Čitanka za 1. razred

Читанка

са књижевнотеоријским појмовима
за први разред гимназија
и средњих стручних школа

Читанке за предмет српски језик и књижевност, у издању

„сПрердоњсвојјештек“оЗлаигарлеиб,ссааддрружгеачсвиојиOгмрBардAаисVвпооEркŠеодјTеоEмсеNкоњJбиEржађеувнјеиух

епоха и праваца.
Без обзира на распоред градива, читанке су веома

добро урађене и свакако могу бити од користи.

ЧИТАНКА СА КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКИМ ПОЈМОВИМА ЗА
ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈА И СРЕДЊИХ СТРУЧНИХ ШКОЛА
Мр Наташа Станковић-Шошо, Милица Стојановић, проф., Љиљана Бајац, проф.

Издавач
Просвјета, д.о.о.
Драгутина Голика 32
Загреб

За издавача
Др Миле Радовић

Уредницa
Др Вирна Карлић

Рецензенти
Мирјана Радишић Балихоџић, проф.
Јадранка Радошевић, проф.

Лектура
Јела Шормаз, проф.

Дизајн и графичко обликовање
Миодраг Белоичић
Горан Ђурђић

Фотографије
Архива Издавачке куће „Нови Логос”

Прелом
Хероина, Загреб

Штампа
Стега Тисак

1. издање, 2015.

Драги читаоци,
За књижевност се каже да је уметност речи
која својим многоструким чудесним везама
може да пробуди лепоту и радост читања.
Пустите нека вас ова ризница речи поведе на
јединствено путовање светом књижевности.
Откривајте њене дарове трагом речи и
доживите чаролију читајући.
Ваш свет ће уз ову књигу постајати
богатији.

Аутори

■ Огист Реноар, Читање, 1890.

Садржај

Путокази у свет књижевности ...................... 5 Народна епска песма, Мали Радојица............. 184
Народна епска песма, Почетак буне против
У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА ............................ 8 дахија.................................................................... 187
Књижевност и друге уметности .................... 9 Народна епска песма, Бој на Мишару ............. 197
Појам и назив књижевности.......................... 15 Народна приповетка, Ера с онога света ......... 200
Усмена (народна) књижевност...................... 18 Народна приповетка, Јарац живодерац ......... 203
Писана (ауторска) књижевност..................... 21
24 Усмено предање о Светом Сави (избор) ...... 205
Иво Андрић, О причи и причању....................... Родови и врсте народне (усмене)
књижевности ................................................... 209
УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ......... 28 Стилска изражајна средства у народној
поезији .............................................................. 210
Проучавање књижевности............................. 29
KЊИЖЕВНОСТ СТАРОГ ВЕКА ........................... 212
Лирика............................................................... 32 О књижевности старог века........................... 213
Народна лирска песма, Сунце се дјевојком Сумерско-вавилонска књижевност.............. 213
жени...................................................................... 34 Хебрејска књижевност.................................... 214

Епика ................................................................. 37 Стари завјет, Прва књига Мојсијева која се
Народна епска песма, Бановић Страхиња ..... 42 зове Постање. Легенда о потопу ...................... 217
Народна балада, Женидба Милића Нови завјет, Јеванђеље по Матеју (избор)
барјактара............................................................ 56 Бесједа на гори.................................................... 225
Народна бајка, Златна јабука и девет Страдање и васкрсење Христово .................... 230
пауница ................................................................ 63
Народна приповетка, Дјевојка бржа од коња 72 Хеленска књижевност .................................... 236
Лаза Лазаревић, Први пут с оцем на јутрење 75
Симо Матавуљ, Пилипенда ............................... 92 СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ .................. 240
Данило Киш, Рани јади (избор) ......................... 98 Старословенска књижевност ........................ 241
Стара српска књижевност ............................. 242
Драма................................................................ 103 Опште карактеристике старе српске
Јован Стерија Поповић, Покондирена књижевности и систем жанрова ................... 244
тиква (одломак) .................................................. 110 Мирослављево јеванђеље ............................. 249

Укрштеница......................................................... 118 Свети Сава, Житије Светога Симеона
(одломци)............................................................. 251
Књижевни родови и врсте ауторске Теодосије Хиландарац, Житије Светог Саве
(писане) књижевности .................................... 119 (одломци)............................................................. 263
Јефимија, Похвала Светом кнезу Лазару....... 273
НАРОДНА (УСМЕНА) КЊИЖЕВНОСТ............... 120 Деспот Стефан Лазаревић, Слово љубве....... 279
Константин Филозоф, Живот Стефана
О појму народне (усмене) књижевности ...... 121 Лазаревића, деспота српског (одломци)......... 285
Вук Стефановић Караџић, Предговор Димитрије Кантакузин, Молитва Пресветој
Српским народним пјесмама (одломак) ......... 126 Владичици нашој Богородици ........................... 290
Народна лирска песма, Српска дјевојка......... 128
Народна лирска песма, Виша је гора од горе . 132 Средњовековна књижевна традиција
Народна лирска песма, Љубавни растанак ... 134 међу Србима у Хрватској................................ 294
Народна лирска песма, Дјевојка и кошута ..... 135 Укрштеница ...................................................... 298
Народна лирска песма, Јабланова моба ........ 136
КЊИЖЕВНОСТ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ.. 300
Кратке фолклорне форме (избор) ................ 138 Хуманизам ....................................................... 301
Народна епска песма, Женидба краља Ренесанса ......................................................... 304
Вукашина ............................................................. 140 Хуманизам и ренесанса.................................. 307
Народна епска песма, Урош и Мрњавчевићи 147
Народна епска песма, Зидање Скадра ........... 153 ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ САВРЕМЕНИХ
Народна епска песма, Кнежева вечера........... 158 СРПСКИХ ПЕСНИКА ........................................... 308
Народна епска песма, Смрт мајке Југовића .. 161
Народна епска песма, Диоба Јакшића............ 165 Решења............................................................. 312
Народна епска песма, Марко пије уз Извори и литература ...................................... 313
рамазан вино ...................................................... 169 Индекс............................................................... 315
Народна епска песма, Марко Краљевић
укида свадбарину ............................................... 174
Народна епска песма, Марко Краљевић и
вила ...................................................................... 178
Народна епска песма, Ропство Јанковић
Стојана ................................................................. 181

4

Путокази у свет Систематизација
књижевности Тај сажетак градива омогућава прегледност
обрађених садржаја и њихово боље памћење.

ljǜǬǪǠǩǜ ǯǭǨǡǩǜ ljƼǏǓDŽLJDŽ ǍLjNJ
ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮ njǪǠǪǞǤ Ǥ ǞǬǭǮǡ ǩǜǬǪǠǩǡ ǯǭǨǡǩǡ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ

LJDŽnjǍdžǁ NjǁǍLjǁ ǁNjǍdžǁ NjǁǍLjǁ ǏǍLjǁljDŽ NjnjNJǃljDŽ NJƽLJDŽǒDŽ

NjǬǡǨǜ ƾǯǦǪǞǪǨ DZǬǪǩǪǧǪǴǦǪ NjnjDŽNjNJƾǁǎdžǁ NjnjǁǀƼƶƼ
ǮǡǨǜǮǭǦǪǨ ǦǬǤǮǡǬǤȄǯǨǯ

x ǪǝǬǡǠǩǡ ǁǫǭǦǡ ǫǡǭǨǡ ǭǮǜǬǤȄǤDZ ǞǬǡǨǡǩǜ x ǝǜǭǩǜ x ǨǤǮǪǧǪǴǦǜ Ǥ
x ǪǝǤdzǜȄǩǡ ǠǡǨǪǩǪǧǪǴǦǜ
x ǨǤǮǪǧǪǴǦǡ ǮǡǨǜǮǭǦǤ ǦǬǯǟǪǞǤ DzǤǦǧǯǭǤ x ǫ ǬǤdzǜ Ǫ ǢǤǞǪǮǤȆǜǨǜ ̺ǭǮǞǜǬǤ ǦǪȄǤȄǡDZ
x Ǭ ǡǧǤǟǤǪǣǩǪ ǩǡǨǜ̹
ǫǬHǮǦRǭRǞǭǦǤ DzǤǦǧǯǭ ǫHǭǨH R x ǝǜȄǦǜ
ǨǪǬǜǧǤǭǮǤdzǦǡ x ǡ ǮǤǪǧǪǴǦǜ Ǥ
x ǫ ǪǭǧǡǩǤdzǦǡ Ǥ ljHǨDȆǤȇǤǨD 0ǬȆDǞdzHǞǤȇǤǨD x ǩ ǪǞǡǧǜ ǡǭDZǜǮǪǧǪǴǦǜ
̺Ǫ ǫǪǭǮǜȆǯ
Назив поглавља ǫǡǭǨǡ Ǫ ǬǜǠǯ DzǤǦǧǯǭ ǫHǭDǨD R 0DǬǦǯ džǬDȅHǞǤȇǯ x Ǵ ǜȅǤǞǜ ǫǬǤdzǜ ǟǠȄǡǦǪȄǤDZ
Свако поглавље x ǫǪǬǪǠǤdzǩǡ ǭǮǞǜǬǤ̹
почиње уводним x ȅǯǝǜǞǩǡ ǦRǭRǞǭǦǤ DzǤǦǧǯǭ ǫHǭǨH R x ǜǩǡǟǠǪǮǜ
текстом и x ǴǜȅǤǞǡ x ǦǯǧǮǯǬǩǪ
одговарајућом NjǬǞRǨ Ǥ ǀǬǯǟRǨ džRǭRǞǭǦRǨ x ǧ ǡǟǡǩǠǜǬǩǜ ǫǬǤdzǜ ǤǭǮǪǬǤȄǭǦǜ
уметничком ̺ȄǯǩǜDzǤ Ǥ ǦǪȆǤ
репродукцијом. ǝRMǯ ǫRǦRǭRǞǭǦǤ DzǤǦǧǯǭ ǫHǭǨH ȆǤDZǪǞǤ̹

R ƽǬDǩǦRǞǤȇǤǨD -DǦǴǤȇǤǨD

ǒǬǩRMHǞǤȇǤǨD

ǁǫǭǦǡ ǫǡǭǨǡ ǭǬǡǠȆǤDZ ǞǬǡǨǡǩǜ

ǮǡǨǜǮǭǦǤ ǦǬǯǟǪǞǤ DzǤǦǧǯǭǤ

x DZDMǠǯdzǦǤ DzǤǦǧǯǭ ǍǮǜǬǤǩǜ ljǪǞǜǦ

ƽǜȄǪ NjǤǞȅǜǩǤǩ LjǜǧǤ njǜǠǪȄǤDzǜ

ǍǮǜǬǤ ƾǯȄǜǠǤǩ

x ǯ ǭǦRdzǦǤ DzǤǦǧǯǭ

x ǭǡȆǭǦǤ ǯǭǦǪDzǤ ǍǡȆǜǩǤǩ DŽǞǪ

ǍǡȆǜǩǤǩ ǎǜǠǤȄǜ ǍǡȆǜǩǤǩ

ƴǯǬǤǴǜ

x ǦǪǮǜǬǭǦǤ ǯǭǦǪDzǤ ƴǜǩǦǪǞǤȇ

ǍǮǪȄǜǩ ǍǨǤȅǜǩǤȇ DŽǧǤȄǜ

ǁǫǭǦǡ ǫǡǭǨǡ ǩǪǞǤȄǤDZ ǞǬǡǨǡǩǜ

ǮǡǨǜǮǭǦǤ ǦǬǯǟǪǞǤ DzǤǦǧǯǭǤ

x Dz ǤǦǧǯǭ ǫHǭDǨD R RǭǧRǝRǾHȆǯ

ǍǬǝǤMH Ǥ ǒǬǩH ƿRǬH ǫHǭǨH

R NjǬǞRǨ Ǥ ǀǬǯǟRǨ ǭǬǫǭǦRǨ

ǯǭǮDǩǦǯ

NjǬǡǨǜ ǞǬǭǮǤ ǭǮǤDZǜ

x ǪǭǨǡǬǜdzǦǜ ǡǫǤǦǜ ȄǯǩǜdzǦǡ
ǫǪǭǦǪdzǤDzǡ

x ǝǯǟǜǬǴǮǤDzǡ ǫǡǭǨǡ ǠǯǟǪǟ ǭǮǤDZǜ
x ǠǡǭǡǮǡǬǜdzǦǜ ǡǫǤǦǜ ǟǯǭǧǜǬǭǦǜ

Ŷ ƴǪǞǜǩ DŽǭǜȄǤǧǪǞǤȇ LjǧǜǾǤ ǍǬǝǤ ǪǦǪ ǟǯǭǧǜǬǜ LJDŽnjǍdžNJ ǁNjǍdžǁ NjǁǍLjǁ džnjƼǎdžDŽ ƿNJƾNJnjljDŽ NJƽLJDŽǒDŽ
ǝǜǧǜǠǡ ǬǪǨǜǩǭǡ
ǫǪǭǧǪǞǤDzǡ ǤǣǬǡǦǡ ǣǜǟǪǩǡǮǦǡ
ǫǤǮǜǧǤDzǡ ǝǬǣǜǧǤDzǡ ǝǬǪȄǜǧǤDzǡ
ǝǧǜǟǪǭǧǪǞǤ ǣǜǦǧǡǮǞǡ ǦǧǡǮǞǡ

