubaznost.” Gospodin Tagomi posegnu u džep kaputa i izvadi
jednu kutijicu. „Odabrano između najlepših objets d’art[22] Amerike koji se

mogu naći.” I pruži mu kutijicu.

„Pa”, reče Bejns „hvala.” Primi kutiju.

„Celo popodne su izabrani funkcioneri ispitivali mogućnosti”, reče
gospodin Tagomi. „Ovo je najautentičniji predmet umiruće stare kulture
S.A.D., redak sačuvan artifakt sa obeležjem prohujalih vedrih bezbrižnih
dana.”

Gospodin Bejns otvori kutijicu. U njoj je ležao ručni sat sa likom Miki
Mausa, na jastučetu od crnog somota.

Da li se gospodin Tagomi šalio sa njim? Podiže pogled i vide napregnuto,
zabrinuto lice gospodina Tagomija. Ne, nije bila šala. „Hvala vam najlepše”,
reče Bejns. „Ovo je zaista neverovatno.”

„U celom svetu ima jako malo, možda samo desetak, autentičnih satova
Miki Maus iz 1938. godine”, reče gospodin Tagomi, proučavajući ga,
upijajući njegovu reakciju, zahvalnost. „Nema ga nijedan kolekcionar koga
poznajem, gospodine.”

Uđoše u vazduhoplovni terminal i zajedno se popeše na rampu.

Iza njih, gospodin Kotomiči reče: „Harusame ni nuretsutsu yane no
temari kana…”

„Šta je to?” zapita gospodin Bejns gospodina Tagomija.

„Stara pesma”, reče gospodin Tagomi. „Srednji Tokugava period.”

Gospodin Kotomiči reče: „Dok prolećna kiša lije, na krovu je krpenjača
pije…”

4.

Posmatrajući svog bivšeg poslodavca kako se gega hodnikom i ulazi u glavnu
radnu prostoriju Korporacije V. M., Frenk Frink pomisli. Čudna stvar kod
Vajndama-Metsona je to što on uopšte ne liči na čoveka koji je vlasnik
fabrike. On izgleda kao burdeljski laf, lokmaš, koga su okupali, dali mu novo
odelo, obrijali, ošišali, ubrizgali mu vitamine, i poslali u svet sa pet dolara u
džepu da traži novi život. Starac je imao neki slabašan, prevejan, nervozan,
čak i umiljat način, kao da je u svakome video potencijalnog neprijatelja
jačeg od sebe, pred kojim mora da se uvija i da ga smiruje. „Uhvatiće me”,
kao da je govorio takvim svojim držanjem.

A ipak je stari V. M. bio stvarno veoma moćan. Imao je glavne interese u
raznim preduzećima, špekulacije, nekretnine. Kao i Korporaciju V. M.

Idući za starcem, Frink gurnuvši otvori velika metalna vrata za glavni
radni deo. Buka mašina, koju je toliko vremena svakodnevno slušao oko sebe
– prizor ljudi za mašinama, vazduh ispunjen bleskom svetlosti, prašinom od
opiljaka, pokretima. Tu je starac išao. Frink ubrza korak.

„Hej, gospodine V. M.!” pozva on.
Starac je bio zastao kod radioničnog predradnika maljavih ruku, Eda
Makartija. Obojica digoše pogled dok im je Frink prilazio.
Nervozno ovlaživši usne, Vajndam-Metson reče: „Žao mi je, Frenk; ne
mogu ništa da učinim da te ponovo primim. Već sam zaposlio čoveka na
tvom mestu, misleći da se ne vraćaš. Posle onoga što si rekao.” Okrugle očice
su mu plamsale nečim što je Frenk poznavao kao gotovo naslednu sposobnost
izvrdavanja. To je starcu bilo u krvi.
Frink reče: „Došao sam po svoj alat. Ništa drugo.” Njegov sopstveni glas,
čuo je sa zadovoljstvom, bio je čvrst, čak i grub.
„Pa, da vidimo”, promumla V. M., očigledno u nedoumici u pogledu

statusa Frinkovog alata. Obrati se Edu Makartiju: „Mislim da bi to bilo u
tvome odeljenju, Ed. Možda možeš ovde da središ Franka. Ja imam druga
posla.” Pogleda na svoj džepni sat. „Slušaj, Ed. Kasnije ću razgovarati o onoj
fakturi; moram da jurim.” Pljesnu Eda Makartija po ruci i onda otkasa ne
osvrćući se.

