Covek u visokom dvorcu - Philip K. Dick

starost revolvera i odmah ga obaveste telefonom. Kurir stiže; Čildan mu dade
poruku i paket, adresu, i reče mu da ide helikopterom. Čovek ode, a Čildan
poče da korača po radnji, čekajući… čekajući.

Univerzitet pozva u tri sata.

„Gospodine Čildan”, reče glas, „želeli ste da se proveri autentičnost ovog
oružja, ovog Armijskog Kolta ‘44, model 1860.” Onda ćutanje, dok je Čildan
zabrinuto stiskao slušalicu. „Evo izveštaja laboratorije. To je replika izlivena
iz plastičnih kalupa, izuzev orahovine. Svi serijski brojevi pogrešni. Ram nije
kaljen cijanidnim procesom. I smeđe i plave površine postignute modernom
brzodelujućom tehnikom, ceo revolver veštački postarinjen, postupkom
kojim se dobija izgled starosti i iznošenasti.”

Čildan rapavo izusti: „Čovek koji mi ga je doneo na procenu…”

„Recite mu da su ga prevarili”, reče tehničar Univerziteta. „I to dobro.
Rad je dobar. Napravio ga je pravi profesionalac. Vidite, autentičnom
revolveru davao se – znate, one plavo-metalne delove? Oni su stavljani u
kutiju od kožnih traka, zapečaćeni, sa cijanidom, i zagrevani. I suviše je to
komplikovano, danas. Ali ovo je rađeno u prilično dobro opremljenoj
radionici. Otkrili smo čestice nekoliko jedinjenja za glačanje i finalnu obradu,
nekih sasvim neobičnih. Sad, mi to ne možemo da dokažemo, a1i znamo da
postoji čitava industrija koja izbacuje te falsifikate. Mora da postoji. Toliko
smo ih mnogo videli.”

„Ne”, reče Čildan. „To su samo glasine. To vam mogu reći kao apsolutnu
činjenicu, gospodine.” Podiže glas do pištanja. „A ja sam u mogućnosti da
znam. Zašto mislite da sam vam ga poslao? Primetio sam da je lažan, jer
imam dugogodišnju praksu. Ovakav pištolj je retkost, neobičnost. U stvari
šala. Trik.” Prekide, zadihan. „Hvala vam što ste potvrdili moje opservacije.
Ispostavićete mi račun. Zahvaljujem.” I odmah obesi slušalicu.

Onda, ne zastavši, izvuče svoje knjige. Poče da traga za revolverom.
Kako je došao do njega? Od koga?

Došao je, otkri on, od jednog od najvećih snabdevača na veliko u San
Francisku. Udružena firma Reja Kalvina na Van Nesu. Smesta im telefonira.

„Dajte mi gospodin Kalvina”, reče. Glas mu je sada bio malo mirniji.

Kroz koji trenutak grub glas, veoma poslovan. „Da.”

„Ovde Bob Čildan. Iz A. U. R. Inc. u Montgomeriju. Rej, imam jednu
delikatnu stvar. Želim da se sastanem sa tobom, privatno, negde danas u

tvojoj kancelariji ili već tako. Veruj mi, gospodine. Bolje da saslušaš moju
molbu.” Sada shvati da već urla u telefon.

„Okej”, reče Kalvin.
„Nemoj reći nikome. Ovo je apsolutno poverljivo.”
„Četiri sata?”
„Četiri”, reče Čildan. „U tvojoj kancelariji. Do viđenja.”
Tako besno zalupi slušalicu da se ceo telefon sruši sa tezge na pod; on
kleknu, pokupi ga, i vrati na mesto.
Imao je još pola časa do polaska; imao je sve to vreme da korača,
bespomoćan, i da čeka. Šta da učini? Ideja. Telefonira uredništvu Tokio
Heralda u San Francisku, na Market Stritu.
„Gospođo”, reče, „molim vas kažite mi da li je nosač Siokaku u luci, i ako
jeste, koliko ostaje. Za tu informaciju bio bih zahvalan vašem cenjenom
listu.”
Razapinjuće čekanje. Onda se devojka vrati.
„Prema našoj dokumentaciji, gospodine”, reče kikotavo, „nosač Siokaku
je na dnu Filipinskog mora. Potopila ga je jedna američka podmornica 1945.
godine. Imate li još pitanja, gospodine?” Očigledno da se njima, u uredništvu
lista, dopadala sva ta šega koja se terala s njim.
Okači slušalicu. Nema nosača Siokaku već sedamnaest godina. Verovatno
ne postoji ni Admiral Haruša. Onaj čovek je bio prevarant. A ipak.

Čovek je bio u pravu. Kolt ‘44 je falsifikat. Nije bilo jasno.
Možda je čovek špekulant; pokušavao da izazove veštačku nestašicu na
tržištu oružja iz perioda Građanskog rata da bi podigao cene. Stručnjak. I
prepoznao je falsifikat. Profesionalac nad profesionalcima.
Da bi znao mora da bude profesionalac. Neko ko to radi. Ne prosto
kolekcionar.
Čildan oseti malo olakšanje. Onda gotovo niko drugi i neće primetiti.
Možda niko drugi. Tajna je sigurna.
Da se manem toga?
Razmišljao je. Ne. Moram da ispitam stvar. Najpre, da povratim
investiciju; da naplatim od Reja Kalvina. I – moram da dam sve druge
predmete koje imam na lageru da se ispitaju u Univerzitetskoj laboratoriji.

Ali – ako su mnogi od njih neautentični? Gadna stvar.

Jedini način je ovaj, zaključi on. Osećao se mučno, čak očajno. Otići Reju
Kalvinu. Suočiti se s njim. Nastojati da on istera stvar do izvora. Možda je i
on nevin. Možda nije. U svakom slučaju, reći mu, nema više falsifikata, inače
više nikada neću kupovati preko njega.

On će morati da pokrije gubitak, reši Čildan. Ne ja. A ako ne bude hteo,
obratiću se drugim trgovcima na malo, kazaću im; upropastiću mu dobar glas.
Zašto da ja sam budem upropašćen? Prebaciti to na one koji su odgovorni,
nazad, pa neka oni trljaju glavu.

Ali se to mora učiniti u najvećoj tajnosti. Zadržimo stvar strogo među
nama.

5.

Telefonski poziv Reja Kalvina zbuni Vajndam-Metsona. Nije mogao da
razazna o čemu je reč, delimično zbog Kalvinovog brzog govora, a delimično
zato što se u trenutku poziva – jedanaest i trideset noću – Vajndam-Metson
zabavljao sa jednom posetiteljkom u svom apartmanu u Hotelu Muromači.

Kalvin reče: „Slušaj, prijatelju moj, vraćamo vam celu onu poslednju
pošiljku od vaše firme. I vratio bih i ono od ranije, ali smo sve platili izuzev
ove poslednje pošiljke. Vaš račun od osamnaestog maja.”

Prirodno, Vajndam-Metson je želeo da zna zašto.
„Drljavi falsifikati”, reče Kalvin.
„Ali ti si to znao”, zanemeo je. „Hoću da kažem, Rej, da si ti oduvek bio
svestan situacije.” Baci pogled unaokolo; devojka se nekamo izgubila,
verovatno je otišla u toalet.
Kalvin reče: „Znao sam da su falsifikati. Ne govorim o tome. Govorim o
onom prljavom delu posla. Vidiš, mene zaista nije briga da li se neki pištolj
koji nam ti pošalješ stvarno upotrebljavao u Građanskom ratu ili ne; meni je
samo stalo da to bude zadovoljavajući Kolt ‘44, artikal taj-i-taj u tvom
katalogu. Mora da zadovolji standarde. Slušaj, znaš li ko je Robert Čildan?”
„Da.” Nejasno se sećao, mada u trenutku nije mogao da tačno odredi ime.
Neko značajan.
„Bio je danas ovde. U mojoj kancelariji. Zovem te iz kancelarije, ne od
kuće; još se petljamo s tim. U svakom slučaju, on je došao i odverglao jednu
dugačku priču. Pobesneo je. Zaista je jako uznemiren. Kako izgleda, nekakva
njegova krupna mušterija, neki japovski admiral došao u radnju, ili poslao
svog čoveka. Čildan je pričao o porudžbini od dvadeset hiljada dolara, ali to
verovatno preteruje. U svakom slučaju, ono što se desilo – a ja nemam
razloga da sumnjam u taj deo priče – jeste da je Japanac došao u radnju, hteo

da kupi, bacio pogled na jedan od onih Koltova ‘44 koje vi isporučujete,
video da je falsifikat, strpao pare nazad u džep od pantalona, i otišao. Eto ti.
Šta kažeš na to?”

Vajndam-Metson nije mogao ništa da smisli da kaže. Ali smesta pomisli
za sebe, to su Frink i Makarti. Rekli su da će napraviti nešto, i to je to. Ali –
nije mogao da dokuči šta su učinili; iz Kalvinove priče nije mogao da shvati.

Obuze ga nekakav sujeverni strah. Ta dvojica – kako su mogli da
falsifikuju stvar napravljenu prošlog februara? Pretpostavio je da će otići u
policiju ili u novine, ili čak do pinočke vlade u Saku,[25] i naravno da se za
sve to pobrinuo. Jezivo. Nije znao šta da kaže Kalvinu; mumlao je dalje bez
kraja i najzad uspe nekako da zaključi razgovor i skine se s telefona.

Kada je spustio slušalicu shvati, trgavši se, da je Rita izašla iz spavaće
sobe i da je slušala ceo razgovor; hodala je nervozno gore-dole, samo u
crnom svilenom kombinezonu, dok joj je plava kosa padala po nagim, malo
pegavim ramenima.

„Kaži policiji”, reče.

Pa, pomisli on, verovatno bi bilo jeftinije ponuditi im dve hiljade ili tako
nešto. Primili bi; to je verovatno i sve što traže. Takvi mali ljudi misle na
malo; njima će to izgledati puno. Uložiće pare u svoj novi posao, izgubiti ih, i
opet bankrotirati u roku od mesec dana.

„Ne”, reče.

„Zašto ne? Ucena je zločin.”

Teško je bilo objasniti joj. Bio je navikao da plaća ljude; to je bio deo
operativnih troškova poslovanja, kao komunalije. Ako je suma dovoljno
mala… ali imalo je smisla to njeno. Razmišljao je.

Daću im dve hiljade, ali ću stupiti u kontakt sa onim momkom iz
Gradskog centra koga poznajem, onim policijskim inspektorom. Da oni
zavire i u Frinka i u Makartija i vide da li ima nešto od koristi. Pa kada se
vrate i opet pokušaju – moći ću da ih sredim.

Na primer, mislio je, neko mi je rekao da je Frink Čiva. Promenio nos i
ime. Imam samo da obavestim nemačkog konzula ovde. Rutinska stvar. On
će tražiti izručenje od Japovskih vlasti. Ima da uguše dripca čim ga prebace
preko Demarkacione linije. Mislim da imaju jedan od onih logora u Njujorku.
Onih sa rernom.

„Iznenađuje me”, reče devojka, „da neko može da ucenjuje čoveka tvog

formata.” Posmatrala ga je.

„Pa, kazaću ti”, reče on. „Ceo taj biznis sa istorijskim značajem je
besmislica. Ti Japovi su ćoravi. Dokazaću to.” Ustade, požuri u svoj kabinet,
i odmah se vrati sa dva upaljača za cigarete koje stavi na stočić. „Pogledaj
ove. Izgledaju isti, zar ne? E pa, slušaj. Jedan ima istorijski značaj.” Isceri se
na devojku. „Uzmi ih. Hajde. Jedan vredi četrdeset ili pedeset hiljada dolara
na kolekcionarskom tržištu.”

Devojka pažljivo uze dva upaljača i razgleda ih. „Zar ga ne osećaš?”
zadirkivao ju je. „Istorizam.” Ona zapita: „Šta je istorizam?”

„Kada neka stvar nosi istoriju u sebi. Slušaj. Jedan od ta dva upaljača bio
je u džepu Franklina D. Ruzvelta kada je on bio ubijen. A drugi nije. Jedan
ima istoriju u sebi, i te kakvu. Koliko je ikad išta imalo. A drugi nema ništa.
Osećaš li? Ne. Ne umeš da kažeš koji je koji. Nema nikakvog ‘mističnog
plazmatičnog prisustva’, nikakve atmosfere oko njega.”

„Joj”, reče devojka sa strahopoštovanjem. „Je li to stvarno tako? Da je on
toga dana nosio jedan od tih upaljača sa sobom?” ‘

„Sigurno. I ja znam koji je taj. Vidiš u čemu je stvar. To je sve jedna
velika mućka; oni je sami sebi prave. Hoću da kažem, jedan pištolj prođe
kroz neku čuvenu bitku, kao što je ona na Mer-Argon, i isti je kao da i nije
prošao, osim ako ne znaš. To je ovde unutra.” Kucnu se po glavi. „U glavi, a
ne u revolveru. Ja sam bio kolekcionar. U stvari, tako sam ušao u ovaj posao.
Sakupljao sam marke. Stare britanske kolonije.”

Devojka je sada stajala kraj prozora, sa prekrštenim rukama, i gledala u
svetla San Franciska. „Moja majka i tata su govorili da ne bismo izgubili rat
da je on preživeo”, reče.

„Okej”, nastavi Vandom-Metson. „A sada recimo prošle godine
Kanadska vlada ili neko, ma ko pronađe ploče sa kojih su se štampale neke
stare marke. I štamparsku boju. I još…”

„Ne verujem da je ijedan od ta dva upaljača pripadao Franklinu
Ruzveltu”, reče devojka.

Vajndam-Metson se zakikota. „To i hoću da kažem! Morao bih da ti to
dokažem nekim dokumentom. Potvrdom o originalnosti. I tako ti je to sve
falsifikat, jedno masovno zaluđivanje. Hartija dokazuje vrednost, a ne sam
predmet!”

„Pokaži mi papir.”

„Svakako.” Poskoči s mesta i uputi se nazad u kabinet.

Skide sa zida uramljenu potvrdu Smitsonove institucije; papir i upaljač su
ga koštali čitavo bogatstvo, ali su vredeli zato što su mu omogućivali da
dokaže da je u pravu, da reč ‘falsifikat’ ne znači zapravo ništa, pošto ni reč
‘autentičan’ ne znači ništa u stvari.

„Kolt ‘44 je Kolt ‘44”, doviknu devojci vraćajući se žurno u dnevnu sobu.
„To ima veze sa kalibrom i oblikovanjem, a ne sa vremenom kada je
napravljen. To ima veze sa…”

Ona ispruži ruku. On joj dade dokument. „Znači, pravi je”, reče konačno.

„Da. Ovaj.” Uze upaljač sa ogrebotinom sa strane.

„Pošla bih sada”, reče devojka. „Videćemo se opet neke večeri.” Spusti
dokument i upaljač i pođe ka spavaćoj sobi gde joj je bila odeća.

„Zašto?” povika on uznemireno, idući za njom. „Znaš da je savršeno
sigurno; moja žena se neće vratiti još nedeljama – objasnio sam ti celu
situaciju. Odvojena dužica.”

„Nije zbog toga.”

„Šta je onda?”

Rita reče: „molim te pozovi pedikab za mene. Dok se obučem.”

„Odvešću te kući”, reče on natmureno.

Ona se obuče, i onda, dok je on vadio njen kaput iz ormana, uze ćuteći da
luta po apartmanu. Izgledala je zamišljena, povučena, čak malo i deprimirana.
Prošlost rastužuje ljude, shvati on. Do đavola; zašto sam morao to da
iznosim? Ali majku mu, pa tako je mlada – mislio sam da će jedva znati ime.

Ona kleče kraj ormana police sa knjigama. „Jesi li čitao ovo?” zapita
izvlačeći jednu knjigu.

Piljio je kratkovido. Bledunjave korice. Roman. „Ne”, reče. „To je moja
žena donela. Ona mnogo čita.”

