Параћин 2004
Златоје Лазаревић О БУЉАНУ И БУЉАНЦИМА (књига прва) Параћин 2004. година
OBA КЊИГА ИЗЛАЗИ У ЗНАК СЕЋАЊА H A 200 ГОДИНА ОД ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА 90 ГОДИНА ОД БАЛКАНСКОГ PATA 1913. ГОДИНЕ 89 ГОДИНА ОД ЧУВЕНЕ ЦЕРСКЕ БИТКЕ 1914. ГОДИНЕ И 89 ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ 32 БУЉАНЦА ПАЛИХ НА ЦЕРУ 85 ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ PATA 1918. ГОДИНЕ И ПОГИБИЈЕ НАШИХ ДЕДОВА 146 ПАЛИХ БУЉАНАЦА 146 БУЉАНАЦА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ РАСУТИХ ШИРОМ БАЛКАНА ОД ЈЕДРЕНА, ЦЕРА ДО КРФА БОРЦИМА ЧИЈЕ СУ КОСТИ РАСТУРЕНЕ ШИРОМ ЗЕМЉЕ, ОВА КЊИГА О БУЉАНУ НЕКА ИМ JE ЈЕДИНИ СПОМЕН ХВАЛА ИМ НА СВЕМУ! I 3 I
Ова књига са 256 страна и 35 фотографија, од којих je y боји 14, и преко 1000 података НАМЕЊЕНА JE САДАШЊИМ МЛАДИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА И БУДУЋИМ ПОКОЛЕЊИМА Старијим генерацијама које су много шта запамтиле, a што je овде написано, нека књига послужи само као подсећање.
САДРЖАJ 1ДЕО Историјски део о Буљану 1. Садржај ...................................................................................................... 5 2. Уводна реч................................................................................................. 9 3. О Буљану................................................................................................... 12 4. Биографски подаци села Буљана........................................................... 12 5. Легенда о Буљану..................................................................................... 18 6. Друга легенда о Буљану.......................................................................... 20 7. Постанак села и имена Буљане.............................................................. .... .......................................................... 21 8. Постанак села Буљани y писаним документима.................................. 23 9. Некадашња села....................................................................................... 27 10. Ситуација после 1452. године............................................................... 34 11. Како су изгледала некадашња села и куће.......................................... 41 12. Аустријски попис села Петрушког Дистрикта 1718. године................ 45 13. Село Буљани које je нестало...................................................................... 47 14. Села која су некада била пет па нестала............................................. 53 15. Цркве које су некада биле око Буљана............................................... 55 16. О Буковцу насељу.................................................................................. 60 17. Српски владари од 1371. до 1459. године........................................... 62 18. Моје село некада и сада. (Песма И. Милована.)............................... 64 II Д E О Статистички подаци и пописи 19. Харачки тефтер. Попис из 1827. године............................................. 69 20. Попис села среза параћинског 1833/1938. год..................................... 72 21 Тефтер спахијских прихода капетаније параћинске из 1835. године.. ..73 22. Списак села округа Ћупријског из 1859. године............................... 74 23. Попис стоке y срезу Параћинском 1859. године............................... 76 24. Статистички преглед округа Ћупријског из 1862. године................. 77 25. Попис становништва и пољопривреде 1863. године......................... 79 26. Презимена која су постојала y Буљану 1863. године.......................... 98 27. Подаци о броју бирача из 1920. и 1925. године................................... 99 28. Из пописа 1979. године......................................................................... 100 29. Попис становништва и станова y Буљану 1981. године.................... 101 30. Попис становништва y Буљану 1996. године...................................... 103 31. Упоредни преглед сточног фонда из 1981. и 1991. године................ 123 1 5 Г
32. Упоредни преглед домаћинства и становништва по годинама за села y општини Параћин................................................................. 124 33. Упоредни преглед броја домаћинства и становника y Буљану по годинама............................................................................................. 126 34. Запослени и занимања.......................................................................... 127 35. Дедина песма својим унучићима (Песма И. Милована из Буљана)............................................................................................... 129 III Д E О Буљанци y ратовима 36. Буљанци кроз ратове............................................................................ 134 37. Бој на Дубравници 1381. године......................................................... 134 38. Бој на Косову 1389. године................................................................. 134 39. Рушење града Петруса 1413. године.................................................. 135 40. Крај српске државе 1459. године........................................................ 136 41. Бој на Иванковцу 1805. године........................................................... 138 42. Варваринска битка 1810. године......................................................... 139 43. Чуме и куге 1837. године ..................................................................... 139 44. Српско-турски рат 1876-1878. године............................................... 140 45. Борци без имена..................................................................................... 140 46. Објашњење уз наслов “Борци без имена”....................................... 141 47. Балкански и први светски рат 1912 -1918 год.................................. 146 48. Најмлађи каплар српске војске 1913 године био je Буљанац Миљковић Радомир с 12 година.................................................. 148 49. Невидљива сила која влада са човеком - судбина........................... 149 50. Текст писма од 25. новембра 1918. године....................................... 152 51. По завршетку рата јесен 1918. године............................................... 155 52. Биланс Буљанаца y Првом светском рату........................................ 157 53. Неким Буљанцима je подигнут заједнички споменик.................... 158 54. Списак лица која су била y заробљеништву y првом светском рату 1912-1918. године................................................................... 159 55. Списак преживелих ратника............................................................... 160 56. Списак изгинулих и помрлих ратника y ратовима од 1912. до 1918. године из Буљана......................................................................... 164 57. Биланс Првог светског рата................................................................ 173 58. Преживели ратници хероји........................ 173 59. Списак изгинулих и помрлих ратника од 1912. до 1918. године из Шалудовца........................................................................................ 176 60. Људске трагедије или судбине............................................................ 177 61. Трифуновић Милан-Ланка Пантин................................................... 177 62. Немци од оца Буљанца........................................................................ 179 63. Други светски рат 1941-1945. године................................................. 181 64. Буљане и Буљанци y годинама рата.................................................. 181 65. Како je фотографија спасила кућу да не изгори y пожару............ 189 1 6 Г