Ed Makarti i Frink ostadoše zajedno.

„Došao si da se vratiš na posao”, reče Makarti posle nekog vremena.

„Da”, reče Frink.

„Bio sam ponosan na ono što si juče rekao.”

„I ja”, reče Frink. „Ali, Hriste bože, ne mogu to da ostvarim nigde
drugde.” Osećao se poražen i bespomoćan. „Ti znaš to.” Njih dvojica su, u
prošlosti, često razgovarali o svojim problemima.

Makarti reče: „Ne znam ja to. Ti si na onoj mašini sa elastičnim kablom
dobar kao bilo ko na Obali. Vidao sam te kako izbacuješ komad za pet
minuta, uključujući i glačanje crvenim superoksidom. Sve skroz od grubog
Krateksa. I osim zavarivanja.”

„Nikada nisam rekao da umem da zavarujem”, reče Frink.

„Jesi li ikada pomišljao da započneš samostalan posao?”

Frink, iznenađen, zamuca: „Šta bih radio?”

„Nakit.”

„Uh, gospodine Bože!”

„Tradicija, originalni komadi, ne komercijalna roba.” Makarti ga prstom
pozva u ugao radionice da se izdvoje od buke. „Za oko dvesta hiljada somova
mogao bi da otvoriš malu radnju u suterenu ili garaži. Ja sam nekada pravio
nacrte za ženske minđuše i priveske. Sećaš se – pravi savremeni nakit.” Uze
hartiju i poče da crta, polako, smrknuto.

Vireći mu preko ramena, Fink vide nacrt za narukvicu, apstraktan crtež sa
razvučenim linijama. „Da li postoji tržište?” Sve što je on ikada video bili su
klasični tradicionalni – čak antički – predmeti iz prošlosti. „Niko ne želi
savremene američke stvari; takvo nešto ne postoji, ne još od rata.”

„Stvori tržište”, reče Makarti uz ljutitu grimasu.

„Misliš da sam prodajem?”

„Odnesi robu u radnje na malo. Kao što je ona – kako se zove? Na
Montgomeri stritu, ona velika otmena radnja sa umetničkim predmetima.”

„Američke umetničke rukotvorine”, reče Frink. Nikada nije odlazio u
takve pomodne, skupe trgovine. Vrlo mali broj Amerikanaca je tamo išao;
Japanci su imali pare za kupovinu na takvim mestima.

„Znaš šta takvi trgovci na malo prodaju?” reče Makarti. „I od čega se
bogate? Od onih bezveznih srebrnih kopči za pojaseve iz Nju Meksika što
prave Indijanci. Od tih turističkih tričarija, sve tako. To je kao domaća
umetnost.”

Frink je dugo posmatrao Makartija. „Znam ja šta oni još prodaju”, najzad
reče. „A znaš i ti.”

„Da”, odgovori Makarti.

Obojica su znali – zato što su bili neposredno umešani u stvar – i to već
dugo.

Zvaničan legalni posao Korporacije V. M. sastojao se od proizvodnje
stepeništa, stepenišnih ograda, kamina, i ukrasnih elemenata od kovanog
gvožđa za nove stambene zgrade, sve u velikim serijama, po standardnim
nacrtima. Za jednu novu zgradu od četrdeset stambenih jedinica jedan isti
komad bi se proizvodio četrdeset puta u jednoj seriji. Naizgled, Korporacija
V. M. je predstavljala livnicu. Ali se pored toga bavila još jednim poslom iz
koga je izvlačila svoju stvarnu dobit.

Koristeći komplikovan i raznovrstan alat, materijale, i mašine,
Korporacija V. M. je u neprekidnom nizu izbacivala falsifikate predratnih
predmeta američke izrade. Ti falsifikati su se oprezno ali vešto isporučivali
tržištu umetničkim predmetima na veliko, da bi se zatim pridružili
originalnim predmetima koji su se sakupljali na celom kontinentu. Kao i u
oblasti filatelije i numizmatike, niko ni slučajno nije mogao proceniti koji je
procenat falsifikata u prometu. A niko naročito trgovci i kolekcionari – nije to
ni želeo.

