Covek u visokom dvorcu - Philip K. Dick

Opet sede, odloži srebrnu dranguliju u džep od kaputa, i tako je sedeo sa
tašnom na krilu. Šta sada moram da učinim, reče sebi, to je da odem i vidim
da li je ona opaka građevina – kako je ono nazva onaj čovek? Embarkadero
Frivej. Da li je još opipljiva.

Ali plašio se da ode.

A ipak, mislio je, ne mogu samo da sedim ovde. Moram da grbačim, kako
to kažu stari Amerikanci. Poslovi čekaju. Dilema.

Dva kineska dečaka dođoše stazom bučno poskakujući. Jato golubova se
uzleprša u vazduh; dečaci zastadoše. Gospodin Tagomi ih pozva: „Vi,
mladići.” Zavuče ruku u džep. „Hodite ovamo.”

Dva dečka se oprezno približiše.

„Evo desetak.” Gospodin Tagomi im hitnu novčić; dečaci stadoše da se
otimaju o njega. „Otidite do Kerni Strita i vidite da li ima neki pedikab.
Vratite se da mi kažete.”

„Hoćete li nam dati još jedan desetak?” reče jedan od dečaka. „Kada se
vratimo?”

„Da”, odgovori gospodin Tagomi. „Ali da mi kažete istinu.”

Dečaci odjuriše stazom.

Ako nema, mislio je gospodin Tagomi, bilo bi pametno da se povučem na
neko usamljeno mesto i ubijem se. Stisnu tašnu. Još imam oružje; prema
tome nema problema.

Dečaci se vratiše čupajući se. „Šest!” zaurla jedan. „Izbrojao sam šest.”

„Ja sam izbrojao pet”, zinu drugi dečak.

Gospodin Tagomi reče: „Sigurni ste da su bili pedikabi? Videli ste jasno
vozače kako teraju?”

„Da, gospodine”, rekoše uglas dečaci.

On svakome dade po deseticu. Oni mu zahvališe i otrčaše.

Nazad u kancelariju i na posao, mislio je gospodin Tagomi. Diže se na
noge, čvrsto držeći ručicu svoje tašne. Dužnost zove. Još jedan uobičajeni
dan.

Ponovo je išao stazom, pa do trotoara.

„Kab!” pozva.

Iz saobraćaja se pojavi pedikab; vozač se zaustavi uz ivičnjak, uzano
tamno lice mu se sijalo, grudi dizale i spuštale. „Da, gospodine.”

„Odvezite me do zgrade Nipon Tajmsa”, naredi gospodin Tagomi. Uspe
se na sedište i udobno se smesti.

Besno gazeći pedale, vozač pedikaba se umeša među ostale pedikabe i
automobile.

Bilo je nešto pre podneva kada gospodin Tagomi stiže do Nipon Tajmsa.
Iz glavnog hola naloži telefonisti da mu da vezu sa gospodinom Remzijem.

„Ovde Tagomi”, reče kada se veza uspostavi.
„Dobar dan, gospodine. Sada mi je laknulo. Pošto se niste pojavili, brinuo
sam se pa sam telefonirao na kuću u deset sati, ali vaša žena mi reče da ste
otišli u nepoznatom pravcu.”
Gospodin Tagomi reče: „Je li se raščistio nered?”
„Nije ostalo ni traga.”
„Sigurno?”
„Dajem vam reč, gospodine.”
Zadovoljan, gospodin Tagomi obesi slušalicu i ode da uhvati lift.
Gore, dok je ulazio u kancelariju, dozvoli sebi trenutnu istragu.
Krajičkom oka. Nikakvog traga, kao što je obećano. Oseti olakšanje. Ko nije
video ne bi mogao znati. Istorijat uzidan u najlonsku oblogu poda…
Unutra ga sačeka gospodin Remzi. „Vašu hrabrost kuju u zvezde dole u
Tajmsu”, započe. „Jedan članak opisuje…” Primetivši izraz gospodina
Tagomija, prekide da govori.
„Odgovarajte o hitnim stvarima”, reče gospodin Tagomi. „General
Tedeki? To jest, bivši gospodin Jatabe?”
„Vraća se brižljivo prikrivenim avionom za Tokijo. Trag je zavaran.”
Gospodin Remzi ukrsti prste, izražavajući nadu.
„Molim vas ispričajte o gospodinu Bejnsu.”
„Ne znam. Dok ste bili odsutni pojavio se na kratko, čak krišom, ali nije
razgovarao.” Gospodin Remzi je oklevao. „Možda se vratio u Nemačku.”
„Za njega je daleko bolje da ode na Houm Ajlends”, reče gospodin
Tagomi, uglavnom za sebe. U svakom slučaju, njihova zainteresovanost,
značajna, odnosila se na starog generala. I to je izvan moje oblasti, pomisli
gospodin Tagomi. Izvan mene, mog položaja; iskoristili su me ovde, što je
naravno bilo ispravno i dobro. Bio sam im – kako se to smatra? Paravan.

Ja sam maska, koja skriva stvarno. Iza mene, skrivena, nastavlja se
stvarnost, zaštićena od očiju koje vrebaju. Čudno, mislio je. Da je ponekad od
životnog značaja biti samo fasada od kartona, kao kutija. Ima tu malo
satorija,[65] ako bih mogao da ga se dokopam. Svrha u sveukupnom sistemu
zavaravanja, ako bismo samo mogli da je izmerimo. Zakon ekonomije: ništa
se ne baca. Čak ni nestvarno. Kakav uzvišen proces.

Pojavi se gospođica Efreikian, uzbuđena. „Gospodine Tagomi. Poslali su
me sa centrale.”

„Budite spokojni, gospođice”, reče gospodin Tagomi. Struja vremena nas
odnosi, pomisli.

„Gospodine, tu je nemački konzul. Želi da razgovara sa vama.” Prelazila
je pogledom sa njega na gospodina Remzija i nazad, neprirodno bledog lica.
„Kažu da je bio ovde u zgradi i, ranije, ali su znali da vi…”

Gospodin Tagomi je ućutka pokretom ruke. „Gospodine Remzi. Molim
vas podsetite me kako se zove konzul.”

„Frajher Hugo Rajs, gospodine.”

„Sad se sećam.” Pa, pomisli, gospodin Čildan mi je učinio uslugu, na
kraju krajeva. Time što je odbio da opet primi pištolj.

Noseći svoju tašnu, izađe iz kancelarije u hodnik. Tamo je stajao
suvonjav, dobro obučen belac. Kratko podšišana riđasta kosa, sjajne crne
cipele od evropske kože na šniranje, uspravno držanje. I feminizirana
muštikla od slonovače. Bez sumnje on.

„Her H. Rajs?” reče gospodin Tagomi.

Nemac se pokloni.

„Činjenica je”, reče gospodin Tagomi, „da smo vi i ja u proteklo vreme
obavljali poslove poštom, telefonom, i tako dalje. Ali do sada se još nikad
nismo videli licem u lice.”

„Čast mi je”, reče her Rajs, prilazeći mu. „Čak i s obzirom na ove
razdražujući nesrećne okolnosti.”

„Pitam se”, reče gospodin Tagomi. Nemac podiže jednu obrvu.

„Izvinite me”, reče gospodin Tagomi. „Moć saznavanja mi se zamaglila
zbog tih navedenih okolnosti. Slabost bića od ilovače, moglo bi se reći.”

„Strašno”, reče her Rajs i zavrte glavom. „Kada sam prvo…”

Gospodin Tagomi reče: „Pre nego što počnete sa litanijom, dozvolite mi

da govorim.”

„Svakako.”

„Ja sam lično pucao na vaša dva čoveka iz S. B..” reče gospodin Tagomi.

