Covek u visokom dvorcu - Philip K. Dick

razmišljanjem, kojim sam se nadugačko bavio od kada ste poslednji put bili
ovde, došao sam do vrednosti koju ovo ima nasuprot istorijata. Duboko sam
dirnut, kao što vidite.”

„Da,” reče Čildan.

„Nemati istorijat, a ni umetničke, estetske vrednosti, pa ipak nositi u sebi
neku eteričnu vrednost – to je čudo. Upravo zato što je ovo jadna, mala,
naizgled bezvredna gromuljica; to, Roberte, doprinosi njenom posedovanju
vua. Jer činjenica je da se vu obično nalazi na najneuglednijim mestima, kao
u onom hrišćanskom aforizmu, ‘u kamenovima koje je graditelj odbacio’.
Čovek doživljava svest o vuu u takvim otpacima kao što su stari štap ili
zarđala konzerva od piva kraj puta. Međutim, u tim slučajevima vu se nalazi
u posmatraču. To je religiozni doživljaj. Ovde je jedan majstor stavio vu u
predmet, umesto da samo posvedoči vu koji se tu nalazi.” On diže pogled.
„Da li jasno govorim?”

„Da”, reče Čildan.

„Drugim rečima, ovim se ukazuje na čitav jedan nov svet. To se ne zove
ni umetnost, jer nema forme, a nije ni religija. Šta je to? Neprestano sam
razmišljao o tom brošu, i ipak ne mogu da ga dokučim. Očigledno nam
nedostaje reč za predmet kao što je ovaj. Zato ste vi u pravu, Roberte. Ovo je
autentično nova stvar na licu zemljinom.”

Autentična, mislio je Čildan. Da, svakako jeste. To sam uhvatio. Ali što
se tiče ostalog…

„Pošto sam promislio u tom cilju”, nastavi Pol, „opet sam pozvao ovamo
one iste poslovne poznanike. Uzeo sam na sebe, kao što sam baš sada učinio
sa vama, da stavim ozbiljan prigovor, lišen takta. Ovaj predmet nosi u sebi
moć koja primorava na napuštanje prikladnosti, toliko je velika neophodnost
predavanja same spoznaje. Tražio sam od tih ličnosti da slušaju.”

Čildan je znao da za Japanca kao što je Pol nametanje svojih ideja drugim
osobama predstavlja gotovo neverovatnu situaciju.

„Rezultat je”, reče Pol, „bio žestok. Bili su u stanju pod takvom prinudom
da usvoje moje stanovište; videli su ono što sam ocrtao. Znači, vredelo je.
Pošto sam to učinio, odahnuo sam. Ništa više, Roberte. Iscrpljen sam.” Položi
broš nazad u kutiju. „Moja obaveza je prestala. Stvar je obavljena.” Gurnu
kutijicu prema Čildanu.

„Gospodine, vaš je”, reče Čildan, osećajući zabrinutost; situacija se nije
uklapala ni u jedan model koji je ikada doživeo. Japanac na uglednom

položaju koji do neba hvali poklon koji mu je dat – pa ga onda vrati. Čildan
oseti kako mu se tresu kolena. Nije imao pojma šta da učini; stajao je
čupkajući rukav, pocrvenevši.

Hladno, gotovo grubo, Pol reče: „Roberte, morate pogledati stvarnosti u
oči sa više hrabrosti.”

Pobledevši ustade, licem prema njemu. „Pazite. Zadatak je vaš. Vi ste
jedini predstavnik za ovaj komad i ostale od te vrste. Vi ste i profesionalac.
Povucite se u izolaciju jedno vreme. Razmišljajte, eventualno konsultujte
Knjigu promena. Onda proučite ono što vam stoji u izlozima, vaše reklame
vaš sistem trgovanja.”

Čildan je blenuo u njega.

„Videćete šta treba da činite,” reče Pol. „Šta morate da preduzmete da od
ovih stvari napravite modni krik.”

Čildan je bio zabezeknut. Čovek mi kaže da sam dužan da preuzmem
moralnu obavezu za Edfrankov nakit! Suludo neurotično japansko gledište:
ništa manje nego duhovni i poslovni odnos broj jedan sa nakitom koji prolazi
u očima Pola Kasure.

A najgore od svega je bilo to što Pol svakako govori sa autoritetom,
upravo iz samog središta japanske kulture i tradicije.

Obaveza, gorko pomisli. Mogla bi da mu se nakači do kraja života, kad je
jednom natovari. Sve do groba. Pol se – na svoje sopstveno zadovoljstvo u
svakom slučaju otresao svoje obaveze. Ali Čildanova; ta obaveza je, na
žalost, imala obeležje beskrajnog.

S uma su sišli, reče Čildan sam sebi. Primer: neće pomoći povređenom
čoveku da se podigne sa dna, zbog obaveze koju to nameće. Kako se to
naziva? Rekao bih da je to tipično; šta bi i očekivao od rase koja kada joj se
kaže da napravi kopiju britanskog razarača uspe čak da iskopira i zakrpe na
kotlu kao i…

Pol ga je napeto posmatrao. Srećom, zahvaljujući dugoj navici, Čildan je
automatski potiskivao svaki znak istinskih osećanja. Imao je učtiv, trezven
izraz osobe koja se postavlja prema situaciji. Osećao ju je tamo s druge
strane, masku. Ovo je strašno, zaključi Čildan. Katastrofa. Bolje da je
pomislio da pokušavam da mu zavedem ženu.

Beti. Sada više nije bilo šanse da ona vidi nakit, da se ostvari njegov
prvobitni plan. Vu ne ide sa seksualnošću; vu je, kao što reče Pol, svečan i

svet, kao relikvija.

„Dao sam svakoj od tih ličnosti po jednu vašu kartu”, reče Pol.

„Molim?” reče Čildan, obuzet mislima.

„Vaše podsetnice. Da bi mogli da dođu u radnju i razgledaju i druge
primerke”

„Razumem”, reče Čildan.

„Još jedna stvar,” reče Pol. „Jedna od tih osoba želi da o svemu tome
razgovara sa vama u svojoj kući. Zapisao sam njegovo ime i adresu.” Pol
pruži Čildanu presavijenu cedulju. „Želi da čuju i njegovi poslovni prijatelji.”
Pol dodade: „On je uvoznik. Uvozi i izvozi na veliko. Naročito u Južnu
Ameriku. Radio-aparate, foto-aparate, doglede, magnetofone, takve stvari.”

Čildan spusti pogled na cedulju.

„On, naravno, trguje ogromnim količinama,” reče Pol. „Možda
desetinama hiljada komada od svakog artikla. Njegova kompanija upravlja
raznim preduzećima koja proizvode za njega uz niske poslovne troškove i sva
su na Orijentu gde ima jeftinije radne snage.”

„Zašto je on…” započe Čildan.

Pol reče: „Komadi kao što je ovaj…” Opet nakratko uze broš. Zatvorivši
poklopac, vrati kutiju Čildanu. „…mogu se masovno proizvoditi. Bilo od
metala bilo od plastike. Po kalupu. U svakoj količini koja se želi.”

Posle nekog vremena, Čildan reče: „A vu? Da li će to ostati u
primercima?”

Pol ne reče ništa.

„Vi mi savetujete da se vidim s njim?” reče Čildan.

„Da”, reče Pol.

„Zašto?”

„Amajlije”, reče Pol. Čildan je blenuo.

„Amajlije za sreću. Da se nose. Da ih nosi relativno siromašan svet.
Amuleti koji bi se prodavali po celoj Latinskoj Americi i Orijentu. Najveći
deo masa još veruje u magiju, znate. Čini. Čarobne napitke. Kažu mi da je to
veliki biznis.” Polovo lice bilo je bezizrazno, glas nije imao tona.

„Izgleda,” reče polako Čildan, „kao da bi tu palo dosta para.”

Pol klimnu glavom.

„Je li to bila vaša ideja?”

„Ne”, odgovori Pol. Zatim zaćuta.

Tvog poslodavca, mislio je Čildan. Pokazao si nakit tvom
pretpostavljenom, koji poznaje tog uvoznika. Tvoj pretpostavljeni – ili neka
uticajna osoba iznad tebe, neko ko ima vlast nad tobom, neko bogat i veliki –
stupio je u vezu sa tim uvoznikom.

Zato mi ga vraćaš, shvati Čildan. Ti ne želiš ništa od toga. Ali znaš ono
što ja znam: da ću otići na ovu adresu i videti se sa tim čovekom. Moram.
Nemam izbora. Daću nacrte pod zakup ili ću ih prodati na bazi procenta; neka
pogodba će se sklopiti između mene i te strane.

Izvukao sam ti se iz šaka. Potpuno. Pokazao si loš ukus kad si preduzeo
da me zaustaviš ili se raspravljaš sa mnom.

„Ima jedna šansa za vas,” reče Pol, „da se strašno obogatite.” I dalje je
stoički gledao ispred sebe.

„Ideja mi se čini bizarna,” reče Čildan. „Praviti amajlije od ovakvih
umetničkih predmeta; ne mogu to da zamislim.”

„Zato što to ne spada u vaš prirodan posao. Vi ste odani ukusu
ezoteričnog. I ja sam isti. A i te osobe koje će uskoro doći u vašu radnju, te
koje sam spomenuo.”

Čildan reče: „Šta biste vi učinili na mom mestu?”

„Ne potcenjujte mogućnost koju predlaže cenjeni uvoznik. On je jedna
prepredena persona. Vi i ja – mi nismo svesni koliko mnogo ima
neobrazovanih. Oni iz identičnih predmeta izrađenih po kalupu mogu da
izvuku radost koja bi nama bila uskraćena. Mi moramo pretpostaviti da
imamo jedan jedini predmet od neke vrste, ili bar nešto retko, što poseduje
veoma mali broj ljudi. I, naravno, nešto istinski autentično. Ne maketu ili
kopiju.” I dalje je gledao negde iza Čildana, u prazan prostor. „Ne nešto
izliveno u desetinama hiljada primeraka.”

Da nije on nabasao na tačnu predstavu, pitao se Čildan, da su izvesni
istorijski predmeti u radnjama kao što je moja (a da i ne govorimo o mnogim
predmetima iz njegove lične kolekcije) imitacije? On kao da nešto nabacuje.
Kao sa prizvukom ironije kaže mi nešto sasvim drugačije od onog što izgleda
da jeste. Dvosmislenost, kad se čovek spotakne u proročanstvu… osobina
orijentalnog uma, kao što kažu.

Čildan se premišljao, on u stvari kaže: koji si ti, Roberte? Onaj koga
proročanstvo naziva ‘inferiornim čovekom’, ili onaj drugi kome su namenjeni

svi dobri saveti? Moraš odlučiti, ovde. Možeš da stupiš na jedan ili drugi put,
ali ne na oba. Sada ti je trenutak da biraš.

A kojim će putem krenuti nadmoćni čovek? Zapita sam sebe Robert
Čildan. Bar prema mišljenju Pola Kasure. Jer ovo što imamo ovde pred
sobom nije nikakva hiljadama godina sakupljana božanski nadahnuta
mudrost; to je samo mišljenje jednog smrtnika – jednog mladog japanskog
biznismena.

Pa ipak, ima tu neke srži. Vu, što bi Pol rekao. Vu ove situacije je u
ovome: bez obzira na to što mi lično ne volimo, sumnje nema da nas
stvarnost vodi u pravcu uvoznika. Loše je po ono što smo nameravali;
moramo se prilagoditi, kao što kaže proročanstvo.

I, na kraju krajeva, u mojoj radnji se još mogu prodavati originali.
Poznavaocima, kao što su, recimo, Polovi prijatelji.

„Borite se sa sobom”, primeti Pol. „Nema sumnje da u ovakvoj situaciji
čovek više voli da bude sam.” Uputio se ka vratima kancelarije.

„Već sam odlučio.”

Polove oči zasvetlucaše.

Klanjajući se, Čildan reče: „Poslušaću vaš savet. Sada ću da odem da
posetim uvoznika.” Podiže presavijenu hartiju. Začudo, Pol nije izgledao
zadovoljan; samo nešto progunđa i vrati se svom stolu. Oni zadržavaju svoje
emocije do kraja, pomisli Čildan.

„Mnogo hvala za poslovnu pomoć”, reče Čildan spremajući se da ode.
„Jednog dana ću, ako bude moguće, uzvratiti. Zapamtiću.”

Ali mladi Japanac i dalje nije pokazivao nikakvu reakciju. Više je nego
tačno, pomisli Čildan, ono što smo govorili: oni su nedokučivi.

Dok ga je pratio do vrata, Pol je izgledao duboko zamišljen. Odjednom iz
njega izlete: „Američki majstori su ovaj komad napravili sve samim ručnim
radom, je li tako? Njihov lični rad?”

„Da, od početnog nacrta do konačnog glačanja.”

„Gospodine! Da li će se ti majstori složiti? Rekao bih da su sanjali nešto
drugo za svoje delo.”

„Smeo bih da tvrdim da bi se mogli ubediti”, reče Čildan, problem je,
njemu, izgledao sitan.

„Da”, reče Pol. „Pretpostavljam.”

Nešto u njegovom tonu natera Roberta Čildana da se odjednom trgne.
Neki nejasan i čudnovat akcenat. Onda mu sinu. Bez ikakvog kolebanja
razluči dvosmislenost – sada je video.

Naravno. Čitava stvar je surovo odbacivanje američkih napora, tu pred
njegovim očima. Cinizam, ali bože oprosti, progutao sam udicu, konac i teg
za potapanje. Naveo me da se složim, korak po korak, doveo me finim putem
do ovog zaključka: proizvodi američkih ruku nisu ni za šta drugo već za to da
posluže kao modeli za tričave amajlije.

Tako vladaju Japanci, ne grubo već sa prefinjenošću, pronicljivošću,
beskrajnom oštroumnošću.

Hriste! Mi smo varvari u poređenju s njima, shvati Čildan. Mi nismo ništa
više nego glupaci prema ovakvom nemilosrdnom rezonovanju. Pol nije kazao
– nije mi rekao da je naša umetnost bezvredna; naveo me je da ja to kažem
umesto njega. I, što je najveća ironija, bilo mu je žao što sam to rekao. Nejak,
civilizovan uglađen gest žaljenja kada je čuo istinu od mene.

Skršio me je, gotovo glasno reče Čildan – srećom, međutim, uspe da
zadrži misao u glavi; kao i pre, čuvao je to u svom unutarnjem svetu,
izdvojeno i potajno, za samog sebe. Ponizio je mene i moju rasu. A ja sam
bespomoćan. Nema osvete za ovo; poraženi smo, i naši porazi su kao ovaj,
toliko istančani, toliko fini, da smo jedva u stanju da ih primetimo. U stvari,
moramo da napravimo zarez u našoj evoluciji da bismo znali da se to ikada
dogodilo.

Kakav bi se veći dokaz mogao pružiti o japanskoj sposobnosti da
vladaju? Dođe mu da se nasmeje, možda sa zahvalnošću. Da, pomisli, to je
to, kao kad čovek čuje dobar vic. Moram da ga se setim, da ga naknadno
sladim, čak i ispričam. Ali kome? Problem, jeste. I suviše je lično za pričanje.

U uglu Polove kancelarije korpa za otpatke. U nju! Reče sebi Robert
Čildan, u korpu s ovom grumuljicom, s ovim nakitom koji ima vu.

Da li bih mogao to da učinim? Da ga odbacim? Okončam situaciju na
Polove oči?

Ne možeš čak ni da ga hitneš, otkri stiskajući komad. Ne smeš – kad
pomisliš da ćeš se opet pogledati u oči sa svojim japanskim drugarom.