Kada je Frink napustio posao, na njegovom radnom stolu ostao je do pola
urađen kolt iz Graničnog perioda; on je sam bio napravio kalupe, izlio, i
ručno glačao komade. Za sitno oružje iz perioda Američkog građanskog rata i
Granice postojalo je neograničeno tržište; Korporacija V. M. je mogla da
proda sve što bi Frink mogao da proizvede. To je bila njegova specijalnost.

Prišavši polako stolu, Frink uze još rapavu i neobrađenu arbiju revolvera.
Još tri dana i pištolj bi bio završen. Da, mislio je, dobar je to rad. Stručnjak je
mogao da vidi razliku… ali japanski kolekcionari nisu bili autoriteti u

pravom smislu reči, nisu imali standarde ili testove po kojima su mogli da
prosude.

U stvari, koliko je njemu bilo poznato, njima nikada nije ni palo na pamet
da se zapitaju da li su takozvani istorijski umetnički predmeti koji su se
prodavali po trgovinama Zapadne obale pravi. Možda će se jednoga dana
zapitati… i onda će pući tikva, i tržište će biti uništeno čak i za autentične
komade. Grešamov zakon: falsifikati će potkopati vrednost originalnih
predmeta. I zbog toga se bez sumnje, nije ni potezala istraga; na kraju
krajeva, svako je bio srećan. Fabrike, ovde-onde po raznim gradovima, koje
su izbacivale te komade – one su zarađivale. Trgovci na veliko su ih proturali
dalje, dok su ih trgovci na malo izlagali i reklamirali. Kolekcionari su drešili
kese i srećno nosili kući kupljene predmete, da impresioniraju svoje
saradnike, prijatelje, i ljubavnice.

Kao sa posleratnim papirnim novcem bilo je fino sve dok se ne začačka
stvar. Niko nije oštećen – do dana sračunavanja. A onda će svako,
podjednako, biti uništen. Ali u međuvremenu, niko nije o tome govorio, čak
ni ljudi koji su zarađivali izrađujući falsifikate; zatvarali su oči pred onim što
prave, vezivali pažnju za čisto tehničke probleme.

„Koliko ima od kada si pokušavao da praviš originalne nacrte?” zapita
Makarti.

Frink sleže ramenima. „Godinama već nisam. Mogu da kopiram u dlaku
tačno. Ali…”

„Znaš šta mislim? Ja mislim da si ti prihvatio nacističku ideju da Jevreji
ne mogu da stvaraju. Da mogu samo da imitiraju i prodaju. Posrednici.”
Uporno i nemilosrdno je ispitivao Frinka.

„Možda je tako”, reče Frink.

„Pokušaj. Napravi koji originalan dizajn. Ili radi direktno na metalu. Igraj
se malo. Kao što se dete igra.”

„Ne”, reče Frink.

„Nemaš vere”, reče Makarti. „Potpuno si izgubio veru u sebe – je li tako?
To ne valja. Zato što znam da bi ti to mogao.” Onda se udalji od radnog stola.

Uopšte ne valja, mislio je Frink. Ali je ipak istina. Činjenica. Ne mogu
steći veru ili oduševljenje time što želim. Što odlučim.

Taj Makarti je, razmišljao je dalje, mnogo dobar poslovođa. On ume da
podstakne čoveka na rad, da ga natera da uloži najveći napor, da da sve od

sebe uprkos sebi. On je prodorni vođa; gotovo da me je inspirisao, za
trenutak, tamo. Ali – Makarti je već bio otišao; napor je bio uzaludan.

Baš šteta što nemam ovde moj primerak proročanstva, pomisli Frink.
Mogao bih da ga pitam za savet o ovome; da pred njega iznesem pitanje zbog
njegovih pet hiljada godina mudrosti. Onda se seti da u salonu poslovne
kancelarije Korporacije V. M. ima jedan primerak J. Činga. Zato se uputi iz
radnog dela, hodnikom, žurno kroz poslovnu kancelariju pa u hol.

Sedeći na jednoj od holskih stolica od hroma i plastike, ispisa svoje
pitanje na poleđini jednog koverta: „Da li treba da pokušam da započnem
kreativni privatan posao koji mi je upravo opisan?” Onda poče da baca
novčiće.

