Covek u visokom dvorcu - Philip K. Dick

„Ne”, promrmlja Pol. „Vrlo kratka knjiga.” I on i Beti izgledaju tužno,
pomisli Robert Čildan. Pitao se da li i oni osećaju nepremostivi jaz između
sebe i njega. Nadam se, mislio je dalje. Zaslužuju da ga osete. Šteta – što baš
moraju sami da iščeprkaju poruku knjige.

Jeo je sa većim uživanjem.

Nikakvo dalje trvenje više nije kvarilo veče. Kada je u deset časova
odlazio iz stana Kasurinih, Robert Čildan je još imao onaj osećaj poverenja
koji ga je obuzeo za vreme obeda.

Silazio je u zaokretima stepeništem stambene zgrade uopšte se ne
obazirući na pojedine stanare Japance koji bi, na putu u javna kupatila i
nazad, mogli da ga primete i zablenu se u njega. Izađe na mračan večernji
trotoar, onda rukom pozva jedan pedikab koji je prolazio. Zatim je bio na
putu kući.

Uvek sam se pitao kako bi izgledalo da se sa nekim mušterijama
sastanem privatno. Na kraju krajeva, nije tako loše. I, mislio je, ovo iskustvo
mi može i pomoći u mom poslu.

Deluje kao terapija, sastati se sa tim ljudima koji su te zastrašili. I otkriti
kakvi su u stvari. Onda više nema zaplašenosti.

Tako razmišljajući, stiže u svoj kraj i najzad do svojih vrata. Plati Činku
vozaču pedikaba i pope se uz poznate stepenice.

Tamo je, u prednjoj sobi, sedeo čovek koga nije poznavao. Belac u
kaputu, sedeo je na kauču i čitao novine. Dok je Robert Čildan stajao
zaprepašćen u vratima, čovek spusti novine, diže se natenane, i posegnu u
džep na grudima. Izvadi lisnicu i pokaza je.

„Kempeitai.”

Bio je pinok. Službenik Sakramenta i njegove Državne policije koju su
postavile japanske okupacione vlasti. Strava! „Vi ste R. Čildan?”

„Da, gospodine”, reče on. Srce mu je udaralo da iskoči. „Nedavno”, reče
policajac, pogledajući po spojenim papirima koje je izvukao iz tašne na
kauču, „vas je posetio čovek, belac, koji je rekao da predstavlja jednog oficira
Imperijalne mornarice. Naknadna istraga je pokazala da to nije tako. Nije
postojao takav oficir. Niti takav brod.” Posmatrao je Čildana.

„To je tačno”, reče Čildan.

„Imam izveštaj”, nastavi policajac, „o jednoj podvali u oblasti Zaliva. Taj

tip je očigledno umešan. Da li biste ga opisali?”

„Mali, prilično tamnoput”, započe Čildan.

„Jevrejin?”

„Da!” reče Čildan. „Sad, kad razmislim. Iako sam to tada prevideo.”

„Evo fotografije.” Čovek iz Kempeitaia mu je dodade.

„To je on”, reče Čildan prepoznavši ga bez ikakve sumnje. Pomalo je bio
zapanjen sposobnostima Kempeitaia za otkrivanje stvari. „Kako ste ga
pronašli? Ja to nisam prijavio, već sam telefonirao mom posredniku, Reju
Kalvinu, i rekao mu…”

Policajac ga ućutka pokretom ruke. „Imam za vas jednu hartiju da
potpišete, i to je sve. Nećete morati da se pojavite na sudu; ovo je zakonska
formalnost kojom se završava vaša umešanost. Pruži Čildanu hartiju i pero.
„Ovo je izjava da vam se taj čovek obratio i da je pokušao da vas obmane
lažnim predstavljanjem i tako dalje. „Pročitajte.” Policajac zavrnu manžetnu i
pogleda na sat dok je Robert Čildan čitao hartiju. „Je li u suštini tačno?”

Bilo je – u suštini. Robert Čildan nije imao vremena da hartiji pokloni
temeljnu pažnju, a u svakom slučaju je bio pomalo zbunjen u vezi sa onim što
se toga dana dogodilo. Ali je znao da se čovek lažno predstavio i da je bila u
pitanju neka obmana; i, kao što reče čovek iz Kempeitaia, tip je bio Jevrejin.
Robert Čildan baci pogled na ime ispod fotografije čoveka. Frenk Frink.
Rođen Frenk Fink. Da, svakako je bio Jevrejin. Svako je mogao pogoditi, kad
se nosi ime kao što je Fink. A on ga je promenio.

Čildan potpisa hartiju.

„Hvala”, reče policajac. Pokupi svoje stvari, dotače se šešira, požele
Čildanu laku noć, i ode. Ceo posao je trajao samo trenutak.

Rekao bih da su ga uhvatili, pomisli Čildan. Šta god da je smerao.

Veliko olakšanje. Brzo rade, zaista.

Živimo u društvu od reda i zakona, gde Jevreji ne mogu da isteruju svoje
podmuklosti na nevinima. Zaštićeni smo. Ne znam zašto nisam prepoznao
rasne karakteristike kada sam ga video. Očigledno da me je lako prevariti.

Onda zaključi, ja jednostavno nisam sposoban za prevaru i zbog toga sam
bespomoćan. Da nema zakona, bio bih im prepušten na milost i nemilost.
Mogao je da me ubedi u bilo šta. To je kao neka hipnoza. Oni mogu da
zavladaju čitavim društvom.

Sutra ću morati da izađem i da kupim tog Skakavca, reče sam sebi. Biće

zanimljivo videti kako autor prikazuje svet kojim upravljaju Jevreji i
komunisti, dok je Rajh u ruševinama, Japan bez sumnje ruska provincija; u
stvari, svet u kome se Rusija prostire od Atlantskog okeana do Pacifika.
Pitam se da li on – kako li se već zove – slika rat između Rusije i S.A.D?
Zanimljiva knjiga. Čudno da se niko nije dosetio da je ranije napiše.

Razmišljao je: ona treba da nam pomogne da shvatimo koliko imamo
sreće. Uprkos očiglednih nedostataka… moglo bi nam biti daleko gore. Ta
knjiga ističe veliku moralnu pouku. Da, ovde su na vlasti Japovi, a mi smo
poražena nacija. Ali mi moramo gledati ispred sebe; moramo graditi. Iz
ovoga proizilaze velike stvari, kao što je kolonizacija planeta.

Sada treba da budu vesti, seti se on. Sede i otvori radio. Možda je izabran
novi kancelar Rajha. Uzbuđeno je očekivao. Meni najdinamičniji izgleda taj
Sais-Inkvart. Po svoj prilici najsposobniji za sprovođenje smelih programa.

Kad bih mogao da budem tamo, mislio je. Možda ću jednog dana biti
dovoljno bogat da otputujem u Evropu i vidim sve što je učinjeno. Šteta da se
propusti. Zaglibiti se ovde na Zapadnoj obali gde se ništa ne događa. Istorija
nas zaobilazi.

8.

U osam sati izjutra frajher Hugo Rajs, Konzul Rajha u San Francisku, izađe
iz svog mercedes-benca 220-E i žustro se uspe uza stepenice konzulata. Iza
njega su išla dva mlada službenika Forin Ofisa. Vrata je već bilo otključalo
Rajsovo osoblje, i on prođe unutra pozdravljajući dignutom rukom dve
devojke na centrali, vice-konzula her Franka, a zatim, u unutrašnjoj
kancelariji, Rajsovog sekretara, her Pferdehufa.

„Frajhere”, reče Pferdehuf, „sad je baš došao jedan šifrovani radiogram iz
Berlina. Uvod Jedan.”

To je značilo da je poruka hitna. „Hvala”, reče Rajs skidajući kaput i
dajući ga Pferdehufu da ga okači.

„Pre deset minuta zvao je her Krojc von Mere. Želeo bi da mu se vi
javite.”

„Hvala”, reče Rajs. Sede za stočić kraj prozora, otkri svoj doručak, vide
na tanjiru kiflu, kajganu i kobasicu, nali sebi vruću kafu iz srebrnog lončeta,
onda razvi jutarnje novine.

Krojc von Mere je bio šef Ziherhajtsdinsta za oblast P.A.D; štab mu je bio
smešten, pod lažnim imenom, na vazduhoplovnom terminalu. Odnosi između
Rajsa i Krojca von Merea su bili prilično nategnuti. Nadležnosti su im se
poklapale u bezbrojnim stvarima što je nesumnjivo bila namerna politika
onih na visokim položajima u Berlinu. Rajs je imao počasnu dužnost u S.S.,
rang majora, i zbog toga je tehnički bio potčinjeni Krajcu von Mereu.
Dužnost mu je bila dodeljena pre nekoliko godina, i u to vreme Rajs je već
razaznao zašto. Ali tu ništa nije mogao da učini. Uprkos svemu, i dalje je
besneo.

Novine, koje su dolazile avionom Lufthanze i stizale u šest ujutru – bile
su Frankfurter Cajtung. Rajs pažljivo pročita prvu stranu. Fon Širah u

kućnom pritvoru, možda već i mrtav. Gadno. Gering boravi u bazi za obuku
Luftvafe, okružen iskusnim ratnim veteranima, svi odani Debeljku. Niko da
se uvuče k njemu. Nema koljaša iz Službe bezbednosti. A šta je sa dr
Gebelsom?

Verovatno je u srcu Berlina. Oslanja se kao i uvek na svoju sopstvenu
pamet, sposobnost da se rečima izvuče iz svega. Ako Hajdrih pošalje
odeljenje da ga ucmeka, razmišljao je Rajs, mali doktor će ne samo da ih
rečima odvrati od toga, već će ih verovatno ubediti da se okrenu nalevo krug.
Napraviće od njih službenike Ministarstva propagande i javnog
prosvećivanja.

Mogao je da zamisli doktora Gebelsa u tom trenutku, u apartmanu neke
bajne filmske glumice, kako prezire jedinice Vermahta koje dole tandrču
ulicama. Ni od čega se nije plašio taj Kerl.[35] Gebels bi se smešio svojim
podrugljivim osmehom… nastavio da levom rukom gladi grudi divne gospe,
pišući članak za dnevni Angriff des…

Rajsove misli prekide kucanje sekretara. „Izvinjavam se. Na telefonu je
opet Krojc fon Mere.”

Rajs ustade, priđe stolu i uze slušalicu. „Ovde Rajs.” Težak bavarski
akcent šefa lokalne Službe bezbednosti. „Čuje li se šta o tom tipu iz Abvera?”

Zbunjen, Rajs pokuša da shvati na šta Krojc fon Mere misli. „Hmm”,
promrmlja. „Koliko ja znam, trenutno na Pacifičkoj obali ima tri ‘tipa’ iz
Abvera.”

„Pitam za onoga koji je prošle nedelje doputovao ovamo Lufthanzom.”

„Ah”, reče Rajs. Pridržavajući slušalicu između uha i ramena, izvuče
tabakeru. „Ovde se nije pojavio.”

„Šta on radi?”

„Gospode, ne znam. Pitaj Kanarisa.”

„Voleo bih da zoveš Forin Ofis i tražiš da zovu Vrhovni sud i nađu koga
god mogu da se dočepa Admiraliteta i zahteva da Abver ili povuče svoje
ljude odavde ili nam objasni zašto su ovde.”

„Zar ne možeš ti to da učiniš?”

„Opšta je gužva.”

Potpuno su izgubili čoveka iz Abvera, zaključi Rajs. Njima – lokalnoj
Službi bezbednosti – neko od Hajdrihovih ljudi rekao je da motre na njega, a
oni izgubili vezu. I sada hoće da ih ja vadim.

„Ako uđe ovamo,” reče Rajs, „narediću da se neko postara za njega.
Možeš se osloniti na to.” Naravno, bilo je vrlo malo ili nimalo šanse da se
čovek pojavi. I obojica su to znali.

„Bez sumnje koristi lažno ime”, rastrzao se dalje Krojc fon Mere. „Mi mu
ga ne znamo, prirodno. Izgleda aristokratski. Tako oko četrdeset godina.
Kapetan. Pravo ime Rudolf Vegener. Jedna od onih monarhističkih porodica
iz Istočne Pruske. Verovatno je podržavao fon Papena u Sistemcajtu.” Rajs se
udobno smesti za svoj sto dok je Krojc fon Mere brundao i brundao. „Jedini
odgovor, kako ga ja vidim, tim monarhističkim prišipetljama jeste smanjiti
budžet Mornarice, tako da ne mogu da priušte…”

Rajs konačno uspe da se odvoji od telefona. Kada se vrati doručku, vide
da je kifla hladna. Kafa je, međutim, još bila vruća; on je ispi i nastavi da čita
novine.

Ovome nema kraja, mislio je. Ti ljudi iz službe bezbednosti drže noću
dežurnu smenu. Zvaće te i u tri ujutru. Sekretar, Pferdehuf, promoli glavu u
kancelariju, vide da je on završio razgovor, i reče: „Sad je baš zvao
Sakramento, veoma uznemiren. Tvrde da ima jedan Jevrejin koji juri po
ulicama San Franciska.” I on i Rajs se nasmejaše.

„U redu”, reče Rajs. „Kaži im da se smire i pošalju nam redovne
materijale. Ima li još nešto?”

„Pročitali ste poruke saučešća.”

„Ima li ih još?”

„Nekoliko. Držaću ih na mom stolu, ako ih želite. Već sam poslao
odgovore.”

„Moram da govorim danas na onom sastanku”, „reče Rajs. U jedan po
podne. Onim biznismenima.”

„Neću dozvoliti da zaboravite”, reče Pferdehuf. Rajs se zavali u stolici.
„Da li bi se kladio?”

„Ne na diskusije Partaja. Ako na to misliš.”

„Biće Dželat.”

Oklevajući, Pferdehuf reče: „Hajdrih je doterao najdalje što je mogao. Ti
ljudi nikada ne prelaze pod direktnu kontrolu Partaja zato što ih se svi plaše.
Partajske zverke bi dobile napad na samu pomisao. Imali biste koaliciju u
roku od dvadeset pet minuta čim bi prva S.S. kola krenula iz
Princalbrehtštrase. Oni bi sve one krupne ribe u privredi kao što su Krup i

Tisen…” tu prekide. Prišao mu je jedan od šifranata sa kovertom.

Rajs ispruži ruku. Sekretar mu prinese koverat.

Bio je to hitan šifrovan radiogram, dešifrovan i iskucan. Kada je završio
čitanje vide da Pferdehuf čeka da čuje. Rajs zgužva poruku u velikoj
keramičkoj pepeljari na stolu, zapali je upaljačem. „Jedan japanski general za
koga se pretpostavlja da putuje ovamo inkognito. Tedeki. Bolje siđi u javnu
biblioteku i uzmi jedan od onih zvaničnih japanskih vojnih časopisa u kome
bi trebalo da se nalazi njegova slika. Učini to diskretno, naravno. Mislim da
ovde nemamo ništa o njemu.” Krenu prema zaključanom ormanu za akta, pa
se predomisli. „Pokupi šta možeš od informacija. Statističke podatke. To bi
sve trebalo da se nalazi u biblioteci.” Zatim dodade: „Taj general Tedeki je
pre nekoliko godina bio načelnik štaba. Da li se sećaš ičega o njemu?”

„Samo malo”, reče Pferdehuf. „Pravi gutač vatre. Sada treba da ima oko
osamdeset godina. Čini mi se da se zalagao za neku vrstu prioritetnog
programa za japansko osvajanje kosmosa.”

„Tu je pretrpeo neuspeh”, reče Rajs.

„Ne bi me začudilo da dolazi iz zdravstvenih razloga”, reče Pferdehuf.
„Ima jedan broj starih Japanaca iz vojske koji ovde koriste veliku U.C.
bolnicu. Tako mogu da koriste nemačku hiruršku tehniku koju ne mogu da
dobiju u zemlji. Naravno da o tome ćute. Iz patriotskih razloga, znate. Zato bi
možda trebalo da neko motri za nas u bolnici, ako Berlin želi da ga drži na
oku.”