„Treba da je pročitaš.”

I dalje razočaran, zgrabi knjigu i pogleda je. Skakavac pritiska. „Da nije
to jedna od onih knjiga što su ih zabranili u Bostonu?” zapita.

„Zabranili su je u celim Sjedinjenim državama. I u Evropi, naravno.” Bila
je otišla do vrata od predsoblja i sada je tu stajala i čekala.

„Čuo sam za tog Hotorna Abendsena.” Ali u stvari nije čuo. Sve čega se
mogao setiti u vezi sa knjigom bilo je šta? Da je upravo sada bila veoma

popularna. Još jedan krik mode. Još jedno masovno ludovanje. Saže se i
ugura je nazad na policu. „Nemam vremena da čitam popularnu beletristiku. I
suviše sam zauzet poslom.” Sekretarice, pomisli kiselo, čitajući to đubre kod
kuće uveče u krevetu. To ih stimuliše. Umesto prave stvari. Od koje se boje.
Ali naravno, u stvari žude za njom.

„Jedna od onih ljubavnih priča”, reče natmureno otvarajući vrata.

„Ne”, reče ona, „priča o ratu.” Dok su išli holom ka liftu, devojka nastavi:
„On kaže istu stvar. Kao moji mama i tata.”

„Ko? Taj Abotson?”

„To je njegova teorija. Da ga je Džo Cangara promašio, on bi Ameriku
izvukao iz Depresije i naoružao je, tako da…” Onda prekide. Stigli su do
lifta, a tu su čekali i drugi.

Nastavi kasnije, dok su se vozili kroz noćni saobraćaj u Mercedes-Bencu
Vajndama-Metsona.

„Abendsenova teorija je da bi Ruzvelt bio strašno jak predsednik. Isto
tako jak kao i Linkoln. To je pokazao one godine kada je bio predsednik,
svim onim merama koje je preduzeo. Knjiga je izmišljena. Hoću reći, ona je u
formi romana. Ruzvelt nije ubijen u Miamiju; on ostane živ i biva ponovo
izabran 1936. godine, tako da bude Predsednik sve do 1940. godine, do rata.
Zar ne shvataš. On je još predsednik kada Nemačka napada Englesku i
Francusku i Poljsku. I on sve to vidi. On jača Ameriku. Garner je bio zaista
strašan predsednik. Dosta od onoga što se dogodilo bila je njegova greška. I
onda, 1940. godine, umesto Brikera bio bi izabran demokrata.”

„Kako kaže taj Abelson”, upade Vajndam-Metson. Baci pogled na
devojku kraj sebe. Gospode, pročitaju knjigu, pomisli, pa onda nagvaždaju
bez kraja i konca.

„Prema njegovoj teoriji, umesto izolacioniste kakav je bio Briker, posle
Ruzvelta bi za predsednika 1940. godine bio izabran Reksford Tagvell.”
Njeno glatko lice, na kojem su se odražavali semafori, sijalo je životom; oči
su joj se raširile, i živo je gestikulirala. „I on bi veoma aktivno nastavio
Ruzveltovu anti-nacističku politiku. Tako bi se Nemačka bojala da 1941.
godine pritekne u pomoć Japanu. Ne bi poštovali njihov mirovni sporazum?
Shvataš?” Okrenuvši se na sedištu prema njemu, zgrabi ga sa žarom za rame i
reče: „I tako bi Nemačka i Japan izgubili rat!”

On se nasmeja.

Zagledana u njega, tražeći nešto u njegovom licu – nije znao šta, a u
svakom slučaju morao je da pazi i na druga kola – ona reče: „Nije to smešno.
Zaista bi tako bilo. S.A.D bi bile u stanju da sliste Japance. I…”

„Kako?” prekide je on.

„On sve to ima prikazano.” Onda poćuta. „Napisano je u književnoj
formi”, reče. „Naravno da ima mnogo izmišljenog, mislim, mora da bude
zabavna, inače je ljudi ne bi čitali. Ima temu od ljudskog interesa; ima to
dvoje mladih, mladić je u Američkoj armiji. Devojka – ali, u svakom slučaju,
predsednik Tagvell je stvarno bistar. On shvata šta Japovi nameravaju.”
Zabrinuto dodade: „o ovome se može govoriti; Japovi su dozvolili da se
knjiga rastura po Pacifiku. Pročitala sam da je mnogo njih čita. Popularna je
na Houm Ajlend. Izazvala je mnogo priče.”

Vajndam-Metson reče: „Slušaj. Šta kaže on o Perl Harburu?”

„Predsednik Tagvell je toliko pametan, da je sve brodove poslao na more.
Tako flota S.A.D. nije uništena.”

„Shvatam.”

„Tako da u stvari i nema nikakvog Perl Harbura. Oni napadnu, ali
dobijaju samo neke čamčiće.”

„Zove se ‘Skakavac’ kako beše?”

„‘Skakavac pritiska’. To je citat iz Biblije.”

„I Japan pretrpi poraz zato što nema Perl Harbura. Čuj. Japan bi ionako
pobedio. Čak i da nije bilo Perl Harbura.”

„Flota S.A.D. – u njegovoj knjizi – ih sprečava da zauzmu Filipine i
Australiju.”

„Zauzeli bi ih oni u svakom slučaju; njihova flota je bila nadmoćna. Ja
prilično znam Japance, i njihova sudbina je bila da preuzmu dominaciju na
Pacifiku. S.A.D. su bile u opadanju još od prvog svetskog rata. Svaka zemlja
na strani Saveznika bila je uništena u tom ratu i moralno i duhovno.”

Devojka tvrdoglavo reče: „A da Nemci nisu zauzeli Maltu, Čerčil bi ostao
na vlasti i odveo bi Englesku u pobedu.”

„Kako? Gde?”

„U Severnoj Africi – Čerčil bi konačno porazio Romela.”

Vajndam-Metson prsnu u smeh.

„I kada su Britanci najzad potukli Romela, mogli su celu svoju vojsku da

vrate kroz Tursku i da se pridruže ostacima ruske Armije – u knjizi oni
zaustavljaju nemačko napredovanje na istok u Rusiju kod nekog grada na
Volgi. Nikada nismo čuli za taj grad, ali on zaista postoji, jer sam ga potražila
u atlasu.”

„Kako se zove?”

„Staljingrad. I tamo Britanci okreću kormilo rata. Tako, u knjizi Romel se
nikada ne bi bio povezao sa onim nemačkim armijama koje su dolazile iz
Rusije, fon Paulusovim armijama; sećaš se? I Nemci nikada ne bi bili u stanju
da nastave za Srednji istok i dobiju potrebnu naftu, ili dalje do Indije kao što
su učinili i da se povežu sa Japancima. I…”

„Nikakvom strategijom na kugli zemaljskoj nije se mogao potući Ervin
Romel”, reče Vajndam-Metson. „I nikakvi događaji kao to što je taj tip
sanjao, taj grad u Rusiji što se tako herojski zove ‘Staljingrad’, nikakva akcija
zadržavanja nije mogla postići ništa više nego da se odloži ishod; nije ga
mogla izmeniti. Slušaj. Ja sam se upoznao sa Romelom. U Njujorku. Kada
sam tamo bio službeno, 1948. godine.” U stvari, vojnog guvernera S.A.D.
samo je video na jednom prijemu u Beloj kući, i to izdaleka. „Kakav čovek.
Kakvo dostojanstvo i držanje. Zato ja znam šta govorim.”

„To je bilo grozno”, reče Rita, „kada je General Romel razrešen dužnosti
i na njegovo mesto naimenovan onaj strašni Lamers. Tada su u stvari
započela ona ubijanja i oni koncentracioni logori.”

„Oni su postojali kada je Romel bio vojni guverner.”

„Ali…” ona učini gest. „To nije bilo zvanično. Možda su te stvari tada
činile one esesovske propalice… ali on nije bio kao ostali; on je više ličio na
one stare Pruse. Bio je grub…”

„Kazaću ti ja ko je stvarno nešto dobro uradio u S.A.D.”, reče Vajndam-
Metson, „kome može da se zahvali za ekonomski oporavak. Albertu Šperu.
Ne Romelu niti Organizaciji Tot. Šper je bio najbolji čovek koga je Partaj
postavila u Severnoj Americi; on je sve one biznise i korporacije i fabrike
sve! – opet pokrenuo, i to efikasno. Kad bismo mi to ovde imali – a ovako,
imamo pet jedinica koje konkurišu jedna drugoj u svakoj oblasti – i to sa
strašnim gubitkom. Nema ništa gluplje od konkurencije u privredi.”

Rita reče; „Ja ne bih mogla da živim u onim radnim logorima, tamo u
onim spavaonicama što ih imaju na Istoku. Jedna moja prijateljica; ona je
tamo živela. Cenzurisali su joj poštu – nije mogla to da mi kaže sve dok se
nije opet preselila ovamo. Morali su da ustaju u pola sedam ujutru, uz vojnu

muziku.”

„Navikla bi se na to. Imala bi čist stan, odgovarajuću ishranu, rekreaciju,
obezbeđenu zdravstvenu zaštitu. Šta ti želiš? Pivce za živce?”

Njegova velika kola nemačke proizvodnje tiho su se kretala kroz
prohladnu noćnu maglu San Franciska.

Na podu je sedeo gospodin Tagomi, sa nogama skupljenim ispod sebe.
Držao je šolju bez drške sa ulong’[26] čajem, u koju je duvao s vremena na
vreme osmehujući se na gospodina Bejnsa.

„Divno vam je ovde”, reče Bejns. „Ima nekog mira tu na Pacifičkoj obali.
Potpuno je drugačije nego – tamo.” Ne reče određeno gde to.

„Gospod se obraća čoveku u znaku probuđenja”, promrmljao je gospodin
Tagomi.

„Molim?”

„Proročanstvo. Izvinite. Onako mahinalno, iz glave.” Zamlaćivanje,
pomisli Bejns. To on misli. Osmehnu se za svoj račun.

„Mi smo apsurdni”, reče gospodin Tagomi, „zato što živimo prema knjizi
staroj pet hiljada godina. Postavljamo joj pitanja kao da je živa. Ona i jeste
živa. Kao i hrišćanska Biblija; mnoge knjige su u stvari žive. Ne metaforično.
Duh te oživljava. Vidite?” Ispitivao je lice gospodin Bejnsa, očekujući
njegovu reakciju.

Pažljivo slažući reči, Bejns reče: „Ja jednostavno – ne znam dovoljno o
religiji. Ona ne spada u moju oblast. Više volim da se držim pitanja za koja
sam unekoliko kompetentan.” U stvari, nije bio siguran o čemu to gospodin
Tagomi govori. Mora da sam umoran, mislio je gospodin Bejns. Od kada sam
došao ovamo večeras u svemu ima nečeg… patuljastog. Nečeg manjeg od
prirodne veličine, sa klovnovskim prizvukom. Šta je ta pet-hiljada-godina-
stara knjiga? Časovnik Miki Mausa, sam gospodin Tagomi, krhka šolja u ruci
gospodina Tagomija… i na zidu naspram gospodina Bejnsa, ogromna
bizonova glava, ružna i preteća.

„Šta predstavlja ta glava?” zapita on odjednom.

„To je”, odgovori gospodin Tagomi, „ništa manje nego stvorenje od koga
su domoroci živeli u prohujalim vremenima.”

„Razumem.”

„Da demonstriram umetnost ubijanja bizona?” gospodin Tagomi spusti

šolju na sto i diže se na noge. Ovde, uveče kod svoje kuće, nosio je svileni
halat, papuče i belu kravatu. „Evo me na gvozdenom konju.” Čučnu u
vazduhu. „Na krilu, verna Vinčesterka iz 1866. godine iz moje kolekcije.”
Upitno pogleda gospodina Bejnsa. „Izmoreni ste od puta, gospodine.”

„Bojim se da jesam”, reče Bejns. „Sve ovo je malo i suviše za mene.
Mnogo poslovnih briga…” A i drugih briga, mislio je. Bolela ga je glava.
Pitao se da li se oni dobri analgetici I.G. Farbena mogu dobiti ovde na
Pacifičkoj obali; zbog svojih glavobolja od sinusa bio se navikao na njih.

„Svi moramo verovati u nešto”, reče gospodin Tagomi. „Ne možemo
znati odgovore. Ne možemo, sami, da vidimo budućnost.”

Gospodin Bejns klimnu glavom.

„Možda moja žena ima nešto za glavu”, reče gospodin Tagomi, videći ga
kako skida naočare i trlja čelo. „Očni mišići izazivaju bol. Oprostite.”
Poklonivši se, izađe iz sobe.

Meni treba san, mislio je Bejns. Da se odmorim jednu noć. Ili možda
nisam dorastao situaciji? Prezam, zato što je teška.

Kada se gospodin Tagomi vrati – noseći čašu vode i neku pilulu –
gospodin Bejns reče; „Stvarno ću morati da se oprostim za večeras i da odem
u hotel. Ali najpre nešto želim da saznam. Možemo o tome dalje da
razgovaramo sutra, ako vam to odgovara. Jesu li vam kazali za treću stranu
koja će nam se pridružiti u razgovorima?”

Na licu gospodina Tagomija se za trenutak pojavi iznenađenje; onda
iznenađenje iščeze i on dobi bezbrižan izraz. „Ništa nije bilo rečeno u tom
smislu. Ali – zanimljivo je, naravno.”

„Sa Houm Ajlendsom.”

„Oh”, reče gospodin Tagomi. Ovog puta se iznenađenje ne pokaza
uopšte. Bilo je potpuno pod kontrolom.

„Jedan stariji poslovan čovek u penziji”, reče gospodin Bejns. „Koji
putuje brodom. Na putu je sada već dve nedelje. Ima predubeđenje prema
putovanju vazduhom.”

„Čudan stari”, reče gospodin Tagomi.

„Zahvaljujući svojim interesima upućen je u tržišta na Houm Ajlendu. On
će moći da nam pruži informacije, a ionako je dolazio u San Francisko na
odmor. To nije strašno značajno. Ali će nam razgovori biti precizniji.”

„Da”, reče gospodin Tagomi. „On može da ispravi greške u vezi sa

domaćim tržištem. Otišao sam iz zemlje ima već dve gospodine.”

„Jeste li hteli da mi date tu pilulu?”

Gospodin Tagomi se trže, pogleda naniže, i vide da još drži pilulu i vodu.
„Oprostite. Ovo je jako. Zove se zarakain. Proizvodi ga farmaceutska firma u
Oblasti Kine.” Ispruživši dlan, dodade, „ne stvara naviku.”

„Taj starac”, reče gospodin Bejns spremajući se da uzme pilulu,
„verovatno će se obratiti direktno vašoj Trgovinskoj misiji. Napisaću njegovo
ime, tako da vaši ljudi znaju da ga ne odbiju. Ja se nisam sa njim upoznao, ali
čujem da je nagluv i pomalo ekscentričan. Nipošto ga ne smemo ozlojediti.”
Gospodin Tagomi je izgleda razumeo. „On voli rododendrone. Biće srećan
ako mu možete pribaviti nekog da sa njim razgovara o njima oko pola časa ili
tako nešto, dok mi sredimo naš sastanak. Njegovo ime. Napisaću ga.”

Uze pilulu, izvadi pero i zapisa ime.

„Gospodin Shindjiro Jatabe”, pročita gospodin Tagomi prihvativši
cedulju. Sa dužnom pažnjom je odloži u svoj novčanik.

„Još jedna stvar.”

Gospodin Tagomi je polako prihvatao ivicu šolje i slušao. „Jedna
delikatna sitnica. Stari gospodin – to zbunjuje. Ima gotovo osamdeset godina.
Neki od njegovih poduhvata, pred kraj karijere, nisu bili uspešni. Razumete?”

„Nije više bogat”, reče gospodin Tagomi. „A možda vuče i penzije.”

„Tako je. I penzija je bezobrazno mala. Zbog toga je on potkrepljuje tu i
tamo raznim sredstvima.”