Prokleti bili, ne mogu da se oslobodim od njihovog uticaja, ne mogu da
popustim impulsu. Sva spontanost uništena… Pol ga je pažljivo posmatrao,
nije mu bilo potrebno ništa da kaže; dovoljno je i samo prisustvo čoveka.
Uhvatio mi je savest u mrežu, provukao nevidljivo uže od ove gromuljice u

mojim šakama uz ruku, sve do duše.

Valjda već i suviše dugo živim u njihovoj blizini. Sada je prekasno da
bežim, da se vratim među belce i u život belih.

Robert Čildan reče, „Pole…” glas mu je, primeti, promukao u mučnom
nastojanju da se izmigolji; bez kontrole, bez modulacije.

„Da, Roberte.”

„Pole, ja… sam… ponižen.” Soba se okretala oko njega.

„Zašto, Roberte?” ton zabrinutosti, ali na odstojanju.

„Pole. Trenutak samo.” Opipavao je komad nakita, koji se već lepio od
znoja. „Ja – ponosan sam na ovaj rad. Ne dolaze u obzir nikakve jeftine
amajlije. Odbijam.”

I opet nije mogao da pročita reakciju mladog Japanca, samo pažljivo uho,
samo svest.

„Hvala vam, ipak”, reče Robert Čildan. Pol se pokloni.

Robert Čildan se pokloni.

„Ljudi koji su ovo napravili”, reče Čildan, „su ponosni američki umetnici.
Zato nas predlaganje bezvrednih amajlija vređa, i ja molim za izvinjenje.”

Neverovatno dugo ćutanje.

Pol ga je posmatrao. Jedna obrva mu se lako podiže, na tankim usnama
trzaj. Osmeh!

„Zahtevam”, reče Čildan. To je bilo sve, dalje nije mogao. Sada je samo
čekao.

Ništa se ne desi.

Molim te, mislio je. Pomozi mi.

Pol reče: „Oprostite mi zbog arogantnog nametanja.” Ispruži ruku.

„U redu”, reče Robert Čildan. Rukovaše se.

U Čildanovom srcu se sleže spokojstvo. Preživeo sam i izvukao se, znao
je. Skroz. Milošću božjom; postojala je u pravom trenutku za mene. Drugi
put – bilo bi drugačije. Da li bih ikada smeo opet da se usudim, da izazivam
sreću? Verovatno ne.

Osetio je melanholiju. Kratak trenutak, kao da sam se podigao na
površinu, i video stvari bez opterećenja.

Život je kratak, mislio je. Umetnost, ili nešto što nije život, je dugo,
proteže se bez kraja, kao betonska traka. Ravna, bela, neuglačana

prolaženjem uzduž ili popreko. Stojim ovde. Ali više ne. Uzevši kutijicu,
odloži komad Edfrankovog nakita u džep od kaputa.

12.

Gospodin Remzi reče: „Gospodine Tagomi, ovo je gospodin Jatabe.” Povuče
se u ugao kancelarije, a napred istupi vitak stariji gospodin.

Pružajući ruku, gospodin Tagomi reče: „Drago mi je da se upoznam sa
vama, gospodine.” Lagašna, krhka stara ruka skliznu u njegovu; on je
protrese bez stiskanja i odmah pusti. Ništa nije slomljeno, nadam se, pomisli.
Ispitivao je crte starog gospodina i to ga zadovolji. Takav strog, sređen, duh.
Nezamagljen duh. Svakako jasan nastavak svih stabilnih starih tradicija.
Najbolje što je staro moglo da predstavlja… i onda otkri da stoji licem u lice
sa generalom Tedekijem, bivšim načelnikom Generalštaba Imperije.

Gospodin Tagomi se duboko pokloni.
„Generale”, reče.
„Gde je treća strana?” zapita General Tedeki.
„Sad će, samo što nije stigao”, reče gospodin Tagomi. „Lično sam ga
obavestio na sobu u hotelu.” U glavi mu je bila pometnja, povuče se nekoliko
koraka sve tako klanjajući se, jedva u stanju da ponovo zauzme uspravan
stav.
General sede. Gospodin Remzi, koji bez sumnje nije znao ko je starac,
primače stolicu, ali bez naročitog poštovanja. Gospodin Tagomi oklevajući
sede na stolicu preko puta.
„Besposličimo”, reče general. „Za žaljenje, ali neizbežno.”
„Tačno”, reče gospodin Tagomi.
Prođe deset minuta. Nijedan od dvojice ljudi ne progovori.
„Izvinite me, gospodine”, reče najzad gospodin Remzi vrpoljeći se. „Ja ću
da odem, osim ako nisam potreban.”
Gospodin Tagomi klimnu glavom, i gospodin Remzi se udalji.

„Čaj?” zapita Gospodin Tagomi.

„Ne, gospodine.”

„Gospodine”, reče gospodin Tagomi, „priznajem da se plašim. Osećam
nešto strašno u ovom susretu.”

General naže glavu.

„Gospodin Bejns, sa kojim sam se upoznao”, reče gospodin Tagomi, „i
primio ga u svojoj kući, izjavljuje da je Šveđanin. Ipak, kada čovek pažljivo
osmotri, dolazi do ubeđenja da je on u stvari Nemac na nekom krupnom
položaju. Ja to kažem zato što…”

„Molim vas nastavite.”

„Hvala. Generale. Na osnovu njegove uznemirenosti u vezi sa ovim
sastankom ja zaključujem da postoji veza sa političkim prevratima u Rajhu.”
Gospodin Tagomi ne spomenu još jednu činjenicu: da je svestan da general
nije uspeo da se pojavi u očekivano vreme.

General reče: „Gospodine, vi sada pecate. Ne informišete.” Njegove sive
oči zasjaše očinski. Bez zlobe.

Gospodin Tagomi prihvati prekor. „Gospodine, da li je moje prisustvo
ovom sastanku samo formalnost da se zbune nacistička njuškala?”

„Prirodno”, reče general, „stalo nam je da održimo izvesnu sliku.
Gospodin Bejns je predstavnik Tor-Am Industrije iz Stokholma, čisto
poslovan čovek. A ja sam Sinđiro Jatabe.”

Gospodin Tagomi pomisli: a ja sam Tagomi. To jeste tako.

„Nema sumnje, nacisti su motrili na kretanje gospodina Bejnsa”, reče
general. Položio je ruke na kolena, sedeći pravo kao strela… kao da, pomisli
gospodin Tagomi, njuši miris kuvane govedine iz daljine. „Ali da bi razbili tu
sliku, moraju da pribegnu zakonskim merama. U tome je prava svrha; ne da
se zavaraju, već da se u slučaju otkrivanja zahtevaju formalnosti. Vidite, na
primer, da bi se dočepali gospodina Bejnsa, oni moraju da učine nešto više
nego da ga samo ubiju… što bi mogli da učine kada bi on morao da putuje
kao – pa, da putuje bez tog verbalnog kišobrana.”

„Razumem”, reče gospodin Tagomi. Izgleda kao neka igra, zaključi on.
Ali znaju oni nacistički mentalitet. Zato valjda vredi.

Interfon na stolu zazuja. Glas gospodina Remzija: „Gospodine, gospodin
Bejns je došao. Da ga pošaljem unutra?”

„Da!” viknu gospodin Tagomi.

Vrata se otvoriše i pojavi se gospodin Bejns, doteran, u savršeno
ispeglanom i majstorski skrojenom odelu, sabranih crta lica.

General Tedeki se diže da bi stao naspram njega. Diže se i gospodin
Tagomi. Sva trojica se pokloniše.

„Gospodine”, reče gospodin Bejns generalu, „ja sam kapetan R. Vegener,
iz Pomorske kontra-obaveštajne službe Rajha. Kao što se zna, ja ne
predstavljam nikoga osim sebe lično i izvesnih privatnih ličnosti koje nećemo
imenovati; nikakva odeljenja niti biroe vlade Rajha.”

General reče: „Her Vegener, shvatam da vi ni na koji način zvanično ne
predstavljate bilo koji deo vlade Rajha. Ja sam ovde kao nezvanična privatna
stranka za koju se po njenom bivšem položaju u Imperijalnoj armiji može
reći da ima pristupa krugovima u Tokiju koji žele da čuju što god vi imate da
kažete.”

Jeza od razgovora, pomisli gospodin Tagomi. Ali nije neprijatan. Ima
nešto gotovo muzički u tome. Osvežavajuće olakšanje, u stvari.

Sedoše.

„Bez uvoda”, reče gospodin Bejns, „želeo bih da obavestim vas i one
kojima imate pristupa da u Rajhu postoji, u poodmaklom stadijumu, jedan
plan koji se zove Lowenzahn. Maslačak.”

„Da”, reče general, klimajući glavom kao da je već čuo za to; ali, pomisli
gospodin Tagomi, kao da mu je jako stalo da gospodin Bejns nastavi.

„Maslačak se”, reče gospodin Bejns, „sastoji od jednog incidenta na
granici između Država Stenovitih planina i Sjedinjenih Država.”

General je klimao glavom, osmehujući se.

„Trupe S.A.D. će biti napadnute i odvratiće prelaženjem granice i
angažovanjem regularnih trupa D.S.P. koje su stacionirane u blizini. Trupe
S.A.D. imaju detaljne mape vojnih postrojenja armije Srednjeg Zapada. To je
prvi korak. Korak broj dva se sastoji od izjave koju daje Nemačka u vezi sa
konfliktom. Jedan odred padobranaca Vermahta dobrovoljaca – biće upućen
u pomoć S.A.D. Međutim, to je dalja kamuflaža.”

„Da”, reče general, slušajući.

„Osnovna svrha Operacije maslačak”, reče gospodin Bejns, „jeste
ogroman nuklearni napad na Houm Ajlends, bez ikakvog prethodnog
upozorenja.” Onda zaćuta.

„Sa ciljem uništenja kraljevske porodice, domaće odbrambene armije,

najvećeg dela Imperijalne mornarice, civilnog stanovništva, industrije,
bogatstava”, reče General Tedeki. „Ostavljanje prekomorskih poseda da ih
apsorbuje Rajh.”

Gospodin Bejns ne reče ništa.

General upita: „I šta još?”

Gospodin Bejns kao da je bio u nedoumici.

„Datum, gospodine”, reče general.

„Sve je promenjeno”, reče gospodin Bejns. „Zbog smrti M. Bormana. Bar
pretpostavljam. Sada nisam u kontaktu sa Abverom.”

Malo zatim general reče: „Nastavite, her Vegener.”

„Ono što mi preporučujemo jeste da se japanska vlada umeša u
unutrašnju situaciju Rajha. Ili bar, ja sam došao ovamo da to preporučim.
Izvesne grupe u Rajhu su za Operaciju Maslačak; neke druge nisu. Postojala
je nada da bi one koje su protiv mogle da dođu na vlast posle smrti Kancelara
Bormana.”

„Ali dok ste vi bili ovde”, reče general, „her Borman je umro i politička
situacija je donela svoje sopstveno rešenje. Doktor Gebels je sada kancelar
Rajha. Prevrat je završen.” Zastade. „Kako ta stranka gleda na Operaciju
Maslačak?”

Gospodin Bejns reče: „Doktor Gebels se zalaže za Maslačak.”

Neprimećen, gospodin Tagomi zatvori oči.

„Ko je protiv?” zapita General Tedeki.

Gospodin Tagomi začu glas gospodina Bejnsa. „General S.S. Hajdrih.”

„Iznenađen sam”, reče General Tedeki. „Sumnjam. Je li ovo legitimno
obaveštenje ili samo stanovište koje zastupate vi i vaše kolege?”

Gospodin Bejns reče: „Administracijom Istoka – to jest oblasti koju sada
drži Japan – upravljao bi Forin Ofis, Rozenbergovi ljudi, koji direktno
sarađuju sa Kancelarijom. To je pitanje oko koga su se glavešine žestoko
raspravljale na mnogim sednicama prošle godine. Imam fotokopije zabeleški.
Policija je tražila vlast, ali je bila odbijena. Oni treba da upravljaju
kolonizacijom vasione Marsa, Meseca, Venere. To ima da bude njihova
oblast. Čim je sređena ta podela vlasti, policija se svom svojom težinom
stavila iza vasionskog programa, a protiv Maslačka.”

„Suparništvo”, reče General Tedeki. „Jednu grupu protiv druge

nahuškava vođa. Tako on nikada ne dolazi u pitanje.”

„Tačno”, reče gospodin Bejns. „Zato su me i poslali ovamo, da molim za
vašu intervenciju. Još je moguće intervenisati; situacija je još fluidna. Proći
će meseci i meseci dok doktor Gebels ne učvrsti svoj položaj. Moraće da
slomi policiju, eventualno da pogubi Hajdriha i druge vrhovne lidere S.S. i
S.B. Kada to bude učinjeno…”

„Mi treba da damo podršku Ziherhajtsdinstu?” prekide general Tedeki.
„Najzloćudnijem delu nemačkog društva?”

Gospodin Bejns odgovori. „To je tačno.”

„Car”, reče general Tedeki, „nikada ne bi tolerisao tu politiku. On na
elitne korpuse Rajha, gde god se nosi crna uniforma, gleda kao na smrt.
Sistem tvrđave – za njega je sve to zlo.”

Zlo, mislio je gospodin Tagomi. Da, jeste. Da li treba da mu pomognemo
da dođe do vlasti da bismo sačuvali svoje živote? Je li to paradoks naše
situacije na ovoj Zemlji?

Nisam dorastao ovoj dilemi, reče sam sebi gospodin Tagomi. Taj čovek
treba da deluje u takvoj moralnoj dvosmislenosti. Tu nema puta; sve je
zbrkano. Sve je haos svetla i tame, senke i materije.

„Vermaht”, reče gospodin Bejns, „vojska, jedino u Rajhu poseduje
hidrogensku bombu. Tamo gde su je crnokošuljaši koristili, činili su to samo
pod nadzorom Armije. Pod Bormanom. Kancelarija nikada nije dozvolila da
bilo kakvo nuklearno naoružanje ode policiji. U Operaciji Maslačak, sve će
izvesti Vrhovna komanda Armije.”

„Znam to”, reče general Tedeki.

„Moralna praksa crnokošuljaša po zverstvu prevazilazi ono što radi
Vermaht. Ali njihova moć je manja. Treba da razmišljamo samo na osnovu
stvarnosti, stvarne moći. Ne na osnovu etičkih intencija.”

„Da, moramo biti realni”, glasno reče gospodin Tagomi. I gospodin Bejns
i general Tedeki ga pogledaše. General se obrati gospodinu Bejnsu. „Šta vi
konkretno predlažete? Da mi uspostavimo kontakt sa S.B. ovde u Pacifičkim
državama? Direktno pregovaramo sa – ne znam ko je ovde šef S.B.
Zamišljam da je neki odbojan tip.”

„Lokalna S.B. ne zna ništa”, reče gospodin Bejns. „Njihov šef ovde,
Bruno Krojc fon Mere je starovremenska partijska raga. Ein
Altparteigenosse.[51] Imbecil. Niko u Berlmu ne bi ni pomislio da mu šta

kaže; on samo obavlja rutinske poslove.”

„Šta onda?” General se ljutio. „Sa konzulom ovde, ili ambasadorom
Rajha u Tokiju?”

Ovaj razgovor neće uspeti, mislio je gospodin Tagomi. Bez obzira na to
šta je u pitanju. Ne možemo ulaziti u čudovišnu šizofreničnu kaljugu
nacističke ubilačke zavere; naš um se ne može tome prilagoditi.