Rajs klimnu glavom. Ili je možda stari general upleten u trgovačke
špekulacije, kojih je bilo dosta u San Francisku. Veze koje je napravio dok je
bio aktivan mogu mu koristiti sada kada je u penziji. A da li je u penziji? U
poruci kažu general, ne penzionisani general.

„Čim budeš imao sliku”, reče Rajs, „razdeli kopije našim ljudima na
aerodromu i dole u pristaništu. Možda je već ušao. Znaš koliko im dugo treba
da nam jave ovako nešto.” A naravno, ako je general već stigao u San
Francisko, Berlin će se ljutiti na konzulat u P.A.D. Konzulat je trebalo da
bude u stanju da ga presretne – još pre nego što su iz Berlina i poslali
naredbu.

Pferdehuf reče: „Ja ću udariti datum na šifrovani radiogram iz Berlina,
tako da, ako se naknadno postavi neko pitanje, možemo tačno da pokažemo
kada smo ga primili. Tačno u sat.”

„Hvala”, reče Rajs. Oni u Berlinu bili su maheri da prebace brigu na

drugoga, a on je bio umoran od zaglavljivanja. To se dogodilo i suviše mnogo
puta. „Što je sigurno, sigurno”, reče on, „mislim da je bolje da odgovoriš na
tu poruku. Kaži, vaša uputstva nepovratno zakasnila. Već javljeno da je
osoba ovde. Na ovom stupnju mogućnost uspešnog presretanja daleka. Sroči
nešto u tom smislu i pošalji. Da bude dobro i nejasno. Shvataš.”

Pferdehuf klimnu glavom. „Odmah ću je poslati. I zavesti tačan datum i
čas kada je poslata.” I zatvori vrata za sobom. Moraš da se pripaziš,
razmišljao je Rajs, ili ćeš za čas da se nađeš kao konzul šačici crnja na nekom
ostrvu uz obalu Južne Afrike. A sledeće ti je da dobiješ kakvu crnu mamicu
za ljubavnicu i desetak crnčića da te zovu tata.

Ponovo sedajući za sto od doručka zapali egipatsku cigaretu Simon Arct
Broj 70, i pažljivo zaklopi metalnu kutiju.

Izgledalo je da ga sad jedno kratko vreme neće više prekidati, zato izvadi
iz tašne knjigu koju je čitao, otvori je na obeleženom mestu gde je stao,
udobno se smesti, i nastavi tamo gde je poslednji put bio primoran da
prekine.

…Da li je zaista hodao ulicama sa tihim automobilima kroz mir nedeljnog prepodneva u
Tirgartenu, tako daleko odavde? Jedan drugi život. Sladoled, ukus koji nikada nije mogao
postojati. Sada su kuvali koprivu i bili su srećni da je dobiju. Gospode, uzviknu on. Zar oni
neće stati? Nailazili su ogromni britanski tenkovi. Još jedna zgrada, mogla je biti stambena
zgrada, ili trgovina, škola ili poslovna zgrada; nije znao šta – ruševine su se preturale,
trošile u parčad. Ispod šuta sahranjena još jedna šačica preživelih, čak i bez glasa smrti.
Smrt se svuda podjednako rasprostrla, preko živih, povređenih, leševa – sloj po sloj, koji su
već počinjali da zaudaraju. Smrdljiva, drhturava lešina Berlina, sa još uspravljenim
bezokim kulicama, koja je nestajala bez protesta kao ovo, ovo bezimeno svetilište koje je
čovek nekada podigao sa ponosom.

Ruke su mu, primeti dečak, pokrivene tankim finim slojem sivog, pepela, delimično
neorganskog, delimično sagorelog, kao prosejanog finalnog proizvoda života. Sve je to
sada pomešano, shvati dečak, i izbrisa to sa sebe. Mnogo dalje nije mislio; druga jedna
misao mu je zaokupila duh, ako je trebalo misliti o vrisci i skakutanju šrapnela. Glad. Šest
dana ništa nije jeo osim kopriva, a sada su i one nestale. Poljana sa korovom je iščezla u
jedan jedini ogromni krater od zemlje. Na ivici kratera pojavljivale su se druge nejasne,
izmoždene prilike kao i dečak, ćuteći stajale, i zatim odlazile. Jedna stara majka sa
babuškom vezanom oko sede glave, sa korpom – praznom – preko ruke. Jednoruk čovek,
sa očima praznim kao korpa. Devojka. Sada se ponovo stopila sa kršom od posečenog
drveća u kojem se dečak Erik skrivao.

A zmija je i dalje nailazila.

Da li će se to ikad svršiti? zapita dečak, ne obraćajući se nikome. I ako se svrši, šta

onda? Da li će napuniti svoje stomake, ti…

„Frajhere”, začu se Pferdehufov glas. „Izvinjavam se što vas prekidam. Samo
jednu reč.”

Rajs skoči, zatvori knjigu. „Svakako.”
Kako taj čovek samo piše, mislio je. Potpuno me je zaneo. Kao stvarno.
Pad Berlina, u ruke Britancima, toliko živ kao da se zaista dogodio. Brr.
Strese se.
Čudno je to, ta snaga fikcije, čak i jeftine popularne fikcije da izazove
osećanja. Nije čudo što je zabranjena na teritoriji Rajha; i sam bih je
zabranio. Žao mi je što sam počeo da je čitam. Ali suviše je kasno; sad
moram da završim.

Sekretar reče: „Neki mornari sa nemačkog broda. Treba da vam se jave.”
„Da”, reče Rajs. Doskakuta do vrata i izađe u prednju kancelariju. Tu su
bila tri mornara u teškim sivim džemperima, svi sa gustom plavom kosom,
snažnih lica, pomalo nervozni. Rajs podiže desnu ruku. „Hajl Hitler.” Uputi
im kratak prijateljski osmeh.
„Hajl Hitler”, promumlaše mornari. Onda počeše da mu pokazuju
dokumenta.
Čim je potvrdio njihovu posetu konzulatu, pohita nazad u svoju ličnu
kancelariju.
Kada se opet nađe sam, ponovo otvori Skakavac pritiska. Pogled mu pade
na scenu u kojoj je bio – Hitler. Sada više nije mogao da prestane; poče da
čita scenu bez reda, dok mu je potiljak goreo.
Shvati da je reč o suđenju Hitleru. Po završetku rata. Hitler u rukama
Saveznika, blagi bože. I Gebels, Gering, svi ostali. U Minhenu. Hitler je
odgovarao američkom tužiocu.

…crn, razgoreo izgledalo je da se duh starog za trenutak opet rasplamsava. Drhtavo,
klimavo telo se zateže uz trzaj; glava se podiže. Sa usana koje su neprekidno balavile,
kreštavo polu-lajanje, polu-šapat. „Nemci, evo me stojim ovde.” Stresaju se oni koji
gledaju i slušaju, slušalice se pritiskuju na uši, napregnuta lica Rusa, Amerikanaca,
Britanaca, kao i Nemaca. Da, mislio je Karl. Opet on ovde stoji… potukli su nas – i više od
toga. Ogolili su ovog supermena, pokazali ga u pravoj boji. Samo…

„Frajhere.” Rajs shvati da mu je sekretar ušao u kancelariju. „Zauzet sam”,

ljutito reče. Zalupi knjigu. „Pokušavam da čitam ovu knjigu, za ime boga!”
Bilo je beznadežno. Znao je.

„Iz Berlina dolazi još jedan šifrovan radiogram”, reče Pferdehuf. „Bacio
sam pogled kad su počeli da ga dešifruju. Reč je o političkoj situaciji.”

„Šta kažu?” procedi Rajs, trljajući čelo palcem i prstima.

„Doktor Gebels je neočekivano govorio na radiju. Veliki govor.” Sekretar
je bio vrlo uzbuđen. „Mi treba da uzmemo tekst – sada ga prebacuju iz šifre –
i obezbedimo da bude objavljen u štampi, ovde.”

„Da, da”, reče Rajs.

Istog trenutka kada sekretar opet ode, Rajs ponovo otvori knjigu. Još
jednom da virnem, uprkos odluci koju sam doneo… uze da prelistava
prethodni deo.

…u tišini, Karl je gledao u, zastavom prekriven, kovčeg. Tu on leži, i sada je nestao, zaista
nestao. Ne bi ga mogle povratiti čak ni demonske sile. Čovek – ili da li je to na kraju
krajeva bio nadčovek – koga je Karl slepo sledio, obožavao… do same ivice groba. Adolf
Hitler je prešao preko te ivice, ali Karl se držao života. Neću za njim, šaptao je Karlov
mozak. Ja ću da nastavim, živ. I da obnovim. I svi ćemo ponovo graditi. Moramo.

Koliko daleko, koliko strašno daleko ga je odvukla Vođina magija. I šta je to bilo, sada
kada je i poslednja tačka bila stavljena na tu neverovatnu istoriju, taj put nagore od
zabačenog gradića u Austriji, iz plesnivog siromaštva u Beču, iz košmarnog ispaštanja sa
brazgotinama na licu, preko političkih intriga, osnivanja partije, do položaja kancelara, do
onoga što je za trenutak izgledalo blizu dominacije svetom?

Karl je znao. Obmana. Adolf Hitler ih je slagao. Vodio ih je praznim rečima.

Nije još suviše kasno. Shvatili smo tvoju prevaru, Adolfe Hitleru. I najzad te vidimo u
pravoj boji. I nacističku partiju, strašnu eru ubistava i megalomanske fantazije, onakvu
kakva jeste. Kakva je bila.

Okrenuvši se, Karl se udalji od nemog kovčega…

Rajs sklopi knjigu i ostade da sedi neko vreme. Bio je uznemiren uprkos sebi.
Trebalo je izvršiti veći pritisak na Japove, reče sam sebi, da se onemogući
ova prokleta knjiga. U stvari, očigledno je to namerno sa njihove strane.
Mogli su da uhapse tog – kako li se zove? Abendsena. Oni su vrlo jaki na
Srednjem zapadu.

Ono što ga je uznemiravalo bilo je to. Smrt Adolfa Hitlera, poraz i
uništenje Hitlera, Partaja, i same Nemačke, onako kako je bilo naslikano u
Abendsenovoj knjizi… sve je to bilo nekako veličajnije, više u starom duhu

nego stvarni svet. Svet nemačke hegemonije.

Kako to može biti? Pitao se Rajs. Je li to samo spisateljska sposobnost tog
čoveka?

Znaju oni milion caka, ti romanopisci. Recimo, doktor Gebels; tako je on
počeo, pisanjem beletristike. Obraća se niskim prohtevima koji se sakrivaju u
svakome, bez obzira koliko bio dostojan poštovanja na površini. Da,
romanopisac zna ljude, i kako su bezvredni, pod vlašću svojih testisa, vođeni
kukavičlukom, kako prodaju svaku stvar zbog svoje pohlepe – on samo ima
da udari u doboš, i tu mu je odgovor. A on se smeje, naravno, pokrivajući
šakom usta, efektu koji dobije.

Vidi kako je igrao na moja osećanja, razmišljao je her Rajs, ne na
intelekt; a prirodno da će za to biti plaćen, novac je tu. Neko je očigledno
Hundsfotta[36] naveo na to, uputio ga šta da piše. Napisaće oni bilo šta ako
znaju da će biti plaćeni. Ispričaj gomilu kakvih god laži, i onda publika
ozbiljno uzima to smeće kada joj se posluži. Gde je ovo štampano? Her Rajs
razgleda knjigu. Omaha, Nebraska. Poslednja predstraža nekadašnje
plutokratske izdavačke delatnosti S.A.D., koja se nekada nalazila u Njujorku,
a izdržavala se od jevrejskog i komunističkog zlata…

Možda je taj Abendsen Jevrejin.

Oni i dalje rade na tome, nastoje da nas otruju. Ta jüdisches Buch.[37] Sa
žestinom zalupi korice Skakavca. Verovatno mu je pravo ime Abendštajn.
Služba bezbednosti je do sada bez sumnje zavirila u tu stvar.

Nema sumnje, treba da pošaljemo nekog preko u D.S.P.[38] da poseti Her
Abendštajna. Pitam se da li je Krojc fon Mere dobio uputstva u tom smislu.
Verovatno nije, pored onolike zbrke u Berlinu. Svi su i suviše zauzeti
unutrašnjim stvarima.

Ali, ova knjiga je opasna, mislio je Rajs.

Ako bi Abendštajna našli jednog lepog jutra kako se klati sa plafona, to bi
bilo otrežnjujuće upozorenje svakome ko bi eventualno bio pod uticajem te
knjige. Tako bi naša bila poslednja. Napisali bismo postskriptum.

Za to bi bio potreban belac, naravno. Šta li radi Skorceni ovih dana.

Rajs se zamisli, ponovo pročita omot knjige. Čivutin se zabarikadirao.
Gore u svom Visokom zamku. Neće da ga prave budalom. Ko god da uđe i
dočepa ga se, neće se izvući nazad odande.

Možda je to glupo. Na kraju krajeva, knjiga se prodaje. Sada je i suviše

kasno. A to je teritorija pod japanskom dominacijom… Mali žuti bi nadali
strahovitu dreku.

Pa ipak, ako bi se to učinilo vešto… ako bi moglo da se izvede kako
treba…

Frajher Hugo Rajs napravi zabelešku u svom notesu. Pokrenuti pitanje
kod S.S. generala Ota Skorcenija, ili još bolje kod Ota Olendorfa u Amtu[39]
III Reichssicherheitshauptamta.[40] Zar Olendorf nije načelnik Einsatzgruppe
D?[41]

I onda mu se, odjednom, bez ikakvog predznaka, smuči od besa. Mislio
sam da je s time gotovo, reče sam sebi. Zar to mora da se večito nastavlja?
Rat je završen pre toliko godina. I mislili smo da je tada okončan. Ali taj
fijasko sa Afrikom, taj kreten Sajs Inkvart koji sprovodi Rozenbergove
planove.

Taj her Houp ima pravo, mislio je dalje. Sa njegovim vicom o našim
kontaktima na Marsu. Mars naseljen Jevrejima. I tamo bismo ih sreli. Čak i
sa dve odvojene glave, i visinom od jedne stope.

Imam ja svoje rutinske dužnosti, zaključi on. Nemam vremena za takve
vetropiraste avanture, to slanje Ajnzac komandosa na Abendsena. Imam pune
ruke posla oko pozdravljanja nemačkih mornara i odgovaranja na šifrovane
radiograme; neka neko sa višeg mesta da inicijativu za takav poduhvat – to je
njihov posao.

U svakom slučaju, razmišljao je dalje, ako bih to ja podstakao, pa se stvar
okrene naopako, može se zamisliti gde bih se našao: Zatvoren u Istočnoj
Generalnoj upravi, ako ne i u komori prskan Ciklon B hidrogen cijanidom.

Ispruži ruku, pažljivo sastruga zabelešku tako da ne ostane ništa, a sam
papir spali u pepeljari od keramike.

Začu se kucanje, i otvoriše se vrata kancelarije. Uđe sekretar sa velikim
svežnjem papira. „Govor doktora Gebelsa. U celini.” Pferdehuf spusti hartije
na sto. „Morate ga pročitati. Dobar je; jedan od njegovih najboljih govora.”

Zapalivši još jednu Simon Arct Broj 70, Rajs poče da čita govor doktora
Gebelsa.

9.

Posle dve nedelje gotovo neprekidnog rada, Edfrank nakit po porudžbini
proizveo je svoju prvu završenu kolekciju. Tu su ležali komadi, na dve table
pokrivene crnim somotom, a sve zajedno je išlo u četvrtastu pletenu korpu
japanske izrade. Ed Makarti i Frenk Frink napravili su podsetnice. Upotrebili
su izrezanu gumu za brisanje da naprave slova imena; sa toga su otiskivali
crvenom bojom, pa onda završili karte dečjom rotacionom mašinom za
štampanje. Uzeli su kvalitetan obojen tvrd papir za božićne čestitke – efekt je
bio zadivljujući.

Bili su profesionalci u svim aspektima svog posla. Razgledajući nakit,
podsetnice, i postavku, nisu mogli da zapaze nijedan znak amaterizma. Zašto
bi ga i bilo? Obojica smo profesionalci, mislio je Frenk Frink; ne u izradi
nakita, već u tom poslu uopšte.

