Бој на Иванковцу

исто време, тачније осмог јуна 1805. године, устаничке старешине су
упутиле писмо надвојводи Карлу са молбом да и он својим посре-
довањем код аустријског цара и турског султана издејствује обус-
таву припреманог напада Хафиз-паше на Србе.

Месец дана касније, осмог јула исте године, y јеку борби око
Ужица, устаничке старешине су својим делегатима y Истанбулу
доставили обавештење о акцијама Хафиз-пашиних агената против
устаника.53 54 Истовремено, преко Миленка Стојковића о непријатељ-
ским намерама Хафиз-паше према Србима обавештен je био и њи-
хов дојучерашњи пријатељ Реџеп-ага. Али y том обавештењу Реџеп-
-аги ce јасно стављало до знања, да ce Срби неће склонити са пута
Хафиз-паши, већ ће му ce одупрети свим својим снагама.55 И како
су y то време већ биле, по Србе веома успешно, завршене борбе
око Карановца и Ужица, то je Карађорђе, a y намери да ce обез-
беди од евентуалних турских напада на већ ослобођену територију
извршио нови распоред српске војске.

Један део српских снага заузео je био y то доба положаје под
Београдом са задатком да држи y опсади одреде Гушанац Алије и
све остале Турке који су ce y том моменту налазили y београдској
тврђави. Српском војском под Београдом командовао je Станоје
Главаш.

Истовремено, под командом Јакова Ненадовића, на Дрини je
био окупљен други српски одред. Главнина овог одреда запосела je
била положаје на Каблар планини, док су њене предстраже и исту-
рена одељења заузимале положаје дуж границе Дрине, па све до
Сокола и Ужица.

Моравска војска, која je y предстојећим данима очекивала наи-
лазак турске војске под командом Хафиз-паше углавном je била
окупљена y Ресави, с тим што су њене главне снаге запоселе биле
положаје на Иванковцу, неких четири километара североисточно
од Буприје. Моравском војском командовали су Миленко Стоја-
ковић и Петар Добрњац.

Мање групе српске војске, a y циљу извиђања и обавештавања
о кретању турских јединица, запоселе су биле све путеве и стазе
на простору од Крагујевца до Пожаревачких предела и поред Мо-

раве до Крушевца.

Општа резерва српске војске окупљала ce y реону Тополе. Одав-
де, она je најкраћим путем и за најкраће могуће време, била y мо-
гућности да интервенише y било ком правцу и на било ком поп-
ришту сукоба.

Не упуштајући ce y детаљна оцењивања оваквог распореда срп-
ских снага, мора ce рећи, да je то био план y чијој je основи лежа-
ла идеја о активној одбрани већ ослобођене територије. И нема ни-

53 А. Ивић, Списи, II, стр. 1311—-133.
54 М. Вукићевић, Карађорђе, II, стр. 273—274.
55 Исто, стр. 271, 284—285.

47

каквих доказа да су Срби тих дана планирали неке офанзивне ак-
ције изван ослобођене територије, a што би их могло довести y от-
ворену оружану конфронтацију са Портом. На сукоб ce рачунало
и он ce прихватао само као начин да ce одбрани ослобођена те-
риторија и спречи поновно увођење најокрутније турске експлоата-
ције, али ce при свему томе будно пазило да ce, ако je икако мо-
гуће, сукоб избегне или не изазове са српске стране.

Руководећи ce оваквим ставовима, Срби су y тим критичним
данима чинили све да ce са Портом, како тако, нагоде. Држећи ce
те линије они су y другој половини јула месеца, тачније 19. јула
1805. године, оног истог дана када je Хафиз-паша покренуо своју
војску, упутили истом изразе своје лојалности. Истовремено, Срби
су изразили жељу да им Хафиз-паша пошаље неког свог представ-
ника, који би им детаљније објаснио циљеве Хафиз-пашине мисије
y Пашалуку и коме би они објаснили стварне узроке свог покрета,
свог устанка.56

Међутим, све je већ било касно, јер y својој аризи од 19. јула
1805. године, Хафиз-паша je обавештавао великог везира да казнена
експедиција против Срба креће и да њиховим изјавама о лојал-
ности не треба нипошто веровати. По Хафизовом мишљењу, писмо
српских вођа представљало je израз њиховог сазнања да ce неће
моћи супротставити регуларним турским трупама, па да зато тра-
же „веру и милост”. Упоредо са израженим неповерењем према во-
ђама српских устаника, Хафиз-паша je изразио спремност да Србима
упути неког од својих повереника, али само са задатком да од Срба
затражи њихову потпуну покорност, и прихватање од стране Срба
рајинског статуса. У крајњој линији, Хафиз-паша ce надао да ће
Срби, бар већи део њихов, пристати да ce покори царским зако-
нима и наредбама. Остале би, y том случају, он уништио или силом
покорио, a као гаранцију да ће Срби убудуће бити лојални царској
власти и да ће испуњавати све обавезе свог подложничког статуса,
Хафиз-паша je намеравао да ce породице највиђенијих вођа, задрже
као таоци.57

Као свог представника Хафиз-паша je међу Србе, окупљене на
Морави, упутио Исмаил-агу бањског.58

Дошавши на Мораву, Исмаил-ага je одмах ступио y везу са
Србима, саветујући им и наговарајући их да ce покоре и повинују
легалној султановој власти и да одустану од своје устаничке ак-
тивности, обећавајући им за узврат мир и потпуну сигурност.

56 НГЦК. Писмо српских главара београдском мухафизу Хафиз-Мус-
тафа-паши. Без места и без датума, пре 21. IV 1220 (19. VII 1805); Ариза
београдског мухафиза Хафиз Мустафа-паше великом везиру. Без места,
21. IV 1220 (19. VII 1805).

57 НГЦК. Ариза београдског мухафиза Хафиз Мустафа-паше вели-
ком везиру. Б. м. 21. IV 1220 (19. VII 1805).

58 Исто.

48

Сматрајући да их Смаил-ага својим позивом да ce смире и обе-
ћањима безбеднијег и спроведљивијег живота само заварава, како
би Хафиз-паша добио y времену за довршење припрема за напад
против њих, устаници су га замолили да пренесе Хафиз-паши њи-
хову поруку, да докле год ce кривци за лоше стање српског народа
не казне, они сматрају да неће бити поштеђени од зулумћара и
одметника и да их неће напустити страх од неизвесне будућности.59

Самоуверен и пун решености да y Београдском пашалуку за-
веде ред и мир, и тако оправда своје именовање за београдског му-
тафиза и унапређење y ранг везира, Хафиз-паша je средином јула
месеца издао својој војсци, окупљеној y Нишу, наредбу за покрет
према Морави. Готово истовремено, према унутрашњости Пашалука
требали су да крену одреди из суседних пашалука и Каза. Покрет
основних Хафизових снага вршен je лагано, јер како ce убрзо по-
казало и поред свих настојања да ce војска обезбеди потребним
ратним и другим материјалом, њега je било недовољно. Ово je изаз-
вало незадовољство међу турским војницима, a било je и случајева
да су поједини одреди одбијали да извршавају постављене им задат-
ке. Ако ce томе дода и чињеница да су планирана појачања слабо
пристизала, онда ce мора констатовати да je борбена способност
ове војске већ y првој фази планираних операција била озбиљно
пољуљана. Но, било како било, тек, како извори говоре, 31. јула
1805. године, одреди Хафиз-паше стигле су y Параћин. Тог истог
дана претходнице ове војске избиле су пред српске положаје на
Иванковцу, док je један мањи одред кренуо путем који je од Ћуп-
рије водио према Свилајнцу. Међутим, овај одред je на месту Ја-
сењару, удаљеном три сата хода од села Медвеђе, наишао на српску
заседу.60 Уствари, био je то одред Стевана Синђелића, који ce био
сместио y шуми на домаку Супске и то са задатком да онемогући
планирано наступање Турака поменутим путем. Истовремено, под
контролом Синђелића налазио ce и брод на Морави y близини села
Влашке нешто северније од Супске.61 У кратком, али зато веома
жестоком боју турски одред je био потучен, a његови остаци у не-
реду су одступили ка Буприји. У овом боју Синђелићеву војску су
сачињавали углавном ресавци, a помагао му je и неки Кривокућа,
познати јунак из смедеревског села Марковца. За успешно сузби-
јање Турака код Јасењара, као и за храбро држање испољено нешто
касније на Иванковцу, Стеван Синђелић je постављен за војводу.

Обавештени о турским плановима за поновно покоравање осло-
бођених српских територија, Срби су благовремено предузели пот-
ребне мере како би Турке спречили y овој њиховој намери. Према

59 Исто.
60 НГЦК. Телхис великог везира султану. Истанбул око 11. V 1220
(7. VIII 1805); Ариза београдског мухафиза Хафиз Мустафа-паше вели-
ком везиру. Ниш, око 11. V 1220 (1. VIII 1805).
61 Живот и дела Карађорђа, II, стр. 816; Бој на Иванковцу 1805.
године. Србија, 1870.

4 Бој на Иванковцу

унапред донетој одлуци, устанички одреди су добили задатак да
затворе оба могућа правца турског наступања.

Наиме, на десној обали Мораве, све негде од Раванице и Сења,
па готово до саме обале Мораве y реону Супске и Влашке, на фрон-
ту широком око петнаестак, a дубоком четири до шест километара,
распоређени су били бројни српски одреди. На крајњем левом кри-
лу, нешто северније од Сења, испод саме коте 351, налазила ce вој-
ска Миленка Стојковића, војводе млавског, иначе команданта чи-
таве моравске војске. Десно од њега, на Краљевом брду, које je зах-
ватало простор између Сења и Иванковца, положаје су заузимали
одреди Петра Добрњца. Нешто иза ових, дајући српском фронту
потребну дубину, на Бастови ce налазио Стојан Козар из Стига са
својим одредом. Ове три групације сачињавале су основу српских
положаја на десној обали Мораве. Као појачање уз њих су ce на-
лазили одреди војводе Илије Стојшића, који je командовао хомољ-
цима, затим горње-ресавски одред Пауља Матејића и одред црно-
речана под командом кнеза Милисава Црноречанина.62

Задатак ове групације састојао ce y затварању правца којима
ce преко Ресаве и поморавља могло да избије на Смедерево, a одат-
ле y Београд. Међутим, одмах ce поставило питање, могу ли овако
раштркани, на прилично великом простору, српски одреди успешно
бранити све евентуалне правце турског наступања. Страховало ce
и од могућности да ce Турци пробију кроз међупросторе између
појединих српских положаја, што би неминовно довело до њиховог
опкољавања и изоловања једних од других, a самим тим и до ства-
рања услова за њихову ликвидацију. Питање je да ли би овако раз-
бацани, па према томе разједињени и ослабљени, a уз то и слабо
наоружани, српски одреди били y стању да ce успешно одупру мно-
гобројнијој и боље опремљеној турској војсци. Зато je на предлог
Петра Добрњца, два дана пре боја на Иванковцу, извршено прегру-
писавање српских снага. Тачније, сви напред споменути одреди, a
њима ce после судара са Турцима код Јасењара придружио и Сте-
ван Синђелић, груписани су око Иванковца.63

Сужавањем свог фронта, Срби су уствари постигли више циље-
ва: остварили су већу концентрацију својих снага, чиме je њихова
одбрана постала чвршћа; остварено je јединство командовања и
створене веће маневарске могућности.

Топографски погодан положај за одбрану на Иванковцу Срби
су на брзу руку, готово непосредно пре боја, утврдили, подигавши
на месту где ce сада налази село Иванковац три шанца, утврђена
са палисадама и бркљачама, a на падинама западно од шанчева два
редута.

Велики српски шанац, према казивању Илије Димитријевића
из Паљана, налазио ce на западној ивици данашњег Иванковца и

62 Бој на Иванковцу 1805. године.
63 Исто.

50

својом осом пружао ce y правцу север-југ. При томе, дужа страна
му je била око две стотине, a краћа око седамдесет корака дугач-
ка.64 Међутим, према подацима Исидора Стојановића, који je ове
крајеве посетио y лето 1846. године, велики шанац имао je облик
трапезоида. Дужина основице трапезоидног шанца износила je 38,
односно 42 корака, док су му бочне стране — јужна и северна,
биле дуге 35, односно 23 корака.65 Вероватно да je Стојановић пог-
решно, мањи српски шанац заменио за велики, који ce налазио не-
ких педесет до шездесет корака јужније од поменутог малог шанца.
Иначе, y великом шанцу налазили су ce пожаревљани под коман-
дом Миленка Стојковића и Петра Добрњца, док су y мањем били
смештени бећари и добровољци Стевана Синђелића. У мањем шан-
цу Срби су имали и један мали гвоздени топ. По неким казивањи-
ма, то и није био топ, већ нека прангија којом су Срби збуњивали
и плашили Турке. Илија Димитријевић je тврдио, да ce y великом
шанцу налазила и српска коњица, што je с обзиром на размере овог
шанца било потпуно могуће.

Педесет корака западније од другог, налазио ce трећи српски
шанац y коме ce налазила српска резерва.

Шанчеви су били опасани рововима чија je ширина и дубина
износила нешто око пола метра. Испред ровова налазиле су ce па-
лисаде, тачније заоштрено коље пободено y земљу са шиљцима
нагоре. Са стране шанца коље je било засуто земљом извађеном при-
ликом копања ровова. Палисаде су наизменично достизале висину
од два и од пола метра. У току борбе борац je седео на ивици рова,
са ногама y самом рову, a пуцао je преко ниже палисаде.66

На стрмим падинама брда Шанац, између првог и трећег шанца
налазио ce један, a стотинак корака, југо-источно од овог, и други
српски редут. Редути су били квадратног облика и то, први са
страницама дугим двадесет пет, a други са страницама од петнаест
корака дужине. Профил редута подсећао je на профил стрељачког
рова са ширином од 0,75 и дубином од 0,50 метара. Y предњем де-
лу налазио ce грудобран, чија je висина достизала пола, a дубина
три четврти метра.67

Простор између јужног дела великог шанца и предњег редута
штитила je засека начињена од забрана који ce ту налазио већ
од раније. У ствари, српски положаји више Иванковца размештени
су били на простору око коте 197 са фронтом окренутим према се-
веру, односно према Везировом брду. Положаји су покривали по-

64 Исто.
65 Рапорт Исидора Стојановића кнезу Александру о путовању Јула и
августа 1846 ради прикупљања података о Првом устанку. Архива CAHYУ
бр. 736.
66 Јован Мишковић, Српска војска и војевање за време устанка од
1804. до 1815. Глас САН, XLVII, Београд, 1895; Бој на Иванковцу 1805.
године.
67 Исто.

51

вршину од неких 150 до 200 хектара, a запоседнути су били са нај-
више две до две и по хиљаде војника.

Око српских положаја, са циљем да ce благовремено открије
наилазак Турака, распоређене су биле српске коњичке страже y
јачини од по шест коњаника. Страже су ce налазиле на главном
друму готово испред самог Параћина, затим на Везировом брду ра-
ди осматрања према Црној реци, на Мућавском брду, y циљу обез-
беђења позадине српског фронта и, најзад, на Краљевом пољу, не-
посредно пред српским фронтом.68

Што ce тиче леве обале Мораве, то ce овамо, под непосредном
командом Карађорђа, налазила друга српска групација, која je зат-
варала други, како ce тада веровало, највероватнији правац турског
надирања. Овај правац ишао je линијом Ћуприја — Јагодина — Ба-
точина — Гроцка — Београд. Био je то, уствари, правац старог цар-
ског пута којим су ce до тада кретале све царске војске. Испресе-
цан терен и простране густе шуме, пружали су устаницима y овом
крају повољну перспективу y предстојећем сукобу са царском вој-
ском предвођеном Хафиз-пашом.69

Јачина ове групације, према постојећим изворима, кретала ce
између осам и десет хиљада бораца, a састављена je била од вој-
ника београдске, смедеревске и крагујевачке нахије. Ако ce зна
да према ондашњој организационој структури српска устаничка
војска није располагала сталним кадром, већ да ce иста окупљала
према потребама и да су војни обвезници на служби, сем у изу-
зетним приликама, проводили по седам дана, после чега им je до-
лазила смена, тада ce горе поменута цифра може прихватити само
условно. Тачније, могуће je да je читава ова област, област леве
обале Мораве, располагала са десет па можда и дванаест хиљада за
војску способних људи, али они никада нису могли истовремено
и на једном месту бити окупљени. Уосталом, ни материјалне прили-
ке и могућности устаника нису дозвољавале да ce велика војска
сво време држи на окупу. Када нису ратовали или када нису били
на походима, y размацима између бојева, војници су заједно са
осталим укућанима обрађивали своја имања и бавили ce другим
пословима и тако обезбеђивали средства за свој опстанак како y
миру, тако и y рату. A познато je, да ce сваки српски војник током
устаничких бојева, храном и одећом снабдевао из сопственог до-
маћинства. Чак je и оружје набављао сам. Једино je олово и барут
добијао од својих војвода и других старешина.70 Таква je ситуација
била и y данима пред бојем на Иванковцу; о томе сведочи и чи-

68 Бој на Иванковцу 1805. године.
69 Српска војска и војевање за време устанка од 1804. до 1в15.; Коста
Протић. Ратни догађаји из првог српског устанка под Карађорђем Пет-
ровићем 1804—1813, Годишњица Николе Чупића, књ. XIII, Београд 1893.
70 Бој на Иванковцу 1805. године; М. Коларић. Проблем наоружања
за време првог устанка и Карађорђева тополивница y Београду. Исто-
ријски гласник, св. 4, Београд 1949.