„Mora se raditi oprezno”, reče gospodin Bejns. „Preko niza posrednika.
Preko nekog bliskog Hajdrihu ko je izvan Rajha, u nekoj neutralnoj zemlji. Ili
nekog ko putuje između Tokija i Berlina.”

„Imate li nekoga na umu?”

„Italijanskog ministra spoljnih poslova, grofa Ćana. To je inteligentan,
pouzdan, veoma hrabar čovek, potpuno odan međunarodnom
sporazumevanju. Međutim, on nema nikakav kontakt sa aparatom S.B. Ali bi
mogao da radi preko nekog drugog u Nemačkoj, preko ekonomskih interesa
kao što su Krupovi ili preko generala Špajdela ili eventualno čak i preko
ličnosti iz Wafen-S.S. Wafen-S.S. je manje fanatična, više uklopljena u
glavnu struju nemačkog društva.”

„Vaša ustanova, Abver – bilo bi uzaludno pokušati da se dođe do
Hajdriha preko vas.”

„Crnokošuljaši na nas bacaju drvlje i kamenje. Već dvadeset godina
pokušavaju da dobiju odobrenje od Partaja da nas potpuno likvidiraju.”

„Zar vama lično ne preti ovde velika opasnost?” reče general Tedeki.
„Čujem da su aktivni ovde na Pacifičkoj obali.”

„Aktivni, ali nespretni – čovek iz Forin Ofisa, Rajs je vešt, ali se
suprotstavlja S.B.” Sleže ramenima.

General Tedeki reče: „Želeo bih vaše fotokopije. Da ih predam mojoj
vladi. Sve materijale koje imate u vezi sa tim razgovorima u Nemačkoj. I…”
Onda malo promisli. „Dokaz. Objektivne prirode.”

„Svakako”, reče gospodin Bejns. Posegnu unutrašnji džep sakoa i izvuče
pljosnatu srebrnu tabakeru. „Videćete da svaka cigareta predstavlja šuplju
futrolu za mikrofilm.” Dodade tabakeru generalu Tedekiju.

„A sama tabakera?” reče general razgledajući je. „Izgleda i suviše
dragocena da bi se poklonila.” Poče da premešta cigarete iz tabakere.

Smešeći se, gospodin Bejns reče: „I tabakera.”

„Zahvaljujem.” Isto tako se smešeći, general odloži tabakeru u džep svog

sakoa.

Na stolu zazuja interfon. Gospodin Tagomi pritisnu dugme.

Začu se glas gospodina Remzija: „Gospodine, dole u holu je jedna grupa
ljudi iz S.B; pokušavaju da zauzmu zgradu. Tajmsovi čuvari se nose sa
njima.” U daljini, zavijanje sirene, sa ulice ispod prozora gospodina
Tagomija. „Dolazi Vojna policija, a i San Francisko Kempeitai.”

„Hvala, gospodine Remzi,” reče gospodin Tagomi. „Dobro ste učinili što
mirno izveštavate.” Gospodin Bejns i General Tedeki su slušali, obojica
ukrućeni. „Gospodo,” reče im gospodin Tagomi, „bez sumnje ćemo poubijati
razbojnike iz S.B. pre nego što stignu na ovaj sprat.” Zatim se obrati
gospodinu Remziju: „Isključite struju za lifotove.”

„Da, gospodine Tagomi.” Gospodin Remzi prekide vezu.

Gospodin Tagomi reče: „Čekaćemo.” Otvori fioku svog stola i izvadi
kutiju od tikovine; otključa je i izvuče savršeno očuvan Kolt ‘44 iz
Američkog građanskog rata, model 1860, dragocen kolekcionarski primerak.
Izvukavši kutiju sa barutom i municiju, poče da puni revolver. Gospodin
Bejns i general Tedeki su posmatrali širom otvorenih očiju.

„Iz lične kolekcije,” objasni gospodin Tagomi. „Mnogo straćenog
vremena u taštom uvežbavanju brzog potezanja, i pucanja, u slobodnim
časovima. Priznajem da dobro prolazim na takmičenjima sa drugim
entuzijastima. Ali do sada nije bio ozbiljno upotrebljen.” Držeći ispravno
revolver, uperi ga u vrata kancelarije. I tako je sedeo, čekajući.

Za tezgom u njihovoj radionici u suterenu, sedeo je Frenk Frink. Držao je
poluzavršenu srebrnu minđušu uz pamučnu glačalicu koja se brzo okretala;
komadići fero-oksida su mu prskali po naočarima i crnili nokte i ruke.
Minđuša, oblikovana kao spirala puževe kućice, se zagreja od trenja, ali Frink
je besno još više pritiskao.

„Nemoj da je i suviše usijaš”, reče Ed Makarti. „‘Vataj samo izbočene
delove; udubljene možeš sasvim da ostaviš.” Frenk Frink zagunđa.

„Srebro se bolje prodaje ako nije previše usjajeno”, reče Ed. „Srebro treba
da ima onu patinu.”

Tržište, mislio je Frenk Frink.

Nisu ništa prodali. Osim komisiona u Američkim umetničkim
rukotvorinama, niko nije ništa uzeo, a obišli su sve u svemu pet trgovina na

malo.
Ne pravimo pare, reče Frink sam sebi. Pravimo sve više nakita i samo

gomilamo oko sebe.
Točak zakači pozadinu minđuše na zavrtanj, komad se ote iz Frinkovih

ruku i odlete na štitnik za poliranje, onda pade na pod. On isključi motor.
„Nemoj da pogubiš te parčiće”, reče Makarti kod plamenika za

zavarivanje.
„Hriste Bože, pa nije veća od zrna graška. Ne možeš je uhvatiti.”
„Pa, digni je kako god znaš.”
Neka ide sve do đavola, pomisli Frink.
„U čemu je stvar?” reče Makarti, pošto se on i ne pokrenu da nekako

upeca minđušu.
Frink reče: „Bacamo pare ni za šta.”
„Ne možemo prodati ono što nismo napravili.”
„Ne možemo mi ništa prodati”, reče Frink. „Pravili, ne pravili.”
„Pet radnji. Drn-zvrn.”
„Ali kako su krenule stvari”, reče Frink. „To je dovoljno da se vidi.”
„Ne pravi budalu od sebe.”
Frink reče: „Ne pravim budalu od sebe.”
„Šta to znači?”
„To znači da je vreme da počnemo da tražimo tržište za materijal.”
„U redu”, reče Makarti, „onda ostavi.”
„Ostavio sam.”
„Ja ću da nastavim sam.” Makarti opet zapali plamenik. „Kako ćemo

razdeliti stvari?”
„Ne znam. Ali naći ćemo neki način.”
„Otkupi moj deo”, reče Frink.
„Đavola, neću.”
Frink je računao. „Plati mi šest stotina dolara.”
„Ne, uzmi polovinu od svega. Pola motora?”
Onda obojica zaćutaše.
„Još tri radnje”, reče Makarti. „Pa ćemo onda razgovarati o tome.”

Spustivši masku, poče da lemi jedan deo mesingane šipke u narukvicu.

Frenk Frink siđe sa stola. Nađe minđušu – puževu kućicu – i stavi je u
kutiju sa nezavršenim komadima. „Idem napolje da popušim”, reče, i ode
preko suterena do stepeništa.

Trenutak kasnije stajao je napolju na trotoaru, sa jednom Tien-lai
cigaretom među prstima.

Svršeno je, reče sam sebi. Nije mi potrebno proročanstvo da mi kaže.
Prepoznajem trenutak. Tu smrdi. Poraz.

A teško je stvarno reći zašto. Možda bismo, teoretski, mogli da
nastavimo. Od radnje do radnje, u drugim gradovima. Ali – nešto ne valja. I
sav trud i dosetljivost neće to promeniti.

Želim da znam zašto, pomisli. Ali nikada neću znati.

Šta je trebalo da radimo? Šta da pravimo umesto ovoga? Išli smo protiv
trenutka. Protiv Taoa. Uz vodu, u pogrešnom pravcu. I sada – razlaz.
Raspadanje.

Jin nas ima u rukama. Svetlost nam je okrenula stražnjicu, otišla negde
drugde. Možemo samo da savijamo šipke.

Dok je tako stajao pod nadstrešnicom zgrade, brzo uvlačeći dimove
marihuane i tupo posmatrajući saobraćaj kako prolazi, privuče mu se jedan
sredovečan belac običnog izgleda.

„Gospodin Frink? Frenk Frink?”

„Pogodili ste”, reče Frink.

Čovek izvuče presavijen dokument i predstavi se.

„Ja radim u Policiji San Franciska. Imam nalog za vaše hapšenje.” I već
je uhvatio Frinka za ruku; već je bilo gotovo.

„Zbog čega?” zapita Frink.

„Obmana. Gospodin Čildan, Američke umetničke rukotvorine.” Žaca
silom povede Frinka trotoarom; pridruži im se još jedan policajac u civilu,
sad su mu bili sa obe strane. Gurali su ga ka jednom parkiranom Tojopetu bez
oznake.

Vreme to zahteva od nas, pomisli Frink kada ga baciše na sedište kola
između dvojice policajaca. Vrata se zalupiše; kola, koja je vozio treći pajkan,
u uniformi, uleteše u saobraćaj. To su ti dripci kojima moramo da se
pokoravamo.

„Imaš advokata?” zapita ga jedan od žaca.

„Ne”, reče on.
„Daće ti spisak imena u stanici.”
„Hvala”, reče Frink.
„Šta s’ uradio s parama?” zapita ga jedan od njih kasnije dok su parkirali
u garaži policijske stanice u Kerni Stritu.
Frink reče: „Potrošio.”
„Sve?”
On ne odgovori.
Jedan od žaca zavrte glavom i nasmeja se.
Dok su izlazili iz kola, jedan od njih mu reče: „Je li tvoje pravo ime
Fink?”
Frinka obuze užas.
„Frink”, ponovi žaca. „Ti si čiva.” Izvuče veliku sivu fasciklu. „Izbeglica
iz Evrope.”
„Rođen sam u Njujorku”, reče Frenk Frink.
„Ti si begunac od nacista,” reče žaca. „Znaš šta to znači?”
Frenk Frink se otrže i potrča preko garaže. Trojica žaca zavikaše, i on se
na vratima nađe pred policijskim kolima sa uniformisanim policajcima koja
mu preprečiše put. Policajci mu se nasmešiše, i jedan od njih, držeći pušku,
iskorači i škljocnuvši namače mu lisicu na ruku iznad članka. Trzajući ga za
članak, tanak metal mu je zasecao u meso, sve do kosti, žaca ga povede nazad
putem kojim je došao.
„Natrag u Nemačku”, reče jedan od žaca posmatrajući ga.
„Ja sam Amerikanac”, reče Frenk Frink.
„Ti si Jevrejin”, reče žaca.
Dok su ga vodili uza stepenice, jedan od žaca reče. „Hoćemo li ga ovde
zavesti?”
„Ne”, reče drugi. „Zadržaćemo ga za nemačkog konzula. Žele da mu sude
po nemačkom zakonu.”
Na kraju krajeva, nije bilo nikakvog spiska advokata.

Gospodin Tagomi je ostao dvadeset minuta nepomičan za svojim stolom,
držeći revolver uperen u vrata, dok je gospodin Bejns hodao po kancelariji.
Pošto je malo porazmislio, stari general je podigao slušalicu i pozvao

Japansku ambasadu u San Francisku. Međutim, nije mogao da dobije barona
Kelemakulea; ambasador je, reče neki birokrata, izvan grada.

Sada je General Tedeki pokušavao da dobije transpacifičku vezu sa
Tokijom.

„Konsultovaću se sa Vojnom akademijom”, objasni gospodinu Bejnsu.
„Oni će se javiti Imperijalnim vojnim snagama koje su ovde blizu
stacionirane.” Nije izgledao uznemiren.

Znači, smeniće nas kroz nekoliko sati, reče sam sebi gospodin Tagomi.
Možda japanski mornari sa nekog nosača, naoružani mašinkama i
minobacačima.

Delovanje preko zvaničnih kanala je veoma efikasno u smislu konačnog
rezultata… ali se na žalost izgubi u vremenu. Dole ispod nas, crnokošuljaški
huligani mlate palicama sekretarice i činovnike.

Međutim, on lično nije mogao nešto više da učini.

„Pitam se da li bi vredelo pokušati da dobijemo nemačkog konzula”, reče
gospodin Bejns.

Gospodin Tagomi zamisli sebe kako poziva gospođicu Efreikian sa
njenim magnetofonom, da joj izdiktira hitan protest her H. Rajsu.

„Mogu da pozovem her Rajsa”, reče gospodin Tagomi. „Na drugoj liniji.”

„Molim vas”, reče gospodin Bejns.

I dalje držeći svoj kolekcionarski primerak Kolta ‘44, gospodin Tagomi
pritisnu jedno dugme na svom stolu. Otkri se nezavedena telefonska linija,
posebno instalirana za poverljive razgovore.

On okrenu broj nemačkog konzulata.

„Dobar dan, ko zove?” Žustar muški funkcionerski glas sa akcentom.
Nesumnjivo podređeni.

Gospodin Tagomi reče: „Njegovu ekselenciju her Rajsa, molim. Hitno.
Ovde gospodin Tagomi. Viša Imperijalna trgovinska misija, najviše mesto.”
Govorio je svojim tvrdim, neću-nikakve-gluposti glasom.

„Da, gospodine. Trenutak, ako hoćete da sačekate.” Zatim, jedan dug
trenutak. Nikakav zvuk u slušalici, čak ni škljocanje. On samo stoji tamo
pored telefona, zaključi gospodin Tagomi. Izvlači se tipičnom nordijskom
podmuklošću.

Generalu Tedekiju, koji je čekao na drugom telefonu, i gospodinu Bejnsu,

koji je koračao po sobi, reče: „Naravno da odlažu sa razgovorom.”

Najzad se opet začu funkcionerov glas. „Izvinjavam se što čekate,
gospodine Tagomi.”

„Ništa.”

„Konzul je na razgovoru. Međutim…”

Gospodin Tagomi spusti slušalicu.

„Trud uzaludan, u najmanju ruku”, reče, osećajući se osujećen. Koga
drugog da pozove? Takoka je već obavešten, kao i jedinice Vojne policije
dole na obali; ne vredi telefonirati im. Da zove direktno Berlin? Rajh
kancelara Gebelsa? Imperijalni vojni aerodrom u Napi, da traži pomoć iz
vazduha?

„Pozvaću šefa S.B, her B. Krojca fon Merea”, glasno odluči. „I gorko ću
se žaliti. Nadaću dreku i vrisku.” Poče da okreće broj zvanično –
ublažavajuće – zaveden u telefonski imenik San Franciska kao ‘Odeljenje za
zaštitu dragocenih pošiljki Terminala Lufthanze’. Dok je telefon zvonio, on
dodade: „Udariću u grdnju i histeriju.”

„Dobro odglumite”, reče general Tedeki, osmehujući se. Jedan germanski
glas reče u uvo gospodinu Tagomiju: „Ko zove?” Glas još-više-od-mene-
neću-nikakve-gluposti, pomisli gospodin Tagomi. Ali je nameravao da
nastavi. „Požurite”, zahtevao je glas.

Gospodin Tagomi povika. „Naređujem hapšenje i suđenje vašoj bandi
koljaša i degenerika koji besomučno divljaju kao plave pobesnele zveri, što
se ne može ni opisati! Poznaješ li me, Kerl?[52] Ovde Tagomi, Savetnik
Imperijalne vlade. Pet sekundi, ili zanemarujemo zakon i naređujemo da
udarna Mornarička jedinica započne masakr sa zapaljivim fosfornim
bombama. Sramota za civilizaciju.”