Na tablama je bio priličan broj različitih komada. Narukvice od mesinga,
bakra, bronze, čak i od vruće kovanog gvožđa. Privesci, uglavnom od
mesinga, sa malim srebrnim ornamentima. Minđuše od srebra. Igle-broševi
od srebra ili mesinga. Srebro ih je dosta koštalo; čak ih je i srebrni lem
unazadio. Kupili su i nešto poludragog kamenja za broševe: barokne bisere,
spinele, žad, grančice plamenog opala. I, ako stvari dobro krenu, pokušaće sa
zlatom i možda sa petougaonim ili šestougaonim dijamantima.

Na zlatu će tek stvarno da naprave pare. Već su bili počeli da tragaju za
izvorima zlatnih opiljaka, pretopljenih antiknih komada bez umetničke
vrednosti – što je bilo mnogo jeftinije od novog zlata. Ali čak i tako, trošak je
bio ogroman. A opet, jedan prodat zlatan broš bi doneo više od četrdeset
mesinganih. Za zaista dobro oblikovan i izrađen zlatan broš mogli su na
tržištu da postignu svaku cenu… pod pretpostavkom, kao što je Frink već
istakao, da im stvari uopšte krenu.

U ovom trenutku još nisu ni pokušali da prodaju. Rešili su ono što su im
izgleda bili osnovni tehnički problemi; imali su tezgu sa motorima, električnu
mašinu sa šnurom, osovinu za oštrenje i točkove za glačanje. Imali su u stvari
kompletnu garnituru alata za finalnu obradu, počev od žičanih četaka, preko
mesinganih četaka i Cratex točkova, do jastučića za glačanje od pamuka,
lana, kože, jelenske kože, koji su se mogli prevlačiti raznim smešama – od
sitnozrnog korunda i plavca, pa do najfinijeg superoksida gvožđa. I naravno,
imali su opremu za oksiacetilensko zavarivanje, posude, mere, creva,
prstenaste navlake, maske.

I izvanredan juvelirski alat. Kleštice iz Nemačke i Francuske,
mikrometre, dijamantske bušilice, testerice, pincete, alatke za lemljenje,
mengele, krpe za poliranje, makazice, rukom iskovane sićušne čekiće…
redovi precizne opreme. Još i šipke za lemljenje raznih promera, metalni lim,
poleđine za broševe, karike, klipsevi za minđuše. Potrošeno je dosta više od
polovine onih dve hiljade dolara; sada su na svom Edfrank računu u banci
imali samo dve stotine pedeset dolara. Ali su bili osnovani po zakonu; imali
su čak i dozvole P. A. D. Ostalo je samo još da se prodaje.

Nijedan trgovac na malo, razmišljao je Frink razgledajući izložene stvari,
ne može da ih pregleda sa većom strogošću nego što smo to mi učinili.
Svakako je izgledalo dobro, tih nekoliko odabranih komada, od kojih je svaki
pažljivo proveravan da bi se otklonili nedostaci od slabog zavarivanja,
neravne ili oštre ivice, mrlje od usijane boje… kontrola kvaliteta im je bila
odlična. I najmanja zamućenost ili ogrebotina od žičane četke bili su dovoljan
razlog da se komad vrati u radionicu. Ne možemo sebi dozvoliti da pokažemo
grub ili nezavršen rad; jedna neprimećena crna tačkica na srebrnoj ogrlici – i
s nama je gotovo.

Na spisku im je prva bila radnja Roberta Čildana. Ali tamo je mogao da
ide samo Ed; Čildan bi se sigurno setio Frenka Frinka.

„Moraš najvećim delom da prodaješ sam”, rekao je Ed, ali se pomirio s
time da se sam obrati Čildanu; bio je kupio jedno dobro odelo, novu kravatu,
belu košulju, da bi ostavio pravi utisak. Pa ipak, izgledao je nervozan. „Znam
da smo dobri”, reče po milioniti put. „Ali – đavola.”

Najveći broj komada bio je apstraktan, navoji žice, petlje, oblici koje su
istopljeni metali donekle poprimali sami od sebe. Neki su bili fini kao
paukova mreža, vazdušasti; drugi su se odlikovali masivnom, snažnom,
gotovo varvarskom težinom. Broj oblika bio je zapanjujući, s obzirom na to

koliko malo komada je ležalo na plišanim postoljima; a ipak bi jedna radnja,
shvati Frink, mogla da kupi sve što smo ovde postavili. Obići ćemo svaku
radnju po jedanput – ako ne uspemo. Ali ako uspemo, ako ih pridobijemo za
našu robu, do kraja života ćemo se vraćati po nove narudžbine.

Njih dvojica zajedno smestiše plišane table u korpu od pruća. Nešto
bismo mogli da povratimo na metalu, reče Frink u sebi, ako dođe do
najgoreg. Na alatu i opremi; možemo ih se otarasiti sa gubitkom, ali ćemo
nešto dobiti.

Ovo je trenutak da se zapita proročanstvo. Pitaj, kako će Ed proći na
ovom prvom trgovačkom putu? Ali bio je i suviše nervozan za to. Mogao bi
da dobije loš predznak, a on se nije osećao sposobnim da se suoči s njim. U
svakom slučaju, kocka je bila bačena; nakit je bio izrađen, radnja osnovana –
šta god bi sada Ji Đing mogla da izbrblja.

Ona ne može da proda naš nakit umesto nas… ne može nam dati sreću.

„Prvo ću da obradim Čildanovu radnju”, reče Ed. „Tu bismo mogli i da
probijemo led. Pa onda ti možeš da probaš koju. Ideš i ti, je l’ tako? U
kamionu. Parkiraću iza ugla.”

Dok su se peli u svoj kamionet sa pletenom korpom sa poklopcem, Frink
pomisli, bog zna kakav je Ed prodavac, ili ja. Čildanu se može prodati, ali
biće potrebna prezentacija, kako to kažu.

Da je Julijana ovde, mislio je, mogla bi da ušeta tamo i obavi stvar dok
udariš dlanom o dlan; ona je lepa, ume da razgovara sa svakim na ovoj
zemlji, i ona je žena. Najzad, ovo je ženski nakit. Mogla bi da ga unese na
sebi u radnju. Zatvorivši oči, pokuša da zamisli kako bi ona izgledala sa
jednom od njihovih narukvica. Ili jednom od velikih srebrnih ogrlica. Sa
njenom crnom kosom i bledom kožom, tužnim, ispitujućim očima… sa sivim
vunenim sviterom, malo i suviše tesnim, dok srebro počiva na njenoj nagoj
puti, metal se diže i spušta kako ona diše.

Gospode, bila mu je kao živa u glavi, upravo sada. Svaki komad koji su
napravili podizali su snažni, tanki prsti, ispitivali ga; zabacivala je glavu,
dizala komad uvis. Julijana je probirala, uvek svedok onoga što je on činio.

Najbolje bi za nju, zaključi on, bile minđuše. One sjajne što vise, naročito
mesingane. Kada prikači kosu šnalom pozadi ili je skrati, tako da joj se vide
vrat i uši. I mogli bismo da je fotografišemo za reklamu i izlaganje. On i Ed
su već razgovarali o katalogu, da bi mogli da ga prodaju poštom trgovinama
u drugim krajevima sveta. Izgledala bi strašno… koža joj je lepa, veoma

zdrava, nije opuštena i nema bora, i boja joj je lepa. Da li bi ona to radila, ako
bih mogao da saznam gde je? Nije važno šta misli o meni; to nema veze sa
našim ličnim životom. Verovatno je strašno sujetna kao i uvek. Večito je
volela da je ljudi gledaju, da joj se dive; bilo ko. Valjda su sve žene takve.
Stalno žude za pažnjom. Vrlo su detinjaste kada je to u pitanju.

Mislio je dalje, Julijana nikada nije podnosila da bude sama; morala je da
me ima kraj sebe sve vreme, da joj dajem komplimente. Takvi su klinci; ako
roditelji ne gledaju šta rade, oni misle da ono što čine nije stvarno. Sigurno je
sad baš neki momak merka. Kaže joj kako je lepa. Njene noge. Gladak, ravan
stomak…

„Šta je?” zapita Ed pogledavši ga. „Gubiš živce?”

„Ne”, reče Frink.

„Neću ja tamo samo da stojim”, reče Ed. „Imam nekoliko svojih ideja. I
reći ću ti još nešto: ne bojim se. Nisam se uplašio samo zato što je to ugledna
radnja i što moram da obučem ovo mondiš odelo. Priznajem da ne volim da
se uštoglim. Priznajem da se ne osećam ugodno. Ali to uopšte nema veze.
Ipak ću da uđem tamo i pokažem tom dedaku.”

Blago tebi, mislio je Frink.

„Boga mu, ako si ti mogao da uđeš kao što si uradio”, reče Ed, „i da mu
prodaš štos kako si lični momak japovskog admirala, onda ja treba da budem
u stanju da mu kažem istinu, da je ovo zaista dobar originalan nakit moćne
izrade, da…”

„Ručni rad”, reče Frink.

„Jeste. Ručna izrada. Hoću da kažem, ući ću i neću da izađem dok ga ne
sredim za njegov novac. On treba ovo da kupi. Ako ne kupi, stvarno je
budala. Gledao sam ja; nema nigde ništa slično da se prodaje. Bože, kad
pomislim kako možda gleda a ne kupuje – tako se razbesnim da mi dođe da
puknem.”

„Vodi računa da mu kažeš da nije prevučeno”, reče Frink. „Da bakar
znači čist bakar, a mesing čist mesing.”

„Pusti ti mene da ja razradim svoj prilaz”, reče Ed. „Imam neke stvarno
dobre ideje.”

Frink pomisli: evo šta ja mogu da učinim. Mogu da uzmem par komada –
Ed neće zameriti – i da ih spakujem i pošaljem Julijani. Tako će da vidi šta
radim. Pošta će da joj uđe u trag; poslaću preporučeno na njenu poslednju

adresu koju znam. Šta će reći kada otvori kutiju? Treba da stavim i cedulju da
objasnim da sam to ja sam napravio; da sam ortak u jednom novom
kreativnom draguljarskom poslu. Zapaliću joj maštu, ispričati joj tako da će
poželeti da sazna nešto više, da će se zainteresovati. Pričaću o dragom
kamenju i metalima. O radnjama kojima prodajemo, mondiš radnjama…

„Zar to nije tu negde?” reče Ed, usporavajući kamionet. Bili su u gustom
gradskom saobraćaju; zgrade su zaklanjale nebo. „Bolje da parkiram.”

„Još pet blokova”, reče Frink.

„Imaš jednu marihuanu?” reče Ed. „Sad bi me baš smirila jedna cigareta.”

Frink mu pruži svoju paklicu T’ien-laisa, marke ‘Nebeska muzika’ koju
je naučio da puši u Korporaciji V. M. Znam da živi sa nekim tipom, nastavi
Frink da razgovara sam sa sobom. Spava sa njim. Kao da mu je žena. Znam
ja Julijanu. Ne bi ona mogla da preživi drugačije; znam kakva bude pred
veče. Kada zahladi i smrači se i svako je kod kuće i sedi u dnevnoj sobi. Ona
nije bila stvorena za usamljen život. A ni ja shvati on.

Možda je momak stvarno dobar. Neki stidljivi student koga je pokupila.
Ona bi bila dobra žena za nekog mladog momka koji pre toga nikada nije
imao hrabrosti da priđe ženi. Ona nije tvrda niti cinična. To bi njemu mnogo
dobro činilo. Nadam se, do đavola, da nije sa nekim starijim. To ne bih
mogao da podnesem. Da je muva unaokolo neki iskusan podli tip, sa
čačkalicom koja mu štrči iz usta sa strane.

Osetio je kako počinje teško da diše. Slika neke kosmate voline kako gazi
Julijanu, unesrećuje joj život… Znam da će najzad da završi samoubistvom,
mislio je. To joj je pisano, ako ne nađe pravog čoveka – a to znači zaista
nežnog, osetljivog, studentskog tipa koji bi bio u stanju da ceni sve te njene
misli.

Ja sam bio i suviše grub za nju, mislio je. A ja nisam tako loš; ima sijaset
tipova gorih od mene. Ja sam mogao prilično dobro da pogodim šta ona misli,
šta želi, kada se oseća usamljena ili loše ili potištena. Proveo sam puno
vremena brinući se i uzrujavajući se zbog nje. Ali to nije bilo dovoljno. Ona
je više zasluživala. Ona mnogo zaslužuje, mislio je.

„Parkiram”, reče Ed. Bio je našao mesto i terao kola unazad, osvrćući se
preko ramena.

„Slušaj”, reče Frink. „Mogu li da pošaljem koji komad svojoj ženi?”

„Nisam znao da si oženjen.” Usredsređen na parkiranje Ed mu je

zamišljeno odgovarao. „Svakako, samo da nisu od srebra.”
Ed ugasi motor kamioneta.
„Tu smo”, reče. Izdunu dim od marihuane, ugasi cigaretu pritisnuvši je o

tablu sa instrumentima, ispusti ostatak na pod kola. „Poželi mi sreću.”
„Srećno”, reče Frenk Frink.
„Hej, vidi. Na poleđini ove paklice ima jedna od onih japovskih waka

pesama.” Ed pročita pesmu naglas, nadjačavajući buku saobraćaja.

„Kukavicu kad čuh ja,
Pogledah u pravcu
Odakle dođe glas:
Šta videh?
Samo bledi mesec na nebu praskozorja.”

Onda pruži paklicu T’ien-lasa nazad Frinku. „Sad dža ili bu!” reče,
pljesnu Frinka po leđima, stisnuto se nasmeja, otvori vrata kamioneta, uze
pletenu korpu sa poklopcem i izađe iz kamiona. „Ostaviću te da umetneš
deseticu u sat”, reče odlazeći trotoarom.

Za trenutak je nestao među ostalim pešacima.
Julijana, mislio je Frink. Da li si isto tako sama kao i ja? Izađe iz
kamioneta i stavi novčić u sat za parkiranje. Strah me je, pomisli. Ceo ovaj
poduhvat sa nakitom. Šta ako propadne? Šta ako propadne? Tako je
proročanstvo reklo. Cviljenje, suze, propast.
Čovek se suočava sa zatamnelim senkama svog života. Sa putom ka
grobu. Kad bi ona bila ovde, ne bi bilo tako loše. Uopšte ne bi bilo loše.
Bojim se, shvati on. Pretpostavimo da Ed ne proda ništa. Pretpostavimo
da nas ismeju.
Šta onda?

Na čaršavu na podu u prednjoj sobi svog stana, ležala je Julijana držeći
Džoa Ćinadelu uza se. Soba je bila topla i zagušljiva od popodnevnog sunca.
Njeno telo i telo čoveka u njenim rukama bilo je vlažno od znoja. Jedna
kapljica, koja se skotrljala sa Džoovog čela, zadrža se za trenutak na njegovoj
jagodici, i onda joj pade na vrat.

„Još kaplješ”, promrmlja ona.

On ništa ne odgovori. Njegovo disanje, dugo, lagano, pravilno… kao
okean, mislila je. U nama je samo voda.

„Kako je bilo?” zapita.

On promumla da je bilo okej.

Mislila sam tako, pomisli Julijana. Znam. Sada oboje moramo da
ustanemo, da se saberemo. Ili to ne valja? Znak podsvesnog neodobravanja?

On se promeškolji.

„Dižeš se?” Čvrsto ga ščepa sa obe ruke. „Nemoj. Još ne.”

„Zar ne moraš u vežbaonicu?”

Ne idem u vežbaonicu, reče Julijana u sebi. Zar ne znaš? Ići ćemo negde;
nećemo ovde ostati još dugo. Ali to će biti mesto gde ranije nismo bili.
Vreme je.

Oseti kako on počinje da se zabacuje unazad i uspravlja na kolena, oseti
kako joj ruke skliznuše niz njegova vlažna, klizava leđa. Onda ga je čula
kako odlazi tapkajući bosim nogama po podu. U kupatilo, svakako. Da se
istušira.

Gotovo je, pomisli. Pa, sad… Uzdahnu.