Donja linija je bila sedmica, isto tako i druga, pa zatim i treća. Donji
trigram je Č’ien, shvati on. To je izgledalo dobro; Č’ien je kreativno. Zatim
linija Četiri, osmica. Jin. I linija Pet, takođe osam, linija Jin. Gospode bože,
pomisli uzbuđeno; još jedna linija Jina i dobijam Heksagram jedanaest, T’ai,
Mir. Vrlo povoljan sud. Ili – ruke mu zadrhtaše dok je zveckao novčićima.
Linija Jang, i otuda Heksagram Dvadeset šest, Ta Ć’u, Obuzdavajuća snaga
Velikog. I jedan i drugi donose povoljan sud, a mora da bude jedan ili drugi.
Baci tri novčića.

Jin. Šestica. Mir.
Otvorivši knjigu, pročita sud.

MIR. Mali odlazi,
Veliki se približava.
Dobra sreća. Uspeh.

Znači treba da učinim kako mi kaže Makarti. Da otvorim svoju radnjicu.
Sada šest na vrhu, moja jedna pokretna linija. Okrete stranicu. Kakav je bio
tekst? Nije mogao da se seti; verovatno povoljan, jer je i sam heksagram tako
povoljan. Ujedinjenje neba i zemlje – ali prva i poslednja linija su uvek bile
izvan heksagrama, tako da eventualno šest na vrhu…

Očima izdvoji red, pročita ga u trenu.

Zid pada nazad u opkop.
Sada ne upotrebljavaj vojsku.
Upoznaj svoj grad sa svojim naređenjima.

Istrajavanje donosi poniženje.

Propadam! uzviknu užasnut. I komentar.

Promena na koju se aludira u sredini heksagrama počela je da se zbiva. Zid
grada tone nazad u opkop iz koga je iskopan. Sudnji čas je blizu…

To je, nesumnjivo, bio jedan od najočajnijih redova u celoj knjizi od
preko tri hiljade redova. Pa ipak je sud heksagrama bio dobar.

Koje je od ta tri trebalo da posluša?
I kako su mogli da se toliko razlikuju? Nikada mu se to ranije nije desilo,
da u predskazanju proročanstva dobra sreća i sudnji čas budu pomešani u
jedno; kakva vanprirodna sudbina, kao da je proročanstvo izgrebalo dno
bačve, hitnulo uvis sve moguće krpe, kosti i pogan tmine, pa se onda
preokrenulo i nalilo svetlost kao kuvar kad pošašavi. Mora da sam pritisnuo
dva dugmeta odjednom, zaključi; zgurao stvari ujedno i dobio ovaj izluđeni
pogled na stvarnost. Samo za trenutak – srećom. Nije trajalo.
Boga mu, pomisli, pa mora da bude jedno ili drugo; ne može biti oboje.
Ne možeš istovremeno imati dobru sreću i zlu kob.
Ili… možeš?
Posao sa nakitom će doneti dobru sreću; sud se odnosi na to. Ali taj
prokleti red on govori o nečem dubljem, o nekoj katastrofi u budućnosti, koja
verovatno i nema veze sa poslom sa nakitom. Neka zla sudbina koja me čeka
u svakom slučaju.
Rat! pomisli. Treći svetski rat! Dve milijarde ljudi pobijeno, naša
civilizacija zbrisana sa lica zemlje. Hidrogenske bombe padaju kao grad.
Oh Gewalt! Šta se događa? Jesam li to ja pokrenuo? Ili neko drugi nešto
spetljava, neko koga čak i ne poznajem? Ili – svi mi zajedno. To je greška
onih fizičara i one teorije sinhronosti, da je svaka čestica povezana sa svakom
drugom; ne možeš ni da prdneš a da ne promeniš ravnotežu u vasioni. Zato
život ispada kao vic kome nema ko da se smeje. Otvorim knjigu i dobijem
izveštaj o budućim događajima koje bi čak i Bog želeo da odloži u arhivu i
zaboravi. A ko sam ja? Pogrešna osoba; to mogu da kažem.
Treba da uzmem svoj alat, dobijem motore od Makartija, otvorim radnju,
započnem svoj posao sa prčkarijama, nastavim uprkos strašnom stihu. Da
radim, stvaram na svoj način sve do samog kraja, da živim što bolje mogu,

što aktivnije, sve dok se zid ne sruši nazad u šanac za sve nas, za celo
čovečanstvo. To mi kaže proročanstvo. Sudbina će nas na kraju u svakom
slučaju dotući sekirom, ali ja u međuvremenu imam svoj posao; moram
upotrebljavati svoj mozak, ruke.