Na drugom kraju je ljigavko iz S.B. zabrinuto frfljao.

Gospodin Tagomi namignu gospodinu Bejnsu.

„…mi ne znamo ništa o tome”, govorio je ljigavko.

„Lažove!” dreknu gospodin Tagomi. „Onda nemamo izbora.” Zalupi
slušalicu. „To je svakako samo priča”, reče gospodinu Bejnsu i Generalu
Tedekiju. „Ali ne može da škodi, ni u kom slučaju. Uvek postoji mala
mogućnost da ima izvesnih nervoznih elemenata čak i u S.B.”

General Tedeki krenu da govori. Ali onda se začu ogromna graja na
vratima kancelarije; on prestade. Vrata se naglo otvoriše.

Pojaviše se dva kršna belca, obojica naoružana pištoljima sa
prigušivačima. Primetiše gospodina Bejnsa.

„Da ist er”,[53] reče jedan. Uputiše se ka gospodinu Bejnsu. Za stolom,
gospodin Tagomi uperi svoj starinski kolekcionarski primerak Kolta ‘44 i
pritisnu okidač. Jedan od ljudi iz S.B. pade na pod. Drugi munjevito okrenu
svoj revolver sa prigušivačem ka gospodinu Tagomiju i uzvrati vatru.
Gospodin Tagomi nije čuo okidanje, video je samo sićušan pramičak dima iz
revolvera, pritiskao je oroz Kolta, iznova i iznova.

Vilica čoveka iz S.B. se rasprsnu. Po vazduhu se razleteše komadići kosti,
mesa, krhotine zuba. Pogodak u usta, shvati gospodin Tagomi. Grozno mesto,
naročito ako zrno ide nagore. U očima čoveka iz S.B. bez vilice još je tinjao
nekakav život. Još me primećuje, mislio je gospodin Tagomi. Onda oči
izgubiše sjaj i čovek se preturi, ispustivši revolver uz neljudsko krkljanje.

„Da ti se smuči”, reče gospodin Tagomi.

Na otvorenim vratima se više nisu pojavljivali ljudi iz S.B. „Moguće da je
gotovo”, reče general Tedeki posle pauze. Gospodin Tagomi, zabavljen
mučnim trominutnim poslom ponovnog punjenja revolvera, zastade da
pritisne dugme interfona na stolu. „Dovedite hitnu pomoć”, naloži on.
„Grozno povređen razbojnik je ovde.”

Nikakav odgovor, samo zujanje.

Sagnuvši se, gospodin Bejns je pokupio revolvere oba Nemca; dodade
jedan generalu, zadržavši drugi za sebe. „Sad ćemo ih pokositi”, reče
gospodin Tagomi, ponovo sedajući sa svojim Koltom ‘44 kao i pre. „Strašan
trijumvirat, u ovoj kancelariji.”

Iz hola pozva jedan glas: „Nemačke vucibatine, predajte se!”

„Već su sređeni”, odvrati gospodin Tagomi. „Leže mrtvi ili već umiru.
Dođite i potvrdite empirijski.”

Jedna grupa službenika Nipon Tajmsa se pojavi sa preteranom
opreznošću, nekoliko njih sa opremom za slučaj nereda u zgradi, sekirama,
puškama, i bombama sa suzavcem.

„Cause celebre”,[54] reče gospodin Tagomi. „Vlada P.A.D. u Sakramentu
bi bez oklevanja mogla da objavi Rajhu rat.” Zakoči svoj revolver. „U
svakom slučaju, svršili smo s tim.”

„Poreći će saučesništvo”, reče gospodin Bejns. „Standardna tehnika.
Korišćena bezbroj puta.” Položi pištolj sa prigušivačem na sto gospodina

Tagomija. „Made in Japan.”

Nije se šalio. Bilo je istina. Japanski nišanski pištolj odličnog kvaliteta.
Gospodin Tagomi ga razgleda.

„I nisu nemački državljani”, reče gospodin Bejns. Bio je uzeo lisnicu
jednog belca, onog mrtvog. „Građanin P.A.D. Živi u San Hozeu. Ni po čemu
se ne može povezati sa S.B. Zove se Džek Sanders.” Hitnu novčanik na pod.

„Prepad”, reče gospodin Tagomi. „Motiv: naš zaključani podrum. Bez
političkih aspekata.” Podiže se drhtavo na noge.

U svakom slučaju, pokušaj ubistva ili otmice koji je učinila S.B. je
propao. Bar ovaj prvi. Ali jasno je da su znali ko je gospodin Bejns, a bez
sumnje i po što je došao.

„Prognoza je”, reče gospodin Tagomi, „mračna.”

Pitao se da li bi u ovom slučaju proročanstvo uopšte koristilo. Možda bi
moglo da ih zaštiti. Da ih upozori, zakloni svojim savetom.

Drhtavim rukama poče da vadi četrdeset devet strukova hajdučice. Cela
situacija je zbunjujuća i nenormalna, zaključi on. Nijedan ljudski mozak ne bi
mogao da je odgonetne; tu se jedino može primeniti hiljadugodišnji
zajednički um. Nemačko totalitarno društvo liči na neku pogrešnu formu
života, goru od prirodne. Goru u svim svojim mešavinama, u svom potpuriju
besmislenosti.

Ovde, mislio je, lokalni šef S.B. deluje kao instrument policije, potpuno
posvađan sa šefom u Berlinu. Gde je smisao u tom složenom biću? Ko je
zapravo Nemačka? Ko je ikada bila? Gotovo kao košmarna parodija
problema koji se obično sreću u životu.

Proročanstvo će prodreti u to. Čak je i jeziva vrsta zverke kao što je
nacistička Nemačka shvatljiva za Ji Đing.

Videći kako gospodin Tagomi rastrojeno premeće po rukama pregršt
biljnih stabljičica, gospodin Bejns shvati koliko je duboko očajanje tog
čoveka. Za njega, mislio je gospodin Bejns, ovaj događaj, to što je morao da
ubije i unakazi ova dva čoveka, nije samo strašan; neobjašnjiv je.

Šta mogu da kažem što bi ga moglo utešiti? Pucao je u moje ime; moralna
odgovornost za ta dva života je prema tome moja, i ja je prihvatam. Ja to tako
gledam.

Prišavši gospodinu Bejnsu general Tedeki reče tihim glasom: „Vidite
koliko je čovek očajan. On je, znate, bez sumnje odgajan kao Budista. Čak i

ako ne formalno, uticaj je bio tu. Jedna kultura u kojoj se ne oduzima ničiji
život; svi životi su sveti.”

Gospodin Bejns klimnu glavom.

„Povratiće on ravnotežu”, nastavi general Tedeki. „Vremenom. Ovog
časa on nema nikakvo stanovište na osnovu koga može da sagleda i shvati
svoj čin. Ta knjiga će mu pomoći, jer mu daje spoljašnji okvir obaveštenja.”

„Shvatam”, reče gospodin Bejns. Pomisli – još jedan okvir obaveštenja
koji bi mu mogao pomoći bilo bi Učenje o prvobitnom grehu. Pitam se da li
je ikada čuo za njega. Svima nam je suđeno da izvršavamo postupke
svireposti, ili nasilja, ili zla. To nam je sudbina, zahvaljujući starim uzrocima.
Naša karma.[55]

Da bi spasao jedan život, gospodin Tagomi je morao da oduzme dva.
Logičan, uravnotežen um to ne može da shvati. Blagorodan čovek kao što je
gospodin Tagomi bi mogao poludeti od implikacija takve stvarnosti.

Ipak, mislio je dalje gospodin Bejns, odlučujuća tačka ne leži u
sadašnjosti, ni u mojoj smrti niti u smrti dvojice ljudi iz S.B; leži –
pretpostavimo – u budućnosti. Ono što se ovde dogodilo opravdava se, ili se
ne opravdava, onim što se događa kasnije.

Možemo li možda da spasemo živote miliona, ceo Japan u stvari.

Ali čovek koji je baratao stabljičicama nije ni pomišljao na to; sadašnjost,
stvarnost, bila je i suviše opipljiva, mrtav i umirući Nemac na podu njegove
kancelarije.

General Tedeki je bio u pravu; vreme će dati perspektivu gospodinu
Tagomiju. Ili to, ili će se možda povući u tminu mentalne bolesti, odvratiti
pogled zauvek, zbog beznadežne pometenosti.

I mi se stvarno ne razlikujemo od njega, mislio je gospodin Bejns.
Suočeni smo sa istom pometenošću. Zbog toga na žalost ne možemo pružiti
pomoć gospodinu Tagomiju. Možemo samo da čekamo, nadajući se da će se
on konačno oporaviti ili podleći.

13.

U Denveru su našli šik, moderne radnje. Odeća je, mislila je Julijana,
zapanjujuće skupa, ali Džo se izgleda nije brinuo zbog toga ili čak nije ni
primećivao; prosto je plaćao ono što je izdvojio, i onda bi žurili dalje u
sledeću radnju.

Ona glavni dobitak – posle mnogo isprobavanja haljina i mnogo
otegnutog predomišljanja i odbijanja – pribavi pred kraj dana: svetloplavi
italijanski originalni model sa kratkim, lepršavim rukavima i bezobrazno
dubokim dekolteom. U jednom evropskom modnom časopisu bila je videla
manekenku sa takvom haljinom; smatrana je najlepšim krojem godine, i
koštala je Džoa gotovo dve stotine dolara.

Uz haljinu, bila su joj potrebna tri para cipela, više najlon čarapa,
nekoliko šešira, i nova crna kožna tašna – ručni rad. I, otkri još i to da dekolte
italijanske haljine zahteva nove prslučiće koji pokrivaju samo donji deo
dojki. Gledajući se u velikom ogledalu u radnji, oseti se preterano razgolićena
i pomalo nesigurna ako bi se sagla. Ali prodavačica ju je ubeđivala da novo
poluprsluče čvrsto stoji na svom mestu uprkos tome što nema bratele.

Tek toliko da pokrije bradavicu, mislila je Julijana zagledajući se u
samoći svoje sobe, i ni milimetar više. I prsluče je prilično koštalo; isto tako
uvezeno, objasnila je prodavačica, i ručni rad. Prodavačica joj je pokazala i
sportsku odeću, šorc i kupaće kostime, i haljinu za plažu od frotira; ali Džo se
odjednom uznemiri. Zato odoše dalje.

Dok je Džo tovario pakete i kese u kola, ona reče:
„Zar ne misliš da ću strašno da izgledam?”
„Da”, odvrati on preokupiranim glasom. „Naročito ona plava haljina. Nju
ćeš da obučeš kad budemo išli tamo, Abendsenu, razumeš?” Poslednju reč
izgovori odsečno kao da naređuje: ton je iznenadi.

„Nosim broj dvanaest ili četrnaest”, reče ona kad uđoše u sledeću radnju
sa odećom. Prodavačica se ljupko nasmeši i odvede ih do stalkova sa
haljinama. Šta joj je još potrebno? pitala se Julijana. Bolje da uzme što je više
moguće dok može; očima obuhvati odjednom sve, bluze, suknje, pantalone,
kapute. Da, kaput.

„Džo”, reče ona, „moram da imam dugačak kaput. Ali ne kaput od štofa.”

Složiše se oko jednog kaputa od sintetičkog vlakna iz Nemačke; bio je
trajniji od prirodnog krzna, a manje skup. Ali ona je bila razočarana. Da bi se
razvedrila poče da razgleda nakit. Ali to je bila žalosna starudija, bez mašte i
originalnosti.

„Moram da uzmem neki nakit”, objasni ona Džou. „Makar minđuše. Ili
broš – za plavu haljinu.” Povede ga trotoarom do jedne juvelirske radnje. „A
tvoje odelo”, seti se, sa osećanjem krivice. „Moramo da pazarimo i za tebe.”

Dok je ona tražila nakit, Džo se zadrža u berbernici da se podšiša. Kada
se pojavio kroz pola časa, bila je zapanjena; ne samo da je kosu skratio što je
više mogao, nego ju je i ofarbao. Jedva da bi ga prepoznala; sada je bio plav.
Dobri bože, mislila je, buljeći u njega. Zašto?

Slegnuvši ramenima, Džo reče: „Dosadilo mi da budem makarondžija.”
To je bilo sve što je hteo da kaže; odbi da o tome razgovara kada uđoše u
radnju sa odećom za muškarce i počeše da kupuju za njega.

Kupili su mu lepo skrojeno odelo od jednog od Diponovih novih
sintetičkih materijala, Dakrona. I nove čarape, veš, i par mondiš šimi cipela.
Šta sada? – mislila je Julijana. Košulje. I kravate. Ona i prodavac odabraše
dve bele košulje sa francuskim manžetnama, nekoliko francuskih kravata, i
par srebrnih dugmadi za manžetne. Bilo je potrebno samo četrdeset minuta da
se pokupuje sve za njega; iznenadilo ju je koliko je to lako u poređenju sa
njenom kupovinom.

Odelo, mislila je, treba da mu se prepravi. Ali Džo se opet uzvrpolji,
platio je račun novčanicama Rajhsbanke. Znam ja još nešto, zaključi Julijana.
Nova lisnica. Tako ona i prodavac izdvojiše za njega jednu lisnicu od crne
krokodilske kože, i tačka. Izađoše iz radnje i vratiše se do kola. Bilo je pola
pet, i kupovina je – bar što se tiče Džoa – bila završena.

„Nećeš da ti se malo suzi u struku?” zapita ona Džoa kada se on uključi u
saobraćaj u centru Denvera. „Na tvom odelu…”

„Ne”, trže je njegov glas, odsečan i bezličan.

„Šta nije u redu? Jesam li i suviše mnogo kupila?” Znam da je to, reče
sama sebi, potrošila sam preko svake mere. „Mogla bih da vratim neke
suknje.”

„Hajde da večeramo”, reče on.

„Oh, Bože”, uzviknu ona. „Znam šta nisam uzela. Spavaćice.”

On se zagleda u nju krvoločnim pogledom.

„Zar ne želiš da uzmem neku lepu novu pidžamu?” zapita ona. „Pa da
budem sva sveža i…”

„Ne.” Odmahnu glavom. „Pusti to. Traži gde da jedemo.”

Julijana reče čvrstim glasom: „Najpre ćemo otići da se prijavimo u hotelu.
Da možemo da se presvučemo. Pa ćemo onda da jedemo.” I bolje da to bude
stvarno fini hotel, inače otpada sve. Čak i ovako kasno. A u hotelu ćemo ih
pitati gde se u Denveru najbolje jede. I za neki dobar bar gde možemo da
vidimo predstavu kakvu vidiš jednom u životu, ne neki lokalni talenat već
neka krupna imena iz Evrope, kao Elinor Perez ili Vili Bek. Znam da takve
velike zvezde dolaze u Denver, jer sam videla reklame. I neću ni za šta manje
ni da čujem.

Dok su tražili neki dobar hotel, Julijana je pogledavala čoveka kraj sebe.
Sa kratkom i plavom kosom, i u novom odelu, ne liči na onu istu osobu,
mislila je. Da li ga više volim ovako? Teško je bilo reći. A ja, kad budem
doterala kosu – bićemo dve sasvim druge osobe. Stvorene ni iz čega, ili bolje
reći, novcem. Ali ja samo moram da uredim kosu, reče za sebe.

Nađoše jedan veliki impozantan hotel u poslovnom centru Denvera sa
uniformisanim vratarom koji se postara da im se parkiraju kola. To je ona
želela. I hotelski dečko – zapravo odrastao čovek ali u tamnocrvenoj uniformi
– brzo dođe i ponese sve njihove pakete i prtljag, ne ostavivši im ništa drugo
da rade nego da se popnu širokim zastrtim stepenicama, ispod nadstrešnice,
prođu kroz vrata od stakla i mahagonija i uđu u hol.