66. Изјаве сведока “Радивоје Милошевић из Шалудовца”................... 190 67. Време окупације 1941-1945. године..................................................... 191 68. Како je Буљанац пустио све из затвора y Параћину......................... 192 69. Начелник среза параћинског 1943. године извештава...................... 194 70. Биланс Буљанаца y Другом светском рату.......................................... 196 71. Списак заробљеника y II св. рату 1941-1945. године......................... 197 72. Спискови учесника НОБ-е 1941-1945. године................................... 198 73. Сисевчани y партизанској чети 1941. године...................................... 198 74. Спискови Параћинско-Ћупријске партизанске чете 1941. године .... 200 75. Списак изгинулих y рату 1944-1945. године из Буљана.................... 201 76. Задњи рат 1991. године.......................................................................... 206 Календар 77. Календар неких важнијих датума догађаја y Буљану......................... 208 78. Важнији датуми догађаја y околини Буљана....................................... 213 Изградња индустријских постројења Изградња манастира Изградња пруга y широј околини Изградња путева 79. Страдања................................................................................................. 215 80. Важнији датуми догађања y Србији..................................................... 216 81. Говор Буљана и околине Параћина.................................................... 219 82. Литература............................................................................................... 224 83. Биографија и фотографија аутора Златоја........................................... 227 Друга књига “О Буљану и Буљанцима” je y припреми за штампу и она садржи два дела. Први део je: “Економски развој села од одласка Турака 1833. до 2003. године" и други део je "О фамилијама и пореклу фамилија y Буљану“ и о знаменитим и истакнутим Буљанцима. 1 7 Г
РЕЧ АУТОРА Нема особе која, y току свог живота, није никада зажелела да сазна нешто више о пореклу својих предака, родном месту, културном и привредном развоју свога села, знаменитим личностима, обичајима и споменицима из свог краја. Мени су још од детињства биле занимљиве приче старих људи и жена о некадашњим временима, обичајима и животима људи из села. Из тих прича, очигледних сведока, схватио сам да je на овој земљи све пролазно, као на аутопуту када стојиш поред њега. Све ce мењало као што ce мења и време. И свака сила, и свако зло, и свако добро имају почетак и крај и трају само за извесно време. Мењали су ce владари y земљи, границе, напредовала je техника, бивало je ратова и весеља. Дакле, само време je писало историју човечанства на земљи. Требало je то само неко да стави на папир, да га време не однесе са собом y заборав. Сигурно je добро познато да Буљане, као једно од највећих села y општини Параћин са великим бројем кућа и становника, има велику и бурну прошлости. Нажалост, никада ce нико није нашао да штогод запише и сачува. Велика je потреба овог села да има своју личну карту, као што je има и сваки њен мештанин, ради поуке младој генерацији. Овим материјалом покушао сам да направим једну књигу о Буљану и Буљанцима и да запишем само оно што сам могао и оно што сам нашао ради памћења будућих генерација. Било je веома тешко и напорно радити на овој књизи. Требало je много времена и труда да пронађем све књиге за које сам сазнао да садрже нешто о Буљану, да их прочитам и препишем из њих све оно што ce односи на Буљане. Али књига има много, али мало података о Буљану. Тражио сам по архивима стару документацију, која може било шта да посведочи о прошлости Буљанаца. Из целе те гомиле књига и докумената, извукао сам све о Буљану и сакупио на једном месту, y овој књизи. Требало je дневно, понекада написати и по 20 страница (на формату A4). У трагању за подацима сам видео, да све ово што постоји можда je само од 5 до 10 % од свега оног што je било и прошло. У трагању сам сазнао да су током времена и ратова биле велике трагедије које су уништавањем документације нанеле огромну штету историји Буљана и Буљанцима. 1 9 Г
Прво уништавање документације догодило ce пре Првог светског рата (1912. године) када je сеоски свештеник буљанске парохије који je становао y Буљану, y кући која ce налазила y плацу Миодрага Фроње, на одласку из Буљана однео са собом и књиге рођених и венчаних које je водио док je становао овде y селу. Друго уништавање документације извршили су Бугари 1915. године приликом доласка y буљанску општину. Највећу штету овом селу причинили су сами Буљанци: Недељковић Димитрије-шнајдер и Михајловић Драгић када су 1941. године спалили највреднију документацију из општине буљанске и то: Записнике о изборима кметова, деловођа и пандура, записнике са суђења Буљанаца y општини буљанској, дописе из среза Параћин за општину буљанску, из војног одсека, спискове жена које су примале инвалиду за изгинуле мужеве y I светском рату и књиге домаћинстава и чланова домаћинства. Ето, нису имали снаге ни памети да документацију негде сакрију и сачувају. Тринаестог августа 1941. године када су дошли партизани y Буљане, спалили су све оно што je било остало од документације, до задњег папира, тако да y буљанској општини није остало ништа. Матичне књиге рођених за Буљанце постојале су y манастиру Света Петка y Извору и то само за годишта од 1919. године. Из напред наведених разлога, било je немогуће и урадити родослове Буљанаца. Године 1951. када je y пожару изгорела школа, изгорели су сви дневници и уписнице ђака до 1942. годишта. Једино што ми je олакшало посао, билоје моје активно бављење снимањем фотографија y времену од 1961. до 1978. године када сам из хобија снимао старе куће и све старе ствари које су нестајале. Овде je приложен само један њихов мали део. Са прикупљањем овог материјала касни ce бар 40 година. Раније, око 1960. године, можда ce могло наћи много више. У сваком случају, бар су били живи многи сведоци који су знали и могли да кажу много више, a посебно преживели учесници Балканског и II светског рата, који су о својим патњама и догађајима могли да напишу романе. На крају бих да напоменем да су грешке y тексту могуће, ради побољшања биографије села, било би паметно и хумано да сваки читалац који зна тачне податке или има било какву стару документацију или фотографију, то пријави аутору, не би ли исправке биле унете y друго издање. Због финансијских разлога (цене штампања), смањен je обим ове књиге за 85 страница. Књига je започета 1997. године.
I део Историјски део о Буљану
I ДЕО ИСТОРИЈСКИ ДЕО О БУЉАНУ Монографију започињемо историјским делом о селу Буљану који обухвата време од 1376. до 1833. године. То je период од равно 456 године. Он ce може назвати периодом постанка села, честих сељакања из места y место, бежања по шумама, сталних сукоба са Турцима, ратовања и страдања, a сигурно je да je понекад било и нечег лепог: весеља и уживања. На нашу жалост, нико ce није досетио, да тај живот опише на папиру и, колико-толико сачува ту прошлост за нас данас. Какав ли би то само био леп дневник за читање! За период од читаве 374 године, (1459-1833. године) нема никаквих података ни докумената сачуваних о нашем селу. Живот Буљанаца je, свакако, био исти као и y другим селима из тог времена y Србији. То je период турске владавине над сиротињом рајом. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ СЕЛА БУЉАНА Лични подаци Село Буљане (по подацима из пописа од априла 2002. године) броји 441 дом-кућу, 1679 становника, од којих je 1350 пунолетних са правом гласа и то мушких 701 и женских 649 лица, док малолетних, испод 18 година, има 375 оба пола. У 2000-oj години село je имало своју месну канцеларију чији je службеник опслуживао Буљане, Шалудовац и насеље Сисевац, месну заједницу y саставу са насељем Сисевац, коју представља једанаест чланова савета. У селу je било осам приватних продавница мешовите робе, једна пољопривредна апотека, две кафане, осмогодишња школа са 174 ђака, од којих je 148 из Буљана и 26 из Шалудовца. Буљане je још имало: Дом културе са салом, три трафо-станице, два киоска, једну стругару, једну вагу од 2000 кг са рампом за утовар стоке, једну зграду изграђену за потребе пољопривредних произвођача (за млекару и апотеку), ветеринарску станицу y коју свакодневно долази ветеринар, једну стару зграду некадашње млекаре и пољопривредне апотеке, која за сада стоји неискоришћена са плацем кп.бр. 4123 y површини од 12.80 ха као и плац код дома културе кп.бр. 3407 y површини од 34.00 ха са бунаром y оба плаца. Буљане има и 210 телефонских бројева. 1 12 Г
Слика бр. 1: Буљане под снегом 1972. године 1 13 г