„Kršenje kakve sitnije odredbe”, reče gospodin Tagomi. „Domaća vlada i
njeni birokratski zvaničnici. Shvatam situaciju. Stari gospodin dobija
naknadu od nas za konsultaciju, i o tome ne podnosi izveštaj svom
Penzionom zavodu. Zato ne smemo da otkrijemo njegovu posetu. Oni znaju
samo da je on na odmoru.”

„Prepredenjak ste”, reče gospodin Bejns.

Gospodin Tagomi reče: „Ta situacija se događala i ranije. Mi u našem
društvu nismo rešili problem starih ljudi kojih je sve više, kako se
zdravstvena služba poboljšava. Kina nas s pravom uči da poštujemo stare.
Međutim, u poređenju s Nemcima naše zanemarivanje se izgleda približava
pravoj vrlini. Čuo sam da ubijaju stare.”

„Nemci”, mrmljao je Bejns, opet trljajući čelo. Da li je pilula imala neko
dejstvo? Osećao se pomalo dremljivo.

„Pošto ste iz Skandinavije, bez sumnje ste imali mnogo kontakata sa
Festung Europom. Na primer, ukrcali ste se u Tempelhofu. Može li se zauzeti
takav stav? Vi ste neutralac. Recite mi svoje mišljenje ako hoćete.”

„Ne razumem na kakav stav mislite”, reče gospodin Bejns. „Prema
starima, bolesnima, slabima, ludima, beskorisnima u svim varijantama. Od
kakve je koristi novorođenče? poznato je da je pitao neki anglo-saksonski
filozof. Ja sam zapamtio tu izreku i razmišljao sam o njoj mnogo puta.
Gospodine, nema koristi, uopšte uzev.”

Gospodin Bejns nešto promrmlja; nešto u znak učtivosti kojom se ne
obavezuje.

„Zar nije tačno”, reče gospodin Tagomi, „da nijedan čovek ne treba da
bude instrument za tuđe potrebe?” Naže se napred sa žurbom. „Molim vas
dajte mi vaše neutralno skandinavsko mišljenje.”

„Ne znam”, reče gospodin Bejns.

„Za vreme rata”, nastavi Tagomi, „imao sam jedan manji položaj u
Oblasti Kine. U Šangaju. Tamo, u Hongkjuu, bilo se naselje Jevreja koje je
trajno internirala Imperijalna vlada. Održavali su se u životu ispomažući jedni
druge. Nacistički ministar u Šangaju tražio je da masakriramo Jevreje. Sećam
se odgovora mojih pretpostavljenih. ‘Tako nešto nije u skladu sa
humanitarnim obzirima.’ Odbili su zahtev kao varvarski. To me je
impresioniralo.”

„Vidim”, promrmlja gospodin Bejns. Da li on to pokušava da izvuče
nešto iz mene? pitao se. Sada se osećao budan. Kao da se sabirao.

„Jevreje su”, reče gospodin Tagomi, „nacisti uvek opisivali kao Azijce i
nebelce. Gospodine, to značenje nikada nije promašivalo kod ličnosti u
Japanu, čak i u Ratnoj vladi. Ja nikada o tome nisam razgovarao sa
građanima Rajha sa kojima sam se sretao.”

Gospodin Bejns ga prekide: „Pa, ja nisam Nemac. Tako da ne mogu da
govorim u ime Nemačke.” Ustade i uputi se ka vratima. „Nastaviću sutra
razgovor sa vama. Molim vas izvinite me. Ne mogu da mislim.” Ali su mu se
sada, u stvari, misli sasvim izbistrile. Moram da se izvučem odavde, shvatio
je. Ovaj čovek se preterano navrzao na mene.

„Oprostite gluposti iz fanatizma”, reče gospodin Tagomi, smesta prišavši
da otvori vrata. „Uplitanje u filozofiju zaslepilo me je za autentične ljudske
činjenice. Evo.” Izusti nešto na japanskom i glavna vrata se otvoriše. Pojavi
se jedan mladi Japanac, lako se nakloni i pogleda gospodina Bejnsa.

Moj vozač, pomisli gospodin Bejns.

Možda moje kihotske primedbe u Lufthansinom avionu, pomisli
odjednom. Onom – kako se ono zvaše. Loceu. I sada ovo ovde sa Japancem.
Ima neka veza.

Bolje da nisam ono rekao Loceu, mislio je. Sada se kajem. Ali kasno je.

Nisam ja prava osoba. Uopšte ne. Ne za ovo.

Ali onda pomisli, Švedanin bi to rekao Loceu. To je sasvim u redu. Ništa
se nije pokvarilo; preterano sam skrupulozan. Prenosim postupke iz
prethodne situacije u ovu sada. U stvari mogu vrlo mnogo toga otvoreno da
kažem. To je činjenica kojoj se moram prilagoditi.

A ipak, bio je raspoložen apsolutno protiv toga. Krv u venama. Kosti,
organi su mu se bunili. Otvori usta, govorio je sebi. Kaži nešto. Bilo šta.
Mišljenje. Mora, ako hoćeš da uspeš.

Reče: „Možda ih pokreće neki očajnički podsvesni arhetip. U
Jungovskom smislu reči.”

Gospodin Tagomi klimnu glavom. „Čitao sam Junga. Razumem.”

Rukovaše se. „Telefoniraću vam sutra ujutru”, reče gospodin Bejns.
„Laku noć, gospodine.” Nakloni se, i gospodin Tagomi mu uzvrati naklon.

Mladi nasmešeni Japanac istupi napred i reče nešto što gospodin Bejns
nije mogao da razume.

„A?” reče Bejns, pokupi svoj kaput i izađe na terasu.

Gospodin Tagomi reče: „On vam se obraća na švedskom, gospodine.
Studirao je na Tokijskom univerzitetu Tridesetogodišnji rat, i fascinira ga vaš
veliki heroj, Gustav Adolf.” Gospodin Tagomi se smešio sa simpatijama.
„Međutim, jasno je da su njegovi pokušaji da ovlada jednim toliko tuđim
jezikom beznadežni. Bez sumnje koristi jedan od onih gramofonskih kurseva;
on je student, a takvi kursevi su popularni među studentima, pošto su jeftini.”

Mladi Japanac se pokloni i osmehnu, očigledno ne razumevajući engleski.

„Vidim”, promrmlja Bejns. „Pa, želim mu sreću.” Imam ja svoje
sopstvene jezičke probleme, pomisli. Očevidno.

Blagi Bože – mladi student Japanac će bez sumnje celim putem
pokušavati da razgovara s njim na švedskom. Jezikom koji je gospodin Bejns
jedva razumeo, i to samo kada se govorio na najformalniji i najtačniji način,
svakako ne kada pokušava da ga govori neki mlad Japanac koji se trudi da ga

nauči na gramofonskom kursu.

Neće uspeti da progovori sa mnom, mislio je gospodin Bejns. A
pokušavaće, pošto mu je ovo prilika; verovatno više nikada neće videti
Šveđanina. Gospodin Bejns zaječa u sebi. Kakvo će to biti mučenje, za
obojicu.

6.

U rano jutro, uživajući u prohladnom vazduhu punom sunčane svetlosti,
pazarila je gospođa Julijana Frink. Koračala je trotoarom sa dve kese od
smeđeg papira u rukama, zastajući kod svake radnje da prostudira izlog. Nije
se žurila.

Zar nije trebalo nešto da kupi u dragstoru? U nedoumici uđe u radnju.
Njena smena u školi džudoa počinjala je tek u podne; ovo je danas bilo njeno
slobodno vreme. Sede na stolicu uz šank, spusti svoje kese i uze da prelistava
razne časopise.

U novom Lajfu, dugačak članak pod naslovom: TELEVIZIJA U
EVROPI: POGLED U SUTRAŠNJICU. Zainteresova se za članak i vide
sliku jedne nemačke porodice kako gleda televiziju u svojoj dnevnoj sobi. Iz
Berlina se već, govorio je članak, emituje po četiri časa televizijskog
programa dnevno. Jednog dana će u svim velikim evropskim gradovima biti
televizijske stanice. A do 1970. godine jedna će biti izgrađena i u Njujorku.

Članak je pokazivao Rajhove inženjere elektroničare u Njujorku kako
pomažu lokalnom osoblju u rešavanju problema. Lako je bilo reći koji su
Nemci. Oni su imali onaj zdravi, čisti, energični, sigurni izgled. Amerikanci,
s druge strane – oni su jednostavno izgledali kao ljudi. Oni su mogli biti bilo
ko.

Jedan od nemačkih tehničara je nešto nekud pokazivao. Valjda im je vid
bolji od našeg, zaključi ona. Bolje su se hranili u poslednjih dvadeset godina.
Kao što su nam rekli; oni vide stvari koje niko drugi ne može da vidi. Možda
vitamin A?

Pitam se kako li to izgleda sedeti kod kuće u dnevnoj sobi i videti čitav
svet kroz malu sivu staklenu cev. Ako ti nacisti mogu da preleću tamo-amo
odavde do Marsa i nazad, zašto ne bi mogli pokrenuti televiziju? Mislim da

bih više volela to, da gledam one komedije, da vidim kako su Bob Houp i
Durante stvarno izgledali, nego da se šetkam po Marsu.

Možda je u tome stvar, mislila je odlažući časopis nazad na policu.
Nacisti nemaju smisla za humor, pa zašto bi trebalo da žele televiziju? U
svakom slučaju, pobili su većinu zaista velikih komičara. Zato što su
uglavnom bili Jevreji. Zapravo, shvati ona, poubijali su najveći broj
zabavljača. Pitam se kako se Houp provuče sa onim što on kaže. Naravno
mora da emituje svoje stvari iz Kanade. A tamo je malo slobodnije. Ali Houp
stvarno kaže stvari. Kao onaj vic o Geringu… kad Gering kupuje Rim pa ga
prenese u svoje planinsko odmaralište i tamo ponovo podigne. I oživljava
Hrišćanstvo tako da njegovi lavovi mezimci imaju šta da…

„Jeste li hteli da kupite taj časopis, gospođice?” sumnjičavo joj se obrati
mali sasušeni starac koji je držao dragstor. Kao krivac spusti Riders Dajdžest
koji je počela da lista. Opet na trotoaru sa svojim kesama od kupovine,
Julijana je razmišljala. Možda će Gering biti novi Firer kada Borman umre.
On izgleda nekako različit od drugih. Borman je uspeo jedino tako što se
podmuklo uvukao kada se Hitler raspadao, a samo oni koji su stvarno bili
blizu Hitlera shvatali su koliko se on brzo gubi. Stari Gering je bio u svom
planinskom dvorcu. Trebalo je da Gering bude Firer posle Hitlera, jer je
njegova Luftwafe razbila one engleske radarske stanice i onda dokrajčila R.
A. F. Hitler bi bio naredio da bombarduju London, kao što su bombardovali
Roterdam.

Ali verovatno će Gebels dobiti, zaključi ona. Tako svi govore. Samo da
ne dođe onaj grozni Hajdrih. Sve bi nas pobio. On je stvarno udaren.

Meni se dopada, mislila je, onaj Baldur von Širah. On je jedini koji
izgleda normalan, u svakom slučaju. Ali on nema šanse.

Skrenuvši, uspe se stepenicama do ulaznih vrata stare drvene zgrade u
kojoj je stanovala.

Kada otključa vrata svog stana vide Džoa Ćinadelu kako i dalje leži tamo
gde ga je ostavila, nasred kreveta, na stomaku, dok su mu ruke visile. Još je
spavao.

Ne, pomisli. Ne može on još biti ovde; kamion je otišao. Propustio ga je?
Očigledno.

Ode u kuhinju i spusti kese na sto među sudove od doručka.

Ali da li je nameravao da ga propusti? To se ja pitam.

Kakav čudan čovek… toliko se trudio oko nje, nije prestajao gotovo celu
noć. A ipak je bilo kao da u stvari nije tu, kao da radi, ali da nikako nije
svestan. Mislio je na nešto drugo, možda.

Po navici poče da odlaže hranu u stari frižider gospodin E. Onda uze da
rasprema sto.

Možda je on toliko mnogo toga činio, zaključi ona. To je druga priroda;
telo mu čini pokrete, kao i moje sada dok stavljam ove tanjire i pribor u
lavabo. Mogao bi to da čini i kad bi mu se odstranile tri petine mozga, kao
ona žablja noga na času biologije.

„Hej”, pozva ga. „Probudi se.”

U krevetu, Džo se promeškolji, frknu.

„Jesi čuo šou Boba Houpa preksinoć?” zapita. „Ispričao je jedan stvarno
dobar vic, onaj kada nemački major intervjuiše neke Marsovce. Marsovci ne
mogu da podnesu rasnu dokumentaciju o tome da su im dedovi bili Arijevci,
znaš. Onda major Nemac podnese izveštaj Berlinu da je Mars naseljen
Jevrejima.” Ulazeći u dnevnu sobu gde je Džo ležao na krevetu, reče: „i
visoki su tridesetak centimetara, i imaju dve glave… znaš već kako to Bob
Houp nastavlja.”

Džo je bio otvorio oči. Nije rekao ništa; buljio je u nju ne trepćući. Brada
mu se crnela od čekinja koje su izrastale, oči tamne, nalivene bolom… onda i
ona zaćuta.

„Šta je?” najzad reče. „Bojiš se?” Ne, pomisli Frenk se boji. Ovo je – ne
znam šta.

„Ode kamion”, reče Džo, sedajući u krevetu.

„Šta ćeš da uradiš?” Sede na ivicu kreveta, brišući ruke krpom za sudove.

„Uhvatiću ga kad se bude vraćao. Neće on ništa reći nikome; zna da bih i
ja za njega isto učinio.”

„Jesi li to radio i ranije?”

Džo ne odgovori.

Znači, nameravao si da ga propustiš, reče Julijana u sebi. Znam;
odjednom znam.

„A ako nazad krene drugim putem?” reče.

„Uvek ide Pedeseticom. Nikada Četrdeseticom. Jednom je imao udes na
Četrdesetici; neki konji su izašli na drum, pa je zaorao u njih. U Stenovitim.”

Uze odeću sa stolice i poče da se oblači.

„Koliko ti je godina, Džo?” zapita, dok je on zamišljeno posmatrao svoje
nago telo.

„Trideset četiri.”

Onda, pomisli ona, mora da si bio u ratu. Nije videla nikakve očigledne
fizičke defekte; imao je, u stvari, sasvim dobro, vitko telo, sa dugim nogama.
Primetivši kako ga posmatra, Džo se namršti i okrete od nje. „Zar ne mogu da
gledam?” zapita ona čudeći se zašto da ne. Celu noć je provela sa njim, a
sada ova stidljivost. „Jesmo li stenice?” reče ona. „Ne možemo da
podnesemo da vidimo jedno drugo na dnevnoj svetlosti – moramo da se
uvlačimo u zidove?”

Kiselo gunđajući, on krenu u kupatilo u gaćama i čarapama, trljajući
bradu.

Ovo je moja kuća, mislila je Julijana. Dozvoljavam ti da budeš tu, a ti
ipak nećeš da dopustiš da te gledam. Zašto onda hoćeš da ostaneš? Pođe za
njim u kupatilo; on je puštao toplu vodu u lavabo, da bi se obrijao.

Na ruci mu vide istetovirano plavo slovo K. „Šta je to?” zapita. „Tvoja
žena? Koni? Karin?”

Umivajući se, Džo reče: „Kairo.”

Kakvo egzotično ime, pomisli sa zavišću. Onda oseti da je pocrvenela.
„Zaista sam glupa”, reče. Italijan, star trideset i četiri godine, iz nacističkog
dela sveta… bio je u ratu, jasno. Ali na strani Osovine. I borio se u Kairu;
tetovaža im je bila veza nemačkih i italijanskih veterana iz te bitke – poraz
Britanske i Australijske armije pod Generalom Gotom, od strane Romela i
njegovog Afričkog korpusa.