Radnjice sa obe strane hola, cvećarnice, pokloni, slatkiši, mesto za
telegrafisanje, za rezervaciju avionskih karata, muvanje gostiju oko deska i
liftova, ogromne biljke u saksijama, a pod nogama zastirač, debeo i mek…
osećala je miris hotela, mnoštva ljudi, meteža. Neonski natpisi su označavali
u kom su pravcu hotelski restoran, salon za koktele, snek-bar. Jedva da je sve
to mogla da zapazi dok su prelazili hol i najzad stigli do pulta za rezervacije.

Bila je tu čak i knjižara.

Dok se Džo potpisivao u knjigu, ona se izvini i požuri u knjižaru da vidi
da li imaju Skakavca. Jeste, bio je tu, u stvari čitava sjajna hrpa primeraka, sa
karticom na kojoj je pisalo kako je knjiga popularna i značajna, i naravno, da
je verboter[56] u regionima pod nemačkom upravom. Usluži je nasmešena
sredovečna žena veoma bakinskog držanja; knjiga je koštala gotovo četiri
dolara, što je Julijani izgledalo mnogo, ali je plati novčanicom Rajhsbanke iz
svoje nove tašne i onda odskakuta nazad da se pridruži Džou.

Idući napred sa prtljagom, momak ih odvede do lifta, pa zatim gore na
drugi sprat – tih i topao i zastrt ćilimom do njihove uzvišeno lepe sobe od
koje je zastajao dah. Momak im otključa vrata, unese sve unutra, namesti
prozor i svetla; Džo mu dade napojnicu i on ode zatvorivši vrata za sobom.

Sve se odvijalo tačno onako kako je ona želela. „Koliko ćemo ostati u
Denveru?” zapita ona Džoa, koji je započeo da otvara pakete na krevetu. „Pre
nego što produžimo za Čejn?”

On ne odgovori; bio se udubio u sadržaj svog kofera.

„Jedan ili dva dana?” zapita ona skidajući svoj novi kaput. „Šta misliš, da
li bismo mogli da ostanemo tri?”

Podigavši glavu, Džo odgovori: „Idemo dalje večeras.”

Najpre nije shvatila; a kada je shvatila nije mogla da mu veruje. Blenula
je u njega, a on je blenuo u nju sa mračnim, gotovo ujedajućim izrazom, dok
mu je lice bilo stisnuto od ogromne napetosti, veće nego što je videla kod
ijednog čoveka u svom životu. Nije se pokrenuo; izgledao je kao paralisan, sa
rukama punim odeće iz kofera; presavijenog tela.

„Pošto jedemo”, dodade.

Ništa nije mogla da smisli da kaže.

„Zato obuci tu plavu haljinu koja je toliko mnogo koštala”, reče on. „Onu
koju voliš; onu stvarno dobru – razumeš?” Onda poče da otkopčava košulju.
„Ja ću da se obrijem i dobro se istuširam vrućom vodom.” Glas mu je zvučao
mehanički, kao da govori sa nekog mesta miljama odatle, preko nekakvog
uređaja; okrenu se i pođe ka kupatilu krutim, cimavim korakom.

Ona sa mukom uspeo da izusti: „Večeras je i suviše kasno.”

„Nije. Završićemo sa večerom negde oko pola šest, šest najkasnije. Do
Čejna možemo stići za dva, dva i po sata. To je tek pola devet. Recimo,
najkasnije devet. Možemo odavde da telefoniramo, da kažemo Abendsenu da
dolazimo; da objasnimo situaciju. To će da napravi utisak, međugradski

razgovor. Recimo ovo – idemo avionom za Zapadnu obalu; u Denveru smo
samo večeras. Ali toliko nas je oduševila njegova knjiga da ćemo voziti do
Čejna i nazad, da bismo samo imali priliku da…”

Ona upade: „Zašto?”

Suze joj navreše na oči, i ona oseti kako stiska pesnice sa palčevima
unutra kao što je činila kao dete; oseti da joj podrhtava brada, i kada
progovori, glas joj se jedva čuo. „Ne želim da idem da ga posetim večeras; ja
ne idem. Uopšte ne želim, čak ni sutra. Želim samo da obiđem mesto ovde.
Kao što si mi obećao.” I dok je govorila, ponovo se pojavi strah i leže joj na
grudi; onaj čudni slepi strah koji jedva da je popuštao, čak i u najveselijim
trenucima sa njim. Strah izbi na površinu i uze je pod svoje; osećala je kako
joj titra na licu i otkriva se, tako da je on mogao lako da ga primeti.

Džo reče: „Šibnućemo se tamo, pa onda posle kada se vratimo – onda
ćemo ovde da obilazimo.” Govorio je razumno, a ipak i dalje sa ukočenim
mrtvilom kao da recituje.

„Ne”, reče ona.

„Obuci tu plavu haljinu.” Preturao je po paketima sve dok ne nađe haljinu
u najvećoj kutiji. Pažljivo skloni uzicu, izvadi haljinu, položi je na krevet
preciznim pokretima; nije se žurio. „Okej? Bićeš bomba. Slušaj, kupićemo
bocu skupog viskija da ponesemo. Onaj vat 69.”

Frenk, pomisli ona. Pomozi mi. Zapala sam u nešto što ne shvatam.

„To je mnogo dalje”, odgovori ona, „nego što misliš. Pogledala sam na
mapi. Biće zaista kasno kad stignemo tamo, nešto oko jedanaest, ili posle
ponoći.”

On reče: „Obuci haljinu ili ću te ubiti.”

Zatvorivši oči, ona poče da se kikoće. Moja obuka, pomisli. Na kraju
krajeva, bilo je istina; sad ćemo da vidimo. Može li on da me ubije, ili ja da
mu prištinem jedan nerv u leđima i obogaljim ga za ceo život? Ali on se borio
sa onim britanskim komandosima; on je to već prošao, pre mnogo godina.

„Znam da možda možeš da me baciš na pod”, reče Džo. „A možda i ne
možeš.”

„Ne da te bacim”, reče ona. „Nego da te trajno unakazim. Stvarno mogu.
Živela sam na Zapadnoj Obali. Japovi su me naučili, tamo u Sijetlu. Idi ti
dalje za Čejn ako želiš, a mene ostavi ovde. Ne pokušavaj da me prisiliš. Ja te
se bojim i pokušaću.” Glas joj se prekide. „Pokušaću da te sredim ako

nasrneš na mene.”

„Ma hajde – obuci tu prokletu haljinu! Šta je sada? Mora da si šašava kad
govoriš tako o ubijanju i unakazivanju samo zato što želim da skokneš u kola
posle večere i provozaš se autoputom sa mnom i vidiš tog tipa čija knjiga
ti…”

Na vratima se začu kucanje.

Džo se prišunja do vrata i otvori ih. Jedan uniformisan momak na
hodniku reče: „Zvali ste, gospodine.”

„Ah, da”, reče Džo prilazeći krevetu; pokupi nove bele košulje koje je
kupio i odnese ih do momka. „Možete li da ih vratite za pola sata?”

„Samo da se ispeglaju presavijena mesta”, reče momak razgledajući
košulje. „Bez čišćenja. Da, siguran sam da mogu da stignu, gospodine.”

Dok je Džo zatvarao vrata, Julijana reče: „Kako si znao da nova bela
košulja ne može da se nosi dok se ne ispegla?”

On ne reče ništa; sleže ramenima.

„Ja sam zaboravila”, reče Julijana. „A žena treba da zna… kada ih izvadiš
iz celofana sve su zgužvane.”

„Kada sam bio mlađi oblačio sam se i dosta izlazio.”

„Kako si znao da hotel ima rum servis? Ja to nisam znala. Jesi li zaista
odsekao i ofarbao kosu? Mislim da ti je kosa uvek bila plava, i da si nosio
periku. Zar nije?”

On opet sleže ramenima.

„Ti mora da si iz S.B.”, reče ona. „Prerušen u makarondžiju, vozača
kamiona. Nikad se nisi borio u Severnoj Africi, je li tako? Znam da jeste.
Mislim da sam prilično glupava.” Osećala se sasušena, uvela.

Poćutavši, Džo reče: „Sigurno da sam se borio u Severnoj Africi. Možda
ne u Pardijevoj artiljerijskoj bateriji. Sa Brandenburžanima.” Dodade:
„Vermaht komando. Infiltrirao se u britanski štab. Ne vidim kakva je tu
razlika; imali smo dosta akcije. I bio sam u Kairu; zaradio sam medalju i
pohvalu za držanje na bojnom polju. Kaplar.”

„Je li ono penkalo oružje?”

On ne odgovori.

„Bomba”, shvati ona odjednom, izgovorivši naglas: „Bomba zamka, koja
ima žicu tako da eksplodira kada je neko dotakne.”

„Ne”, reče on. „To što si videla su odašiljač i prijemnik od dva vata. Tako
da mogu da budem u radio-vezi. U slučaju promene plana, s obzirom na
razvoj političke situacije u Berlinu iz dana u dan.”

„Proveriš kod njih neposredno pre nego što učiniš. Da budeš siguran.”

On klimnu glavom.

„Ti nisi Italijan; Nemac si.”

„Švajcarac.”

Ona reče: „Moj muž je Jevrejin.”

„Baš me briga šta ti je muž. Sve što želim to je da obučeš tu haljinu i
doteraš se da možemo da idemo na večeru. Uredi nekako kosu; kad bi mogla
da odeš do frizera! Možda je hotelski salon još otvoren. To bi mogla da
uradiš dok ja čekam košulje i istuširam se.”

„Kako ćeš ga ubiti?”

Džo reče: „Molim te obuci novu haljinu, Julijana. Ja ću da telefoniram
dole da pitam za frizera.” Priđe sobnom telefonu.

„Zašto sam ti ja potrebna?”

Okrećući brojeve, Džo reče: „Imamo obaveštenje o Abendsenu i izgleda
da ga privlači izvestan tip crnomanjaste, pohotljive devojke. Specifičan
srednjoistočni ili mediteranski tip.”

Dok je on razgovarao sa hotelskim osobljem, Julijana ode do kreveta i
leže. Zatvori oči i stavi ruku preko lica.

„Imaju frizerku”, reče Džo pošto je obesio slušalicu. „I može odmah da te
primi. Idi dole u salon; u mezaninu je.”

Nešto joj je pružao; otvorivši oči vide još novčanica Rajhsbanke. „Da joj
platiš.”

Ona reče: „Pusti me da ležim ovde. Hoćeš li, molim te?”

Posmatrao ju je sa izgledom jake radoznalosti i zabrinutosti.

„Sijetl je kao što bi bio San Francisko”, reče ona, „da nije bilo velikog
požara. Sa pravim starim drvenim zgradama i ponekom od cigle, i brdovit
kao i S.F. Tamo je bilo Japova još mnogo pre rata. Imaju celu poslovnu četvrt
i kuće, radnje i sve, vrlo staro. To je luka. Taj mali stari Jap koji me je učio –
otišla sam tamo sa jednim momkom iz Trgovačke mornarice, i dok sam bila
tamo počela sam da uzimam te časove. Minoru Ičojasu; nosio je prsluk i
kravatu. Bio je okrugao kao jo-jo. Poučavao je na spratu u jednoj japovskoj

poslovnoj zgradi; imao je onaj staromodan natpis sa zlatnim slovima na
vratima, i čekaonicu kao kod zubara. Sa National Geographics.”[57]

Sagnuvši se preko nje, Džo je uhvati za ruku i podiže u sedeći položaj;
pridrža je i podupre. „Šta je? Ponašaš se kao da si bolesna.” Zagledao joj je u
lice, pretražujući joj crte.

„Umirem”, reče ona.

„To je samo jedan napad zabrinutosti. Zar ih nemaš sve vreme? Mogu da
ti donesem neki sedativ iz hotelske apoteke. Šta kažeš na fenobarbiton? A
nismo ni jeli još od jutros u deset. Biće ti dobro. Kada stignemo do
Abendsenove kuće, ti ne moraš ništa da činiš, samo da stojiš sa mnom; ja ću
da razgovaram. Samo se smeši i budi prijatna sa mnom i sa njim; ostani sa
njim i vodi razgovor, tako da on ostane sa nama i ne ode. Kada te bude video
u toj italijanskoj haljini sa velikim izrezom siguran sam da će nas pustiti
unutra. I ja bih te pustio kada bih bio na njegovom mestu.”

„Pusti me u kupatilo”, reče ona. „Muka mi je. Molim te.”

Ote se od njega. „Pripada mi muka – pusti me.”

On je pusti, i ona se uputi preko sobe u kupatilo; zatvori vrata iza sebe.

Mogu ja to da učinim, pomisli. Kvrcnu prekidačem; zaseni je svetlost.
Ona zažmiri. Mogu da ga nađem. U ormančiću za lekove, paketić nožića za
brijanje sapun, zubna pasta. Ona otvori nov paketić nožića za brijanje. Sa
jednom oštricom, da. Odmota nov gladak plavo-crni nožić za brijanje.

Iz tuša poteče voda. Ona uđe pod tuš – blagi Bože; bila je obučena.
Propast. Haljina joj se obesi. Sa kose je curila voda. Prestrašena, spotače se,
skoro pade, pokušavajući da napipa izlaz. Voda joj je prskala iz čarapa…
poče da plače.

Džo je nađe kako stoji kroj šolje. Bila je skinula svoju mokru uništenu
haljinu; stajala je gola, podupirući se jednom rukom, naslonjena i opuštena.
„Isuse Hriste”, reče mu kada shvati da je on tu. „Ne znam šta da radim.
Kostim od žerseja mi je uništen. Od vune je.” Pokaza rukom; on se okrete i
vide hrpu raskvašene odeće.

Veoma spokojno – ali lice mu je bilo potreseno – on reče: „Pa, to ionako
nisi htela da nosiš.” Obrisa je mekim belim hotelskim peškirom, odvede je iz
kupatila natrag u toplu glavnu sobu zastrtu ćilimom. „Obuci veš – stavi nešto
na sebe. Reći ću da frizerka dođe ovamo; mora, i tačka.” Opet podiže
slušalicu i okrenu broj.

„Kakve pilule si mi nabavio?” zapita ga ona kada je završio sa
telefoniranjem.

„Zaboravio sam. Zvaću dole apoteku. Ne, čekaj; imam ja nešto.
Nembutal, ili tako neki đavo.” Požuri do kofera i poče da pretura po njemu.

Kada joj pruži dve žute kapsule, ona reče: „Hoće li me uništiti?” – i
nespretno ih primi.

„Šta?” zapita on sa zgrčenim licem.

Da mi istruli stomak, pomisli ona. Isuši prepone. „Mislim”, reče oprezno,
„da mi ne oslabi koncentraciju?”

„Ne – to je neki proizvod A. gospodin Hemie koji dobijamo tamo u
zemlji. Ja ih uzimam kad ne mogu da zaspim. Doneću ti čašu vode.” I otrča.

Nožić, mislila je. Progutala sam ga; sada mi seče slabine zauvek. Kazna.
Udata za Jevrejina, a spanđala se sa gestapovskim ubicom. Oseti kako joj na
oči naviru suze, vrele. Za sve što sam počinila. Propala sam. „Hajdemo”,
reče, podižući se na noge. „Frizerka.”

„Ti nisi obučena!” Povede je, namesti je da sedne, pokuša da joj navuče
gaćice, bez uspeha. „Moram da ti sredim kosu”, reče očajničkim glasom.
„Gde je ta Hur,[58] ta žena?”