„Pozvala me je policija San Franciska”, reče her Rajs, obavijajući ih
obojicu ljutim dimom cigarete. „Satima sam bio dole u stanici na Kerni Stritu
i u mrtvačnici i prečitavao izjave koje su vaši ljudi dali istražnim policijskim
inspektorima. Apsolutno je strašno, ovo, od početka do kraja.”

Gospodin Tagomi ne reče ništa.

„Međutim”, nastavi her Rajs, „tvrđenje da su vucibatine povezane sa
Rajhom nije dokazano. Što se mene tiče, cela stvar je bezumna. Siguran sam
da ste postupili apsulutno kako treba, gospodine Tagomi.”

„Tagomi.”

„Evo ruke”, reče konzul, pružajući ruku. „Da sklopimo džentlmenski
sporazum da zaborammo ovo. Nedostojno je naročito u ovim kritičnim
vremenima kada bi svaki glup publicitet mogao da zapali gomilu, na štetu
interesa obe naše zemlje.”

„Krivica je ipak na mojoj duši”, reče gospodin Tagomi. „Krv se, her
Rajse, ne može izbrisati kao mastilo.”

Konzul je izgledao zabezeknut.

„Ja vapim za oproštajem”, reče gospodin Tagomi. „Vi mi ga, međutim, ne
možete dati. Možda niko i ne može. Nameravam da pročitam čuveni dnevnik
starog sveštenika iz Masačusetsa, Gudmena K. Matera. Govori, kažu mi, o
krivici i paklenom ognju i drugom.”

Konzul je brzo pušio svoju cigaretu, pomno proučavajući gospodina
Tagomija.

„Dozvolite mi da vam saopštim”, reče gospodin Tagomi, „da će se vaša
nacija srozati u veću gnusnost nego ikada. Znate heksagram Ambis? Kao
privatno lice, ne kao predstavnik zvaničnih tela Japana, izjavljujem: srce je
bolesno od groze. Kupanje u krvi se ne može ni sa čim uporediti. Ipak se još i
sada borite za nekakav mršavi samoživi dobitak ili cilj. Prešli ste suparničku
frakciju, S. B., a? Dok vi saterujete her Krojca fon Merea u škripac…” Nije
mogao da nastavi. Steglo ga je u grudima. Kao u detinjstvu, pomisli. Astma
kada se naljutiš na staru gospođu. „Ja patim,” reče her Rajsu koji je sada bio
ugasio cigaretu. „Od bolesti koja se razvijala kroz ove duge godine, ali koja
je dobila virulentnu formu onog dana kada sam, bespomoćan, čuo kako se

recituje o obesnim podvizima vaših vođa. U svakom slučaju, terapijskih
mogućnosti nema. Ni za vas, gospodine. Jezikom Gudmena K. Matera, ako
se tačno sećam: pokaj se!”

Nemački konzul suvo reče: „tačno se sećate.” Klimnu glavom, pripali
novu cigaretu drhtavim prstima.

Iz kancelarije se pojavi gospodin Remzi. Nosio je formulare i papire.
Obrati se gospodinu Tagomiju, koji je stajao ćuteći i pokušavao da udahne
bez stezanja u grudima. „Dok je on ovde. Rutinska stvar u vezi sa njegovom
funkcijom.”

Gospodin Tagomi uze pružene formulare. Baci pogled na njih. Formular
20-50. Zahtev Rajha preko predstavnika u P. A. D. konzula frajhera Huga
Rajsa, za izručenje zločinca sada zatvorenog u Policijskom odeljenju San
Franciska. Jevrejina pod imenom Frenk Finko, – po zakonu Rajha
državljanina Nemačke, retroaktivno juna 1960. Radi stavljanja u pritvor po
zakonu Rajha, itd. Pažljivo jedanput pregleda formular.

„Pero, gospodine”, reče gosrodin Remzi. „Time se zaključuje posao sa
nemačkom vladom sa današnjim datumom.” Gledao je konzula sa
odvratnošću dok je pružao pero gospodinu Tagomiju.

„Ne”, reče gospodin Tagomi. Vrati formular 20-50 gospodinu Remziju.
Onda ga zgrabi natrag, naškraba pri dnu, Osloboditi. Viša trgovinska misija,
V. Vojni protokol 1947. Tagomi. Pruži jednu kopiju nemačkom konzulu, a
ostale zajedno sa originalom gospodin Remziju. „Do viđenja, her Rojs.”
Pokloni se.

Nemački konzul se takođe pokloni. Jedva da se potrudio da pogleda u
papir.

„Molim vas ubuduće obavljajte poslove preko posrednog mehanizma, kao
što je pošta, telefon, telegraf”, reče gospodin Tagomi. „Ne lično.”

Konzul reče: „Vi me smatrate odgovornim za opšte uslove izvan moje
nadležnosti.”

„Sranje”, reče gospodin Tagomi. „To je moj odgovor.”

„Civilizovane osobe ne vode poslove na ovakav način”, reče konzul. „Vi
sve ovo činite gorkim i osvetoljubivim. Gde treba da bude čista formalnost
bez uplitanja ijedne ličnosti.” Baci cigaretu na pod hodnika, zatim se okrete i
ode.

„Ponesite gadnu smrdljivu cigaretu za sobom”, reče Tagomi slabim

glasom, ali konzul je već zašao za ugao. „Detinjasto ponašanje samo po
sebi”, reče gospodin Tagomi gospodin Remziju. „Bili ste svedok odbojnog
detinjastog ponašanja.”

Nesigurno se uputi nazad u kancelariju. Sada mu se dah potpuno prekide.
Bol mu poteče niz levu ruku, i istovremeno mu veliki otvoren dlan ruke
spljošti i stisnu rebra. Ispred njega, nikakav ćilim, već samo kiša varnica koje
se dižu uvis, crvene.

Upomoć, gospodine Remzi, reče. Ali ne pusti nikakav glas. Molim. Pruži
se napred, posrnu. Čak nema ni za šta da se uhvati.

Dok je padao čvrsto je u svom kaputu držao srebrnu trouglastu stvarčicu
koju mu je gospodin Čildan utrapio. Nije me spasla, pomisli. Nije pomogla.
Toliki trud.

Telo mu tresnu o pod. Na šakama i kolenima, otvorenih usta, nosom u
ćilim. Gospodin Remzi stade da trči unaokolo kukumavčeći. Držati
ravnotežu, pomisli gospodin Tagomi.

„Imam mali srčani napad”, uspe da kaže gospodin Tagomi.

Nekoliko osoba se sada muvalo oko njega, prenosili su ga na kauč. Jedan
je govorio: „Budite mirni, gospodine.”

Uskoro ču zvuk ambulantnih kola. Zavijanje sa ulice. Još i silnu
užurbanost. Ljude kako dolaze i odlaze. Preko njega je stavljeno ćebe, sve do
pazuha. Skinuta kravata. Olabavljen okovratnik.

„Sad je bolje”, reče gospodin Tagomi. Ležao je udobno, ne pokušavajući
da se pomakne. Sa karijerom je svršeno, u svakom slučaju, zaključi. Nemački
konzul će bez sumnje nadati dreku na višim nivoima. Žaliće se na
neuljudnost. U pravu je da se žali na to, možda. Bilo šta bilo, stvar je
učinjena. Koliko god ja mogu, moj deo posla. Ostalo zavisi od Tokija i
stranaka u Nemačkoj. Borba je izvan mene, u svakom slučaju.

Mislio sam da je reč samo o plastičnim masama, pomisli. Da je važan
trgovački predstavnik za kalupe. Proročanstvo je pogodilo i dalo rešenje,
ali…

„Skinite mu košulju”, reče jedan glas. Bez sumnje lekar zgrade. Veoma
autoritativan ton; gospodin Tagomi se osmehnu. Ton znači sve.