Izađe iz kupatila, vrati se u dnevnu sobu i stade da namešta krevet; ruke
su joj letele.

U uredno složenoj gomili na stolici ležale su Džoove stvari, odeća i mali
kofer, lične sitnice. Među njima primeti kutijicu obloženu somotom, pomalo
nalik na futrolu za naočare; uze je, otvori i zagleda.

Svakako si se ti borio u Kairu, mislila je gledajući u Gvozdeni krst
drugog reda, sa rečima i datumom – 10. juni 1945. ugraviranim na vrhu. Nisu
svi ovo dobijali; samo hrabri. Pitam se šta si učinio… tada si imao samo
sedamnaest godina.

Džo se pojavi u vratima od kupatila baš kada je ona podizala medalju iz

somotske kutijice; ona ga spazi i podskoči kao krivac. Ali on nije izgledao
ljut.

„Samo sam ga gledala”, reče Julijana. „Do sada ga još nikad nisam
videla. Je li ti ga Romel lično prikačio?”

„Delio ih je general Bajerlajn. Romel je već bio premešten u Englesku, da
tamo završi posao.” Glas mu je bio spokojan. Ali rukom opet poče monotono
da prevlači po čelu, dok su mu prsti prolazili kroz kosu kao da češljaju, što je
izgleda bio hroničan nervni tik.

„Da li bi mi ispričao o tome?” zamoli Julijana dok se on vraćao u kupatilo
da nastavi brijanje.

Dok se brijao, i posle toga dugo tuširao toplom vodom, Džo Ćinadela joj
ispriča nešto malo; ništa ni nalik na ono što bi volela da čuje. Njegova dva
starija brata služila su u ratu u Etiopiji, dok je on sa trinaest godina bio u
jednoj organizaciji Fašističke omladine u Milanu, svom rodnom gradu.
Kasnije su njegova braća stupila u artiljerijsku bateriju, bateriju Majora
Rikarda Pardija, i kada je počeo drugi svetski rat Džo je mogao da im se
pridruži. Borili su se pod Gracianijem. Oprema, posebno tenkovi, su im bili
strašni. Britanci su ih upucavali, čak i više oficire, kao zečeve. Za vreme
bitke vrata od tenkova su pritiskali vrećama sa peskom da se ne bi otvarala.
Major Pardi je, međutim, sakupljao rashodovanu artiljerijsku municiju,
glačao je i podmazivao, i ispaljivao; njegova baterija je zaustavila veliko
očajničko napredovanje tenkova Generala Vafela 1943. godine.

„Jesu li ti braća još živa?” zapita Julijana.

Braća su mu bila ubijena četrdeset četvrte, žicom su ih zadavili britanski
komandosi, Grupa Long Reindž Dezert, koja je operisala iza linija Osovine i
koja je postala posebno fanatična pred kraj rata kada je bilo jasno da
saveznici ne mogu pobediti.

„Kako si sada raspoložen prema Britancima?” zapita ona oklevajući.

Džo reče: „Voleo bih da učine Britaniji ono što su činili u Africi.” Ton
mu je bio iskren.

„Ali prošlo je – osamnaest godina”, reče Julijana. „Znam da su Britanci
naročito radili strašne stvari. Ali…”

„Pričaju o stvarima koje su Nacisti činili Jevrejima”, reče Džo. „Britanci
su radili gore stvari. U bici za London.” Onda se ućuta. „Ono vatreno oružje,
sa fosforom i uljem; video sam nekoliko njih iz nemačkih trupa, posle toga.

Brod za brodom pretvaran je u pepeo. One cevi ispod vode pretvarale su
more u plamen. A onda na civilno stanovništvo, ona masovna bombardovanja
za koja je Čerčil mislio da će u poslednjem trenutku spasti rat. Oni teroristički
napadi na Hamburg i Esen i…”

„Ne govorimo o tome”, reče Julijana. U kuhinji, poče da sprema šunku;
upali mali beli plastični radio Emerson koji joj je Frenk dao za rođendan.
„Spremiću ti nešto da pojedeš.” Okretala je kazaljku da nađe kakvu laku,
prijatnu muziku.

„Pogledaj ovo”, reče Džo. U dnevnoj sobi, sedeo je na krevetu sa svojim
malim koferom kraj sebe; bio ga je otvorio i izvukao iskrzanu, ispresavijanu
knjigu na kojoj se videlo da se mnogo premetala po rukama. Isceri se na
Julijanu. „Dođi ovamo. Znaš šta neko kaže? Ovaj čovek…” pokaže na
knjigu. „Ovo je vrlo čudno. Sedi.” Uze je za ruku i privuče je da sedne kraj
njega. „Hoću da ti pročitam. Pretpostavi da su oni pobedili. Kako bi to
izgledalo? Nemamo šta da brinemo; ovaj čovek je sve smislio umesto nas.”
Otvorivši knjigu, Džo uze polako da prevrće strane. „Britanska imperija bi
držala pod svojom vlašću celu Evropu. Čitav Mediteran. Italiju uopšte ne. Ni
Nemačku. A Bobiji i oni smešni mali vojnici u visokim kapama od krzna, i
kralj sve do Volge.”

Julijana reče tihim glasom: „Zar bi bilo tako loše?”

„Pročitala si knjigu?”

„Ne”, priznade ona zavirujući da vidi korice. Ali je čula o njoj; mnogo
ljudi ju je čitalo. „Ali Frenk i ja – moj bivši muž i ja – često smo razgovarali
o tome kako bi bilo da su Saveznici dobili rat.”

Izgledalo je da je Džo ne čuje; buljio je u knjigu Skakavac pritiska. „A
ovde”, nastavi, „znaš šta bude kad Engleska pobedi? Potuče Osovinu?”

Ona zavrte glavom, osećajući kako u čoveku kraj nje raste napetost. Sada
je brada počela da mu podrhtava; lizao je usne nanovo i nanovo, kopao po
temenu… kada progovori, glas mu je bio rapav.

„Prema njemu, Italija izdaje Osovinu”, reče Džo.

„Oh”, izusti ona.

„Italija prelazi na savezničku stranu. Pridružuje se Anglosaksoncima i
otvara ono što on naziva ‘mekim donjim trbuhom’ Evrope. Ali za njega je
prirodno da tako misli. Svi znamo kukavičku italijansku Armiju koja je
bežala kad god bi videla Britance. Piju vino. Društvo lako-ćemo, nije

stvoreno za borbu. Ovaj tip…” Džo zatvori knjigu, okrete je da razgleda
zadnju koricu. „Abendsen. Ja ga ne krivim. On piše iz svoje mašte, zamišlja
kakav bi bio svet da je Osovina izgubila. Kako bi inače mogli da izgube osim
ako Italija ne izda?” Glas mu je rendisao. „Duče – on je bio klovn; svi to
znamo.”

„Moram da prevrnem šunku.” Skliznu od njega i požuri u kuhinju.

Idući za njom, i dalje noseći knjigu, Džo nastavi: „Da, a S. A. D. stupaju
u rat. Pošto sliste Japove. I posle rata, Britanija i S. A. D. podele svet. Tačno
kao što su to u stvarnosti učinili Nemačka i Japan.”

Julijana reče: „Nemačka, Japan, i Italija.” On je blenuo u nju.

„Izostavio si Italiju.” Gledala ga je mirno. Jesi li i ti zaboravio? reče u
sebi. Kao i svi drugi? Mala imperija na Srednjem istoku… operetski Novi
Rim.

Ubrzo mu postavi poslužavnik sa šunkom i jajima, tostom i marmeladom,
kafom. On navali da jede.

„Šta su vam davali da jedete u Severnoj Africi?” zapita sedajući i sama.

Džo reče: „Crknutog magarca.”

„To je odvratno.”

Kriveći lice, Džo reče: „Asino morte. Konzerve sa govedinom su imale
utisnuta slova A. M. Nemci su to zvali Alter Mann. Stari čovek.” Nastavi
brzo da jede.

Volela bih to da pročitam, pomisli Julijana i posegnu da uzme knjigu
ispod Džoovog pazuha. Da li će se on toliko dugo zadržati? Knjiga je bila
izmašćena; stranice iskinute. Svuda tragovi prstiju. Čitali je vozači teretnjaka
na dugim drumskim vožnjama, pomisli. Do kasno u noć… Kladim se da
sporo čitaš, mislila je dalje. Kladim se da se mučiš sa ovom knjigom već
nedeljama, ako ne i mesecima.

Otvorivši nasumce knjigu, pročita:

‘… sada u starosti gledao je spokojstvo, carstvo za kojim bi oni iz starine
žudeli ali ga nisu shvatali, brodove koji dolaze sa Krima u Madrid, i celu
Imperiju, sve sa jednim istim novcem, jezikom, zastavom. Veliki stari Union
Džek se dizao i spuštao od izlaska do zalaska sunca: ono se najzad ispunilo,
ono o suncu i zastavi.’

„Jedina knjiga koju nosim sa sobom”, reče Julijana, „u stvari i nije knjiga;
to je proročanstvo, Ji Đing. Frenk me je upecao na nju i ja je stalno koristim
kada hoću nešto da odlučim. Nikada je ne ispuštam iz vida. Nikada.” Zatvori
Skakavca. „Hoćeš da je vidiš? Da je upotrebiš?”

„Ne”, reče Džo.

Podupirući bradu sklopljenim rukama oslonjenim o sto i gledajući ga
iskosa, reče: „Jesi li se ti ovde uselio za stalno? I šta nameravaš?” Mozgaš
nad uvredama, klevetama. Skamenim se od tebe, mislila je, sa tom tvojom
mržnjom prema životu. Ali – ima nešto u tebi. Ličiš na neku životinjicu, ne
značajnu, ali pametnu. Proučavajući njegovo usko, pametno tamno lice
mislila je, kako sam uopšte mogla da zamislim da si mlađi od mene? Ali čak
je i to tačno, detinjast si; još si mlađi brat, obožavaš dva starija brata i tvog
majora Pardija i generala Romela, dahćeš i preznojavaš se da se otmeš i
dočepaš se Tomija.[27] Da li su oni stvarno zadavili tvoju braću omčama od
žice? Čuli smo to, te priče o zverstvima i videli fotografije koje su se
objavljivale posle rata… Strese se. Ali britanski komandosi su već odavno
izvedeni na sud i kažnjeni.

Radio je prestao da svira; izgleda da su na programu bile vesti, krčanje na
kratkim talasima iz Evrope. Glas se utiša i izmeša s nečim. Dugačka pauza,
uopšte ništa. Samo tišina. Zatim se začu denverski najavljivač, vrlo jasno,
sasvim blizu. Ona se pokrenu da okrene dugme, ali joj Džo zaustavi ruku.

„…vest o smrti kancelara Bormana šokirala je i zapanjila Nemačku koja
je još koliko juče uveravana…”

Ona i Džo skočiše na noge.

„…sve stanice Rajha obustavile su predviđeni program i slušaoci su čuli
svečane tonove hora S. S. Divizije Das Rajh u Partajskoj himni Horst Vesel
Lid. Kasnije, u Drezdenu, gde su vršilac dužnosti Sekretara Partaj i šefovi
ziherhajtsdinsta, nacionalne policije unutrašnje bezbednosti koja je zamenila
Gestapo posle…”

Džo pojača ton.

„…reorganizacije vlade na podsticaj pokojnog Rajhsfirera Himlera,
Albert Šper i drugi, objavljena je dvonedeljna narodna žalost, i već su
zatvorene mnoge trgovine i ustanove, kako se javlja. Do sada još ništa nije
rečeno o očekivanom sazivanju Rajhstaga, zvaničnog parlamenta Trećeg
Rajha; čije je odobrenje potrebno…”

„Biće Hajdrih”, reče Džo.

„Ja bih želela da bude onaj krupni plavi, onaj Širah”, reče ona. „Isuse,
najzad je umro. Šta misliš, ima li Širah šansu?”

„Ne”, kratko reče Džo.

„Možda će sada da dođe do građanskog rata”, reče ona. „Ali ti tipovi su
već tako stari. Gering i Gebels – svi ti stari partijci.”

Radio je govorio: „…stigao u svoju rezidenciju u Alpima blizu
Brenera…”

Džo reče: „Biće onaj Debeli Herman.”

„…rekao je samo da je bolno pogođen ne samo zbog gubitka vojnika i
patriote i odanog vođe Partaj, već, kao što je i do sada mnogo puta govorio, i
ličnog prijatelja, koga je, setimo se, podržavao u sporu oko interregnuma
ubrzo posle rata kada je jedno vreme izgledalo da elementi neprijateljski
raspoloženi prema usponu her Bormana ka vrhovnoj vlasti…”

Julijana isključi radio.

„Samo trtljaju”, reče. „Zašto upotrebljavaju takve reči? O tim strašnim
ubicama se govori kao da su kao i mi ostali.”

„Oni jesu kao i mi”, reče Džo. Ponovo sede i nastavi sa jelom. „Nema
ničeg što su oni učinili što mi ne bismo učinili da smo bili na njihovom
mestu. Oni su spasli svet od komunizma. Da nije bilo Nemačke, sada bismo
živeli pod Crvenom vlašću. Bilo bi nam gore.”

„Samo pričaš,” reče Julijana. „Kao i radio. Lupetaš.”

„Ja sam živeo pod nacistima”, reče Džo. „Znam kako je to. Je li to samo
priča, živeti dvanaest, trinaest godina – još duže – gotovo petnaest godina?
Imam radnu knjižicu O. T; radio sam za Organizaciju Tot od 1947., u
Severnoj Africi i u S. A. D. Slušaj …” Ukopa prst u nju. „Imam italijanski
talenat za zemljane radove; O. T. me je visoko cenila. Nisam nabacivao asfalt
i mešao beton za autoputeve; pomagao sam u projektovanju. Inženjer. Jednog
dana naiđe Doktor Tot da vidi šta radi naša radna grupa. Kaže mi: ‘Imate
dobre ruke.’ To je veliki trenutak, Julijana. Dostojanstvo rada; ne govore oni
samo prazne reči. Pre njih, nacista, svi su sa potcenjivanjem gledali na
manuelne poslove; i ja sam. Aristokratski. To je okončao Radni front. Po prvi
put sam video svoje sopstvene ruke.” Govorio je toliko brzo, da mu se sve
više primećivao akcenat; imala je muke da ga razume. „Svi smo stanovali
tamo u šumi, u Gornjoj državi Njujork, kao braća. Pevali smo pesme.

Marširali na rad. Duh rata, samo obnove a ne rušenja. To su bili najlepši dani,
obnova posle rata – fini, čisti, dugi redovi javnih zgrada, blok za blokom,
čitav novi grad, Njujork i Baltimor. Sada naravno toga rada više nema. Sada
drmaju Veliki karteli kao što su Nju Džersi Krup und Sohnen.[28] Ali to nisu
Nacisti; to su samo stari evropski moćnici. Gori, čuješ li? Nacisti kao što su
Romel i Tot milion su puta bolji ljudi nego industrijalci kao Krup i bankari,
svi oni Prusi; trebalo je da ih poguše plinom. Svu tu gospodu u vestama.”

Ali, mislila je Julijana, ta gospoda u vestima su na vlasti doveka. A tvoji
idoli Romel i doktor Tot; oni su samo nastupili posle rata da raščiste krš,
izgrade autobanove, pokrenu industriju. Oni su čak dozvolili i Jevrejima da
žive, srećno iznenađenje – amnestija, tako da bi Jevreji mogli da sarađuju. Do
četrdeset devete, u svakom slučaju… a onda gud baj Tote i Romele, na
penzijske jasle.