Sud je bio samo za mene, za moj rad. Ali stih; on je bio za sve nas.

I suviše sam mali, pomisli. Mogu samo da pročitam šta je napisano,
pogledam uvis, pa onda da pognem glavu i batrgam se dalje kao da nisam ni
video; proročanstvo ne očekuje da ja počnem da jurim ulicama, i drečim i
kukam na sav glas da bih privukao pažnju sveta.

Da li to iko može da izmeni? pitao se. Svi mi zajedno… ili jedna velika
figura… ili neko strateški postavljen, koji je slučajno na pravom mestu.
Prilika. Nesrećan slučaj. I naši životi, naš svet, vise o tome.

Zatvorivši knjigu, izađe iz hola i vrati se u glavnu radnu halu. Kada
primeti Makartija mahnu mu da dođe na jedan kraj gde su mogli da nastave
razgovor.

„Što više razmišljam o tome”, reče Frink, „sve mi se više dopada tvoja
ideja.”

„Fino”, reče Makarti. „Sad slušaj. Evo šta ćeš da učiniš. Moraš da dobiješ
novac od Vajndama-Metsona.” Namignu, sporim, jakim uplašenim trzajem
kapka. „Smislio sam kako. Ja ću da ostavim posao i da se uortačim s tobom.
Moji nacrti, znaš. Šta fali? Ja znam da su dobri.”

„Sigurno”, reče Frink, pomalo ošamućen.

„Vidimo se večeras posle posla”, reče Makarti. „Kod mene u stanu. Dođi
oko sedam pa da večeraš sa Džin i sa mnom – ako možeš da podneseš
klince.”

„Važi”, reče Frink.

Makarti ga pljesnu po ramenu i udalji se.

Daleko sam doterao, reče Frink samom sebi. Za poslednjih deset minuta.
Ali nije bio zabrinut; osećao je, sada, uzbuđenje.

Svakako se brzo desilo, mislio je prilazeći svom stolu i počevši da
sakuplja alat. Tako se valjda događaju te stvari. Prilika, kada se ukaže.

Celog života sam čekao na ovo. Kada proročanstvo kaže ‘nešto se mora
postići’ – ono to i misli. Vreme je istinski veliko. Koliko je sati, sada? Koji je
ovo trenutak? Šesti na vrhu u Heksagramu Jedanaest menja sve u Dvadeset
šest, obuzdavajući snagu Velikog. Jin postaje Jang; red se pokreće i

pojavljuje se nov Momenat. A ja sam toliko otišao u stranu da čak nisam ni
primetio!

Kladim se da sam zato dobio onaj strašan stih; jedino na taj način
Heksagram Jedanaest može da se pretvori u Heksagram Dvadeset šest, tom
pokretnom šesticom na vrhu. Zato ne treba toliko da šizim.

Ali, uprkos svom uzbuđenju i optimizmu, nije mogao da potpuno izbaci
stih iz glave.

Međutim, mislio je ironično, pokušavam iz sve snage; do sedam sati
večeras možda ću uspeti da zaboravim kao da se nikada nije ni desilo.

Mislio je, svakako se nadam. Zato što je ovaj sastanak sa Edom velika
stvar. On ima neku ideju koja uspeva u fasu; znam to. I ne nameravam da
budem ispušten iz toga.

Ovog trenutka ja nisam ništa, ali ako to mogu da preokrenem, možda ću
moći da vratim Julijanu. Znam ja šta ona želi – ona zaslužuje da bude udata
za čoveka koji nešto znači, za značajnu ličnost u društvu, a ne za nekakvog
meshuggenera.[23] Muškarci su bili muškarci, u staro vreme; recimo, posle
rata. Ali sve je to sada prošlo.

Nije čudo što luta iz mesta u mesto, od muškarca do muškarca, tražeći. I
čak ni sama ne znajući šta je to, šta je njenoj biologiji potrebno. Ali ja znam, i
ovom epohalnom akcijom sa Makartijem – šta god da je – ja ću to postići za
nju.

U vreme ručka, Robert Čildan zatvori Američke umetničke rukotvorine
Inc.. Obično je išao preko puta i jeo u kafani. U svakom slučaju ostajao je ne
duže od pola sata, a danas je otišao samo na dvadeset minuta. Stomak mu je
još bio poremećen od sećanja na mučenje sa gospodinom Tagomijem i
osobljem Trgovinske misije.