Da li bi ovo, pitao se gospodin Tagomi, mogao biti odgovor? Misterija
telesnog organizma, njegovog sopstvenog poznavanja. Vreme da se ode. Ili
vreme za delimično odlaženje. Svrha kojoj se moram povinovati.

Šta je proročanstvo reklo poslednji put? Na njegovo pitanje u kancelariji
dok su ona dvojica ležala na samrti ili već mrtva. Šezdeset jedan Unutrašnja
istina. Svinje i ribe: najmanje su inteligentne od svih; teško ih je ubediti. To
sam ja. Knjiga misli na mene. Nikada neću potpuno shvatiti; to je priroda
takvih stvorenja. Ili je ovo sada Unutarnja istina, ovo što mi se događa?

Čekaću, Videću. Ko je to.

Možda je i jedno i drugo.

Te večeri odmah posle večernjeg obeda, jedan policijski oficir dođe do
ćelije Frenka Frinka, otključa vrata, i reče mu da ode i pokupi svoje stvari.

Uskoro, on se nađe napolju na trotaru pred Stanicom u Kerni Stritu, među
mnogim užurbanim prolaznicima, autobusima i automobilima koji trube
sirenama i razvikanim vozačima pedikebova. Vazduh je bio hladan. Ispred
svih zgrada pružale su se duge senke. Frenk Frink postoja jedan trenutak, i
onda se automatski utopi u grupu ljudi koji su prelazili ulicu na pešačkom
prelazu.

Uhapšen ni iz kakvog stvarnog razloga, mislio je. Bez ikakve svrhe. A
onda su me na isti način i pustili.

Ništa mu nisu rekli, jednostavno su mu vratili njegovu vrećicu sa odelom,
novčanikom, satom, naočarima, ličnim stvarima, i okrenuli se svom sledećem
poslu, postarijem pijancu koga su doveli sa ulice.

Čudo, mislio je. Da su me pustili. Neka luda sreća. Po pravu bi trebalo da
budem u avionu za Nemačku, predviđen za istrebljenje.

Još nije mogao da veruje. Ništa od svega, hapšenje, pa sada ovo.
Nestvarno. Lutao je dalje pored zatvorenih radnji, koračajući preko krša koji
je nanosio vetar.

Nov život, mislio je. Kao ponovo rođen. Malo sutra. Ali jeste.

Kome da se zahvalim? Molim, možda?

Da se molim čemu?

Kad bih mogao da razumem, govorio je za sebe prolazeći prometnim
večernjim trotoarom, pored neonskih firmi pored ulaza u barove na Grantovoj
aveniji iz kojih je urlala muzika. Želim da shvatim. Moram.

Ali je znao da nikada neće shvatiti.

Samo budi zadovoljan, mislio je. I teraj dalje.

U nekom krajičku mozga javi mu se misao – a onda natrag Edu. Moram

da nađem put nazad u radionicu, tamo u onom suterenu. Da nastavim tamo
gde sam napustio, da pravim nakit, koristim svoje ruke. Da radim i ne mislim,
ne dižem pogled i ne pokušavam da shvatim. Moram stalno da budem zauzet.
Moram izbacivati komade.

Blok za blokom kuća, žurio je kroz grad na koji se spuštao mrak. Trudio
se da se što pre vrati na utvrđeno, shvatljivo mesto na kome je bio.

Kada stiže tamo nađe Eda Makartija kako sedi za tezgom i večera. Dva
sendviča, termos sa čajem, banana, nekoliko kolačića. Frenk Frink stade u
vrata, zijajući.

Ed ga najzad ču i okrete se. „Imao sam utisak da si mrtav”, reče. Žvakao
je, ritmično gutao, još jednom zagrize. Pored tezge, Ed je bio upalio njihovu
malu električnu grejalicu; Frenk joj priđe i čučnu da zagreje ruke.

„Radujem se što si se vratio”, reče Ed. Lupi Frenka dva puta po leđima,
onda se vrati svom sendviču. Više ne reče ništa; čulo se jedino zujanje
ventilatora grejalice i Edovo žvakanje.

Položivši kaput preko stolice, Frenk pokupi pregršt poluzavršenih
srebrnih segmenata i odnese ih do osovine. Navrte vuneni kolut za glačanje
na vreteno, pusti motor u rad; obloži kolut smešom, stavi masku da bi zaštitio
oči, i onda sedeći na stolici poče da skida vatrenu krljušt sa komada, redom.

15.

Kapetan Rudolf Vegener koji je trenutno putovao pod lažnim imenom
Konrad Golc, trgovac medicinskim materijalom na veliko, virio je kroz
prozor raketnog broda Lufthanze Meg-E. Ispred njega je Evropa. Kako brzo,
pomisli on. Sletećemo na Tempelhof za oko sedam minuta.

Pitam se šta sam postigao, mislio je posmatrajući masu zemlje kako se
povećava. Zavisi od generala Tedekija, sada. Od onoga što on može da učini
na Haum Ajlendsu. Ali smo im bar preneli informaciju. Učinili smo što smo
mogli.

Mislio je, ali nema razloga za optimizam. Verovatno Japanci ne mogu
ništa da učine da promene kurs nemačke unutrašnje politike. Na vlasti je
Gebelsova vlada, i verovatno će ostati. Pošto se konsoliduje, opet će se
prihvatiti ideje Maslačka. I još jedan veliki deo planete biće uništen, sa
svojim stanovništvom, radi jednog sumanutog, fanatičnog ideala.

A ako je najzad oni, Nacisti, razore celu? Satru je u sterilni pepeo? Mogli
bi to oni; imaju hidrogensku bombu. I nema sumnje da bi hteli; mišljenje im
je usmereno ka onom Gotterdammerungu.[66] Možda oni za tim i žude, i
nastoje da postignu, konačan pokolj za sve.

I šta će to ostaviti za sobom, to Treće svetsko ludilo? Da li će okončati
celokupan život, svake vrste, svuda? Kada naša planeta postane mrtva
planeta, uništena našim sopstvenim rukama?

Nije mogao da poveruje u to. Čak ako i sav život na našoj planeti bude
uništen, mora da negde postoji drugi život o kome ništa ne znamo. Nemoguće
je da je naš svet jedini svet; mora da postoji svet za svetom koji mi ne
vidimo, u nekoj oblasti ili dimenziji koju jednostavno ne opažamo.

Čak iako to ne mogu da dokažem, čak ako i nije logično – ja to verujem,
reče za sebe.

Iz zvučnika se začu: „Meine Damen und Herren. Achtung, bitte.”[67]

Približavamo se trenutku sletanja, reče za sebe Kapetan Vegener. Gotovo
sigurno će me sačekati Ziherhajtsdinst. Pitanje je: koja će policijska frakcija
biti zastupljena? Gebelsovci? Ili Hajdrihovci? Pod pretpostavkom da je
General S.S. Hajdrih još živ. Dok sam ja bio na ovom brodu, mogli su ga
skleptati i ubiti. U totalitarnom društvu, u prelaznom periodu stvari se brzo
događaju. Postojali su, u nacističkoj Nemačkoj, otrcani spiskovi imena nad
kojima su ljudi već mozgali…

Nekoliko minuta kasnije, kada je raketni brod pristao, on se nađe na
nogama, krećući se ka izlazu sa kaputom preko ruke. Iza i ispred njega,
zabrinuti putnici. Ovog puta nema nikakvog mladog nacističkog umetnika,
seti se Vegener. Nema nikakvog Locea da me jedi svojim kretenskim
stanovištem.

Jedan uniformisani službenik vazduhoplovnog saobraćaja – obučen,
primeti Vegener, kao sam maršal Rajha – pomagao im je svima da, jedan po
jedan, siđu rampom na tle. Tamo je, kraj prolaza za putnike, stajala grupica
crnokošuljaša. Za mene? Vegener poče polako da se udaljuje od parkiranog
raketnog broda. Na drugom mestu su muškarci i žene čekali, mahali, zvali…
čak i nekakva deca.