ljƼnjNJǀljƼ džƶDŽǂǁƾljNJǍǎ 209

Рад на тексту njƼǀ ljƼ ǎǁdžǍǎǏ
Најважније фазе
представљају 1. NjǬǪdzǤǮǜȄ ǫǜǢȅǤǞǪ ǩǜǞǡǠǡǩǯ ǫǡǭǨǯ ƴǪǞǜǩǜ ƴǪǞǜǩǪǞǤȇǜ ǃǨǜȄǜ NJǫǤǴǤ
читање и обрада ǫǬǤǬǪǠǩǤ ǜǨǝǤȄǡǩǮ ǦǪȄǤ Ȅǡ ǫǬǤǦǜǣǜǩ ǯ ǫǡǭǨǤ džǜǦǞǜ Ȅǡ ǜǮǨǪǭǰǡǬǜ
књижевног дела. ǯ ǫǡǭǨǤ ǭǮǞǪǬǡǩǜ ǫǪǭǬǡǠǭǮǞǪǨ ǫǡȄǣǜǢǜ" Ǎǜ dzǤǨ ǫǡǭǩǤǦ ǫǪǬǡǠǤ
Оне се подстичу ǧǡǫǪǮǯ ǭǞǡǮǜ Ǥ ǦǪȄǡ ȄǪȄ ǨǪȇǤ ǫǬǤǫǤǭǯȄǡ" ǃǜǫǜǣǤ Ǭǡdz ǦǪȄǪǨ ǭǡ dzǤǮǜǪDzǤ
истраживачким ǭǯǟǡǭǮǤǞǩǪ ǯǦȅǯdzǯȄǯ ǯ ǭǞǡǮ ǫǡǭǨǡ Ǥ ǫǪǭǮǜȄǯ Ȇǡǩ ǠǡǪ ljǜ ǦǜǦǞǜ Ǯǡ
припремним ǬǜǣǨǤǴȅǜȆǜ ǫǪǠǭǮǤdzǡ ǩǜǞǡǠǡǩǜ ǫǡǭǨǜ" džǪȄǜ ǬǜǭǫǪǧǪǢǡȆǜ ǃǨǜȄǡǞǤ
задацима који ǭǮǤDZǪǞǤ ǫǪǝǯǾǯȄǯ ǯ ǮǡǝǤ"
се у читанци
наводе иза 2. džǪȄǜ ǞǬǭǮǜ ǯǨǡǮǩǪǭǮǤ ǫǪǭǡǝǩǪ ǫǬǤǞǧǜdzǤ ǮǞǪȄǯ ǫǜǢȆǯ" NJǝȄǜǭǩǤ ǣǝǪǟ
књижевног дела. dzǡǟǜ NJǠǜǝǡǬǤ ǯǨǡǮǩǤdzǦǪ ǠǡǧǪ ǦǪȄǡ Ȅǡ ǪǭǮǜǞǤǧǪ ǭǩǜǢǜǩ ǯǮǤǭǜǦ ǩǜ
Истраживачки Ǯǡǝǡ Ǥ ǫǬǤǦǜǢǤ ȆǡǟǪǞ ǭǜǠǬǢǜȄ ǩǜ dzǜǭǯ NJǝǬǜǣǧǪǢǤ ǯǦǬǜǮǦǪ dzǤǨǡ ǭǡ
подстицаји садрже ǮǪ ǯǨǡǮǩǤdzǦǪ ǠǡǧǪ ǤǣǠǞǜȄǜ ǪǠ ǠǬǯǟǤDZ NJǝȄǜǭǩǤ ǣǝǪǟ dzǡǟǜ ǪǠǜǝǬǜǩǪ
смернице за ǠǡǧǪ ǭǨǜǮǬǜǴ ǣǩǜdzǜȄǩǤǨ džǜǦǞǯ ǯǧǪǟǯ ǤǨǜ ǨǜǴǮǜ ǯ ǮǪǨ Ǡǡǧǯ" džǪȄǡ
помно читање ǭǞǡ ǪǭǪǝǤǩǡ ǠǡǧǪ ǮǬǡǝǜ Ǡǜ ǤǨǜ Ǡǜ ǝǤ ǝǤǧǪ ǯǨǡǮǩǤdzǦǪ"
и самостално
припремање ǑǜǠ ² ǟǬdzǦǤ ǝǪǟ ǠǪȆǡǟ ǭǞǡǮǜ ǃƼljDŽLjƵDŽƾNJǍǎ ƼǩǠǬǤȇǟǬǜǠ Ŷ njǜǰǜǡǧǪ NjǜǬǩǜǭ ǠǡǮǜȅ
ученика за ǦǬǜȅǡǞǭǮǞǜ ǨǬǮǞǤDZ Ǐ ƾǤǴǡǟǬǜǠǯ Ȅǡ ǯ Ȅǯǩǯ ǟǪǠǤǩǡ ǣǜǫǪdzǡǮǜ ǤǣǟǬǜǠȆǜ ƼǩǠǬǤȇǟǬǜǠǜ ǭǜ ǨǯǣǜǨǜ
наставно LjǤǮ Ǫ NJǬǰǡȄǯ džǜǨǡǩǟǬǜǠǜ ƿǬǜǠ ǭǡ ǫǪǠǤǢǡ ǫǪǬǡǠ dzǯǞǡǩǪǟ ǨǪǭǮǜ ǩǜ ǀǬǤǩǤ Ǫ ǦǪǨǡ Ȅǡ ǩǜǴ
тумачење ǃǡǞǭ ² ǞǬDZǪǞǩǪ ǝǪǢǜǩǭǮǞǪ LjǜǟǤdzǩǪǭǮ Ǥ ǭǩǜǟǯ ǭǮǞǜǬǜǧǜǴǮǞǜ ǩǜȄǝǪȅǡ ǤǧǯǭǮǬǯȄǡ ǨǤǮ Ǫ NJǬǰǡȄǯ ǩǪǝǡǧǪǞǜDz DŽǞǪ ƼǩǠǬǤȇ ǫǤǭǜǪ ǯ ǬǪǨǜǩǯ ljǜ ǀǬǤǩǤ ȇǯǫǬǤȄǜ ǎǪ Ȅǡ ȄǡǠǤǩǤ ǟǬǜǠ x LJǤǮǡǬǜǮǯǬǜ njǡǩǡ ƾǡǧǡǦ
књижевног дела. ǦǪȄǡ ǯǫǬǜǞȅǜ ǞǡǮǬǪǞǤǨǜ NJǬǰǡȄ Ȅǡ ǝǤǪ ǫǡǞǜdz ǦǪȄǡǟ ǭǯ ǞǡǪǨǜ ǫǪǴǮǪǞǜǧǤ ǯ ǠǬǡǞǩǪȄ ƿǬdzǦǪȄ NJǩ Ȅǡ ǝǤǪ ǭǤǩ ǩǜ ǭǞǡǮǯ ǦǪȄǤ Ȅǡ ǯ DzǡǧǤǩǤ ǫǪǭǞǡȇǡǩ ǩǡǦǪǨ ǫǤǭDzǯ Ǥ ȆǡǟǪǞǪǨ ǦȆǤǢǡǞǩǪǨ Ǥ NJǭǮǤǩ ƾǪǬǡǩ ǎǡǪǬǤȄǜ
ǪǝǧǜDzǤǨǜ ǦǤǴǪǨ ǨǯȆǜǨǜ Ǥ džǜǧǤǪǫǡ Ǩǯǣǡ ǡǫǭǦǡ ǫǪǡǣǤȄǡ džǜǠǜ Ȅǡ ǯǨǬǧǜ ȆǡǟǪǞǜ Ǣǡǩǜ ǁǯǬǤǠǤǦǜ Ǫǩ Ȅǡ Ǡǡǧǯ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ ƽǡǪǟǬǜǠ
ǟǬǪǨǪǞǤǨǜ ǝǤǪ ǮǪǧǤǦǪ ǪǢǜǧǪǴȇǡǩ Ǡǜ Ȅǡ ǫǬǡǭǮǜǪ Ǡǜ ǫǡǞǜ Ǥ Ǡǜ ǭǞǤǬǜ NJǠǧǯdzǤǪ Ȅǡ Ǡǜ ǪǠǡ ljǪǧǤǮ DŽǞǪ ǎǜǬǮǜȅǜ
ǯ ǫǪǠǣǡǨǩǤ ǭǞǡǮ ǯ ǩǜǠǤ Ǡǜ ȇǡ ǁǯǬǤǠǤǦǯ ǫǪǞǬǜǮǤǮǤ Ǥǣ ǭǞǡǮǜ ǨǬǮǞǤDZ ǍǞǪȄǪǨ Ŷ ƼǩǠǬǤȇǟǬǜǠ ǯ ƾǤǴǡǟǬǜǠǯ ǎǡǪǬǤȄǜ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ
NjǡǬǭǡǰǪǩǜ ² ǦȇǤ ǃǡǞǭǜ Ǥ dzǯǠǡǭǩǪǨ ǨǯǣǤǦǪǨ NJǬǰǡȄ Ȅǡ ǪǫdzǤǩǤǪ ǑǜǬǪǩǜ dzǜǨȋǤȄǯ ǦǪȄǤ ǟǜ Ȅǡ ǫǬǡǞǡǣǜǪ ƽǡǪǟǬǜǠ ǃǜǞǪǠ ǣǜ ǯȋǝǡǩǤǦǡ
ǀǡǨǡǮǬǡ ǝǪǟǤȆǡ ǣǡǨȅǡ ǫǬǡǦǪ ǫǪǠǣǡǨǩǡ ǬǡǦǡ ǍǮǤǦǭ Ǥ ǮǬǪǟǧǜǞǪǟ džǡǬǝǡǬǜ ǦǪȄǤ ǟǜ Ȅǡ ǫǬǪǫǯǭǮǤǪ ǯ Ǥ ǩǜǭǮǜǞǩǜ ǭǬǡǠǭǮǞǜ
ǫǪǠǣǡǨǩǤ ǭǞǡǮ ƿǜǩǯǮǤ ȆǡǟǪǞǪǨ ǫǡǭǨǪǨ ǞǧǜǠǜǬ ǫǪǠǣǡǨǩǪǟ ǭǞǡǮǜ ǑǜǠ Ǥ ǀǬǜǟǤǴǜbǂǤǞǦǪǞǤȇ
0ǩHǨRǭǤǩD Ǥǣ ǬRǠD ǮǤǮDǩD ȆǡǟǪǞǜ Ǣǡǩǜ NjǡǬǭǡǰǪǩǜ ǪǠǧǯdzǤǧǤ ǭǯ Ǡǜ ǫǯǭǮǡ ǁǯǬǤǠǤǦǯ ǩǜǣǜǠ ǩǜ ǭǞǡǮǧǪǭǮ ǎǡǪǬǤȄǜ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ ǭǜ
ǫHǬǭRǩǤǰǤǦDDzǤMD ǫDǨȇHȆD ǭǯǩDzǜ NJǩǤ ǭǯ NJǬǰǡȄǯ ǫǪǭǮǜǞǤǧǤ ǯǭǧǪǞ Ǡǜ ǭǡ ǩǡ ǭǨǡ ǪǭǞǬǩǯǮǤ Ǡǜ ǫǪǟǧǡǠǜ ǮǡǪǬǤȄǪǨ ǫǤǭǨǡǩǪǭǮǤ
Ǥ ǭHȇDȆD ǍǨDǮǬDǩD MH ǁǯǬǤǠǤǦǯ ǠǪǦ ǩǡ ǤǣǜǾǯ ǩǜ ǭǞǡǮǧǪǭǮ Ǡǜǩǜ LjǡǾǯǮǤǨ NJǬǰǡȄ Ȅǡ ǮǪǧǤǦǪ ǝǤǪ ƽǡǪǟǬǜǠ ǀǬǜǟǜǩǤȇ
ǫǬRǩDǧDǣDdzHǨ MHǣǤǦD Ǥ ǬHdzǤ ǪǝǯǣǡǮ ȅǯǝǜǞȅǯ Ǡǜ ǩǤȄǡ ǨǪǟǜǪ Ǡǜ ǪǠǪǧǤ Ǥ Ǡǜ ǭǡ ǩǡ ǪǦǬǡǩǡ ljǜ ǭǜǨǪǨ
ǤǣǧǜǭǦǯ Ǥǣ ǭǞǡǮǜ ǨǬǮǞǤDZ NJǬǰǡȄ ǭǡ ǪǭǞǬǩǯǪ Ǥ ǮǜǠǜ Ȅǡ ǁǯǬǤǠǤǦǜ ǣǜǯǞǡǦ
ǞǬǜȇǡǩǜ ǯ ǑǜǠǪǞǪ DzǜǬǭǮǞǪ DŽǃ njDŽǃljDŽǒǁ njǁǓDŽ

NJ ǨǯǣǜǨǜ ̺ǏǨǡǮǩǪǭǮ Ȅǡ ǩǜȄǧǡǫǴǡ ǴǮǪ dzǪǞǡǦ ǭǡǝǤ ǠǜǬǯȄǡ ̹
ǀǬǡǞǩǤ ƿǬDzǤ ǭǯ ǞǡǬǪǞǜǧǤ Ǡǜ ǝǪǟǪǞǤ ǫǬǡǦǪ ǭǞǪȄǤDZ ǟǧǜǭǩǤDzǜ ² Ǩǯǣǜ ƼǩǬǤ LJǡǰǡǞǬ
Ǵǜȅǯ ǩǜǠǜDZǩǯȇǡ ǯǨǡǮǩǤǦǯ Ljǯǣǡ ǭǯ ǝǤǧǡ ȇǡǬǦǡ ǝǪǟǜ ǃǡǞǭǜ Ǥ LjǩǡǨǪǭǤǩǡ
DŽǟǬǜǧǡ ǭǯ Ǥ ǫǡǞǜǧǡ ǩǜ ǭǞǡǮǦǪǞǤǩǜǨǜ ǦǪȄǡ ǭǯ ǫǬǤǬǡǾǤǞǜǧǤ ǝǪǟǪǞǤ Ǥ DZǡǬǪȄǤ ̺NjǬǜǞǜ ǯǨǡǮǩǪǭǮ ǪǭǮǜȄǡ ǣǜ ǞǡdzǩǪǭǮ ̹
Ljǯǣǡ ǭǯ ǣǜ ƿǬǦǡ ǝǤǧǡ ǤǩǭǫǤǬǜDzǤȄǜ ǯ ǫǪǡǣǤȄǤ ǨǯǣǤDzǤ Ǥ ǫǧǡǭǯ ǍǞǜǦǜ ǪǠ ȆǤDZ
ǝǤǧǜ Ȅǡ ǣǜǴǮǤǮǩǤDzǜ ǩǡǦǡ ǯǨǡǮǩǪǭǮǤ ǁǯǮǡǬǫǜ Ȅǡ ǝǤǧǜ ǣǜǴǮǤǮǩǤDzǜ ǧǤǬǭǦǪǟ LJǯǠǞǤǟ Ǟǜǩ ƽǡǮǪǞǡǩ
ǫǡǭǩǤǴǮǞǜ džǜǧǤǪǫǜ ² ǡǫǭǦǡ ǫǪǡǣǤȄǡ LjǡǧǫǪǨǡǩǜ ² Ǩǯǣǜ ǮǬǜǟǤdzǦǡ ǫǪǡǣǤȄǡ
ǎǜǧǤȄǜ ² ǣǜǴǮǤǮǩǤDzǜ ǦǪǨǡǠǤȄǡ ǁǬǜǮǪ ² Ǩǯǣǜ ȅǯǝǜǞǩǡ ǫǪǡǣǤȄǡ NjǡǭǩǤDzǤ ǭǯ
dzǡǭǮǪ ǭǞǪȄǜ Ǡǡǧǜ ǣǜǫǪdzǤȆǜǧǤ ǫǬǤǣǤǞǜȆǡǨ Ǩǯǣǜ ǤǩǞǪǦǜDzǤȄǪǨ

12 Ǐ ǍƾǁǎǏ džƶDŽǂǁƾljNJƿ ǀǁLJƼ 13

Занимљивости Из ризнице речи
Ту се налазе занимљивости из секундарне литературе Тај путоказ сведочи о моћи речи да пренесу знање
(историје, митологије и научних текстова). Оне помажу да и да нас подстакну у трагању за њим.
се књижевно дело сагледа са више становишта, као и да се
прошире знања о језику, књижевности и култури. 5