52

њеница да je Карађорђе, када je већ постало јасно да Хафиз-паша
креће против Срба, наредио својим војводама да окупе своје војни-
ке, које су после успешних бојева око Ужица, Карановца и Шапца,
отпустили били кућама.

Према Карађорђевој заповести, издатој вероватно последњег
дана јула или првог августа 1805. године, Јанко Катић je кренуо да
сакупља војску по београдској нахији, док су Карађорђе, Петар
Јокић и још неки други српски војводе, то исто чинили y Јасеници
и смедеревској нахији. Била je то својеврсна мобилизација, a из-
вршена je, заиста, y запањујуће кратком року. Према постојећим
изворима, већ после три дана, значи негде почетком августа месеца,
највероватније четвртог или петог, сва та војска била je окупљена
у Крагујевцу. Како je баш y то време у Крагујевцу стигао гласник
са Иванковца и донео вест да ће Турци тог или следећег дана на-
пасти на Иванковац, то je окупљена војска одмах кренула према
Морави. Према сведочењу неких савремених хроничара, јер других,
ни српских, a ни турских поузданијих извора нема, из Крагујевца je
кренуло шест хиљада војника. Са њима су била и два трешњева
топа.17 Чини нам ce да je и цифра од шест хиљада војника нереална.
Највероватније, да je ова групација српске војске у свом саставу
имала највише две до три хиљаде људи. Но, било како било, пред-
њи, коњички, одреди ове војске су после вишечасовног убрзаног
марша избили на Мораву увече, шестог августа, и то у висини Суп-
ске. Али, како je у то доба Морава била надошла и y силовитом
налету однела све скеле, a брод онеспособила, то je његово преба-
цивање преко Мораве извршено газом ниже Влашке. Два сата по
заласку сунца, негде између девет и десет часова увече, ови одреди
су избили на Лудо поље. Истовремено, главнина српске војске, a са
њом и Карађорђе, y то време концентрисала ce на положајима из-
над Јагодина, припремајући ce да прискочи y помоћ браниоцима
Иванковца.

VIII

Према подацима које срећемо y нашој историографији, Хафиз-
-паша je, покренувши своју војску прикупљену у реону Ниша и
знајући да га y шумама на левој обали Мораве очекује многобројни
одреди српских устаника на челу са Карађорђем, одлучио да у
Београд стигне крећући ce десном обалом Мораве. При томе, рачу-
нао je да ће му за тај пут требати највише три дана. У прилог
тврдњи о оваквом Хафизовом плану, истичу ce постојећи распоред
српских одреда и план према коме су, наводно, Срби под командом

71 Причање Петра Јокића о догађајима и људима из првог српског
устанка, забележио Милан Б. Милићевић. Споменик СКА, Београд 1891;
Бој на Иванковцу 1805. године.

53

Миленка Стојковића и Петра Добрњца y првој фази предстојећег
боја са Турцима имали да сачекају и задрже Хафизове одреде на
Иванковцу, док би их Карађорђе, нешто касније, напао са леђа
и тако им нанео одлучујући ударац. Развој догађаја y току петог
и шестог августа y реону Иванковца као да je потврђивао ову

тврдњу.

Међутим, y постојећој литератури наилазимо и на убеђење да
су Срби очекивали, да ће Хафиз-паша прећи Мораву преко моста
код Ћуприје и крећући ce старим царским друмом продужити пре-
ма Београду. Да би га спречили y тој намери, Срби су под непос-
редном командом Карађорђа запосели били положаје на брду Гиљу
код Јагодине. И док би ce Карађорђе носио са Турцима y фронтал-
ним борбама око раније запоседнутих положаја, на Турке би са ле-
ђа ударили српски одреди распоређени на десној обали Мораве, на
Иванковцу. Нападнути са две стране и лишени одступнице према
Морави и подручју лесковачког пашалука, Турци би ce према овом
мишљењу нашли y веома незавидној ситуацији, a вероватно би им
били нанети и велики губици.

Документа којима располажемо говоре да je ова верзија ближа
истини. Наиме, Хафиз-паша je заиста намеравао да Мораву пређе
код Ћуприје.72 Код доношења овакве одлуке битна су била два
момента: прво, он je био убеђен y своју надмоћност над српским
устаницима, те ce није плашио сукоба са њима било y ком реону.
Уз то, прелазећи на леву обалу Мораве он je рачунао на оператив-
но јединство са турским снагама из Босне и оних око Ужица и Ка-
рановца. Рачунао je и са могућношћу да Србе убеди, да ce сами
обрачунају са Карађорђем и другим истакнутим вођама устанка.
Друго, био je свестан, о чему говори писмо великог везира султану,
да крајеви на десној обали Мораве не могу обезбедити довољно
хране за његову војску. Снабдевање својих одреда он je првенстве-
но везивао за могућности које су му y том погледу пружале казе

Крушевачког санџака.
Вођен оваквим виђењем ситуације, Хафиз-паша je кренуо своје

одреде према Морави. И док je он сам са главнином своје војске
био на прилазима Параћина, истурени одреди турске војске — из-
виднице и одреди за бочна осигурања — већ су избили y реон
планираног прелаза преко Мораве. Извиђањем и преко поверљивих
људи Турске војне старешине су откриле да су Срби, y реону Буп-
рије, северо источно од моста на Морави, подигли земљана утврђе-
ња и шарампове. 0 овоме je одмах био обавештен Хафиз-паша. Као
вешт и искусан командант, Хафиз-паша je осетио да би y таквој
ситуацији прелаз преко Мораве представљао велику опасност за
његову војску. Пре прелаза он je морао да обезбеди бокове своје

72 НГЦК. Каима босанског валије Сејид Мустафа-паше великом ве-
зиру. Травник, 11. V 1220 (7. VIII 1805); Телхис великог везира султану.
Истанбул, око 111. V 1220 (7. VIII 1805).

54

војске. У том циљу, део својих трупа Хафиз-паша je упутио путем
који из Буприје преко Супске и Влашке води y реон Медвеђе и
даље према Свилајнцу. То je био онај одред који je y реону Јасе-
њара наишао на српску заседу, па ce потучен морао да врати y
Параћин.

Исход овог судара, као и сазнање да га на левој обали Мораве,
на положајима код Јагодине очекује Карађорђе са главнином срп-
ске војске, као и непредвиђене тешкоће око преласка набујалих
вода Мораве, утицали су на Хафиз-пашу, да промени првобитни
план кретања своје војске и да их упути десном обалом Мораве.
Али, због присуства српских одреда на Јесењару, он наређује да
турски одреди крену путем који ce преко Иванковца и Балање, y
близини Медвеђе, спуштао y долину реке Ресаве, a одатде проду-
жавао према Свилајнцу. Међутим, као што je познато, одмах после
сукоба на Јесењару, Миленко Стојковић je схвативши намеру Ха-
физ-паше да са својом војском крене десном обалом Мораве, пре-
дузео мере да га y тој намери спречи. На брзину су утврђени поло-
жаји на Иванковцу, на више места постављене су заседе и предузете
мере за непрекидно извиђање и обавештавање о кретању Турака.
Истовремено, преко курира, који je послат y Тополу, затражена je
помоћ од Карађорђа.

Одазивајући ce Миленковом позиву, Карађође je, као што je
већ речено, покренуо српску војску окупљену y Крагујевцу. И док
je ова војска журила ка месту предстојећег боја, Срби су изнад
Иванковца подигли читав систем земљаних утврђења, блокиравши
на тај начин и овај други правац којим je Хафиз-паша намеравао
да ce пробије у долину Мораве и да крећући ce њим стигне y
Београд.

Убедивши ce y снагу и жилавост српских устаника и њихове
одбране, a пошто није имао могућности да српске положаје на
Иванковцу заобиђе, нити je располагао топовима којима би разру-
шио утврђења на њима и тако силом прокрчио пут на север,
Хафиз-паша je покушао да избегне нови окршај са Србима и да
своје намеру оствари на други начин. Зато он je преко Смаил-аге
бањског y чијој ce пратњи налазило још неколико Турака, поручио
Србима да пропусте турску царску војску, јер je њен задатак да
преко пожаревачке нахије иде за Београд. Уз то, Хафиз je захтевао
да ce његовој војсци на том путу припреме конаци, a да народ преда
Турцима оружје и врати ce y рајински положај.73

На Хафиз-пашине захтеве Срби су одговорили, да су чули да
он иде y Београд и да су му конаке већ припремили, али не на овој,
већ на оној другој страни, којом ce пружа царски друм и којим су
увек до сада ишли царски везири. Ово je урађено зато, јер су на

73 НГЦК. Ариза београдског мухафиза Хафиз Мустафа-паше великом
везиру. Ниш, око 11 V 1220 (7. VIII 1805); B. С. Караџић. Скупљени ист.
и етн. списи, I, Београд 1898; Мемоари Проте М. Ненадовића.

55

овој страни Мораве нахије опљачкане и попаљене и готово сасвим
опустеле. Људи овде немају ни сами шта да једу, акамоли војсци, и
то тако великој, конаке да спремају. Што ce пак предаје оружја
тиче, поручивали су му Срби, о томе ће ce договорити онда, када
Хафиз-паша стигне y Београд.74

Добивши овакав, прилично неочекивани, одговор, Хафиз-паша
je следећег дана још једном покушао да убеди Србе, да му не чине
сметње и да његову војску пропусте да мирно продужи свој пут
према Београду. Али, како je и тај покушај пропао, Хафиз-паша je
љут и увређен, донео одлуку да са свим расположивим y том тренут-
ку снагама нападне на српске положаје и тако силом прокрчи себи
пут y правцу Београда.

У ствари, Хафиз-паша je, предвиђајући неминовност сукоба са
Србима на Иванковцу, већ дан уочи боја извршио дефинитивни рас-
поред својих снага. Главнина турске војске запосела je била поло-
жаје на Везировом брду. Одавде je она y неколико колона, преко
реке Раванице и Краљевог поља, имала да изврши фронтални напад
на српске положаје. Истовремено, док су турске снаге на Везиро-
вом брду заузимале полазне положаје за напад, две турске колоне
су заобишле Иванковац са истока и са запада. Једна од ових коло-
на запосела je Супску, пошто je Стеван Синђелић напустио положа-
је пред њом и пребацио ce y један од иванковачких шанаца. Друга
турска колона јачине око две стотине коњаника, долазећи из Црне
реке, заузела je била Сењ. На тај начин, везе Срба на Иванковцу
са околином биле су прекинуте. Слободан je био једино пут на се-
вер, који преко Паљана, Крушара и Медвеђе води према Сви-
лајнцу.75

Ударом са фронта, са Везировог брда и истовременим нападом
из правца Супске и Сења, Хафиз-паша je рачунао да ће уништити
Србе или их потиснути са утврђених положаја на Иванковцу и тако
отворити пут својој војсци према северу, y правцу Београда.

И заиста, y освит зоре шестог августа 1805. године, Турци су,
крећући ce преко Краљевог поља y неколико колона, пошли y напад
на српске положаје. У напад je најпре била кренула турска коњица.
И док су ce турски коњаници преко Краљевог поља приближавали
иванковачким утврђењима из великог српског шанца y сусрет им
je изишло шест српских коњаника. У исти час, из турског одреда
такође ce била издвојила једна мања група, те je пред обема војска-
ма на пространом Краљевом пољу, по старом витешком обичају,
дошло до поделе мегдана. Надметање мегданџија трајало je све
дотле, док турски коњички одред није стигао на домет српских
пушака. У тај мах, према својим ратним правилима из српског шан­
цa истрчали су пешаци, да би ce опаливши један плотун, за више
нису имали времена због брзине турског напада, поново вратили y

74 Исто.
75 Бој на Иванковцу 1805. године.

56

шанац. Дочекан паљбом са српских положаја, одред турских коња-
ника одјурио je y брдо источно од шанца, припремајући ce за нови
напад. Док je једна турски колона нападала велики шанац са исто-
ка, друга je покушавала да ce до истог шанца пробије преко српских
редута.76

После краћег пушкарања посада предњег редута повукла ce y
задњи. Напуштајући предњи редут Срби су, уствари, скратили ли-
нију своје одбране, a самим тим повећали густину и убојитост своје
пушчане ватре. Истовремено, избегнута je могућност да посада овог
редута буде опкољена, a вероватно и уништена.

Бесним нападима турске коњице на српски редут и велики ша-
нац, нешто касније придружио ce напад турске пешадије, на мањи
српски шанац. Овде, на овим положајима, водила ce огорчена борба
готово целог дана и тек предвече Турцима je, уз тешке губитке,
пошло за руком да га освоје. Није нам познато колико je људи
турска војска y том нападу изгубила, али српски извори говоре, да
je бранећи мали шанац погинуло око четрдесет српских војника.77

Пошто су Срби напустили први редут, Турци су предузели на-
пад на други, чијом je одбраном командовао већ поменути буљук-
баша Кара-Стеван из Прова. Очигледна je била намера Турака да
заузимањем и другог редута обухвате главни српски шанац са свих
страна и да затим, истовременим јуришем, покушају да га ликви-
дирају и тиме сломе српску одбрану на Иванковцу. И заиста, њи-
хови напади из минута y минут бивали су све жешћи. Турци су
нападали коњицом, али су ce Срби упорно држали на својим по-
ложајима. И тек после једног часа борбе српска посада je морала
да напусти и овај редут и да ce повуче y велики шанац.78

Падом другог редута Турци су успели да са свих страна приђу
великом шанцу. Међутим, борба ce и даље настављала. Стрме па-
дине Лудог брда које ce уздизало изнад северо-западне стране вели-
ког шанца није дозвољавало Турцима да y нападу на исти употребе
своју јаку и добро увежбану коњицу. Напад турске коњице са ис-
точне стране онемогућивало je корито Иванковачке реке. Исто та-
ко, увођењу коњице y напад на шанац са јужне стране сметао je
густ шљивар по коме ce коњица није могла да креће. Y таквој си-
туацији, Турци су за напад на овај шанац употребили своју пеша-
дију. У току дана турска пешадија je извршила. двадесетак јуриша
на српске положаје, али су сви они били одбијени са знатним гу-
бицима по Турке.79

Према казивањима савременика, свакако преувеличаних, Турци
су y боју на Иванковцу имали око пет хиљада мртвих војника. Ме-
ђутим, ако ce зна са коликом je војском Хафиз-паша кренуо против
Срба, тада je највероватније да je тај број износио негде око пет

76 Исто.
77 Исто.
78 Исто.
79 Исто.

57

стотина. За оно време били су то велики губици. Њих y моменту
боја на Иванковцу Хафиз-паша није могао да надокнади. Велики
губици y људству, a посебно у коњици, која je и сачињавала ос-
новну ударну снагу турске војске y току борбе на Иванковцу,
учинили су беспредметним даља турска настојања да заузму велики
шанац и тиме униште отпор Срба на Иванковцу. Уз то, појава срп-
ске војске на Лудом брду учинила je веома осетљивим леви бок
турског фронта. Нове српске снаге претиле су да ce сруче на турске
положаје са леве стране и из позадине и да им, већ изнуреним и
десеткованим, нанесу уништавајући ударац.

У таквој ситуацији Хафиз-паша je одлучио да одустане од да-
љег напада на Иванковац и да ce повуче на положаје око Параћина.
Под окриљем ноћи, нечујно и y великој журби, турска војска je
напустила положаје око српског великог шанца на Иванковцу и
преко Везировог брда одступила према Параћину. Тиме je, уствари,
борба на Иванковцу била завршена; борба y којој су српски уста-
ници однели велику и веома значајну победу над турском царском
војском, предвођеном ново постављеним царским везиром и мута-
физом београдским — Хафиз-пашом.

Седмог августа и последњи српски војници прешли су на десну
обалу Мораве и улогорили ce на Иванковцу. Радости и весељу због
победе над Хафизовом војском није било краја. Но времена за ве-
лико славље није било. Требало je Хафиз-паши нанети дефинитив-
ни ударац и избацити га са територије београдског пашалука. Ово
je било тим пре потребније, што ce могло претпоставити да ће
Турци, чим ce прегрупишу и пошто им стигну појачања, обновити
свој напад y намери да сломе српски отпор и продру према Београ-
ду. Ипак, војсци која je убрзаним маршем прешла пут од Крагу-
јевца до Иванковца, требало je дати предах. По свему судећи, седми
август je и био одређен за одмор. И док ce војска одмарала и при-
премала за нове окршаје, Карађорђе je y пратњи неких српских
војвода, међу којима ce налазио и Миленко Стојковић, обишао пог-
раничне реоне дуж границе са Лесковачким пашалуком. Том при-
ликом задржао ce и y селу Извору, које ce налазило на територији
Лесковачког пашалука, да би ce после разговора са виђенијим љу-
дима овог краја и упознавши ce са расположењем народа погранич-
них реона Лесковачког пашалука, вероватно још истог дана, вратио
на Иванковац.80

Са Иванковца, по свој прилици осмог августа, Карађорђе je
повео српску војску према Параћину. Да Турци не би приметили
кретање српске војске, она ce према Параћину кретала правцем
који je водио преко Краљевог поља, Раванице, Везировог брда и
Забрега. Заобилазећи тако Параћин са десне, односно источне стра-

80 Афис-паша. Причање Петра Јокића о догађајима и људима из
првог српског устанка. Забележио М. Б. Милићевић. Споменик СКА,
Београд 1891.