Jedan od crnokošuljaša, plav čovek pljosnatog ukočenog lica, sa
oznakama S.S. – Vafen, pristupi žustro Vegeneru, zvecnuvši sastavi pete
svojih čizama i salutira. „Ich bitte mich zu entschuldigen. Sind Sie nicht
Kapitan Rudolf Wegener, von der Abwehr?”[68]

„Žao mi je”, odgovori Vegener, „ja sam Konrad Golc. Zastupam
Medicinski materijal A.G. Hemikalien.” Onda krenu da prođe.

Druga dva crnokošuljaša, takođe S.S. Vafen, pođoše prema njemu.
Trojica od njih mu se postaviše sa strane, tako da je, iako nastavi
ravnomernim korakom u istom pravcu, odjednom i stvarno bio pod stražom.
Dvojica od S.S. Vafenovaca su nosili mašinke ispod ogrtača.

„Vi ste Vegener”, reče jedan od njih dok su ulazili u zgradu.

On ne reče ništa.

„Imamo kola”, nastavi Vafen-esesovac. „Naloženo nam je da sačekamo
vaš raketni brod, stupimo u kontakt sa vama, i odmah vas odvedemo
Generalu S.S. Hajdrihu koji je sa Sep Ditrihom u Štabu Odreda telesne garde.
Posebno ne smemo da dozvolimo da vam se približe osobe iz Vermahta ili

Partaja.”

Znači neće me ubiti, reče za sebe Vegener. Hajdrih je živ, i na sigurnom
mestu, i nastoji da pojača svoju poziciju prema Gebelsovoj vladi.

Možda će Gebelsova vlada ipak pasti, mislio je dok su ga uvodili u S.S.
Daimler sedan koji ih je čekao. Odred S.S. Vafen smenjen iznenada noću;
stražari u Rajhskancelariji oslobođeni dužnosti, zamenjeni. Berlinske
policijske stanice odjednom bljuju naoružane esesovce u svim pravcima,
isključene radio stanice i struja, Tempelhof zatvoren. Tutnjava teških topova
u tami, na glavnim ulicama.

Ali zar je to važno? Čak i ako se doktor Gebels ukloni sa položaja a
operacija Maslačak otkaže? Oni će i dalje postojati, crnokošuljaši, Partaj,
zavere, ako ne na Orijentu, onda negde drugde. Na Marsu i Veneri.

Nije čudo što gospodin Tagomi nije mogao dalje, mislio je. Strašna
dilema naših života. Što god se dogodi, zlo je neuporedivo. Onda, zašto se
boriti? Zašto birati? Ako su sve alternative iste…

Očigledno da napredujemo kao što smo uvek činili. Iz dana u dan. U
ovom trenutku radimo protiv Operacije Maslačak. Kasnije, u jednom drugom
trenutku radićemo da potučemo policiju. Ali ne možemo sve to učiniti
odjednom; to ide redom. Proces koji se odvija. Jedino izborom na svakom
koraku možemo upravljati krajem.

Mislio je – samo se možemo nadati. I pokušavati.

Na nekom drugom svetu, možda je drugačije. Bolje. Postoje jasno
određene dobre i loše mogućnosti. Ne ove opskurne mešavine, ovi spojevi,
bez pravog alata kojim bi se razmrsili sastavni delovi.

Nemamo idealan svet, onakav kakav bismo želeli, gde je moralnost laka
zato što je spoznaja laka. Gde čovek može da čini pravo bez ikakvog napora
zato što može da otkrije očigledno.

Daimler krenu, sa kapetanom Vegenerom na zadnjem sedištu, po jedan
crnokošuljaš sa svake strane, mašinka na krilu. Za volanom crnokošuljaš.

A šta ako je prevara čak i sada, mislio je Vegener dok se u sedan kretao
velikom brzinom kroz berlinski saobraćaj. Ne vode me generalu S.S.
Hajdrihu u štab Odreda telesne garde; vode me u partajski zatvor, da me tamo
ubogalje i konačno dotuku, ali ja sam izabrao; izabrao sam da se vratim u
Nemačku; izabrao sam da rizikujem da me uhvate pre nego što stignem do
ljudi iz Abvera i dobijem zaštitu.

Smrt u svakom trenutku, jedan put koji nam je otvoren u bilo kojoj tački:
mi je konačno biramo, uprkos sebi. Ili dižemo ruke i namerno je prihvatamo.
Gledao je berlinske kuće kako promiču. Moj sopstveni Volk,[69] pomisli; ti i
ja, opet zajedno.

Trojici esesovaca reče: „Kako stoje stvari? Ima li odskora nešto novo u
političkoj situaciji? Nekoliko nedelja sam izvan zemlje, zapravo od pre
Bormanove smrti.”

Čovek sa desne strane odgovori: „Ima, naravno, histerične podrške rulje
malom doktoru. Gomila ga je popela na položaj. Međutim, nije verovatno da
će trezveniji elementi, kada preovladaju, želeti da podržavaju bogalja i
demagoga koji zavisi od zapaljivanja mase svojim lažima i začaravanjem.”

„Razumem”, reče Vegener.
Nastavlja se, mislio je. Ubilačka mržnja. Možda je seme tamo, u tome.
Oni će najzad pojesti jedan drugog, i ostaviti nas ostale tu i tamo po svetu,
žive. Dovoljno nas da opet gradimo i nadamo se i napravimo nekoliko
jednostavnih planova.

U jedan sat po podne, Julijana Frink stiže u Čejen u Vajomingu. U
poslovnom delu grada, preko puta ogromnog starog železničkog depoa,
zaustavi se kod jedne trafike i kupi dva podnevna lista. Parkirana uz ivičnjak,
tražila je sve dok najzad ne nađe vest.

ODMOR SE ZAVRŠIO FATALNIM KASAPLJENJEM.

Tražena radi saslušanja u vezi sa kobnim iskasapljenjem njenog muža u
njihovim besnim sobama u hotelu predsednik Garner u Denveru, gospođa
Džo Činadela iz Kenon Sitija je, prema rečima službenika hotela, otišla
odmah posle onoga što mora da je predstavljalo tragični vrhunac bračne
svađe. Nožiće za brijanje u sobi, koje, kakva ironija, hotel stavlja za upotrebu
svojih gostiju, verovatno je upotrebila gospođa Ćinadela, opisana kao
crnomanjasta, privlačna, lepo obučena i vitka; oko trideset godina, da bi
prerezala grlo svom mužu, čije je telo našao Teodor Feris, hotelski
nameštenik koji je uzeo košulje od Ćinadele samo pola časa ranije i vraćao ih
kao što mu je naloženo, da bi naišao na jezivu scenu. U apartmanu su se,
izjavljuje policija, videli tragovi borbe, što ukazuje na to da je žestoka
svađa…

Znači mrtav je, pomisli Julijana savijajući novine. I ne samo to, nego
nemaju moje pravo ime; ne znaju ko sam, niti išta o meni.

Sada mnogo manje zabrinuta, vozila je dalje dok nije našla pogodan
motel; tu sredi za sobu i unese svoje stvari iz kola. Od sada pa nadalje ne
moram da žurim, reče sebi. Mogu čak i da čekam do večeri pa da odem do
Abendsenovih; tako će moći da nosim moju novu haljinu. Ne bi vredelo da se
pojavim u njoj preko dana – takva svečana haljina prosto se ne oblači pre
večere.

A mogu i da završim knjigu.

Udobno se smesti u sobi, upali radio, dobi kafu iz motelskog restorana;
sede naslonjena na uredno namešten krevet, sa novim nečitanim čistim
primerkom Skakavca koga je kupila u hotelskoj knjižari u Denveru.