Локализовање књижевног дела Текст и контекст
Налази се испред текста. Осмишљено је тако да пружи Ова ризница баштини знања из
основна обавештења о одломку књижевног дела, као књижевности и литературе о њој.
и да уведе читаоца у раздобље (књижевну епоху),
временске и културне околности са којима је дело
повезано и тако помогне у његовом сазнавању.

ljǜǬǪǠǩǜ ǡǫǭǦǜ ǫǡǭǨǜ ǎǁdžǍǎ DŽ džNJljǎǁdžǍǎ

ƽǜǩǪǞǤȇ ǍǮǬǜDZǤȆǜ ̺LjǪǮǤǞǤǭǜǩǜ ǜǦǮǤǞǩǪǭǮ dzǤǮǜȆǜ ǯǦȅǯdzǯȄǡ ǯǭǬǡǠǭǬǡǾǡǩǪǭǮ Ǥ
ǫǧǜǩǤǬǜȆǡ ǭǞǡǭǮ Ǫ ǪǩǪǨǡ ǴǮǪ ǭǡ dzǤǮǜ ǤǧǤ ǢǡǧǤ ǫǬǪdzǤǮǜǮǤ ǜǦǮǤǞǩǪ
Ŷ ƮǯǬǜ -ǜǦǴǤȇ ƽǜǩǪǞǤȇ ̺ƽǜǩǪǞǤȇ ǍǮǬǜDZǤȆǜ ǍǮǬǜDZǤǩǤȇ ƽǜǩ ǪǨǤȅǡǩǤ ȄǯǩǜǦ ǡǫǭǦǡ ǩǜǬǪǠǩǡ ǮǬǜǟǜȆǡ ǣǜ ǦȆǤǟǪǨ Ǥ ǤǩǰǪǬǨǜDzǤȄǜǨǜ ǣǜǠǪǞǪȅǭǮǞǪ ǫǪǭǮǤǟǩǯǮǤǨ
ǍǮǬǜDZǤȆǜ ǫǪǡǣǤȄǡ Ǥǣ ǫǧǡȄǜǠǡ ǦǪǭǪǞǭǦǤDZ ǬǜǮǩǤǦǜ ǤǭǮǪǬǤȄǤ ǩǡǫǪǣǩǜǮ NjǬǡǨǜ ǩǡǦǤǨ ljǡǭǯǨȆǤǞǪ Ȅǡ Ǡǜ ǧǤdzǩǪ ǤǭǦǯǭǮǞǪ ǦǜǪ Ǥ ǯǢǤǞȅǜǞǜȆǡ ǯ ǭǯǝȄǡǦǮǤǞǩǪ
ǫǬǡǮǫǪǭǮǜǞǦǜǨǜ ǩǜǬǪǠǩǜ ǮǬǜǠǤDzǤȄǜ Ȅǡ ǯ ǪǞǪǨ ȄǯǩǜǦǯ ǭǜdzǯǞǜǧǜ ǭǡȇǜȆǡ ǤǭǦǯǭǮǞǪ ǦȆǤǢǡǞǩǤDZ ǧǤǦǪǞǜ Ǥ ǰǜǩǮǜǣǤȄǜ ǪǨǪǟǯȇǜǞǜȄǯ dzǤǮǜǪDzǯ Ǡǜ ǭǡ
ǩǜ ǣǡǮǭǦǪǟ ǰǡǯǠǜǧDzǜ ƮǯǬǾǜ ǍǮǬǜDzǤǨǤǬǪǞǤȇǜ ƽǜǧǴǤȇǜ ² ǯǩǪǭǤ ǯ ǯǨǡǮǩǤdzǦǤ ǭǞǡǮ ǭǜǢǤǞȅǜǞǜ ǭǜ ȆǤǨ Ǥ ǯ ǨǜǴǮǤ ǟǜ ǠǪǬǜǾǯȄǡ
LJǪǦǜǧǩǜ ǫǬǡǠǜȆǜ ǞǡǣǯȄǯ ƽǜǩǪǞǤȇ ǍǮǬǜDZǤȆǯ ǣǜ ǀǬǜǟǜdzǡǞǪ ǍǮǜǬǤ ƾǧǜDZ Ǥ ǍǜǢǤǞȅǜǞǜȆǡ Ǥ ǫǪǤǭǮǪǞǡȇǤǞǜȆǡ ǭǯ ǡǨǪDzǤǪǩǜǧǩǤ ǭǮǜǞǪǞǤ ǯ ǦǪȄǤǨǜ
ǒǬǩǯ ƿǪǬǯ ǁǫǭǦǜ ǫǪǫǯǧǜǬǩǜ ǮǡǨǜ Ǫ ǯǟǬǜǝȅǡǩǪȄ ǢǡǩǤ ǦǪȄǜ ǫǪǭǮǜȄǡ ǩǡǞǡǬǩǜ dzǤǮǜǧǜDz ǫǬǤǨǜ ǠǡǧǪ Ǥ ǦǜǦǪ Ȅǡ ǫǤǭǜǪ ȄǪǴ DŽǧǤȄǜ LjǜǨǯǣǤȇ ̵ǪǫǧǪǾǯȄǡ
Ǥ ǩǡǫǬǤȄǜǮǡȅǭǦǤ ǫǪǭǮǯǫǜ ǫǬǡǨǜ ǨǯǢǯ ǪǫǡǞǜǩǜ Ȅǡ ǯ ǞǡȇǤǩǤ ǫǡǭǜǨǜ Ǫ ǭǞǪȄ ǠǯDZ ǠǯDZǪǨ Ǥ ǯǨǡǮǩǪǴȇǯ Ǡǡǧǜ̵ ǓǤǮǜǪDzǯ ǮǬǡǝǜ ǫǪǨǪȇǤ Ǡǜ ǭǜǞǧǜǠǜ
ƽǜǩǪǞǤȇ ǍǮǬǜDZǤȆǤ ǪǠ ǩǜȄǭǮǜǬǤȄǤDZ ǩǜǨǜ ǫǪǣǩǜǮǤDZ ǭ ǫǪdzǡǮǦǜ ǞǡǦǜ ǠǪ ǮǡǴǦǪȇǡ ǦǪȄǡ ǫǬǜǮǡ dzǤǮǜȆǡ Ǡǜ ǩǜǯdzǤ Ǡǜ dzǤǮǜ ǦȆǤǢǡǞǩǜ Ǡǡǧǜ Ǡǜ
ǫǡǭǜǨǜ ǣǜǝǡǧǡǢǡǩǤDZ ǯ ǫǬǞǪȄ ǫǪǧǪǞǤǩǤ ǩǜǴǡǟǜ ǞǡǦǜ ǏǨǡǮǩǤdzǦǤ ǩǡǪǭǫǪǬǩǪ ǣǜǞǪǧǤ dzǤǮǜȆǡ Ǥ Ǡǜ ǯ ȆǡǨǯ ǯǢǤǞǜ
ǩǜȄǞǬǡǠǩǤȄǯ ǞǜǬǤȄǜǩǮǯ ǪǞǡ ǫǡǭǨǡ ǣǜǫǤǭǜǪ Ȅǡ ƾǯǦ džǜǬǜȋǤȇ ǪǠ ǍǮǜǬDzǜ LjǤǧǤȄǡ
DŽ ǯ ǭǮǜǬǤȄǤǨ Ǥ ǯ ǩǪǞǤȄǤǨ ǞǜǬǤȄǜǩǮǜǨǜ ǫǪǭǮǯǫǜǦ ƽǜǩǪǞǤȇǜ ǍǮǬǜDZǤȆǡ ̵džȆǤǟǜ ǫǪǭǡǠǯȄǡ ǨǩǪǟǪ ǫǬǤȄǜǮǩǤDZ ǭǞǪȄǭǮǜǞǜ ǩǜǨǡȆǡǩǤDZ ǪǩǤǨǜ
ǫǬǡǨǜ ǩǡǞǡǬǩǤDzǤ ǦǬǡȇǡ ǭǡ ǯǟǧǜǞǩǪǨ ǯ ǯǭǮǜȅǡǩǤǨ ǭǤǢǡȄǩǪ ǮǡǨǜǮǭǦǤǨ ǦǪȄǤ ǣǩǜȄǯ ǦǜǦǪ Ǡǜ ǤDZ ǪǠǜǝǡǬǯ ǜǧǤ ǠǪǝǬǪǝǤǮǤ ǩǡǨǜ ǝǡǣ ǩǜǫǪǬǜ̵ ǫǤǭǜǪ
ǪǦǞǤǬǤǨǜ ǩǜǬǪǠǩǡ ǡǫǤǦǡ Ǣǡǩǜ ǭǡ ǦǜǢȆǜǞǜ ǭǨǬȇǯ Ǐ ǞǜǬǤȄǜǩǮǤ ǍǮǜǬDzǜ Ȅǡ ȄǪǴ LjǪǩǮǡȆ
LjǤǧǤȄǡ ƽǜǩǪǞǤȇ ǍǮǬǜDZǤȆǜ Ȅǡ ȅǯǝǤ ǫǪǦǧǪǩǤǪ ǢǤǞǪǮ ǣǜǴǮǤǮǤǪ Ȅǡ ǪǠ ǟǩǡǞǩǡ
ǝǬǜȇǡ ǦǪȄǜ DZǪȇǡ Ǡǜ Ȅǡ ǫǪǟǯǝǡ ǜǧǤ Ȅǡ ǯ ǫǡǭǨǤ ǯ ǫǬǞǤ ǫǧǜǩ ǤǣǝǤǪ ǡǮǤdzǦǪ Ǐ ȄǜdzǜȆǯ ǨǪǮǤǞǜDzǤȄǡ ǣǜ dzǤǮǜȆǡ Ǥ ǬǜǣǞǤȄǜȆǯ dzǤǮǜǧǜdzǦǤDZ ǣǩǜȆǜ
ǫǭǤDZǪǧǪǴǦǤ ǪǠǩǪǭ ǨǡǾǯ ȄǯǩǜDzǤǨǜ ̹ Ǥ ǞǡǴǮǤǩǜ ǣǩǜdzǜȄǩǯ ǯǧǪǟǯ ǮǬǡǝǜ Ǡǜ ǤǨǜ Ǥ ǴǦǪǧǭǦǜ ǝǤǝǧǤǪǮǡǦǜ ̹

njǜǠǨǤǧǜ NjǡǴǤȇ ljǜǬǪǠǩǜ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮ ǪǠǧǪǨǜǦ ǭǮǬ ƵǤȅǜǩǜ ƽǜȄǤȇ ǓǤǮǜǧǜDz Ǥ ǮǡǦǭǮ ǯ ǭǜǞǬǡǨǡǩǪȄ ǩǜǭǮǜǞǤ
ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ ǫǬǤǧǜǟǪǾǡǩ ǪǠǧǪǨǜǦ

ʜˈ˕ˍˑ ˄ˬˈ˛ˈ ʠ˕˓˃˘ˋːˋ˱˖ ˄˃ːˈǨ ʢˇǯ˓ˋ ː˃ ˔ˈ ˇˋ˄˖ ˋ ˍ˃ˇˋ˗˖ǡ DŽǍǎnjƼǂDŽƾƼǓdžDŽ ǃƼǀƼǎƼdž

ʐˬˈ˛ˈ ˄˃ːˈ ˖ ˏ˃ˎˈːˑˬ ʐ˃˰˔ˍˑˬǡ ʞˑːˑ˔ˋ˕˖ ˚ˑ˘˖ ˔˃ˬ˃ˎˋˬ˖ǡ

ǫǪǠǬǜǩǤǮǤ ² ǫǪǬǜǩǤǮǤ ʢ ˏ˃ˎˈːˑˬ ʐ˃˰˔ˍˑˬ ˍ˓˃ˬ ʙˑ˔ˑ˅˃ǡ ʧ˕ˑ ˑˇ ˅ˑˇˈ ˚ˑ˘˃ ˙˓˅ˈːˋˬ˃ǡ 1. NjǬǪdzǤǮǜȄ ȄǡǠǩǯ ǧǤǬǭǦǯ ǫǡǭǨǯ ǫǪ ǤǣǝǪǬǯ Ǥǣ ǫǬǞǡ ǦȆǤǟǡ ǍǬǫǭǦǤDZ ǜǠǜǫǮǜDzǤȄǜb² ǫǬǡǬǜǠǜ
ǩǜǬǪǠǩǤDZ ǫȄǡǭǜǨǜ ƾǯǦǜ ǍǮǡǰǜǩǪǞǤȇǜ džǜǬǜȋǤȇǜ DŽǣǠǞǪȄ Ǥ ǯǦǬǜǮǦǪ ǠǬǜǨǭǦǪǟ ǮǡǦǭǮǜ ǣǜ
ǨǡǟǠǜǩ ² ǠǞǪǝǪȄ ǝǪȄ ǝǤǮǦǜ ʓ˃ ˕˃ˍˑˆ˃ ːˈ ˋˏ˃ ˔ˑˍˑˎ˃Ǥ ʏ ˑˇ ˔˖ː˙˃ ˚ˑ˘˃ ˓˖ˏˈːˋˬ˃Ǣ ǫǬǡǠǭǮǜǞǤ ǝǤǮǩǡ ǨǪǮǤǞǡ ǮǡǨǜǮǤǦǯ Ǥ ǬǜǭǫǪǧǪǢǡȆǜ ǦǪȄǤ ǯ ȆǪȄ ǩǪǞǪ ǭDzǡǩǭǦǪ ǤǣǞǪǾǡȆǡ
ǫǬǡǪǞǧǜǾǯȄǯ NJǠǬǡǠǤ ǦǪȄǪȄ ǧǤǬǭǦǪȄ ǞǬǭǮǤ ǫǬǤǫǜǠǜ Ǯǜ ǫǡǭǨǜ ljǜǞǡǠǤ ǫǬǤǧǜǟǪǾǜǞǜȆǡ ǠǬǜǨǭǦǪǟ
ǾǪǟǪ ² ǦǪȆ ǝǡǧǡ ǠǧǜǦǡ ʸˈˇːˑ ˬ˖˕˓ˑ ˄˃ːˈ ˒ˑˇ˓˃ːˋˑǡ ʝˍˋ˕ˋ ˔ˈ ˬˈˇ˃ː ˔˓˒˔ˍˋ ˔ˑˍˑǡ ǪǭǩǪǞǩǡ ǪǠǧǤǦǡ ǩǜǬǪǠǩǡ ǧǤǬǤǦǡ ǮǡǦǭǮǜ ǭǜǞǬǡǨǡǩǪǨ ǠǪǝǯ