Ona uze da govori, polako i sa mukom: „Kosa pravi kosu koja sklanja
rosu. Kriri, kožu o kuku ne kačiti. Kuka od boga. Šnjur, dur Hur.” Pilule
razjedaju. Verovatno terpentinska kiselina. Svi su se sakupili, i odredili
najkorozivniji rastvor da me zauvek izjede.

Buljeći odozgo u nju, Džo preblede. Mora da me čita, pomisli ona. Čita
mi mozak svojom mašinom, mada ja ne mogu da je nađem.

„Te pilule”, reče ona, „zbunjuju i stvaraju pometnju.”

On reče: „Nisi ih uzela.” Pokaza na njenu stisnutu pesnicu; ona otkri da ih
još uvek drži u ruci. „Ti si duševno bolesna”, reče on. Postao je težak, trom,
kao neka nepokretna masa. „Jako si bolesna. Ne možemo ići.”

„Neću lekara”, reče ona. „Biće mi dobro.” Pokuša da se osmehne;
posmatrala je njegovo lice da vidi da li je uspela. Odraz iz njegovog mozga,
uhvatio mi misli u raspadanju.

„Ne mogu te voditi Abendsenovima”, reče on. „Ne sada, nikako. Sutra.
Možda će ti biti bolje. Pokušaćemo sutra. Moramo.”

„Mogu li opet u kupatilo?”

On klimnu glavom, napregnutog lica, jedva ju je čuo. Zato se ona vrati u
kupatilo; opet zatvori vrata. U ormančiću još jedan nožić koji uze u desnu
šaku. Opet izađe.

„Baj-baj”, reče.

Dok je otvarala vrata od hodnika on uzviknu i divlje je zgrabi.

Zviz. „Strašno je”, reče ona. „Oni siluju. Treba da znam.” Spremna sam
za otimača tašni; razne noćne skitnice, sa njima sigurno mogu da iziđem na
kraj. Gde se ovaj izgubio? Da ga pljesnem po vratu, malo zaigram. „Pusti me
da prođem”, reče ona. „Ne zaprečuj mi put, osim ako nećeš da ti održim
lekciju. Međutim, samo žene.” Držeći nožić uzdignut, nastavi da otvara vrata.
Džo sede na pod, pritiskajući rukama vrat sa strane. Poza izgorelog od sunca.
„Do viđenja”, reče i zatvori vrata za sobom. Topao zastrt hodnik.

Jedna žena u belom mantilu, zujkajući i pevušeći, gurala je kolica
hodnikom, sa pognutom glavom. Zjakala je u brojeve na vratima, i stiže pred
Julijanu; žena podiže glavu, iskolači oči i ostade otvorenih usta.

„Oh, dušo”, reče ona, „stvarno si se nacugala; treba tebi mnogo više nego
frizer – vrati se pravac u sobu i obuci se dok te ne izbace iz hotela. Gospode
Bože.” Otvori vrata iza Julijane. „Neka te tvoj čovek istrezni; reći ću da ti
pošalju vruću kafu u sobu. Molim te sada, ulazi u sobu.” Gurnuvši Julijanu
nazad u sobu, žena zalupi vrata za njom i buka od njenih kolica se izgubi u
hodniku.

Frizerka, shvati Julijana. Pogledavši nadole, vide da nema ništa na sebi;
žena je imala pravo.

„Džo”, reče, „neće da me puste.” Nađe krevet, pronađe svoj kofer, otvori
ga, prosu odeću iz njega. Veš, zatim bluzu i suknju, par cipela sa niskim
potpeticama. „Naterala me da se vratim”, reče. Pošto pronađe češalj brzo se
očešlja, onda iščetka kosu. „Kakav doživljaj. Ta žena je upravo bila napolju,
spremala se da zakuca.” Podiže se i ode da nađe ogledalo. „Je li ovako
bolje?” Ogledalo u vratima plakara; okrećući se, posmatrala je sebe, izvijajući
se, uspinjala se na prste. „Tako sam zbunjena”, reče tražeći ga pogledom
unaokolo. „Jedva znam šta činim. Mora da si mi dao nešto; šta god da je bilo,
od toga mi se samo smučilo umesto da mi pomogne.”

I dalje sedeći na podu, pritiskujući vrat sa strane, Džo reče, „Slušaj. Vrlo
si dobra. Presekla si mi aortu. Arteriju u vratu.”

Kikoćući se, ona se udari šakom po ustima. „Oh, Bože takvo si čudovište.
Mislim, reči si sve pobrkao. Aorta ti je u grudima; ti misliš na karotidu.”

„Ako pustim”, reče on, „iskrvaviću za dva minuta. To znaš. Zato mi
dovedi neku pomoć, dovedi doktora ili ambulantna kola. Razumeš me? Jesi li
to nameravala? Očigledno. Okej – pozvaćeš ili otići da dovedeš nekoga?”

Pošto je promislila, reče: „Nameravala sam.”

„Pa”, reče on, „kako god, dovedi mi ih. Mene radi.”

„Idi sam.”

„Nisam je potpuno zatisnuo.” Krv mu se probijala kroz prste, videla je, i
curila niz zglavak. „Ne usuđujem se da se pomaknem. Moram da ostanem
ovde.”

Ona obuče svoj novi kaput, zatvori novu kožnu tašnu ručni rad, pokupi
kofer i što je više mogla paketa koji su bili njeni; posebno se uveri da je uzela
kutiju i plavu italijansku haljinu pažljivo naguranu u nju. Otvorivši vrata od
hodnika osvrnu se na njega. „Možda mogu da im kažem na recepciji”, reče,
„dole.”

„Da,” reče on.

„U redu”, reče ona. „Kazaću im. Ne traži me onde u stanu u Kenon sitiju,
zato što se ne vraćam tamo. I imam većinu onih novčanica Rajhsbanke tako
da sam u dobroj formi, uprkos svemu. Do viđenja. Izvini.” Zatvori vrata i
požuri hodnikom što je brže mogla, cimajući kofere, pakete.

Kod lifta, pomogoše joj jedan postariji poslovan čovek i njegova žena;
poneše joj pakete, i dole u holu ih predadoše momku umesto nje.

„Hvala”, reče im Julijana.

Pošto joj je momak odneo kofer i pakete preko hola i napolje pred izlaz,
ona pronađe hotelskog službenika koji joj objasni kako da dobije kola nazad.
Ubrzo je stajala u hladnoj betonskoj garaži ispod hotela i čekala da poslužitelj
doveze Studebakera do nje. U tašni nađe svakakve sitnine; dade poslužitelju
napojnicu, i zatim se poveze uz žuto osvetljenu rampu, pa na ulicu u mraku
sa njenim svetlima, automobilima, neonskim reklamama.

Uniformisani vratar hotela lično joj je natovario prtljag i pakete u
prtljažnik, bodreći je tako srdačnim osmehom, da mu ona dade ogromnu
napojnicu pre nego što se odveze. Niko ne pokuša da je zaustavi, i to je
začudi; niko ne podiže ni obrvu. Valjda znaju da će on platiti, zaključi ona. Ili
je možda već platio kada nas je prijavljivao u hotelu.

Dok je čekala sa ostalim kolima da se promeni svetlost na semaforu, seti
se da nije rekla onima na recepciji da Džo sedi na podu u sobi i da mu je

potreban lekar. Još čeka tamo gore, čeka da sada pa do kraja sveta, ili dok se
ne pojavi čistačica sutra u neko doba. Bolje da se vratim, odluči ona, ili da
telefoniram. Da stanem kod neke javne govornice.

To je tako blesavo, mislila je dok je vozila dalje tražeći neko mesto da
parkira i telefonira. Ko bi pomislio pre jedan sat? Kada smo se potpisali u
hotelsku knjigu, kada smo se zaustavili… gotovo smo krenuli dalje, obukli se
i izašli na večeru; možda bismo čak stigli i u bar. Opet poče da plače: suze su
joj kapale sa nosa, na bluzu, dok je vozila. Ne valja što nisam pitala
proročanstvo; ono bi znalo i upozorilo me. Zašto nisam? Mogla sam da pitam
u svakom trenutku, na svakom mestu na putu ili čak i pre nego što smo pošli.
Poče nehotice da ječi; užasan zvuk, zavijanje koje nikada ranije nije čula da
izlazi iz nje, ali nije mogla da ga suzbije iako je čvrsto stisnula zube.
Avetinjsko pevušenje, pevanje, cviljenje, izbijalo je gore kroz nos.

Parkirala je i ostala da sedi sa upaljenim motorom, drhteći, sa rukama u
džepovima kaputa. Hriste, reče sebi ojađeno. Pa, valjda se takve stvari
događaju. Izađe iz kola i izvuče kofer iz prtljažnika; otvori ga na zadnjem
sedištu i uze da kopa među haljinama i cipelama sve dok ne dohvati dve crne
knjige proročanstva. Tu, na zadnjem sedištu kola, sa upaljenim motorom,
poče da baca tri novčića koristeći svetlost iz izloga jedne robne kuće. Šta ću
učiniti? Kaži mi šta da učinim; molim.

Heksagram Četrdeset dva, Povećanje, sa pokretnim redovima na drugom,
trećem, četvrtom i gornjem mestu; zato se pretvara u Heksagram Četrdeset
tri, Proboj. Pohlepno je ispitivala tekst, hvatajući značenje sa stupnja na
stupanj, sakupljajući ga i shvatajući; Isuse, tačno je naslikalo situaciju – opet
čudo. Sve što se dogodilo, tu pred njenim očima, detaljan plan, shematski:

Pomaže čoveku
da preduzme nešto.
Pomaže čoveku da pređe veliku vodu.

Na put, da ode i učini nešto značajno, ne da ostane ovde. Sada redovi.
Usne su joj se pokretale, tražeći…

Deset pari kornjača ne mogu mu se suprotstaviti.
Stalna istrajnost donosi dobru sreću.
Kralj ga predstavlja bogu.

Sada šest u trećem. Dok je čitala, zavrte joj se u glavi;

Čovek se obogaćuje nesrećnim događajima.
Nema krivice, ako si iskren i hodaš po sredini,
I javiš se sa pečatom princu.

Princ… mislio je na Abendsena. Pečat, nov primerak njegove knjige.
Nesrećni događaji – proročanstvo je znalo šta joj se dogodilo, užas sa Džoom
ili već ko je bio. Pročita šesticu na četvrtom mestu:

Ako hodaš po sredini
javiš se princu,
On će poslušati.

Moram da odem tamo, shvati ona, čak ako Džo i dođe za mnom. Proždra
poslednji pokretni red, devet na vrhu:

On nikome ne donosi povećanje.
Zaista, nego ga čak udara.
On ne drži svoje srce u stalnoj postojanosti.
Nesreća.

Oh, Bože, pomisli ona; to znači ubica, Gestapovci, kaže mi da će Džo ili
neko kao on, neko drugi stići tamo i ubiti Abendsena. Brzo se okrenu
Heksagramu Četrdeset tri. Sud:

Stvar se mora odlučno objaviti
Na kraljevskom dvoru.
Mora se saopštiti istinito. Opasnost.
Potrebno je obavestiti svoj grad.
Ne pomaže pribegavati oružju.
Dobro je da čovek preduzme nešto.

Znači ne vredi vraćati se u hotel i uveravati se o njemu; beznadežno je,
zato što će poslati druge. A opet proročanstvo kaže, još naglašenije: stići do
Čejena i upozoriti Abendsena, koliko god to bilo opasno po mene. Moram
mu otkriti istinu. Onda zatvori knjigu.

Vrativši se za upravljač kola, ponovo se uključi u saobraćaj. Za kratko
vreme pronađe put iz poslovnog centra Denvera, pa onda na glavni autoban
ka severu; vozila je najvećom brzinom kojom su kola mogla da idu, a od
neobične lupe motora tresao se upravljač i sedište i sve je zveketalo u
pregradi za sitnice.

Bogu hvala za doktora Tota i njegove autobanove, reče za sebe dok je
kloparala kroz mrak, videći samo svoja prednja svetla i linije koje su
označavale trake.

U deset časova te večeri zbog nezgode sa gumom još nije bila stigla u
Čejen, tako da nije ostajalo ništa drugo nego da skrene s druma i potraži
prenoćište.

Na znaku za izlaz sa autobana ispred nje stajalo je GRILI PET MILJA.
Sutra ujutru ću krenuti dalje, reče za sebe posle nekoliko minuta dok je
lagano vozila glavnom ulicom Grilija. Videla je nekoliko motela sa upaljenim
znacima da imaju slobodne sobe, tako da nije bilo problema. Šta moram da
učinim, zaključi ona, to je da večeras pozovem Abendsena i kažem da
dolazim.

Kada je parkirala izađe umorno iz kola, sa olakšanjem što može da
protegne noge. Ceo dan na drumu, od osam sati ujutru. Nedaleko niz ulicu
mogao se videti dragstor otvoren preko cele noći; sa rukama u džepovima
kaputa pođe u tom pravcu, i ubrzo je bila zatvorena u samoći telefonske
kabine i tražila Čejen od telefoniste.

Njihov telefon je – hvala bogu – bio u registru. Ona ubaci novac i
telefonista joj dade vezu.

„Halo”, uskoro se začu ženski glas, energičan, prilično prijatan glas
mlade žene; žene otprilike njenih godina.

„Gospođa Abendsen?” reče Julijana. „Mogu li da razgovaram sa
gospodinom Abendsenom?”

„Ko je to, molim?”

Julijana reče: „Pročitala sam njegovu knjigu i vozila sam ceo dan od
Kenon Sitija iz Kolorada. Sada sam u Griliju. Mislila sam da bih mogla da
stignem do vas večeras, ali ne mogu, pa želim da znam da li mogu da ga
posetim sutra u neko doba.”

Poćutavši, gospođa Abendsen reče i dalje prijatnim glasom: „Da, sada je i
suviše kasno; mi rano ležemo. Jeste li imali ikakav – poseban razlog zašto

želite da se sretnete sa mojim mužem? On upravo sada veoma mnogo radi.”

„Želela sam da razgovaram s njim”, reče ona. Njen sopstveni glas joj je u
ušima zvučao jednolično i drveno; buljila je u zid kabine, nesposobna da
pronađe šta dalje da kaže; telo ju je bolelo, a usta su joj bila suva i puna
gadnog ukusa. Iza telefonske kabine mogla je da vidi gazdu kod šanka sa
bezalkoholnim pićima kako služi napitak od mleka i sladoleda četvorici
tinejdžera. Čeznula je da bude tamo; jedva da obrati pažnju dok je gospođa
Abendsen odgovarala. Žudela je za svežim, hladnim mlekom i sendvičem sa
salatom od piletine uz to.

„Hotorn ćudljivo radi”, govorila je gospođa Abendsen svojim veselim,
živahnim glasom. „Ako se dovezete ovamo sutra ne mogu vam ništa obećati,
zato što bi mogao biti zauzet ceo dan. Ali ako to shvatite pre nego što
preduzmete put…”

„Da”, upade ona.

„Znam da će mu biti drago da proćaska sa vama nekoliko minuta ako
može”, nastavi gospođa Abendsen. „Ali molim vas ne budite razočarani ako
ne može da napravi dovoljno dug prekid da razgovara, ili čak i samo da se
vidi sa vama.”

„Čitali smo njegovu knjigu i dopala nam se”, reče Julijana. „Nosim je sa
sobom.”

„Razumem”, dobroćudno reče gospođa Abendsen. „Zaustavili smo se u
Denveru i išli u kupovinu, pa smo izgubili mnogo vremena.” Ne, pomisli; sve
se promenilo, sve je drugačije. „Slušajte”, reče, „proročanstvo mi je reklo da
dođem u Čejen.”