Лични опис Село Буљане je ушорено, приближно градског типа, a куће су збијене једна уз другу, са улицама лепо ишпартаним и просеченим. Куће су углавном зидане од тврдог материјала; већина од њих je изграђена између 1950. и 1970. године, a неке и касније. Улице су око 30% асфалтиране, a остале насипане ризлом. Од села, гледано према западу и граду Параћину, пружа ce поље обрадиве површине, њиве које ce простиру до реке Црнице. На источној страни од села, y потесу званом месту “Девинац“, између села Буљана и села Шалудовац налази ce простор који je засађен виноградима. Виноградима je засађено и место звано “Спасинац“, које ce налази на северној страни од Буљана, гледано y правцу Нове колоније y Поповцу и даље према Стубици. На североисточној страни су обронци јужнокучајских планина обрасли листопадном буковом и храстовом шумом и делом засађеним зимзеленим четинарима (борићи и смреке), a једним делом и нискорастућим самониклим грабовим шибљем. Територија-атар села Буљана заузима површину 4.534 ха, 23 ара и 68 м2, и води ce као KO (катастарска општина) Буљане. Од укупне површине на оранице и обрадиву површину отпада око 720 хектара, a остало ce налази y планинским пределима и отпада на ливаде око (1.071 хектара). Шуме и необрадиво земљиште заузимају око 2.743 хектара. Атар села Буљана je подељен на 8.695 парцела, од којих су 8.242 y приватној својини, a 455 парцела je y државној својини. Укупан број поседовних листова y катастру je 1.482, од чега je 9 y државној својини. Атар села Буљана (KO) граничи ce са источне стране са KO Шалудовац, KO Г. Мутница, са територијом општине Бољевац, KO Боговина, KO Подгорац; са северне стране граничи ce са територијом општине Деспотовац, KO Жидиље; и даље према западу са KO Стубица, KO Забрега, KO Поповац и KO Бошњане; са јужне стране граничи ce са KO Доња Мутница и делом од KO Горња Мутница. На западној страни од села Буљана, на око 1.500 метара протиче река Црница, a на североисточној страни ce простире земљиште y власништву шумског газдинства, секције Параћин. Буљане je по величини на четвртом месту од тридесет и три села y општини Параћин (иза Дреновца, Доњег Видова и Стубице). До Буљана ce може доћи из два правца. Оба правца ce одвајају од магистралног пута Параћин-Зајечар. Први ce одваја код Давидовца преко Бошњана и Поповца и даље асфалтним путем до Буљана. Други правац je асфалтни пут који ce одваја код села Лешја, преко Горње Мутнице и Шалу1 14 Г
довца до Буљана. То je кружни локални пут од 8 километара. Возило, било да скрене код Давидовца, било код Лешја, увек излази на магистрални пут Параћин-Зајечар уколико y Поповцу не скрене за село Стубицу и даље за Ћуприју, или десно за Сењски Рудник и Ресавицу. Планински атар села Буљана налази ce на огромним слојевима мрког каменог угља, који je само делом извађен y бившим, сада затвореним, јамама y Сисевцу. Испитивањем бушотина y KO Буљане, стручњаци су утврдили да ce ради о резервама угља који би ce могао одатле вадити y наредних 200 година. Географски подаци Место и положај Буљана Буљане ce налази од јануара 1963. године y општини Параћин, приближно y средини Србије, на 153 километра јужно од Београда, a 12 километра источно од Параћина, 10 километра удаљено источно од петље за Зајечар, на међународном аутопуту Београд-Ниш, односно шест километара од од магистралног пута Параћин-Зајечар, код села Лешја. Буљане ce налази на обронцима јужнокучајских планина на надморској висини 289 метара y подножју села, до 385 метара на врху села и брда, са кога ce, кад je ведро и лепо време, поглед пружа према западу на реку Велику Мораву, која ce види од Варварина до Јагодине, a која je удаљена од села око 15 километра. Због тога Буљане, са својом територијом, припада и средњем Поморављу. Конфигурација терена, на коме je село, изломљена je и испресецана увалама и потоцима, са различитим нагибом, падом од истока према западу што ce види из разлике y метрима надморске висине. Село je углавном на неравном и брдовитом терену, са разликом од 104 метра надморске висине. 1 15 Г
Слика бр. 2: Изглед ишпартаних улица села Буљана као по урбанистичком плану чиме ce ретко које село може похвалити. 1 16 Г
Слика бр. 3: Kapma општине Параћин (некада Горње и Доње Ресаве, Петрушке Области и дела кнез-Лазареве државе) 1 17 Г
Препис чланка објављеног y листу “Нови пуГ од 27 маја 1961 године који je излазио два пута месечно y Светозареву. “Записи“ ЛЕГЕНДА О БУЉАНУ “Ова прича почиње од почетка тихо као сенка диже ce из тамне дубина далеке прошлости. Време није успело да je закопа y ceoja недра, јер je из деценије y деценију, из столећа y столеће, тихо жуборила на уснама седих стараца што су je при пуцкетању eampe y бескрајним зимским ноћима причали голобрадој деци. Оеу причу неколико људи ми je испричало; један ју je чак нееештом руком записао, на обичној изгужваној ђачкој сеесци, само да je спасе неумитног зуба еремена, да с ње скине прашину прохујалих еекоеа, да je сачуеа од заборава. Кад Турци заеладаше нашим крајееима, почеше чинити нееиђене зулуме. Преплашени народ напушташе ceoja огњишта и бежаше y далеке, безпутне гудуре. Завлада глад, која годинама односаше y смрт много стараца, жена и деце. Људи y збегоеима куеаху цероеу кору и тако ce, прехрањиеаху. Болест, немаштина и глад цароеаху, остаељајући за собом пустош. Бекстео старца Суботе са унуком Некако y то ереме, y крајееима око Мораче, Турци побише много људи. Остаде живо само оно што избеше домаку турске сабље. Пробијајући ce кроз кршеее и планине, бежаше од Турака и седи старац Субота са унуком Милојком. Бежећи тако, после много дана и ноћи, стигну на Везироео брдо код Бошњана. Ту их затече ноћ, me начинише заклон од eampe. Те ноћи чуше y даљини, на месту данашње Доње Мутнице једва чујно кукурикање петлоеа. A на једном брду с леее стране, ту где je данас Буљане (код “Селишта“) еидеше еелику еатру. -Усеануће старац numa унука: “Куда, сине, да идемо, тамо где петли поју или где eampa гори?“ -Тамо где eampa гори тамо ваљда има људи, a петли су може бити сами изашли“ рече унук. Старац послуша, me ce упутише ка eampu. A кад тамо стигоше, она беше угашена, a око ње нигде никога. После дужег лутања опазише две прилике и бојажљиво их стадоше довикивати, плашећи ce да нису Турци. - Довикивањем ce познадоше да су Срби, састадоше ce и одоше ка огњишту. Дођошејош три човека и један стари Влах са ћерком којој беше име Стана. 1 18 Г
Od mada прође више месеци, a оно неколико љу/du не ode nuKyd, eeh ce ceu ydpyjice u почну правити кошаре и колибе за становање. -Ујесен к њима би болазиле групе Срба из многих крајева са пленом отетим od Турака. Ту би зимовали, a y пролеће onem облазили y шуме. Мало помало, па насељеници почеше обрађивати запуштену земљу и скупљати летину. Od неког попа, који ce после њих босели, научише da навобњавају земљу. Зна ce da je тај non био заузео најбољу земљу и копао je канале me je Haeodn>aeao, тако da u cada nocmoju место звано “Попин канал“. Od тог nona намножило ce више домаћинстава и тако je постала фамилцја Поповићи. Субота ce више бавио сточарством, јер je био y дубокој старости. Његов унук Милојко ускоро nocmade стасит момак, me га ded ожени Влахињом Станом која беше веома наочита deeojica. После неког времена старац умре, a Милојко са женом ocmade da чува cmado od неколико стотина оваца. Зимовник сточни беше му на “Ваганарским JIueadaMa“, a кућу имађаше y “Селишту“. После неколико година њихова породица nocmade бројна: имађаху четири сина u jedny кћер. Упаби Турака Турци им ни oede не daeaxy мира, чесшо ynadaxy, отимаху им стоку, сир и крзна. Jedannym, неколико параћинских Турака, пролазећи на коњима кроз “Селиште“, опазе Милојкову ћерку, која већ беше стигла за ydajy. Они с Милојком почну о свадби разговарати, али их oeaj на cee начине стане одвраћати, говорећи da je још млаба, da je нешто болесна. Но cee то не помаже Турци беху упорни, почеше npemumu da ће цело село огњем сажећи и cee живо поубијати. Budehu da нема Kyd, Милојко прежали кћер, me ce утаначи и dan свадбе. Kad Турци odouie, он брижан и cнyжdeн пође на ливаду, где га do чекаше синови који ce чуђаху његовом u3Medy, не знајући шта ce Kod куће догодило. Тако уђе y колибу, y којој сеђаше његов побратим Budoje-xajdyK; он често npunadaiue Kod Милојка. Kad Budoje примети тугу на побратимовом лииу, поче наваљивати на њ da исприча шта ce богодило. A Милојко, тешка срца, стане причати cee какоje било. Kad Budoje то чу, рече: “Не бој ce, побратиме, deeoјку ћу избавити, макар своју главу не изнео. Само кажи Kada Турци мисле к нама dohu, da опалим пиштољ са “Ваганарских JIueada“, me позовем dpyжuнy са “Пелинове“ и “Дебеле Главе“... Уочи cead6e сакупи ce млада хајдучка дружина od nem .i>ydu, опреми ce и пође. Милојко xmede с њима, али му Budoje не dade, говорећи da мора остати због жене и deute, које мора хранити, a за њима, вели, нема ко жалити. Милојко nepado пристане, a Budoje с бруговима odanue ydapu преко ливада, noped “Bodoean>e“, na низ реку Белицу (Садашња “Црница“), кријући ce y врбацима da их не би ко Турцима издао, doK дођоше do Бошњана. Kad стигоше y Мијуцин поток, беше eeH пала ноћ, me ту заузеше бусије. Budoje napedu da 1 19 Г