ǮǜǣǝǤǩǜ ² ǢǡǩǤǩǜ ǫǪǬǪǠǤDzǜ ʖˑ˅ˈ ˔ˎ˖ˆˈ ˋ ˍ ˔ˈ˄ˈ ˒˓ˋˊˋ˅˯ˈǣ ʞ˃ ˒ˑ˔ˬˈˇˈ ˥ˑˆ˃ ˑˇ ˏˈˆˇ˃ː˃ǡ 2. NjǬǤǫǬǡǨǤ ǭǡ Ǡǜ ǟǪǞǪǬǤǴ ǩǜ dzǜǭǯ Ǫ ǭǞǪǨ ǪǨǤȅǡǩǪǨ ǬǪǨǜǩǯ džƵǏǓljǁ njǁǓDŽ
DŽǭǮǜǦǩǤ ǪǭǪǝǤǩǡ ǫǬǪǣǩǪǟ ǮǡǦǭǮǜ ǩǜ ǫǬǤǨǡǬǯ ǪǠǜǝǬǜǩǪǟ ǦȆǤǢǡǞǩǪǟ
ǢǡȅǦǪǞǜǮǤ ² ǢǡȅǩǪ Ƿʠˎ˖ˆˈ ˏˑˬˈǡ ˘ˋ˕˓ˑ ˒ˑ˘ˋ˕˃ˬ˕ˈǡ ʝˇˏ˃˘ ˒ˑ˥ˈǡ ˖ ˕˃ˊ˄ˋː˖ ˇˑ˥ˈǡ Ǡǡǧǜ ǍǫǬǡǨǤ ǭǡ Ǡǜ ǟǜ ǫǬǡǠǭǮǜǞǤǴ ǮǜǦǪ Ǡǜ ǯǞǡǬǤǴ ǠǬǯǟǡ ǯ ȆǡǟǪǞǡ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮ ǫǪǡǣǤȄǜ
ǩǡǭǮǬǫȅǤǞǪ ǤǴdzǡǦǤǞǜǮǤ ǞǬǡǠǩǪǭǮǤ Ǥ ǫǪǠǭǮǜǦǩǡǴ ǤDZ Ǡǜ ǟǜ ǫǬǪdzǤǮǜȄǯ ǫǬǪǣǜ ǠǬǜǨǜ ǩǜǯǦǡ
ʠˈˇˎ˃ˬ˕ˈ ˏˋ ˑˇ ˏˈˆˇ˃ː˃ ˥ˑˆ˃ǡ ʢ ˕˃ˊ˄ˋː˖ǡ ˖ ˄ˋˎ˃ ʙ˓˖˛ˈ˅˙˃ǡ Ǫ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ
ǠǤǝǜ ² ǭǞǤǧǡǩǜ ǮǦǜǩǤǩǜ 3. NjǪǦǜǢǤ ǬǜǣǧǤǦǯ ǤǣǨǡǾǯ ǬǜǠȆǡ ǯ ȄǡǠǩǪǨ ǠǬǜǨǭǦǪǨ Ǡǡǧǯ Ǥ ȆǡǟǪǞǪȄ ǮǡǪǬǤȄǜ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ
ǫǬǪǮǦǜǩǜ ǣǧǜǮǪǨ ʝˍˋ˕ˋ˕ˈǡ ˛˕ˑ ˯ˈ˒˛ˈ ˏˑˉˈ˕ˈǡ ʱˈ ˑˇ ˔ˍˑ˓ˑ ˙˃˓˔˕˅ˑ ˒ˑ˔˕˃ː˖ˎˑǢ ǫǪǣǪǬǤǴǩǪȄ ǤǧǤ ǰǤǧǨǭǦǪȄ ǜǠǜǫǮǜDzǤȄǤ ǤǭǮǪǬǤȄǜ
ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ
ǦǜǠǤǰǜ ² ǭǪǨǪǮ ʝ˒˃˛ˋ˕ˈǡ ˛˕ˑ ˕˅˓˥ˈ ˏˑˉˈ˕ˈǢ ʏ ˅ˋ˥ˈ ˆ˃ ˔˕˃˓˃˙ ʸ˖ˆǦʐˑˆˇ˃ːˈǡ 4. DŽǣǜǝǡǬǤ ȄǡǠǩǯ ǦȆǤǟǯ Ǥ ǯǫǪǣǩǜȄ ǭǡ ǭǜ ȆǡǩǤǨ ǭǜǠǬǢǜȄǡǨ ǃǜǫǜǣǤ ǩǜ ǦȆǤǢǡǞǩǜ ǦǬǤǮǤǦǜ
ǦǪȄǤ ǩǜdzǤǩ ǤǣǟǧǡǠ ǦȆǤǟǡ Ȇǡǩ ǰǪǬǨǜǮ ǪǝǤǨ ǦǪǬǤDzǡ ǪǠǬǜǢǜǞǜ Ȇǡǩ
dzǪDZǜ ² ǞǬǭǮǜ Ǟǯǩǡǩǡ ǮǦǜǩǤǩǡ ʸˈˎǯ ˬ˃ǡ ˥ˈ˙ˑǡ ˏˋ˔ˎˋˏ ˒˖˕ˑ˅˃˕ˋǣ ʗ ˅ˋ˥ˈ ˆ˃ ˇˈ˅ˈ˕ ˏˋˎˋ ˛˖˓˃ǡ ǭǜǠǬǢǜȄ ljǜǫǬǜǞǤ ǧǤǦǪǞǩǪ ǬǡǴǡȆǡ ǦǪǬǤDzǜ ǭǞǪȄǡ ǪǨǤȅǡǩǡ ǦȆǤǟǡ

ǰǬǡǩǾǤȄǜ Ǧǯǧǜ ² ǟǬǜǾǡǞǤǩǜ ʤˑ˱˖ ʐ˃˰˔ˍ˖ ˑ˔˕˃˅ˋ˕ˋ ˆ˓˃ˇ˃ǡ ʠˑˍˑˎˑ˅˃ ˇˈ˅ˈ˕ ʸ˖ˆˑ˅ˋ˱˃ǣ
ǣǠǜȆǡ ǣǤǠǜǩǪ ǫǪ ǯǟǧǡǠǯ ǩǜ
ǰǬǜǩDzǯǭǦǤ ǠǞǪǬ ʛˋ˔ˎˋˏ ˥ˑˆ˃ ˍˑ˰˃ ˖ˏˑ˓ˋ˕ˋ ʛˋˎ˃ ˊˈ˕˃ ˬˈˇ˅˃ ˇˑ˚ˈˍ˃˛ˈǡ

ǭǪǞǬǜ ² ǭǞǡdzǜǩǜ ǮǬǫǡǣǜ ʗ ˖ ˆˑ˔˕ˋǡ ˥ˈ˙ˑǡ ˑˇˎ˃ˊˋ˕ˋǡ ʢ ː˃˓˖˚ˬˈ ˊˈ˕˃ ˊ˃ˆ˓ˎˋ˛ˈǡ

ǟǪǭǫǪǠǭǦǯ ǬǤȄǡdz ǝǡǭȄǡǾǜDZǯ ² ʢ ˕˃ˊ˄ˋː˖ ˖ ˄ˋˎ˃ ʙ˓˖˛ˈ˅˙˃ǡ ʑˬˈ˓ːˈ ˔ˎ˖ˆˈ ˍˑ˰˃ ˒˓ˋ˗˃˕ˋ˛ˈǡ
ǞǪǠǤǧǤ ǭǯ ǫǬǤȄǜǮǜǩ Ǥ ǯdzǮǤǞ
ǬǜǣǟǪǞǪǬ ʙ ˏˋˎ˖ ˕˃˔˕˖ ˔˕˃˓˙˖ ʸ˖ˆǦʐˑˆˇ˃ː˖ǡ ʖˈ˕˃ ˅ˑˇˈ ː˃ ˗˓ˈː˥ˋˬ˖ ˍ˖ˎ˖Ǥ

ǠǞǪǬǤǮǤ ² ǭǧǯǢǤǮǤ ʙ˃ ˛˖˓ˈ˅˃ ˇˈ˅ˈ˕ ʸ˖ˆˑ˅ˋ˱˃Ǣ ʙˑˇ ˆˑ˕ˑ˅ˈ ˔ˑ˅˓ˈ ˊ˃˔ˬˈˇˑ˛ˈǡ
ǫǪǭǧǯǢǤǞǜǮǤ
ʡ˃ˊ˄ˋː˃ ˏˈ ˕˃ ˉˈ˯ˍ˖ˬˈ ˏˑˬ˃Ǥdz ʡˈ ˆˑ˔˒ˑˇ˔ˍ˖ ˓ˋˬˈ˚ ˄ˈ˔ˬˈ˥˃˘˖Ǣ

ʒˑ˔˒ˑˇ˃˓˃ ˔ˎ˖ˆˈ ˒ˑ˔ˎ˖˛˃˛ˈǡ ʜ˃˅˃ˎˋ˛ˈ ˔ˎ˖ˆˈ ˋ ˔ˎ˖˛ˍˋ˰ˈǡ

ʡˈ ˔ˑˍˑˎ˃ ˥ˑˆ˃ ˑ˔ˈˇˎ˃˛ˈǡ ʜˈˍˑ ˇ˅ˑ˓ˋǡ ːˈˍˑ ˅ˋːˑ ˔ˎ˖ˉˋǤ

ʝ˒˓ˈˏˋ ˔ˈ ʠ˕˓˃˘ˋːˋ˱˖ ˄˃ːˈǡ ʧ˕ˑ ˄ˋˬ˃˛ˈ ˓ˋ˛˱˃ː˔ˍˈ ˆˑ˔˒ˑˇˈǡ

42 ǏƾNJǀ Ǐ NjnjNJǏǓƼƾƼƶǁ džƶDŽǂǁƾljNJǍǎDŽ 31

Речник Истраживачки задатак
Објашњења мање познатих Добро осмишљена питања помажу ти да своје
речи налазе се на маргинама знање примениш у тумачењу књижевног текста.
књижевног текста у којем се
појављују.

6

Укрштеница Појмовник
Kроз игру можеш обнављати знање. У појмовник се уводе објашњења књижевних термина
чије усвајање омогућава боље разумевање књижевних
дела. Уз књижевнонаучна знања, он обухвата и шире
појмове из области културе.