„A, tako”, reče gospođa Abendsen kao da zna za proročanstvo, ali da ipak
situaciju ne uzima ozbiljno.

„Daću vam redove.” Bila je ponela proročanske knjige sa sobom u
telefonsku govornicu; uspravivši knjige na polici ispod telefona, s mukom je
okretala stranice. „Samo trenutak.” Nađe stranicu i najpre pročita zaključak
pa redove gospođi Abendsen. Kada stiže do devetke na vrhu – ču kako
gospođa Abendsen uzviknu. „Molim?” reče Julijana, zastavši.

„Nastavite”, reče gospođa Abendsen. Ton joj je, pomisli Julijana, sada
bio budniji, zaoštreniji.

Pošto Julijana pročita zaključak Četrdeset trećeg Heksagrama, sa rečju
opasnost, nastade ćutanje. Gospođa Abendsen ne reče ništa i Julijana ne reče

ništa.

„Pa, onda vas očekujemo sutra”, reče najzad gospođa Abendsen. „I
hoćete li mi reći vaše ime, molim vas?”

„Julijana Frink”, reče ona. „Najlepše hvala, gospođo Abendsen.”
Telefonista sa centrale je, sada, već upao glasno negodujući što je vreme već
isteklo; zato Julijana obesi slušalicu, pokupi tašnu i proročanske knjige, izađe
iz govornice i ode prema šanku sa bezalkoholnim pićima u dragstoru.

Pošto je poručila sendvič i koka-kolu, i sedela pušeći cigaretu i
odmarajući se shvati u nastupu užasa sa nevericom da nije gospođi Abendsen
ništa rekla o Gestapovcu ili čoveku iz S.B. ili već šta god da je bio, taj Džo
Ćinadela koga je ostavila u hotelskoj sobi u Denveru. Prosto nije mogla da
veruje. Zaboravila sam! reče za sebe. Potpuno mi je izašlo iz glave. Kako je
to moglo da bude? Mora da sam ćaknuta, mora da sam strašno bolesna i
glupa i udarena.

Trenutak je preturala po tašni, pokušavajući da nađe sitninu da još
jednom pozove. Ne, zaključi polazeći da se digne sa stolice. Ne mogu ih opet
zvati večeras; pustiću to prosto je i suviše kasno. Ja sam umorna, a oni sada
verovatno već spavaju.

Pojede svoj sendvič sa piletinom, popi koka-kolu, i onda se odveze do
najbližeg motela, iznajmi sobu i uvuče se drhteći u krevet.

14.

Gospodin Nobusake Tagomi je razmišljao: nema odgovora, nema
razumevanja. Čak ni u proročanskim knjigama. Pa ipak moram i dalje da
živim iz dana u dan na svaki način.

Otići ću i naći malo. Živeti neprimećen, u svakom slučaju. Do nekog
kasnijeg vremena kada…

U svakom slučaju rekao je svojoj ženi do viđenja i otišao od kuće. Ali
danas nije otišao u zgradu Nipon Tajmsa kao obično. Kako bi bilo da se malo
opusti? Da se odveze do Parka Golden Gejt gde su zoološki vrt i ribe? Da
vidi mesta gde bića koja ne umeju da misle ipak uživaju.

Vreme. To je dug put za pedikab, i tako dobijam više vremena za
opažanje. Ako se tako može reći.

Ali drveće i zoološki vrt nemaju ništa lično. Moram se hvatati za ljudski
život. Od ovoga sam se pretvorio u dete, iako bi to bilo dobro. Mogao bih da
učinim da bude dobro.

Vozač pedikaba je pumpao Kerni stritom, ka poslovnom delu San
Franciska. Da se provozam žičarom, odjednom pomisli gospodin Tagomi.
Sreća u najčistijem putovanju, koje ti gotovo nateruje suze, objekt koji je
trebalo da iščezne još 1900. godine, ali za čudo još postoji.

Otpusti pedikab, pođe trotoarom do najbliže žičare. Možda, pomisli,
nikada i neću moći da se vratim u zgradu Nipon Tajmsa, sa njenim zadahom
smrti. Karijeru sam završio, ali nema veze. Odbor za delatnosti trgovinskih
misija može da nađe zamenu. Ali Tagomi i dalje hoda, postoji, seća se svake
pojedinosti. Tako ništa nije postignuto.

U svakom slučaju će rat, operacija Maslačak, sve da nas zbriše. Bez
obzira na to šta radili u tom trenutku. Naš neprijatelj, uz koga smo se borili u
prošlom ratu. Kakvo dobro nam je to donelo? Trebalo je da se borimo protiv

njih, možda. Ili da ih pustimo da izgube, da pomognemo njihovim
neprijateljima, Sjedinjenim Državama, Britaniji, Rusiji.

Beznadežno, kuda god čovek pogleda.

Proročanstvo zagonetno. Možda se u žalosti povuklo iz čovekovog sveta.
Mudraci odlaze.

Stupili smo u trenutak kada smo sami. Ne možemo dobiti pomoć, kao
ranije. Pa, mislio je gospodin Tagomi, možda je i to dobro. Ili se može učiniti
da bude dobro. Čovek ipak mora da nastoji da nađe put.

Ukrca se u žičaru u Kalifornijskoj ulici, odveze se sve do kraja linije. Čak
iskoči napolje i pomože da se kabina žičare okrene na svom drvenom
postolju. To je, od svih zabava u gradu, njemu obično najviše značilo. Sada je
efekt usahnuo; još jače oseti prazninu, zato što se stvar pokvarila baš tu, a ne
drugde.

Naravno da se odveze natrag. Ali… formalnost, shvati dok je posmatrao
ulice, zgrade, saobraćaj kako sada prolaze u obrnutom smeru.

U blizini Stoktona se podiže da siđe. Ali mu na stanici, kada je počeo da
silazi, kondukter mahnu. „Vaša torba, gospodine.”

„Hvala.” Bio ju je ostavio na žičari. Pruži ruku uvis i prihvati torbu, onda
se pokloni kada žičara krenu dalje tandrčući. Veoma vredan sadržaj torbe,
mislio je. Unutra je dragocen kolekcionarski primerak Kolta ‘44. Sada ga
stalno držim na domaku ruke, u slučaju da osvetoljubivi huligani iz S.B.
pokušaju da mi naplate kao pojedincu. Nikad se ne zna. A ipak – gospodin
Tagomi oseti da je ovaj nov postupak, uprkos svemu što se dogodilo,
neurotičan. Ne bi trebalo da popustim, opet reče za sebe hodajući sa torbom u
ruci. Prinudno-opsesivna fobija. Ali nije mogao da se oslobodi.

Ona drži mene, a ja nju, mislio je.

Da li sam tada izgubio svoje radosno raspoloženje? zapita se. Da li se sav
instinkt izopačio od sećanja na ono što sam učinio? Sve sakupljanje ugroženo
ne samo stav prema ovom primerku? Glavni oslonac mog života… oblast,
avaj, u kojoj sam boravio sa takvom slašću.

Mahnuvši pedikabu, uputi vozača u Montgomeri Strit, do radnje Roberta
Čildana. Da saznamo. Ostao je još jedan končić koji me veže za dobrovoljno.
Možda bih mogao da ublažim svoje zabrinuto raspoloženje lukavstvom: da
zamenim pištolj za neku stvar koja ima potvrđeniji istorijat. Ovaj revolver, za
mene, ima i suviše mnogo subjektivne istorije… i to sve pogrešne. Ali to se

završava sa mnom; niko to više ne može doživeti od ovog revolvera. Samo u
mojoj psihi.

Da ga se oslobodim, uzbuđeno zaključi. Kada ode revolver, sve odlazi,
oblak prošlosti. Jer nije to samo u mojoj psihi; to je – kao što se oduvek
govori u teoriji o istorijatu – i u samom revolveru. Između nas je znak
jednakosti!

Stiže do radnje. Gde sam toliko dolazio primeti dok je plaćao vozaču. I
poslovno i privatno. Noseći torbu brzo uđe. Tu, kod kase, gospodin Čildan.
Trljao je nekakav pred met tkaninom.

„Gospodine Tagomi”, reče Čildan uz naklon.

„Gospodine Čildan.” On se takođe pokloni.

„Kakvo iznenađenje. Duboko sam dirnut.” Čildan spusti predmet u
tkaninu. Priđe zaobišavši oko tezge. Uobičajeni ritual, pozdravljanje, i tako
dalje. Ipak, gospodin Tagomi oseti da je čovek danas nekako drugačiji.
Prilično – prigušen. Poboljšanje, zaključi on. Uvek je bio pomalo glasan,
piskav. Skakutao uzbuđeno unaokolo. Ali ovo bi mogao da bude i loš znak.

„Gospodine Čildan”, reče gospodin Tagomi stavljajući svoju torbu na
tezgu i otvarajući patent-zatvarač, „želim da zamenim jedan primerak kupljen
pre nekoliko godina. Vi to radite, koliko se sećam.”

„Da”, reče gospodin Čildan. „Zavisi od stanja, na primer.” Budno je
gledao.

„Revolver Kolt ‘44”, reče gospodin Tagomi.

Obojica su ćutala, gledajući u revolver koji je ležao u otvorenoj kutiji od
tikovine, sa kutijom delimično potrošene municije.

Gospodin Čildan se ohladi za nijansu. Ah, shvati gospodin Tagomi. Pa,
neka bude tako. „Niste zainteresovani”, reče gospodin Tagomi.

„Ne, gospodine”, reče gospodin Čildan krutim glasom. „Neću
navaljivati.” Uopšte nije osećao snagu. Popuštam. Jin, prilagodljiv, prijamčiv,
nadvladava u meni, bojim se…

„Oprostite mi, gospodine Tagomi.”

Gospodin Tagomi se pokloni, vrati revolver, municiju, kutiju u svoju
torbu. Sudbina. Moram da zadržim ovu stvar.

„Izgledate – sasvim razočarani”, reče gospodin Čildan.

„Primećujete.” Bio je uznemiren; da li je svoj unutrašnji svet izložio

pogledu svih? Slegnu ramenima. Svakako.

„Jeste li imali neki poseban razlog što ste želeli da zamenite taj predmet?”
reče gospodin Čildan.

„Ne”, reče on, još jednom saskrivši svoj lični svet; kao što i treba da
bude.

Gospodin Čildan je oklevao, zatim reče: „Ja – pitam se da li je to poteklo
iz moje radnje. Ja ne držim taj artikl.”

„Siguran sam”, reče gospodin Tagomi. „Ali nije važno. Prihvatam vašu
odluku nisam uvređen.”

„Gospodine”, reče Čildan, „dozvolite mi da vam pokažem šta smo dobili.
Imate li vremena za trenutak?” Gospodin Tagomi oseti u sebi stari nemir.
„Nešto od uobičajenog interesa?”

„Dođite, gospodine.” Čildan ga povede preko radnje; gospodin Tagomi
pođe za njim.

U zaključanoj staklenoj vitrini, na postoljima od crnog somota, ležali su
mali metalni zavijuci, oblici pre jedva nagovešteni nego stvarni. Gospodina
Tagomija obuze čudno osećanje kada stade da ih razgleda.

„Bez milosti ih pokazujem svakoj svojoj mušteriji”, reče Robert Čildan.
„Gospodine, znate li šta je ovo?”

„Nakit, izgleda”, reče gospodin Tagomi, primetivši jedan broš.

„Ovo su stvari američke izrade. Da, naravno. Ali, gospodine. Nisu stare.”

Gospodin Tagomi diže pogled.

„Gospodine, ovo su nove stvari.” Belo, pomalo sumorno lice Roberta
Čildana bilo je uzbuđeno patnjom. „Ovo je novi život moje zemlje,
gospodine. Početak u obliku sićušnog neuništivog semena. Semena lepote.”

Sa dužnim interesovanjem, gospodin Tagomi natenane razgleda nekoliko
komada uzevši ih u ruke. Da, ima nešto novo što daje dušu ovim komadima,
zaključi on. Tu se potvrđuje Zakon Taoa; kada je Jin svuda, odjednom u
najtamnijim dubinama oživljava prvi tračak svetlosti… svima nam je
poznato; videli smo kako se to događa i pre, kao što ja ovde vidim sada. A
ipak su za mene to samo komadići. Ja ne mogu da se ushitim kao ovaj
gospodin Čildan. Na žalost, po nas obojicu. Ali, takav je slučaj.

„Sasvim lepo”, promrmlja spuštajući komade.

Gospodin Čildan reče energičnim glasom: „Gospodine, to se ne dogodi

odmah.”

„Molim?”

„Novo gledanje u vašem srcu.”

„Vi ste preobraćeni”, reče gospodin Tagomi. „Želeo bih da sam i ja.
Nisam.” Zatim se pokloni.

„Drugi put”, reče gospodin Čildan, prateći ga do ulaza u radnju; nema
nameru da pokaže ma šta drugo, primeti gospodin Tagomi.

„Pouzdajete se u sumnjiv ukus”, reče gospodin Tagomi. Kao da se
nezgrapno nameće.

Gospodin Čildan ne savi kičmu. „Oprostite mi”, reče. „Ali ja sam u
pravu. Tačno osećam u ovim stvarčicama zapretenu klicu budućnosti.”

„Neka bude tako”, reče gospodin Tagomi. „Ali ne sviđa mi se vaš anglo-
saksonski fanatizam.” Ipak, oseti da mu se malo obnavlja nada. Njegova
nada, u samom sebi. „Do viđenja.” Pokloni se. „Opet ću doći ovih dana.
Možda da proučimo vaše predskazanje.”

Gospodin Čildan se pokloni bez reči.

Noseći svoju torbu sa Koltom ‘44, gospodin Tagomi se oprosti. Izlazim
kao što sam i ušao, razmišljao je. I dalje tražim. I dalje bez onog što mi je
potrebno da bih se vratio svetu. A šta da sam kupio jednu od onih čudnih,
neodređenih stvarčica? Da sam je držao, pregledavao, razmišljao… da li bih
potom, kroz nju, našao put povratka? Sumnjam.

Te stvari su za njega, ne za mene.

Pa ipak, čak ako i jedna osoba pronađe svoj put… to znači da put postoji.
Čak ako je lično i ne uspem da ga se domognem.

Zavidim mu.

Okrenuvši se, gospodin Tagomi pođe nazad ka radnji. Tamo, u vratima,
stajao je gospodin Čildan i posmatrao ga. Nije se vratio u radnju.

„Gospodine”, reče gospodin Tagomi, „kupiću jednu od onih stvarčica,
koju god odaberete. Vere nemam, ali se trenutno hvatam i za slamku.”
Ponovo pođe za Čildanom kroz radnju, prema staklenoj vitrini. „Ja ne
verujem. Nosiću je sa sobom i gledati u pravilnim razmacima. Svaki drugi
dan, na primer. Posle dva meseca ako ne vidim…”

„Možete je vratiti i dobiti novac nazad”, reče gospodin Čildan.

„Hvala”, reče gospodin Tagomi. Osećao se bolje. Ponekad čovek mora da

pokuša bilo šta, zaključi on. Nije sramota. Baš naprotiv, to je znak mudrosti,
shvatanja situacije.

„Ovo će vas umiriti”, reče gospodin Čildan, i pripremi mali srebrni
trougao ukrašen šupljim kapljicama. Crn sa donje strane, odozgo sjajan i
ispunjen svetlošću.

„Hvala”, reče gospodin Tagomi.