„Čujem te”, reče Džo iz kupatila. „Kako ječiš. Uvek potištena, je l’ tako?
Briga, strah, i sumnja, zbog mene i svega drugog na svetu…” Pojavi se za
trenutak, prskajući sapunjavom vodom oko sebe, sa licem koje je zračilo.
„Kako bi ti se dopalo jedno putovanje?”

Srce joj brže zalupa. „Gde?”

„U neki veliki grad. Šta kažeš na sever, u Denver? Izvešću te; kupiću ti
kartu za predstavu, onda u dobar restoran, taksi, kupiću ti večernju haljinu ili
već šta ti treba. Okej?”

Jedva da je mogla da mu poveruje, ali je to želela; trudila se da poveruje.

„Hoće li moći da izdrži taj tvoj Štude?” viknu Džo.

„Svakako”, reče ona.

„Oboje ima lepo da se odenemo”, reče on. „Da se zabavljamo, možda po
prvi put u životu. To te drži da ne pošiziš.”

„Gde ćemo naći novac?”

Džo reče: „Ja imam. Pogledaj u moj kofer.” Onda zatvori vrata od
kupatila. Od šuma vode više se nisu čule reči.

Otvorivši komodu, ona izvuče njegov ulegnuti, zaprljani koferčić. I tačno,

nađe koverat u jednom uglu; u kovertu su bile novčanice Rajhsbanke, koje su
imale visok kurs i svuda dobro išle. Onda možemo ići, shvati ona. Možda me
ipak ne vuče za nos. Samo bih želela da mogu da se uvučem u njega pa da
vidim šta ima tamo, mislila je prebrojavajući novac…

Ispod koverta omota nađe ogromno cilindrično naliv-pero, ili je bar tako
izgledalo; imalo je punjač, u svakom slučaju. Ali je bilo toliko teško.
Oprezno, ona ga izvadi i podiže, odvrte kapicu. Da, pero je bilo zlatno. Ali…

„Šta. je ovo?” zapita Džoa kada se ovaj ponovo pojavi iz kupatila.

On ga uze od nje, vrati u kofer. Kako ga je pažljivo stavljao… ona to
primeti, zamisli se nad tim, zbunjena.

„Još morbidnosti?” reče Džo. Izgledao je bezbrižan, bezbrižniji nego i
jednom od kada ga je upoznala; vrišteći od oduševljenja, dohvati je oko
struka, onda je podiže uvis, zaljulja je njišući je tamo-amo, ispuštajući svoj
topli dah na nju, stežući je sve dok ona ne zavreča.

„Ne”, reče ona. „Ja se jednostavno – sporo menjam.” Još uvek te se
pomalo bojim, mislila je. Toliko sam uplašena da čak ne mogu to ni da
kažem, da ti pričam o tome.

„Kroz prozor”, uzviknu Džo prikradajući se preko sobe sa njom u
rukama. „Idemo.”

„Molim te”, reče ona.

„Šalim se. Slušaj – idemo na jedan marš, kao što je Marš na Rim. Sećaš
se toga. Duče ih je vodio, mog čika Karla, na primer. Sad imamo jedan mali
marš, manje značajan, i nije zabeležen u knjigama iz istorije. Je l’ tako?”
Sagnuvši glavu, poljubi je u usta, toliko snažno da im se zubi sudariše. „Što
ćemo lepo oboje da izgledamo, u novoj odeći. A ti možeš da mi objasniš
tačno kako da govorim, kako da se držim; je l’ da? da me naučiš lepim
manirima; je l’ da?”

„Dobro ti govoriš”, reče Julijana. „Čak bolje od mene.”

„Ne.” Odjednom pade u mračno raspoloženje. „Ja govorim vrlo loše.
Pravi izgovor makarondžije. Zar nisi primetila kada smo se prvi put sreli u
kafeu?”

„Valjda jesam”, reče ona; to joj nije izgledalo značajno.

„Jedino žena poznaje društvene konvencije”, reče Džo, odnese je natrag i
ispusti je, tako da strahovito odskoči na krevetu. „Da nema žena razgovarali
bismo o trkačkim kolima i konjima i pričali masne viceve; ne bi bilo

civilizacije.”

Čudno si raspoložen, mislila je Julijana. Nemiran i zamišljen, dok ne
odlučiš da kreneš dalje; onda se razigraš. Da li me zaista želiš? Možeš da me
se otarasiš, da me ostaviš ovde; to se i pre dešavalo. Otresla bih se ja tebe,
mislila je, ako bih nastavila.

„Je li ti to plata?” zapita dok se on oblačio. „Štedeo si je?” Bilo je toliko
mnogo. Naravno, na Istoku je bilo dosta novca. „Svi drugi vozači kamiona sa
kojima sam razgovarala nisu nikad toliko…”

„Kažeš da sam vozač kamiona?” upade Džo. „Slušaj; ja sam vozio te
karuce ne da bih vozio, nego da ih branim od otmičara. Da izgledam kao
vozač koji drema u kabini.” Skljoka se u jednu stolicu u uglu sobe i zavali se
pretvarajući se kao da spava, sa otvorenim ustima, i mlitavim telom. „Vidiš?”

Najpre nije videla. A onda shvati da mu je u ruci nož, tanak kao kuhinjski
nož za krompir. Majko mila, pomisli. Odakle ga je izvukao? Iz rukava; iz
samog vazduha.

„Zato su me iznajmili oni iz Folksvagena. Službeno. Zaštitili smo se od
Haseldena, onih komandosa; on ih je vodio.” Crne oči su svetlucale; cerio se
postrance na Julijanu. „Šta misliš, ko je uhvatio pukovnika, tamo na kraju.
Kada smo ih uhvatili na Nilu – njega i četvoricu iz njegove Dalekometne
pustinjske grupe mesecima posle kampanje na Kairo. Napali su nas jedne
noći zbog benzina. Ja sam bio na straži. Haselden se prišunjao, bio je natrljan
crnim po celom licu i telu, čak i po šakama; nisu tada imali žicu, samo bombe
i mašinske puške. To je pravilo i suviše veliku buku. Pokušao je da mi
prekine grkljan. Uhvatio sam ga.” Sa stolice Džo skoči prema njoj, smejući
se. „Hajde da se pakujemo. Kaži onima u vežbaonici da uzimaš nekoliko
dana odsustva; telefoniraj im.”

Njegova priča je jednostavno nije ubedila. Možda uopšte nije ni bio u
Severnoj Africi, možda se čak nije ni borio u ratu na strani Osovine, ili se
uopšte nije borio? Kakvi otmičari? pitala se. Nijedan kamion za koji je znala
nije prošao kroz Kanon Siti sa Istočne obale sa naoružanim profesionalnim
bivšim vojnikom kao zaštitom. Možda čak nije ni živeo u S. A. D., možda je
sve izmislio od početka; izmislio priču da je uhvati u mrežu, da je
zainteresuje, da izgleda romantično.

Možda je ludak, pomisli. Ironija… Mogu stvarno da činim ono što sam se
mnogo puta pretvarala da činim; da primenim džudo u samoodbrani. Da
spasavam svoje – devičanstvo? Život, pomisli. Ali verovatnije je on samo

neki jedan makarondžija niže klase, tikvan koji rinta i gaji samoobmanu o
slavi; želi da se baci u veliki trošak, potroši sav svoj novac, iživi se – i onda
se vrati u svoju jednoličnu egzistenciju. A za to mu je potrebna devojka.

„Okej”, reče ona. „Pozvaću vežbaonicu.” Odlazeći ka predsoblju
razmišljala je, kupiće mi skupu odeću, pa će me onda odvesti u neki luksuzni
hotel. Svaki čovek žudi da ima stvarno dobro obučenu ženu pre nego što
umre, čak ako mora i sam da joj kupi haljine. Ta terevenka je verovatno
životna ambicija Džoa Ćinadele. A on je prepreden; kladim se da je u pravu
kada me analizira – ja se neurotično plašim muškog. I Frenk je to znao. Zato
smo on i ja prekinuli; zato ja sada još osećam tu zabrinutost, to nepoverenje.

Kada se vrati iz govornice, nađe Džoa opet zanetog Skakavcem,
namrgođenog, nesvesnog svega drugog.

„Zar nisi hteo da mi daš da to čitam?” zapita ona.

„Možda dok budem vozio”, reče Džo ne dižući pogled.

„Ti ćeš voziti? Ali to su moja kola!”

On ne odgovori ništa; samo nastavi da čita.

Kod registar kase, Robert Čildan podiže glavu i vide jednog vitkog,
visokog, crnokosog čoveka kako ulazi u radnju. Čovek je imao na sebi tek
nešto-manje-moderno odelo i nosio je veliku pletenu korpu sa poklopcem.
Trgovački putnik. Ali ipak nije imao onaj razdragani osmeh; umesto toga,
njegovo uštavljeno lice je imalo gadan, zlovoljan izgled. Pre liči na
vodinstalatera ili električara, pomisli Robert Čildan.

Kada je završio sa mušterijom, Čildan se obrati čoveku: „Koga vi
predstavljate?”

„Nakit Edfrank”, promumla čovek u odgovor. Bio je spustio svoju korpu
na jednu od tezgi.

„Nikad nisam čuo za tu kuću.” Čildan je tumarao okolo dok čovek ne
otkopča poklopac od korpe i ne otvori je uz puno suvišnih pokreta.

„Ručni rad. Svaki je unikat. Svaki original. Mesing, bakar, srebro. Čak i
vrelo kovano crno gvožđe.”

Čildan baci pogled u korpu. Metal na crnom somotu, neobično. „Ne,
hvala. Ne radim sa time.”

„Ovo predstavlja američki umetnički rad. Savremeni.”

Odmahnuvši glavom, Čildan se vrati do registar kase. Čovek je jedno

vreme stajao petljajući oko svojih somotskih postolja i korpe. Table nije ni
vadio niti ih vraćao nazad; izgledalo je da nema pojma šta čini. Sa
prekrštenim rukama, Čildan je posmatrao, razmišljajući o raznim problemima
toga dana. U dva je imao zakazano da pokaže neke šolje iz ranog perioda.
Onda u tri – još jedan broj predmeta koji se vraćaju iz laboratorije, sa provere
autentičnosti.

Poslednjih nekoliko nedelja je davao sve više i više stvari na ispitivanje.
Sve od onog gadnog incidenta sa Koltom ‘44.

„Ovo nije pobakreno,” reče čovek sa pletenom korpom od pruća, podižići
narukvicu. „Sve je bakar.”

Čidan klimnu glavom bez odgovora. Čovek će još malo tu da se muva, da
premeće svoje uzorke, ali će najzad da se pokupi.

Zazvoni telefon. Čildan diže slušalicu. Mušterija pita za starinsku stolicu
za ljuljanje, veoma vrednu, koju je Čildan dao na opravku za njega. Stolica
nije bila gotova, i Čildan je morao da ispriča ubedljivu priču. Zagledan kroz
izlog u podnevni saobraćaj, umirivao je i uveravao. Najzad mušterija,
unekoliko umirena, završi razgovor.

Nema sumnje, mislio je spuštajući slušalicu. Stvar sa Koltom ‘44 ga je
poprilično uzdrmala. Više nije gledao na svoju robu sa onim istim dubokim
poštovanjem. Takvo saznanje ostavlja traga. Slično prvom buđenju u
detinjstvu; činjenice života. To pokazuje, premišljao je dalje, vezu sa našim
ranim godinama: ne samo ako je reč o istoriji S.A.D., već i o našoj ličnoj
istoriji. Kad bi se, razmišljao je, postavilo pitanje autentičnosti naše krštenice.
Ili impresije o Tati.

Možda se ja stvarno i ne sećam F.D.R. kao primera. Sintetična slika
destilovana iz odabranih razgovora. Mit fino usađen u moždano tkivo. Kao,
pomisli, mit o Heplvajtu.[42] Mit o Čipendejlu[43] ili još pre o tome kako je
ovde jeo Abraham Linkoln. Upotrebljavao ovaj stari srebrni nož, viljušku,
kašiku. To ne možeš da vidiš, ali činjenica ostaje.

Kod druge tezge, i dalje baratajući oko svog nakita i korpe od pruća,
trgovački putnik reče: „Možemo da pravimo po narudžbini. Kako naručite.
Ako neke vaše mušterije imaju svoje ideje.” Glas mu je bio nekako
zadavljen, pročisti grlo, gledajući u Čildana, pa zatim dole u nakit koji je
držao u ruci. Očigledno nije znao kako da ode.

Čildan se osmehnu i ne reče ništa.

Nije moja stvar. Njegovo je da se pokupi odavde. Bez obzira na to da li će
sačuvati mesto ili ne.

Mučno, takva nelagodnost. Ali ne mora on da bude trgovački putnik. Svi
mi patimo u ovom životu. Vidi mene. Po ceo dan gutam od Japova kao što je
gospodin Tagomi. Samo malo da skrenem, i zabrljao sam, upropastio život.

Onda mu pade na pamet jedna ideja. Momak očigledno nema iskustva.
Pogledaj ga. Možda mogu da uzmem nešto u komision. Vredi pokušati.

„Hej”, reče Čildan.

Čovek se prenu, zadrža pogled.

Idući ka njemu, sa još uvek prekrštenim rukama, Čildan reče: „Ovo pola
sata izgleda da nema gužve ovde. Ne obećavam ništa, ali izvadite nešto od tih
stvari. Raščistite one police sa kravatama.”

Klimajući glavom čovek poče da raščišćava sebi mesto na vrhu tezge.
Ponovo otvori korpu, još jednom poče da barata plišanim tablama.

Sve će da izloži, znao je Čildan. Da brižljivo raspoređuje još sledeći sat.
Da gunđa i doteruje dok sve ne postavi. Nadajući se. Moleći se. Motreći
iskosa na mene svakog sekunda. Da vidi da li sam zainteresovan. Da li sam
uopšte zainteresovan.

„Kada povadite stvari”, reče Čildan, „pogledaću ako ne budem i suviše
zauzet.”

Čovek je grozničavo radio, kao da ga je neko uboo.

Tada u radnju uđe nekoliko mušterija, i Čildan ih pozdravi. Skrenu pažnju
na njih i njihove želje i zaboravi na trgovačkog putnika koji se trudio oko
svoje izložbe. Putnik, shvatajući situaciju, poče da radi primirenim
pokretima. Činio se neupadljivim. Čildan prodade lonče za brijanje, gotovo
prodade zastirač kukičan rukom, uze kaparu za jedan avganistanski ćilim.
Vreme je prolazilo. Najzad mušterije odoše. Radnja je, osim njega i putnika,
opet bila prazna.

Trgovački putnik je završio. Ceo njegov izbor nakita ležao je raspoređen
na crnom somotu na površini tezge.

Pregledajući natenane, Robert Čildan zapali jednu Lend-O-Smajls i stade
klateći se napred-nazad na petama, brundajući u po glasa. Putnik je stajao i
ćutao. Nijedan nije ništa govorio.

Najzad Čildan ispruži ruku i pokaza jedan broš. „To mi se dopada.”

Putnik brzo reče: „Taj je dobar. Nećete naći nijednu ogrebotinu od žičane

četke. Sve je ispolirano superoksidom. I neće pocrneti. Naneli smo plastičan
lak koji ima da traje godinama. Najbolji industrijski lak koji se može dobiti.”

Čildan lako klimnu glavom.

„Mi smo tu”, reče putnik, „prilagodili isproban i dokazan industrijski
postupak na izradu nakita. Koliko ja znam, to do sada još niko nije radio. Bez
kalupa. Sve metal na metal. Vareno i lemljeno.” Zastade. „Poleđine tvrdi
lem.”

Čildan uze dve narukvice. Onda broš. Zatim još jedan broš. Zadrža ih za
trenutak, pa ih izdvoji na jednu stranu. Putnikovo lice se trznu. Nada.

Zagledajući kartončić sa cenom na jednoj ogrlici, Čildan poče. „Je li
ovo…”

„Maloprodajna cena. Za vas je pedeset odsto od toga. I ako kupite,
recimo, u vrednosti od oko sto dolara ili tako nešto, dajemo vam još dva
posto.”