58

не, српска устаничка војска je већ по подне избила на брдо које
данас носи назив Карађорђево брдо.81

Српској војсци која je пред Параћин стигла са Иванковца при-
дружио ce одред од две стотине војника, формиран y току прет-
ходног дана y Извору. Одмах по заузимању позиција изнад Пара-
ћина српски војници су почели са копањем и утврђивањем шанаца.
На брдо су била постављена и два трешњева топа. Y смирај дана
шанчеви су били готови. Левим крилом српске војске командовао
je непосредно Карађорђе, док ce десно налазило под командом Ми-
ленка Стојковића.

Ноћ je уочи деветог августа била тиха и мирна. Међутим, чим
je разданило y оба логора, и српском и турском, постало je живље.
После краће припреме, Турци су y намери да Србе одбаце са по-
ложаја изнад Параћина кренули y напад. Њима y сусрет, заузевши
прописан борбени поредак, кренула je српска коњица. У полутами
на простору између српских шанаца и десне обале Црнице, разго-
рела ce y раним јутарњим часовима жестока борба. Исход ове бор-
бе био je неповољан по Турке, те су њихови одреди били приморани
да ce y нереду повуку на леву обалу Црнице. Нешто касније, уве-
ривши ce y чврстину српских положаја Турци су обновили напад
на лево крило српских положаја. Али и овај њихов напад био je
безуспешан, те су Турци поново одступили према Параћину. На
обалама Црнице наступило je затишје.82

Негде између четири и пет часова по подне, пошто су одморили
и средили своје одреде, Турци су отпочели и трећи напад на српске
шанчеве, али je и тај напад био одбијен.83

Према казивању савременика, мада ce та казивања прилично
разликују међу собом, a нарочито y неким битним детаљима, у току
борби око Параћина, негде на мосту преко Црнице или y његовој
близини, тешко je рањен командант турске царске војске, царски
везир — Хафиз-паша.84

Претрпевши неуспех y својим нападима на српске положаје
изнад Параћина, a застрашени и деморалисани поразом и великим
губицима y боју на Иванковцу и y ситуацији када им je био рањен
командант, Турци су били принуђени да напусте положаје око Па-
раћина, па и сам Параћин, и да преко Црвеног брега одступе према
Нишу, одакле су и кренули на овај свој неславни поход. Тиме je,
уствари, мисија Хафиз-паше против српских устаника била заврше-
на. Завршена je још једна епизода српског устанка, овога пута за-
почета бојем на Иванковцу, бојем y коме су Срби, y свом првом
сукобу са турском царском војском одржали тако сјајну и по свом
значају далекосежну победу.

81 Исто.
82 Исто.
83 Исто.
84 Исто.; Бој на Иванковцу 1805. године.

59

X

Бој на Иванковцу, шестог августа 1805. године, како je то већ
раније установила историјска наука, представљао je први отворени
окршај српских устаника са регуларном турском царском војском.
До њега није случајно дошло; он je и са српске, a посебно са турске
стране припреман дуго и свестрано, a читав низ околности, како
војно-политичке, тако и друге (географске, метеоролошке и сл.) при-
роде, били су пресудни за место и време његовог одигравања.

Али, бој на Иванковцу, то нису само жестоки судари на широ-
ком простору између Везировог брда и Лудог поља. Бој на Иван-
ковцу, то су и сукоб код Супске и Сења, и драматичан прелаз
српске устаничке војске преко Мораве код Влашке, и очајни турски
против напади код Параћина, и окупљање српске војске из нахија
са обе стране Мораве и настојања Хафиз-паше да војним и поли-
тичким мерама, на широком простору Босне, Санџака и Румелије,
припреми услове за дефинитивни обрачун са српским устаницима.
Због свега тога, због свих свестраних збивања која су му претхо-
дила, као и због последица које je проузроковао, бој на Иванковцу
заузима посебно место y догађајима везаним за први српски уста-
нак, у његовој војној, политичкој и дипломатској историји.

Са војно-стратешког становишта успеха Срба y боју са Турцима
на Иванковцу био je од изузетне важности. Победом на Иванковцу
и одбацивањем Турака натраг према Нишу, онемогућен je продор
са југоистока знатних турских снага на територију тек ослобођеног
Београдског пашалука и затворена главна, y стратешком погледу за
турску царевину веома значајна комуникацијска линија, која je во-
дила према Београду, њиховом најважнијем упоришту према Аустро-
-Угарској и, уопште, према средњој Европи.

Нема сумње, да je једна од последица турског пораза на Иван-
ковцу било и одустајање Бећир-паше босанског од упада преко Дри-
не у западне крајеве Београдског пашалука, где ce по наредби сул-
тана већ био упутио са свом својом војском, састављеном од спа-
хија и разних најамника.

У извесном смислу, победа на Иванковцу допринела je да ини-
цијатива на бојном пољу пређс у руке српских устаника, што им
je добро дошло како y остварењу непосредних и већ постављених
задатака, тако и у смислу одређивања даљих и значајнијих циљева
устаничког покрета. Распоред сопствених војних снага са затвара-
њем могућих праваца наступања турске царске војске и усмерава-
ње главних устаничких снага према Београду, са циљем његове бло-
каде и освајања, били су основни потези чије je остварење постало
могуће захваљујући значајном победом Срба над Турцима на Иван-
ковцу.

Победа на Иванковцу значила je за Србе веома много и у мо-
ралном погледу. Херојском борбом устаника у иванковачким шан-
чевима и потпуни пораз Хафиз - паше, донели су и борцима и чи-

60

тавом српском народу велико самопоуздање и увереност да ce са
успехом могу супротставити и регуларној царској војсци. Тиме je,
нема сумње, успешно био савладан онај важан психолошки моме-
нат у чијој je основи лежао страх од непосредног сукоба са султа-
ном као симболом вековне власти и неизмерне моћи. Превазилажење
ове баријере отварало je пред вођама устанка, као и пред читавим
народом, неслућене могућности и перспективе како на војном, тако
и на свим другим поприштима. Y том погледу, једно од значајнијих
места y низу фактора везаних за победу на Иванковцу припада да-
љем свестраном развоју идеје о потпуном ослобођењу српског на-
рода. И заиста, ако ce као тачно прихвати тврђење историјске нау-

ке (од Стојана Новаковића па наовамо), да je та идеја своју ге-
незу имала негде y периоду Бећир-пашине мисије, јула 1804. године,
онда ce период од наредних годину дана, све до боја на Иванковцу,
може сматрати временом њеног постепеног сазревања и материјали-
зовања. Тешки окршаји са дахијама, бројне жртве и страдања, саз-
нање о неопходности продужења започете борбе, непрекидно јача-
ње и ширење устанка и његово прерастање у национално-ослобо-
дилачку борбу, то су биле фазе и елементи претварања ове идеје y
материјалну силу, y реалну снагу, способну да започето дело, без
обзира на све могуће историјске заокрете, доведе до успешног за-
вршетка. Бој на Иванковцу и као непосредни израз и доказ посто-
јања те идеје и као битни елеменат њене афирмације, био je непо-
битна потврда њене историјске присутности и оправданости. Шта ви-
ше, може ce рећи да je то био тренутак када ce y свести устанич-
ких вођа морала појавити мисао, која би то ослобођење, тада још
увек нераздвојно везано са жељама за увођењем једне шире ауто-
номије и чишћења земље од Турака, схватала независно од при-
суства и у оквирима врховне турске власти.

Победом на Иванковцу, Срби су одбранили тек ослобођену те-
риторију, добили су тако им потребан предах за попуну и реорга-
низацију својих војних снага и створили услове за организацију
сопственог система власти. И заиста, већ крајем августа месеца 1805.
године, y Борку je отпочела са радом Народна скупштина. На овој
скупштини, поред осталог, донете су биле одлуке о уређењу зе-
маљских власти и судова, о сазиву народне скупштине, о сакупљању
данка за набавку војне опреме и покрићу других ратних расхода,
као и неке друге одлуке.

Једна од најважнијих одлука донета на овој скупштини, сва-
како je била она о формирању Совјета са протом Матејом Ненадо-
вићем у својству председника и дванаест других чланова као пред-
ставника свих до тада ослобођених нахија.

Одјек српске победе на Иванковцу нашао je место и y одлука-
ма Народне скупштине, одржане крајем децембра 1805. године у
Смедереву. Наиме, овде je одлучено, да ce због рата ускрати испла-
та турском двору уобичајеног данка, a да ce Турци настањени у
Србији приморају на плаћање доприноса за ратне потребе. У усло-
вима војних сукоба, односно припрема за даљу борбу са Портом,

61

отказ од плаћања данка, без обзира на изјаве српских вођа да ће и
даље признавати врховну султанову власт, практично je значио рас-
кид са Портом. Била je то још једна потврда y прилог томе, какав
je значај победа на Иванковцу имала за развој идеје о потпуном
ослобођењу од Турака. Уз све то, може ce са уверењем рећи, да су
консолидација прилика y ослобођеним крајевима и учвршћење унут-
рашње самосталности, макар и на принципима проширене аутоно-
мије, затим непрекидно јачање оружаних снага и вешто коришћење
насталих међународних односа, били неопходни историјски пред-
услови и оквири за остварење потпуне самосталности. Догађаји ве-
зани за унутрашњу трансформацију живота у ослобођеним нахи-
јама Београдског пашалука непосредно после боја на Иванковцу,
били су доказ више, да ce y том правцу већ ишло, па било то
свесно или не.

Победа на Иванковцу донела je Србима и прве успехе на дип-
ломатском пољу. То ce, пре свега, огледало y измењеном држању
Русије према српском устанку. Истина, томе je у доброј мери до-
принела и промена y односима између Русије и Турске, посебно про-
мена до које je дошло одбацивањем од стране Порте тек потписа-
ног руско-турског споразума из 1805. године којим су ce потврђи-
вале одредбе неких ранијих споразума између ових земаља, a посеб-
но они из 1791. и 1799. године и y којима су ce као општи циљеви
споразумевања истицали потреба очувања обеих империја и обезбе-
ђивање политичке равнотеже. Овако сформулисани циљеви ових
споразума, затим спољнополитичка оријентација Русије, као и општа
констелација снага y међународним размерама почетком деветнаес-
тог века, били су они основни чиниоци, који су дипломатску мисију
српских депута y Петрограду крајем 1804. и почетком 1805. године
учинили прилично стерилном. Међутим, y околностима дипломатске
припреме Наполеоновог похода на Русију и y вези са тим одбаци-
вањем од стране Порте већ поменутог руско-турског споразума из
1805. године, као и под утицајем српских победа, a нарочито оне
на Иванковцу, интерес Русије за догађаје y Београдском пашалуку
нагло расте. Нема сумње да je уочи рата са Наполеоном Русија и
те како била заинтересована да Турску, као потенцијалног савез-
ника Француске, на било који начин елиминише или њену пажњу
задржи на другој страни. Српски устанак на који ce y Русији ра-
није гледало као на безначајну епизоду и на догађај искључиво из
домена турске унутрашње проблематике, после боја на Иванковцу,
постаје чињеницом од прворазредне важности за руску диплома-
тију. Сада већ, српски ce устанак прихвата као реалност са којом
ce рачуна и која y насталој спољнополитичкој конфронтацији сила
има сасвим одређену тежину. Одатле и произилази одлука да ce
устанак подржи, па ce предузимају и конкретни кораци да ce уста-
ницима пружи одређена материјална помоћ, као што je то био
случај када je Србима после ослобођења Смедерева, само два и по
месеца после боја на Иванковцу, из Галаца, на двадесет четири рус-
ке лађе, било допремљено више топова, муниције и друге ратне

62

опреме. Али, без обзира на размере ове несумњиво значајне војне
помоћи, од посебног je значаја била сама чињеница, да су устаници
својом победом на Иванковцу, наравно у одређеној међународној
ситуацији, успели да на себе и на своју борбу скрену пажњу једне,
тада свакако најмоћније државе Европе. Била je то, како je каснији
развој догађаја показао, чињеница од прворазредног значаја за чи-
тав ток устанка.

Не задржавајући ce на остале импликације дипломатско-поли-
тичке природе од којих je српска победа на Иванковцу довела, мо-
же ce рећи, да су оне биле значајне и да су несумњиво одиграле
позитиван утицај на ток и развој првог српског устанка.

У целини посматрано, бој на Иванковцу августа 1805. године
представљао je такав догађај за који ce с правом може рећи да je
означио веома важну прекретницу y развоју целокупног тока устан-
ка, посебно y смислу његовог даљег политичког продубљивања, са-
зревања свести о могућности потпуног националног ослобођења,
војног јачања и стварања дипломатске афирмације.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Необјављени извори:
Архива Председништва владе. Цариград. Списи царске канцеларије 1789—

1804. Грађа о српској револуцији 1804. године.

Архив Внешнеи Политики России
Штампани извори:
Вукићевић Миленко. Деловодни протокол писама Петра Тодоровића До-

брњца. Споменик САН XXXVII, 2 разред, Београд, 1900.
Вукићевић Миленко. Писма из Првог и Другог устанка. Споменик САН

XXXVII, 2 разред, Београд, 1900.
Грађа из земунских архива за историју првог српског устанка, књ. 1,

Београд 1955; кн>. 2, Београд 1961; књ. 3, Београд 1969.
Гавриловић др Михаило. Исписи из Париских архива, Београд 1904.
Дубравин (Прев. Медаковић). Устанак србски, I—II, Нови Сад. 1866.
Ивић др Алекса. Списи Бечких архива о Првом српском устанку, књ.

1>—13, Београд 1935—1975.
Јанковић др Драгослав. Француска штампа о првом српском устанку.

Београд, 1959.
Милисављевић Милош. Прилози за историју српског устанка. Београд,

1954.

63

Перовић Радослав. Грађа за историју првог српског устанка, Београд,
1954.

Перовић Радослав. Први српски устанак. Акта и писма, књ. I. 1804—1808.
Београд, 1977.

Мита Петровић. Финансије и установе обновљене Србије до 1(842. књ.
I—III, Београд, 1897—1899.

Сејфудин Фехим Кемура. Први српски устанак под Карађорђем од го-
дине 1804. до године 1806. Сарајево, 1916.

Стојановић Исидор. Деловодни протокол Карађорђа Петровића. Београд,
1948.

Шабановић Хазим. Турски извори о српској револуцији 1804, књ. 1, Бео-
град, 1956.

Мемоари:

Бој на Иванковцу 1805. године. Причање чича Илије Димитријевића Ко-
рића. Србија 1870.

Причање Петра Јокића о догађајима и људима из првог српског устанка.
Забележио Милан Б. Милићевић. Споменик СКА XIV, Београд, 1891.

Караџић B. С. Грађа за Српску историју нашега времена и живота
најпознатијих поглавица овога времена. Скупљени историјски и ет-
нографски списи., књ. 1, Београд, 1898.

Мемоари проте Матије Ненадовића, y издању Љубомира П. Ненадовића.
Београд, 1867.

Протић Антоније. Повесница од почетка времена вожда српског Кара-
ђорђа Петровића. СКА, Споменик XIX. Београд, 1892.

Рашић Бега. Историја чудноватих догађаја y Београду и Србији. СКА,
Споменик XXIII. Београд, 1894.

Литература:

Арсенијевић Лазар Баталака. Историја Српског устанка. I и II, Београд,
1898.

Вукићевић Миленко. Карађорђе. I и II. Београд, 1907.
Вукићевић Миленко. Односи Русије према Србији y време Првог устанка.

,Дело”, XXIII—XXIV. Београд, 1902.
Географски лик Србије y доба првог српског устанка. Посебно издање

Српског географског друштва. Београд, 1954.
Борђевић др. Мирослав. Ослободилачки рат српских устаника 1804—1806.

Београд, 1967.
Јакшић др Гргур. Европа и васкрс Србије. Београд, 1927.
Караџић B. С. Србија, опис земље, народа и државе. Београд, 1887.
Коларић М. Проблем наоружања за време првог устанка и Карађорђева

тополивница у Београду. Историјски гласник, св. 4. Београд, 1949.
Мишковић Јован. Српска војска и војевање за време устанка од 1804.

до 1813. Глас САН, XLVII, Београд, 1895.
Ненадовић K. Н. Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака.

I и II, 1884.
Новаковић Стојан. Васкрс државе српске. Београд, 1904.
Новаковић Стојан. Турско царство пред први српски устанак 1870—1804.

Београд, 1906.
Новаковић Стојан. Устанак на дахије 1804. Београд, 1904.
Пантелић др Душан. Београдски пашалук после Свиштовског мира. 1791

—'1794. Београд, 1927.
Пантелић др Душан. Београдски пашалук пред први српски устанак

1794—İ804. САН, посебно издање. Београд, 1949.
Попов Нил. Србија и Русија. Београд, 1870.

64

Поповић Васиљ. Европа и српско шпање y периоду ослобођења 1804—
1918. Београд, 1940.

Протић Коста. Ратни догађаји из првог српског устанка под Карађор-
ђем Петровићем 1804—1813. Годишњица Николе Чупића, књ. XIII,

Београд, 1893.
Ранке Леополд (превео Стојан Новаковић). Србија и Турска у XIX

веку. Београд, 1892.
Ранке Леополд. Српска револуција. Београд, 1965.
Светић М. Прилози за историју народа српског. ЛМС XCIV, 1856.
Храбак Богумил. Бој на Карановцу. Београд, 1954.
Чубриловић др Baca. Први српски устанак и босански Срби. Београд,

1939.

РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ

Ага — старешина код разних војних родова; почасна титула за човека
који није бег ни ефендија.