ljƼǏǓDŽLJDŽ ǍLjNJ NjNJƴLjNJƾljDŽdž

ǏdžnjǔǎǁljDŽǒƼ ǏǭǫǬǜǞǩǪ ǞǡǬǮǤǦǜǧǩǪ LjǪǮǤǞ ǦǪȄǤ ljǪǞǡǧǜ ǤǮǜǧ novella ² ǩǪǞǪǭǮ ² ǦǬǜȇǜ ǫǬǪǣǩǜ ǮǞǪǬǡǞǤǩǜ ǦǪȄǜ Ŷ ǍǤǨǪ LjǜǮǜǞǯȅ
ǭǡ ȄǜǞȅǜ Ǥ ǯ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ ǠǬǯǟǤDZ ǩǜǬǪǠǜ ǫǬǤǫǪǞǡǠǜ Ǫ ǩǡǦǪǨ ǩǡǪǝǤdzǩǪǨ ǠǪǟǜǾǜȄǯ ǭǜ ǤǣǬǜǢǡǩǪǨ ǫǪǡǩǮǪǨ
ƾǪǠǪǬǜǞǩǪ DZǪǬǤǣǪǩǮǜǧǜǩǪ ljǜdzǤǩ ǫǬǤǦǜǣǤ ǍǮǤǧǭǦǜ ǰǤǟǯǬǜ ǯ ǦǪȄǪȄ ǠǪǧǜǣǤ ǠǪ ǫǪǩǜǞȅǜȆǜ ǤǭǮǤDzǜȆǡ ǩǜȄǣǩǜdzǜȄǩǤȄǡ ǨǤǭǧǤ ǓǡǭǮǪ Ȅǡ ǣǜǭǩǪǞǜǩǜ ǩǜ ǜǩǡǟǠǪǮǭǦǪǨ
ǞǜȆǜ ǝǤǮǩǤDZ ǪǭǪǝǤǩǜ ǧǤǦǜ Ǥ ȆǡǟǪǞǤDZ ǫǪǭǮǯǫǜǦǜ ǯ ǤǭǮǤDZ ǬǡdzǤ ǩǜ ǦǬǜȄǯ ǯǣǜǭǮǪǫǩǤDZ ǭǮǤDZǪǞǜ ǯ ǣǜǫǧǡǮǯ ǎǞǪǬǜDz ǜǯǮǪǬǭǦǡ ǩǪǞǡǧǡ Ȅǡ ǤǮǜǧǤȄǜǩǭǦǤ ǫǤǭǜDz ƮǪǞǜǩǤ
ǦȆǤǢǡǞǩǪǨ Ǡǡǧǯ ƴǯǩǜǦ ǭǯǫǬǪǮǭǮǜǞȅǡǩ ǟǧǜǞǩǪǨ ǫǡǭǨǤ ƾǬǭǮǜ ǦǪȄǜ ǭǜǠǬǢǤ ǧǤǬǭǦǡ ǡǫǭǦǡ Ǥ ƽǪǦǜdzǪ NJǩ Ȅǡ ǩǜǫǤǭǜǪ ǣǝǤǬǦǯ ǩǪǞǡǧǜ ǀǡǦǜǨǡǬǪǩ
ȄǯǩǜǦǯ ǯ ǠǬǜǨǤ džȆǤǢǡǞǩǪǭǮ Ȅǡ ǯǨǡǮǩǪǭǮ ƾǬǭǮǜ ǠǬǜǨǭǦǡ ǡǧǡǨǡǩǮǡ ǜ ǣǜǞǬǴǜǞǜ ǮǬǜǟǤdzǩǪ
Ǡǡǧǜ ǃǧǜǮǩǜ ȄǜǝǯǦǜ Ǥ ǠǡǞǡǮ ǫǜǯǩǤDzǜ NjǬǞǤ ǫǯǮ ǭ NjǬǜǞǪǭǧǜǞǩǤ ǫǬǜǣǩǤǦ ǩǜ ǦǪȄǤ ǪǮǜDz ǞǪǠǤ ǭǤǩǜ ǩǜ ƼǯǮǪǬǭǦǯ ǩǪǞǡǧǯ ǪǠǧǤǦǯȄǡ
ǪDzǡǨ ǩǜ ȄǯǮǬǡȆǡ Ȅǡ džȆǤǢǡǞǩǤ ǬǪǠ ǦǪȄǡǟ ǪǠǧǤǦǯȄǡ ȄǯǮǬǡȆǡ ƾǬǭǮǜ ǯǨǡǮǩǪǭǮǤ ǫǬǡǨǜ ǭǬǡǠǭǮǞǯ x ǭǜǢǡǮǪ ǫǬǤǫǪǞǡǠǜȆǡ Ǫ ȄǡǠǩǪǨ ǣǩǜdzǜȄǩǪǨ ǠǪǟǜǾǜȄǯ Ǥǣ ǢǤǞǪǮǜ
ǭǯǝȄǡǦǮǤǞǩǪǭǮ Ǥ ǭǜǢǡǮǪǭǮ DŽǨǡ ǐǡǨǤǩǡ ȇǡǬǦǡ ǤǣǬǜǢǜǞǜȆǜ ǯ ǦǪȄǯ ǭǫǜǠǜ ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮ Ǥ ǨǯǣǤǦǜ
ljǜdzǤǩ ǩǜ ǦǪȄǤ ǭǡ ǬǜǣǧǤdzǤǮǤ ǡǧǡǨǡǩǮǤ ǦȆǤǢǡǞǩǪǟ Ǡǡǧǜ ƾǬǭǮǜ ǢǤǞǪǮǤȆǡ ǦǪȄǯ Ȅǡ NjǤǧǤǫǡǩǠǜ ǯǠǜǬǤǪ ȄǯǩǜǦǜ ǦǪȄǤ ǭǡ ǠǪǟǪǠǤǪ ǩǡǪdzǡǦǤǞǜǩǪ
ǫǪǞǡǣǯȄǯ ǯ ȄǡǠǤǩǭǮǞǡǩǯ ǯǨǡǮǩǤdzǦǯ DzǡǧǤǩǯ ǓǪǞǡǦ ljǜȄȄǡǠǩǪǭǮǜǞǩǤȄǜ ȄǡǠǤǩǤDzǜ ǫǬǤǫǪǞǡǠǜȆǜ ǤǧǤ x ǭǜǠǬǢǤ ȄǡǠǜǩ ǠǪǟǜǾǜȄ ǨǜȆǤ ǝǬǪȄ ǧǤǦǪǞǜ Ǥ ǭǞǤDZ ǫǡǮ ǡǮǜǫǜ ǯ
ǦǪǟǜ ƽǜǩǪǞǤȇ ǍǮǬǜDZǤȆǜ ǭǬǡȇǡ ǩǜ ǫǯǮǯ ǫǬǡǨǜ džǪǭǪǞǯ ǩǜȄǯǢǜ ǮǡǨǜǮǭǦǜ ȄǡǠǤǩǤDzǜ ǦǪȄǜ ǭǡ Ǡǜȅǡ ǩǡ
džȆǤǢǡǞǩǪ ǠǡǧǪ ǩǜǨǡȆǡǩǪ ǭDzǡǩǭǦǪǨ ǤǣǪǾǡȆǯ ǬǜǣǧǜǢǡ NjǬǪǣǩǜ ǮǞǪǬǡǞǤǩǜ ǭǜ ǤǣǬǜǢǡǩǪǨ ǬǜǣǞǪȄǯ ǬǜǠȆǡ ǡǦǭǫǪǣǤDzǤȄǯ ǣǜǫǧǡǮ ǦǯǧǨǤǩǜDzǤȄǯ ǫǡǬǤǫǡǮǤȄǯ Ǥ
ǍǮǤǧǭǦǜ ǰǤǟǯǬǜ ǦǪȄǜ ǭǡ ǭǜǭǮǪȄǤ ǪǠ ǫǪǩǜǞȅǜȆǜ ǤǭǮǪǟ ǫǪǡǩǮǪǨ ǦǪȄǜ ǫǬǤǫǪǞǡǠǜ Ǫ ǩǡǦǪǨ ǩǡǪǝǤdzǩǪǨ ǬǜǭǫǧǡǮ
ǭǜǨǪǟǧǜǭǩǤǦǜ ǯǩǯǮǜǬ ǭǮǤDZǜ ljǜǠǤǨǜǦ NjǡǬǡ Ǥǣ Ǡǡǧǜ ǠǪǟǜǾǜȄǯ DŽǭǮǬǜǢǤǞǜdzǦǤ ǮǯǨǜdzǤ ǪǝȄǜǴȆǜǞǜ x ǫǬǤǫǪǞǡǠǜȆǡ Ȅǡ ǞǬǡǨǡǩǭǦǤ Ǥ ǫǬǪǭǮǪǬǩǪ ǪǟǬǜǩǤdzǡǩǪ
NjǬǞǤ ǫǯǮ ǭ ǪDzǡǨ ǩǜ ȄǯǮǬǡȆǡ ǏǫǯǮǡ ǯ ǣǜǟǬǜǠǜǨǜ ǯ Ǥ ǞǬǡǠǩǯȄǡ ǦȆǤǢǡǞǩǪ ǠǡǧǪ NJǝǧǤǦ ǫǡǭǨǡ ǦǪȄǜ x ǯǫǪǮǬǡǝǜ ǯǩǯǮǬǜǴȆǡǟ ǨǪǩǪǧǪǟǜ Ǥ ǮǪǦǜ ǭǞǡǭǮǤ ǠǪǫǬǤǩǪǭǤ
ǠǬǜǨǤ ǍǮǜǧǩǜ ǤǧǤ ǫǪǦǬǡǮǩǜ ǟǬǜǩǤDzǜ ǤǣǨǡǾǯ ǬǡdzǤ ǭǡ ǭǜǭǮǪȄǤ ǪǠ dzǡǮǬǩǜǡǭǮ ǭǮǤDZǪǞǜ ǬǜǭǫǪǬǡǾǡǩǤDZ ǡǨǪDzǤǪǩǜǧǩǪǨ Ǥ ǫǭǤDZǪǧǪǴǦǪǨ ǫǬǤǦǜǣǤǞǜȆǯ ǧǤǦǪǞǜ
ǦǪȄǜ Ȅǡ ǯǭǧǪǞȅǡǩǜ ǬǤǮǨǪǨ ǀǬǜǨǭǦǜ ǞǬǭǮǜ ǯ ǦǪȄǪȄ ǯ ǠǞǜ ǦǜǮǬǡǩǜ Ǥ ǠǞǜ ǮǡǬDzǡǮǜ DŽǨǡ ǜǯǮǪǬǜ x ǠǪ ǬǜǭǫǧǡǮǜ ǠǪǧǜǣǤ ǩǜǟǧǪ ǤǣǩǡǩǜǠǩǤǨ ǪǝǬǮǪǨ ǯ ǩǜǬǜDzǤȄǤ
ǟǧǜǞǩǤ ȄǯǩǜǦ ǭǮǬǜǠǜ ǣǝǪǟ ǟǬǡǴǦǡ ǦǪȄǯ Ȅǡ ǫǪdzǤǩǤǪ ǮǡǦǭǮǜ NJ ǫǬǤdzǤ Ǥ ǫǬǤdzǜȆǯ ƾǬǭǮǜ ǦǪǨǡǠǤȄǡ
ǀǯDZǪǞǩǜ ǠǡǧǜǮǩǪǭǮ ǯ ǦǪȄǪȄ ǨǪȇ ǤǣǬǜǢǜǞǜȆǜ ǠǪǞǪǠǤ ǦǪȄǜ ǭǡ ǣǜǭǩǤǞǜ ǩǜ ǩǡǭǫǪǬǜǣǯǨǯ ǣǜǝǯǩǤ NjǭǤDZǪǧǪǴǦǜ ǨǪǮǤǞǜDzǤȄǜ ǪǮǦǬǤǞǜ ǠǯǴǡǞǩǡ ǪǭǪǝǤǩǡ ǧǤǦǜ ȆǡǟǪǞ
ǠǪ ǭǮǞǜǬǜȆǜ ǮǞǪǬǡǞǤǩǡ ǩǜǬǪdzǤǮǡ ǞǬǭǮǡ ǍǮǤǧǭǦǜ ǩǡǫǜǢȆǤ Ǥ ǬǜǭǡȄǜǩǪǭǮǤ ȄǯǩǜǦǜ ǃǝǤǬ ǠǪǟǜǾǜȄǜ ǯǩǯǮǬǜǴȆǤ ǢǤǞǪǮ ƴǯǩǜǦ ǤǣǬǜǢǜǞǜ ǭǞǪȄǜ ǪǭǡȇǜȆǜ ǬǜǭǫǪǧǪǢǡȆǜ
ǰǤǟǯǬǜ ǯ ǦǪȄǪȄ ǠǪǧǜǣǤ ǠǪ ǫǪǩǜǞȅǜȆǜ ǤǭǮǤDZ ǬǡdzǤ ǩǜ ǦǪȄǤ ǭǯ ǯǣǬǪdzǩǪ ǫǪǭǧǡǠǤdzǩǪ ǫǪǞǡǣǜǩǤ ǯ ǞǬǡǨǡǩǯ Ǥ ǬǜǣǨǤǴȅǜȆǜ LjǪǩǪǧǪǟǪǨ Ǥ ǯǩǯǮǬǜǴȆǤǨ ǨǪǩǪǧǪǟǪǨ ǤǣǬǜǢǜǞǜ
ǫǪdzǡǮǦǯ ǯǣǜǭǮǪǫǩǤDZ ǭǮǤDZǪǞǜ ǯ ǫǡǭǨǤ NJǮǨǤdzǜǬ ǭǡ ǭǮǜȆǡ ǭǞǡǭǮǤ Ǥ ǫǪǠǭǞǡǭǮǤ ȄǯǩǜǦǜ LjǡǾǯǮǤǨ ȄǯǩǜǦǪǞ ǦǜǬǜǦǮǡǬ
ǫǬǤǩDzǡǣǡ ǯ Ǡǡǧǯ ǃǧǜǮǩǜ ȄǜǝǯǦǜ Ǥ ǠǡǞǡǮ ǫǜǯǩǤDzǜ ǪǮǦǬǤǞǜ ǭǡ Ǥ ǯ ȆǡǟǪǞǤǨ ǫǪǭǮǯǫDzǤǨǜ ǫǬǡǨǜ ǠǬǯǟǤǨ ǧǤǦǪǞǤǨǜ ǯ
ǠǤȄǜǧǪǟǯ ǭǜ ȆǤǨǜ Ǥ ǯ ǪǠǩǪǭǯ ǫǬǡǨǜ ǭǬǡǠǤǩǤ ǯ ǦǪȄǪȄ ǢǤǞǤ

ǏǩǯǮǬǜǴȆǤ ǨǪǩǪǧǪǟ ǫǬǡǠǭǮǜǞȅǜ ǩǡǤǣǬǡdzǡǩǪ ǬǜǣǨǤǴȅǜȆǡ
ǧǤǦǜ ǏǩǯǮǬǜǴȆǤ ǨǪǩǪǧǪǟ Ȅǡ ǯ ǫǬǞǪǨ ǧǤDzǯ Ǥ ǤǭǫǪȅǜǞǜ ǭǡ ǯ
ǭǧǪǢǡǩǤǨ ǩǜȄdzǡǴȇǡ ǝǡǣǤǣǧǜǣǩǤǨ ǭǤǮǯǜDzǤȄǜǨǜ ǯ ǦǪȄǤǨǜ ǭǡ ǧǤǦ ǩǜǾǡ
ǏǫǪǮǬǡǝȅǜǞǜ ǭǡ Ǡǜ ǝǤ ǭǡ ǤǭǮǜǦǧǪ ǫǭǤDZǪǧǪǴǦǪ ǭǮǜȆǡ ȄǯǩǜǦǜ ȆǡǟǪǞǡ
ǩǜȄǤǩǮǤǨǩǤȄǡ ǨǤǭǧǤ Ǥ ǪǭǡȇǜȆǜ LJǤǦ ǭǞǪȄǜ ǬǜǣǨǤǴȅǜȆǜ ǤǣǩǪǭǤ ǝǡǣ
ǧǪǟǤdzǦǪǟ ǬǡǠǜ ǪǩǜǦǪ ǦǜǦǪ ǭǡ ȄǜǞȅǜȄǯ ǯ ȆǡǟǪǞǪȄ ǭǞǡǭǮǤ

ƽǁLJǁǔdžƼ NJ ƼǏǎNJnjǏ džƵǏǓljǁ njǁǓDŽ

ǍǤǨǪ LjǜǮǜǞǯȅ ǬǪǾǡǩ Ȅǡ ǯ ǔǤǝǡǩǤǦǯ ǯ ǀǜǧǨǜDzǤȄǤ ƽǤǪ Ȅǡ ǩǪǞǡǧǜ ǫǭǤDZǪǧǪǴǦǜ
ǯdzǤǮǡȅ ǯ ǠǜǧǨǜǮǤǩǭǦǤǨ ǭǡǧǤǨǜ ǢǤǞǡǪ ǯ ǒǬǩǪȄ ƿǪǬǤ Ǥ ǯ ƽǡǪǟǬǜǠǯ NjǤǭǜǪ Ȅǡ ǨǪǮǤǞǜDzǤȄǜ
Ǫ ǢǤǞǪǮǯ ȅǯǠǤ ǯ ǀǜǧǨǜDzǤȄǤ ǒǬǩǪȄ ƿǪǬǤ Ǥ ƽǡǪǟǬǜǠǯ ǩǜ ǬǡǜǧǤǭǮǤdzǦǤ ǩǜdzǤǩ ǯǩǯǮǬǜǴȆǤ ǨǪǩǪǧǪǟ
ǩǜǭǮǪȄǡȇǤ Ǡǜ ǩǜǭǧǤǦǜ ǭǮǞǜǬǩǡ ȅǯǠǡ Ǥ ǠǪǟǜǾǜȄǡ ljǜȄǫǪǣǩǜǮǤȄǜ ȆǡǟǪǞǜ Ǡǡǧǜ ǭǯ ǯǩǤȄǜȇǡȆǡ
ǫǬǤǫǪǞǡǮǦǡ NjǪǞǜǬǡǮǜ NjǤǧǤǫǡǩǠǜ NjǪǴȅǡǠȆǤ ǞǤǮǡǣǪǞǤ ǍǞǡǮǜ ǪǭǞǡǮǜ ljǪǞǪ
ǪǬǯǢȄǡ ǦǜǪ Ǥ ǬǪǨǜǩ ƽǜǦǪȆǜ ǰǬǜ ƽǬǩǡ LjǜǮǜǞǯȅ Ȅǡ ǦǧǜǭǤǦ ǩǜǴǡ ǬǡǜǧǤǭǮǤdzǦǡ
ǦȆǤǢǡǞǩǪǭǮǤ ǨǜȄǭǮǪǬ ǫǬǤǫǪǞǡǠǜdz ǦǜǦǪ ǟǜ Ȅǡ ǩǜǣǞǜǪ DŽǞǪ ƼǩǠǬǤȇ

ǏƾNJǀ Ǐ NjnjNJǏǓƼƾƼƶǁ džƶDŽǂǁƾljNJǍǎDŽ 97

Белешка о аутору Кључне речи
Ту се налазе основни подаци о аутору Налазе се на крају
чији се текст чита и тумачи. сваке лекције. То су
значајне појединости
из света књижевног
дела и појмови који
су важни за његово
разумевање.