Čildan izdvoji na stranu još nekoliko komada, jedan po jedan. Kod
svakog novog komada putnik se sve više uzbuđivao; govorio je sve brže,
konačno se ponavljajući, čak i besmislice i gluposti, sve to prigušenim
glasom i vrlo žurno. On stvarno misli da će da proda, vide Čildan. Svojim
izrazom nije pokazivao ništa; nastavi igru odabiranja komada.

„Taj je naročito dobar”, mleo je dalje putnik kada Čildan izvuče jedan
veliki privezak i zastade. „Mislim da ste uzeli najbolje. Sve naše najbolje
komade.” Čovek se nasmeja. „Zaista imate dobar ukus.” Oči su mu igrale.
Sabirao je u glavi ono što je Čildan izabrao. Ukupnu prodaju.

Čildan reče: „Sa robom koja nije probana, naša politika je da primimo na
komision.”

Nekoliko sekundi putnik nije shvatao. Prestao je da govori, ali je buljio ne
shvatajući.

Čildan mu se osmehnu.

„Komision,” ponovi najzad trgovački putnik kao odjek. „Da li biste više
voleli da ne ostavite?” reče Čildan.

Mucajući, čovek konačno reče: „Mislite da ja to ostavim a vi mi platite
naknadno kada…”

„Vi dobijate dve trećine. Kada se stvari prodaju. Tako mnogo više
zaradite. Morate da čekate, naravno, ali…” Čildan sleže ramenima. „Kako
hoćete. Mogu eventualno nešto da stavim u izlog. I ako krene, onda možda

kasnije, za jedno mesec dana, kod sledeće porudžbine – pa, možda bismo
videli možemo li nešto i smesta da kupimo.”

Putnik je sada proveo već dosta više od sata pokazujući svoju robu, shvati
Čildan. I sve je izvadio. Sve mu je bilo ispreturano i izrazdvajano. Biće mu
potreban još jedan sat da sve to sredi da nosi negde drugde. Nastade ćutanje.
Nijedan od njih dvojice nije govorio.

„Ti komadi koje ste izdvojili na stranu…” reče putnik tihim glasom. „To
su ti što želite?”

„Da. Pustiću vas da ih sve ostavite.” Čildan odšeta do svoje kancelarije u
zadnjem delu radnje. „Napisaću cedulju. Tako ćete imati zapisano šta ste
ostavili kod mene.” Vraćajući se sa svojom knjigom računa dodade:
„Shvatate da kada se roba ostavi na komision, radnja ne uzima na sebe
obavezu u slučaju krađe ili oštećenja.” Imao je jedan mali formular izvučen
na šapirografu za trgovačke putnike. Radnja nikada neće morati da polaže
račun za ostavljene artikle. Prilikom vraćanja neprodatog dela, ako nečemu
nije moglo da se uđe u trag – mora da je ukradeno, izjavi Čildan u sebi. Uvek
ima krađe u radnjama. Naročito kradu sitne stvari kao što je nakit.

Robert Čildan nije mogao da izgubi ni na koji način. Nije morao da plati
nakit ovog čoveka; nije uložio ništa u takav inventar. Ako se išta od toga
proda, on ima zaradu, a ako ne, jednostavno vrati sve – onoliko koliko može
da se nađe – trgovačkom putniku nekog neodređenog kasnijeg dana.

Čildan ispuni list, navodeći artikle. Potpisa i pruži kopiju putniku.
„Možete mi se javiti”, reče, „tako za jedno mesec dana. Da vidite kako ide.”

Uzevši nakit koji je želeo, ode u dno radnje, ostavivši putnika da pokupi
ono što mu je ostalo.

Nisam mislio da će pristati na ovo, pomisli. Nikad se ne zna. Zato uvek
vredi pokušati.

Kada sledeći put diže pogled, vide da je putnik spreman da ide. Držao je
svoju pletenu korpu pod miškom, a tezga je bila raščišćena. Putnik mu je
prilazio, pružajući nešto.

„Da?” reče Čildan. Bio je pregledao neku prepisku.

„Želim da vam ostavim našu podsetnicu.” Putnik spusti na Čildanov sto
malu četvrtastu kartu u sivoj i crvenoj boji, neobičnog izgleda. „Edfrank nakit
po porudžbini. Tu je naša adresa i broj telefona. U slučaju da želite da nam se
javite.”

Čildan klimnu glavom, ćutke se osmehnu, i vrati se svom poslu.

Kada je sledeći put zastao u poslu i digao pogled radnja je bila prazna.
Putnik je bio otišao.

Stavivši novčić u automat na zidu, Čildan uze šolju vrućeg instant čaja i
poče zamišljeno da ga srkuće.

Pitam se da li će se prodavati, pitao se. Nije verovatno. Ali je dobro
napravljen. I ne viđa se ništa slično. Razgleda jedan od broševa. Zapanjujući
dizajn. Svakako nisu amateri.

Promeniću etikete sa cenama. Naznačiću mnogo više cene. Istaći ću ručnu
izradu. I da su unikati. Naručeni originali. Male skulpture. Nosite umetničko
delo. Ekskluzivnu kreaciju na vašem reveru ili ruci.

I još jedna pomisao je kolala i narastala negde u glavi Roberta Čildana.
Kod ovih stvari, nema problema oko autentičnosti. A taj problem će jednog
dana možda upropastiti industriju istorijskih predmeta američke izrade. Ne
danas ili sutra – ali posle toga, ko zna.

Bolje je ne stavljati sve na jednu kartu. Ta poseta one jevrejske varalice;
to bi mogao biti vesnik. Ako ja istiha napravim zalihu neistorijskih predmeta,
savremenog rada bez ikakvog istorijskog značaja bilo stvarnog ili
zamišljenog, možda bih stekao prednost nad konkurencijom. A sve dok me to
ne košta ništa…

Nakrenuvši stolicu unazad tako da se osloni o zid srkutao je svoj čaj i
razmišljao.

Trenutak se menja. Čovek mora da bude spreman da se menja s njim. Ili
će ostati kao riba na suvom. Prilagoditi se. Pravilo opstanka, mislio je. Motri
situaciju oko sebe. Saznaj koji su zahtevi. I – ispuni ih. Budi tamo i čini
pravu stvar u pravo vreme.

Budi jinovski. Istočnjak zna. Pametne crne jinovske oči…

Odjednom mu pade na pamet dobra ideja; od toga se smesta uspravi u
stolici. Dve muve jednim udarcem. Oh. Skoči na noge, uzbuđen. Pažljivo,
zamotaj najbolje komade nakita (skinuti cenu, naravno). Broš, privesak, ili
narukvicu. Nešto lepo, u svakom slučaju. Zatim – pošto moraš da odeš iz
radnje, zatvori u dva – odšetaj se do zgrade Kasurinih. Gospodin Kasura, Pol
će biti na poslu. Međutim, gospođa Kasura, Beti, će vrlo verovatno biti kod
kuće.

Predam poklon, ovaj nov originalan američki umetnički rad. Moji lični

komplimenti, da bih video reakciju sa visokog mesta. Tako se uvodi nov
posao. Zar nije divno? U radnji imam čitavu kolekciju; navratite, itd. A ovaj
komad je za vas, Beti.

Drhtao je. Samo ona i ja, podne u stanu. Muž na poslu. Sve bolje i bolje,
međutim; sjajan izgovor.

Bez greške!
Uzevši jednu malu kutiju i hartiju za umotavanje poklona i traku, Robert
Čildan poče da priprema poklon za gospođu Kasura. Crnomanjasta, privlačna
žena, vitka u svojoj svilenoj orijentalnoj haljini, sa visokim potpeticama, i
tako dalje. Ili će danas možda imati pamučnu plavu ležernu pidžamu u kuli
stilu, veoma laku i udobnu i neformalnu. Oh, mislio je.
A da nije to i suviše smelo; muž Pol se uznemiri. Pronjuši i reaguje
gadno. Možda ići sporije; odneti poklon njemu, u njegovu kancelariju?
Ispričati uglavnom istu priču, ali njemu. Onda neka joj on da poklon; tu nema
podozrenja. A onda, mislio je Robert Čildan, ja pozovem Beti telefonom
sutra ili sledećeg dana da čujem šta kaže.
Još više bez greške!

Kada Frenk Frink vide svog poslovnog partnera kako se vraća trotoarom,
znao je da nije dobro prošlo.

„Šta se desilo?” reče, uzimajući korpu od Eda i stavljajući je u kamion.
„Isuse Hriste, pa zadržao si se sat i po. Toliko mu je dugo bilo potrebno da
kaže ne?”

Ed reče: „Nije rekao ne.” Izgledao je umoran. Ude u kamion i sede.
„Pa šta je onda rekao?” Otvorivši korpu, Frink vide da dosta komada
nedostaje. Mnogi od najboljih. „Uzeo je puno. U čemu je stvar onda?”
„Komision”, reče Ed.
„Dao si mu?” Nije mogao da veruje. „Razgovarali smo o tome…”
„Ne znam kako je to ispalo.”
„Hriste”, reče Frenk.
„Žao mi je. Izvodio je tako kao da će da kupi. Mnogo je izdvojio. Mislio
sam da kupuje.”
Dugo su sedeli zajedno u kamionu; ćuteći.

10.

Za gospodina Bejnsa to su bile dve strašne nedelje. Iz svoje hotelske sobe
zvao je Trgovinsku misiju svakog dana u podne da pita da li se pojavio stari
gospodin. Odgovor je uvek bio, ne. Glas gospodina Tagomija je svakog dana
postajao sve hladniji i zvaničniji. Dok se spremao da telefonira i po šesnaesti
put, gospodin Bejns pomisli, kad-tad će mi reći da je gospodin Tagomi
izašao. Da više ne prima nikakve pozive od mene. I to će biti to.

Šta se dogodilo? Gde je gospodin Jatabe?
Bilo mu je prilično jasno. Smrt Martina Bormana je smesta izazvala
veliku zabrinutost u Tokiju. Gospodin Jatabe je bez sumnje već bio na putu
za San Francisko, dan-dva na okeanu, kada su ga sustigla nova uputstva.
Vratiti se na Houm Ajlends radi daljih konsultacija.
Loša sreća, shvatao je gospodin Bejns. Možda je čak i fatalno.
Ali je morao da ostane tu gde jeste, u San Francisku. I dalje je pokušavao
da organizuje sastanak radi koga je došao. Za četrdeset pet minuta
Lufthanzinom raketom iz Berlina, a sada ovo. Čudno neko vreme u kome
živimo. Možemo da putujemo kamo god želimo, čak i na druge planete. A
zbog čega? Da bismo sedeli iz dana u dan dok nam moral opada a nada se
gubi. Padamo u beskrajnu dosadu. A u međuvremenu, drugi rade. Ne sede
bespomoćno čekajući.
Gospodin Bejns rasklopi podnevno izdanje Nipon Tajmsa i još jednom
pročita naslove.

DR. GEBELS NAIMENOVAN ZA KANCELARA RAJHA.

Iznenađujuće rešenje Komiteta Partaja za problem rukovodstva. Smatra se da
je govor na radiju odlučio. Gomile u Berlinu kliču. Očekuje se izjava. Gering

može biti naimenovan za šefa policije nad Hajdrihom.

Ponovo pročita ceo članak. Onda još jednom odloži novine, uze telefon i
dade broj Trgovinske misije.

„Ovde gospodin Bejns. Mogu li da dobijem gospodina Tagomija?”

„Trenutak, gospodine.”

Veoma dug trenutak.

„Ovde gospodin Tagomi.”

Gospodin Bejns duboko udahnu i reče: „Oprostite zbog ove situacije koja
je deprimirajuća za nas obojicu, gospodine…”

„Oh. Gospodine Bejns.”

„Vaše gostoprimstvo prema meni, gospodine, ne može biti veće. Jednog
dana znam da ćete imati razumevanja za razloge zbog kojih odlažem našu
konferenciju dok stari gospodin…”

„Na žalost, on nije stigao.”

Gospodin Bejns zatvori oči. „Mislio sam možda od juče…”

„Na žalost nije, gospodine.” Gola učtivost. „Izvinite, gospodine Bejns.
Hitni poslovi.”

„Do viđenja, gospodine.”

Telefon škljocnu. Danas je gospodin Tagomi prekinuo vezu ne rekavši
čak ni do viđenja. Gospodin Bejns polako okači slušalicu.

Moram preduzeti akciju. Više ne mogu da čekam. Njegovi pretpostavljeni
su mu veoma dobro objasnili da ni pod kojim okolnostima ne treba da stupa u
kontakt sa Abverom. Trebalo je jednostavno da čeka sve dok ne uspe da
ostvari veze sa japanskim vojnim predstavnikom; trebalo je da konferiše sa
Japancem, a onda je trebalo da se vrati u Berlin. Ali niko nije predvideo da će
Borman umreti baš u ovom trenutku. Prema tome…

Naredbe su se morale prevazići. Praktičnijim savetom. Svojim
sopstvenim, u ovom slučaju, pošto nije bilo nikog drugog koga bi mogao
pitati.

U P.A.D. je radilo najmanje deset osoba iz Abvera, ali neki od njih – a
možda i svi – bili su poznati lokalnoj službi bezbednosti i njenom sposobnom
šefu regiona, Brunu Krojc fon Mereu. Pre mnogo godina on se nakratko sreo
sa Brunom na jednom skupu Partaja. Čovek je već imao izvestan neslavan
prestiž u policijskim krugovima utoliko ukoliko je on bio taj koji je 1943.

godine otkrio britansko-češku zaveru protiv Rajnharda Hajdriha i za koga bi
se prema tome moglo reći da je spasao Dželata od ubistva. U svakom slučaju,
Bruno Krojc fon Mere je već tada bio na usponu u Službi bezbednosti. Nije
bio samo policijski birokrat.

Bio je, u stvari, prilično opasan čovek.

Čak je postojala mogućnost da je, uza sve mere predostrožnosti koje su
preduzeli i Abver u Berlinu i Tokoka u Tokiju, Služba bezbednosti saznala za
taj pokušaj sastanka u San Francisku, u kancelarijama Visoke trgovinske
misije. Međutim, to je na kraju krajeva bila zemlja pod japanskom upravom.
SB nije imala zvanično ovlašćenje da se meša. Ona je mogla da se postara da
nemački šef – on lično u ovom slučaju – bude uhapšen čim ponovo stupi
nogom na teritoriju Rajha; ali teško da je mogla preduzeti akciju protiv
japanskog šefa, ili protiv samog sastanka.

Bar se on tako nadao.

Da li je postojala mogućnost da je SB uspela da zadrži starog Japanca
negde usput? Daleko je od Tokija do San Franciska, naročito za osobu toliko
staru i slabačku da ne može da putuje avionom.

Ono što ja moram da učinim, znao je gospodin Bejns, jeste da saznam od
onih iznad mene da li gosoodin Jatabe ipak dolazi. Oni će znati. Da li ga je
presrela i uhvatila SB ili ga je opozvala tokijska Vlada – oni će to znati.

A ako su uspeli da stignu do starog gospodina, sigurno će doći i do mene.

Ipak situacija čak ni u tim okolnostima nije bila beznadežna. Jedna ideja
je pala na pamet gospodinu Bejnsu dok je iz dana u dan čekao sam u svojoj
sobi u hotelu Abhirati.

Bolje bi bilo da dam svoju informaciju gospodinu Tagomiju, nego da se
vratim u Berlin praznih šaka. Bar će tako postojati šansa, makar i prilično
mršava, da konačno pravi ljudi budu informisani. Ah gospodin Tagomi je
mogao samo da sluša; tu je bila greška u ideji. U najboljem slučaju, on je
mogao da čuje, zapamti, i što je moguće pre službeno otputuje na Houm
Ajlends, dok je gospodin Jatabe bio na nivou policije. On je mogao i da čuje i
– da govori.

Ipak, i to je bilo bolje nego ništa. Vremena je bilo sve manje. Započeti
sve ponovo, organizovati brižljivo, oprezno, mesecima još jednom delikatan
kontakt između stranke u Nemačkoj i stranke u Japanu…

To će svakako iznenaditi gospodina Tagomija, mislio je kiselo. Da se
odjednom takvo saznanje svali na njega. Daleko od podataka o injekcionim
kalupima…

Možda bi pretrpeo nervni slom. Ili bi izlanuo informaciju nekome u
svojoj okolini, ili se povukao; pravio se, čak i pred samim sobom, da nije
čuo. Jednostavno odbio da mi poveruje. Podigao se na noge, poklonio, i
izišao uz izvinjenje iz sobe onog trenutka kada ja počnem.