нико не сме пуцати пре него чује његову пушку. Тако прође ноћ y чекању, a y свануће чу ce топот коња. Путем од Параћина, јахала je група разузданих Турака. Кад ce приближише Мијуцином Потоку, Видоје ухвати на нишан младожењу. Намах ceu скрешу eampy, a међ Турцима настаде пометња и јаук. Кад ce дим разиђе, нигде не беше никог, осим младожење и три Турчина, који остадоше мртви y потоку. Хајдуци покупе лепо оружје и накит и друго што су собом понети могли, na ce истим путем кришом epame назад. Турци ce ceeme Како ce oeaj догађај одиграо недалеко од Бошњана, озлојеђени Турци, мислећи да су за то криви Бошњанци, дигну војску, ударе на село, попале га и поруше до темеља, a cee живо побију. Кад чуше за зулуме које Турци починише y Бошњану, где ништа живо не измаче од сабље и пламена, насељеници ce јако уплаше да и њих не снађе иста судбина, na ce стану договарати да напусте “Селиште“. Тако ceu избегну y густу шуму “Буљине“ me ту подигну насеље. После неког времена Милојко да своју кћер Видоју за жену и као мираз да му “Масину Ливаду“. Видоје ce брзо ocmaeu хајдучије и настани ce ту где и остали беху начинили ceoje колибе. У браку Видоје имађаше доста потомака од којих постаде бројна фамилија “Видовића“-цка“. Кад удоми своју ћерку, Милојко убрзо после тога умре, a његова жена Стана жиељаше још доста дуго после њега са својим синовима и унуцима me тако настаде фамилија “Станићи“. Мало помало шума “Буљине!“ постаде уточиште многих избеглих Срба, који ce ту настањиваху, јер место беше доста забито и скривено, a имађаше доста плодне земље и пашњака за стоку. Они почеше дизати ceoje колибе, обрађивати земљу и гајити велика стада оваца. Тако и насеље постаде веће и no тој шуми, доби име Буљане. М. Apcuh ДРУГА ЛЕГЕНДА Из књиге “Црничка предања“ од Никодија Спасића стр. 6 Буљане Бошњане и Давидовац У шуми садашњег села Буљане живела су y давнини два брата од два оца и једне мајке. Бошњан и Давид. Кад су родитељима издали подушје и остали сами, без женске руке y кући, почео je праг да им ce затрављује, a благо ocuna и nponada. Покровац им ce проједао, млеко од теглеће марве редило, a њих саме je обузимала нека опачина, нарочито ноћу, док ce месец менио. 1 20 Г
И onu, који ранцје нису имали претинца над собом, разбежаше ce као младолетна дечица свету су ce правдали да су морали да устукну пред буљинама, јер су им по тмини кућу надлетале, носећи жар на крилима. Давид ce смирио до саме утоке Грзе y Црницу, a Бошњан нешто више над њим, на брегу одакле je могао да стражари путеве и брзо замакне y гору, злу нетребало. Боравећи y близини других насеља, убрзо су ce поженили и добили множину деце, све претекшу; на сваком опасном месту она су претицала смрт, па je њихов пород постао чувен по дуговечности. Поштујући родитеље, потомство je назвало своја села Бошњане и Давидовац, а.место свог рођења и младовања Буљане. Имена од људских назива су сачувана, a оно птичије данас ce зове БУЉАНЕ. Казивао Јаков Прокић из Буљана сточар y Сисевцу ПОСТАНАК СЕЛА И ИМЕНА БУЉАНЕ О постанку Буљана и имена Буљане y овим легендама могуће je да има истине. Међутим о томе нема нигде писаних података, али има логике која нам намеће закључак да y ту истину посумњамо. Ево те логике: Да ли су ноћне птице буљине, из густих кучајских шума, одредиле име данашњем селу Буљану, то нико не сме засигурно да тврди, осим легенде. Међутим, има неких историјских података који нас упућују и на другачије размишљање и претпоставке. По неким сачуваним записима и писаним изворима, настанак села и имена Буљане може ce везати за средњи век, односно за крсташке ратове. У време крсташких ратова први талас крсташа прошао je кроз Поморавље y јулу 1096. године. Неорганизоване хорде, под руководством Готија и Болдавија, нису личиле на војску, a понајмање на “Христову милицију*1 па су од околног становништва отимали стоку и храну, пљачкали и харали y Божије име. Друга група крсташа прошла je септембра исте 1096. године на челу са Петром Пустињаком из Амијана, али су и они били без средстава и служили су ce пљачком. 1 21 Г
Тек са трећом групом, y позну јесен исте 1096. године, прошао je Готфрид Буљонски добронамеран према околном становништву. Његови крсташи личили су на организован војни поход. Баш због тога што су буљонски крсташи били добри према локалном становништву, оставили су леп утисак на њих и од локалног становништва -мештана били су поштовани. Али, могуће je да нису сви буљонски крсташи продужили пут према Нишу и Бугарској, већ да je неки мали број људи остао и даље ту y близини села Равно (данашња Ћуприја) из неких њима знаних разлога. Да ли су остали ту још да ce мало освеже и опораве од дугог путовања и пешачења, изнемогли и изцрпљени за даље, или им ce ту свидело место и остали су ту да живе? То нико не зна. Те буљонске крсташе, који су остали на овом тлу, локално становништво највероватније je називало по Буљонском, Буљони (Они тамо Буљони! Ko? Буљони.). Касније je и то место названо Буљони, Буљани. По називу те групе људи (Буљани) и насеље y којем су они живели аутоматски je добило име Буљани. Могуће je да су мештани неког већ постојећег насеља на том терену дали име свом насељу y част цењеног буљонског вође крсташа, за сећање и y част мира између ратника и локалног становништва. Но и ово je само претпоставка. Податак који побија све легенде Међутим, ево једног податка из листа “14. дана“ од 4. маја 1990. године од Д. Мирослава који иде толико далеко да побија све легенде и све писане изворе о селу Буљану. “...На име: Доктор Чедомир Д. Марјановић, професор из Параћина, иначе предавач на Београдском универзитету између два рата, пише: “Да je od сељака из Буљана добио комад сребрног новца, који je ковао император Александар Север (208-235) године и да су мештани овог села ископавали Лупове овог новца и распродавали га!. Све ово говори y прилог гези да je цивилизација y Буљану имала своје ране корене. То упућује на претпоставку да су Римљани овде затекли Трибале, који су живели y планинском делу или залеђу Поморавља и вероватно приближној локацији данашњег села Буљана". Ето тако кажу легенде, које су препричавале многе генерације и које су због тога остале и упамћене до данас. Историјске чињенице о постанку села Буљана y писаним изворима и документима кажу: 1 22 Г
Слика бр. 4: Буљане 2000. године
Слика бр. 5: Место и положај села Буљана маја 2003. године
ПОСТАНАК СЕЛА БУЉАНИ У ПИСАНИМ ДОКУМЕНТИМА “Средњовековна архитектура Петрушке области“ од Радослава Прокића. (стр.7-29.) Први писани докуменат Први писани докуменат y коме.се први пут помиње име БУЉАНИ je кнез Лазарева повеља1) манастиру Раваници, no Болоњском препису од 1376/1377. године a y Врдничком npenucy od 1381 године за време владавине кнеза Лазара. 1) Повеља je писани докуменат тог доба, као сада уговор о неком склопљеном споразуму између две странке или неко извршно решење неког органа власти.Лазарева (или Раваничка) повеља кнеза Лазара je најважнији извор о Поморављу и околини Ћуприје y средњем веку. Повеља je код нас доспела само y препису који je пронаћен y Болоњи, y архиви грофа Марсиљија који ce тих година налазио y аустријском штабу y Србији. 2) Цреп Вукославић je био млађи син y оца Вукослава и властелин Петрушке области, са седиштем y Петрусу на Чокоћу брду уз реку Црницу. Црепов брат, Држман, замонашио ce и добио део властелинства преко метоха манастира Лешја. У Лешју je и боравио. Лазарева- Раваничка повеља од 1376/1377. године уследила je после cnoразума са властелином Црепом (Вукослава) Вукославићем2/ који je држао Петрушку област. Према oeoj повељи, кнез Лазар je, npe градње манастира Раванице, купио од властелина Црепа нека села и винограде како би их, као почетни метох, приложио манастиру (вероватно npe 1376. године.). Из тих извора ce може поуздано утврдити међа између Раваничког и Цреповог властелинства, као и то да су горњи ток реке Раванице и локација манастира Раванице, припадали Црепу, (нав дело cm. 12) na, можда, разлоге побратимства, између Лазара и Црепа, треба тражити y продатим или уступљеним пределима манастира Раванице (можда и цркве за коју ce сумња да ce налазила на месту где je изграђен манастир Раваница. Заједно са локацијом (ирквом) Цреп je уступио кнезу Лазару села: Доње и Горње Сење, Керљевац (Краљевљи), Горњи и Доњи Бестребац, Буљани и село Горња Буковица, док je село Доња Буковица остало и даље Цреповом власништву. (О селима види опширније под насловом “СЕЛА НЕКАДАШЊА“, на следећим странама.). Од тада су oea набројана села осим, Доње Буковице, припадала метоху манастира Раванице, јер су ce налазила на атару потесу измећу данашњих села Сења, Стубица и садашњег Батинца. Село Буљани (а није Буљане), које ce овде помиње, тада ce налазило на терену y близини села Равно (данашња Ћуприја), источно од данашњег 1 23 r