Ајалет (ејалет) — највиша турска управна јединица, која ce звала још
беглербеглук или пашалук и којом je y XVIII веку управљао беглер-
бег или валија односно везир са три туга.

Ајан — месни првак и представник; од XVIII века посебна врста народ-
них представника бираних на одређено време па и доживотно. Они
су ce старали за државне приходе, снабдевање и опрему војске те
безбедност свога краја. Током XVIII века ајани су ce развили y
слој моћне феудалне господе.

Арз — извештај, рапорт, поднесак.
Арзухал — молба, жалба.
Ариза — молба, петиција.
Бег — турски племићки назив.
Берат — царски указ којим ce поставља неки службеник, додељује посед,

плата или одликовање.
Бина-емин — грађевински повереник.

Вакуф — верска задужбина и њени објекти.
Валија — намесник, гувернер једног алајета или санџака.
Везир — министар, члан царског дивана; титула која ce y XVIII веку

давала многим валијама покрајина.
Велики везир — први везир, министар председник.
Дахија — тачно даија од турске речи даји што првобитно значи „ујак”,

a онда пријатељски назив за старије људе нарочито међу јаничари-
ма, који су каткад тако звали свије официре и старешине. Одатле
ова реч значи старији човек, старешина, ага, заповедник, па коња-
ник, јунак, и напокон, силеђија.
Дервиш — муслимански мистик.
Дефтедар — највиши финансијски чиновник целокупног царства или

једне покрајине.
Диван — уред, веће, савет на двору цара, везира или покрајинског на-

месника.
Илам — објава, обавештење, извештај кадије.
Јамак — од XVIII века назив за јаничаре y пограничним тврђавама.

Кадија — судија.
Кадилук — положај, звање и територија на Kоjy ce протеже стварна над

лежност једног кадије.
Каима — врста писма y коресподенцији виших државних достојанстве-

ника, посебног облика и пријатељског садржаја.

5 Бој на Иванковцу 65

Канун — закон.
Канун-нама — законик.
Капу-ћехаја — представник намесника провинције на Порти; он заступа

интересе свога господара и свршава његове послове y престоници.
Касаба- — варошица.
Кол-ћехаја — заповедник једног крила у бици.
Коџабаша — хришћански сеоски и нахијски старешина, кнез.
Крџалија — назив за одметнике по Румелији.
Махзар — колективна представка.
Мухафиз — чувар једног града, подручја или читаве провинције.
Паша — (долази од баш „глава” и ага „заповедник, старешина”); титула

која ce давала највишим турским војним и управним личностима;
паше су ce делиле на три основна разреда; паша са једним, два или
три туга.
Раја (рајетина) — турски поданик хришћанин.
Санџак — највиша управна јединица на коју ce делио један ајалет или
беглербеглук.
Спахија — коњаник уопште, тимарник који je за уживање свога тимара
обавезан да лично иде y рат на коњу.
Такрир — исказ, писмено саслушање.
Туг — перјаница од коњског pena као знак војног ранга и достојанства.
Харач — порез на земљу.
Шеријат — исламско верско право.
66

Акад. Војислав Ђурић:
потпредседник CAHУ

БОЈ НА ИВАНКОВЦУ У КЊИЖЕВНОСТИ

Многи значајни историјски догађаји, не само код нас, остали
су без правог и чак без икаквог одјека y књижевности. Насупрот томе,
многи мање важни и споредни историјски догађаји имали су вели-
ког одјека y књижевности. Ta појава има два битна узрока: или je
догађај изнад песникових моћи или je ван домашаја његове инспи-
рације.

Бој на Иванковцу je, можда, најпресуднији бој y првом српском
устанку, јер ce тада (1805) буна против дахија претворила y буну
против турске царевине. Али, ма колико био знатан, тај догађај
није био изнад дара Филипа Вишњића, песника Почетка буне против
дахија, Боја на Чокешини, Боја на Мишару, и да ce збио на запад-
ном ратишту, према Вишњићевом завичају, y правој области надах-
нућа овога песника, вероватно би био опеван пре него неки мање
знатни тамошњи бојеви.

Пропуштен од Вишњића, бој на Иванковцу — уосталом, као и
бојеви које je Вишњић опевао — у потоњој књижевности једва да
je имао одјека. О њему постоји само једна песма Симе Милутинови-
ћа Сарајлије, једна песма на народну и неколико усмених прича
(тачније: сведочанстава). Ти прилози су не само малобројни него
махом и без праве књижевне вредности и значајни су, углавном,
због тога што садрже низ занимљивих појединости и што, на свој
начин, дочаравају атмосферу y којој ce догађај одиграо, те могу
подстаћи садашњег или будућег писца да ce тиме позабави и пос-
лужити му као корисна грађа. Toгa ради и зато што су слабо прис-
тупачни нека буду овде забележени.

Милутиновићева песма, која je y књижевном погледу боља од
оне на народну, објављена je y Сербијанци 1826. под насловом Први
важни бој:

67

О Немањо, бродарица жрицо! (речица)
Крун’ ce зуквом и локвањ’ма смјело,
Разљевај ce y потомства позна,
Кано y Пек златоносне струје,
Славом серпском;
У Ресави л’ Иванковац дич’ ce
Разбитијем Афис-пашинијем,
Спремившијем лико и бритвице
Да опаше и дарива Сербе,
Напанув их с тридесет хиљада
Мало спремне, слабо оружане,
Ал' разјарне и познате бојце,
Ta Миленка, твердостална друга,
Милована л’ побједоноснога
И Добрњца, значећега доста.
Шарамповчић оградивши мали,
Збила с' y њга, и оперла вјерна,
Десетину дана бранила ce,
Карађорђе л' док са војском приспје
Смедеревском и са крагујевском,
С побратимом Станојем Главашом
И са Вулом, y опасност первим’,
Све л’ с јунац’ма срдац’ поузданих,
Те побједа с’ изнуди Србима.
Ту Добрњац кроз Турке ce промк’о,
Срест изиш’о и поздравит Вожда,
Казати му шта je и како je,
Тко je паша и y чем je сила;
Ончас удри, те потисне Турке,
Сретни Борђе са јуначном браћом,
Так’ узбију и отпраше пашу
К Параћину, ђе б’ га текар били,
Да шчекао, него измак’о ce
У Ниш уљест, да г’ пустише своји ...
Већ ни к Нишу не доспјети смједне.
Од срамоте л’ и сретше га бруке,

Отров прождре, и напречац свисне,
Што пенаву не разурва серпску,
Што ли фалу не доказа своју
Бит везирем Београда стојна;
Узвишено кисело je чешће.
Раваницо, та вјечито пјевај
Свесердија и напретке исте,
Услађења од побједоносја!
Одапрло с’ петн’ест стотин’ Сербов’
Према млоштву и несоразмјерну;
Но док вјере, и брда ce топе.

68

Ако славни Кара-Стеван згибе,
И Милован, збиљски војевавши,
Разлеђеним убијен je топом,
Сам га пунив и сам бацајући:
Еј војводо на мејдану важни!
Завичајцам узживљавај с’рца
Бити, млатит рода враге радо,
Не жалити себ’ жертвоват негде ...
Бено општност и прилика иште;
Једним славно ј’ заклонити млоге.

Сарајлија, који je написао песму двадесет година после догађаја,
могао je о њему бити обавештен од очевидаца непосредно или пос-
редно. Непосредно од учесника y боју свакако je био обавештен
Вук Стефановић Караџић, који je y Даници за 1834. штампао Другу
годину српскога војевања на даије, где je — не само као историчар
него местимично и као приповедач — описао бој на Иванковцу, но
како je то рад посебне врсте, њиме ће бити завршено разматрање
о овој теми, после прегледа усмених прича очевидаца, старијих и
млађих.

Међу зреле очевице спада Петар Јокић, чије je казивање забе-
лежио Милан Б. Милићевић (Причање Петра Јокића. о догађајима
и људима из првог српског устанка, Споменик СКА, Београд, 1891)
под насловом Афис-паша:

Нишки Афис-паша спремио ce са силном војском на Ми-
ленка. Зато je Миленко писао Господару за помоћ.

Господар je заповедио Јанку Катићу да београдску нахију
крене: ко год може пушку понети, па нека иде y Крагујевац;
a он узе са собом нас, и пође да креће Јасеницу и смедеревску
нахију, па и он похита y Крагујевац. После три дана сви бесмо
y Крагујевцу. Ту допаде писмоноша од Миленка. Он јавља из
Иванковца: да ће Турци данас или сутра ударити на њега, него
нека трчи y помоћ, ако мисли да што буде.

Y Крагујевцу преноћисмо, па сутрадан рано крете нас
Господар преко Црна врха. Војске има доста, a има неколико
и топова. Кад ce предњи крај коњаника спусти y ливаде к
Јагодини, срете нас Циганин1 с писмом од Миленка, и вречи
од радости:

— Радост! Радост!
Брже оде Господару и предаде писмо. Тек ce осу плотун,

a и ми, коњаници, почесмо пуцати и веселити ce што je Милен-
ко разбио Турке и узбио их натраг у Параћин.

1 Јокић вељаше да су махом Цигани узимани за поштоноше. —
Примедба М. Б. М.

69

Ово вече заноћимо y Јагодини. Ујутру рано крете Госпо-
дар војску те преко Мораве y Иванковац. Овде je већ било
свршено. Миленко je, после крваве битке, одржао победу, и
принудио Турке да ce повуку y Параћин. Турака je изгинуло
много, али коња још више, како су на шанац налетали. Од на-
ших je пало, како веле, до 100 људи.

Овде ce војска поодмори. Господар узе Миленка и још
војске те одосмо y село Извор. Ту je био неки Илија Барјак-
таровић, трговац. С овим ce човеком разговори Карађорђе о
том: шта мисли параћинска нахија, јер je она пашалук леско-
вачки a није београдски. Илија каже:

— Ја и моји људи једва чекамо да ти дођеш, па хоћемо
сви с тобом!

— E, па добро, — одговори Карађорђе — ти скупи људе,
нека су готови, и нека понесу секире и мотике, јер знам да
оружја немате.

— Хоћу, Господару, — рече Илија.

Карађорђе ce одавде врати y Иванковацдта сву војску кре-
те к Параћину. У путу рече мени да одем y Извор Илији, и ако
je што људи скупио, да одмах иде к Параћину. Одем, Илија
скупио око 200 људи, те сви брже одемо к Параћину.

Господар већ ухватио место y виноградима, и шанац ce
копа. Кад му ја доведох Илијине људе, он ми рече да их раз-
делим старешинама: ком 10, a ком 15, те да копају шанчеве.

Ја то и учиним.

Господар, мртав пао од умора, дође и седе код топова.
Ми стојимо сви око њега. Док он рече:

— Ала, којекуде, да je једна чаша ракије?

—Има, Господару, — одговори сеиз, и одмах извади из
бисага чутурицу и погачу и даде му.

Господар ce напи, па пружи нама редом да ce напијемо.
Међутим, он крижа ону погачу, и нама сваком пружа по криш-
чицу. Ми чутурицу натежемо, али, опажајући да je y њој
мало ракије, затискујемо језиком грло, те ракије и не гутамо,
само да ce нађе за њега. Месец сија кроз поцепане облаке. Па-
раћин пак, доле испод нас, као да ce запалио. Све живо ври
y њему. Пашин конак ce сав светли од многих свећа. Свирају
свирале, бију бубњи, и чини ce необично весеље.

Док ето ти к нама Стеве Писара, који ce беше прилично
накитио. Хода поводећи ce и нешто загледа око топова, па ће
тек рећи:

— Чујеш, Господару, да избацим и ја један топ на Турке?
— Остави ce спрдње, бога ти! — рече Карађорђе.
—Молим ти ce, Господару, само да погодим y онај конак.
Зар да убијеш пашу? — настави Карађорђе.
— Па да га убијем, ја, — прихвати Стева.

70

— Xa xa, xa; немој, болан, остаће му деца сироте: нема
им ко купити патица, па ће их похватати грозница од босо-
тињс.
— Баш ако ће, — рече неодступни Стева — него ми до-
пусти, среће ти твоје!

— Одлази! — рече Карађорђе гласом који показиваше да
му више није до шале.

— Господару! — рече Катић — ето те човек закле y срећу.
Подај му што тражи. Ако ништа не учини, бар ће Турке уз-
немирити.

Карађорђе уста с лафета, и рече:
— E, па удри, кад си толико навалио!
Стева брже узе навртати оне шајтове онако весео као што
беше и нишанити.
Тобџије ce смеше, a ми стојимо и гледамо шта напит чо-
век ради.
Кад удеси како мишљаше да треба, он викну:
— Сад пали!
Кумбара пуче: ђуле као светлица излете кроз ваздух, и
паде баш y ону кућу која ce je највише светлила.
На један мах све ce утиша; свирке умукоше. Некакав писак
само учини: квик, па ту и тутило; свеће ce потулише, врева ce
стиша.
— Видите ли да ја убих пашу? — рече Стева поносито.
— Куд ће његове сироте? — рече Карађорђе шалећи ce.
Ноћ прође мирно.
Како заплави зора, Карађорђе повика:

— Коњаници напоље из шанца!
Изишавши из шанца, коњаници ce поставе у бојни ред.

Ето и Турака. Нападоше као гладни вуци. Ми их одбисмо.
Они јурнуше на Миленка; али их и он дочека јуначки. Већ
припече сунце да узаври мозак y глави. Око подне Турци ce
повукоше на одморак. A кад би 4—5 сахата ударише опет, али
много слабије. Они, бијући ce, не прелазе Црницу к нама, нити
ми идемо онамо к њима.

У један мах опазисмо ми да они узмичу, и видесмо онамо
иза Параћина на Црвеном брегу да одлазе: пешаци напред,
a коњици за њима — сви беже! ...

У тај мах указаше ce седам људи Параћинаца, 3 Србина
и 4 Турчина, иду овамо к нама. Од она три Србина један беше
кнез Вељко, отац Јована Вељковића. Међу Турцима беше је-
дан с белом брадом, који je говорио за њих све, и који je, по
говору судећи, био родом Бошњак.

Како дођоше, Господар им рече да седну, па их онда
упита:

— Којекуде, a камо вам Турци?

71

Онда онај седе браде Турчин скочи, клече на колена, и
поче овако говорити:

— Бег-Борђије, вала нијеси толико јунак колико ти даје
бог!

— Вала нека je богу, — одговори Карађорђе својим обич-
ним гласом.

— Ето, кад дође из Ниша Афис-паша с оноликом и онаком
војском — продужаваше Турчин — ми смо y Параћину мис-
лили да нема цара који ће га уставити, a камоли сиромах Ми-
ленко да може што учинити. Он прође и удари ce с Миленком.
Мало постоја док почеше доносити мртваце и рањенике, све
више и више, па ce најпосле врати и он сам с војском: Ми-
ленко са шаком људи разбио Афис-пашу и онаку његову војску!

У то ce чу — продужава Турчин — да си и ти стигао.
Паша нас све скупи синоћ око себе на диван и поче говорити:
„Нас Миленко осрамоти; али нека, ево je дошао и онај Црни
Пас, зато сутра да ударимо, и само по једну кубуру да изба-
цимо, па за сабље! Ми сви то одобрисмо, док тек пуче онај
твој топ, ђуле паде усред нас и распрште ce. Сви ce ми усту-
рисмо куд који, и повикасмо: Медет! (чудо), али кад ce донесе
свећа, имамо шта и видети: комад од ђулета пребио паши ногу
надвоје! Јутрос ce Турци нису ни били; паша јауче од бола, a
војска виде да теби бог помаже.2

Кад одолеше муке, паша уви ногу, па y зобницу пуну вру-
ћих мекиња, и седе на коња и оде. Бог сам зна докле ће. Ми
остасмо сада о богу и о теби, бег-Борђије! Ми смо твоји: даваћемо
све што иштеш, само нам немојте y рз дирати!

— Којекуде, — рече Карађорђе — ја и нећу да војујем на
Параћин, то je лесковачки пашалук, али je Афис био прешао
границу, зато сам га и одбио. Сад ја своју војску враћам.3
Него војска je војска; многи ce поцепао и обосио. Зато ви из-
несите y поље, доле испод Параћина, опанака, каиша, кремења
и других потребица, те нека војници купују ком што треба, a y
варош не дам ни један да уђе.

И одмах постави стражу од варошке стране. Војску крете
те на конак y Ћуприју.

Ту смо ноћили, па сутра распусти и војску и старешине
да иду кућама.

Други очевидац био je Јован Станишић, који je рођен y Иван-
ковцу и y доба боја имао око 26 година. Његово сећање на бој за-
бележио je Исидор Стојановић 26. августа 1846, четрдесет и једну
годину после догађаја (Гласник ДСС, III, Београд, 1851). За разли-

2 Афис-Паша je од те ране умро y својој кули испод Ниша која je
сад имање ђенерала Хрватовића — Примедба М. Б. М.

3 Турци су одмах изнели у поље све што je Карађорђе рекао, те су
војници куповали шта je ком требало. — Примедба М. Б. М.