Indiskretno. On to ne bi mogao da gleda na taj način. On ne treba da čuje
takve stvari.

Tako lako, mislio je gospodin Bejns. Izlaz je toliko blizu, toliko
pristupačan, za njega. Kada bi bio i za mene.

A ipak, u krajnjoj liniji, nije moguće čak ni gospodinu Tagomiju. Nismo
mi različiti. On može da zatvori uši na vest onako kako ona dolazi od mene,
kako dolazi u obliku reči. Ali kasnije. Kada to ne bude stvar reči. Ako to
mogu sada da mu objasnim. Ili već sa kime god budem konačno
razgovarao…

Odlazeći iz svoje hotelske sobe, gospodin Bejns siđe liftom u hol.
Napolju na trotoaru, zamoli portira da mu pozove pedikab, i uskoro se vozio
Market stritom dok je vozač Kinez energično okretao pedala.

„Tamo”, reče vozaču kada razazna firmu koju je tražio. „Priteraj uz
ivičnjak.”

Pedikab se zaustavi kraj hidranta za požar. Gospodin Bejns plati vozaču i
otpusti ga. Izgleda da ga niko nije pratio. Gospodin Bejns pođe pešice
trotoarom. Trenutak kasnije, zajedno sa nekoliko drugih kupaca, uđe u veliku
gradsku Robnu kuću Fuga.

Svuda su bili kupci. Tezga za tezgom. Prodavačice, većinom belkinje, sa
po kojom Japankom kao šefom odeljenja. Galama je bila užasna.

Posle kraćeg lutanja gospodin Bejns otkri gde se nalazi odeljenje muške
konfekcije. Zaustavi se kod stalka sa muškim pantalonama i poče da ih
razgleda. Ubrzo mu pride službenik, jedan mlad belac, i pozdravi ga.

Gospodin Bejns reče: „Vratio sam se po par tamnosmeđih vunenih
pantalona koje sam juče gledao.” Susrevši se sa pogledom službenika, reče:
„Vi niste onaj čovek sa kojim sam razgovarao. On je bio viši. Riđi brkovi.
Prilično vitak. Na jakni je imao ime ‘Lari’.”

Službenik reče: „On je trenutno izašao na ručak. Ali će se vratiti.”

„Otići ću u kabinu da probam ove,” reče gospodin Bejns skidajući par
pantalona sa stalka.

„Svakako, gospodine.” Službenik pokaza na praznu kabinu i ode da
usluži nekog drugog.

Gospodin Bejns uđe u kabinu i zatvori vrata. Sede na jednu od dve stolice
i poče da čeka.

Posle nekoliko minuta začu se kucanje. Vrata kabine se otvoriše i uđe
jedan mali sredovečan Japanac. „Vi niste iz države, gospodine?” reče
gospodinu Bejnsu. „I ja treba da vam potvrdim kredit? Da vidim vaše
isprave.” Zatvori vrata iza sebe.

Gospodin Bejns izvuče novčanik. Japanac sede sa novčanikom i poče da
razgleda njegov sadržaj. Zastade kod fotografije devojke. „Vrlo lepa.”

„Moja ćerka. Marta.”

„I ja imam ćerku Martu,” reče Japanac. „Sada je u Čikagu, studira klavir.”

„Moja ćerka”, reče gospodin Bejns, „je pred udajom.” Japanac zatim,
vrati novčanik i ostade u stavu očekivanja.

Gospodin Bejns reče: „Ovde sam već dve nedelje i gospodin Jatabe se
nije pojavio. Hteo bih da znam da li će ipak doći. A ako ne, šta treba da
radim.”

„Vratite se sutra po podne”, reče Japanac. Ustade, i gospodin Bejns se
takođe diže. „Do viđenja.”

„Do viđenja”, reče gospodin Bejns. Izađe iz kabine, obesi pantalone
natrag na stalak, i izađe iz robne kuće Fuga.

Nije baš dugo trajalo, razmišljao je hodajući sa drugim pešacima
prometnim trotoarom u centru grada. Da li stvarno može da dobije
informaciju do tada? Da stupi u vezu sa Berlinom, prenese moja pitanja,
šifruje i dešifruje sve da učini svaki potreban korak?

Izgleda da može.

Sad bih voleo da sam se ranije javio agentu. Uštedeo bih sebi mnogo
brige i očajanja. A očigledno da nije reč ni o kakvom krupnom riziku;
izgledalo je da je sve glatko krenulo. Trajalo je u stvari samo pet-šest minuta.

Gospodin Bejns je lutao dalje, zagledajući u izloge radnji. Sada se mnogo
bolje osećao. Ubrzo zateče sebe kako posmatra izložene fotografije
prčvarnica – kabarea, prljave popljuvane muvama potpuno bele gole žene čije
su grudi visile kao polunaduvane lopte za odbojku. Taj prizor ga je zabavljao

i on se tu zadrža dok su ljudi žurno prolazili kraj njega idući za svojim
poslovima Market stritom.

Najzad je nešto učinio, najzad. Kakvo olakšanje!

Julijana je čitala, udobno oslonjena o vrata kola. Kraj nje, sa laktom
isturenim kroz prozor, vozio je Džo sa jednom rukom ovlaš položenom na
volan i cigaretom zalepljenom o donju usnu; bio je dobar vozač, i već su
prešli dobar deo puta od Kenon sitija.

Radio u kolima je svirao otužnu kafansku narodnu muziku, orkestar
harmonika je izvodio jednu od bezbrojnih polki ili šotiša; nikada nije mogla
da ih razlikuje.

„Kič”, reče Džo kada muzika prestade. „Slušaj, ja znam mnogo o muzici;
kazaću ti ko je bio veliki dirigent. Verovatno ga se ne sećaš. Arturo
Toskanini.”

„Ne”, reče ona čitajući i dalje.

„Bio je Italijan. Ali nacisti mu nisu dozvolili da diriguje posle rata, zbog
njegovih političkih stavova. Sada je mrtav. Umro je on, već. Ne volim onog
fon Karajana, stalnog dirigenta Njujorške filharmonije. Morali smo da idemo
na njegove koncerte, naša soba. Možeš misliti šta ja volim – pošto sam
makarondžija.” Baci pogled na nju. „Dopada ti se ta knjiga?”

„Potpuno te obuzme.”

„Ja volim Verdija i Pučinija. Mi u Njujorku imamo samo teškog
nemačkog bombastičkog Vagnera i Orfa, i svake nedelje moramo da idemo
na poneki od onih trogatelnih dramatičnih spektakala nacističke partije
S.A.D. u Medison Skver Gardenu, sa zastavama i dobošima i trubama i
pucketanjem plamena. Istorija gotskih plemena ili neke druge vaspitne trice, i
to se peva umesto da se govori, da bi se zvalo umetnost. Jesi li nekad bila u
Njujorku pre rata?”

„Da”, reče ona nastojeći da čita.

„Zar nisu tada imali strašno pozorište? Tako sam čuo. Sada je to isto kao i
filmska industrija; to je sve jedan kartel u Berlinu. Za trinaest godina koliko
sam proveo u Njujorku nije se pojavio nijedan dobar novi mjuzikal ili komad,
samo one…”

„Pusti me da čitam”, reče Julijana.

„A isto je i sa knjigama”, reče Džo, neuznemiren. „Sve je to kartel koji

operiše izvan Minhena. U Njujorku samo štampaju; samo velike štamparske
mašine – ali pre rata, Njujork je bio centar svetske izdavačke industrije, bar
tako kažu.”

Stavivši prste u uši, ona se usredsredi na stranicu koja joj je bila otvorena
na krilu, isključivši njegov glas. Stigla je u Skakavcu do dela koji opisuje
bajnu televiziju i to ju je očaralo; naročito onaj deo o jeftinim malim
aparatima za zaostale u Africi i Aziji.

…samo su jenkijevsko umeće i sistem masovne proizvodnje – Detroit, Čikago, Klivlend,
magijska imena mogli da izvedu trik, da upute tu neprekidnu i gotovo nerazumno
plemenitu poplavu jeftinih televizijskih aparata od jednog dolara (kineskog dolara,
trgovinskog dolara) u svako selo i mrtvaju Orijenta. I kada je aparat sklopio neki mršavi,
grozničavi junoša u selu, izgladneo za šansom, za tim što su mu pružili plemeniti
Amerikanci, taj zveckavi mali instrument sa ugrađenom energetskom jedinicom ne većom
od klikera počinjao je da prima. I šta je primao? Čučeći ispred ekrana, mladići iz sela – a
često i stariji – videli su reči. Uputstva. Najpre čitanje. Zatim ostalo. Kako da iskopaju
dublji bunar. Da zaoru dublju brazdu. Kako da prečiste vodu, izleče svoje bolesnike. Iznad
glava, obrtao se američki veštački mesec, šiljući signal, pronoseći ga svuda… svim željnim
masama Istoka koje su očekivale.

„Jel’ čitaš sve skroz?” zapita Džo. „Ili preskačeš?”
Ona reče: „Ovo je divno; piše kako šaljemo hranu i obrazovanje svim

Azijatima, milionima njih.”
„Socijalni rad u svetskim razmerama”, reče Džo.
„Da. Nju Dil pod Tagvelom; podižu nivo masa – slušaj.” Uze da naglas

čita Džou:

…Šta je bila Kina? Patnja, jedan siromašan izmešan život okrenut Zapadu, njegov veliki
demokratski predsednik Čang Kai Šek, koji je vodio kineski narod kroz godine rata, i sada
ga vodi u godine mira, u dekadu obnove. Ali za Kinu to nije bila obnova, ponovna
izgradnja, jer je ta gotovo nadprirodno prostrana ravna zemlja koja nikada nije ni bila
izgrađena, još ležala uspavana drevnim snom. Buđenje; da, biće, džin, najzad je moralo da
poprimi deo pune svesti, da se probudi u moderni svet sa njegovim mlaznim avionima i
atomskom energijom, autoputevima i fabrikama, i lekovima. A odakle će doći tresak groma
koji će razbuditi diva? Čang je to znao, još dok je trajala borba za pobedu nad Japanom.
Doći će iz Sjedinjenih Država. I, do 1950. godine, američki tehničari i inženjeri, nastavnici,
doktori, agronomi, povrveće kao kakva nova forma života u svaku provinciju, u svaki…

Džo je prekide: „Znaš ti šta je on učinio, zar ne? Uzeo je ono najbolje kod
nacizma, socijalistički deo, Organizaciju Tot i ekonomski napredak koji smo

postigli preko Špera, i kome on sada odaje hvalu? Nju Dilu. A izostavio je
onaj loši deo, deo S.S.-a, rasnog istrebljenja i segregacije. To je jedna utopija!
Ti zamišljaš da su Saveznici pobedili da bi Nju Dil bio u stanju da oživi
privredu i dovede do sveg tog socijalističkog blagostanja kao što on kaže?
Ma, đavola; on govori o jednom obliku državnog sindikalizma, o kolektivnoj
državi, kao što smo mi napravili pod Dučeom. On priča: imali biste sve ono
dobro a ništa od…”

„Pusti me da čitam”, reče ona besno.

On sleže ramenima. Ali prestade da brblja. Ona nastavi sa čitanjem, ali za
sebe.

„…I ta Tržišta, bezbrojni milioni Kine, pokrenula su fabrike u Detroitu i Čikagu na rad
punom parom; ta ogromna usta nikako se nisu mogla napuniti, tim ljudima nije se ni za
stotinu godina moglo dati dovoljno kamiona ili cigala, ili čeličnih ingota, ili odeće, ili
pisaćih mašina, ili konzerviranog graška, ili časovnika, ili radio-aparata ili kapljica za nos.
Američki radnik je, do 1960. godine, imao najviši životni standard na svetu, i to sve
zahvaljujući onome što su fino nazivali klauzulom ‘najpovlašćenije nacije’ u svakoj
trgovinskoj transakciji sa Istokom. SAD više nisu držale Japan pod okupacijom, a nikada
nisu ni okupirale Kinu; a ipak se nije mogla osporavati činjenica: Kanton i Tokio, i Šangaj
nisu kupovali od Britanaca; kupovali su američku robu. A sa svakom prodajom, radni
čovek u Baltimoru ili Los Anđelosu ili Atlanti doživljavao je dalji mali napredak.

Planerima, dalekovidim ljudima u Beloj kući, činilo se da su gotovo postigli svoj cilj.
Istraživački raketni brodovi će uskoro oprezno krenuti u vasionu iz jednog sveta koji je
najzad doživeo kraj svojih vekovnih muka: gladi, kuge, rata, neznanja. U Britanskoj
imperiji, iste mere u pravcu društvenog i ekonomskog napretka donele su slično olakšanje
masama u Indiji, Burmi, Africi, na Srednjem istoku. Fabrike Rura, Mančestera, Sara, nafta
iz Bakua, sve je to teklo i uzajamno delovalo u jednom komplikovanom ali efikasnom
skladu; stanovništvo Evrope se baškarilo u nečemu što je izgledalo…

Ja mislim da oni treba da vladaju”, reče Julijana zastavši u čitanju. „Oni su
uvek bili najbolji. Britanci.”

Džo ne reče ništa na to, iako je ona čekala. Najzad nastavi da čita.

…Ostvarenje Napoleonove vizije: racionalna homogenost raznovrsnih etničkih grupa koje
su se svađale i balkanizovale Evropu još od pada Rima. Kao i vizija Karla Velikog
ujedinjeno hrišćanstvo, potpuno u miru ne samo sa samim sobom, već i sa ostalim svetom.
A ipak – još je ostalo jedno dosadno bolno mesto.

Singapur.
U Malajskim državama bilo je brojno kinesko stanovništvo, većina preduzimljive
poslovne klase, i ti škrti, marljivi buržuji su u američkoj upravi nad Kinom videli jedan

pravičniji postupak sa onim što se nazivalo ‘domaći’. Pod britanskom vladavinom, tamnije
rase su bile isključene iz klubova, hotela, boljih restorana; one su se našle, kao u stara
vremena, vezane za određene delove voza i autobusa i što je možda gore od svega –
ograničene u izboru mesta stanovanja u svakom gradu. Ovi ‘domaći’ primećivali su i
konstatovali u svojim razgovorima za stolom i novinama, da je u SAD problem obojenih
bio rešen do 1950. godine. Belci i Crnci živeli su, radili i jeli rame uz rame, čak i na
Dalekom jugu; drugi svetski rat je okončao diskriminaciju…

„Je li nešto nije u redu?” zapita Julijana Džoa.

On je gunđao, pogleda prikovanog za put.

„Kaži mi šta se događa”, reče ona. „Znam da neću stići da je završim;
bićemo u Denveru dosta brzo, da li Amerika i Britanija stupaju u rat, i jedna
izlazi kao vladar sveta?” Džo uskoro reče: „Na neki način to nije loša knjiga.
On je razradio sve pojedinosti; SAD imaju Pacifik, nešto slično našoj sferi
zajedničkog prosperiteta Istočne Azije. Podele Rusiju. To uspeva oko deset
godina. Onda dođe do nevolje – prirodno.”

„Zašto prirodno?”

„Zbog ljudske prirode”, dodade Džo, „prirode država. Zbog sumnje,
straha, gramzivosti. Čerčil misli da S.A.D. podrivaju britansku vladavinu u
Južnoj Aziji obraćajući se velikom kineskom stanovništvu, koje je prirodno
proamerički raspoloženo zahvaljujući Čang Kai Šeku. Britanci počinju da
osnivaju” – kratko se isceri na nju – „ono što nazivaju pritvorskim
rezervatima. Drugim rečima, koncentracione logore. Za hiljade, možda
nelojalnih Kineza. Optužuju ih za sabotažu i propagandu. Čerčil je tako…”

„Ti misliš da je on još na vlasti? Zar on nema negde oko devedeset
godina?”