Добричева, y правиу према садашњем селу Батинцу, и Поповцу тачније, на левој обали, поред саме реке Раванице. (нав дело стр. 133/44). “Ово село Буљани на овом терену постојало je овде око 365 године, јер je било и постојало и 1741. године за време другог турског катастарског nonuca, Смедеревског санџака после кога му ce губи траг и више нигде не помиње.“ Село je ишчезло и више не постоји овде. Данас ce место код Добричева, ушћа Иванковачке реке y реку Раваницу, као и шири потез око реке Раванице, зову “Буљански Брод“3> и овим именом води ce y скицама и књигама y ћупријском катастру. 3) “Брод” y преводу, значи прелаз преко неке реке. Други писани докуменат Други писани докуменат y коме ce помиње име села Буљани je повеља Деспота Стефана Лазаревића из 1407. године, дакле тридесет година после прве повеље из 1376/1377. године. Овом повељом из 1407. године Стефан наступа самостално, те поседе манастира Лавре y Светој Гори проширује новим селима. На тај начин он прилаже (дарује) манастиру села: Курилово, Вранково, Шалудовац и БУЉАНИ. Мештани су из неких села побегли (иселили су ce) за време “Хасановог плена“ (Села Курилово и Вранково). Ова четири села су раније припадала властелину Црепу. У овој повељи није наведено на којој je локацији било село БУЉАНИ код реке Раванице или на данашњем терену. Али, судећи по томе да ce y овој повељи ишло даље од метоха манастира Раванице и да je обухвећен предео око реке Црнице до села Шалудовац, МОГЛО БИ CE ЗАКЉУЧИТИ ДА CE РАДИ О БУЉАНЦИМА НА САДАШЊЕМ ТЕРЕНУ. Сада ce намеће питање, да ли су ce мештани данашњег БУЉАНА доселили из оног БУЉАНА и ово насеље овде назвали истим именом БУЉАНИ; или су ce y то време насеља називала по милости једнаким именима, као што су и људи имали иста имена? Отуда и постоје два БУЉАНА. О томе нема писаних података, али ce по имену села и развоју ситуације касније, може претпоставити да су ce мештани из БУЉАНИ, поред реке Раванице већ били почели исељавати на овом данашњем терену - месту, или су ce много раније поделили и задржали исто име села. ЧИЊЕНИЦЕ: Прва насеља су ce стварала поред путева и река, a тек по доласку Турака, људи су одлазили даље од путева, дубље по шумама. Села БУЉАНИ и БУКОВИЦА била су заједно код реке Раванице па су ишчезла и нестала. Овде постоји БУЉАНЕ и БУКОВАЦ и данас, a по 1 24 г
ономе што кажу легенде, да je нека група људи заварала траг Турцима и дошла y ВАЛОГУ, МОЖЕ CE ПОСУМЊАТИ ДА je неки број мештана (нису сви) из оног Буљана, дошао овде и назвао ово насеље исто БУЉАНИ, док су неки остали и даље тамо. Повеља из 1407. године, драгоцен je податак за утврђивање Петрушког властелинства. Те 1407. године, помиње ce један, турски упад y ПЕТРУС познат као “Хасанов плен“. Тада ce становништво разбежало, те Деспот Стефан овлашћује монахе манастира Лавре да могу становништво вратити, без обзира на којој ce територији налазили. Из кнез Лазареве повеље од 1376/1377. године видимо да су северни предели Петрушке области, од данашњег села Сења, па цела долина низводно низ реку Раваницу са околином поречја и селом БУЉАНИ, на самој левој обали реке Раванице, припали метоху манастира Раваница. Из повеље од 1407. године видимо да je деспот Стефан Лазаревић обухватио пределе око данашње реке Црнице и источно од Црнице, који су припадали Петрушкој области и властелину Црепу и међу којима ce помиње село Шалудовац. То нам намеће закључак да ce ради о селу БУЉАНИ на месту где ce данас налази. Закључујемо да су постојала два села БУЉАНИ: једно поред реке Раванице, a друго на данашњем потесуместу. Имајући y виду досад изнете чињенице Повеља деспота Стефана Лазаревића из 1407. године, je први писани докуменат о данашњем селу БУЉАНИ и по том документу село БУЉАНЕ постоји и старо je око шест стотина година. Године старости села овде су узете од првог писаног помена y документу. Али колико je БУЉАНЕ постојало пре тог писаног документа и колико je било старо y време првог писаног документа 1407 године, о томе нема података. Постоји само веровање да je село постојало и пре, али по броју кућа и броју мештана и није много пре. Трећи писани докуменат Године 1415. на захтев манастира Лавре, деспот Стефан Лазаревић поново ослобађа села дарована 1375. године. (Горња Мутница, Горња Петра, Плана, Божиково, /данашње Бошњане/ и трг на Паракиновом броду, као и села Курилово, Вранково, Шалудовац и БУЉАНИ). Не зна ce тачан разлог овог захтева Лавре, али ce може претпоставити да су села, као и сама петрушка област, чешће пљачкана и била тиме осиромашена, тако да од њих није било неке веће користи. 1 25 Г
Четврти писани докуменат Године 1427. БУЉАНИ ce помиње y повељи ‘ деспота Стефана Лазаревића упућеној манастиру Лаври. Овом повељом Стефан поново ослобађа села из Петрушке области, пописана 1415. године, ослобађа их многих обавеза, али каже да су дужни да, заједно са крајишним војводом, оправљају путеве y крајини и да вду на зидање Београда (можда je и неки Буљанац ишао на зидање). На друга зидања нису били дужни ићи. Овом приликом не ослобађа их обавеза према њему y три случаја: 1. За оддазак y рат ако ‘Тосподству лично затреба**. 2. За одржавање путева. 3. Не ослобађа војске y крајини са крајишним војводом. У овој повељи деспот Стефан уступа и нека нова села y Петрусу (село Извор са царином, село Бреницу и Квасичевицу (данашња Клачевица). У књизи “Историја Срба“ Константина Јиречека из 1984. године на страни 410 пише: “1427. године Деспот Стефан Лазаревић, ослобађа ceux дажбина, поданике и сељаке, манастира Лавре, (ту су спадали и буљанци), сем летњих унчи и ceux работа, обавезујући их да иду на војску, ако Деспот лично буде полазио. A дужни су били, по потреби оправљати Београд. “Као и што ce види, поданици па и ирквени, дужни су били плаћати војну порезу, данак који ce побирао и давао Турцима a који ce звао “Ноужда“. Када ce после Косовске битке супруга Кнеза Лазара, замонашила, добила je монашко име “Евгенија". Она посебно напомиње да н>ен син, Стефан Лазаревић, и она ослобађају села од обавеза према владајућој кући и породици, али их не ослобађају од обавеза према великом господару, који ће доћи на сву српску земљу (мисли на Турке). Пети писани докуменат Године 1452. БУЉАНИ ce помиње y повељи деспота Ђурађа Бранковића, кога манастир Лавра поново моли да откупи села из Петрушке области. Ђурђе то прихвата и овом повељом откупљује од Лавре сва раније дарована села. На основу ове повеље види ce укупан број дарованих села (12) која je држала Лавра y Петрушкој области. То су: 1 26 Г
- Вранково - Божиково, (код Рибника), данашње Бошњане, - Курилово - Мутница Горња - Шалудовац - БУЉАНИ (на данашњем терену.) y Валогу и Сувом Потоку. - Извор - Бреница (Касније ишчезла - нестала). - Квасичевица (данашња Клачевица). - Петруша (касније нестала). - Плана и - Трг Параћин са панађуром. (Укупно 12 места). ...Овакав потез манастира Лавре зачуђује, поготово што један путописац за овај предео каже: “Да je и ако шумовит и планински, веома богат и леп, да je густо насељен и да има свега, што je човеку потребно за живот...“ (Одломак из књиге “Законити Споменици", 10/502-504.) и од Р. Прокића страна 22.) СЕЛА НЕКАДАШЊА (спомињана y првим писаним документима) Села y метоху манастира Раваница, наведена y повељи од 1376/1377. године. 1. Долња Сена 2. Горња Сена 3. Керљевац 4. Горњи и Доњи Бестребац 5. БУЉАНИ 6. Горња Буковица 7. Доња Буковица 8. Равно 1- 2. Доња Сена. Доња и Горња Сена су касније спојена y једно село ближе Раваници (данашње село Сење). Горња Сена ce једино могла налазити на десној обали реке Раванице и то на потесу Старо Село, где ce данас налази село Сење. (Р. Прокић стр. 12 и 133) 3. Керљевац. (или Керлевац) Керљевци су ce могли налазити на Керљевачком потоку који ce још назива и Обрадов и Стубички поток и извире испод данашњег села Стубица подно брда Димитровац. Керљевац може водити порекло од Краљевца a ово je сачувано y Краљевом пољу, које ce налази између иванковачке реке и реке Раванице (стр. 12 ). 1 27 Г
A село Керљевци може бити Краљево село или Краљевци (успомена на њега je сачувана преко топонима). Краљево поље ce налази на десној обали реке Раванице, при ушћу Иванковачке реке. Село je касније ишчезло, нестало и не постоји више. 4. Горњи и Доњи Бестребац, ce налазио на Бестребачком потоку који извире код данашњег села Стубице и улива ce y реку Раваницу. Село ce касније изгубило и не постоји више. Потес бестребачки и данас постоји и тако ce води y катастарским књигама. 5. БУЉАНИ село Бул>ани ce налазило поред саме реке Раванице и припадало je петрушком властелинству јер ce поуздано налазило на левој обали реке Раванице. Помиње ce 1376. и 1381. године као село које припада метоху манастира Раваница. (стр. 133/44 од Р. Прокића). 6-7 . Горња Буковица (стр. 128 од Р. Прокића). Године 1376. и 1381. спомиње ce y повељама манастиру Раваници али као Доња Буковица. Будући да je међа између новог раваничког и цреповог властелинства ишла преко брда Буковица. Село Горња Буковица je и даље остало Црепу, пошто ce налазило северно од међе, a доњи део Буковице je припао Раваници. Буковички атар ce налазио на данашњем Буковичком брду где je развође између река Раванице и Црнице, не тако далеко од лапорца фабрике цемента, односно код Бакиних лугова y Стубичком пољу и северозападно од пуга Поповац-Стубица и Бакиних лугова, гледано од асфалта y правцу Добричева. Преко Буковичког брда ишао je средњовековни пут који je на аустроугарским картама из 1718. године, обележен као “Нацх-Петрус“. Овај пут остао je y употреби све до данашњих дана. На страни 133, Радосав Прокић пише: “Буковица Горња и Дон>а налази ce на Буковичком брду и на истоименом потоку“. Успомена на ова села сачувана je y данашњем влашком селу Батинцу. До сада описана села припадала су петрушком властелинству јер су ce поуздано налазила на левој обали реке Раванице (помињу ce 1376. и 1381. године као села која су припала метоху манастира Раванице). 8. Равно. Повеља кнез Лазара из 1376. године помиње ce и село Равни. У време стварања српске државе Немањића y XII веку, село Равни (Равно) постаје стратешки пункт и веза са западним деловима Србије на град Равно са припадајућом територијом, постаје крајишна област према истоку. Међутим, y другој половини XIV века, границе Лазареве државе ce померају према истоку, те Равно као град губи стратешки значај и помиње ce као обично село са бродом на Морави. 1 28 Г