72

ку од Јокићеве, та прича je не само без књижевне вредности него
и са мање података. Прозревши намеру Миленка Стојковића и Пет-
ра Добрњца, Хафис-паша није хтео „да иде у Београд оном страном
Мораве”, него „удари из Ћуприје к Иванковцу” говорећи: „Ја оћу
да идем пољем до Београда”, на шта су Миленко и Петар одврати-
ли: „Ми не дамо, но дођи y Иванковац, да ce бијемо". Ту су Срби
били направили четири шанца: један велики око целога села, „ут-
врђен прошћем и бркљачама”, a три на брду, који су само „били
покривени ћерамидама”. На Госпојинске покладе стигао je Турчин,
који „се био зарекао трећи дан да напоји коња на Дунаву”. „Млоги
њиови коњици” — описује Станишић сам бој — „ударише од Кра-
љева поља од источно-јужне стране; a од наши на чарку изиђоше
њи 6-орица чак у Краљево поље пред њи; тако и од њине стране, и
тераше ce по пољу. У то приближи ce тур. коњик, учини дову и ју-
риши на велики шанац. Но изиђоше српски пешаци пред њи y јарак
и бацише један плотун, па уђоше y шарампов. Топова није било ни
у једном шанцу, но ни y Турака. [...] Турски коњици затим изма-
коше ce y брдо к истоку на један пушкомет. На то тур. пешак сти-
же на мали шанац на брду од запада и тукао ce са Србима од јутра
до вечера, па прескочи y шанац те ce клао и кијачки био са Срби-
ма, и онај шанац — но с велик. својом штетом — освојио. Срби,
од који je до 40 пало, утекоше y велики шанац.” Из два мала шанца
на брду с леве стране Срби су ce, мамећи Турке, већ раније измакли
— неки y мали од запада пре него што je освојен, a неки у велики,
испред кога „се налазило много шљива, које су браниле и заклањале,
тако да je само један човек (неки Аврам Арнаутин код Добрињца,
дошљак из Влашке, но Србин) у великом шанцу погинуо”. У малом
шанцу „Срби су имали једну прангију, којом су плашили Турке, но
и ова ce распала, кад je једном препунише”. На завршетку описа
боја y целини Станишић — као значајне појединости — наглашава
јунаштво Кара-Стевана из Прова (из округа пожаревачког), долазак
Карађорђев и поступак са погинулима. Стеван je y малом шанцу од
запада побио „без броја Турке”, посекао „и Турчина и ата", и „из-
нео je 7 рана", a „кад дође y велики шанац, заиште онако рањен:
Дајте ми ата да идем да им ce осветим’, но не даде му његов гос-
подар Миленко”. Кад je Србима стигла помоћ (увече Младен, a ујут-
ру Сима из Борка и на два сата после Карађорђе), Турци ce повуку
у Параћин, где Карађорђе стигне сутрадан. „И Турци одма стану бе-
жати, a овај из топова удри прво у конаке, па после y пољу у шато-
ре, и тако Турци с великом штетом оду натраг, до 5000 своји изгу-
бивши. Мртваце Срби укопаше, a турске, који нису однешени, оста-
више, пошто им главе око шарампова подигоше и натакоше”.

Причање Милована Павловића Кукића, које je Стојановић забе-
лежио уз Станишићево, кратко je и неповезано, али садржи неко-
лико нових и занимљивих појединости: „Афис-паша био je онда y
Параћину и давао бакшише татарима док су ови добре гласе до-
носили”. Младен, кад je дошао у помоћ, „пушкарао ce неко време
са срп. војском мислећи да je турска”, У великом шанцу Грејанчу

73

Јовану из Брзова (из округа пожаревачког) „разбили су Турци
с брда вилицу па ce излечио”, a Милош бећар, дошљак из Влашке,
Миланов момак, „решио je бој између коњика на Параћину посе-
кавши једног турског хатлију". „Толико je мртви Турака било, које
онде које по друмовима, да кнез параћински Милосав Обрадовић
није могао довољно кола настачити да иј потрпају". Кад ce побе-
ђени непријатељ почео повлачити према Нишу, Карађорђе je уз-
викнуо: ,Ај Афис, псето трипут, срамота je, море, вртати бритвице
и капице: но подај твојој војски, море, подај!"

Последњи очевидац je чича Илија Димитријевић Корић из Па-
љана. Његово причање објавила су два официра y Србији, 1870.
под насловом Бој на Иванковцу 1805. год. и са два поднаслова: Опис
боја и Примедба о српској војсци. Оно je, очевидно, y знатној мери
преудешено и допуњено,4 али због множине података вреди да
буде y целини наведено:

Чича Илија, који нам je о овом боју причао, није y боју
иванковачком участвовао. Тад му je било 15 год., и бавио ce y
збегу са женама и децом из целе околине иванковачке. Доно-
сио je јело својим сродницима, који су y великом шанцу били,
1848. год. носио je барјак татар-Богдана противу Мађара.

Чича Илија je још држећи човек, и уме цео бој да ис-
прича оним редом како ce збио. Само су га очи мало изне-
вериле.

Он прича овако:

Бој на Иванковцу био je готово две године после освојења
Београда. Још y почетку те године надали су ce Срби да ће
турска војска на њи напасти. Сво Моравље било je пусто. Жи-
тељи живели су по збеговима.

О Ђурђевом-дну, кад je већ извесно било да ce не може
мирним путем проћи, скупи ce српска ресавска војска y на-
мери да Турцима пут за Београд десном обалом Мораве пре-
пречи и намора их да ударе на Карађорђа, који je тад y Шу-
мадији био.

Ресавска војска била je овако подељена:

Ресавски кнез Стеван стајао je y Супској. Имао je задатак
да чува друм који из Ћуприје y Свилајнац води. Уједно je
чувао брод који je ниже Супске (наспрам села Влашке) по-
стојао.

Миленко Кличевац, војвода млавски, био je y Сењу. Петар
Добрњац утаборио ce на Краљевом брду, које између Сења и
Иванковца лежи.

На Бастави je логоровао Стојан Козар из Стига.

4 На такав закључак наводе, између осталог, речи и изрази: акт,
профил, форма, доминирајуће тачке, шумом покривено доминише, до-
лину доминовала.

74

Добрњац и Козар сместили су своју војску под коверкама
(под колибама од шуме); свака je за 3—5 војника удешена
била.

О доласку Турака још ce није ништа знало.
Добрњац отишао je y Супску, да осмотри положај Стева-
нов. За бољу одбрану подигне му Добрњац јендек, јер je Сте-
ван пре тога y шуми непријатеља чекао, a није никакова утвр-
ђења правио.
Уједно му Добрњац представи да je боље да ce сва ре-
савска војска око Иванковца скупи и тамо утврђење подигне.
Ако непријатељ са правог пута окрене и на њи удари, да ce
слошке бране. Прође ли их, они му могу за леђа заћи.
Овако расејану војску, као што je сад, могу Турци лако
једно оделење за другим побити и себи пут за Пожаревац оси-
гурати. Стеван одма усвоји предлог Добрњца.
Сад je сва ресавска војска око Иванковца сакупљена била.
Ово je било по Тројицама.
Ресавска војска je имала свега 12000 људи, од којих су
400—500 коњаника били.5
На један мах разнесе ce глас да je Афис-паша са 20000
Турака y Србију упао и да je већ близу Параћина. Он je
долазио да разоружа ресавску војску и сав српски народ, a
за знак ропства да дарива сваког Србина са по једном црном
капицом и са по једном бритвицом, са којом да ce Србин
уместо са оружијем поноси. Афис je предњачио млого већој
части турске војске, али веле да ова није ни дошла до Србије,
почем je Афис потучен био.
Сваки je Србин волео да погине неголи да понесе црну
капицу и бритвицу. Стога одма отпочеше око Иванковца утвр-
ђење подизати.
Положај иванковачког утврђења. Од Ћуприје 2 сата лежи
манастир Раваница. Од манастира до Ћуприје тече река Ра-
ваница све западно. У Ћуприји улива ce ова y Мораву. На ис-
тој реки, a од манастира 5 минута низводно, лежи село Сење.
Од Сења шири ce долина раваничка, која je около манастира
и села кршевима стешњена постепено, тако да je наспрам уш-
ћа Иванковачке реке около 800 корака широка и зове ce Кра-
љево поље, a ближе Ћуприји долина je јошт шира. Раваница
тече средином ове долине, која je y време боја као и сада
ливадама застрта била. Због ниских обала разлева ce Иванко-
вачка и Раваничка река до њиховог састава, a одатле тече
Раваница y дубљем кориту.
Леву обалу Раванице прати Везирово брдо, које je вино-
градима засађено. У углу између Раванице и леве обале Иван-
ковачке реке je брдо Петров врх, које постепено опада и до-

5 Број српске и турске војске биће одвећ велики. У ствари je ваљда
1/3 од овди споменутог броја била. — Два официра.

75

бија име Бастава; ово ce под благим нагибом још даље спушта
y раваничку и иванковачку равницу, a нагиб овај (страна)
зове ce Краљево брдо. Ово ce пружа све до Краљевог поља.
На Краљевом брду био je један забран од 200 кор. шир. и 100
корака дужине.

Између Ћуприје, Раванице и десне обале Иванковачке ре-
ке лежи један вис. Од Ћуприје Иванковцу идући, сасвим ce
благо подиже и зове ce Лудо поље. Венац овог виса лежи над
Иванковцем и зове ce Мућавско брдо и Шанац6 — y последње
доба стога што су овди y време боја 2 шанца била, која су
долину доминовала. Мућавско брдо je шумом покривено, a
брдо Шанац je голо било.

Иванковац лежи 1/4 сата од Раваничке реке удаљен, 5 ми-
нути узводно од Иванковца a опет на Иванковачкој реци лежи
село Паљане.

Од Паљана пак навише стешњава ce долина Иванковачке
реке. Стрме стране околних висова покривене су биле шумом,
a у овима су збегови били.

Мућавско брдо и Шанац стрмо опадају к иванковачкој
долини.

Српско утврђење опсело je иванковачку долину и висове
y свом десном — мање пак оне y своме левом — крилу. Пред
фронтом на 1/4 сата je Краљево поље са Раваничком реком, a
још даље Везирово брдо.

Иванковац и Паљане имали су по 25 кућа.
Велики српски шанац обухватао je у себи село Иванковац.
Имао je форму јајета. У врху, који je од непријатеља закло-
њен био, била je обична вратница. Ово ce сматрао као најмањи
шанац на иванковачком пољу. Дужа осим [?] овог утврђења
(од севера к југу окренута) била je око 200, a краћа око 70 ко-
рака дугачка.
Ров овог утврђења био je нешто преко 1/2 метра широк и
дубок. Отуд добивена земља бацана je уз палисаде, које су
пред ровом стајале. Врљике од сеоске ограде употребљене су
наместо палисада.
Између два виша палисада (око 2 метра вис.), која су
међу собом мало растојање имали, био je трећи краћи палисад
(1/2 метр. висок), a затварао je овај међупростор.
Бранилац утврђења седио je на ледини; ноге je опружио
y ров, и овако седећи пуцао je преко краћег палисада.

Доминирајуће тачке Краљевог брда удаљене су до 300 ко-
рака од овог утврђења. Малена Иванковачка река текла je
између овог брда и утврђења,

4 Лудо поље зове ce зато што усеви који ce на њему сеју или сасвим
ce осуше и ниуколико не роде или, ако je кишња година, усеви су бољи
неголи ма гди y околини Ћуприје. Житељи ћупријски приписују ове
крајњости вољи или ћефу Лудог поља. — Два официра.

76

Колски пут, који из Иванковца уза стрму страну Мућав-
ског брда и Шанца за y Ћуприју води, усечен je подубоко y
брдо. Зову га Иванковачким прокопом.

На брду Шанац, које y иванковачку долину стрмо опада,
била су два редута, и то један пред другим. Иза оба ова ре-
дута je Иванковачки прокоп, a Мућавско je брдо већ на 100
корака од задњег редута рачунећи, шумом покривено доми-
нише оба редута, прокоп и сву иванковачку долину. Задњи
редут има 25 корака дуге стране, a предњи, који je на 100
корака напред, има само 15 кор. y свакој страни.

Забран на Краљевом брду, који je отприлике y једном
правцу са предњим редутом и јужним крајем великог утврђе-
ња, преобраћен je y засеку.

Профили од оба редута налик су на стрељачке ровове.
Ров je 3/4 метра широк, 1/2 метра дубок; има преда ce 1 ме-
тар широку берму и грудобран од 1/2 метра висине и 3/4 мет-
ра јачине. Нарочитог улаза за y редуте није било. Прекора-
чало ce преко грудобрана.7

Сва ова утврђења око Иванковца подигнута су за 1 дан.
Сутрадан били су Турци утаборени иа Везировом брду. Фронт
им je окренут био к северу, тј. к српском утврђењу.

Одма по доласку Добрњца и Стевана из Супске постављена
je мртва стража од 6 коњаника код Параћина. Задатак јој je
био да благовремено јави долазак Турака главним друмом. 6
коњаника стајали су на Везировом брду и пазили су да не
би турска војска изненада дошла из Црне реке. 6 коњаника
стајали су на Мућавском брду са задатком да пазе да не би
Турци, до Ћуприје приспевши, Иванковац с леђа напали. 6
коњаника стајали су на Краљевом пољу 1/4 сата пред утвр-
ђењем.

Турци дошли су преко Параћина. Главна сила била им je
утаборена на Везировом брду. Једно повеће оделење послали
су у Супску, a друго у Сењ. С тим су иванковачку војску пре-
секли од сваког саопштаја са околином. Само одступање к се-
веру било јој je могуће.

У то доба седили су Турци грађани у Ћуприји, но није
било никако-

вог утврђења.
Савет војвода реши да ce овди напад турске силе дочека,
a од Карађорђа, који ce већ Јагодини примакао, заишту по-

моћ.
Нестор, као вешт војник, би одређен да Карађорђу вест
однесе да су Турци Иванковац опколили, и да он са својом
војском час пре у помоћ притече.

7 Пут из Ћуприје преко Супске y Свилајнац водио je оном истом
страном којом и сада води. Ишао je кроз густу шуму. Пут из Јагодине
y Ћуприју водио je такођер кроз густу шуму. — Примедба записивача.

77

Ноћу пред бојем оде Нестор на овај пут. Док je око Суп-
ске кроз турску ордију пролазио, гргао je као свињче, ишао
je четвороношке, да га Турци не дирају. Он je тако срећно
прошао.

Карађорђе одма похита са 6000 људи и 2 трешњака к броду
на Супској, али je Морава велика била. Све скеле je вода од-
нела a брод покварила. Он преброди Мораву ниже Влашке.
Вода je била овди до гуше дубока.

У то доба јошт није било садањи турски тумбаса. A изме-
ђу поквареног српског и турског моста стајали су по Морави
штрљци од стари аустријски шипова.

У Иванковцу био je неки владика, који je сву војску у
очи боја причестио.

За цело време овог боја био je Афис-паша y Параћину.
Турци ударе пред зору преко Краљевог брда на засеку и
на источну страну великог утврђења (палисада). У исто доба
нападну на десном крилу наодећа ce два утврђења. Мање би
одма напуштено, и посада побегне y други редут; овом редуту
био je заповедник буљукбаша Кара-Стеван из Прова. Са трију
страна нападали су Турци на овај опкоп (с јужне стране нису
нападали), a Срби су их храбро одбијали. Поједине турске
хатлије јуришали су уз стрме стране овог виса. Ускакали су
y шанац. Пиштоље избаце и онда ce маше ножа, ког су y зу-
бима носили. После једног сата клали ce међу собом Турци и
Срби у опкопу и он паде Турцима у руке.
Прилично умаљена посада побегне у велико утврђење, ко-
је je у долини било. Заповедник изгубљеног шанца Кара-Сте-
ван из Прова, округа пожарев., задобио je 9 рана; оде куђи
на лечење, али ce и не појави y овом крају на бојном пољу.
Ваљда je сирома умро од тешких рана.

20 турских хатлија спустише ce с Краљевог брда и обнове
јуриш на велики шанац, но без успеха.

На Краљево брдо и велики шанац су готово сами пешаци
нападали. На два редута више су нападали коњаници неголи
пешаци.

Српски коњаници стајали су y великом утврђењу код села
и за цело време боја нису из истог излазили, јер су Турци
млого и добре коњице имали. У Сењу имали су Турци 200
хатлија.

После су Турци велики сеоски шанац око двадесет пута
нападали, a најпосле пред мрак врате ce преко Везировог брда
y Параћин. Без сумње разумели су да je Карађорђе срећно
прешб Мораву. „Док ce Карађорђе примаче, Афис-паша ноћу
измаче". То je пословица која у устима српског народа живи.

Срби су остали господари иванковачког поља.
Два сата по заласку сунца стиже Карађорђе к Иванковцу.
На Лудом пољу, гди je на ивици шуме српска стража стајала,
побију ce обе српске војске не знајући да су браћа. На питања

78

Карађорђева: „Ko je то? KO cy ваше војводе? KO писари?"
итд., затим по ударању y добош распознају ce обе српске вој-
ске, и пуцњава престаде. Овом приликом пало je свега 2—3
човека.

Карађорђе дозна тек сад да je бој већ срећно свршен, и
да су Турци измакли.

Сутрадан рано поведе он сву иванковачку војску преко
Краљевог брда, Раванице и Везировог брда на Забрегу и зађе
овако Параћину y десно крило. Овај пут до тог доба није пос-
тојао, па и сад носи име првог свог прокрчитеља.

На турском брду више Параћина прикраде ce Карађорђе
полако. Ту намести своја два трешњака.

Први топ, који каменицом напуњен био, пуче, и рани Афис-
-пашу, који je на црничкој ћуприји стојао, коњ му ce поплаши,
и y том климатању спаде Афису дуга пушка с рамена y Црни-
цу. Ову и сад још чува неки Миљко из Сладаје.