Zar ne znam? mislila je Julijana. Zar nisam to sve čula od Frenka? Ne
možeš ti meni ništa više da kažeš o životu pod Nacistima; moj muž je bio –
jeste – Jevrejin. Znam da je doktor Tot bio najskromniji, najnežniji čovek
koji je ikada postojao; znam da je on samo želeo da obezbedi posao pošten,
dostojan posao – za milione tužnookih, očajnih Amerikanaca i Amerikanki
koji su prebirali po ruševinama posle rata. Znam da je želeo zdravstvene
programe i odmarališta i odgovarajuće stambene uslove za sve, bez obzira na
rasu; on je bio graditelj, a ne mislilac… i u većini slučajeva je uspevao da
stvori ono što je želeo – zaista je dobijao. Ali…

Jedna važna misao, pritajena negde u glavi, sada odlučno izbi. „Džo. Ta
knjiga Skakavac, zar nije zabranjena na Istočnoj obali?”

On klimnu glavom.

„Pa kako onda možeš da je čitaš?” Nešto ju je tu uznemiravalo. „Zar više
ne streljaju ljude zbog čitanja…”

„Zavisi od rasne grupe. Od dobre stare trake oko ruke.”

Tako je bilo. Slovenima, Poljacima, Portorikancima najviše se
ograničavalo šta mogu da čitaju, čine, slušaju. Za Anglosaksonce je bilo
mnogo bolje; za njihovu decu postojalo je javno obrazovanje, i mogli su da
idu u biblioteke i muzeje i na koncerte. Ali čak i tako… Skakavac nije bio
samo klasifikovan; bio je zabranjen, i to svima.

Džo reče: „Čitao sam ga u klozetu. Sakrivao ga u jastuk. U stvari, čitao
sam ga zato što je zabranjen.”

„Veoma si hrabar”, reče ona.

On odvrati sa sumnjom: „Kažeš to sarkastično?”

„Ne.”

On se malo opusti. „Lako je vama ovde; vi živite bezbednim životom bez
svrhe, ništa nemate da radite, ni za šta da se sekirate. Van toka događaja,
preostali iz prošlosti; je li tako?” Očima joj se podsmevao.

„Ubijaš se”, reče ona, „cinizmom. Tvoji idoli su ti oduzeti jedan po jedan
i sada nemaš čemu da pokloniš ljubav.”

Pruži mu viljušku; on je prihvati. Jedi, mislila je. Ili digni ruke čak od
bioloških procesa.

Jedući, Džo klimnu glavom prema knjizi i reče: „Taj Abendsen živi
negde ovde, kako piše na koricama. U Čejenu. Dobija pogled na svet sa tako
bezbednog mesta, šta misliš? Pročitaj šta kažu; pročitaj glasno.”

Ona uze knjigu i pročita zadnji deo omota. „On je bivši vojnik. U drugom
svetskom ratu bio je u Mornaričkom korpusu S. A. D., ranjen je u Engleskoj,
iz nacističkog tenka Tigar. Narednik. Kaže se da ima praktično tvrđavu u
kojoj piše, sa puškama unaokolo.” Spuštajući knjigu, onda dodade. „Ovde ne
pišu, ali ja sam čula kako neko reče da je gotovo neka vrsta paranoika; da je
kuća ograđena bodljikavom žicom pod naponom, i da se nalazi u planini. Da
je teško doći do nje.”

„Možda je on u pravu”, reče Džo, „što tako živi pošto je napisao tu
knjigu. Nemačke velike zverke skaču do plafona kada je čitaju.”

„On je tako živeo i ranije; knjigu je tamo napisao. Kuća mu se zove…”
Baci pogled na omot knjige. „Visoki dvorac. Tako joj tepa.”

„Onda ga neće uhvatiti”, reče Džo brzo žvaćući. „Pazi on. Pametan je.”

Ona reče: „Verujem da je vrlo hrabar kad je napisao tu knjigu. Da je
Osovina izgubila rat, mi bismo mogli da pričamo i pišemo sve što god
hoćemo, kao što smo i činili; bili bismo jedna zemlja i imali bismo pravičan
zakonski sistem, isti za sve nas.”

Na njeno iznenađenje, on na to klimnu glavom sa razumevanjem.

„Ne razumem te”, reče ona. „U šta ti veruješ? Šta želiš? Braniš te
monstrume, te nakaze koje su klale Jevreje, a onda…” U očajanju, uhvati ga
za uši; on iznenađeno zažmiri od bola, dok se ona dizala na noge povlačeći ga
za sobom.

Stajali su licem jedno prema drugom, šišteći, nijedno u stanju da

progovori.

„Pusti me da završim ovaj obed što si mi spremila”, reče najzad Džo.

„Zar nećeš da kažeš? Nećeš da mi kažeš? Znaš ti sam šta je to; razumeš i
samo jedeš i dalje, pretvaraš se kao da pojma nemaš šta ja to govorim.” Pusti
mu uši; bile su toliko stisnute, da su sada bile jarko crvene.

„Prazna priča”, reče Džo. „Nema veze. Kao i radio, ono i što si rekla za
njega. Znaš stari crnokošuljaški naziv za ljude koji raspredaju filozofiju?
Eierkopf. Šotka od jajeta. Zato što se te prazne tintare tako lako razbijaju… u
uličnim tučama.”

„Ako tako misliš o meni”, reče Julijana, „zašto ne ideš dalje? Zbog čega
ostaješ ovde?”

Ohladi se od njegove zagonetne grimase.

Bolje da mu nisam dozvolila da pođe sa mnom, pomisli. A sada je i
suviše kasno; znam da ne mogu da ga se otarasim – i suviše je jak.

Nešto strašno se događa, mislila je. Izvire iz njega. A ja to izgleda
pomažem.

„U čemu je stvar?” On ispruži ruku, pogladi je ispod brade, pomilova po
vratu, zavuče prste ispod košulje i nežno joj stište ramena. „Raspoloženje.
Vaš problem – analiziraću vas besplatno.”

„Nazvaće te Jevrejin analitičar.” Ona se slabo osmehnu. „Hoćeš da
završiš u krematorijumu?”

„Ti se plašiš muškaraca. Je li tačno?”

„Ne znam.”

„To se moglo videti noćas. Samo zato što sam ja…” Onda prekide
rečenicu. „Zato što sam se posebno starao da primetim tvoje žudnje.”

„Zato što si išao u krevet sa toliko mnogo žena,” reče Julijana, „to si
krenuo da kažeš.”

„Ali znam da sam u pravu. Slušaj; nikada te neću povrediti, Julijana.
Tako mi pokojne majke – dajem ti reč. Biću posebno pažljiv, i ako želiš da od
mog iskustva praviš pitanje – dopustiću ti to. Prestaćeš da se živciraš; sa
mnom možeš da se opustiš i popraviš, i to za kratko vreme. Ti jednostavno
nisi imala sreće.”

Ona klimnu glavom i malo se razvedri. Ali je i dalje osećala hladnoću i
tugu, i ipak joj nije bilo sasvim jasno zbog čega.

Gospodin Nobusake Tagomi započinjao je dan trenutkom samoće. Sedeo
je u svojoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa i razmišljao.

Još pre nego što je pošao od kuće u kancelariju, primio je Itoov izveštaj o
gospodinu Bejnsu. Mladi student uopšte nije sumnjao; gospodin Bejns nije
Švedanin. Gospodin Bejns je sasvim izvesno nemački državljanin.

Ali Itoova sposobnost da barata germanskim jezicima nikada nije
impresionirala ni Trgovinsku misiju niti Tokoku, japansku tajnu policiju.
Budala valjda nije iščeprkala ništa o čemu bi mogla da govori, pomisli
gospodin Tagomi za svoj groš. Nespretan entuzijazam, kombinovan sa
romantičnim učenjima. Otkriva, uvek sumnja.

U svakom slučaju, konferencija sa gospodinom Bejnsom i postarijom
osobom sa Houm Ajlends će uskoro početi, prema zakazanom vremenu, koje
god nacionalnosti bio gospodin Bejns. A gospodinu Tagomiju se čovek
dopao. To je, zaključi on, osnovni talenat koji se može zamisliti kod čoveka
na visokom položaju – kao što je i on sam. Da prepozna dobrog čoveka kada
ga sretne. Intuicija za ljude. Skratiti sve ceremonije i spoljnu formu. Prodreti
do srca.

Srce, zatočeno u dve Jin linije crne strasti. Zadavljeno, ponekad, a ipak,
čak i tada, svetlost Janga, treperenje u centru. Dopada mi se, reče gospodin
Tagomi za sebe. Bio Nemac ili Šveđanin. Nadam se da mu je zarakain
odagnao glavobolju. Moram se setiti da ga to zapitam kao prvo. Interfon na
stolu zazvoni.

„Ne”, reče on žustro u interfon. „Bez diskusije. Ovo je trenutak za
Unutrašnju istinu. Poniranje u sebe.”

Iz sićušnog mikrofona začu se glas gospodina Remzija: „Gospodine, baš
je stigla vest iz Pres servisa. Kancelar Rajha je umro. Martin Borman.”
Remzijev glas zamuče. Tišina.

Gospodin Tagomi stade da misli, otkaži sve poslove danas. Diže se od
stola i poče brzo da korača gore dole stiskajući ruke. Da vidim. Odmah
poslati zvaničnu notu konzulu Rajha. To je manji posao; može i potčinjeni da
ga obavi. Duboko žaljenje, itd. Ceo Japan se pridružuje nemačkom narodu u
ovom tužnom času. Zatim? Prijem je od vitalnog značaja. Moram biti u
mogućnosti da istog trenutka primam informacije od Tokija.

Pritisnuvši dugme interfona, reče: „Gospodine Remzi, obezbedite vezu sa
Tokijom. Recite devojkama na centrali; budite budni. Ne smemo propustiti
saopštenja.”

„Da, gospodine”, odgovori gospodin Remzi.

„Ja ću od sada biti u svojoj kancelariji. Obustavite sve rutinske poslove.
Odbijte svakog posetioca koji dolazi uobičajenim poslom.”

„Gospodine?”

„Moram imati slobodne ruke u slučaju da je potrebna iznenadna akcija.”

„Da, gospodine.”

Pola časa kasnije, u devet, dođe poruka od najvišeg funkcionera
Imperijalne vlade na Zapadnoj obali, japanskog ambasadora u Pacifičkim
državama Amerike, uvaženog Barona L. B. Kelemakula. Forin Ofis je sazvao
vanrednu sednicu u zgradi Ambasade na Sater Stritu, i svaka Trgovinska
misija treba da pošalje ličnost na visokom položaju da prisustvuje sednici. U
ovom slučaju, mislilo se na gospodin Tagomija lično.

Nije bilo vremena za presvlačenje. Gospodin Tagomi pohita ka
ekspresnom liftu, siđe u prizemlje, i trenutak kasnije bio je već na putu
limuzinom Misije, crnim kadilakom model 1940. koji je vozio iskusan
uniformisani šofer Kinez.

Kod zgrade ambasade vide kola drugih dostojanstvenika parkirana
unaokolo, sve u svemu oko desetak. Videlo se kako se visoke glavešine, od
kojih je neke poznavao dok su mu neki bili nepoznati, penju širokim
stepeništem ambasade i ispunjavaju njenu unutrašnjost. Šofer gospodina
Tagomija otvori i pridrža vrata, i on brzo izađe stiskajući tašnu; bila je
prazna, jer nije imao da nosi nikakve hartije – ali bilo je bitno da ne izgleda
samo kao običan gledalac. Koračao je uza stepenice na takav način kao da u
zbivanjima igra ulogu od životnog značaja, iako mu u stvari nije bilo rečeno
o čemu će se na sastanku razgovarati.

Ličnosti su se okupljale u grupice; predvorje je žamorilo od razgovora.
Gospodin Tagomi se pridruži nekolikim pojedincima koje je poznavao,
klimajući glavom i poprimajući – zajedno sa njima – svečan izgled.

Ubrzo se pojavi službenik ambasade i uputi ih u veliku salu. Stolice već
postavljene, na sklapanje. Ulazili su jedan za drugim, sedali ćuteći, izuzev
nakašljavanja i šuškanja. Razgovor prestade.

Jedan gospodin sa svežnjem papira u rukama uputi se u prednji deo sale,
ka malo izdignutom stolu. Prugaste pantalone: predstavnik Forin Ofisa.

Nastade mala konfuzija. Druge ličnosti počeše tiho da razgovaraju; glave
su se naginjale jedna prema drugoj. „Gospodo”, reče čovek iz Forin Ofisa

glasnim, zapovedničkim glasom. Sada se sve oči upraviše ka njemu. „Kao što
znate, sada je potvrđeno da je rajhskancelar umro. Imamo zvanično
saopštenje iz Berlina. Ovaj sastanak, koji neće dugo trajati – moći ćete
uskoro da se vratite u svoje kancelarije – sazvan je da bismo vas obavestili o
našoj proceni nekoliko suparničkih frakcija u nemačkom političkom životu
od kojih se sada može očekivati da istupe i započnu borbu u kojoj nijedan
zahvat nije zabranjen, za mesto koje je upražnjeno smrću her Bormana.

Ukratko, evo tih poznatih ličnosti. Najistaknutiji, Herman Gering.
Saslušajte poznate pojedinosti, molim: debeljko, tako nazvan zbog svoje
figure, najpre odvažan vazduhoplovni as u prvom svetskom ratu, osnovao
Gestapo i imao veoma moćan položaj u pruskoj vladi. Jedan od
najnemilosrdnijih prvih nacista, ali su kasniji epikurejski ekscesi doveli do
zavaravajuće slike o njegovoj prijatnoj vinopijskoj naravi, što vam naša vlada
traži da odbijete. Taj čovek, iako se za njega kaže da je nezdrav, eventualno
čak i morbidan u pogledu apetita, više liči na samozadovoljavajuće cezare iz
starog Rima, čija je moć vremenom rasla umesto da opada. Bleštava slika te
ličnosti u togi sa lavovima mezimcima, sa ogromnim zamkom punim trofeja i
umetničkih predmeta nesumnjivo je tačna. Za vreme rata su teretni vozovi
vukli pokradene dragocenosti na njegova privatna imanja. Naša ocena: taj
čovek žudi za ogromnom vlašću, i sposoban je da je dobije.
Najsamozadovoljniji od svih nacista, i predstavlja izrazitu suprotnost
pokojnom H. Himleru, koji je živeo u oskudici sa malom platom. Her Gering
je predstavnik pljačkaškog mentaliteta, koristi vlast kao sredstvo sticanja
ličnog bogatstva. Primitivan mentalitet, čak i prost, ali prilično inteligentan
čovek, možda najinteligentniji od svih nacističkih šefova. Cilj njegovih
akcija: slavljenje svoje ličnosti na način starih imperatora.

Sledeći, her J. Gebels. U mladosti preležao poliomielitis. Poreklom
katolik. Briljantan govornik, pisac, elastičan i fanatičan duh, duhovit,
uglađen, svetski čovek. Veoma aktivan kod žena. Elegantan. Obrazovan.
Veoma sposoban. Mnogo radi; gotovo bezuman nagon za upravljanjem. Kažu
da se nikada ne odmara. Veoma poštovana ličnost. Može da bude šarmantan,
ali kažu da se odlikuje jarošću kojoj nema premca među ostalim nacistima.
Ideološka orijentacija navodi na srednjovekovni jezuitizam pooštren
postromantičnim germanskim nihilizmom. Smatraju ga jedinim autentičnim
intelektualcem u Partaju. U mladosti je imao ambicije da postane dramski
pisac. Mali broj prijatelja. Potčinjeni ga ne vole, ali je ipak sjajan proizvod
mnogih najboljih elemenata u evropskoj kulturi. U korenu njegove ambicije

nije postizanje zadovoljstva samim sobom, već vlast čisto radi njenog
korišćenja. Organizacioni stav u smislu klasične Pruske države.

Her R. Hajdrih.”

Funkcioner Forin Ofisa zastade, podiže oči i pogleda po svima unaokolo.
Onda nastavi.