U šest i petnaest uveče završi knjigu. Pitam se da li je Džo stigao do kraja
knjige? mislila se. U njoj ima toliko mnogo više od onoga što je on shvatio.
Šta je to Abendsen želeo da kaže? Ništa o svom kobajagi svetu. Jesam li ja
jedina koja zna? Kladim se da jesam; niko drugi stvarno ne razume Skakavca
osim mene – samo zamišljaju da razumeju.

Još se pomalo tresući, odloži knjigu u kofer pa zatim obuče kaput i izađe
iz sobe da potraži gde da večera. Vazduh je dobro mirisao, a firme i svetla
Čejena izgledali su posebno uzbudljivi. Ispred jednog bara svađale su se dve
lepe, crnokose indijanske prostitutke – ona uspori hod da bi ih gledala.
Mnogo automobila, blistavih, jurilo je ulicama; čitav prizor odisao je
svetlošću i očekivanjem, nadom da će se dogoditi nekakav srećan i važan
događaj, a na razmatranjem prohujalog… prošlog, mislila je, ustajalog i
sumornog, iskorišćenog i odbačenog.

U jednom skupom francuskom restoranu – gde je čovek u belom parkirao
kola gostiju, i na svakom stolu gorela sveća u ogromnoj čaši za vino, a puter
se služio ne u kockicama već ulupan u okrugle blede loptice – pojede večeru
sa uživanjem, i onda, pošto je imala još puno vremena, odšeta nazad do
motela. Novčanice Rajhsbanke su već gotovo nestale, ali nju nije bilo briga;
to nije imalo značaja. Ispričao nam je o našem sopstvenom svetu, mislila je
otključavajući vrata svoje motelske sobe. O ovome što nas sada okružuje. U
sobi, opet otvori radio. On želi da ga vidimo onakvog kakav jeste. I ja ga i
vidim, i to svakog trenutka sve više.

Izvadivši plavu italijansku haljinu iz kutije, položi je brižljivo na krevet.
Nije uopšte bila oštećena; bilo je potrebno samo da se temeljno iščetka da se

skinu končići i dlačice. Ali kada otvori ostale pakete otkri da nije ponela
nijedan od novih polu-prslučića iz Denvera.

„Boga mu božijeg”, reče skljokavši se u stolicu. Zapali cigaretu, i jedno
vreme je sedela i pušila.

Možda bi mogla da je nosi sa običnim prslučetom. Smaknu bluzu i
suknju, i navuče haljinu. Ali Bretele su se videle, kao i gornji deo korpica,
znači to neće ići. Ili možda, mislila je, mogu da idem i bez prslučeta… Već
godinama to nije probala… to je podseti na stare dane u srednjoj školi kada je
imala veoma malu bistu; onda se čak i brinula zbog toga. Ali dalje sazrevanje
i džudo učinila su da nosi veličinu trideset osam. Ipak, proba haljinu bez
prslučeta, stojeći na stolici u kupatilu da bi se videla u ogledalu na
ormančiću.

Haljina je izgledala zapanjujuće, ali blagi bože, bila je suviše riskantna.
Trebalo je samo da se nagne da ugasi cigaretu ili uzme piće – i eto nesreće.

Broš! Mogla bi da nosi haljinu bez prslučeta i da prikupi prednji deo.
Izručivši sadržaj svoje kutije sa nakitom na krevet, rasprostre broševe,
uspomene koje je čuvala godinama, koje joj je dao Frenk ili drugi muškarci
pre njihovog venčanja, kao i novi broš koji joj je Džo dao u Denveru. Da
odgovarao bi mali srebrni broš iz Meksika, u obliku konja; nađe mu tačno
mesto. Tako najzad može da nosi haljinu.

Drago mi je da imam bilo šta sada, mislila je za sebe. Toliko mnogo se
pokvarilo; ionako je tako malo ostalo od divnih planova.

Dugo je četkala kosu, tako da joj je pucketala i sijala se, i posle toga je
samo trebalo da odabere cipele i minđuše. Zatim obuče svoj novi kaput, uze
kožnu tašnu – ručni rad, i pođe.

Umesto da vozi stari Studebaker, zamoli vlasnika motela da joj telefonom
pozove taksi. Dok je čekala u kancelariji motela, odjednom joj dođe da
pozove Frenka. Zašto joj je to palo na pamet nije mogla da dokuči, tek ideja
je bila tu. Zašto da ne? zapita se. Mogla bi da poništi optužbe; mogla bi da se
oslobodi troškova; bio bi duboko dirnut kada mu se javi, i srećan da plati.

Stojeći iza stola u kancelariji, držala je slušalicu na uvu, slušajući sa
radošću razgovor telefonista na međugradskim linijama koji su pokušavali da
joj uspostave vezu. Čula je telefonistu iz San Franciska, iz daljine, kako
dobija informaciju za broj, zatim puno krckanja i pucketanja, i najzad sam
telefon kako zvoni. Dok je čekala, pogledala je da li dolazi taksi; trebalo bi da
bude ovde svakog časa, mislila je. Ali neće imati ništa protiv da sačeka; oni s

tim računaju.

„Vaša stranka ne odgovara”, reče joj najzad čejenski telefonista.
„Obnovićemo poziv opet kasnije i…”

„Ne”, reče Julijana, vrteći glavom. To je ionako bio samo jedan hir.
„Neću biti ovde. Hvala.” Obesi slušalicu – vlasnik motela je stajao u blizini
da pazi da mu se ne naplati ništa greškom – i brzo izađe iz kancelarije, na
prohladnu, mračnu ulicu, da tamo stoji i čeka.

Iz saobraćaja se izdvoji sjajan nov taksi, pritera uz ivičnjak i stade; vrata
se otvoriše, vozač iskoči i požuri oko kola. Trenutak kasnije, Julijana se
vozila u raskoši u zadnjem delu taksija, preko Čejena ka kući Abendsenovih.
Abendsenova kuća je bila osvetljena, i iz nje su se čuli muzika i glasovi. To
je bila jednospratna kuća od štukoa sa mnogo šiblja i prilično velikom baštom
uglavnom od ruža puzavica. Prolazeći stazom od kamenih ploča, mislila je,
zar sam stvarno tu? Je li ovo Visoki dvorac? A glasine i priče? Kuća je bila
obična, dobro održavana, bašta negovana. Čak je na dugoj cementnoj stazi za
kola bio parkiran dečji tricikl.

Možda je pogrešni Abendsen? Adresu je uzela iz Čejenskog telefonskog
imenika, ali se ona slagala sa brojem koji je predhodne večeri pozvala iz
Grilija.

Stupi na trem sa ogradom od kovanog gvožđa i pritisnu zvonce. Kroz
poluotvorena vrata mogla je da vidi dnevnu sobu, jedan broj ljudi kako stoje
unaokolo, roletne na prozorima, klavir, kamin, police sa knjigama… lepo
namešteno, pomisli. Prijem? Ali nisu bili svečano obučeni.

Dečak, razbarušen, od oko trinaest godina, u majici i farmerkama, naglo
širom otvori vrata. „Da?”

Ona reče: „Da li je – gospodin Abendsen kod kuće? Je li zauzet?”

Obraćajući se nekom iza sebe u kući, dečko pozva: „Mama, ona hoće da
vidi tatu.”

Pored dečka se pojavi žena crvenkasto-smeđe kose, možda od trideset pet
godina, sa tvrdim sivim očima i osmehom tako potpuno merodavnim i
neumoljivim da Julijana vide da se nalazi licem u lice sa Karolinom
Abendsen.

„Ja sam zvala sinoć”, reče Julijana.