Kad se vratio u radnju, reče sebi: možda da probam novu politiku
neodlaženja na noge. Sav posao u radnji.

Dva sata pokazivanja. Dugo i suviše. Sve u svemu gotovo četiri sata;
prekasno da se opet otvori radnja. Ode celo podne na prodavanje jedne
stvarčice, časovnika Miki Maus; skupa dragocenost, ali ipak… Otključa vrata
radnje, podupre ih, ode pozadi da okači kaput.

Kada se opet pojavio u radnji vide da ima mušteriju. Belca. Pa, pomisli.
Iznenađenje.

„Dobar dan, gospodine”, reče Čildan lako se naklonivši. Verovatno pinok.
Krhak, prilično crnomanjast čovek. Lepo obučen, po modi. Ali nije opušten.
Kao da se malo preznojava.

„Dobar dan”, promrmlja čovek, i krenu po radnji da razgleda izložene
stvari. Onda, sasvim iznenada, priđe tezgi. Posegnu u džep, izvuče malu
sjajnu kožnu navlaku za karte, spusti na tezgu višebojnu, kitnjasto štampanu
podsetnicu.

Na podsetnici, Imperijalni amblem, i vojne oznake. Mornarica. Admiral
Haruša. Robert Čildan razgleda karticu, impresioniran.

„Admiralov brod”, objasni mušterija, „leži u ovom trenutku u Zalivu San
Franciska. Nosač Siokaku.”

„Oh”, reče Čildan.

„Admiral Haruša još nikada nije bio na Zapadnoj Obali”, nastavi
mušterija. „Ima mnogo želja dok bude ovde, a jedna je da lično poseti vašu
čuvenu radnju. Sve vreme u Houm Ajlendsu sluša o Američkim umetničkim
rukotvorinama Inc..”

Čildan se pokloni sa velikim zadovoljstvom.

„Međutim”, nastavi mušterija, „zbog pritiska raznih obaveza, admiral ne
može lično da dođe u posetu vašoj cenjenoj radnji. Ali je poslao mene; ja sam
njegov lični momak.”

„Admiral je kolekcionar?” reče Čildan dok mu je mozak radio najvećom
mogućom brzinom.

„On je ljubitelj umetnosti. Poznavalac. Ali ne kolekcionar. Hoće nešto što
se može pokloniti, zapravo: želi svakom oficiru na svom brodu da pokloni po
jedan dragocen predmet od istorijskog značaja, jedan primerak oružja koje se
nosi o boku, iz epskog Američkog građanskog rata.” Čovek zastade.
„Ukupno ima dvanaest oficira.”

Čildan uze da računa u sebi. Dvanaest primeraka oružja iz Građanskog
rata. Trošak za kupca: gotovo deset hiljada dolara. Zadrhta.

„Kao što je poznato”, nastavi čovek, „vaša radnja prodaje takve
dragocene antikvitete iz američke istorije. Koji, avaj, i suviše brzo iščezavaju
u tamnici vremena.”

Jako pazeći šta govori – nije mogao dopustiti sebi da ovo izgubi, da
napravi jednu jedinu omašku – Čildan reče: „Da, tačno je. Od svih trgovina u
P.A.D., ja posedujem najlepše primerke oružja iz Građanskog rata koji se

mogu zamisliti. Biće mi drago da uslužim Admirala Harušu. Da li da
pokupim jednu izvanrednu kolekciju takvog oružja i donesem je na Siokak?
Eventualno danas popodne?”

Čovek reče: „Ne. Pogledaću ovde.”

Dvanaest. Čildan je izračunavao. Nije imao dvanaest – u stvari, imao je
samo tri. Ali mogao bi da dobavi dvanaest, ako ga sreća posluži, raznim
kanalima u roku od nedelju dana. Avio-ekspresom sa Istoka, na primer. Pa
onda lokalne veze sa trgovcima na veliko.

„Vi se, gospodine”, reče Čildan, „razumete u takvo oružje?”

„Manje-više”, reče čovek. „Imam jednu zbirku malog oružja, uključujući
i sićušni tajni pištolj koji je napravljen tako da izgleda kao domina. Oko
1840. godine.”

„Izvanredan komad”, potvrdi Čildan prilazeći zaključanom sefu da uzme
nekoliko pištolja da bi ih lični poslužitelj Admirala Haruše pregledao.