7

У свету књижевног
дела

■ Новак Радонић, Виле крунишу Бранка

8

Књижевност и друге уметности

Уметност је духовна делатност у којој моћ изражавања и надахнуће – дар за стварање,
обликовања доводи до стварања творевине нарочите вредности инспирација
– уметничког дела. Особе које стварају уметничко дело називају се
уметници. Уметност је настала као резултат човекове потребе да чулан – који се опажа, сазнаје
ствара лепоту и омогућава другима да уживају у њој. чулима

Уметничко дело је плод уметниковог надахнућа, његове чулна машта – способност
даровитости, креативности, оригиналности и дуготрајног рада. свести да под утицајем
Уметничко дело оживљава чулну машту, подстиче размишљање, уметничких садржаја ствара
разноврсна осећања, утиске и доживљаје читалаца, гледалаца или слике, представе, мисли, да
слушалаца. их активно замишља и да
посредством њих ужива и
Уметност је стара по постанку колико и само човечанство. сазнаје
Сматра се да је у почетку била синкретична, а да су се с временом
издвајале и обликовале различите врсте уметности. У балету утисак – субјективно
се свет уметничког дела изражава игром, мимиком, покретом и осећање, импресија
ритмичким кретњама, који су најчешће усклађени са музиком. Да би
се драмски текст извео на позоришној сцени, неопходно је укључити синкретична – у њој су
разноврсне уметности (режију, глуму, музику, сликарство, игру, се прожимали елементи
костимографију, сценографију и друго). По узору на књижевно дело различитих уметности
може настати либрето за балет, оперу и оперету.
либрето – текст за музичко-
Уметничка дела изражавају осећања, размишљања и ставове -сценско дело (оперу,
уметника, али и друштва у којем су настала и времена у којем оперету)
уметници стварају. Истински вредна уметничка дела садрже
универзалне вредности и преносе хумане, човекољубиве идеје. универзална – општељудска,
свевременска вредност
Улога уметности је да: богати људски ум и дух, шири сазнајне
видике, помаже у разумевању прошлости и садашњости, буди
осећање лепога, духовно уживање и пријатност, васпитава,
усавршава људско друштво и међуљудске односе, омогућава
упознавање других народа и култура, повезује људе и оплемењује их.

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 9

Врсте уметности

У зависности од средства уметничког изражавања и
обликовања стварности разликују се следеће врсте уметности:

Врсте Уметничка Уметници Уметничка
уметности дела средства
Књижевност песници, писци, драмски
књижевни писци речи
Музика текстови композитори, оперски
Сликарство певачи, интерпретатори звуци, тонови,
Архитектура музичка композиција, музичари ритам
композиција сликари
Вајарство линија, боја
цртеж, слика архитекте
Игра грађевина, грађевински
архитектонски вајари материјали,
Филм објекат простор
Сценска
уметност скулптура маса, простор,
скулпторски
кореографија, материјали
балетска
представа кореографи, балетски играчи ритмички покрети,

филм (балерине, балетани) кораци и фигуре

позоришна филмски аутори (сценариста, покретне слике
представа редитељ, глумци) (кадар, монтажа,
сценарио, режија)
драмски писци, глумци,
сценографи, костимографи драмски текст

Према средствима изражавања и обликовања стварности,
уметности могу бити:

 просторне (сликарство, вајарство, архитектура, уметничка
фотографија);

 временске (књижевност, музика);
 просторно-временске (глума, игра, филм, говорништво);
 примењене уметности (керамика, ћилимарство,

драгуљарство, дуборез и слично).

10

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

„Уметничко дело је прожето уметниковом мишљу и емоцијом.
Оно је сама та мисао и емоција опредмећена (оваплоћена) у виду
неког конкретног предмета (књиге, скулптуре, музичке партитуре)
који ми опажамо својим чулима. Уметност је, дакле, таква човекова
духовна делатност којом он ствара конкретне предмете (уметничка
дела), прожете његовим сазнањем о свету и животу. (...)

Читајући неко књижевно дело, или гледајући неку слику
или скулптуру, или слушајући неку музичку сонату, ми имамо
уметнички (естетски) доживљај. У опажању тог књижевног дела,
или те скулптуре, или те сонате, учествује и наша емоција и наша
мисао у складу са оном мишљу и емоцијом коју је уметник унео у
та дела. Уметничка дела чулно доживљавамо и учествујемо у том
доживљавању својом маштом и својом емоцијом. У уметности тај
сазнајни елеменат чак не мора бити примаран: у њој ми уживамо
у томе што се на непосредан начин, путем чулног опажања једног
уметничког предмета, стапамо са мишљу и емоцијом уметника који
је створио тај предмет. Када читамо Змајеве стихове:

Ала је леп Тамо Дунав
Овај свет, Злата пун,
Онде поток, Онде трава,
Овде цвет; Овде жбун.
Тамо њива, Славуј пева,
Овде сад; Не знам гди,
Ено сунца, Овде срце,
Ево хлад; Овде ти!

онда ми не сазнајемо из ове песме неку нову истину о природи, естетика – област
него доживљавамо радост и раздраганост песникову због пуноће филозофије која проучава
света и остварене љубавне среће. лепоту и лепо у природи и
уметностима
У сваком уметничком доживљају снажно се активира и наша
емоција и наша машта, поред наше мисли.” естетски – који се односи на
естетику
(Драгиша Живковић, Теорија књижевности са теоријом
писмености, стр. 5–6) естетски доживљај –
осећање лепога, духовно
„Лепота је видљива, али недостижна и незадржива; не да се уживање и пријатност
ухватити, не може се украсти, нема се за што купити, нити се може
од људи отети ни од Бога измолити; као привиђење је нестварно и
кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке.”

Иво Андрић

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 11

РАД НА ТЕКСТУ

1. Прочитај пажљиво наведену песму Јована Јовановића Змаја. Опиши
природни амбијент који је приказан у песми. Каква је атмосфера
у песми створена посредством пејзажа? Са чим песник пореди
лепоту света и које јој моћи приписује? Запази реч којом се читаоци
сугестивно укључују у свет песме и постају њен део. На каква те
размишљања подстиче наведена песма? Која расположења Змајеви
стихови побуђују у теби?

2. Која врста уметности посебно привлачи твоју пажњу? Објасни због
чега. Одабери уметничко дело које је оставило снажан утисак на
тебе и прикажи његов садржај на часу. Образложи укратко чиме се
то уметничко дело издваја од других. Објасни због чега одабрано
дело сматраш значајним. Какву улогу има машта у том делу? Које
све особине дело треба да има да би било уметничко?

Хад – грчки бог доњег света, ЗАНИМЉИВОСТ
краљевства мртвих
Мит о Орфеју
Зевс – врховно божанство Магичност и снагу стваралаштва најбоље илуструје мит о Орфеју.
које управља ветровима, Орфеј је био певач којег су веома поштовали у древној Грчкој. Он је био син
облацима, кишом, муњама и Калиопе, музе епске поезије. Када је умрла његова жена Еуридика, он је
громовима био толико ожалошћен да је престао да пева и да свира. Одлучио је да оде
у подземни свет у нади да ће Еуридику повратити из света мртвих. Својом
Персефона – кћи Зевса и чудесном музиком Орфеј је опчинио Харона, чамџију који га је превезао
Деметре, богиње земље преко подземне реке Стикс, и троглавог Кербера који га је пропустио у
подземни свет. Ганути његовом песмом, владар подземног света Хад и
Mнeмoсинa - из рoдa титaнa, његова жена Персефона одлучили су да пусте Еуридику назад на светлост
пeрсoнификaциja пaмћeњa сунца. Они су Орфеју поставили услов да се не сме осврнути да погледа
и сeћaњa. Смaтрaнa je Еуридику док не изађу на светлост дана. Међутим, Орфеј је толико био
прoнaлaзaчeм jeзикa и рeчи обузет љубављу да није могао да одоли и да се не окрене. На самом
изласку из света мртвих Орфеј се осврнуо и тада је Еуридика заувек
враћена у Хадово царство.

О музама
Древни Грци су веровали да богови преко својих гласница – муза,
шаљу надахнуће уметнику. Музе су биле ћерке бога Зевса и Мнемосине.
Играле су и певале на светковинама које су приређивали богови и хероји.
Музе су за Грке биле инспирација у поезији, музици и плесу. Свака од њих
била је заштитница неке уметности. Еутерпа је била заштитница лирског
песништва, Калиопа – епске поезије, Мелпомена – муза трагичке поезије,
Талија – заштитница комедије, Ерато – муза љубавне поезије. Песници су
често своја дела започињали призивањем муза (инвокацијом).

12

Андрићград ■ Рафаело, Парнас, детаљ
У Вишеграду је у јуну 2011. године започета изградња Андрићграда са музама
(Каменграда). Град се подиже поред чувеног моста на Дрини о коме је наш
нобеловац Иво Андрић писао у роману На Дрини ћуприја. То је једини град  Литература: Рене Велек
на свету који је у целини посвећен неком писцу и његовом књижевном и Остин Ворен, Теорија
делу. књижевности, Београд,
Нолит, 1991; Иво Тартаља,
■ Андрићград у Вишеграду Теорија књижевности,
Београд, Завод за уџбенике
ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ и наставна средства,
1998; Драгиша Живковић,
Теорија књижевности са
теоријом писмености,
Београд, Драганић, 2001.

„Уметност је најлепше што човек себи дарује.”
Анри Лефевр

„Права уметност остаје за вечност.”

Лудвиг ван Бетовен

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 13

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК

1. Пред тобом су три уметничка дела – свако од њих представља једну

уметност. Најпре их упореди, а затим одреди којој врсти уметности

Доситеј Обрадовић – српски припадају.
писац и просветитељ
(1739–1811)

репродукција – копирање
оригиналног уметничког
дела штампањем или
електронским путем

■ Арсеније Теодоровић, ■ Манастир Ново ■ Доситеј Обрадовић,
Доситеј Обрадовић, уље Хопово, подигнут у 16. Мезимац, издао Павле
на платну, 1819, Галерија веку, обновљен 1752. Соларић, Будим, 1818.

Матице српске

2. Многе од Змајевих песама изводе певачи староградске или забавне
музике. Пронађи у Змајевој збирци песама Ђулићи примере песама
које се и данас певају. Установи универзалну вредност уметничког
стварања. Припреми се да о томе говориш на часу.

3. Посматрај портрет Јована Јовановића Змаја из младости и
песникову фотографију. Упореди фотографију са уметничком
репродукцијом. Која од ових репродукција више привлачи твоју
пажњу? Објасни због чега. Шта ти је на портрету песника из
младости занимљиво? Шта на основу фотографије сазнајеш?
Које особине треба да има фотографија да бисмо је назвали
уметничком?

КЉУЧНЕ РЕЧИ

уметност, врсте ■ Јован Јовановић Змај – српски песник ■ Новак Радонић, Mлади Јован
уметности, уметник,
уметничка дела, и лекар (1833–1904) Јовановић Змај, 1854, Галерија Матице
уметничка изражајна
средства, естетски српске
доживљаји,
синкретичност

4. Одабери уметничко дело у коме препознајеш синкретичност (балет,
мјузикл, опера). Уочи изражајне елементе различитих уметности (реч,
глума, плес, слика, музика). Какву улогу они имају у одабраном делу?

14

Појам и назив књижевности

Књижевност се током историје различито називала. Најстарији изображен – васпитан, учен,
назив за књижевност потиче из грчког (хеленског) језика и гласи обучен
грамматики. Та је реч означавала азбуку, писменост и познавање
вештине писања. На латинском језику хеленска реч грамматики уметничка књижевност –
преведена је као litteratura и изведена је од корена речи littera естетски вид језичког
у значењу слова. Испрва је литература означавала познавање стваралаштва
абецеде, начитану и образовану особу, као и списак стручних књига
из одређених области. белетристика – лепа
књижевност
Реч књижевност је настала од речи књига, која је у народној
поезији употребљавана у значењу писмa и писањa. У епској песми књижевноуметнички текст –
јунак пише или добија писмо („књигу пише ага од Рибника”), а књижевни текст који има
помињу се и „књиге староставне” из којих се, према народном уметничка (естетска) својства
веровању, може прорећи будућност.

Реч књижевност је до нас дошла из дубровачке књижевности и
помиње се у лексикону који је издао лексикограф Стули.

У 19. веку су се као синоними за реч књижевност користиле
и речи књижевство, књиженство и књижество за означавање
свих написаних текстова (историјских, филозофских, правних,
књижевних и слично). Стојан Новаковић у својој Историји српске
књижевности (1867) дефинише књижевност као „скуп свега
онога што је умна радња изображених народа учинила за науке
и књижевне уметности (речитост и поезију)”. Средином 19. века
устаљује се реч књижевност, коју први пут употребљава Ђуро
Даничић у књизи Рат за српски језик и правопис 1847. године.
Крајем 19. века реч књижевност означава само литерарно
стваралаштво које има одлике уметничког (естетског) дела. Такви
текстови су називани и белетристика. Данас се под књижевношћу
подразумевају сви књижевноуметнички текстови.

Књижевност као уметност речи

За књижевност се каже да је уметност речи. То значи да је
њено изражајно средство уметнички употребљена реч.

Језик у књижевном делу је сликовит, вишезначан, богат
стилским изражајним средствима и писан књижевноуметничким
стилом. Оригиналном комбинацијом речи успоставља се звук и
ритам књижевноуметничког текста. Читањем књижевноуметничких
текстова преносе се уметничке информације и подстичу

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 15

уметнички (естетски) доживљаји, осећање лепог и пријатног.
Књижевноуметнички текстови имају универзалне вредности и
разумеју се на свим просторима и у свим временима.

Песник Јован Јовановић Змај написао је збирку песама
Ђулићи, коју је посветио својој породици, супрузи и деци. Изузев
уводне песме, ниједна песма у збирци нема наслов, већ је означена
римским бројем. Пред тобом је једна од најпознатијих песама из
Змајеве збирке Ђулићи. Обрати пажњу на звук и ритам стихова.

чедо – дете Јован Јовановић Змај
XLVII
миље – осећање
задовољства, пријатности; Песмо моја, закити се цветом,
драгост, љубав, милина; мила, Песмо моја, замириши светом;
драга особа
Још сва срца охладнила нису,
славље – овде значи: славује Познаће те, песмо, по мирису!

симбол – материјални или Познаће те да си чедо миља,
апстрактни знак којим се Да ти љубав мајка и дадиља.
означава неки појам, идеја,
прикривени смисао Да си рада певати о сласти,
Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја, већ си на полету,
Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,
И сва срца што се силно љубе.

РАД НА ТЕКСТУ

1. Каква су осећања песника подстакла да напише XLVII „ђулић”?
Наведи главни мотив у овој песми. Које особине има песма којој се
песник обраћа? Кога све песма треба да поздрави? Како разумеш ту
песникову молбу?

2. Анализирај симболику коју мотив цвећа има у овој песми. Какве
доживљаје и мисаоне асоцијације цвеће подстиче у свести других?
Посредством којих мотива су приказана осећања љубави и
страсти? Шта симболизују птице које се у песми помињу?

3. У чему је лепота и значај поезије? Какву моћ има стваралаштво у
човековом животу?