Džo reče: „u tome je prednost britanskog sistema nad američkim. Svakih
osam godina S.A.D. daju nogu svojim liderima bez obzira na to koliko su
sposobni, a Čerčil ostaje i dalje. S.A.D. nema rukovodstvo kao što je on,
posle Tagvela. Samo beznačajne osobe. I što više stari, to postaje sve veći
autokrata i sve krući – mislim Čerčil. Sve do 1960. on je kao neki stari
vojskovođa iz Centralne Azije: niko ne može preko njega. Na vlasti je već
dvadeset godina.”

„Blagi bože”, reče ona listajući poslednji deo knjige, tražeći potvrdu
onoga što je Džo govorio.

„Sa time se slažem,” reče Džo. „Čerčil je bio jedini dobar lider koga su
Britanci imali za vreme rata; bolje bi im bilo da su ga zadržali. Kažem ti;

država je onakva kakav joj je vođa. Princip firera – princip rukovodstva, kao
što kažu nacisti. Oni su u pravu. Čak i taj Abendsen mora s time da se suoči.
Sigurno, S.A.D. se širi ekonomski pošto dobije rat protiv Japana, zato što
imaju to ogromno tržište u Aziji koje su oteli od Japova. Ali to nije dovoljno;
to nema spiritualnosti. Ne da ga Britanci imaju. I jedna i druga su
plutokratije, kojima vladaju bogati. Da su oni pobedili, mislili bi jedino o
tome kako da steknu još više para, ta viša klasa. Abendsen, on nije u pravu;
ne bi bilo nikakve socijalne reforme, nikakvih planova javnih radova za opšte
dobro; anglosaksonski plutokrati to ne bi dozvolili.”

Julijana pomisli, ovaj govori kao zaneseni fašista.

Džo je očigledno po njenom izrazu primetio šta ona misli; okrenu se ka
njoj, usporavajući kola, držeći jedno oko na njoj, a drugo na kolima ispred
sebe. „Slušaj, ja nisam intelektualac – fašizmu to nije potrebno. Delo se traži.
Teorija se izvodi iz akcije. Ono što naša kolektivna država zahteva od nas
jeste shvatanje društvenih snaga – istorije. Razumeš? Kažem ti; znam ja,
Julijana.” Ton mu je bio ozbiljan, gotovo preklinjući. „Te stare trule imperije
kojima je upravljao novac, Britanija i Francuska i S.A.D., mada je ova
poslednja u stvari neka vrsta izroda, ne baš imperija, ali svejedno orijentisana
na novac. Nisu imale duše, i zato nisu imale ni budućnosti. Nije bilo razvoja.
Nacisti gomila uličnih, koljaša; slažem se. Slažeš se? Je li tako?”

Morala je da se osmehne; savladali su ga italijanski maniri u njegovom
pokušaju da istovremeno vozi i drži govor: „Abendsen govori kao da je
veliko pitanje u tome da li konačno pobeđuju S.A.D. ili Britanija. Blebetanje!
Nema nikakve vrednosti, nikakve istorije u tome. Čupnuo malo odavde, malo
odande. Jesi li čitala nekad šta je Duče pisao? Imao nadahnuće. Divan čovek.
Divno pisao. Objašnjava ono što je stvarno u osnovi svakog događaja. Pravo
pitanje u ratu je bilo: staro protiv novog. Novac – zato su nacisti jevrejsko
pitanje greškom uvukli u to – protiv komunalnog duha mase, protiv onoga što
Nacisti nazivaju Gemeinschaft – zajedništvo. Kao Sovjeti. Komuna. Je li
tako? Samo, komunisti su u Sveslovensko carstvo Petra Velikog uvukli
ambicije zajedno s tim, i od socijalne reforme napravili sredstvo imperijalnih
ambicija.”

Julijana pomisli, kao što je učinio Musolini. Tačno tako.

„Nacističko koljaštvo tragedija,” mumlao je dalje Džo pretičući jedan
spor kamion. „Ali promena je uvek gadna za onog koji gubi. Ništa novo.
Pogledaj ranije revolucije kao što je francuska. Ili Kromvelova protiv Iraca.

U germanskom temperamentu ima mnogo filozofije; i mnogo teatra. Svi ti
skupovi. Pravi fašista nikada ne priča, on samo radi kao ja. Je li tako?”

Ona reče, smejući se: „Bože, pa ti govoriš milju na minut.”

On uzbuđeno uze da viče: „Objašnjavam fašističku teoriju akcije!”

Nije mogla da odgovori; bilo je i suviše smešno.

Ali čovek pored nje nije mislio da je smešno; buljio je u nju namršteno, sa
pocrvenelim licem. Vene na čelu su mu nabrekle i on opet poče da drhti.
Ponovo je grčevito prelazio prstima po temenu, napred-nazad, ne govoreći,
samo buljeći u nju.

„Nemoj da se ljutiš na mene,” reče ona.

Za trenutak pomisli da će je udariti; on povuče ruku unazad… ali onda
zagrokta, ispruži ruku i otvori radio. Vozili su se dalje. Orkestarska muzika sa
radija, smetnje.

Opet pokuša da se usredsredi na knjigu.

„U pravu si”, reče Džo posle dužeg vremena.

„U čemu?”

„Malecka imperija. Imali klovna za vođu. Nije čudo što ništa nismo
izvukli iz rata.”

Ona ga potapša po ruci.

„Julijana, sve je to mrak”, reče Džo. „Ništa nije istina niti izvesno. Je li
tako?”

„Možda je tako”, reče ona odsutno, i dalje pokušavajući da čita.

„Britanija pobeđuje”, reče Džo pokazujući knjigu. „Uštedeću ti trud.
S.A.D se smanjuju, Britanija nastavlja da podbada i meša se i širi se,
zadržava inicijativu. Zato ostavi knjigu.”

„Nadam se da ćemo se zabavljati u Denveru”, reče ona, zatvarajući
knjigu. Tebi je potrebno da se opustiš. Želim da to učiniš. Ako se ne opustiš,
mislila je, razletećeš se u milion komada. Kao kad pukne feder. A šta će onda
biti sa mnom? Kako da se vratim? I – da li da te jednostavno ostavim?

Želim da se provedem kako si mi obećao, mislila je. Ne želim da budem
prevarena; i suviše sam bila obmanjivana u životu do sada, previše ljudi me
je prevarilo.

„Zabavljaćemo se”, reče Džo. „Slušaj.” Proučavao ju je sa čudnim,
zatvorenim u sebe izrazom. „Toliko si zavolela tog Skakavca; pitam se – šta

misliš da li čovek koji napiše bestseler, pisac kao što je taj Abendsen… da li
mu svet piše pisma? Kladim se da mu puno ljudi hvali knjigu u pismima, da
ga možda čak i posećuju.”

Ona odjednom shvati. „Džo – pa to je samo još stotinu milja!”

Oči mu zasjaše; nasmeši joj se, opet srećan, bez crvenila i brige na licu.

„Mogli bismo!” reče ona. „Ti tako dobro voziš, mogli bismo da
produžimo do tamo kao ništa, zar ne?”

Lagano, Džo reče: „Pa, sumnjam da jedan slavan čovek pušta posetioce
da svraćaju. Verovatno ih ima tako mnogo.”

„Zašto da ne pokušamo? Džo…” Ona ga zgrabi za rame, uzbuđeno ga
stisnu. „Sve što bi mogao da učini je da nas otera. Molim te.”

Duboko premišljajući, Džo reče: „Kada se nakupujemo i nabavimo novu
odeću, nalickamo se… to je važno, napraviti dobar utisak. I možda čak da
iznajmimo nova kola tamo u Čejenu. To sigurno možeš da učiniš.”

„Da,” reče ona. „A ti treba da se podšišaš. I pusti me da ti ja izaberem
odelo; molim te, Džo. Ja sam Frenku uzimala odela; muškarac nikad ne ume
da kupi sebi odelo.”

„Ti imaš dobar ukus u oblačenju”, reče Džo, opet se usredsredivši na
drum ispred sebe, sa natmurenim pogledom. „A i inače. Bolje ako ga ti
pozoveš. Stupiš u kontakt s njim.”

„Urediću kosu,” reče ona.

„Dobro.”

„Ja se uopšte ne bojim da odem i zazvonim”, reče Julijana. „Hoću da
kažem, živi se samo jedanput. Zašto da se plašimo? On je samo čovek kao i
svi mi ostali. U stvari, verovatno bi mu bilo drago da čuje da je neko vozio
toliko dugo samo zato da mu kaže koliko mu se dopada njegova knjiga.
Možemo da dobijemo autogram na knjizi, na unutrašnjoj strani gde se oni
potpisuju. Zar ne? Bolje da kupimo novu knjigu; ova je sva zaprljana. Ne bi
dobro izgledala.”

„Što god hoćeš”, reče Džo. „Daću ti da odlučiš o svim pojedinostima;
znam da ti to možeš. Lepa devojka uvek svakog pridobije; kad bude video
kakva si puška ima širom da otvori vrata. Ali slušaj; bez vrdanja.”

„Na šta misliš?”

„Kazaćeš da smo venčani. Ne želim da se spanđaš s njim – znaš. To bi
bilo strašno. Uništilo bi život svima; koja nagrada za puštanje posetilaca u

kuću, koja ironija. Zato se pazi, Julijana.”

„Možeš se raspravljati s njim”, reče Julijana. „O onom delu kada Italija
gubi rat time što ih izdaje; reci mu ono što si meni rekao.”

Džo klimnu glavom. „Tako je. Možemo razgovarati o celoj stvari.”

Vozili su brzo dalje.

U sedam sati sledećeg jutra, u P.A.D., gospodin Nobusake Tagomi se
diže iz kreveta, pođe prema kupatilu, onda se predomisli i ode pravo
proročanskim knjigama.

Sedeći prekrštenih nogu na podu svoje dnevne sobe, poče da barata sa
četrdeset devet strukova hajdučice. Proganjao ga je osećaj da su njegova
pitanja jako hitna, i grozničavo je radio sve dok najzad nije imao šest redova
pred sobom.

Šok! Heksagram, Pedeset jedan!

Bog se pojavljuje u znaku Probuđenja. Grom i munja. Zvuci – bez svoje
volje diže ruke da pokrije uši. Ha-ha! Ho-ho! Veliki prasak od koga se trže i
zažmirka. Gušter juri a tigar urliče, a sam bog izlazi!

Šta to znači? zagledao je po dnevnoj sobi. Dolazak – čega? Poskoči na
noge i stade dahćući, očekujući.

Ništa. Udaranje srca. Respiracija i svi somatski procesi, uključujući sve
autonomne diencefalično kontrolisane reakcije na krizu: adrenalin, pojačano
lupanje srca, ubrzan puls, obilno lučenje žlezda, paralisano grlo, iskolačene
oči, utroba razvezana, i dr. U stomaku muka, seksualni instinkt potisnut.

A ipak, ništa da se vidi; ništa da telo učini. Trčati? Sve pripremajući se za
panični beg. Ali kuda i zašto? Pitao se gospodin Tagomi. Nema rešenja: stoga
nemoguće. Dilema civilizovanog čoveka; telo mobilisano, ali opasnost
neodređena.

Ode u kupatilo i poče da nanosi penu za brijanje na lice. Telefon zazvoni.

„Šok”, reče on glasno, spuštajući brijač. „Budi spreman.” Izađe brzo iz
kupatila i vrati se u dnevnu sobu. „Spreman sam,” reče, i podiže slušalicu.
„Ovde Tagomi.” Glas mu je cičao, i on pročisti grlo.

Ćutanje. Zatim slab, suv, šušketav glas, gotovo sličan udaljenom šuštanju
sasušenog lišća, reče: „Gospodine. Ovde Šindiro Jatabe. Stigao sam u San
Francisko.”

„Viša trgovinska misija vas pozdravlja” reče gospodin Tagomi. „Tako mi

je drago. Vi ste dobro, i odmorni?”
„Da, gospodine Tagomi. Kada mogu da se sastanem sa vama?”
„Vrlo brzo. Za pola sata.” Gospodin Tagomi se zagleda u sat u spavaćoj

sobi, pokušavajući da vidi koliko je časova. „Jedna treća strana: gospodin
Bejns. Moram da stupim u kontakt s njim. Moguće je odlaganje, ali…”

„Da kažemo za dva sata, gospodine?” reče gospodin Jatabe.
„Da”, reče gospodin Tagomi poklonivši se.
„U vašoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa.”
Gospodin Tagomi se još jednom pokloni. Škljoc. Gospodin Jatabe je
okačio slušalicu.
Biće zadovoljan gospodin Bejns, mislio je gospodin Tagomi. Ima da se
raduje kao mačka kad joj se baci parče lososa, recimo lep debeo rep. Prodrma
viljušku telefona, zatim žurno okrete broj hotela Abhirati.
„Mučenje zaključeno”, reče, kada se začu pospan glas gospodina Bejnsa.
Glas smesta prestade da bude pospan. „Stigao je?”
„U mojoj kancelariji”, reče gospodin Tagomi. „U deset i dvadeset. Do
viđenja.” Obesi slušalicu i otrča nazad u kupatilo da završi brijanje. Nema
vremena za doručak; neka gospodin Remzi posvršava stvari pošto se završi
dolazak u kancelariju. Sva trojica možda možemo da uživamo istovremeno –
dok se brijao planirao je u glavi jedan lep doručak za sve njih.

U pidžami, gospodin Bejns je stajao kraj telefona, trljao čelo i razmišljao.
Šteta što sam popustio i stupio u vezu sa onim agentom, mislio je. Da sam
čekao samo još jedan dan…

Ali verovatno nije učinjeno nikakvo zlo. Ipak je danas trebalo da se vrati
u robnu kuću. A ako se ne pojavim? Pretpostavimo da se ne pojavim? To
može da pokrene lančanu reakciju; pomisliće da sam ubijen ili tako nešto.
Pokušaće da mi uđu u trag.

Nije važno. Zato što je on ovde. Najzad. Čekanje je završeno.
Gospodin Bejns požuri u kupatilo i pripremi se za brijanje.
Ne sumnjam da će ga gospodin Tagomi prepoznati čim ga vidi, zaključi
on. Sad možemo da ostavimo masku ‘Gospodin Jatabe’. U stvari, možemo da
skinemo sve maske, sva pretvaranja.
Čim se obrijao, gospodin Bejns skoknu pod tuš. Dok je voda urlala oko

njega pevao je punim plućima:

„Wer reitet so spat,
Durch Nahct und Wind?
Es ist der Vater
Mit seinem Kind.”[44]

Verovatno je sada i suviše kasno da Služba bezbednosti išta učini, mislio
je. Čak i ako saznaju. Zato možda mogu da prestanem da brinem; bar onu
trivijalnu brigu. Konačnu, privatnu brigu o svojoj sopstvenoj koži.

Ali što se tiče ostaloga – možemo upravo da počnemo.

11.

Za konzula Rajha u San Francisku, frajhera Huga Rajsa, prvi posao upravo
ovog dana bio je neočekivan i žalostan. Kada je stigao u svoju kancelariju
nađe jednog posetioca kako već čeka, krupnog sredovečnog čoveka sa teškim
vilicama, rošave kože i smrknutog neodobravajućeg pogleda od koga su mu
se spajale crne, zamršene obrve. Čovek se diže i pozdravi partijski,
promrmljavši istovremeno ‘hajl’.

Rajs reče: „Hajl.” Jeknu u sebi, ali zadrža poslovan zvanični osmeh. „Her
Krojc fon Mere. Iznenađen sam. Zar nećete ući?”

Otključa svoju unutrašnju kancelariju, pitajući se gde mu je vicekonzul, i
ko je pustio šefa Službe bezbednosti da uđe. U svakom slučaju, čovek je bio
tu. Ništa se nije moglo učiniti.

Idući za njim, sa rukama u džepovima svog tamnog vunenog kaputa,
Krojc fon Mere reče: „Slušajte, frajhere. Otkrili smo ovog abverovca. Tog
Rudolfa Vegenera. Pojavio se u jednom starom punktu Abvera koji držimo
pod prismotrom.” Krojc fon Mere se zacereka, pokazujući ogromne zlatne
zube. „I pratili smo ga nazad do hotela.”

„Fino”, reče Rajs, primetivši da mu je pošta na stolu. Znači, Pferdehuf je
bio tu negde. Bez sumnje je ostavio kancelariju zaključanu da šef SB ne bi
njuškao za svoj groš.