„Mnogo mlađa ličnost od gore spomenutih, pomagao je prvobitnu
Revoluciju 1932. godine. Karijerista u elitnim S.S. Potčinjeni H. Himlera,
možda je odigrao neku ulogu u Himlerovoj još ne u potpunosti objašnjenoj
smrti 1948. godine. Zvanično je eliminisao ostale takmičare u političkom
aparatu kao što su A. Ajhman, V. Šelenberg, i dr. Za ovog čoveka kažu da ga
se boje mnogi ljudi iz Partaja. Zadužen za kontrolu nad elementima Vermahta
po obustavljanju neprijateljstava u čuvenom sukobu između policije i vojske
koji je doveo do reorganizacije vladinog aparata, iz čega je N. S. D. A. P.
izašla kao pobednik. Sve vreme podržavao M. Bormana. Proizvod elitne
obuke, ali ipak pre takozvanog S. S. Sistema zamka. Kažu da je bez
afektivnog mentaliteta u klasičnom smislu. Zagonetan u pogledu nagona.
Možda se može reći da ima koncepciju društva koja ljudsku borbu shvata kao
niz igara: neobična kvazi-naučna izdvojenost koja se nalazi i u izvesnim
tehnološkim krugovima. Nije partner u ideološkim raspravama. Rezime:
može se nazvati najmodernijim po mentalitetu; post-prosvetiteljski tip,
raščišćava sa takozvanim potrebnim iluzijama kao što je vera u Boga, itd.
Naučnici iz oblasti društvenih nauka u Tokiju ne mogu izmeriti značenje tog
takozvanog realnog mentaliteta, zbog toga ovog čoveka moramo smatrati
enigmom. Međutim, treba zapaziti sličnost sa propadanjem afektivnosti u
patološkoj šizofreniji.”

Gospodin Tagomiju se smuči dok je slušao.

„Baldur von Širah. Bivši rukovodilac Hitlerove omladine. Smatraju ga
idealistom. Privlačne pojave, ali smatra se da nije veoma iskusan niti
sposoban. Iskreno veruje u ciljeve Partaja. Bio je zadužen za isušivanje
Mediterana i reklamaciju ogromnih površina obradive zemlje. Takođe je
ublažavao opaku politiku rasnog istrebljenja u slovenskim zemljama
početkom pedesetih godina. Založio se direktno kod nemačkog naroda da se
ostatku slovenskih naroda dozvoli egzistencija u zatvorenim regionima nalik
na rezervate u oblasti Hartlenda. Zalagao se za ukidanje izvesnih formi
ubijanja iz milosrda i medicinskog eksperimentisanja, ali u tome nije uspeo.

Doktor Sais-Inkvart. Bivši austrijski nacista, sada zadužen za kolonijalna

područja Rajha, odgovoran za kolonijalnu politiku. Možda najomraženiji
čovek na teritoriji Rajha. Priča se da je podsticao na većinu ako ne i sve
represivne mere prema pokorenim narodima. Sarađivao sa Rozenbergom na
ideološkim pobedama najalarmantnijeg grandioznog tipa, kao što je pokušaj
sterilizacije celokupnog ruskog stanovništva preostalog po okončanju
ratovanja. O ovome nema pouzdanih činjenica, ali se smatra da je jedan od
nekoliko odgovornih za odluku da se Afrički kontinent potpuno uništi
plamenom, što je stvorilo uslove genocida za crnačko stanovništvo.
Verovatno po temperamentu najbliži prvobitnom Fireru, A. Hitleru.”

Predstavnik Forin Ofisa prestade sa svojim suvim, sporim recitovanjem.

Gospodin Tagomi pomisli, ja ću da pobesnim.

Moram da izađem odavde; dobio sam napad. Telo mi izbacuje stvari iz
sebe izbljuvava ih – umirem. S mukom se podiže na noge, jurnu prolazom
kroz sredinu pored drugih stolica i ljudi. Jedva je video. Da stignem do
klozeta. Trčao je prolazom.

Nekoliko glava se okrenu. Videli su ga. Poniženje. Pripala mu muka na
važnom sastanku. Izgubio se. Protrča dalje, kroz otvorena vrata koja je
pridržavao službenik ambasade.

Panika odjednom prestade. Pogled mu više nije bio zamagljen; opet je
video predmete oko sebe. Čvrst pod, zidove.

Napad vrtoglavice. Poremećaj srednjeg uha, bez sumnje.

Mislio je, diencefalon, staro drevno moždano stablo, počinje da gnjavi.

Neki trenutni organski slom.

Misli sa samopouzdanjem. Seti se reda u svetu. Čemu prići? Religiji?
Pomisli: a sada gavotu izvesti umirujuće. Sjajno oboje, sjajno oboje, lepo ste
je uhvatili. Tačno tako treba. Mala forma prepoznatljivog sveta, Gondolijeri
G.&S.[29] Zatvori oči, zamisli trupu D’Uali Kart onako kako ih je video na
turneji posle rata. Ograničeni, ograničeni svet…

Jedan službenik ambasade, tu uz njega: „Gospodine, mogu li da vam
pomognem?”

Gospodin Tagomi se pokloni. „Sada mi je dobro.”

Čovekovo lice spokojno, puno obzira. Bez podsmeha. Oni mu se svi
smeju, verovatno? gospodin Tagomi je mislio. Dole ispod?

Postoji zlo! Ono je stvarno, tvrdo kao cement.

Ne mogu da verujem u to. Ne mogu to da podnesem. Zlo nije gledište.

Lutao je predvorjem, čuo saobraćaj na Sater Stritu, predstavnika Forin Ofisa
kako govori skupu. Cela naša religija je pogrešna. Šta da učinim? pitao se.
Ovde do ulaznih vrata ambasade; jedan službenik ih otvori, i gospodin
Tagomi siđe niz stepenice do staze. Parkirana kola. Njegova. Šoferi stoje.

To se sastoji u nama. U svetu. Izliveno na nas, prolazi nam skroz u tela, u
duhove, srca, i u sam pod.

Zašto?

Mi smo slepe krtice. Provlačimo se kroz zemlju, pipkamo gubicama.
Ništa ne znamo. To sam primetio… Sada ne znam kamo ću. Jedino da vrištim
od straha. Da pobegnem. Žalosno.

Smejte mi se, pomisli videvši šofere kako ga posmatraju dok prilazi
kolima. Zaboravio sam torbu. Ostavio je tamo, pored stolice. Sve oči su bile
uprte u njega kada klimnu svom šoferu. Vrata mu se pridržavaju; on se uvuče
u kola. Odvedi me u bolnicu, mislio je. Ne, vozi me nazad u kancelariju.
„Nipon Tajms”, glasno reče. „Vozi polako.” Posmatrao je grad, automobile,
trgovine, visoke zgrade, veoma moderne. Ljude. Sav taj svet koji ide svojim
poslovima.

Kada je stigao u kancelariju dade nalog gospodinu Remziji da zove jednu
drugu Trgovinsku misiju, Misiju za obojene rude i da zamoli da mu se njihov
predstavnik na sastanku u Forin Ofisu javi kada se vrati. Malo pre podneva,
čovek se javi.

„Verovatno ste primetili moju muku na sastanku,” reče gospodin Tagomi
u telefon. „Bilo je bez sumnje uočljivo za sve, naročito kada sam onako
odjurio.”

„Ništa nisam video,” reče čovek iz Obojenih ruda. „Ali posle sastanka vas
nisam video pa sam mislio, šta bi sa vama.”

„Taktični ste,” tužno reče gospodin Tagomi.

„Nisam uopšte. Siguran sam da su svi bili i suviše zaokupljeni
predavanjem Forin Ofisa da bi obraćali pažnju na ma šta drugo. A što se tiče
onog što se dešavalo posle vašeg odlaska – jeste li ostali do kraja spiska
aspiranata u borbi za vlast? To je bilo prvo.”

„Čuo sam do onog dela o Doktoru Sais-Inkvartu.”

„Posle toga, govornik je naširoko razvezao o ekonomskoj situaciji tamo.
Houm Ajlends smatra, da plan Nemačke da stanovništvo Evrope i Severne
Azije svede na status robova – plus ubijanje svih intelektualaca, buržoaskih

elemenata, patriotske omladine i koga sve ne – predstavlja ekonomsku
katastrofu. Spasla su ih samo fantastična tehnološka dostignuća nemačke
nauke i industrije. Čudesna oružja, tako reći.”

„Da,” reče gospodin Tagomi. Sedeći za stolom, držeći jednom rukom
telefon, nasu sebi šolju vrelog čaja. „Kao što su učinila i njihova čudesna
oružja Fau-jedan i Fau-dva i mlazni lovci za vreme rata.”

„To je hokus-pokus biznis,” reče čovek iz Obojenih ruda. „Uglavnom,
primena atomske energije zadržala je stvari u jednom komadu. I to njihovo
cirkuzantsko putovanje raketom na Mars i Veneru. Istakao je da i pored sveg
njihovog uzbudljivog značaja, takva putovanja nisu donela nikakve
ekonomske koristi.”

„Ali su dramatična,” reče gospodin Tagomi.

„Njegova prognoza je mračna. On smatra da većina nacista na visokim
položajima odbija da se suoči sa činjenicama vis-a-vis njihovog teškog
ekonomskog stanja. Time oni ubrzavaju tendenciju ka većim avanturama tour
de force,[30] manjoj predvidljivosti, smanjivanju stabilnosti uopšte. Ciklus
manijačkog entuzijazma, zatim straha, pa očajničkih odluka Partaj – pa,
objasnio je da sve to ima za tendenciju da na vrh dovede najneodgovornije i
najbrzopletije aspirante.” gospodin Tagomi klimnu glavom.

„Zato moramo pretpostaviti da će doći do najgoreg, a ne najboljeg izbora.
U ovom sukobu će trezveni i odgovorni elementi pretrpeti poraz.”

„Za koga je rekao da je najgori?” zapita gospodin Tagomi.

„R. Hajdrih. Doktor Sais-Inkvart. H. Gering. Prema mišljenju Imperijalne
vlade.”

„A najbolji?”

„Eventualno B. von Širah i doktor Gebels. Ali tu je bio manje
eksplicitan.”

„Je li bilo još nešto?”

„Rekao nam je da u ovom trenutku moramo više nego ikada verovati u
Imperatora i Kabinet. Da na Dvor možemo gledati sa poverenjem.”

„Je li bio minut ćutanja?”

„Da.”

Gospodin Tagomi se zahvali čoveku iz Obojenih ruda i spusti slušalicu.

Dok je sedeo i pio čaj, zazvoni interfon. Začu se glas Gospođice

Efreikian: „Gospodine, želeli ste da uputite poruku nemačkom konzulu.”
Ćutanje. „Jeste li želeli sada da mi je izdiktirate?”

Tako je, shvati gospodin Tagomi. Bio sam zaboravio. „Dođite u
kancelariju,” reče.

Ona uskoro uđe, osmehujući mu se sa nadom. „Je li vam bolje,
gospodine?”

„Da. Pomogla mi je injekcija.” Razmišljao je. „Podsetite me. Kako se
zove nemački konzul?”

„Znam, gospodine. Freiher Hugo Rajs.”

„Mein Her,” započe gospodin Tagomi. „Stigla nam je potresna vest da je
vaš vođ, her Martin Borman, preminuo. Oči mi se pune suzama dok pišem
ove reči. Kada se setim odvažnih dela koja je izvršio her Borman
obezbeđujući spas nemačkog naroda od neprijatelja i u zemlji i u instranstvu,
kao i impresivnih strogih mera zavedenih prema zabušantima i izdajnicima
koji bi izdali viziju kosmosa celog čovečanstva, u koji su sada plavokose i
plavooke nordijske rase pohrlile posle eona u svojoj…” Zastade. Nije mogao
da završi ni na koji način. Gospođica Efreikian zaustavi svoj magnetofon,
očekujući.

„Ovo su velika vremena,” reče on.

„Da li da i to snimim, gospodine? Je li to poruka?” U nedoumici, ponovo
pokrenu aparat.

„Obraćao sam se vama.” reče gospodin Tagomi.

Ona se osmehnu.

„Vratite traku da vidim šta sam rekao,” reče gospodin Tagomi.

Prenosnik trake se zavrte. Onda je čuo svoj glas, sićušan i metalnog tona,
iz zvučnika. „…Izvršio her Borman obezbeđujući spas…” Slušao je cilikanje
slično glasu insekta, kako se odvija bez veze i bez reda. Lepetanje i
izgrebavanje iz korteksa, pomisli.

„Imam zaključak,” reče kada prenosnik prestade da se okreće. „Rešenosti
da se uzdignu i prinesu sebe na žrtvu, i time dobiju mesto u istoriji sa koga ih
nijedan oblik života ne može istisnuti, ma šta se dogodilo.” Zastade. „Svi smo
mi insekti”, reče gospođici Efreikian. „Batrgamo se prema nečemu strašnom
ili božanstvenom. Zar se ne slažete?” Pokloni se. Gospođica Efreikian, sedeći
sa svojim magnetofonom, lako mu se nakloni za uzvrat.

„Pošaljite to,” reče joj. „Potpišite; i tako dalje. Obradite rečenice, ako

želite, tako da nešto znače.” Dok je polazila iz kancelarije, on dodade: „ili
tako da ne znače ništa. Koje god hoćete.”

Ona ga radoznalo pogleda dok je otvarala vrata kancelarije.

Pošto je otišla, on poče da radi na dnevnim rutinskim poslovima. Ali
gospodin Remzi je gotovo smesta bio na interfonu. „Gospodine, traži vas
gospodin Bejns.”

Dobro, pomisli gospodin Tagomi. Sada možemo da započnemo važan
razgovor. „Dajte mi ga”, reče uzimajući slušalicu.

„Gospodine Tagomi”, dopre glas gospodina Bejnsa.

„Dobar dan. Zbog vesti o smrti Kancelara Bormana morao sam
neočekivano da izađem iz kancelarije danas pre podne. Međutim…”

„Da li je gospodin Jatabe stupio u kontakt sa vama?”

„Još ne”, reče gospodin Tagomi.

„Jeste li vašem osoblju rekli da paze kada on dođe?” reče gospodin Bejns.
U glasu mu se osećala uznemirenost.

„Da,” reče gospodin Tagomi. „Uvešće ga čim dođe.” Podseti se da to
treba da kaže gospodin Remziju do sada još do toga nije stigao. Znači,
nećemo započeti razgovore sve dok se stari gospodin ne pojavi glavom i
bradom? Oseti očajanje. „Gospodine,” poče. „Meni je stalo da počnemo.
Hoćete li nam prikazati vaše injekcione kalupe? Mada smo danas pometeni.”

„Došlo je do promene”, reče gospodin Bejns. „Čekaćemo gospodina
Jatabea. Jeste li sigurni da nije stigao? Želim da mi date reč da ćete me
obavestiti čim vam se javi. Molim vas potrudite se, gospodine Tagomi.” Glas
gospodina Bejnsa bio je napet, istrzan.

„Dajem vam reč.” Sada i on oseti uznemirenost. Bormanova smrt; to je
izazvalo promenu. „U međuvremenu,” reče brzo, „bilo bi mi drago da se
nađem sa vama, možda danas za ručkom. Pošto još nisam ugrabio priliku da
ručam.” Improvizujući, nastavi, „iako ćemo čekati da kasnije razgovaramo o
detaljima, možda bismo mogli da razmišljamo o uslovima u svetu uopšte,
posebno…”

„Ne”, reče gospodin Bejns.

Ne? – pomisli gospodin Tagomi. „Gospodine”, reče, „danas se ne osećam
dobro. Imao sam jedan žalostan incident; nadao sam se da ću vam ga
poveriti.”

„Žao mi je”, reče gospodin Bejns. „Telefoniraću vam kasnije.” Telefon

škljocnu. Naglo je spustio slušalicu.
Uvredio sam ga, pomisli gospodin Tagomi. Mora da je tačno shvatio da

sam zakasnio da obavestim osoblje o starom gospodinu. Ali to je sitnica;
pritisnu dugme interfona i reče: „Gospodine Remzi, molim vas dođite u moju
kancelariju.” To mogu odmah da ispravim. Tu ima nešto više, zaključi on.
Smrt tog Bormana ga je uzdrmala.