„Oh da, naravno.” Osmeh joj postade širi. Imala je savršene pravilne bele
zube; Irkinja, zaključi Julijana. Samo irska krv može toj vilici dati takvu

ženstvenost. „Dajte mi vašu tašnu i kaput. Vrlo dobro što ste došli sada; tu
nam je nekoliko prijatelja. Kakva divna haljina… Kuća Kerubini, je l’ te?”
Povede Julijanu preko dnevne sobe do jedne spavaće sobe gde položi
Julijanine stvari sa ostalim stvarima na krevet. „Moj muž je tu negde.
Potražite visokog čoveka sa naočarima, pije staromodno piće.” Inteligentna
svetlost u njenim očima izli se na Julijanu; usne joj zadrhtaše – između nas je
toliko mnogo razumevanja, shvati Julijana. Zar to nije čudesno?

„Dugo sam vozila”, reče Julijana.

„Da, jeste. Sad ga vidim.” Karolina Abendsen je povede nazad u dnevnu
sobu, ka jednoj grupi ljudi. „Dragi”, pozva, „dođi ovamo. Ovo je jedna od
tvojih čitateljki koja jako želi da ti kaže nekoliko reči.”

Jedan čovek iz grupe se pokrenu, izdvoji i priđe noseći svoje piće.
Julijana vide ogromnog visokog čoveka sa crnom kovrdžavom kosom; koža
mu je, isto tako, bila tamna, a oči su izgledale crvenkaste ili smeđe, veoma
tople boje iza naočara. Nosio je po meri šiveno, skupo odelo od prirodnog
vlakna, možda od engleske vune; odelo je povećavalo njegova široka robusna
ramena, nemajući svoje linije. U svom životu nikada nije videla baš takvo
odelo; zagleda se, fascinirana.

Karolina reče: „Gospođa Frink je vozila svoje od Kenon Sitija iz
Kolorada, samo da s tobom razgovara o Skakavcu.”

„Mislila sam da stanujete u tvrđavi”, reče Julijana. Sagnuvši se da je
pogleda, Hotorn Abendsen se zamišljeno osmehnu. „Da, stanovali smo. Ali
smo morali da se penjemo do nje liftom, pa sam dobio fobiju. Bio sam
prilično pijan kada sam dobio fobiju ali koliko se ja sećam, a i pričaju; odbio
sam da stojim u liftu jer sam rekao da kabl lifta vuče Isus Hristos, a mi idemo
skroz. I bio sam rešen da ne stojim.”

Ona ne shvati.

Karolina objasni: „Hot govori, od kada ga znam, da će sesti kada konačno
vidi Hrista; neće stajati.”

Himna, seti se Julijana. „Tako ste digli ruke od Visokog dvorca i preselili
se nazad u grad”, reče.

„Hteo bih da vam sipam piće”, reče Hotorn.

„Važi”, reče ona. „Ali ne starinsko.” Već je pogledom uhvatila sto sa
nekoliko boca viskija, hors d’oeuvres, čašama, ledom, mikserom, trešnjama i
kriškama pomorandže. Krenu ka stolu, Abendsen sa njom. „Samo I. V.

Harpera na ledu”, reče ona. „To uvek volim. Znate li proročansku knjigu?”

„Ne”, reče Hotorn pripremajući joj piće.

Zapanjena, ona reče: „Knjigu promena?”

„Ne znam, ne”, ponovi on. Pruži joj piće.

Karolina Abendsen reče: „Nemoj je zadirkivati.”

„Pročitala sam vašu knjigu”, reče Julijana. „U stvari, završila sam je
večeras. Kako ste znali sve to, o drugom svetu o kojem ste pisali?”

Hotorn ne reče ništa; trljao je zglavkom gornju usnu, zagledan negde
pored nje i namršten.

„Jeste li koristili proročanstvo?” zapita Julijana.

Hotorn je okrznu pogledom.

„Ne želim da se zavitlavate ili šalite”, reče Julijana. „Ispričajte mi ne
praveći duhovitost od toga.”

Grizući usnu, Hotorn je gledao u pod; obavi ruke oko sebe, stade da se
klati napred-nazad na petama. Ostali u blizini u sobi su bili zaćutali, i Julijana
zapazi da su promenili ponašanje. Nije ih obradovalo, sada, to što je ona
rekla. Ali ona ne pokuša da to povuče ili zamaskira; nije se pretvarala. Stvar
je bila i suviše značajna. A ona je prešla predug put i učinila previše mnogo
da bi od njega prihvatila išta manje od istine.

„Na to pitanje je – teško odgovoriti”, najzad reče Abendsen.

„Ne, nije”, reče Julijana.

Sada su svi u sobi zaćutali; svi su gledali u Julijanu koja je stajala sa
Karolinom i Hotornom Abendsenom.

„Žao mi je”, reče Abendsen, „ne mogu tako odmah da odgovorim.
Moraćete to da prihvatite.”

„Zašto ste onda napisali knjigu?” zapita Julijana.

Pokazujući svojom čašom, Abendsen reče: „Šta znači taj broš na vašoj
haljini? Odbija opasne duše – duhove nepromenljivog sveta? Ili samo
prikuplja i pridržava sve?”

„Zašto menjate temu?” reče Julijana. „Izvrdavate odgovor na ono što sam
vas pitala i pravite ovakvu besmislenu opasku? To je detinjasto.”

Hotorn Abendsen reče: „Svako ima – tehničke tajne. Vi imate vaše; ja
svoje. Trebalo bi da pročitate moju knjigu i prihvatite sve onako kako stoji,
baš kao što i ja prihvatam ono što vidim…” Opet pokaza čašom na nju. „Ne

pitajući da li je ona ispod prava je l’ te, ili napravljena sa žicama i šipkama i
sunđerastom postavom. Zar to nije u sklopu verovanja u prirodu ljudi i u ono
što vidite uopšte?” Izgleda pomisli ona, iznerviran i uzrujan, ne više uglađen,
ne više domaćin. A Karolina je, primeti ona krajičkom oka, imala izraz
napete ozlojeđenosti; usne su joj bile stisnute, i potpuno je prestala da se
smeši.

„U vašoj knjizi ste”, reče Julijana, „pokazali da postoji izlaz. Zar niste to
mislili?”

„Izlaz”, ponovi on sa ironijom kao odjek.

Julijana reče: „Učinili ste mnogo za mene; sada vidim da nemam čega da
se bojim, nemam šta da želim ili mrzim ili izbegavam, ovde, ili od čega da
bežim. Ili šta da postižem.”

Gledao ju je, njišući svoju čašu, proučavajući. „Ima mnogo toga na ovom
svetu što se ne isplati, po mom mišljenju.”

„Razumem šta se dešava u vašoj glavi”, reče Julijana. Za nju je to bio
stari poznati izraz na licu muškarca, ali je ne uznemiri što ga je tu videla.
Više se nije osećala kao nekad. „U dosijeu Gestapoa je stajalo da vas privlače
ovakve žene.”

Abendsen reče, tek malčice promenivši izraz, „Gestapoa nema od 1947.”

„Onda S. B… ili već šta je.”

„Da li biste objasnili?” reče Karolina žustrim glasom.

„Želim da objasnim”, reče Julijana. „Dovezla sam se do Denvera sa
jednim od njih. Oni će se konačno ovde pojaviti. Treba da odete negde gde ne
mogu da vas nađu, umesto što držite ovako otvorenu kuću i dozvoljavate
svakom da ušeta, kao što sam ja učinila. Sledeći koji dođe dovde – neće biti
nikoga kao što sam ja da ga zaustavi.”

„Kažete ‘sledeći’ ”, reče Abendsen posle kratkog ćutanja. „Šta se desilo
sa onim sa kojim ste se dovezli do Denvera? Zašto se on neće ovde pojaviti?”