Још једном пуче топ, и уби 2 Турчина, која су на истом
месту стајали. Toп овај ce распрсну. Турци, поплашени, оставе
Параћин.

Карађорђе их није гањао, јер je y љубави живио са леско-
вачким везиром, под ким je и Параћин потпадао.

Ужица je сва потпадала под Лесковац, a Раваница под
Београд.

Срби за цело време боја нису из своји утврђења испадали
због множине Турака, који су наизменце јуришали. У вели-
ком утврђењу била je баба Милица, која je за цело време боја
људе храбрила и ракијом их поткрепљавала. Она je и рање-
нике лечила.

Число погинувших Срба и Турака не зна ce, но и сад на
пољу иванковачком стоје камени крстови, који означавају гро-
бове српских иванковачких јунака.

Пешаци оружани су били дугим пушкама без бајонета;
барут су држали y јанџику или y недрима. Овај су добијали
за иванковачки бој од владе, која je исти из прека набављала.
Барут je био палир. Олово су узимали од једне велике плоче,
која je y камењару раваничком нађена. Ова je плоча од ста-
рог манастирског крова.

За појасем носили су 2 кратке пушке и јатаган.

Главни заповедници били су војводе. На сваки 10—15 љу-
ди био je буљукбаша. Овај je морао знати гди му je који вој-
ник за време боја, a гди за време отпуста.

При објави војне ове буљукбаше скупе своје људе и до-
воде их војводи. Исто тако стара ce буљукбаша за барут, кре-
мење и пр. што je његовим људима потребно. Друге старешине
нису имали.

Војводе имали су своје писаре; писмоноше између војвода
били су свагда најодабранији и поуздани војници. Сваки ce

79

ранио од своје куће, a за доношење те потребе имали су ко-
морџије.

За цело време, изузимајући веће походе, био je сваки вој-
ник 7 дана y служби, пак ондак му je смена дошла.

Војводе и буљукбаше били су без измене y служби.
Учење — егзерцир — нису y то доба још имали. На маршу
и у логору војска je по војводинама одвојена била.
Из утврђења кад би испад чинили, извршиваше само 3—6
заједнички, и то кад ce непријатељ са малим оделењем веома
приближи; испад чинили су без ичијег дозволења.
На већа оделења, која ce шанцу приближавају, испадале
су по неколико буљукбашије, a по заповести војводе или поје-
дине буљукбашије по увиђавности буљукбаше. Јуриш изврши-
ван je тад y неправилним гомилама.
За храброст одликовани су поједини с чином буљукбаше.
При овом производству их je њихова дружина (војници) пред
целом војском на рукама издизала. Овакова одличја чињена
су свагда по свршеном већем акту, кад су ce дужем одмору
надали и пр.
Тад су и славу — курбанбајрам — држали за срећан успех
издржаног боја.
Код Срба je обичај био: трипут из бусије плотуном опа-
лити, пак онда јуриш од појединих или појединих буљукба-
шија са ножевима.
Више од трипут — веле — нису им хитри Турци дозволили
пуцати, јер су већ до саме бусије дошли.
За копање шанчева узимали су потребан им алат из целе
околине гди ce утврђење подизало. За сечење врљике употреб-
љавали су јатагане.

Војводе, кад их je више заједнице било, саветовали ce, без
призрења на старешиноство, шта ће, кад и како да раде. За
време боја војводе и буљукбаше ишли су около својих вој-
ника, и храбрили су их, a уједно су им барут раздавали.

Буљукбаше осматрали су сваки дан своје војнике, гледали
су y ком стању им je оружје, кремен, чанак, муниција и пр.
За неисправност y овоме ударили су војника прстом по носу.

За мање кривице војводе казнили су батинама, a за из-
дајство или друге велике кривице казна je била куршум у
чело, које je сваки војвода изрећи и извршити могао. За кри-
вице које нису са војском y свези стојале (крађа, убиство и
пр.) довођен je кривац пред Карађорђа, и једино он je могао
у том случају смртну казну изрећи и извршивати.

Свака буљукбашија имала je свој барјак, ког je најхрабри-
ји и најличнији војник носио.

Уз војску свагда су и калуђери или свештеници ишли,
који су сву војску пре боја причешћивали, a по срећно сврше-
ном боју благодарење богу приносили.

80

Из казивања сувременика или рођака иванковачких јунака за-
бележио je више података Милош Милисављевић (Прилози за исто-
рију првог српског устанка, необјављења грађа, Београд, 1954). О
боју y целини има мало појединости (из причања Милоша Панића
1871). Али je, y накнаду за то, допуњен опис Кара-Стеве и поме-
нути су још неки борци. Кара-Стева je — према казивању његове
ћерке Теодоре 1866 — био омаленог раста, широких груди, круп-
них црних очију, осредњих црних бркова, уздигнутих црних обрва,
округлог црнпурастог лица, a рањен je тешко у турском налету
на мали шанац: ,,У овоме јуришу прескочи један турски јунак на
беломе ату с голом сабљом y руци споља y шанац, кога Срби доче-
кају живом ватром из пушака, који полумртав падне, но y томе
падању ударио je Кара-Стеву сабљом, те га je тако обранио да су
му ce виделе џигерице”. Међу борцима који нису поменути y прет-
ходним причама налазе ce и два Милована, од којих ниједан није
y овом боју погинуо, па ce зато не могу ни помешати са Милованом
погинулим од прангије. Ништа није речено како ce борио хајдук
Милован Стојадиновић, који je — према причању његовог унука
и других 1894—1895 — „био високог раста, лепог стаса, угасито-
-смеђе косе, белог лица”. Ресавски бимбаша Милован, пак, описан
je (1868) опширније: био je висок, крупних црних очију, извијених
црних обрва, црне косе, отанких црних бркова, округлог и белог
лица; носио je црвене чакшире и ћурче, токе и модру доламу, на-
кривљен фес и каткад шал око главе; a кад je Кара-Стева рањен,
понео ce као највећи јунак.

Петар и Миленко, војводе пожаревачке, као да ктедоше стра-
ном к планинама, куда беше само пут од Турака отворен, измаћи,
али им храбри Милован то не даде учинити; запев крџалику Петру
под казуом, рече му:

— Стани, војводо! Куда си наумио?

— У планину — одговори му војвода.

— Нећеш, богме, но овде да сви гинемо.

И тако ји врати y шанац и потом ce срећно битка добије. A
да ce није Милован десио, не зна ce како би испало.

Прота Матија Ненадовић y својим Мемоарима, на жалост, само
ce укратко осврнуо на бој на Иванковцу.

Леп опис боја на Иванковцу налази ce y Кнежевини. Србији
(Београд, 1876) Милана Б. Милићевића, али je највећим делом скоро
дословно састављен из Вуковог и Јокићевог казивања. Ослобођено
од понављања туђих речи, приповедање бива самостаХно и сугес-
тивно само y два-три маха, a нарочито y приказивању Миленковог
одговора на двоструку поруку Хафисову, који „обећа, ако ce укло-
не и покоре, царске берате, a ако ce успротиве, загрози страшном
каштигом”:

Миленко, подбочивши ce на ашов којим je копао шанац,
одговори овако:

6 Бој на Иванковцу 81

— Што смо одговорили честитом везиру, оно je; његов ми
берат не треба ништа; a што прети, неће нас уплашити. Нека
удари слободно са свом својом војском. Рђа био ко му ce
измакао!

Песма на народну с насловом Бој на Иванковцу, коју je објавио
Ср. Ј. Стојаковић (Нова Србијанка, Београд, 1927), y низу лоших
десетераца не садржи ништа ново.

Вуков опис, више пута објављиван и широко познат, има све
добре одлике Вукове прозе, a местимично добија тон праве при-
поветке:

[...] таман кад Турци стану мало да почину од боја, дође
им увода и каже: „Ето Карађорђија на Мораву са десет иљада
војске!” Турци помисле: „Шта ћемо сад? Кад ево овије нема
шака људи, па ce не даду, и толике јунаке погубисмо око њи,
a камоли сад, кад стигне Карађорђије с толиком војском! Не-
го бежи! Па онда место барјака, које су били испобадали око
српскога шанца, ударе полако шумнате гране (да не би Срби
опазили где они беже, па да ји не би потерали), и брже-боље
побегну y Параћин.

На историчарима je да испитају разлику y подацима и да тачне
одвоје од нетачних. За књижевност je битно да ce подаци могу
употребити као елементи за песничке слике и да ce на основу њих
може израдити поема, драма, приповетка или роман. Писац било
које врсте — y стиху или y прози — има на располагању многоброј-
не појединости о околини y којој ce догађај одиграо, о његовом
току и о учесницима y њему — дакле, све оно што може да иза-
зове надахнуће и од чега може да крене имагинација y стварању
замисли о боју y целини или о неком његовом делу или ратнику.

Потанко je приказано бојиште (код Јокића, Станишића и наро-
чито Корића): брда, поља, реке, путеви, шуме, шљивари, мали шан-
чеви и велики шанац.

Представљено je y широком распону стање на бојишту: пре
боја, за време боја и после њега — припреме, устројство и распоред
српске војске по шанчевима и са коњаничким стражама на брдима,
долазак турске војске, напади пешадије и коњице, борба прса y
прса y малом шанцу од запада, измицање српских ратника из друга
два мала шанца ка великом y заклон од шљива, турско одустајање
од боја, долазак Младенове војске и у забуни њено пушкарање са
иванковачком војском, долазак Карађорђеве војске и узмицање тур-
ске ка Параћину, српски напад на Параћин и турско одступање ка
Ншпу, трговина српских ратника и параћинских Турака y пољу ис-
под града, сахрана погинулих Срба и натицање турских глава око
шарампова. И y том распону може до миле воље да ce развија
радња y књижевном делу сваке врсте.

82

Има довољно грађе и за књижевне ликове, који ce могу пра-
вити скоро од свих личности поменутих међу учесницима y догађа-
ју, a њих je много: Хафис-паша, Миленко Стојковић, Петар До-
брњац, Кара-Стеван, два Милована, Јован из Брзова, Аврам Арнау-
тин, гласник Нестор, баба Милица, Карађорђе, Стева Писар, Милош
бећар, Турчин Параћинац. Неке од ових личности одређене су са-
мо једном цртом, поступком или судбином y боју: Милован тоб-
џија je погинуо пунећи прангију, Јовану су Турци разбили вилицу,
дошљак Аврам Арнаутин тукао ce до смрти, Нестор ce четворонош-
ке и „гргајући” као свињче провукао кроз Турке и однео вест Ка-
рађорђу, баба Милица je y великом утврђењу давала борцима пиће
и соколила их, дошљак Милош бећар однео je одлучујућу победу
посекавши турског хатлију, али и тиме je већ одређен правац y
коме ce може замишљати и изграђивати књижевни лик. Остале лич-
ности већ имају неке особине књижевног лика.8 Миленко Стојковић,
вешт и упоран заповедник, смишљено припрема, распоређује и утвр-
ђује војску, лично учествује y копању шанца, с ашовом y руци отпо-
ручује Хафису да му ce неће уклонити с пута, a рањеном свом ратнику
не допушта да ce врати y бој. Петар Добрњац, заповедник и орга-
низатор истог реда, упућује где и како да ce праве утврђења и
провлачи ce кроз турску војску да би ce састао с Карађорђем.
Бимбаша Милован je јунак над јунацима, који спречава бекство
престрашених војвода. Кара-Стеван je витез без страха и мане:
побивши многе Турке, посекавши и Турчина и коња, и задобивши
многе ране, он тражи да ce освете ради врати y борбу. Стева Писар,
накресан и шаљивчина, једва умоливши Карађорђа за допуштење,
од прве погађа из топа пашин конак y Параћину. Турчин Параћинац,
по мудрости сличан старцу Фочи из Вишњићеве песме, одаје приз-
нање срећном победнику над много јачим непријатељем и моли
га за милост. Више него претходни имају особине књижевног лика
Карађорђе и Хафис-паша. Карађорђе je брижан и опрезан војско-
вођа: он прибира податке, проверава, саветује, наређује и преду-
зима све потребне мере да надмудри непријатеља, али, уморан, ок-
репљује ce пијући са својим саборцима ракију из исте посуде и
делећи им својом руком кришке хлеба, попушта и жељи пијаног
Стеве Писара да опали из топа, a по извојеваној победи не свети
ce Турцима грађанима и задовољава ce само поруком Хафису да
он својој војсци раздели капице и бритвице. Хафис-паша je само-
уверен, осветољубив, неопрезан и несрећан војсковођа: он носи
личине, капице и бритвице као да не може бити друкчије него да
српски ратници морају бити од шале побеђени и сурово понижени,
хвали ce да ће за три дана напојити коња на Дунаву, Миленку на-
бусито поручује да неће питати хајдука за пут y Београд, дели
бакшише гласницима док доносе добре вести о боју, a кад наиђе

8 Тим особинама могу ce додати и оне које су испољене y другим
приликама и које су забележене y разним списима и y грађи о првом
устанку.

83

на ненадан отпор, губи главу, даје ce y срамно бекство и, с преби-
јеном ногом и пушку испустивши, завршава у најдубљем понижењу.

Али то није једино, мада je најглавније, изненађење y прича-
њима о боју на Иванковцу. Неочекивано je и међусобно пушкара-
ње српских војника док ce нису распознали по добошу. Неочеки-
вана je и срећа накићеног Стеве Писара да од прве из топа погоди
пашин конак и паши пребије ногу. A сви ти изненадни обрти имају
праву драмску снагу и y једној доброј књижевној обради правили
би изванредан утисак.

У причањима о боју на Иванковцу има највише трагике, али
она нису ни без хумора и ироније: и од једнога и од другога могу
ce градити велики песнички ефекти.

У неким причањима (Корићевом и нарочито Јокићевом) има
дијалога првог реда, који ce могу пренети y свако књижевно дело,
a нађе ce и понека изврсна слика, као ова Јокићева што je: „Месец
сија кроз поцепане облаке. Параћин пак, доле испод нас, као да ce
запалио. Све живо ври y њему. Пашин конак ce сав светли од мно-
гих свећа. Свирају свирале, бију бубњи, и чини ce необично весеље”.

Прошло je само 170 година откако су српски ратници гледали
с брда Параћин као туђ град. Човека језа подузима при помисли
шта би било да су изгубили битку и да су их Турци повезали ли-
чинама, натакли им ропске капице и прикачили им ропске бритвице
уместо јатагана. Тим непосредним сукобом са царском војском и по-
бедом над њом означен je судбоносни историјски преокрет. Од
1389, кад je на Косову српска држава ратовала против турске пос-
ледњи пут као независна, до 1805, кад су ce српски устаници, сами,
први пут упустили y бој против турске царевине, протекло je 416
година. То ce десило испред Параћина, који je ослобођен идуће
године. Били су затим нужни многи бојеви и многе погибије да
би ce ослободила цела Србија. Због свега тога, као судбоносни по-
четак, бој на Иванковцу je један од најпатетичнијих и најхеројски-
јих догађаја y историји српскога народа. A што му књижевност и
друге уметности (убрајајући и најновију, филмску) нису посветиле
пажњу, то може да ce објасни само нашом неразвијеношћу, одсуст-
вом смисла за схватање значаја континуитета, за трагање до нај-
дубљих корена, одакле су ницале и расле потоње појаве и где ис-
такнуто место имају иванковачки борци, који су, свесно или нес-
весно, неким чудесним унутрашњим видом, сагледали будућа столе-
ћа и зарад њих надмашили себе саме.

84

Др Радмила Тричковић
научни сарадник Историјског института

ЋУПРИЈА И СРЕДЊЕ ПОМОРАВЉЕ ДО ПРВОГ СРПСКОГ VCTAHKA

Ћуприја спада међу малобројна места y Србији којима je и y
имену сачуван траг турске владавине. Њено име потиче од турског
израза за мост (köprü), y овом случају — од моста на Морави.
Има нечег истински необичног y томе што je име вароши остало
турско, мада ce управо преко ње одиграо онај догађај који je озна-
чио симболично рушење моста којим je српски народ био повезан
са царством Османлија.