Kada se vrati, vide kako čovek ispunjava ček. Čovek zastade i reče:
„Admiral želi da plati unapred. Kapara od petnaest hiljada dolara P.A.D.”

Čildanu se soba zavrte pred očima. Ali uspe da zadrži miran glas; čak
izvede tako da se pomalo i dosađuje. „Ako želite. To nije potrebno; čista
poslovna formalnost.” Položivši kutiju od kože i filca, reče: „Evo, ovo je
izuzetan Kolt ‘44 iz 1860. godine.” Otvori kutiju. „Crni barut i kugla. To je
išlo Armiji Sjedinjenih Država. Mladići u plavim uniformama nosili su ih u,
recimo, Drugu bitku kod Bul Rana.”[24]

Čovek je prilično dugo razgledao Kolt ‘44. Onda, podigavši pogled,
hladno reče: „Gospodine, ovo je imitacija.”

„A?” učini Čildan ne shvatajući.

„Ovaj komad nije stariji od šest meseci. Gospodine ponudili ste mi
falsifikat. Bačen sam u sumnju. Ali, pogledajte. Ovo drvo tu. Veštački
postarinjeno kiselom hemikalijom. Sramota.” Onda spusti pištolj.

Čildan uze pištolj i zadrža ga među šakama. Ništa mu nije padalo na
pamet. Jednako premećući pištolj, najzad reče: „Ne može biti.”

„Imitacija istorijski autentičnog revolvera. Ništa više. Bojim se,
gospodine, da ste prevareni. Biće kakav beskrupulozni klipan. Morate ovo
prijaviti policiji San Franciska.” Čovek se pokloni. „Žalosno. Možda u radnji
imate i druge imitacije. Moguće je, gospodine, da vi, vlasnik, trgovac
ovakvim stvarima, ne umete da razlikujete falsifikate od pravih primeraka.”

Zavlada tišina.

Čovek pokupi poluispunjen ček koji je bio ispisivao. Vrati ga u džep,
odloži pero, i pokloni se. „Šteta, gospodine, ali jasno vam je da, na žalost,
posle svega ne mogu da zaključim posao sa Američkim umetničkim
rukotvorinama. Admiral Haruša će biti razočaran. Ipak, vi shvatate moj
položaj.”

Čildan je blenuo u pištolj.

„Do viđenja, gospodine,” reče čovek. „Molim vas da prihvatite savet koji
vam ponizno dajem; unajmite nekog stručnjaka da vam proveri robu. Vaša
reputacija… Siguran sam da shvatate.”

Čildan sasvim tiho promuca: „Gospodine, ako biste molim vas…”

„Budite mirni, gospodine. Neću ovo nikome spomenuti. Reći ću admiralu
da je vaša radnja danas na žalost bila zatvorena. Na kraju krajeva,” čovek
zastade na vratima. „Obojica smo, na kraju krajeva, belci.” Još jednom se
pokloni i ode.

Ostavši sam, Čildan je stajao i držao pištolj.

Nemoguće, mislio je.

Ali mora da je tako. Bože blagi na nebu. Uništen sam. Ubio sam posao od
petnaest hiljada dolara. Još i dobar glas ako se ovo otkrije. Ako taj čovek,
poslužitelj Admirala Haruše, nije diskretan.

Ubiću se, zaključi. Izgubio sam se. Ne mogu dalje; to je činjenica.

A s druge strane, možda je onaj čovek pogrešio.

Možda je lagao.

Poslalo ga je Odeljenje Sjedinjenih Država za predmete od istorijskog
značaja da me uništi. Ili Ekskluzivni umetnički predmeti Zapadne obale.

U svakom slučaju, neki od mojih konkurenata.

Revolver je bez sumnje originalan.

Kako da saznam? Čildan napregnu mozak. Da. Daću da se pištolj ispita u
Odeljenju za penologiju Kalifornijskog univerziteta. Tamo poznajem nekoga,
ili sam bar nekada poznavao. Ovo se i ranije jednom dogodilo. Navodna
neautentičnost starinske ostraguše.

Užurbano telefonira jednoj od gradskih službi za kurirske poslove i
isporuke i reče im da odmah pošalju jednog čoveka. Onda zamota revolver i
napisa poruku Univerzitetskoj laboratoriji, tražeći da odmah stručno procene