Др Радмиила Тричковић даље каже: “За време шурског пописа области Браничева 1467. године, село Равно (данашња Ћуприја) je имало 33 куће и једну удовицу. A 1516. године, y Равну je нађено само 6 кућа. У овом времену исељавање je било са војводом Милошем Белмужееићем. Крајем XVI века y Равну je било само 11 кућа и 3 неожењена.“ Села y Петрушкој области y повељама из 1407. и 1415. године из 1407/1415 године 1. Курилово 2. Вранково 3. Шалудовац 4. БУЈБАНИ само из 1415 године 5. Божиково 6. Мутница Горња 7. Извор 8. Бреница 9. Квасичевица 10. Петруша 11. Плана и 12. Параћин трг са панађуром. 1-2. Курилово и Вранково (стр. 12 од Р. Прокића) “Топликje река десна притока реке Црнице и пролази кроз село садашњи Попоеац и улиеа ce на потесу Попљесак. Оеде ce могло налазити село Вранково или Курилоео које je манастир Лаера добила као метох... Село Курилоео није са еећом сигурношћу убицирано, али ce морало налазити на побрђу око реке Црнице, где су биле пећи за печење креча. Из ееће даљине оео село ce стално пушило (курило), na отуда и оеај назив. Село Вранкоео ce могло налазити само на Црници која je можда no оеом селу и добила име (Врана-Црница). Ужа локација оеог села требало би да ce налази на месту Попљесак, или на супротној страни, према селу Буљану... Оба предходна села ce спомињу 1407. и 1415. године када их деспот Стефан npeo дарује Манастиру Лаери a затим ослобађа од обавеза према еладарској кући. Године 1452. деспот Ђурађ Бранковић села откупљује од манастира Лавре и од тада ce више нигде не спомињу. Oea села данас више не nocmoje. Према начину ређања назива села, Вранково ce могло налазити на десној обали реке Црнице, на пределу Попљесак, и даје то касније село Поповци са манастиром Ce. Никола или Ce. Петка. (Како то стоји y аустроугарским картама из 1718. године). 1 29 Г
За село Курилово нема никаквих аутентичних података о локацији. Према редоследу ређања села y повељи из 1407. и 1415. године оно ce налази између Вранкова и Буљана. Ако би ce прихватила предходна локација села Вранкова, онда ce oeo село налазило на левој обали реке Црнице, преко пута села Вранкова, a y данашњем Буљанском атару. Ближа локаццја села би била на западној падини према реци, између локалитета Пајсијевица и триконхалне цркве, западно од цркве Красе на Буљанском гробљу, a испод Јеремитског гробља. Порекло имена je свакако од курити (пушити), a што би другачије значило да je имало доста пећи (кречана) за печење креча.“ Овај задњи пасус ce приближно слаже са неким казивањима старих људи и жена из данашњег Буљана који кажу: “По причању старих некада je y давно време Параћин био негде код Буљанског доњег гробља, односно, западно од гробља према реци, испод гробља, a изнад пута који иде за горњу некадашњу воденицу и Благу Марију“. На том заравну су раније биле (до пре две-три деценије) ливаде, a сада су претворене y оранице. Ово место je удаљено од садашњег села Буљана око 1200 метара. Међутим могуће je да je то било село Курилово, и да су мештани Курилова први започели да формирају доње гробље. Да су ce ту налазила некада нека села, потврђује и податак да су код доњег гробља биле некада цркве. A цркве су ce правиле тамо, где je било народа и села. Прича ce да су мештани из данашњег села Буљана, код доњег буљанског гробља, из њиве изорали плугом ћуп са старим новцем. То говори да су на овим просторима још тада били густо насељени. Што ce тиче мештана села Вранкова на пределу Попљесак, могуће je да су они први започели да формирају овде насеље и Поповачко горње гробље. Интересатно je да ce y Лазаревој повељи 1376. године y појединачним поклонима помиње “Село Рибник и воденица на Топлику ниже брда“. По овоме испада да je та воденица била негде испод некадашње старе колоније, старе фабрике цемента или изнад старе фабрике и да воденица и село Рибник нису били далеко једно од друго. Интересантно je и то што ce 1452. године y повељи Ђурђа Бранковића којом он откупљује села, каже: и “Божиково код Рибника*1. Божиково je данашње Бошњане. Испада да je село Рибник било изнад Божикова, a испод села Вранкова, дакле, негде између, и да су ce они сахрањивали y доњем поповачком гробљу. О Буљану и Буљанцима 1 30 г Златоје Лазаревић
Село Поповци ce помиње 1376. године y Лазаревој повељи као појединачни поклон (“Поповци са црквом Комљаг Св. Никола“), a 1530. године ce помиње село “Поповац са манастиром". Могуће je (али о томе не постоје подаци) да je Поповац постао y истом времену и да je y себе упио нестала села Вранково и Рибник, која ce после 1452. године више нигде не спомињу и да отуда y Поповцу и постоје два гробља. Из ових повеља види ce да су y данашњем Поповцу постојале воденица и црква још далеке 1376. године. Данашња црква y Поповцу, “Рођење Пресвете Богородице", изграђенаје 1934. године. 3. Шалудовац. (Стр. 127 од Р. Прокића) Село Шалудовац ce помиње 1380. године приликом утврђивања међа метоха манастира Лешја. У повељи ce помињу два Шалудовца и “уз Шалудовац“, па није јасно да ли ce ради о селима или о потоцима. По Вуку Стефановићу Караџићу, села y то време су била изузетно далеко разбацана и куће ce правиле скриване no шумама и потоцима, тако да су највероватније и y једном и y другом потоку куће биле маштана села Шалудовац, који je држао већу територију, данашњег Шалудовца. Шалудовац ce помиње y повељи 1407. и 1452. године, a y nonucy села 1718. године ce HE спомиње и нема га ни на аустроугарској карти. Године 1783. Шалудовац ce помиње као село и има га на приложеним картама.“ 4. БУЉАНИ. (Стр. 129/28 од Р. Прокића) “Село БУЉАНИ на овим данашњим просторима помиње ce y повељама 1407, 1415, и 1452. године и о томе смо већ причали на претходним страницама. Село данас nocmoju и налази ce на левом приобаљу реке Црнице, са засеоком “Буковица“, према селу Шалудовац." Села из повеље 1415. године 5. Божиково. Село Божиково ce помиње y групи села која Цреп дарује манастиру Лаври Св. Атанасија на Светој Гори. Године 1375. Божиково je убицирано на десној обали Црнице, између села Баћоглава (данашња Главица) и села Поповци. У повељи Ђурђа Бранковића 1452. године село Божиково ce појављује и каже ce да ce налази код села Рибника. A 1457. године деспот Лазар Бранковић ово село даје свом ризничару Радославу и његовим сестрићима, али ce тада село назива Богетинци. A звало ce и Бошково. 1 31 г
Од 1516. до 1583. године село ce помиње под именом “Бошн>ак“. Године 1570. ce јавља као село Бошњак, са црквом св. Николе и те године ce помињу села из којих су регрутовани мартолози (Бошњак, Петруша, Дреновац, Босиљевци и Горње Видово). Од 1583. године до средине XIX века (око 1850) село ce више не спомиње. Село данас постоји са именом Бошњане. 6. Мутница Горња (стр.125 од Р. Прокића) Село Мутница Горња помиње ce 1375. године приликом омеђивања метоха манастира Лешја, a 1380. међа je према метоху манастира Лавре. Године 1375. je даровано манастиру Лаври y Цреповој повељи. Године 1415. деспот Стефан поново га je даровао, a 1452. године деспот Ђурђе Бранковић га заједно са осталим селима откупљује. Године 1718. село припада Петрушком дистрикту, помиње ce y попису пограничних нахија и уцртано je на карти. Село није битно мењало локацију, a и данас постоји. 7. Извор (стр. 127 од Р. Прокића) Године 1380. налази ce y проширеном поседу манастира Лешја, заједно са изворским путем. Године 1427. Извор ce са мимоходном царином помиње y повељи деспота Стефана Лазаревића. Село Извор ce некада није налазило на данашњем месту, већ на јужној страни Видинског пута, на потесу “Прњавор“. Године 1536. село je било потпуно пусто и налазило ce усред “Кучајне“ и било je пуно хајдука. Године 1718. Извор ce налази y попису села петрушког дистрикта и уцртан je на карти. Село и данас постоји, али, можда, за неколико стотина метара промењеном локацијом. Село je добило 'назив по снажном извору који ce налази на западним странама манастира Св. Петка и има лековита својства, о чему говори и путописац Каниц. 8. Бреница (стр. 14/56 и 129/26 од Р. Прокића) Село Бреница ce помиње y повељама 1407 и 1452, a 1536 године помиње ce као село Браноселица y коме ce налази црква Св. Николе. Село Бреница je могло бити на месту Старог Села према Црном Врху. Друга локација села Бреница je на потесу Браношевац, јужно од Видинског пута, a источно од села Квасичевице (данашња Клачевица). Судећи према цркви која ce спомиње 1536. године, село ce могло налазити y близини цркве Св. Николе y данашњем селу Извор. Ако би ce ово прихватило, онда ce село Извор налазило јужно од видинског (зајечарског) пута, код цркве св. Петка, a на потесу “Прн>авор“. 1 32 Г