Ona reče: „Prerezala sam mu vrat.”

„To je baš nešto”, reče Hotorn. „Da ti to kaže jedna devojka, devojka
koju nikada pre u životu nisi video.”

„Zar mi ne verujete?”

On klimnu glavom. „Sigurno.” Nasmeši joj se stidljivo, nežno,
beznadežno. Izgleda da mu čak nije ni padalo na pamet da joj ne veruje.

„Hvala”, reče.

„Molim vas, sakrijte se od njih”, reče.

„Pa”, reče on, „to smo pokušali, kao što znate. Kao što ste pročitali na
omotu knjige… o svem oružju i žici pod naponom. I dali smo da se to napiše
da bi izgledalo kako i dalje preduzimamo mere predostrožnosti.” Glas mu je
bio izmoren, suv.

„Mogao bi bar da nosiš neko oružje”, reče njegova žena. „Znam da će te
jednog dana neko koga pozoveš u kuću da pričaš s njim ubiti, neki nacistički
stručnjak, da ti se osveti; a ti ćeš baš ovako filozofirati. Predviđam to.”

„Mogu te uhvatiti”, reče Hotorn, „ako hoće. Bila žica pod naponom i
Visoki zamak ili ne.”

Takav si fatalista, pomisli Julijana. Pomiren sa svojim sopstvenim
uništenjem. Da li i to znaš, onako kako si poznavao svet u svojoj knjizi?

Julijana reče: „Proročanstvo je napisalo vašu knjigu. Zar nije?”

Horton reče: „Želite li istinu?”

„Želim je i imam pravo na nju”, reče ona, „zbog onoga što sam učinila.
Zar nije tako? Znate da jeste.”

„Proročanstvo je”, reče Abendsen, „bilo u dubokom snu sve vreme dok se
pisala ta knjiga. U dubokom snu u uglu kancelarije.” Oči mu nisu izražavale
veselje; umesto toga, lice mu je izgledalo izduženije, turobnije nego ikad.

„Kaži joj”, reče Karolina. „Ona je u pravu; ima pravo da zna, zbog onoga
što je učinila za tebe.” Obrati se Julijani: „Onda ću vam ja reći, gospođo
Frink. Hot je odabirao rešenja. Hiljade rešenja. Pomoću redova. Istorijski
period. Temu. Likove. Zaplet. Bile su mu potrebne godine za to. Hot je čak
pitao proročanstvo kakav uspeh će knjiga imati. Reklo mu je da će doživeti
veoma veliki uspeh, prvi stvarni uspeh u njegovoj karijeri. Bili ste u pravu.
Mora da i sami dosta koristite proročanstvo kada ste znali.”

Julijana reče: „Pitam se zašto bi proročanstvo napisalo roman. Jeste li
ikad pomislili da ga to pitate? I zašto roman o tome kako su Nemci i Japanci
izgubili rat? Zašto baš tu priču a ne neku drugu? Šta je to što ono ne može da
nam kaže direktno, kao što je pre uvek govorilo? Ovo mora da je drugačije,
zar ne mislite tako?”

Ni Hotorn ni Karolina ne rekoše ništa.

„Ono i ja smo”, reče najzad Hotorn, „davno postigli sporazum oko
autorskih prava. Ako ga ja pitam zašto je napisalo Skakavca, završiću time

što ću mu predati svoj deo. To pitanje znači da ja nisam uradio ništa osim
kucanja, a to nije ni istina ni pošteno.”

„Ja ću ga pitati”, reče Karolina, „ako ti nećeš.”

„To nije pitanje koje postavljaš ti”, reče Hotorn. „Neka ona pita.” Julijani
reče: „Vi imate – natprirodan um. Jeste li svesni toga?”

Julijana reče: „Gde je vaš primerak? Moj je u kolima, kod motela, doneću
ga ako mi ne dopustite da koristim vaš.”

Okrenuviši se, Hotorn pođe. Ona i Karolina pođoše za njim, kroz sobu
punu sveta, ka jednim zatvorenim vratima. Kod vrata ih ostavi. Kada se opet
pojavi, svi su videli dve jednake knjige sa crnim koricama.

„Ja ne upotrebljavam strukove hajdučice”, reče Julijani. „Ne mogu da im
uhvatim smisao; Stalno ih ispuštam.” Julijana sede za stočić u uglu. „Moram
da imam hartiju za pisanje i olovku.”

Jedan od gostiju joj donese hartiju i olovku. Ljudi u sobi priđoše i
napraviše krug oko nje i Abendsenovih, da slušaju i gledaju.

„Možete pitanje reći glasno”, reče Hotorn. „Ovde nemamo tajni.”

Julijana reče: „Proročanska knjigo, zašto si napisala Skakavac pritiska?
Šta treba da saznamo?”

„Postavljate pitanje na uznemirujuće praznoveran način”, reče Hotorn.
Ali čučnu da bi pratio bacanje novčića. „Hajdete”, reče; pruži joj tri kineska
novčića od mesinga, sa rupama u sredini: „Ja obično upotrebljavam ove.”

Ona poče da baca novčiće; osećala se spokojna i veoma prisebna. Hotorn
je zapisivao redove umesto nje. Kada je bacila novčiće šest puta, zagleda se
dole i reče:

„Sunce na vrhu. Tui pri dnu. Prazno u centru.”

„Znate li koji je to heksagram?” reče ona, „a da ne upotrebite tablicu?”

„Da”, reče Hotorn.

„To je Čung Fu”, reče Julijana. „Unutarnja istina. I ja znam bez tablice. I
znam šta to znači.”

Digavši glavu, Hotorn stade da je posmatra. Sada je imao gotovo divlji
izraz. „To znači, je li tako, da je moja knjiga istinita?”

„Da,” reče ona.

Razljućen, on reče: „Nemačka i Japan su izgubili rat?”

„Da.”

Hotorn onda zatvori obe knjige i podiže se na noge; ne reče ništa.

„Čak ni vi nećete to da vidite”, reče Julijana.

On je razmišljao jedno vreme. Pogled mu je postao prazan. Okrenut u
sebe, shvati ona. Preokupiran, sobom… i onda mu se oči opet razbistriše;
zagunđa, trže se.

„Ni u šta nisam siguran”, reče on.

„Verujte”, reče Julijana. On odrečno zavrte glavom.

„Zar ne možete?” reče ona. „Jeste li sigurni?”

Hotorn Abendsen reče: „Želite li da vam potpišem primerak Skakavca?”

Ona se takođe podiže. „Ja bih da pođem”, reče. „Najlepše vam hvala.
Izvinite, ako sam vam pokvarila veče. Ljubazno od vas što ste me pustili da
uđem.” Prolazeći pored njega i Karoline, uputi se kroz krug ljudi, iz dnevne
sobe pa u spavaću sobu gde su joj bili kaput i tašna.

Dok je oblačila kaput, Hotorn se pojavi iza nje. „Želite li da znate šta
ste?” Okrenu se Karolini koja je stajala pored njega. „Ova devojka je demon.
Mali htonični[70] duh koji…” Podiže ruku i protrlja obrvu, pomerivši malo
naočare sa njihovog mesta. „Koji neumorno luta licem zemlje.” Vrati naočare
na mesto. „Ona postupa po instinktu, jednostavno izražavajući svoje biće.
Ona nije mislila da se ovde pojavi i učini zlo; to joj se jednostavno desilo,
kao što nas zadesi vreme. Drago mi je što je došla. Nije mi žao što sam ovo
saznao, ovo otkriće koje je ona doživela kroz knjigu. Ona nije znala šta će
ovde raditi ili saznati. Mislim da smo svi mi srećni. Nemojmo se ljutiti zbog
toga; okej?”

Karolina reče: „Ona je strašno, strašno razorna.”