Мост на Морави код ушћа Раванице, на месту где ce њено ко-
рито сужава, познат je од времена Римљана. Поред моста на источ-
ној обали реке, y углу између Раванице и Мораве, постојао je на
заранку античког доба римски град Horreum Margi, Житница Мо-
раве, муниципиј „која je пуних шест векова био највећи град y
унутрашњости Горње Мезије”. О привредном значају тога града,
смештеног усред добро обрађене моравске равнице, говори само
његово име: Средње Поморавље je y позно античко доба словило
као житница за околне римске провинције y Илирику, a можда
и за саму Италију. О његовом културном положају казује чињени-
ца да je био епископско седиште. На неуспелом црквеном сабору
против Аријеве јереси, држаном 344. године y Сердици (Софија),
уз епископе Сингидунума (Београд), Виминација (Браничево, данас
Костолац на Дунаву) и Наисуса (Ниш), помиње ce и епископ Хо-
реума. Због свега тога, град Хореум Марги на римској војној цести
од Сингидунума до Византа, y који ce од града на ушћу Саве сти-
зало петог дана путовања, преко Птоломејеве карте и Појтингерове
табле ушло je y најранија европска знања о географији. Y њему
ce око 400. године налазила једна од четири римских фабрика
оружја у Илирику, која je снабдевала све посаде и осталу војску
покрајине Горње Мезије. Град je разрушен под налетима варвара,
који су y првој половини V века почели провалом Хуна у северне

85

провинције Источног Римског царства. Управо код града Хореум
Марги догодила ce 505. године крвава битка y којој je Мундо, вођа
пљачкаша састављених из свих народа, сатро царског војсковођу
Сабинијана са његових десет хиљада војника. Вероватно je поправ-
љен као утврђење y време цара Јустинијана, али ce под својим ан-
тичким именом више не помиње.1 Народно предање у годинама
Карађорђевог устанка приписивало je његове развалине већ бас-
нословном цару Трајану.2

Y вековима после сеобе нapoда, реке и насеља добили су нова
имена, махом разумљива племенима која су ce усталила y унутраш-
њости Полуострва између Задра, Солуна, Родопских планина и Ду-
нава. Грци су земљу коју су та племена населила прозвали Слави-
нија.3 Тако je река Маргус постала Морава. Ро мишљењу Р. Скока,
то ce догодило посредством илирског облика латинског назива реке
(Maragus) и вулгарнолатинског Maraus.4 И стари римски војни пут
променио je своје име y Моравски пут, као пут којим су изасланици
моравског кнеза Растислава дошли на византијски двор да поведу
браћу Константина и Методија из Солуна на њихово историјско
путовање y Панонију и Моравску, ради христијанизовања словен-
ског народа y источном духу.5

До нас je допрло сасвим мало поузданих вести о положају по-
јединих словенских племена насељених по Илирику почев од VII
века, кад су ce словенске масе, потиснуте источним народима, из-
лиле по читавом Полуострву. Извесно je да ce y области Браничева
населило племе Абодрити, Бодрићи. Они су y IX веку живели за-

1 К. Јиречек, Војна цеста од Београда за Цариград, Зборник Кон-
стантина Јиречека, I, САН, Посебна издања, CCCXXVI, 33, Београд 1951,
86—87, 92, 1113—114, 117; М. и Д. Гарашанин, Археолошка налазишта y
Србији, Београд 1951, 196; Monumenta Cartographi—Jugoslaviae, I, Београд
1975, 16, 44 (ред. Г. Шкриванић).

2 Године 1808. руски мајор Грамберг записао je да ce развалине
римског града y Еуприји зову Трајан (М. Б. Милићевић, Кнежевина
Србија, Београд 1876, 1128).

3 К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1952, 60—64.
4 Р. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, II,
Zagreb 1972, под: Morava. Ha Птоломејевој карти река je, са ушћем
код Трикорниума, код данашњег Ритопека, забележена као Moshius,
a на Појтингеровој табли, и иначе, она ce зове Мargus, Margum (Г. Шкри-
ванић, нав. дело, 15, 16, 44). Полазећи од тога што y данашњем бугарском
језику реч „морав” значи „плав”, К. Јиречек као да je закључивао да
je назив Мораве бугарског порекла (К. Јиречек, Војна цеста, 126). Ме-
ђутим, y истом значењу — „модар”, „плав” — ова реч je сачувана и y
српскохрватском народном песништву (на пр. стајаћи епитет „мор-до
лама”). Реч „мор" данас ce може довести y везу једино са речју „мур”
y персијском језику (у значењу „мрав”), који je индоевропски и сродан
словенским језицима. Ипак, данашња персијска реч „мур” не би ce могла
узети приликом етимологисања имена реке Мораве, тако омиљеног и
распрострањеног на веома широком словенском простору. Морава je
постала од лат. Margus, вулгарнолатинског Maraus.
5 К. Јиречек, нав. дело, 125.

86

падно од Тимочана (Timociani), насељених y Дакији и на Дунаву,
y поречју Тимока, који ce помињу 818. године. О Бодрићима ce го-
вори y извору из 824. године: „Abodriti, qui vulgo Praedenecenti vo-
cantur”.6 Ови Ободрити (Бодрићи) помињу ce y доњој Лаби, око
града Либека.7 Свеједно je ли препозиција y њиховом имену латин-
ског или словенског облика (lat. ab и слов. об, y значењу „од”),
име овог племена забележеног y Полабљу и Подунављу упућује на
њихову још старију постојбину на реци Одри. Попут Мораве y
северној постојбини, река Маргус y Илирику постала je њиховим
посредством Морава.8

Долину Мораве држали су још пре досељавања Словена аварски
ханови. Средином IX века њоме су овладали Бугари који су, по ви-
зантијском писцу и цару Константину Порфирогениту, већ тада ра-
товали против српског кнеза Властимира (око 850).9 Кад je, после
слома Самуилове државе, византијски цар Василије II потврдио
Охридској архиепископији територијални опсег који je имала и y
време бугарског цара Симеона (912—927), епископска седишта и
њихова подручна места y његовој повељи од 1020. године наведена
су y словенском облику. Између Београда и Ниша (Bêlgrados, Nisos)
забележена je тада само једна епископија: Морава или Браничево.
У њеној дијецези побројана су следећа места са црквама и мона-
сима: Moröviskos, Sfentorömos, Grontzos (?), Divisiskos, Istaaglanga
и Brodariskos. Остало je отворено како ова места треба идентифи-
ковати, па и то у коме ce од наведених имена крије насеље на
месту античког града Horeum Margi.10

Има разлога за претпоставку да je то било оно место које je
прво наведено под јурисдикцијом епископа Мораве или Браничева
— Moröviskos. Оно треба да je било најважније место после онога
у коме ce налазила сама епископска столица, a то je природно мог-
ло бити седиште старе епископије, сада припојене Браничевској
као њен егзархат. Ново име тога места, као и име старога града
Маргуса на ушћу у Дунав, потиче од реке, a то име су могли понети
једино градови који су уистину лежали на Морави. Град je изгубио
прву компоненту свога старог имена (Horreum), a то je и разумљиво
када ce узме v обзир да бурним вековима који су надошли с про-
валом Хуна и Авара и сеобом народа долина Мораве више није
могла бити мирна житница него ратно поприште нapoда који су

6 Исти, Историја Срба, I, 69—70; Б. Ферјанчић, Крушевац и околина
до 7377. године, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 5; Ч. Марјановић,
Rynpuja, Параћин и Јагодина. Историски и културни преглед, Београд
1936, 4«.

7 Р. Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво,
Београд 1977, 118.

8 Исто, 89, 323.
9 К. Јиречек, нав. дело, 69—70.
10 Исти, Војна цеста, 125—126; Ст. Новаковић, Охридска архиеписко-
nuja на почетку 11 века, Београд 1908; Р. Грујић, Охридска архиеписко-
nuja, Народна енциклопедија, III, Београд 1928, 252.

87

ce o њу отимали. Најстарије српско име града било би, према томе,
Моравски, или Моравско, како ce изводи из грецизираног облика
Moröviskos. Познати „Темнићки натпис" из X или XI века, прона-
ђен на западној обали Мораве y селу Горњем Катуну, сведочи да
je y време издавања наведене повеље цара Василија II Охридској
архиепископији било цркава на том простору. Палеографске особине
слова и словенски облик грчких имена севастијских мученика укле-
саних на том натпису, казују да су те цркве биле намењене хри-
стијанизованим Србима.9

Од краја XI века долина Мораве постала je и пут крсташа из
Западне Европе према Цариграду и Јерусалиму. Приспевши у Бра-
ничево, крсташи су одатле, после два дана путовања кроз мочварне
пределе зарасле y прашуму, поново избијали на реку Мораву и
дворац Равно, чије су име y својим путним дневницима бележили
y облику: Rabnel, Ravenelle.12 У Браничеву су често морали оставити
своја кола и по глибавом путу до Равног изнети ствари на товарним
животињама.13 У облику Rabna (Равна) ова важна трговачка ста-
ница у срцу Поморавља најраније je забележена y Роџеровој књизи
славног арапског географа Идрисија, из 1153. године.14 Као град
Равни помиње ce и y најстаријим српским изворима, из прве по-
ловине XIII века.15

Само име града указује на његов положај y равници, али опо-
миње и на неко разарање његових бедема y прошлости, на срав-
њивање. Са овим последњим je у складу и крсташки утисак о
„дворцу Равном”. Услед помањкања извора не може ce разлучити
je ли облик Моравски из 1020. године просто прилагођени превод
старог латинског назива града. Другим речима, да ли су његове
зидине већ биле y таквом стању да су га досељени Словени одмах
прозвали град Равни, или су пак они сами били сведоци његовог
поновног сравњивања.

Крупна збивања на овом простору у времену од наведене пове-
ље цара Василија II и првог помена града Равног средином XII
века не искључују ни могућност да су га они и сами сравнили. Ту
je 1040. године избио велики устанак Петра Дељана. Прогласивши
ce сином Самуиловог сина Радомира и његове жене угарске кра-
љевне, Петар Дељан je покренуо устанике из Београда и Браничева
према Нишу и Скопљу. Пошто су затим освојили град Драч, уста-
ници су продужили победоносни поход y Теселију, Епир и северну

9 Љ. Стојановић, Темнићки натпис, Јужнословенски филолог, Књ. I,
Св. 1—2, Београд 1913, 4—20; Вл. Мошин (Ђирило и Методије, Београд
1964, 56) слова овог натписа наводи као пример српског писма X века.
Уметничко тумачење натписа вид. Св. Радојчић, Темнићки натпис, Узори
и дела старих српских уметника, Београд 1975, 7—47.

12 К. Јиречек, Војна цеста, 132.
13 Исти, Историја Срба, II, Београд 1952, 188.
14 Б. Недков, БЪлгария и сЪседните земи според „Географията” на
Идриси, София I960, 73.
13 Вид. Б. Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, III,
Београд 1864, под: Paвный
.

88

Грчку до Тиве. Петар Дељан je на превару ухваћен и ослепљен
приликом напада на Солун, али je гушење устанка који je подигао
трајало и наредне године. Кад je касније, 1073. године, букнуо уста-
нак Ђорђа Војтеха y Скопљу, y име цара Бодина поново ce устала-
сала читава Славинија, Срем и градови на Дунаву све до Видина.
Византијско-угарска непријатељства око Београда, Браничева и Хра-
ма довела су 1128. године до провале угарских пљачкашких одреда
кроз ове пределе, све до Ниша и Сердике.16 У сваком од наведених
догађаја, y првом реду y великом устанку Петра Бељана, град Мо-
равски могао je постати град Равни.

Поморавље je од XII века постало ратно поприште византијско-
-угарских борби за моравски пут. Угри су y томе нашли савезнике
y српским рашким жупанима, који су ce такође користили слаб-
љењем византијске централне власти y северним покрајинама y
циљу свога осамостаљења и проширења својих територија. Да би
казнио рашког жупана Уроша II, цар Манојло I Комнин предузео
je 1150. године војни поход на Србију. Јунак и мегданџија, опе-
вани „орао златних крила”, цар Манојло je y овом походу применио
тактику којом je једино могао савладати непокорни и ратоборни
народ који je из шумовитих планина излазио y пљачку. Цар je тек
крајем лета пао код Ниша да би сломио Србе y јесен, „када путеви
за Србију постају најпогоднији за војску која напада” — кад горе
остану без лишћа. Одељење које je из Ниша послао y претходницу
имало je задатак да заустави Угре y „земљи Лугомира”, дакле, на
западној обали Мораве, тачно насупрот Равном граду. Али je оно
стигло доцкан, те je цар гонио непријатеља до Саве, a затим окренуо
уз Дрину, потукао Угре на неидентификованој реци Стримону и
разбио Србе и Угре код моста на реци Тари. Цар je на бојном пољу
заробио краљевског војсковођу Вакхина, „угарског џина”. Песник
Теодор Продром још je ставио y стихове како су тада реке Сава и
Tapa биле замућене крвљу Срба и Мађара и заптивене њиховим
труплима и како je српски жупан Урош, преплашен „риком лава
буколенског” из цариградске палате, „као зец и јелен" утекао y
„високу планину Србије”. Ова опевана победа, међутим, није донела
одговарајуће користи. И године које су јој непосредно уследиле
биле су испуњене византијско-угарским сукобима око Београда и
Браничева, a борба рашких жупана за самосталност постајала je y
наредним десетлећима још оштрија.17

Вредно сведочанство о српском племену које je y то време живе-
ло на источној обали Мораве сачувано je y записима Арнолда из
Либека о крсташком походу саског војводе Хенриха Лава 1172. го-

16 К. Јиречек, Историја Срба, I, 134—136, 140—141.
17 Исто, 142—143; Б. Ферјанчић, нав. дело, 5. Друкчије тумачење
топонимије поменуте y овом одељку М. Благојевић, Сечаница, Стримон и
и Tapa y делу Јована Кинама, Зборник радова Византолошког института,
XVII, Београд 1976, 65—76. Критичка оцена под истим насловом Р. Но-
ваковић y ИЧ, XXIV, Београд 1977, 299—321.

89

дине. Овај je водио y Свету Земљу хиљаду две стотине крсташа.
Приспео je с њима y византијско Браничево, где су га Грци пријатељ-
ски дочекали. Али, кад je крајем марта стигао пред град Равни
(Rabnel, Ravenelle), „усред бугарске шуме", становници града, мада
поданици византијског цара, нису га хтели пустити y град нити му
дати водиче да с миром продужи путовање. Због тога je вођа крста-
ша био присиљен да ce утабори y близини града, „крај бистрог
потока y једној другој долини". A око поноћи Срби су га, подељени
y четири групе, уз велику вику напали отровним стрелама, али су
их бројем надмоћнији крсташи одбили, погодивши стрелом њиховог
вођу. Иако разбијени, нападачи су до јутра остали y заседама, вре-
бајући крсташе y којима су гледали једино пријатеље својих визан-
тијских господара и ратних противника.18

Догађај код Равног који je описао Арнолд из Либека пада y
преломно раздобље српске историје. То je време великог жупана
Стефаиа Немање. До тог времена, свакако до 1168. године, Немања
je већ био савладао остале рашке жупане и, ујединивши њихове
територије y једну државу, постао родоначелник нове српске дина-
стије. И пре тога, Немањина удеона кнежевина простирала ce уз
саме рубове северне византијске покрајине са седиштем y Београду,
којој су припадали и градови Ниш и Браничево, па самим тим
и град Равни на Морави. Немањина област обухватала je пре уједи-
њења: Топлицу, Дубочицу, Расину и Ибар, доње токове Западне и
Јужне Мораве све до њиховог састава.

У јесен 1168. године била je битка код Пантина, где je Немања
потукао Грке, Франке и своје српске противнике, али je непосредно
затим био присиљен да ce покори цару Манојлу. У време млетачко-
-византијског рата 1172. године Немања je поново кренуо y борбу
за ослобођење од вазалског положаја, али кад je на њега по други
пут кренуо сам цар Манојло, покорио ce и ишао с царем на поругу
y престоницу. Тиме je, y ствари, озваничио своју победу над осталим
рашким жупанима. Српски стрелци код Равног напали су y марту
1172. године крсташе као војници великог жупана Стефана Немање.

У нови рат против Византије Немања je ушао y савезу са угар-
ским краљем Белом III тек после смрти цара Манојла (1180). Срби
и Угари гонили су тада војску цара Андроника I Комнина, ранијег
намесника y Београду, све до Трајанових врата, опустошивши,
успут градове: Београд, Браничево, Равни, Ниш и Сердику, 1183.
године. Крсташи су шест година касније нашли ове градове готово
празне и y рушевинама. У савезу са царем Петром Бугарином 1187.
године, Немања je заузео Ниш и порушио византијске градове на
Тимоку, као и оне између Сердике и Велбужда. У Нишу je заједно
са својим братом Мирославом дочекао велику крсташку војску коју
je водио немачки цар Фридрих I Барбароса, 1189. године. Тек после

18 К. Јиречек, нав. дело, 149—150. Исправке на основу анализе извора
Т. Калић, Српско-византијски сукоб 1168. године, Зборник ФФ, XI—1,
Београд 1970, 193—202.

90

проласка „Аламана”, y јесен 1190. године, стигао je цар Исак y
Ниш и негде на Морави потукао Немањину војску, али je ипак при-
стао да закључи мир.19

V низу земаља које je његов отац мудрошћу и трудом задобио,
Свети Сава помиње на северу Левче и Белицу, затим Загрлату и
Реке.2° Из свечане Немањине повеље манастиру Хиландару види ce
да je северно од Западне Мораве имао и жупу Лепеницу.20 21 Гранич-
не жупе Лугомир, Белицу и „Лепенице обе” Стефан Првовенчани je
касније подредио својој задужбини, манастиру Жичи. V овој цркви
je 1219. године његов брат Сава постао први српски архиепископ.
Архиепископија y Жичи добила je право на дажбину од свештени-
ка, „бир поповски", и y жупама: Крушилници, Морави, Борчу, Ле-
пеници, Левчу, Белици и Лугомиру.22 По речима Првовенчаног, град
Равни налазио ce „на међи отачаства” његовог.23

Можда je Стефан Првовенчани могао говорити о Равном као
граду „на међи отачаства” гледајући из Белице и Лугомира, са за-
падне обале Мораве. Али, можда ове његове речи треба ипак тума-
чити дословно њиховом значењу, то јест: да je град Равни стварно
био y близини границе Немањине државе на источној обали реке.
Подробније одређивање границе на овој страни отежава чињеница
што ce не могу поуздано идентификовати крај Реке, који помиње
Сава, као и жупа Крушилница y основној повељи краља Првовенча-
ног манастира Жичи. Они ce y позније време не помињу под тим
именима и због тога нису могли бити поузданије утврђени.24 A ипак
су трагови Немањиног деловања на источној обали Мораве остали
y њеној топонимији.