Gospodin Tagomi se odveze pedikabom do Portosmut skvera, malog
otvorenog parka na padini iznad Kerni Strita, naspram policijske stanice.
Sede na jednu klupu na suncu. Golubovi su se šetkali po popločanim stazama
u potrazi za hranom. Odrpani ljudi čitali su novine ili dremali na ostalim
klupama. Drugi su ležali tu i tamo na travi, gotovo zaspali.

Izvadivši iz džepa papirnu kesu sa firmom R. Čildana, gospodin Tagomi
sede držeći kesu obema rukama i poče da se greje. Onda otvori kesu i podiže
svoje novo vlasništvo da ga razgleda u samoći, tu u tom travnatom parkiću
staraca, ispresecanom stazama.

Držao je andrmolju od srebra. Odraz podnevnog sunca, kao sitna đinđuva
u obliku žitnog zrna na poklopcu kutije u uvelićavajućem ogledalu. Ili –
zagleda se dole u broš. Om, kao što kažu Bramini. Sažeta tačka u kojoj je sve
uhvaćeno. I jedno i drugo, bar nagoveštajem. Veličina, oblik. Revnosno
nastavi da ispituje.

Hoće li se desiti, kao što je predskazao gospodin Robert Čildan? Pet
minuta. Deset minuta. Sedim dokle god mogu. Vreme će nas, avaj, naterati da
dignemo ruke. Šta je to što ja držim, dok još ima vremena?

Oprosti mi, pomisli gospodin Tagomi u pravcu andrmolje. Uvek neki
pritisak da se dignemo i delamo. Sa žaljenjem, poče da smešta stvarčicu
nazad u kesu. Još jedan konačan pogled sa nadom – i opet je pažljivo
posmatrao svime što je imao. Kao dete, reče za sebe. Podržavam nevinost i
veru.

Na morskoj obali, pritiskam uz glavu slučajno nađenu školjku. U njenom
romorenju čujem mudrost mora.

To činim, uho sam zamenio okom. Uđi u mene i obavesti me šta je
učinjeno, šta to znači, zašto. Spoznaja sakupljena u jednu konačnu tričariju.

Traži se i suviše, pa se tako ne dobije ništa.
„Slušaj”, reče on andrmoljici sotto voce.[59] „Garancija prilikom prodaje

je mnogo obećavala.”

Kad bih je žestoko protresao, kao stari sat koji nikako da proradi. To i
učini, gore-dole. Ili kao kockicu kod kritičnog bacanja. Da razbudim ono
božanstvo unutra. Pribogu sniva. Ili je na putu. Uzbudljiva teška ironija
proroka Ilije. Gospodin Tagomi još jednom žestoko protrese srebrnu džidžu u
stisnutoj pesnici. Da ga glasnije pozovem. Onda opet uze pažljivo da je
posmatra.

Ti tričarijo, prazna si, mislio je.

Psuj je, reče sam sebi. Zaplaši je. Prepadni je.

„Strpljenje mi je pri kraju”, reče on sotto voce.

I šta onda? Zavrljačim te u slivnik? Duvaj na nju, tresi je, duvaj. Pobedi.

Zasmeja se. Ludačenje tu na toplom suncu. Prizor za svakog ko prođe.
Sad zveranje unaokolo, kao krivac. Ali niko nije video. Starci dremaju. Može
se malo odahnuti, znači.

Pokušao sve, shvati on. Molio, premišljao, pretio, nadugačko filozofirao.
Šta se još može učiniti?

Kad bih samo mogao da ostanem ovde. To mi je uskraćeno. Prilika će se
možda opet ukazati. A ipak, kao što kaže V. S. Džilbert, takva prilika se neće
opet ukazati. Je li tako? Osećam da jeste.

Kada sam bio dete mislio sam kao dete. Ali sada sam ostavio svoje stvari
iz detinjstva. Sada moram tražiti u drugim carstvima. Moram odgonetati ovu
stvar na neki nov način.

Moram to naučno da radim. Da logičnom analizom iscrpim svaki prilaz.
Sistematski, na način klasične Aristotelove laboratorije.

Stavi prst u desno uvo, da bi isključio saobraćaj i svu ostalu buku koja
smeta. Onda jako pritisnu srebrni trougao, kao školjku, na levo uvo.

Nikakav zvuk. Nema urlanja lažnog okeana, u stvari unutrašnje buke koju
stvara krvotok – čak ni toga.

Pa kojim bi se drugim čulom onda dokučila tajna? Sluh ne koristi,
očigledno. Gospodin Tagomi zatvori oči i poče da opipava delić po delić
površine predmeta. Dodir ne, prsti mu ne rekoše ništa. Miris. Približi srebro
nosu i udahnu. Slab miris metala, ali ne izrazi ništa. Ukus. Otvorivši usta
uvuče u njih srebrni trougao, uturi ga kao kreker, ali se, naravno, uzdrža od
žvakanja. Nikakav smisao, samo gorka tvrda hladna stvar.

Onda je opet podrža na dlanu.

Najzad se vrati čulu vida. Najvišem od svih čula: grčka skala prvenstva.
Okretao je srebrni trougao na sve strane; gledao ga iz svih mogućih uglova.

Šta vidim? pitao se. Zahvaljujući dugom strpljivom i mučnom
proučavanju. Šta je ključ istine koja stoji preda mnom u ovom predmetu?

Popusti, reče srebrnom trouglu. Iskašlji skrivenu tajnu. Kao žaba
izvučena iz dubina, pomisli. Stisnuta u pesnicu, naređeno joj da iskaže šta
leži dole u vodenom ambisu. Ali ovde se žaba čak i ne ruga; guši se ćuteći,
pretvara se u kamen ili u ilovaču ili mineral. Nepokretna. Vraća se, u krutu
materiju u njenom grobnom svetu.

Metal dolazi iz zemlje, mislio je razgledajući broš. Odozgo: iz tog carstva
koje je najniže, najgušće. Zemlje trolova[60] i pećina, ubitačno vlažne, večito
mračne. Iz sveta Jina, u njegovom najsumornijem vidu. Sveta leševa,
raspadanja i propasti. Faecesa.[61] Svega što je umrlo, skliznulo nazad u
dubinu i raspalo se sloj po sloj. Demonskog sveta neizmenjivog; vremena-
koje-je-bilo.

Pa ipak, srebrni trougao je svetlucao na suncu. Odbijao je svetlost. Vatra,
pomisli gospodin Tagomi. Nije to uopšte vlažan niti taman predmet. Nije
težak niti zamoren, već pulsira životom. Uzvišeno carstvo, vid Janga: na
najvišim nebesima, vazdušast. Kao što priliči umetničkom delu. Da, to je
posao umetnika: da uzme stenu iz mračne ćutljive zemlje i preobrazi je u
sjajan oblik sa neba koji od sebe odbija svetlost.

Mrtvog je, oživeo. Leš pretvorio u plameni prizor; prošlost se predala
budućnosti.

Koje si ti? zapita srebrnu đinđuvu. Mračni mrtvi Jin ili blistavi živi Jang?
Na njegovom dlanu, srebrna džidža zaigra i zaslepi ga; on zažmiri, videći
sada jedino igru vatre.

Telo Jina, duša Janga. Metal i vatra sjedinjeni. Spoljno i unutarnje;
mikrokosmos na mom dlanu.

Kakav je to svemir o kome ovo govori? Vertikalan uspon. Na nebo.
Vremena? U svetlost-svet promenljivog. Da, ova stvar je povratila svoj duh:
svetlost. I pažnja mi je prikovana; ne mogu da odvratim pogled. Začaran sam
hipnotišućom svetlucavom površinom kojom više ne mogu da vladam. Više
nisam slobodan da je odbacim.

Govori mi sada, obrati se on trouglu. Sada kada si me uhvatio u zamku.
Želim da čujem tvoj glas kako izlazi iz zaslepljujuće jasne bele svetlosti,

onakve kakvu očekujemo da vidimo jedino u zagrobnom postojanju Bardo
Thodola. Ali ja ne moram da čekam smrt, razlaganje svoje duše dok luta u
potrazi za novom utrobom. Sva zastrašujuća i milostiva božanstva; zaobići
ćemo ih, kao i zadimljene svetlosti. I parove u snošaju. Sve osim ove
svetlosti. Spreman sam da se suočim sa njom bez straha. Primećuješ da ne
uzmičem.

Osećam kako me teraju vreli vetrovi karme. Ipak ostajem ovde. Moja
obuka je bila ispravna: ne smem ustuknuti pred jasnom belom svetlošću, jer
ako ustuknem, ponovo ću ući u ciklus rađanja i smrti, ne spoznavši slobodu,
ne dobivši oproštaj. Veo maje[62] će opet pasti ako ja…

Svetlosti nestade. Držao je samo nezanimljiv srebrni trougao. Senka je
zaklonila sunce; gospodin Tagomi diže pogled. Visok policajac u plavom
odelu, stoji kraj njegove klupe, osmehuje se.

„A?” reče gospodin Tagomi, prepadnut.

„Samo sam vas gledao kako radite sa tom igračkom.” Policajac krenu
stazom.

„Igračka”, ponovi gospodin Tagomi kao odjek. „Nije igračka.”

„Zar to nije jedna od onih igračkica što morate da ih rastavljate? Moj mali
ih ima sijaset. Neke su teške.” Policajac prođe dalje.

Gospodin Tagomi pomisli, pokvarila se. Moja šansa za nirvanu. Nestala.
Prekinuo ju je taj beli varvar Neandertalac, jenk. Taj podčovek koji je
pretpostavio da rastavljam dečju igračku.

Ustavši sa klupe načini nekoliko nesigurnih koraka. Moram se smiriti.
Strašne niske šovinističke rasističke pogrde, nedostojne mene.

U grudima mi se sukobljavaju neverovatne strasti koje ne donose spas.
Krenu kroz park. Samo se miči, reče sebi. Katarza u kretanju.

Stiže do kraja parka. Trotoar, Kerni Strit. Veliki bučan saobraćaj.
Gospodin Tagomi zastade kod ivičnjaka.

Nema pedikaba. Zato pođe trotoarom; pridruži se gomili. Nikad ga ne
uhvatiš kada ti treba.

Bože, šta je to? Zaustavi se, zablenu se u groznu stvar nakaznog oblika na
horizontu. Kao košmar od malog voza u luna-parku, koji visi u vazduhu i
zaklanja vidik. Ogromna građevina od metala i cementa u vazduhu.

Gospodin Tagomi se okrete jednom prolazniku, tankom čoveku u
izgužvanom odelu. „Šta je to?” zapita pokazujući rukom.

Čovek se iskezi. „Strašno, je li? To je Embarkadero Frivej. Mnogi misle
da je upropastio vidik.”

„Nikad ga nisam video do sada”, reče gospodin Tagomi.

„Srećni ste”, reče čovek i produži.

Ludački san, mislio je gospodin Tagomi. Moram se probuditi. Gde su
danas pedikabi? Ubrza korak. Ceo vidik ima mutan, zadimljen grobni izgled.
Miris paljevine. Nejasne sive zgrade, trotoar, čudan oštar tempo među
ljudima. A ipak nema pedikaba.

„Kab!” vikao je hitajući dalje.

Beznadežno. Samo kola i autobusi. Automobili kao brutalne velike
drobilice, svi nepoznatog oblika. Izbegavao je da ih vidi; držao pogled uperen
pravo ispred sebe. Deformacija moje optičke percepcije posebno mračnog
karaktera. Poremećaj orijentacije. Iskrivljena linija horizonta. Kao smrtni
astigmatizam koji udara bez upozorenja.

Moram da dobijem odmor. Napred, jedan prljavi bife. Unutra samo belci,
svi večeraju. Gospodin Tagomi otvori drvena vrata gurnuvši ih. Miris kafe.
Groteskni džu-boks u uglu arlauče; on se trže i uputi ka šanku. Sve stolice
zauzeli belci. Gospodin Tagomi uzviknu. Nekoliko belaca diže pogled. Ali
nijedan ne napusti svoje mesto. Niko mu ne ustupi svoju stolicu: samo
nastaviše da jedu.

„Insistiram?” glasno reče gospodin Tagomi prvom belcu; vikao je čoveku
u uvo.

Čovek spusti svoje lonče sa kafom i reče: „Pazi se Tojo!”[63]

Gospodin Tagomi se okrete ostalim belcima; svi su ga gledali sa
neprijateljskim izrazom lica. I nijedan se ne pomače.

Egzistencija Bardo Thodola, mislio je gospodin Tagomi. Teraju me vreli
vetrovi ko zna gde. Ovo je vizija – čega? Može li duša ovo da izdrži? Da,
Knjiga mrtvih nas priprema: posle smrti izgleda da za tren vidimo druge ali
svi izgledaju neprijateljski raspoloženi prema nama. Čovek stoji izdvojen.
Nema potpore, kamo god se okrene. Strašno putovanje – i uvek su tu carstva
patnje, ponovnog rođenja, spremna da prime izbeglički, demoralisani duh…
Zablude.

Žurno se udalji od šanka. Vrata se sklopiše za njim; opet je stajao na
trotoaru.

Gde sam? Izvan svog sveta, svog prostora i vremena. Srebrni trougao me

je dezorijentisao. Istrgao sam se iz svog sidrišta i eto stojim ni na čemu.
Dobio sam lekciju zauvek. Čovek se trudi da porekne svoje percepcije –
zašto?

Da bi mogao da luta potpuno izgubljen, bez putokaza i bez vodiča?

Ovo dremežno stanje. Sposobnost pažnje smanjena, tako da se dolazi u
stanje sumraka; svet se vidi samo u simboličnom arhetipskom vidu, potpuno
izmešan sa nesvesnim materijalom. Tipično za somnambulizam izazvan
hipnozom. Moram zaustaviti ovo grozno jedrenje kroz senke; ponovo se
usredsrediti i tako povratiti centar egoa.

Opipa po džepovima da nađe srebrni trougao. Nema ga. Ostavio ga na
klupi u parku sa tašnom. Katastrofa. Poguren, trkom se vrati trotoarom do
parka.

Dremljive skitnice su se iznenađeno zagledale u njega dok je žurio
stazom. Eno je, klupa. I još uvek prislonjena uz nju, njegova tašna. Od
srebrnog trougla ni traga. Uze da ga traži. Da. Pao u travu; ležao je delimično
skriven. Tamo gde ga je zavitlao u jarosti.

Ponovo sede, zadihan.

Usredsredi se još jednom na srebrni trougao, reče sebi kada je došao do
daha. Pažljivo ga posmatraj i broj. Na deset, izusti nešto za prepadanje.
Erwache,[64] na primer.

Idiotsko sanjarenje u stilu fuge, mislio je. Nadmetanje više štetnih
aspekata adolescencije, umesto bistre prastare nevinosti autentičnog
detinjstva. Baš ono što ionako zaslužujem.

Sve je moja greška. Nema tu nikakve namere gospodina R. Čildana ili
umetnika; kriva je moja sopstvena pohlepa. Ne može se shvatati na silu.

Brojao je polako, glasno, i onda skoči na noge. „Prokleta glupost”, reče
oštro.

Jesu li se magle razišle?

Zverao je unaokolo. Izmaglica se povukla, po svoj prilici. Sada čovek
shvata izbor britkih reči sv. Pavla… kroz staklo viđena u tami ne metafora,
već prepredeno ukazivanje na optičku iskrivljenost. Mi zaista vidimo
astigmatski, u fundamentalnom smislu: naš prostor i naše vreme su tvorevine
naše sopstvene psihe, i kada one trenutno posrnu – to je kao akutni poremećaj
srednjeg uva.

Povremeno se zanesemo u stranu, izgubljen je sav osećaj ravnoteže.