„Takva je i stvarnost”, reče Hotorn. Pruži ruku Julijani. „Hvala za ono što
ste učinili u Denveru”, reče.

Ona se rukova s njim. „Laku noć”, reče. „Učinite kao što kaže vaša žena.
Nosite bar neko malo oružje.”

„Ne”, reče on. „Odlučio sam to još davno. Neću dozvoliti da me to
uznemirava. Tu i tamo mogu da se oslonim na proročanstvo, ako me zaista
uhvati nervoza, naročito kasno noću. To nije loše u takvoj situaciji.”
Osmehnu se. „U stvari jedina stvar koja me još brine je to što znam da sve te
propalice što stoje tu unaokolo slušajući i sve shvatajući ispijaju sve piće u
kući dok mi razgovaramo.” Zatim se okrete i ode, nazad do stola da nađe
svežeg leda za svoje piće.

„Gde ćete sada kad ste završili ovde?” reče Karolina.

„Ne znam.” Problem je nije mučio: mora da sam mu pomalo slična,
mislila je; neću dopustiti da me brinu izvesne stvari ma kako bile značajne.
„Možda ću se vratiti svom mužu Frenku. Pokušala sam večeras da mu
telefoniram; možda ću opet probati. Videću kako se budem osećala kasnije.”

„Uprkos toga što ste učinili za nas, ili što kažete da ste učinili…”

„Želeli biste da nikada nisam došla u ovu kuću”, reče Julijana.

„Ako ste spasli Hotornov život strašno je od moje strane, ali ja sam tako
uznemirena; ne mogu sve to da shvatim, to što ste vi rekli i što je Hotorn
rekao.”

„Što je to čudno”, reče. „Nikada ne bih pomislila da će vas istina
naljutiti.” Istina, mislila je. Strašna kao smrt. Ali teže ju je naći. Ja imam
sreće. „Mislila sam da ćete biti isto tako zadovoljni i uzbuđeni kao što sam i
ja. To je nesporazum, zar ne?” Ona se nasmeši, i gospođa Abendsen,
poćutavši, uspe da joj uzvrati osmeh. „Pa, sad, laku noć.”

Trenutak kasnije; Julijana je ponovo gazila svojim stopama nazad stazom
od kamenih ploča, ulazeći u mrlje svetlosti koje su dolazile iz dnevne sobe,
zatim u senke iza travnjaka oko kuće, dok ne izađe na crni trotoar.

Išla je dalje ne osvrćući se na Abendsenovu kuću, tražeći ulicama neki
taksi ili kola, u pokretu, svetla i živa, da je vrate u njen motel.

Napomene

[1] Jenki; prim. prev.
[2] Pogrešan korak, greška (franc.); prim. prev.
[3] Japan (‘domovinska ostrva’); prim. prev.
[4] Zemlja osmeha; prim. prev.
[5] Lepotica; prim. prev.
[6] Gospode, Her Kreisleiter. Je li ovo možda mesto gde se može sagraditi
koncentracioni logor? Vreme je tako lepo. Vruće, ali ipak lepo; prim. prev.
[7] Brza sablast (nem.); prim. prev.
[8]Kinez – pogrdan naziv; prim. prev.
[9] Jang – U kineskoj filosofiji i umetnosti, muški element, izvor života i
toplote; Jin – ženski element, koji predstavlja tamu, hladnoću, i smrt; prim.
prev.
[10] Satori – rasvetljenje duha za kojim teže Zeo-Budisti; prim. prev.
[11] Podrugljiv naziv za doseljenike iz južne Evrope, posebno Italijane; prim.
prev.
[12]Medna pčelica; prim. prev.
[13] Pažnja, moje dame i gospodo; prim. prev.
[14] Boje se da; prim. prev.
[15] Kineska četvrt San Franciska; prim. prev.

[16] Veliko hvala; prim. prev.
[17] Zlatna bulka; prim. prev.
[18] Narod. Zemlja. Krv. Čast; prim. prev.
[19] Dobrota; prim. prev.
[20] Trenutak; prim. prev.
[21] Priroda; prim. prev.
[22] Umetnički predmeti; prim. prev.
[23]Šašavko, ćaknut (jevr.); prim. prev.
[24] Potok u SE Virdžiniji gde su se odigrale dve bitke u Američkom
građanskom ratu, 1861. i 1862; prim. prev.
[25] Sakramento; prim. prev.
[26] Vrsta tamnog čaja, podvrgnutog delimičnoj fermentaciji pre sušenja;
prim. prev.
[27] Britanski vojnik; prim. prev.
[28] ‘…Krupp i Sinovi’; prim. prev.
[29] Gilbert i Sullivan, engleski kompozitori; prim. prev.
[30] Podvig izvanredne snage ili veštine; prim. prev.
[31] Tao – (kineski) – Put, osnovni princip celokupne prirode; prim. prev.
[32] Širok pojas vezan u stilizovanu mašnu, koji nose Japanke; prim. prev.
[33] „Imadoh jednog druga”; prim. prev.
[34] Gospođica usamljena srca; prim. prev.
[35] Momak (nem.); prim. prev.
[36] Nevaljalac; prim. prev.

[37] Jevrejska knjiga; prim. prev.
[38] Države Stenovitih planina; prim. prev.
[39] Uprava, služba (nem.); prim. prev.
[40] Glavna uprava bezbednosti Rajha (nem.); prim. prev.
[41] Udarna grupa (nem.); prim. prev.
[42] Engleski stil nameštaja, za vreme vladavine Džordža III (nazvan tako po
projektantu); prim. prev.
[43] Stil nameštaja, nazvan po projektantu; prim. prev.
[44] „Ko jezdi tako pozno/kroz noć i vetar taj?/To otac s čedom svojim/kroz
pusti jaše kraj.” (Gete: ‘Erlkonig’, ‘Bauk’, u prepevu A. Šantića); prim. prev.
[45] Govnožderi; prim. prev.
[46] Savim sigurno; prim. prev.
[47] Telefonska stanica za inostranstvo; prim. prev.
[48] Kancelarija; prim. prev.
[49] Uz to Vam veoma zahvaljujem; prim. prev.
[50] Hladnokrvnost, sabranost (franc.); prim. prev.
[51] Stari partijski drug (nem.); prim. prev.
[52] Momče; prim. prev.
[53] „Eno ga.”; prim. prev.
[54] Čuveni slučaj (franc.); prim. prev.
[55] Budističko učenje o odgovornosti za svoje postupke u svim
inkarnacijama, čime se objašnjava dobra i zla sreća; slobodno: kob, sudbina
(Sanskrit); prim. prev.

[56] Zabranjena (nem.); prim. prev.
[57] Naziv starog geografskog časopisa; prim. prev.
[58] Die Hure (nem.) – kurva, drolja; prim. prev.
[59] Tiho (muzički termin); prim. prev.
[60] Trol – u skandinavskom folkloru, džin; kasnije – dobar, ali često davolast
patuljak; prim. prev.
[61] Izmet (lat.); prim. prev.
[62] Maya (sansk.) – obmana, iluzija; materijalni svet kao varljiv i nestvaran;
prim. prev.
[63] Tojo Hideki (1884-1948) – japanski general i državnik, predsednik vlade
od 1941-1944; prim. prev.
[64] Probudi se (nem.); prim. prev.
[65] Satori – rasvetljenje duha kojem teže Zen-budisti; prim. prev.
[66] Sumrak bogova (nem.); prim. prev.
[67] „Moje dame i gospodo. Pažnja, molim.” (nem.); prim. prev.
[68] „Molim vas da me da me izvinite. Da niste Vi Kapetan Rudolf Vegener,
iz Abwehra?” (nem.); prim. prev.
[69] Narod (nem.); prim. prev.
[70] Koji pripada zemlji, podzemni (grčki); prim. prev.