9. Квасичевица. (стр. 129 од Р. Прокића) Село Квасичевица ce помиње y повељама 1427. и 1452. године. Данас je то село Клачевица и налази ce између брда “Бабе“ и брда “Крајњи Рид“. Име je добило по многобројним пећима за печење креча. (Клачење - Кречење). Године 1718. помиње ce као село Клачевица y попису села петрушког дистрикта и уцртано je y приложеној карти. 10. Петруша или Горња Петра (стр. 11/30 и 130/35 од Р. Прокића). Село Горња и Доња Петра данас не постоје, али ce, према картама из 1718. године, ова села могу убицирати на месту села “Петрошино" које ce налазило на ушћу мутничке реке Суваре y Грзу, на данашњем потесу “Дуги део“. Потес “Дуги део“ и данас постоји као топоним, између Суваре и Грзе и простире ce све до потеса “Маргарите", предела који ce налази према Извору. На овом потесу налазило ce село Петруша. (у списку пописа село ce назива Петрус a на приложеној оригиналној карти Петрошино). Године 1375. село ce спомиње као Горња Петра и даровано je манастиру Лавра од стране властелина Црепа. Вероватно да ce y овој повељи помиње и село Доња Петра, али није могло бити прочитано. Године 1452. y повељи Ђурђа Бранковића село ce јавља као јединствено под именом Петруша. По мишљењу Чеде Марјановића (Ћуприја, Параћин, и Јагодина темнићки зборник кн>. III Београд 1936 стр. 88) село ce налазило северно од Буљана, према реци Црници, низводно од цркве Петруше. Чеда Марјановић сматра да ce села Горња и Доња Петра налазила на атару данашњег села Буљана, према цркви Петруши. Међутим, не постоји ни један топоним на овим пределима који би чувао успомену на ова села. Вероватно да ce Чеда Марјановић повео за именом цркве која ce y народу зове Петруша, не знајући за податак који ће Пантелић објавити тек 1948. године. На потесу (троуглу) између реке Грзе, Видинског пута и Петрушиног потока, налази ce топоним Петрушино. На карти из 1718. године на том месту je уцртано село са именом Петрушино, a y листи пописа као Петрус. Године 1570. из села Петруше су регрутовани мартолози. Из даље анализе могуће локације произилази да ce село Доња Петра налазило y поречју потока Петручино и Грзе при ушћу, a Горња Петра испод града Петруса, на локацији данашње Доње Мутнице. Године 1783. на месту Горње Петре, први пут ce јавља помен Доња Мутница. 1 33 г
11. Плана (стр. 127 од Р. Прокића) Године 1375. село je даровано манастиру Лавра, и y њеном поседу je све до 1452. године, када га деспот Ђурађ Бранковић откупљује. Године 1380. Плана ce помиње као гранично село метоха манастира Лешје. A 1718. године спомиње ce y попису села пограничних нахија Петрушког дистрикта и на приложеној карти. Ситуација после 1452 године После повеље Ђурђа Бранковића из 1452. године немамо никаквих писаних извора за Петрушку област, и то пуних 366 година, све до 1718. године. У месецу децембру 1456. године умро je Ђурђе Бранковић. На његовом двору (тврђава y Смедереву), y самој породици завладао je раздор поводом даљег политичког определења. После три месеца, тј. y марту 1457. године, умире и деспотица Јерина (Ђурђева жена), a њен и Ђурђев син, Лазар Бранковић, преузима дужност. Лазарева сестра Mapa и његов најстарији брат, слепи Гргур, као и њихов ујак Тома Кантакузин, пребегли су из Островице на турску територију y Једрену. Већ после годину дана, y јануару 1458. године, умире и Лазар Бранковић. Тако je некадашња деспотовина постала за Турке лак плен на длану. Последњи чин драме одиграо ce следећег лета 1459. године. Готово без муке и буке пали су y мају месецу тврди град Ресава и град Вишесав на Дунаву. Смедерево са тврђавом ce предаје без борбе 20. јуна 1459. године. То je био и крај српске деспотовине. Од њених остатака одмах je образован смедеревски санџак. Тиме je Србија коначно пала под турску власт. Падом деспотовине 1459. године, гаси ce државно - управно уређење и уништава сваки траг о сопственој моћи, тако да прве године турске окупације пролазе y знаку “огња и мача“. Буљани и мештани села делили су зло и катастрофу са својом земљом Србијом. Окупација земље им je тешко пала јер су били свесни да ће то осетити на својој кожи лично. Од повеље Ђурђа Бранковића 1452. године прошло je 15 година до 1467. када наилазимо опет на један писани докуменат, али не за Петрушку област, која je припадала Параћинској нахији, a крушевачком санџаку, (формиран 1444. године), већ je то докуменат о првом турском и најстаријем катастарском попису Смедеревског санџака, коме je припадала Раваничка и Ресавска нахија. 1 34 Г
Шести писани докуменат Из књиге “Бој на Иванковцу 1805. године“ др Радмиле Тричковић, научни сарадник исторцјског института y Београду. Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка 1805. године (Стр. 98 - 112) Најстарији турски попис je био катастарски попис области Браничева 1467. године. (Дефтер о овом попису из 1467/’68. године, чува ce y архиву Председништва владе y Инстанбулу y Турској). У њему ce помиње Буљани као селиште. “Село Буљани: 1467. године “селиште Буљан, сејалиште Доње сене“ y Раваници” Из овог пописа ce види да je поред села Долње Сене било и село “БУЉАН“ и село “БУКОВИЦА ДОЊА“. Од села Долње и Горње Сене настало je данашње село Сење и сва три су била y метоху и нахији Раваница. Овај попис показује стање y долини (поречју) реке Раванице коју су затекле велике промене y земљи од 1456. до 1459. године, за време пада деспотовине и окупације земље. У попису Браничева из 1467/1468. године, поред два манастира, Раванице и Мирилова y нахији Раваници, забележено je тринаест (13) села и то: 1. Равно 2. Шумице 3. Стубице 4. Обрешци 5. Јаковић 6. Јеховац 7. Горња Сена 8. Долња Сена 9. Керлевци 10. Жировница 11. Долња Супска 12. Свињар и 13. Буковица Осамнаест места имало je правни статус селишта (мезра) и то: 1. Дражимировац 10. Смиловци 2. Миомилисије 11. Кокојевац 3. Туручани 12. Горња Супска 4. Обреш 13.Стануловци 5. Жировница 14. БУЉАНИ 6. Седанац 15. Крајић 7. Јарул 16. Мечовац 8. Долњи Окопац 17. Копљево и 9. Мукаве 18. Добротијани 1 35 Г
Као пуста селишта означена су међу овима села под редним бројем 1, 13, 16, 17, и 18. Тих пет селишта несумњиво су остаци старих села, запустелих y претходним ратовима. Исти je случај и са Горњом Супском која je до тог времена спала на “сејалиште" села Долње Супске. Селиште Жировница указује на раније измештање села Жировнице, a селиште Обреш на померање његових становника y место y коме су они прозвани Обрешци. За преосталих десет (10) селишта, под редним бројем 2. Миолисије, 3. Туручани, 6. Седанац, 7. Јарул, 8. Долњи Окопац, 9. Мукаве, 10. Смиловци, 11. Кокојевац, 14. БУЉАНИ и 15. Крајић ништа ce с пуном сигурношћу не би могло тврдити. МОЖДА су нека од њих представљала и заметке будућих села, насталих y Раваници тек y овом преломном раздобљу. Као што je напред показано, раваничка повеља за то питање нема доказне вредности. Кад ово стање горе описано, лепо погледамо видећемо где ce налази село БУЉАНИ и село БУКОВИЦА као и то која су све села y то време постојала и где ce налазила. 1 36 г
Слика бр. 6: Петрушка област На карти Петрушке области види ce граница и величина територије Петрушке области y којој ce види и граница и територија Цреповог властелинства које je постојало до Косовске битке 1389. године када je Цреп погинуо. На карти су приказана средњовековна насеља, утврђења и градови, цркве и манастири, пећинска испосница, средњовековна гробља, Моравски пут “Виа милитарис“ -цариградски пут, Видински пут, унутрашње саобраћајнице, као и границе Петрушког властелинства и границе Цреповог властелинства. У обележеном правоугаонику ce налази БУЉАНИ и доње гробље, јеремитско гробље и цркве Краса, Пајсијевица и Петруша. 1 37 Г
1 38 г Слика бр. 7: Kapma Браничевски субашилук од 1467. године.