Sitnica – a ipak govori o mom glupavom i nemarnom stavu. Gospodin
Tagomi se oseti krivim. Ovaj dan nije dobar. Trebalo je da pitam
proročanstvo za savet, da otkrijem koji je to Trenutak. Odlutao sam daleko od
Taoa;[31] to je očigledno.

Po kojem od šezdeset četiri heksagrama, pitao se, ja radim? Otvori fioku
svog radnog stola, izvuče Ji Đing i stavi dva toma knjige na sto. Toliko
mnogo treba pitati mudrace. Toliko je pitanja u meni koja jedva mogu da
sročim…

Kada gospodin Remzi uđe u kancelariju, on je već bio dobio heksagram.
„Pogledajte, gospodine Remzi.” Pokaže mu knjigu. Bio je heksagram
Četrdeset sedam. Ugnjetavanje – Iscrpljenje.

„Loš znak, sve u svemu”, reče gospodin Remzi. „Šta ste pitali,
gospodine? Ako nije uvredljivo da pitam.”

„Pitao sam za Trenutak”, reče gospodin Tagomi. „Trenutak za sve nas.
Nema pokretnih redova. Statički heksagram.” Onda zatvori knjigu.

U tri sata tog popodneva, Frenk Frink, koji je sa svojim poslovnim
partnerom i dalje čekao na odluku Vajndama-Metsona o novcu, odluči da se
obrati proročanstvu za savet. Kako će stvari ispasti? zapita i baci novčiće.
Heksagram je bio Četrdeset sedam. Dobi jednu pokretnu liniju, Devetku na
petom mestu.

Nos i stopala su mu odsečeni.
Ugnjetavanje od strane čoveka sa purpurnim podvezicama.
Radost dolazi tiho.
Čoveku pomaže da prinosi žrtve i daje pomazanja.

Dugo vremena – bar pola časa – proučavao je stih i materijal povezan sa
njim trudeći se da dokona šta bi to moglo da znači. Uznemiravao ga je

heksagram, a posebno pokretna linija. Najzad preko volje zaključi da novca
neće biti.

„I suviše se oslanjaš na tu stvar”, reče Ed Makarti. U četiri sata, pojavi se
kurir iz Korporacije V. M. i pruži Frinku i Makartiju koverat od manile. U
kovertu nađoše overen ček na dve hiljade dolara.

„Znači, nisi bio u pravu”, reče Makarti.
Frink pomisli: onda proročanstvo mora da se odnosi na neku posledicu
ovoga u budućnosti. To je ona nevolja; naknadno, kada se već dogodilo,
možeš da pogledaš unazad i da tačno vidiš šta je značilo. Ali sada…
„Možemo da počnemo sa radionicom”, reče Makarti.
„Danas? Odmah sada?” Osećao se umoran.
„Zašto da ne? Imamo ispunjene narudžbine; samo da ih gurnemo na
poštu. Što pre to bolje. A materijal koji možemo da dobijemo ovde podići
ćemo sami.” Oblačeći jaknu, Ed krete ka vratima Frinkove sobe.
Bili su nagovorili Frinkovog gazdu da im izda suteren zgrade. Sada se
koristio kao ostava. Kada izbace kutije, moći će da postave svoju radnu
tezgu, sprovedu instalacije, svetlost, i počnu da montiraju motore i kaiševe.
Napravili su skice, specifikacije, spiskove delova. Tako su u stvari već bili
počeli.
Ušli smo u biznis, shvati Frank Frink. Čak su se složili i oko imena.

EDFRANK NAKIT PO PORUDŽBINI

„Najviše što možemo danas da uradimo.” reče on, „je da kupimo drvo za
tezgu, i možda električne delove. Ali ništa za nakit.”

Onda odoše na stovarište drvene građe u južnom San Francisku. Za jedan
sat dobili su drvo.

„Šta te muči?” zapita Ed Makarti dok su ulazili u gvožđarsku radnju na
veliko.

„Novac. Pritiskuje me. Finansirati stvari na takav način.”
„Stari V. M. razume”, reče Makarti.
Znam, pomisli Frink. „Zato me to i muči. Stupili smo u njegov svet. Mi
smo kao i on. Je li to prijatna pomisao?”
„Ne gledaj unazad”, reče Makarti. „Gledaj unapred. Gledaj na posao.”
Gledam ja unapred, mislio je Frink. Pomisli na heksagram. Kakve žrtve

da prinesem, i kakva to pomazanja? I kome?

7.

Krajem nedelje Robertu Čildanu se javiše telefonom Kasure, zgodan mladi
japanski par koji je bio u njegovoj radnji, i pozvaše ga u svoj stan na večeru.
On je već čekao da mu se oni opet jave, i bio je presrećan.

Zatvori Američke umetničke rukotvorine Inc. malo ranije, i uzme pedikab
do ekskluzivne četvrti gde su stanovali Kasure. Poznavao je taj kraj, iako tu
nisu živeli belci. Dok ga je pedikab vozio vijugavim ulicama sa travnjacima i
vrbama, Čildan je posmatrao moderne stambene zgrade i divio se eleganciji
projekata. Balkoni od kovanog gvožđa, stubovi koji su hrlili uvis a ipak bili
moderni, pastelne boje, korišćenje raznovrsnih tekstura… sve je to činilo
umetničko delo. Sećao se vremena kada je tu bio sam šut iz rata.

Mala japanska deca koja su se napolju igrala posmatrala su ga bez
komentara, pa se onda vraćala svom fudbalu ili bejzbolu; ali, pomisli on, ne i
odrasli; dobro obučeni mladi Japanci, koji su parkirali svoja kola ulazeći u
stambene zgrade, primećivali su ga sa većim interesovanjem. Da li ovde
stanuje? možda su se pitali. Mladi japanski biznismeni koji se vraćaju kući iz
svojih kancelarija… ovde su stanovali čak i šefovi Trgovinskih misija. Zapazi
parkirane Kadilake. Kako ga je pedikab dovozio bliže cilju njegovog puta,
postajao je sve nervozniji.

Ubrzo zatim, penjući se stepenicama u stan Kasurinih, mislio je; evo me, i
to nisam pozvan u poslovnom kontekstu, već kao gost na večeru. Naravno da
se posebno potrudio oko odeće; bar je mogao da se pouzda u svoj izgled. Moj
izgled, pomisli. Da, to je. Kako izgledam? Ne mogu nikoga zavarati; ne
spadam ovde. Na ovoj zemlji koju su belci raskrčili i gde su izgradili jedan od
svojih najlepših gradova, ja sam autsajder u svojoj sopstvenoj zemlji.

Zastrtim holom dođe do ulaznih vrata, zazvoni. Vrata se ubrzo otvoriše.
Pojavi se mlada gospođa Kasura, u svilenom kimonu i obiju,[32] sa dugom

crnom kosom koja joj se u blistavoj pletenici spuštala niz vrat, smešila se
dobrodošlicom. Iza nje, u dnevnoj sobi, stajao je njen muž sa čašicom u ruci i
klimao glavom.

„Gospodine Čildan. Uđite.”

On uđe klanjajući se.

Do krajnosti ukusno. I – tako asketski. Vrlo malo nameštaja. Svetiljka,
sto, polica sa knjigama, grafika na zidu. Neverovatni japanski osećaj za vabi.
Na engleskom ne postoji ni ta misao. Sposobnost da se u jednostavnim
predmetima nađe lepota iznad lepote komplikovanog ili kitnjastog. To ima i
veze sa rasporedom stvari.

„Hoćete nešto da popijete?” zapita gospodin Kasura. „Skoč sa sodom?”

„Gospodine Kasura,” započe on.

„Pol”, reče mladi Japanac. Onda pokaže na svoju ženu. „Beti. A vi ste?”

„Robert,” promrmlja, gospodine Čildan.

Sedeći na mekom ćilimu sa svojim pićem u rukama, slušali su koto,
japansku harfu sa trinaest struna. Ploču je nedavno izdao japanski H. M. V., i
bila je prilično popularna. Čildan primeti da su svi delovi gramofona skriveni,
čak i zvučnik. Nije mogao da razazna odakle dolazi zvuk.

„Pošto nismo znali šta volite da jedete”, reče Beti, „išli smo na sigurno. U
električnoj rerni se peče goveđi odrezak. Uz to imamo pečeni krompir sa
sosom od milerama i luka. Izreka kaže: nećeš pogrešiti ako novom gostu prvi
put poslužiš odrezak.”

„Vrlo dobro”, reče Čildan. „Baš volim odrezak.” I tako je bilo. Retko ga
je jeo. Velika stovarišta sa Srednjeg zapada više nisu mnogo slala na Zapadnu
obalu. Nije se sećao kada je poslednji put jeo dobar odrezak.

Sada je bio trenutak da da svoj poklon.

Iz džepa od kaputa izvadi mali zamotuljak od hartije. Diskretno ga položi
na nizak sto. Oni ga oboje odmah primetiše, te je morao da kaže: „Sitnica za
vas. Da pokaže delić te opuštenosti i zadovoljstva koje osećam što sam
ovde.”

Njegova ruka odmota hartiju pokazujući im poklon. Komad slonovače
koji su pre jednog veka izrezbarili kitolovci iz Nove Engleske. Sićušan
ukrašen umetnički predmet, rezbarija na kosti. Lice im zasja poznavanjem
rezbarije na kosti koje su stari pomorci izrađivali u slobodno vreme. Ni jedna
jedina stvar nije mogla jače da izrazi staru kulturu S. A. D. Ćutanje.

„Hvala” reče Pol. Robert Čildan se pokloni.

Onda za trenutak zavlada mir u njegovom srcu. Ovo prinošenje žrtve, ovo
– kako to Ji Đing reče – pomazanje. Time je učinjeno ono što je trebalo da se
učim. Počelo je da popušta nešto od zabrinutosti i pritiska koje je osećao u
poslednje vreme.

Od Reja Kalvina je primio naknadu za Kolt ‘44, kao i mnoga pismena
uverenja da se to više neće ponoviti. A ipak mu nije bilo lakše oko srca.
Samo je sada, u ovoj situaciji koja sa time nije imala nikakve veze, za
trenutak izgubio osećaj da stvari stalno odlaze ukrivo. Taj vabi oko njega,
zračenje skladnosti… to je to, zaključi on. Srazmera. Ravnoteža. Oni su
toliko blizu Taou, ovo dvoje mladih Japanaca. Zato sam ja onda reagovao na
njih. Osetio sam Tao preko njih. Video sam ga za jedan tren.

Kako bi to izgledalo, mislio se, zaista poznavati Tao? Tao je ono što
najpre pusti svetlost unutra, pa onda tamu. Upriličuje međusobnu igru dve
prvobitne sile, tako da uvek postoji obnavljanje. Zbog toga se sve to ne
istroši. Vasiona se nikada neće ugasiti zato što se baš onda kada izgleda da je
tama sve prekrila, da je istinski preovladala, ponovo rađa novo seme svetlosti
u samim dubinama. To je Put. Kada seme padne, pada u zemlju, u tle. I tamo
dole, ispod, neviđeno, oživljava.

„Ordevr”, reče Beti. Kleknula je i pružila tanjir sa malim krekerima od
sira, i drugim stvarima. On uze dva sa zahvalnošću.

„Međunarodne vesti su ovih dana vrlo aktuelne”, reče Pol dok je srkutao
piće. „Dok sam večeras vozio kući slušao sam direktan prenos velikog
spektakularnog državnog pogreba u Minhenu, sa mitingom od pedeset hiljada
ljudi, zastavama, i tako tim. Mnogo su pevali „Ich hatte einen Kamerad.”[33]
Sada je telo izloženo za sve vernice.”

„Da, bilo je tužno”, reče Robert Čildan. „Ta iznenadna vest početkom
nedelje.”

„Nipon Tajms kaže večeras da pouzdani izvori izjavljuju da je B. fon
Širak u kućnom pritvoru,” reče Beti. „Po nalogu Odeljenja bezbednosti.”

„Loše”, reče Pol, vrteći glavom.

„Vlasti bez sumnje žele da održe red”, reče Čildan. „Jer je fon Širah
poznat po brzopletim i tvrdoglavim, čak nesazrelim akcijama. Mnogo
sličnosti sa R. Hesom u prošlosti. Setite se ludačkog bega u Englesku.”

„I šta još donosi Nipon Tajms?” zapita Pol svoju ženu. „Puno zbrke i

intriga. Vojne jedinice se kreću tamo-amo. Listovi su obustavljeni. Granični
prelazi zatvoreni. Zaseda Rajhstag. Svi drže govore.”

„To me podseća na fini govor doktora Gebelsa koji sam čuo”, reče Robert
Čildan. „Na radiju, pre oko godinu dana. Mnogo duhovite grdnje. Držao je
publiku u šaci, kao i obično. Prešao je čitav spektar emocija. Nema sumnje;
pošto je pravi Adolf Hitler otpao, doktor Gebels je prvi nacistički govornik.”

„Tačno”, složiše se Pol i Beti, klimajući glavama. „Doktor Gebels ima i
finu decu i ženu,” nastavi Čildan. „Ličnosti veoma visoke klase.”

„Tačno”, opet se složiše Pol i Beti. „Porodičan čovek, nasuprot jednom
broju drugih velikih mogula tamo,” reče Pol. „Sumnjivih seksualnih
sklonosti.”

„Ja ne bih pridavao značaja glasinama”, reče Čildan. „Mislite na takve
kao što je E. Rem? Stara priča. Već davno izbrisana.”

„Mislim više na H. Geringa”, reče Pol, polako srkućući piće koje je
pažljivo zagledao. „Priče o orgijama u stilu rimskih, sa raznim odabranim
fantastičnim stvarima. Da vas podiđu žmarci kad samo čujete.”

„Laži”, reče Čildan.

„Pa, ne vredi o tome razgovarati”, reče Beti taktično i pogleda ih obojicu.

Popili su piće, i ona ode da ponovo napuni čaše.

„U političkim diskusijama uzavri mnogo krvi”, reče Pol. „I to svuda.
Bitno je sačuvati bistru glavu.”

„Da”, saglasi se Čildan. „Spokojstvo i red. Tako da se stvari povrate u
uobičajenu stabilnost.”

„Period posle smrti uvek je kritičan u totalitarnom društvu,” reče Pol.
„Nedostatak tradicije uz institucije srednje klase.” Prekide rečenicu. „Možda
bolje da ostavimo politiku.” Nasmeši se. „Kao u starim studentskim danima.”

Robert Čildan oseti kako mu krv navali u lice i naže se nad svoje novo
piće da bi se sakrio od očiju domaćina. Kako je strašno počeo. Budalasto i
glasno raspravljao o politici; bio je grub u svom neslaganju, i jedino je
domaćinov spretni takt bio dovoljan da spase veče. Koliko imam da učim,
mislio je Čildan. Oni su tako dražesni i uglađeni. A ja – beli varvarin. Istina
je.

Jedno vreme zadovoljavao se srkutanjem pića, zadržavajući na licu
veštački izraz uživanja. Moram potpuno da ih pratim, reče sebi. Da se uvek
slažem.

Ipak, pomisli u panici, pamet mi se pomutila od pića. Pa umor i nervoza.
Mogu li ja to? Ionako me više nikada neće pozvati; već je i suviše kasno.
Oseti očajanje.

Beti, koja se vratila iz kuhinje, ponovo sede na ćilim. Što je privlačna,
opet pomisli Robert Čildan. Vitko telo. Figure su im tako nadmoćne; ne
debele, ne okruglaste. Nisu joj potrebni ni prsluče niti pojas. Moram da
sakrijem želju; to po svaku cenu. A ipak je s vremena na vreme krišom bacao
poglede na nju. Divne tamne boje njene kože, kose, i očiju. Mi smo polu-
pečeni u poređenju sa njima. Pustili nas iz peći pre nego što smo bili gotovi.
Stari domorodački mit; istina, jeste.