„Ovo je važno”, reče Krojc fon Mere. „Obavestio sam Kaltenbrunera.
Najbitnije. Verovatno će vam se sada javiti Berlin svakog trenutka. Osim ako
oni Unratfressers[45] tamo u zemlji sve ne zabrljaju.” Sede na konzulov sto,
izvadi smotuljak ispresavijanog papira iz džepa od kaputa, te ga brižljivo
razmota dok su mu se usne micale. „Lažno ime je Bejns. Predstavlja se kao
švedski industrijalac ili trgovački putnik ili nešto u vezi sa proizvodnjom.
Primio telefonski poziv jutros u osam i deset od japanskog funkcionera u vezi

sa sastankom u Japovoj kancelariji u deset i dvadeset. Sada nastojimo da
otkrijemo odakle je bio poziv. Verovatno će mu ući u trag za još jedno pola
sata. Javiće mi ovde.”

„Shvatam”, reče Rajs.

„Sada možemo da pokupimo tog tipa”, nastavi Krojc fon Mere. „Ako ga
uhvatimo, naravno da ćemo ga vratiti u Rajh sledećim Lufthanzinim
avionom. Međutim, Japovi ili Sakramento će možda protestovati i pokušati
da blokiraju stvar. Protestovaće kod vas, ukoliko budu protestovali. U stvari,
mogu izvršiti ogroman pritisak. A doteraće na aerodrom kamion onih
Tokokinih grubijana.”

„Ne možete ih sprečiti da saznaju?”

„I suviše je kasno. On se već uputio na taj sastanak. Možda ćemo morati
da ga pokupimo baš tamo, na licu mesta. Utrčimo, zgrabimo ga, istrčimo.”

„To mi se ne dopada”, reče Rajs. „Šta ako se sastaje sa nekim strašno
visokim japovskim funkcionerima? Možda je lični Carev predstavnik upravo
sada u San Francisku. Čuo sam da se nešto govorka pre neki dan…”

Krojc fon Mere ga prekide. „To ne mari. On je nemački državljanin.
Potpada pod zakon Rajha.”

A mi znamo šta je zakon Rajha, mislio je Rajs.

„Ja imam spremno odeljenje komandosa,” nastavi Krojc fon Mere.
„Petoricu dobrih ljudi.” Zacereka se. „Izgledaju kao violinisti. Lepa asketska
lica. Duševna. Nešto kao studenti teologije. Oni će ući. Japovi će misliti da su
gudački kvartet…”

„Kvintet”, reče Rajs.

„Da. Doći će do samih vrata – obučeni su baš kako treba.”

Odmeravao je konzula. „Dosta slično vama.”

Hvala, pomisli Rajs.

„Na očigled svima. U sred bela dana. Priđu tom Vegeneru. Okupe se oko
njega. Kao da konferišu. Važna poruka.” Brundao je dalje Krojc fon Mere,
dok konzul poče da otvara svoju poštu. „Bez nasilja. Samo: her Vegener.
Pođite sa nama, molim. Shvatate.” A između kičmenih pršljenova iglica.
Upumpati. Gornje ganglije paralisane.

Rajs je klimao glavom.

„Slušate li?”

„Ganz bestimmt.”[46]

„Zatim napolje. Do kola. Natrag u moju kancelariju. Japovi dignu veliku
galamu. Ali učtivi do kraja.” Krojc fon Mere se svali sa stola da pantomimom
izvede kako se Japanci klanjaju. „Jako prostački što ste nas prevarili, her
Kroje fon Mere. Međutim, do viđenja, her Vegener…”

„Bejns”, reče Rajs. „Zar ne koristi svoje lažno ime?”

„Bejns. Baš nam je žao što idete. Idućeg puta ćemo možda mnogo više
razgovarati.” Telefon na Rajsovom stolu zazvoni, i Krojc fon Mere prestade
sa ludiranjem. „Možda je za mene.” Pođe da uzme slušalicu, ali Rajs pride
telefonu i uze je sam.

„Rajs ovde.”
Jedan nepoznat glas reče: „Konzule, ovde Ausland Fernsprechamt[47] u
Novoj Škotskoj. Imate transatlantski telefonski poziv iz Berlina, hitan.”

„U redu”, reče Rajs.

„Samo trenutak, konzule.” Slabe smetnje, pucketanje. Zatim drugi glas,
telefonistkinja. „Kanzlei.”[48]

„Da, ovde Ausland Fernsprechamt u Novoj Škotskoj. Poziv za Rajhsa
Konzula H. Rajsa San Francisko; imam konzula na liniji.”

„Sačekajte.” Duga pauza, za to vreme Rajs nastavi, jednom rukom, da
prebira po pošti. Krojc fon Mere je nemarno posmatrao. „Her konzul,
izvinjavam se što vam oduzimam vreme.” Muški glas. U Rajsovim venama
krv stade istog trenutka. Bariton, kultivisan, uglađen glas poznat Rajsu.
„Ovde doktor Gebels.”

„Da, kancelaru.” Preko puta Rajsa, Krojc fon Mere se polako nasmeši.
Opuštena vilica prestade da visi.

„General Hajdrih me je baš sad zamolio da vas pozovem. Ima jedan agent
Abvera tamo u San Francisku. Zove se Rudolf Vegener. Treba u potpunosti
da sarađujete sa policijom u pogledu njega. Nema vremena da vam se daju
detalji. Jednostavno im stavite svoju kancelariju na raspolaganje. Ich danke
Ihnen sehr dabei.”[49]

„Razumem, her kancelare”, reče Rajs.

„Do viđenja, konzule.” Rajhskancelar spusti slušalicu.

Krojc fon Mere je napregnuto posmatrao dok je Rajs spuštao slušalicu.
„Jesam li bio u pravu?”

Rajs sleže ramenima. „Nema spora.”

„Ispišite ovlašćenje za nas da tog Vegenera prinudno vratimo u
Nemačku.”

Uzevši pero, Rajs ispisa ovlašćenje, potpisa, dodade ga šefu SB.

„Hvala”, reče Krojc fon Mere. „Sada, kada vas japovske vlasti pozovu i
požale se…”

„Ako pozovu.”

Krojc fon Mere ga pogleda. „Pozvaće. Biće ovde petnaest minuta pošto
mi pokupimo tog Vegenera.” Više nije imao svoj šaljivi, klovnovski manir.

„Bez gudačkog kvinteta”, reče Rajs.

Krojc fon Mere ne odgovori. „Imaćemo ga negde do podne, zato budite
spremni. Možete reći Japovima da je homoseksualac ili falsifikator, ili nešto
slično. Da ga u zemlji traže zbog nekog krupnog zločina. Znate da oni ne
priznaju devedeset pet od sto nacional-socijalističkog zakona.”

„Znam to”, reče Rajs. „Znam šta da radim.” Osećao se razdražen i
prevaren. Prešao me, reče sam sebi. Kao i obično. Stupio u kontakt sa
Kancelarijom. Kopilad.

Ruke su mu drhtale. Poziv od doktora Gebelsa; je li to od toga?
Strahopoštovanje pred moćnikom? Ili je to mržnja, osećanje da si opkoljen…
do đavola i ta policija, pomisli. Sve su jači. Već su uhvatili i Gebelsa da radi
za njih; oni upravljaju Rajhom.

Ali šta ja mogu da učinim? Šta iko može da učini?

Mislio je rezignirano, bolje sarađuj. Nije vreme stati ovom čoveku sa
pogrešne strane; verovatno može da dobije što god hoće u zemlji, a to bi
moglo uključiti i otpuštanje svakoga ko mu je neprijatelj.

„Vidim”, glasno reče, „da niste preuveličali značaj ove stvari, her
Policajfirer. Očigledno da bezbednost same Nemačke zavisi od vašeg brzog
otkrivanja ovog špijuna ili izdajnika ili već šta je.” U sebi se zgrči od reči
koje je izabrao.

Međutim, Krojc fon Mere je izgledao zadovoljan. „Hvala, konzule.”

„Možda ste nas sve spasli.”

Krojc fon Mere mračno reče: „Pa, još ga nismo uhvatili. Sačekajmo to.
Želeo bih da me najzad pozovu.”

„Ja ću se postarati za Japance”, reče Rajs. „Imam prilično iskustvo, kao

što znate. Njihove žalbe…”

„Ne trabunjajte”, prekide ga Krojc fon Mere. „Moram da mislim.”
Očigledno ga je poziv iz Kancelarije uznemirio; sada se i on osećao pod
pritiskom.

Taj tip se eventualno izvuče, i to će te koštati mesta, mislio je konzul
Hugo Rajs. Mog mesta, tvog mesta – obojica bismo mogli da se nađemo na
ulici u svakom trenutku. Ti nisi ništa sigurniji od mene.

U stvari, možda bi vredelo videti kako bi malo ošljarenja tu i tamo moglo
da te zaglibi u tvojim aktivnostima, her policajfireru. Nešto negativno što se
nikada ne bi moglo utvrditi. Na primer, kada Japanci uđu ovamo da se žale,
mogao bih da izvedem tako da nagovestim kojim Lufthanzinim avionom tip
treba da bude odvučen… ili bez toga, da ih podbodem da se još malo više
razbesne, recimo, samo lakim prezrivim osmehom – kojim kažem da oni
zabavljaju Rajh, da on ne uzima ozbiljno male žute ljude. Lako ih je žacnuti.
I ako se dovoljno naljute, mogli bi to da prenesu Gebelsu.

Ima svakakvih mogućnosti. SB zaista ne može da izvuče tog tipa iz
P.A.D. bez moje aktivne saradnje. Samo ako mogu da pogodim tačno u
živac…

Mrzim ljude koji uspevaju preko mene, reče sam sebi frajher Rajs. To ne
trpim u božju mater. Toliko se iznerviram zbog toga da ne mogu da spavam,
a kada ne mogu da spavam ne mogu da radim svoj posao. Zato dugujem ja
Nemačkoj da ispravim taj problem. Mnogo bih se udobnije osećao noću, a i
danju, ako je do toga, kad bi ovaj sitni bavarski razbojnik bio u zemlji i pisao
izveštaje u nekoj bednoj sreskoj policijskoj stanici.

Muka je u tome što nema vremena. Dok ja pokušavam da odlučim kako
da…

Telefon zazvoni.

Ovog puta Krojc fon Mere posegnu za slušalicom, i konzul Rajs mu ne
stade na put. „Halo”, reče Krojc fon Mere u slušalicu. Trenutak tišine dok je
slušao.

Već? pomisli Rajs.

Ali je šef SB pružao slušalicu. „Za vas.”

Potajno odahnuvši od olakšanja, Rajs uze slušalicu. „Neki učitelj”, reče
Krojc fon Mere. „Želi da zna da li mu možete dati postere Austrije za razred.”

Negde pre jedanaest časova pre podne, Robert Čildan zatvori radnju i
uputi se, pešice, u kancelariju gospodina Pola Kasure.

Srećom, Pol nije bio zauzet. Uglađeno pozdravi Čildana i ponudi mu čaj.

„Neću vas dugo gnjaviti”, reče Čildan pošto su obojica počeli da
pijuckaju čaj. Mada mala, Polova kancelarija bila je moderna i jednostavno
nameštena. Na zidu jedna jedina izvanredna grafika: Mokeijev Tigar, remek-
delo s kraja trinaestog veka.

„Uvek mi je drago da vas vidim, Roberte”, reče Pol, tonom, koji možda –
pomisli Čildan – ima prizvuk ohole uzdržanosti.

Ili je to možda bila njegova uobrazilja. Čildan oprezno pogleda preko
svoje šolje. Čovek je svakako izgledao prijateljski. A ipak – Čildan je osećao
promenu.

„Vaša žena je”, reče Čildan, „bila razočarana mojim grubim poklonom.
Možda sam je uvredio. Međutim, kod nečeg novog i neisprobanog, kao što
sam objasnio kad sam vam ga dao, ne može se napraviti prava ili konačna
procena – bar to ne može da učini neko ko je u samom biznisu. Svakako ste
vi i Beti u boljem položaju da prosuđujete nego ja.”

Pol reče: „Nije ona bila razočarana, Roberte. Nisam joj dao nakit.” Iz
stola izvadi malu belu knjigu. „Nije izašao iz ove kancelarije.”

Zna, pomisli Čildan. Pametan čovek. Čak joj nije ni rekao. Šta je, tu je.
Sada se nadajmo da se neće razbesneti na mene. Da mi tresne neku optužbu
da sam pokušao da mu zavedem ženu.

Mogao bi me uništiti, reče Čildan u sebi. Pažljivo je nastavio da srkuće
čaj, sa spokojnim licem.

„Oh?” blago reče. „Zanimljivo.”

Pol otvori kutijicu, izvadi broš i poče da ga zagleda. Držao ga je prema
svetlosti, okretao ga i obrtao.

„Bio sam slobodan da ovo pokažem jednom broju poslovnih poznanika,”
reče Pol, „ljudima koji dele moj ukus za američke predmete od istorijskog
značaja i za predmete od opšte umetničke, estetske vrednosti.” Posmatrao je
Roberta Čildana. „Niko od njih, naravno, nije nikada video nešto ovakvo.
Kao što ste rekli, do sada nije poznat ovakav savremeni rad. Mislim, takođe,
da ste rekli da ste vi jedini predstavnik.”

„Da, tako je”, reče Čildan.

„Želite da čujete njihovu reakciju?” Čildan se pokloni.

„Te osobe su se”, reče Pol, „smejale.”

Čildan je ćutao.

„Pa i ja sam se smejao pokrivajući se šakom, da vi ne vidite”, reče Pol,
„pre neki dan kada ste se pojavili i pokazali mi tu stvar. Naravno, da bih vam
sačuvao sang-froid,[50] ja sam sakrio da me to zabavlja; kao što se bez sumnje
sećate, na izgled sam ostao manje-više ravnodušan.”

Čildan klimnu glavom.

Proučavajući broš, Pol nastavi. „Lako se može shvatiti takva reakcija. Tu
je komad metala koji je istopljen dok nije izgubio oblik. Ne predstavlja ništa.
Niti ima bilo kakav smišljen dizajn. Prosto je bezobličan. Čovek bi mogao
reći, to je sam sadržaj, lišen forme.”

Čildan klimnu glavom.

„Ipak”, reče Pol. „Posmatram ga već nekoliko dana, i ni iz kakvog
logičnog razloga osećam izvesnu emocionalnu sklonost. Zašto je to tako?
Mogu da pitam. Ja čak ni sada ne projektujem u tu grumuljicu svoju psihu,
kao u nemačkim psihološkim testovima. I dalje ne vidim nikakve oblike niti
forme. Ali to nekako ima u sebi Tao. Vidite?” Pozva Čildana pokretom ruke.
„Uravnoteženo je. Sile u ovom komadu su stabilizovane. U mirovanju. Da se
tako kaže, ovaj predmet se pomirio sa vasionom. Odvojio se od nje, i otuda je
uspeo da stigne do homeostaze.”

Čildan je klimao glavom, razgledao komad. Ali Pol nije obraćao pažnju
na njega.

„Nema vabi”, reče Pol, niti bi mogao da ga ima. Ali…” Noktom dotače
broš. „Roberte, ovaj predmet ima vu.

„Verujem da ste u pravu,” reče Čildan, pokušavajući da se seti šta je vu;
to nije bila japanska reč – bila je kineska. Mudrost, zaključi on. Ili
razumevanje. U svakom slučaju, bilo je veoma dobro.

„Ruke majstora”, reče Pol, „imale su vu, i omogućile su da se to vu
prelije u ovaj komad. On sam verovatno jedino zna da ovaj komad
zadovoljava. Potpun je, Roberte. Razmišljanjem o njemu, sami postižemo
više vua. Doživljavamo spokojstvo koje je povezano ne sa umetnošću, već sa
svetošću. Sećam se jednog ćivota u Hirošimi u kome se mogla videti gnjat
nekog srednjovekovnog sveca. Međutim, ovo je izradila ljudska ruka, a ono
je bila relikvija. Ovo je živo u sadašnjosti, dok je ono samo ostalo. Ovakvim