Ha карти ce види да je Браничевски субашилук подељен y седам области и то: Лучица, Пек, Ждрело, Жвижд, Хомоље, Ресава и Раваница. У обележеном квадрату y области Раванице била су 11 насеља од којих данас постоје само три: Супска, Иванковац и Сен>е. Остала насеља су ишчезла и не постоје данас. На карти ce види где je било село Буљани уз реку Раваницу. 1. Доњи Окопац - ишчезло. 2. Горња Супска 3. Доња Супска - Од Горње и Доње Супске данас постоји једна Супска на другој локацији. 4. Равно - Од насеља Равно настала je данашња Ћуприја. 5. Жировница Не постоји више, село ишчезло. 6. Жировница - Не постоји више. Ишчезло. 7. БУЈБАНИ - Село ишчезло. Не постоји више. 8. Иванковац - Постоји и данас. 9. Доња Сена - Данас постоји село Сење на другој локацији. 10. Керљевци - Село не постоји више. Ишчезло. 11. Стануловци - Село не постоји више. Ишчезло. 1 39 Г
И седми Писани докуменат После 274 године y катастарском попису Смедеревског санџака 1741. године, пише: “Године 1741. постоји село БУЉАН y Доњој Ресави, између села Медвеђе и Суботнице... “Пусто село БУКОВИЦА код Долње Сене. И друго село БУКОВИЦА код села Медвеђе и Суботнице y Доњој Ресави, пописано je тада као пусто село.“ (завршен цитат). Из овог пописа 1741. године видимо да село Буљан y Доњој Ресави и даље постоји. Видимо да село БУКОВИЦА ДОЊА, које je било y попису 1467. године уз село БУЉАН, не постоји више и да je нестало, али не пише где и више ce нигде не помиње. Можда je то данашњи БУКОВАЦ y селу Буљану, али о томе нема нигде писаних података. У овом попису из 1741. године видимо још да уз село БУЉАН постоје још два села која нису била y попису 1467. године, a то су Медвеђа и Суботница и да ce овим селима после пописа 1741. године губи сваки траг и не постоје више. Такође су y овом попису пописана и пуста села. ‘Тодине 1741. год. код села Долње Сене одређена су пуста села: - Батинац - Буковица (била je y попису 1467. године) - Бестревац - Саставци - Мало Село - Селиште Дољанци и - Манастир Раваница (пописана 1467. године)“ (Дефтери са катастарског пописа Смедеревског санџака 1741. године налазе ce y главној катастарској дирекцији y Анкари y Турској) (Под бројем ТКМ, 422). (Ово je био други, турски попис). Очигледно je да je y овом рејону и на овим просторима деловала нека тешка људска сила и да су тешке муке натерале мештане ових села да напусте ове просторе и преселе своја огњишта негде y мирнија и скровитија места. НАПОМЕНА: Нема података из турског пописа Крушевачког санџака, коме je припадало данашње село Буљане. Попис je био исте године када и попис Смедеревског санџака, али из тог Крушевачког пописа нема података. Зна ce сигурно да je граница Смедеревског и Крушевачког санџака била између Ћуприје и Параћина и између села Сење и Поповац. 1 40 Г
KAKО СУ ИЗГЛЕДАЛА TA НЕКАДАШЊА СЕЛА И КУЋЕ У ТИМ СЕЛИМА Вук Стефановић Караџић ”Српски рјечник“ Вук Стефановић каже: “У Србцји су велика села која имају око 100 кућа, a има села и од 15 кућа; али их најеише има од 30 до 50 кућа. По брдовитијем мјестима тако су куће раздалеко да je село од 40 кућа веће од Беча, н.п. yједном потоку стоје неколике куће, na онда (гдјешто no no сахата, или читав сахат далеко) y другом потоку onem неколике и т.д. na ce cee зоее једно село (доклегод његова земља држи, које ce врло добро зна; тако људи из два села могу бити сусједи). A no равни (као н. n. Мачви и no Браничеву) доста су честе куће no селима, a onem нијесу y реду (ушорене), као н.п. no Сријему и оеуда no Њемачкој, него раштркане (разбацане као и no варошима no Турској) no пољу. За владања кнеза Милоша y Србији брат његов Јефрем нагонио je Мачване особито no селима око путова да граде куће y ред, a то ce no том почињало u y Шумадији, али сада о том већ не мисли нико више. Онамо ce човек под владом Турском могао преселити из једног села y друго кад му je драго било, нити му ce требалојаеити ономе спахцји из чијегаje села полазио, ни ономе y чцје je долазио. Кућу своју могао je продати или раскопати, a воћњаке и винограде могао je долазити me брати сеаке године, a спахији давати десето, a y оном селу гдје je долазио, могао je начинити кућу на пустој земљи гдје му je драго било, и себи крчити њиве и лиеаде, и садити воћњаке и винограде колико му je драго било. Кад би спахија дошао y село да купи главницу, и стао из тефтера звати cee сељаке редом no имену, онда би му сељаци казали: “тај ce оселио“ или: “oeaj ce доселио“. По равни, особито no голетнијем мјестима, врло су куће рђаве: понајвише покривене су кровином или лубом; али no бреговитцјем мјестима има кућа врло лијепијех и тврдијех: многе су подзидане каменом, a no највшие су покривене даском (шиндром); соба нема свуда, него ce зими понајвише грију код eampe, a спаеају no вајатима и онако y кући; димњака нема готоео нигдје no селима (осим y Мачви поред Саее, u y Браничеву гдјешто око Дунава, и на Влашкијем земуницама), зато ce кашто пуши y гдјекојијем кућама да хоће очи да испадну од дима. (Димњаци ce нису праеили на куће из безбедносних разлога, да дим не би открио место где ce кућа налази.) У Србији само око Сокола сједили су Турци y неколико села, a no осталој земљи сједили су no селима сами Срби a Турци no варошима; a y Босни има и Турскцјех и Кршћанскијех села.“ (Препис из књиге штампане 1852. године y Бечу) (Стр. 676) (Тада je Буљане имало 46 кућа.) 1 41 Г
Слика бр. 9: Изглед некадашњих кућа Слика бр. 10: Изглед некадашњих кућа 1 42 Г