Moram da odvratim misli. Da nađem neku društvenu temu, bilo šta.
Pogledom je lutao unaokolo, tražeći nekakav predmet. Tišina je teško
odstupala, dok je u njemu strujalo od napetosti. Nepodnošljivo. Šta da kaže,
do đavola? Nešto bezopasno. Pogled mu pade na jednu knjigu na niskom
crnom ormaniću od tikovine.

„Vidim da čitate Skakavac pritiska”, reče. „Čujem o njemu iz mnogih
usta, ali zbog pritiska posla ne mogu da posvetim pažnju.” Podiže se i krenu
da uzme knjigu, pažljivo ispitujući njihove izraze lica; izgledalo je da
potvrđuju taj gest društvenosti, i zato nastavi. „Neka misterija? Oprostite mi
zbog mog bezdanog neznanja.” Prevrtao je stranice.

„Nije misterija”, reče Pol. „Naprotiv, interesantna forma fikcije, možda u
žanru naučne fantastike.”

„Ma ne.” pobuni se Beti. „Nema tu nikakve nauke. Radnja nije smeštena
u budućnosti. Naučna fantastika se bavi budućnošću, posebno budućnošću u
kojoj je nauka napredovala od ovog danas. Knjiga ne zadovoljava nijednu
premisu.”

„Ali”, reče Pol, „govori o alternativnoj sadašnjosti. Ima mnogo takvih
poznatih romana naučne fantastike.” Onda objasni Robertu: „Oprostite što
insistiram na ovome, ali kao što moja žena zna, dugo sam se bio oduševljavao
naučnom fantastikom. Počeo sam sa tim hobijem još u detinjstvu; imao sam
samo dvanaest godina. To je bilo u prvim danima rata.”

„Shvatam,” reče Robert Čildan učtivo.

„Da li biste hteli da pozajmite Skakavca?” zapita Pol. „Mi ćemo ga
uskoro pročitati, svakako za dan dva. Pošto mi je kancelarija u gradu,
nedaleko od vaše cenjene radnje, mogao bih sa zadovoljstvom da vam ga

donesem za vreme ručka.” Zaćutao je, pa zatim – možda, pomisli Čildan,
zahvaljujući znaku od Beti – nastavi: „Vi i ja, Roberte, bismo mogli tom
prilikom zajedno da ručamo.”

„Hvala”, reče Robert. To je bilo sve što je mogao da kaže. Ručak, u
jednom od pomodnih restorana u centru gde dolaze poslovni ljudi. On i ovaj
uglađeni moderni mladi Japanac na visokom nivou. To je bilo i suviše; oseti
kako mu se muti pred očima. Ali nastavi da razgleda knjigu odobravajući
glavom. „Da”, reče, „ovo zaista izgleda interesantno. Baš bih voleo da je
pročitam. Nastojim da budem u toku.” Da li je bilo u redu da to kaže?
Priznanje da ga knjiga interesuje zato što je u modi. Možda to nije bilo na
nivou. Nije znao, ali je osećao da nije. „Ne može se prosuđivati po tome što
je knjiga bestseler”, reče. „To svi znamo. Mnogi bestseleri su strašne
gluposti. Ovo, međutim…” pokoleba se, obeshrabren.

Beti reče: „Ništa tačnije. Prosečan ukus zaista za žaljenje.”

„Kao i u muzici”, reče Pol. „Nikakav interes za autentični američki
narodni džez, kao primer Roberte, volite li recimo, Banka Džonsona i Kid
Orija i slične? Rani Diksilend? Ja imam zbirku ploča takve stare muzike,
originalna Dženet produkcija.”

Robert reče: „Na žalost vrlo malo znam o crnačkoj muzici.” Nisu
izgledali baš zadovoljni njegovim odgovorom. „Više volim klasičnu muziku.
Baha i Betovena.” To je svakako bilo prihvatljivo. Sada pomalo oseti mržnju.
Je li trebalo da porekne velike majstore evropske muzike, večite klasike, u
prilog džeza iz Nju Orleansa iz krčmica i bistroa u crnačkoj četvrti?

„Možda bih mogao da pustim izbor Kraljeva ritma Nju Orleansa”, započe
Pol polazeći iz sobe, ali ga Beti upozori pogledom. Oklevao je, pa sleže
ramenima.

„Večera je skoro gotova”, reče ona.

Vrativši se, Pol opet sede. Promrmlja pomalo natumureno, kako se učini
Robertu: „Džez iz Nju Orleansa, najautentičnija američka narodna muzika što
postoji. Nastala na ovom kontinentu. Sve drugo je došlo iz Evrope, kao što su
banalne balade sa lautama u engleskom stilu.”

„Mi se stalno raspravljamo oko toga”, reče Beti, osmehujući se na
Roberta. „Ja ne delim njegovu ljubav za originalni džez.”

Držeći i dalje knjigu Skakavac pritiska, Robert reče: „Kakvu to
alternativnu sadašnjost opisuje ova knjiga?”

Beti, posle jednog trenutka, reče: „Sadašnjost u kojoj su Nemačka i Japan
izgubili rat.”

Svi su ćutali.

„Vreme da se jede”, reče Beti gipko se uspravljajući na noge. „Molim
dođite, dva gladna gospodina biznismena.” Umiljavajući se dozva Roberta i
Pola za sto, koji je već bio postavljen, sa belim stolnjakom, srebrnim
priborom, porculanom, ogromnim salvetama od grubog platna složenim,
kako Robert prepoznade, u koštane prstenove za salvete iz Ranog američkog
perioda. I srebro je, takođe, bilo američko. Šolje i tacne su bile marke Rojal
Gilbert, tamnoplave i žute. Veoma izuzetno; nije mogao a da ih ne pogleda sa
divljenjem profesionalca.

Tanjiri nisu bili američki. Izgleda da su bili japanski; ne bi znao da kaže
odakle su, pošto je to bilo izvan njegove oblasti.

„To je porculan Imari”, reče Paul zapazivši njegovo interesovanje. „Iz
Arite. Smatra se prvoklasnim proizvodom. Japan.”

Posedaše.

„Kafu?” zapita Beti Roberta. „Da”, reče on. „Hvala.”

„Pred kraj obeda”, reče ona odlazeći po pokretni stočić za posluživanje.

Ubrzo su svi jeli. Robertu je obed bio izvrstan. Bila je izuzetna kuvarica.
Posebno ga je zadovoljila salata. Avokado, srce od artičoke, neki preliv od
plavog sira… hvala bogu da mu nisu poslužili japanski obed, jela od mešanog
zeleniša i mesa, kojih se toliko najeo od rata.

I hrana iz mora bez kraja. Došao je do toga da više nije mogao da
podnese račiće ili ma kakve druge ljuskare. „Voleo bih da znam”, reče
Robert, „kako bi po njegovoj pretpostavci bilo u svetu u kojem su Nemačka i
Japan izgubili rat.”

Ni Pol ni Beti ne odgovoriše neko vreme. Onda Pol najzad reče: „Vrlo
komplikovane razlike. Bolje pročitati knjigu. Pokvarilo bi vam, možda, utisak
da čujete.”

„Ja imam čvrsta ubeđenja po tom pitanju”, reče Robert. „Često sam o
tome premišljao. Svet bi bio mnogo gori.” Čuo je kako mu glas zvuči tvrdo
bukvalno grubo. „Mnogo gori.”

Izgledali su iznenađeni. Možda zbog njegovog tona. „Svuda bi vladao
komunizam”, nastavi Robert.

Pol klimnu glavom. „Autor, gospodin H. Abendsen, razmatra to pitanje, u

vezi sa nezaustavljenim širenjem Sovjetske Rusije. Ali isto kao i u prvom
svetskom ratu, čak i na pobedničkoj strani, drugorazredna, najvećim delom
seljačka Rusija prirodno padne na stražnjicu. Predmet podsmeha, kad se
setimo Japanskog rata sa njima, kada…”

„Morali smo da patimo, da platimo cenu”, reče Robert. „Ali to smo
učinili za dobru stvar. Da zaustavimo poplavu slovenskog sveta.”

Beti tiho reče: „Lično, ne verujem ni u kakve histerične priče o ‘poplavi
sveta’ od bilo kog naroda, slovenskog, kineskog ili japanskog.” Blago je
gledala u Roberta. Potpuno je vladala sobom, nije bila zaneta; ali je
nameravala da izrazi svoje osećanje. Na oba obraza izbila joj je boja,
tamnocrvena.

Jedno vreme su jeli ne razgovarajući.

Opet sam zabrljao, obavesti sebe Robert Čildan. Nemoguće je izbeći
temu. Zato što se nalazi svuda, u knjizi koju slučajno uzmem ili kolekciji
ploča, u tim koštanim prstenovima za salvete – plen koji su nagomilali
osvajači. Pljačkanje mog naroda.

Pogledajmo činjenicama u oči. Ja pokušavam da se pretvaram da smo ovi
Japanci i ja slični. Ali pogledaj: čak i kada ja glasno izrazim zadovoljstvo što
su oni dobili rat, a moj narod izgubio – čak i tada nema zajedničkog jezika.
Meni reči znače jedno, njima drugo. Mozgovi su im drugačiji. I duše isto.
Vidiš ih kako piju iz engleskih porculanskih šolja, jedu srebrnim američkim
priborom, slušaju muziku u crnačkom stilu. Sve je to na površini. Bogatstvo i
moć im to omogućuju, ali sve je to erzac k’o ništa.

Pa čak i Ji Đing, knjiga kojom su nas na silu nakljukali; kineska je.
Pozajmljena bog te pita kada. Koga oni prave budalom? Sebe? Kraduckaju
običaje levo-desno, nose se, jedu, razgovaraju, hodaju, kao što, recimo,
prožidru sa uživanjem, pečeni krompir sa pavlakom i lukcem, a to je staro
američko jelo koje su takođe prisvojili. Ali niko nije namagarčen, mogu vam
reći; a najmanje ja.

Samo su bele rase obdarene stvaralačkom sposobnošću, razmišljao je. A
ipak ja, krvni pripadnik te rase, moram da udaram čelom o pod pred ovo
dvoje. Kad pomislim kako bi bilo da smo mi pobedili! Smrvili bismo ih da
više ne postoje. Ne bi danas bilo Japana, a blistava moć S.A.D. bi se jedina
širila u celom svetu.

Pomisli: moram da pročitam tog Skakavca. To mi je patriotska dužnost,

sudeći po tome šta se priča.

Beti mu se tiho obrati: „Roberte, vi ne jedete. Je li hrana pogrešno
pripremljena?”

On odmah uze punu viljušku salate. „Ne”, reče. „Zapravo ukusniji obed
nisam jeo već godinama.”

„Hvala”, reče ona, očigledno zadovoljna. „Trudim se što više mogu da
budem autentična… recimo, pažljivo pazarim u maleckim američkim
tržnicama u Mišn stritu. Čujem da je to pravi Makkoj.”

Savršeno kuvaš domaću hranu, mislio je Robert Čildan. Istina je ono što
kažu: vaše sposobnosti podražavanja su ogromne. Pita sa jabukama, koka-
kola, šetnja posle bioskopa, Glen Miler… mogli biste da od lima konzerve i
pirinčanog papira sklopite čitavu veštačku Ameriku. Papirnata mama u
kuhinji, papirnati tata koji čita novine. Papirno štene kraj njegovih nogu. Sve.

Pol ga je ćuteći posmatrao. Robert Čildan, primetivši odjednom čovekovu
pažnju, prekide svoj lanac misli i prionu na hranu. Može li da mi čita misli?
pitao se. Da vidi šta ja stvarno mislim? Znam da nisam pokazao. Zadržao sam
izraz kakav treba. Valjda ne bi mogao da pogodi.

„Roberte”, reče Pol, „pošto ste ovde rođeni i odrasli, govorite idiomom
S.A.D., možda biste mogli da mi pomognete oko jedne knjige koja mi je
zadala izvesne muke. Roman iz 1930-tih godina, od američkog autora.”

Robert se lako nakloni.

„Knjigu”, reče Pol, „koja je vrlo retka, i čiji primerak ništa manje nego
posedujem, napisao je Nataniel Vest. Naslov je Mis Lounliharts.[34] Pročitao
sam je sa uživanjem, ali ne shvatam u potpunosti šta N. Vest misli.” Sa
nadom je gledao u Roberta.

Robert Čildan priznade: „Ja – bojim se da nisam čitao tu knjigu.” Nisam,
pomisli, čak ni čuo za nju.

U Polovom izrazu lica oseti se razočaranje. „Šteta. To je kratka knjižica.
Priča o čoveku koji vodi rubriku u dnevnom listu; ima stalno probleme sa
srcem, sve dok očigledno ne poludi od bola i uobrazi da je Isus Hrist. Sećate
se? Možda ste davno čitali.”

„Ne”, reče Robert.

„Daje čudno gledište o pitanju”, reče Pol. „Veoma originalan uvid u
značenje bola bez razloga, problem sa kojim se nose sve religije. Religije kao
što je hrišćanska često tvrde da mora postojati greh kao objašnjenje bola.

Izgleda da N. Vest dodaje obaveznije gledište o ovome, iznad starijih
pojmova. N. Vest je možda video da patnja može postojati bez uzroka, zato
što je bio Jevrejin.”

Robert reče: „Da su Nemačka i Japan izgubili rat, danas bi Jevreji vladali
svetom. Preko Moskve i Volstrita.” Dvoje Japanaca, čovek i njegova žena,
kao da se zgrčiše.

Izgledalo je da blede, hlade se, tonu u sebe. I sama soba se ohladi. Robert
Čildan se oseti sam. Jeo je sam, ne više u njihovom društvu. Šta je sada
učinio? Šta su pogrešno shvatili? Njihova glupa nesposobnost da shvate tuđ
jezik, misao Zapada. Umakao im je i to su mu uzeli za zlo. Kakva tragedija,
mislio je jedući i dalje. A ipak – šta bi se moglo učiniti?

Ranija jasnoća – od pre samo jednog trena – morala se potpuno iskoristiti.
Pun opseg do sada se nije video. Robert Čildan se više nije baš toliko loše
osećao kao pre, jer je besmislen san počeo da mu se razilazi iz glave. Pojavio
sam se ovde sa takvim očekivanjem, podseti se on. Udarila mi u glavu
mladalačka romantična izmaglica dok sam se peo uz stepenice. Ali stvarnost
se ne može ignorisati; moramo odrasti.

A ovo je prava droga, baš ovde. Ovi Ljudi nisu baš tačno ljudski. Oni
oblače haljine ali su kao nakinđureni majmuni u cirkusu. Pametni su i mogu
da uče, ali to je sve.

Zašto im ja onda ugađam? Jedino zato što su pobedili? Ovaj susret
otkriva veliki nedostatak u mom karakteru. Ali tako to ide. Imam patetičnu
tendenciju da… pa, da tako kažemo nepogrešivo odaberem manje od dva zla.
Kao krava kada ugleda valov; jurnem bez predumišljaja.

Ja sam se držao spoljnih znakova zato što je to bezbednije; na kraju
krajeva, ovo su pobednici… oni naređuju. A ja ću tako nastaviti, valjda. Jer
zašto da sebe unesrećujem? Oni čitaju američku knjigu i žele da im je
objasnim; nadaju se da ja, beli čovek, mogu da im dam odgovor. I ja
pokušavam! Ali u ovom slučaju to ne mogu, iako bih, da sam je pročitao, bez
sumnje mogao.

„Možda ću jednog dana pogledati tu Mis Lounliharts”, reče on Polu. „Pa
vam onda mogu objasniti.”

Pol ovlaš klimnu glavom.

„Međutim, sada sam i suviše zauzet poslom”, reče Robert. „Kasnije,
možda… Siguran sam da mi neće biti potrebno mnogo vremena.”