Име Немања носио je до пре сто година поток који извире y
атару села Паљана, између Паљана и Баставе, и утиче y Раваницу на
пола часа хода испред Буприје. Тако му ce обраћа и песник Срби-
јанке, опевајући бој на Иванковцу, селу кроз које овај поток про-
тиче: „О Немањо, бродарида жрицо!”.25 Као „поточић Миросаву
(Bachel Mirossava)”, помиње га аустријски обавештајни официр
Франц Покорни, који je ове пределе уходио 1784. године.26 Поток
je тако прозван по ишчезлом селу Миросави, које je било насељено

19 К. Јиречек, нав. дело, 150—157; Ст. Новаковић, Земљиште радње
Немањине, Годишњица Н. Чупића, 1, Београд 1878, 9—16.

20 Живот Стефана Немање (св. Симеона) од св. Саве, Стара српска
књижевност, I, Нови Сад — Београд 1966, 29.

21 F. Miklosich, Monumenta serbica, Viennae 1858, 4; Б. Ферјанчић,
нав. дело, 6.

22 Г. Шкриванић, Жичко епархијско властелинство, ИЧ, IV, Београд
1953, 147—172.

21 Живот Стефана Немање од краља Стефана Првовенчаног, Стара
српска књижевност, I, 87.

24 Вид. Г. Шкриванић, нав. дело, 164—166; М. Благојевић, Манастир-
ски поседи крушевачког краја, Крушевац кроз векове, 28—29.

25 М. Б. Милићевић, Кнежевина Србија, 1092.
26 Д. Пантелић, Војно-географски onucu Србије пред Кочину крајину,
Споменик СКА, LXXXII, 64, Београд 1936, 58.

91

још и 1741. године. У катастарском попису Смедеревског санџака
извршеном после београдског мира (1739) ознаком „код села Ми-
росаве” одређен je положај тадашњих насељених или запустелих
села: Паљана, Медара, Баставе, Бигренице, Малог Села и Церове
„другог имена Равно Бучје”.27 Већина тих села налази ce y повељи
кнеза Лазара манастиру Раваници: Мирослава, Пахлани, Горњи и
Доњи, Медаревац, Бигреница и Церова.28 По предању, „неки Нема-
њић, болестан, окупао ce y тој води и оздравио, па ce извор прозвао
по његовом презимену, Немања.29 Тиме je објашњено народно веро-
вање y лековита својства потока, али je стварна веза заборављена:
да je Немања имао старијег брата Мирослава по коме су добили
име ишчезло село Миросава и поток на коме je оно лежало. У јед-
ном акту Правитељствујушчег совјета из 1808. године овај поток ce
просто зове Иванковачка река.30

Из народне песме „Зидање Раванице” види ce да je старо име
реке Раванице такође било Раван („Хоћу градит цркву Раваницу y
Ресави крај воде Равана").31 Поред старог села Церове, које ce y
турско доба прозвало „другим именом” Равно Бучје, атрибут „pa-
ван” садржи као компоненту свога имена село Равна Река y изво-
ришном делу Раванице, То јест, y развођу Раванице и Ресавице. То
село постојало je и 1741. године, али под именом Бела Река (Белори-
ка).32 Даље на североистоку, y изворишту Ресавице, постоји место
Крајиште.33 Као што je познато, крајиштем су ce звале пограничне
жупе средњовековне српске државе.34

Наведени топоними као да живо одражавају збивања на овом
простору управо y последњим десетлећима XII века. Српски облик
места Крајишта на извору Ресавице, село Бела Река чије име под-
сећа на Немањиног савезника, угарског краља Белу III, село и по-
ток прозвани по Немањином брату Мирославу и, најзад, село Иса-
ково на Моштаничкој реци близу Мораве, северно од Ћуприје, које

подсећа на цара Исака — све то упућује на мисао да je Немања
негде између 1172. и 1190. године био освојио овај крај и завео y
њему своју власт. Затим, то упућује на мисао да je цар Исак по-
разио Немању управо на том делу Мораве, присилио да побегне y
„пустињу над пустињама” и закључи мир по коме je град Равни
остао на граници његове државе. Византинци су том приликом
спалили једну од Немањиних престоница. Претпоставља ce да je

27 Ankara, Tapu ve Kadastro Müdürlüğü (даље: TKM), Дефтер 422.
28 F. Miklosich, Monumenta serbica, 196.
29 M. Б. Милићевић, нав. дело, нав. место.
30 Б. Магарашевић, Путовање no Србији y 1827. години, Путовања
по јужнословенским земљама y XIX веку, уредио П. Ж. Петровић, Бео-
град 1934, 58.
51 Вид. Б. Даничић, нав. дело, под Раван.
32 ТКМ 422.
33 М. Б. Милићевић, Кнежевина Србија, 1091—1092.
34 К. Јиречек, Историја Срба, II, 5.

92

она била негде y Топлици.35 Међутим, име села Паљана, y коме ce
и налази врело Немања из кога истиче поток Миросава, допушта да
ce наслути како je спаљена Немањина „престоница”, нека врста
дворца, била управо на том месту.

Наведена топонимија садржи памћење о касније заборављеним
византијско-српским ратовима, у којима су јунаци били велики жу-
пан Стефан Немања, његов брат Мирослав, угарски краљ Бела III
и цар Исак. Време настанка ове топонимије могло би ce одлучније
одредити тек после помног испитивања садржаја Раваничке повеље
кнеза Лазара y односу на турске катастарске пописе из XV и XVI
века. Потребно je, исто тако, на изворима проверити и тврђење
Стојана Новаковића по коме све до XIV века „средиште српско
не иде северније од Крушевца”, тим пре што ce неодређени израз
„средиште” обично примењује и на границе.36

О променама које су за Немањину државу значили пораз и мир
у 1190. години могу ce извести неки закључци из односа између
Савиних речи и повеље Првовенчанога. Свети Сава помиње међу
Немањиним тековинама крајеве Загрлату и Реке. Положај Загрлате
je познат. То je крај између Крушевца и Буниса, који су обе Мо-
раве „загрлиле” пре него што ће ce сјединити код Сталаћа. Крај
Реке више ce не помиње, али биће да je његово име сачувано на ста-
рој североисточној периферији — у називу већ помињаног села
Бела Река, данас Равна Река. Вероватно ce крај Реке пружао се-
верно од Загрлате, обухватајући доње токове десних притока Мо-
раве све до Моштаничке реке, a y целини поречје Раванице све до
њеног развођа с Ресавицом. После мира y 1190. години, од тога кра-
ја могла je под Немањином влашћу остати једино жупа Крушил-
ница, која ce помиње y повељи краља Стефана Првовенчаног Жичи.
У равници коју je река Морава вековима оједала и „крушила”,
мењајући њен изглед, жупа Крушилница могла je бити узан појас
земљишта уз источну обалу реке. Ако ce тај узани појас налазио
y држави Првовенчаног, он je с правом могао рећи да му je град

Равни „на међи отачаства".
За град Равни везан je један од најславнијих дипломатских

подухвата најмлађег Немањиног сина, монаха Саве, који je тиме
своме брату Стефану обезбедио краљевску круну. Ту ce велики жу-
пан Стефан Немањић (1215. или 1216) Савиним посредовањем сас-
тао са угарским краљем Андријом. Град Равни налазио ce тада
под угарском влашћу: користећи ce византијско-бугарским ратови-
ма, Угри су 1207. године поново овладали Браничевом, Кучевом
и Моравом јужно од Равног. После дванаест дана преговарања у
Равном, угарски краљ и српски велики жупан отишли су заједно
y Ниш на састанак са цариградским латинским царем, тако да ce
и овај повукао, осујећен y првобитној намери да у савезу са Угри-

35 Исто, I, 157; Б. Ферјанчић, нав. дело, 6, претпоставља да ce битка
1190. године одиграла негде на Јужној Морави.

36 Ст. Новаковић, Земљиште радње Немањине, 9.

93

ма уништи српску државу.37 Потоњи краљ Стефан Првовенчани, y
духу времена, приписао je тај свој животни успех моћима свога
големог оца, монаха Симеона, a боравак у Равном описао бојама
које нам приближавају једну давну епоху:

„... састах ce с њим на међи отачаства мојега, y граду Равном,
молитвама и помоћу Светога [Симеона, Немање], y славу и част, и
у неисказано весеље и радост, да су ce сви гледаоци дивили томе.
И преумножи ми дарове своје различне свакога дана, чашама
царским, украшеним камењем разноликим, и коњима предивним, об-
ложеним и украшеним златним опремама, које сијају као сунце
и задивљују човечји вид, и премнога одела, обуће царске и багре-
нице, различне као и пољски цветићи, све украшене бисером и ка-
мењем, како царевима личи. И пробависмо у весељу часном 12 да-
на. A велможе и бољари силни поклањаху ми ce свакога дана и до-
ношаху ми врло много дарова разноврсних. Видите, браћо моја, пре-
чудну и предивну љубав мужа овога славног [краља Андрије], како
за љубав моју дивље и бесне зверове, туре и турице, извезе, као
што ми извезав и питому стоку даде, и срацинску стоку [камиле],
да сви говораху: „Дивно и славно видесмо y дане ове”.”38

Град Равни никад није могао бити у безбеднијој унутрашњости
средњовековне српске државе услед тога што су путеви њеног шире-
ња водили y јужне византијске области. На северним границама,
српски краљеви стално су ce сукобљавали с претензијама и исто-
ријским правима угарских и бугарских владара. Краљеви Драгутин
и Милутин померили су границе Србије на Саву и Дунав. Брани-
чево ce до тог времена налазило y области браће Дрмана и Куде-
лина, бугарских великаша који су из свога тврдога града y Ждрелу
Млаве изводили бугарске, татарске и куманске чете и пљачкали с
њима пределе Угарске и Србије. Користећи ce нередима у Бугар-
ском царству око цара Смилца, српски краљеви су присајединили
Браничево држави краља Стефана Драгутина. То je изазвало шире
бугарско-српске сукобе. Најпре je видински господар Шишман про-
валио y Србију све до Хвосна и Пећи, спаливши успут и велику
цркву y Жичи. Краљ Урош II Милутин je после тога предузео
противнапад y коме je заузео и сам Видин.39

За време краља Милутина помиње ce y саставу Српске архиепис-
копије, поред Мачванске, и нова Браничевска епископија. Место
њене столице није могло бити утврђено, као што je остало доста
нејасно и питање колико je y овим пределима било цркава и ма-
настира старијих од последње четвртине XIV века.40 Прва црква
y овим крајевима о којој ce зна све што су сачувани извори допу-

37 К. Јиречек, нав. дело, I, 166—168.
38 Живот Стефана Немање од краља Стефана Првовенчаног, 85—87.
39 К. Јиречек, нав. дело, U9il—192.
40 В. Марковић, Православно монаштво и манастири y средњове-
ковној Србији, Ср. Карловци 1920, 126; М. Динић, Браничево y средњем
веку, Пожаревац 1958,1—16.

94

стили јесте црква Матере Божје под Ретрусом у селу Лешју. Црква
Богородице Петруске била je задужбина жупана Вукослава и ње-
гових синова Држмана и Црепа, подигнута y време цара Стефана
Душана. Цар Душан je жупану Вукославу доделио једну пустош,
на којој je он основао властелинство са средиштем y граду Петрусу
и цркви у селу Лешју, коју je 1360. године, на основу повеље цара
Уроша, приложио Хиландару са свим њеним селима и засеоцима
(села: Лештије, Мутница Доња, Брестница, Зубарије и Невидово
y Заструми, као четири засеока чија имена нису поменута).41

Област жупана Вукослава и његових синова морала ce и y вре-
ме прилагања цркве под Петрусом Хиландару налазити y близини
границе већ тешко уздрманог Српског царства после Душанове
смрти (1355). Цар Урош није нашао снаге да спречи осиљеног гос-
подара Кучева и Браничева, Радича сина Бранка Растислалића, те
ce овај до пролећа 1359. године одцепио од његове државе, постав-
ши вазал угарског краља. Угарскa власт проширила ce наредних
година и на дубљу унутрашњост земље. Познато je како je краљ
Лудвиг I y јесен 1368. године прешао Дунав код Ковина и, спустив-
ши ce долином Мораве, зашао y унутрашњост земље све до града
Соколца (Соко Бања) да би помогао другом свом човеку на овој
страни, Петру де Химу. У годинама после битке на Марици (1371)
Поморавље je доспело под власт кнеза Лазара Хребељановића. Кнез
Лазар je својим северним границама избио на Дунав пошто je 1379.
године „расуо” Радича Бранковића, присвојивши тако и његову об-
ласт. Вероватно je и кнез Лазар то постигао као вазал угарског кра-
ља и на тај начин заузео место немирног и непоузданог Растисла-
лића.42

Личност кнеза Лазара утиснута je y Поморавље дубоко као ни-
једна за претходних десетак столећа. Запостављени у време цара
Душана због његових амбиција према Византији, северни делови
пређашњег Српског царства постали су у време кнеза Лазара нај-
живље политичко и културно средиште у коме je припремана об-
нова државе. Свој престони град Крушевац кнез je изградио не-
посредно после маричке битке. Y породичном савезу с Вуком Бран-
ковићем и Бурђем Балшићем сломио je немирног жупана Николу
Алтомановића, a затим и Радича Бранковића. Тако ce и могао на-
метнути као главна личност y старим српским земљама између Са-

41 Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега.
века, Београд 1912, 438; Историја народа Југославије, I, 416; М. Динић,
Растиславићи, Зборник радова Византолошког института, 2. Београд 1953,
139—144; Р. Михаљчић, Где ce налазио град Петрус, Прилози КЈИФ, Кн>.
34, Св. 3—4, Београд 1968, 264—267; Исти, Крај Српског царства, Београд
1976, 25—26, 65, 213.

42 Р. Михаљчић, Крај Српског царства, 217. Расправљајући о хро-
нологији горњачких повеља, Б. Сп. Радојчић (Григорије из Горњака, ИЧ,
III, Београд 1952, 88^89) закључује да je кнез Лазар још пре 1. августа
1378. био потчинио Радича Бранковића и да га je 1379. године „расуо”
због његове непокорности.

95

ве и Дунава и Скопља и постати стварни „самодржац всем Србљем”.
И поред скромне титуле кнеза, преузео je традиционално име Нема-
њића — „Стефан кнез Лазар" — a дипломатичке одлике аката по-
теклих из његове канцеларије сведоче да je словио као самодржац.43
На потоњу представу о кнезу Лазару можда je највише утицала
чињеница да je његовом заслугом 1375. године дошло до измирења
српске и византијске цркве, после кога je српска црква поново
добила своје старо место y православној васељенској хијерархији.44
Државном сабору одржаном поводом измирења цркава уследило je
зидање Раванице, Ждрела браничевског y Млави, y позније време
прозваног Горњака и Дренче код Трстеника. Раваница и остали
споменици моравске школе изграђени су и осликани по узору на
раскошне задужбине Немањића — Жичу, Пећку патријаршију, Ду-
шанову цркву Светих Арханђела y Призрену.45

Повеље кнеза Лазара манастиру Ждрелу, Дренчи, a нарочито
Раваници, показују да ce знатан део обрадиве земље и произвођач-
ког становништва, па и државних доходака од тржног промета, пре-
лаза на рекама и од рудника, налазио под црквеним властелинст-
вом.46 То je разумљиво кад ce узме y обзир чињеница да je световна
власт била нераздвојна од духовне и да ce без ње није ни могла
одржати. Међутим, опасност од Турака била je тада стварност и y
држави кнеза Лазара.

Као најважнији догађај y 1381. години, којом ce обично датује
раваничка повеља, летописи бележе Црепов бој код Дубравнице.47
Реч je о Црепу Вукославићу, наследнику Петруса и његовог власте-
линства.48 У неким летописима, овај догађај представљен je нешто
друкчије: „Уби Цреп и Витомир Турке на Дубравнице”.49 Из тога
je изведен закључак да je и Витомир био властелин кнеза Лазара
и да ce бој на Дубровници десио код Параћина. где je до скора
стављан и средњовековни град Петрус.50 Једино, Витомир — који

43 Р. Михаљчић, Кнез Лазар и обнова српске државе, О кнезу Лазару,
Београд 1975, 1—11; В. Мошин, Самодржавни Стефан кнез Лазар и тра-
диција немањићког суверенитета од Марице до Косова, Исто, 13—41;
Ф. Баришић, Владарски чин кнеза Лазара, Исто, 45—62; Г. Бабић, Вла-
дарске инсигније кнеза Лазара, Исто, 65—78.

44 Д. Богдановић, Измирење српске и византијске цркве, 0 кнезу
Лазару, 81—90.

45 B. Ј. Бурић, Српски државни сабори y Пећи и црквено гради-
тељство, О кнезу Лазару, 105—121.

46 Г. А. Шкриванић, Раваничко властелинство, ИЧ, XVI—XVII, Бео-
град 1970, 235—253; М. Николић, Властелинство манастира Ждрела (Гор-
њака), ИЧ, XX, Београд 1973, 149—455; Ст. Новаковић, Законски споме-
ници, 764.

47 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, СКА, ЗЈИК,
XVI, Београд — Ср. Карловци 1927, бр. 190.

48 А. Соловјев, Једно суђење из доба кнеза Лазара, Архив за правне
и друштвене науке, XXXV, 3, Београд 1929, 3. За положај града Петруса
вид. Р. Михаљчић, Где ce налазио град Петрус, 264—267.

49 Љ. Стојановић, нав. дело, бр. 589, 1096.
50 Љ. Стојановић, Цреп и Витомир, Зборник Богдана Поповића, Беог-
рад 1929, 356—357.

96