16

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

„Читање је често упоређивано са путовањем. Као што путник
види више него онај ко седи на кућном прагу, свашта искуси и
неочекиване сусрете доживи, читалац открива незнане светове
и живот других људи. Упознаје човека боље него да га је на путу
сусрео. Читалац, као и путник, свој живот обогаћује. Светови
песничке маште немају граница ни у простору ни у времену, а број
им се увећава, стално.”

(Иво Тартаља, Теорија књижевности, стр. 7)

ПОЈМОВНИК  Литература: Рене Велек
и Ворен Остин, Теорија
У разумевању књижевног текста помажу нам лично искуство, књижевности, Београд,
способност уживљавања у субјективно искуство књижевних Нолит, 1991; Иво Тартаља,
ликова, фантазија, живо памћење, истраживачко посматрање, Теорија књижевности,
критичко мишљење, али и одговарајуће врсте читања. Београд, Завод за уџбенике
и наставна средства, 1998.
Истраживачко читање је усредсређено, пажљиво и детаљно
читање књижевног текста. Читалац пажљиво бележи своја КЉУЧНЕ РЕЧИ
запажања у тексту, подвлачи занимљивости и значајне делове
текста. Ово читање се назива и читање с белешкама. књижевност,
књижевно дело,
Доживљајно читање је стваралачка активност јер књижевноуметнички
подразумева да оно што смо прочитали истовремено оживимо текст, естетски
у нашој машти. Када се сећамо прочитаног дела, ми своја доживљаји, читање,
интересовања и очекивања са познатих спонтано преносимо и на тумачење
друге текстове. Док читамо књижевни текст, ми развијамо и даље
усавршавамо своју вештину читања и разумевања прочитаног,
а све то нам омогућава да се унесемо у уметнички свет дела, да
се саживимо са њим и у машти га дорадимо. И најзад, књижевни
текст нам омогућава уживање у читању.

Под тумачењем књижевног текста подразумева се
размишљање о његовим особинама, значењима, стваралачким
поступцима, порукама и естетским (уметничким) вредностима.
Познавање књижевнотеоријских појмова помаже нам да боље
разумемо појединости у конкретном делу, јер са одређеном
врстом дела повезујемо елементе и особине које такво дело
прате.

Интерпретација књижевног дела подразумева стручно,
поуздано и објективно тумачење књижевних текстова.

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 17

орашје – орахова шума Усмена (народна) књижевност

Књижевност обухвата усмена и писана уметничка књижевна дела.
Пре појаве писма постојала је усмена (народна) књижевност. Настала је у
колективу, преносили су је усмено даровити анонимни појединци – народни
певачи. Они су песме казивали или певали уз пратњу неког музичког
инструмента (најчешће уз гусле). Значајни су у традицији зато што су
сачували од заборава народно (усмено) стваралаштво.

Вук Стефановић Караџић је сматрао да је певач који је знао педесет
различитих песама лако могао да спева нову песму. Он је понављао речи
у одређеним типичним ситуацијама, започињао и завршавао песму на
исти начин (стереотипан почетак и завршетак). Захваљујући многобројним
понављањима народни певач је лакше и брже смишљао нову песму, али
и давао значај појединим збивањима. Усмена књижевност се у сваком
новом казивању појављивала у измењеном облику. Имала је важну улогу у
колективном животу друштвене заједнице.

Народна лирска песма
Лијепи Иве

Иве јаше кроз орашје.
Иве ли је? Сунце ли је?
Коњик ли је? Вила ли је?
Узда ли је? Звијезда ли је?
Седло ли је? Сребро ли је?

 Извор: Владан Недић, ■ Паја Јовановић,
Антологија народних лирских Коњаник, цртеж – студија
песама, Београд, Српска
књижевна задруга, 1972, стр.
132.

18

РАД НА ТЕКСТУ

1. Истраживачки и доживљајно прочитај народну лирску песму асонанца – стилска фигура
Лијепи Иве. Пажљиво анализирај звук и ритам песме. Подвуци која се састоји од понављања
самогласнике и сугласнике који се понављају у песми. Какав звучни истог самогласника унутар
ефекат настаје понављањем одређених сугласничких група? Утврди стиха, чиме се појачавају
естетску функцију асонанце и алитерације у песми. Како се постиже звучност и изражајност
звучна изражајност стихова (еуфоничност) у песми? песничког језика

2. Запази стихове који се понављају у песми. Размисли о томе шта се алитерација – стилска фигура
постиже понављањем у наведеној песми. која се састоји од узастопног
понављања истог сугласника
3. Упореди значење речи и њихову гласовну структуру. Проучи или сугласничке групе у више
основна значења речи сунце, вила, звезда, сребро и објасни њихово речи у стиху или у реченици
пренесено значење у песми.

4. Опиши визуелну слику коју су у твојој свести оживели наведени
стихови.

ПОЈМОВНИК

За народну поезију својствена су разноврсна понављања
(анафора, епифора, симплоха, анадиплоза). Све те четири стилске
фигуре називају се лирским паралелизмима.

Анафора је понављање истих речи на почетку узастопних
стихова у песми. Анафора има улогу у компоновању и у структури
песме и представља вид поетског начина изражавања народног
певача.

„Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу.”

(Народна песма Косовка девојка)

Епифора је стилска фигура у којој се речи понављају на крају
стихова у песми. Функција јој је да се понављањем истих речи
истакне јачина осећања, да се повежу различити мотиви и постигне
ритмичност.

Деспот Угљеш’: „Није, нег’ на мене!”
Војвод’ Гојко: „Није, нег’ на мене!”

(Народна песма Урош и Мрњавчевићи)

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 19

 Литература: Рене Велек Симплоха је понављање речи и на почетку и на крају стихова.
и Ворен Остин, Теорија „Може бити да је љутит Марко,
књижевности, Београд, може бити да је пијан Марко.”
Нолит, 1991; Иво Тартаља,
Теорија књижевности, (Народна песма Сестра Леке капетана)
Београд, Завод за уџбенике
и наставна средства, 1998. Анадиплоза је понављање последње речи или групе речи
једног стиха као почетне речи или групе речи наредног стиха.
Назива се и палилогија.

„Игличе венче над воду цвета,
над воду цвета, над воду вене,
над воду вене, над воду спада.”

(Лирска народна песма)

Цезура је стална или покретна граница између речи.
Условљена је ритмом и дели стихове на два дела (полустиха).

Симетрични осмерац има цезуру после четвртог слога (4+4).
„Град градила / б’јела вила,”
1. 2. 3. 4. цезура 5. 6. 7. 8.

(Народна песма Вила зида град)

Несиметрични осмерац има две цезуре (паузе), и то после
трећег и после петог слога (3+2+3).

„Осу се / небо / звездама,”
1. 2. 3. цезура 4. 5. цезура 6. 7. 8.

Паралелизам је стилски поступак карактеристичан за
народну књижевност. Реч је о активном поређењу, специфичном
виду понављања, које се у делу остварује гласовима, речима,
деловима стихова и читавим стиховима. Функција паралелизама је
да прикажу истовремене догађаје и направе поређење упоредних
радњи по сличности или по супротности.

КЉУЧНЕ РЕЧИ „Ми идемо преко села, „Осу се небо звездама,
Ој додо, ој додо ле! И равно поље овцама.”
усмена књижевност,
анафора, епифора, А облаци преко неба. (Вук, СНП, I, бр. 237)
анадиплоза, Ој додо, ој додо ле!”
симплоха, асонанца,
алитерација, (Вук, СНП, I, бр. 187)
паралелизам,
осмерац, цезура

20

Писана (ауторска) књижевност

Писана (ауторска) књижевност јавља се с проналаском писма. За
свако књижевно дело које је написао одређени аутор каже се да припада
ауторској књижевности. Аутор је стваралац оригиналног књижевног дела.
Он своје дело потписује именом и презименом. У писаној књижевности
књижевно дело је стално и непроменљиво и намењено је читању. Ауторску
поезију одликују: субјективност (изражавање личних осећања), исповедни
тон, емоционалност (осећајност) и оригиналност.

Јован Дучић
Звезде

Са острва Лопуда

Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Кô да роса пада у сребрној тмини.
У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова,
Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.
Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, кô падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања...
А море је пуно звезда, па их њише
И по жалу немом, празном и без сене,
Котрља их сву ноћ, кô песак и пене...

■ Винсент ван Гог, Звездана ноћ

 Извор: Јован Дучић, 21
Песме, приредио Живорад
Стојковић, Београд,
Просвета, 1968, стр. 50.

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

РАД НА ТЕКСТУ

1. Издвој осећања која у песми преовлађују. Наведи мисли лирског
субјекта. Како се лирски субјект осећа у присуству вољене особе?
Наведи којим се детаљима дочарава љубав. Какво расположење
доноси лирском субјекту осећање заљубљености? Образложи
зашто песма Звезде зрачи нежношћу и топлином.

2. Одреди тему песме. У томе ће ти помоћи наслов песме. Прати како
аутор развија тему посредством мотива. Уочи и објасни основне
мотиве у песми. Запази мотивске парове у песми (очи и звезде,
светлост и море). Протумачи пренесено значење речи звезде и
море у песми. Запази како се мотиви повезују у целину и како граде
песничке слике.

3. Детаљно анализирај песнички језик. Издвој и опиши основна
стилска изражајна средства у песми. Уочи улогу стилских фигура у
стварању слојевитог значења лирске песме.

4. Проучи композицију лирске песме. Одреди облик песме. Утврди
да ли песма има стални облик (сонет, катрен) или је испевана
слободним стихом. Анализирај број строфа и врсте строфа. Каквим
је стихом песма написана? Опиши особености стихова у песми.

5. Запази риме у песми. Испиши једну испод друге речи које се римују
и утврди како су повезане. Како се зове таква рима? Уочи њихово
значење у грађењу целине.

6. Опиши песнички језик: избор речи (именице, заменице, придеви,
глаголи и сл.), њихово значење, изражајност, ритмичност и
мелодичност.

ПОЈМОВНИК

мелодичност – ритам, Сви стихови у једној песми који имају једнак или приближно
интонација, рима; јединство исти број слогова, а међусобно су повезани римом и распоређени
звука и смисла у строфе с једнаким бројем стихова, чине везани стих. Одлике
везаног стиха су: има једнак број слогова (нпр. осмерац, десетерац);
укрштена рима – римују се цезура (пауза) дели стих на полустихове (нпр. 4+4, 4+6); у строфи
први и трећи, други и четврти могу да се смењују стихови који имају приближно исти број слогова
стих у катрену (седмерац и осмерац, десетерац и једанаестерац итд.) и рима.

обгрљена рима – римују се Рима је гласовно подударање речи на крају стихова или
први и четврти, други и трећи полустихова у песми.
стих у катрену
Лирски субјект (лирско ја) – лична перспектива, угао
парна рима – римују се први посматрања и размишљања из којег се пева. Не поистовећује се с
и други, трећи и четврти стих аутором песме.
у катрену

22

Сонет је облик песме која се састоји од четрнаест стихова  Литература: Рене Велек
распоређених у две строфе од по четири стиха (два катрена) и две и Ворен Остин, Теорија
строфе од по три стиха (два терцета). књижевности, Београд,
Нолит, 1991; Иво Тартаља,
Дванаестерац је стих од дванаест слогова, са цезуром (паузом) Теорија књижевности,
после шестог слога. Београд, Завод за уџбенике
и наставна средства, 1998.
„Високо у грању / мирно горе звезде,”
1. 2. 3. 4. 5. 6. цезура 7. 8. 9. 10. 11. 12.
Опкорачење настаје када се мисао не заврши у једном стиху,
него се пренесе у наредни стих.
„Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Кô да роса пада у сребрној тмини.”

БЕЛЕШКА О АУТОРУ ■ Јован Дучић

Јован Дучић (1872–1943), један од најзначајнијих српских песника

прве половине 20. века. Родио се у Требињу. Основну школу завршио
је у родном месту, а у Мостару трговачку школу. Похађао је Учитељску
школу у Сарајеву и Сомбору. Радио је као учитељ у Бијељини и Мостару.
Затим одлази на студије у Женеву, где је дипломирао на Филозофско-
-социолошком факултету. Годинама је радио у дипломатији као аташе,
секретар и амбасадор у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Каиру, Мадриду,
Будимпешти и Букурешту. Од 1941. године боравио је у Америци, где је
остао до смрти. Значајни циклуси песама су: Јадрански сонети, Дубровачке
поеме, Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети, Плаве легенде
(песме у прози). Писао је путописе које је објавио у књизи Градови и
химере, као и књигу рефлексивних записа Благо цара Радована.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК КЉУЧНЕ РЕЧИ

1. Прочитај текст о звездама у енциклопедији, научном или новинском писана књижевност,
чланку. Размишљај о карактеристикама књижевноуметничких читање, тумачење,
текстова. Утврди шта Дучићеву песму Звезде разликује од других везани стих,
текстова (научних, информативних, публицистичких). дванаестерац,
опкорачење, сонет,
2. Објасни функцију опкорачења у песми Звезде Јована Дучића. лирски субјект, рима

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 23

Иво Андрић

О причи и причању

■ Иво Андрић У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет
Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што
Шарл Луј де Секонда се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена
Монтескје (1689–1755), међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је
француски филозоф и писац допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи
о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са
приповедачким делом које сте изволели наградити.

Моја домовина је заиста „мала земља међу световима”,
како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим
етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји
да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што
јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим
признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те
земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре,
и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена
и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој
тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући
прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи
несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује
на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са
овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој
припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да
изразим.

Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем
неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте
указали част својом наградом.

Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа
помало као неправда да се од оног који је створио неко
уметничко дело, поред тога што нам је дао креацију, дакле део
себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који
смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било
као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике,
и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и
јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца.
Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескје је
тврдио да „писци нису добре судије својих дела”. Са дивљењем и

24

разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково Јохан Волфганг фон Гете
је да ствара а не да говори!” Као што сам много година доцније (1749–1832), немачки писац
са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код
непрежаљеног Албера Камија. Стога бих желео да тежиште овог Албер Ками (1913–1960),
кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право француски писац и мислилац
и умесно, на разматрање о причи и причању уопште.
варијанта – различити облици
На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима истог дела
живота, из века у век, од древних патријархалних причања у
колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача Шехерезада – лик из познате
која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим арапске збирке Приче из 1001
светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју ноћи. Она је занимљивим
без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причањем успела да избегне
причања мењају се са временом и приликама, али потреба за смрт и себи продужила
причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја живот тако што је своју причу
нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска прекидала на најузбудљивијем
свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, месту.
упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално
исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне пренебрегнути – занемарити,
Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност запустити
трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и
трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне
човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у
име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од
живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач
можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку
да би заварало свој страх? Или је циљ тога причања да нам
осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца,
и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не
разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости,
можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг
приповедача сазнајемо шта смо учинили, а шта пропустили,
шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима,
усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и
можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао
те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или
садашњост.

Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост,
треба напоменути да има схватања према којима би писати
о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 25

каприциозан – самовољан, донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских
хировит приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре
били склони да признају да сами стварно и не знају како ни
када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што
сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове
столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не
суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити
човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан
постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет.
Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе,
непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који
понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још
издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.

Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост
од садашњости, писац сусреће ту исту човекову судбину коју
он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом,
и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо
ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што
лепше, што једноставније, и што убедљивије.

Како да се то постигне, којим начином и којим путевима?
Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште,
други дугим и пажљивим проучавањем историјских података
и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао
минулих епоха, а други са каприциозном и веселом лакоћом
као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта
је историја? Клин о који ја вешам своје романе.” Укратко, може
постојати сто начина и путева којима писац долази до свога
дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.

Писац историјских романа могао би на своје дело да стави
као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном
заувек, древне речи: Cogitavi dies antiques et annos aeternos in
mente habui. (Размишљао сам о древним данима и сећао се година
вечности.) Па и без икаквог натписа, његово дело као такво
говори то исто.

Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе,
обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом
једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један
приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело
залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим

26

је надахнута његова прича, она основна порука коју људима

казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити

прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој

потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности

и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси

моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити

да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети

да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена,

без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована

мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него

што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и

ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово

дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе

човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам  Извор: Иво Андрић, Историја
сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном и легенда, Есеји I, Сабрана
разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и дјела Иве Андрића, књига
почео: са изразом дубоке и искрене захвалности. дванаеста, Сарајево,
Свјетлост, 1981, стр. 66–70.

РАД НА ТЕКСТУ КЉУЧНЕ РЕЧИ

1. Какву улогу има приповедање у животу људи? Објасни на који начин књижевност,
приповедање о прошлости постаје незаменљиво сведочанство. смисао и значај
Чега приповедач увек мора да буде свестан? књижевности,
Нобелова награда
2. Анализирај Андрићеве ставове према смислу и значају
књижевности. Објасни зашто је књижевност посебно значајна за
очување и репрезентовање језика и културе једног народа. Које
и какве све вредности књижевност подстиче? Образложи на који
начин она то чини. Шта посредством књижевности читалац може да
доживи и научи? На који начин књижевно дело обогаћује оне који га
читају? Које вредности афирмише Андрићево стваралаштво?

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Иво Андрић (1892–1975), сматра се најзначајнијим српским

и хрвaтским књижевником 20. века. Добио је Нобелову награду за
књижевност 1961. године за роман На Дрини ћуприја. Објавио је збирке
песама Ex Ponto и Немири, збирке приповедака Пут Алије Ђерзелеза,
Приповетке, Нове приповетке, Деца, Лица. Најпознатији романи: На Дрини
ћуприја (1945), Травничка хроника (1945), Госпођица (1945), Проклета
авлија (1954).

У СВЕТУ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА 27

Увод у проучавање
књижевности

■ Жозе Ферас де Алмеида Млађи, Девојка

28

Проучавање књижевности

Проучавањем књижевности као стваралачког чина бави се наука о књижевности – скуп
наука о књижевности. У оквиру ње књижевност с различитих више научних дисциплина
становишта проучавају теорија књижевности, историја које се баве систематичним
књижевности и књижевна критика. проучавањем књижевности

Теорија књижевности проучава, описује и дефинише појаве епоха – историјски период у
у књижевности. Она ствара и користећи књижевну терминологију развоју друштва, уметности,
класификује и систематизује знања о књижевности. књижевности, културе

Историја књижевности проучава развој књижевности кроз књижевна терминологија –
историју, однос књижевног стваралаштва према историјским стручни изрази са прецизно
епохама и срединама у којима се развија. Она класификује и тумачи утврђеним значењем
разне епохе, стилске правце, књижевне школе и проучава однос
између стваралаца истих или различитих временских епоха.

Књижевна критика истраживачки тумачи, објашњава и
вреднује књижевно дело.

Тумачење књижевног дела подразумева размишљање
о књижевном делу, његовој природи, особинама, значењима
и порукама. Књижевно дело може се тумачити различитим
приступима.

Спољашњи приступ књижевном делу обухвата истраживања
биографије аутора, историјских околности у којима је он стварао,
друштвених чинилаца који су могли утицати на настанак књижевног
дела и друго.

Унутрашњи приступ књижевном делу обухвата проучавање
текста књижевног дела без обзира на околности његовог настанка
или биографију аутора.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 29

Постоје примарни и секундарни извори за проучавање
књижевних дела.

Примарни извори су књижевноуметнички текстови који
најпоузданије приказују садржину књижевног дела. Примарну
литературу чини књижевно дело које се проучава.

Секундарни извори су текстови који су настали поводом
књижевног дела. То могу бити теоријски радови, књижевне критике,
стручни текстови, научне студије и друго. Током рада на примарној
и секундарној литератури неопходно је водити белешке (лична
запажања, коментаре о прочитаном тексту и утиске). Дневник
читања је драгоцен подсетник при тумачењу књижевног текста.

Поезија, проза и драма

Поезија, проза и драма су три основна облика изражавања у
књижевним делима.

Поезија Проза Драма

Одликује се Ближа је изражавању Има дијалошки облик.
посебном звуковном у свакодневној Драмски текст је
и ритмичком комуникацији. намењен сценском
организацијом. То су књижевна дела извођењу.
То су књижевна дела писана у облику Може бити и у стиху и
писана у стиху. Може текста. Може бити у прози.
бити усмена и писана. усмена и писана.

жанр – књижевна дела која Књижевни родови и врсте
имају заједничке особине
Књижевна дела деле се на књижевне родове, врсте и жанрове.
Више дела у којима се понављају неке сталне особине представља
један књижевни род.

Књижевни родови су: лирика, епика и драма. Сваки књижевни
род дели се на књижевне врсте.

Књижевну врсту чини мања група сличних дела у којима се
понављају неке сталне особине.

Унутар књижевне врсте можемо разликовати различите
жанрове (подврсте). На пример: епика је књижевни род, роман је
књижевна врста, а авантуристички роман је жанр.

30

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

„Мотивисана активност читања укључује усредсређеност и
планирање, свест о ономе што се чита или жели прочитати, активно
трагање за књигом и информацијама, задовољство постигнутим.
Несумњиво је да лично искуство, као и уживљавање у субјективно
искуство књижевних ликова и фантазија, омогућавају читаоцу да се
уноси у уметнички свет, саживљава са њим и у машти га дорађује.
Саживљавање и поистовећивање су емоционални ставови у којима
читалац прима дело, и, како је писао још Илија Мамузић, ’оплођује
свој дух духом и уметношћу дела’. Читаоцу треба помоћи да савлада
тешкоће које прате читање, да научи да чита књижевна дела, да
заволи читање и да у њему ужива.

’Књига поседује много пријатних својстава намењених онима
који знају како да их одаберу, али добробити нема без напора’, писао
је још Монтењ.

У јачању мотивације за читање и развијању читалачких знања
и вештина значајну улогу треба да има и школска библиотека.”

(Љиљана Бајић, Читалац и текст у савременој настави
књижевности, прилагођен одломак)

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК

1. Прочитај једну лирску песму по избору из прве књиге Српских адаптација – прерада
народних пјесама Вука Стефановића Караџића. Издвој и укратко драмског текста за
представи битне мотиве, тематику и расположења који у њој ново сценско извођење;
преовлађују. Одреди којој лирској врсти припада та песма. Наведи прилагођавање драмског
основне одлике народне лирике. текста савременом добу

2. Припреми се да говориш на часу о свом омиљеном роману. КЉУЧНЕ РЕЧИ
Истакни особине прозног текста на примеру одабраног књижевног
дела. Спреми се да га представиш тако да увериш друге у његове књижевност, поезија,
вредности и подстакнеш их да га прочитају. проза, драма, науке
о књижевности,
3. Покажи разлику између радње у једном драмском делу и његовој теорија књижевности,
позоришној или филмској адаптацији. историја
књижевности,
4. Изабери једну књигу и упознај се са њеним садржајем. Запази на књижевна критика
који начин изглед књиге (њен формат, обим, корице) одражава њен
садржај. Направи ликовно решење корица своје омиљене књиге.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 31

Лирика
Лирика је један од три књижевна рода. У почетку је била
везана за музику. Назив је добила према музичком инструменту
лири, уз чију је пратњу певана.

■ Орфеј са лиром Народна (усмена) лирика

синкретизам – повезаност Према Вуковој терминологији, то су „женске пјесме”.
различитих облика уметности Веома су старе. Најстарији очувани запис код нас потиче из
лирски десетерац – стих 15. века. На посредан начин изражавају осећања. Одликују
од десет слогова са се комплексношћу и особеним синкретизмом. Певају се на
цезуром после петог слога одређену мелодију. Повезане су са игром и елементима сценске
тринаестерац – стих од уметности. У основи лирске народне поезије налазе се елементи
тринаест слогова древног митског мишљења, магијских радњи, народних ритуала,
религиозних прописа и обредних светковина. Лична осећања
чешће се испољавају у љубавним песмама и тужбалицама.
Тематски су веома разноврсне. Стих лирске песме варира од
четири до четрнаест слогова. Најчешће је то симетрични или
лирски десетерац, асиметрични осмерац и лирски тринаестерац.

Лирске народне песме певале су жене или девојке, али
и младићи, по двоје у један глас, „ради свога разговора”.
Основни критеријуми за класификацију народне лирике јесу
време нас анка, намена (функција) и начин извођења, односно
околности у којима се одређена песма изводи. Уобичајена је
подела лирских народних песама на следеће врсте: обредне и
обичајне, митолошке, религиозно-моралистичке, посленичке
песме и песме о раду, породичне и љубавне песме. Обредне песме
могу се још поделити и на календарске и некалендарске песме
(нпр. дoдoлскe, крстoнoшкe).

Календарске обредне песме везане су за годишње промене
у природи (кoлeдaрскe, лaзaричкe, крaљичкe, спaсoвскe,
ђурђeвскe и ивaњскe). Обичајне песме су: свадбене песме,
наздравице, здравице или почашнице, тужбалице. Посленичке
песме и песме о раду певане су уз одређени посао, на прелу,
при жетви, косидби. Имају пригодну садржину. Религиозно-
моралистичке песме обухватају хришћанске и слепачке песме,
док се митолошке песме у новијим класификацијама издвајају у
засебну врсту. У породичном кругу певају се успаванке, песме на
бабинама и друге. Шаљиве црте могу имати песме различитих

32

лирских врста, али се обично узимају као посебна подврста шестерац – стих од шест
народне лирике. слогова

Одлике народне лирске поезије седмерац – стих од седам
 У лирским песмама изражавају се општа, заједничка слогова

осећања и расположења. паганство – стара
 Постоји велика разноврсност тема и мотива (нпр. смерна незнабожачка вера,
многобоштво
лепотица, љубавна жеља, смртоносна љубавна болест,
потајна љубав, доживљај у лову).
 Свака песма је везана за неку мелодију (певају се уз игру, у
колу, уз обредну радњу).
 Ритам и стих песме зависе од мелодије, ритма игре или
рада. Поред лирског осмерца и десетерца јављају се и
шестерац, седмерац и тринаестерац.
 Лирске народне песме најчешће имају једночлану
структуру (монолог), двочлану структуру (дијалог) и
трочлану структуру (састоје се из експозиције и дијалога).
 У обредним и обичајним песмама сачувало се паганско
осећање живота.

Ауторска (писана) лирика  Извор: Видо Латковић,
Народна књижевнoст, књ.
Ауторска лирика је израз унутрашњег света лирског I, Београд, 1967; Владан
субјекта. Предмет лирске песме представљен је начином Недић, Антологија народних
излагања мотива (најмањих тематских јединица). Захваљујући лирских песама, Београд,

рими лирска песма развија мелодичност стиха. Лирске песме се СКЗ, 1969; Антологија српске
пишу у стиху (који може да буде слободан или везан) и у прози лирске усмене поезије,
(песма у облику текста). приредила Зоја Карановић,
Нови Сад, Светови, 1996;
Особине лирске ауторске поезије јесу: Речник књижевних термина,
 субјективност (изношење личних осећања, размишљања, Београд, Нолит, 1992;
Снежана Самарџија, Увод у
расположења); усмену књижевност, 2007.

 емоционалност (осећајност);

 сажетост; КЉУЧНЕ РЕЧИ
 сликовитост;

 мелодичност; лирика, лирске
 изражајност и песме, одлике лирске

 ритмичност. поезије, народна

Лирске песме се по теми и врсти осећања деле на: љубавне (усмена) лирика,

песме, оде, родољубиве песме, химне, мисаоне песме, дитирамбе, ауторска (писана)

описне песме, елегије, социјалне песме, шаљиве и сатиричне песме. лирика

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 33

Народна лирска песма

Сунце се дјевојком жени

„Главно обележје наше народне лирике, сачувано све до данас, јесте
паганско осећање живота. Ово осећање највише избија из најдревнијих
лирских народних песама – обредних и обичајних. Један део њихов пратио
је годишње промене у природи. Други део пратио је два догађаја у људском
животу – свадбу и смрт. (...) Светом управљају сунце, месец, звезде,
громови, муње, виле, змајеви, вештице, душе предака. Сунце хита небеском
путањом да би што пре огрејало сирочад без мајки. Виле зидају градове
на облаку; некад и на земљи, од јуначких костију. Вештице отварају груди
заспалом човеку и односе му срце. Змај пролеће са уграбљеном девојком.”

(Владан Недић, Антологија народних лирских песама, одломак)

вода – овде: извор, поток, Дјевојка је Сунцу говорила:
чесма, бунар „Јарко Сунце, љепша сам од тебе!
ашик учинило – заљубило се Ако ли се томе не вјерујеш,
љубовца – драга, вољена Ти изиђи на то равно небо,
Даница (Вечерњача, Ја ћу изић’ за гору на воду.”
Зорњача) – народно име Када јутро ведро освануло,
за планету Венеру. Сјај ове Излазило на небо Сунашце,
звезде наговештава нови А дјевојка за гору на воду.
дан. Угледа је лијепо Сунашце,
Угледа је кроз јелово грање –
 Извор: Српска народна Кол’ко се је ашик учинило,
лирика, избор и пропратни Трипут је се Сунце заиграло,
текстови Нада Милошевић- Па одвуче лијепу дјевојку,
-Ђорђевић, Београд, Завод Да је узме себи за љубовцу –
за уџбенике и наставна Од ње поста звијезда Даница.
средства, 1999, стр. 21.

■ Сандро Ботичели,
Рођење Венере

34

РАД НА ТЕКСТУ

1. Кaкo сe успoстaвљa вeзa измeђу Сунцa и дeвojкe? Кo први прeузима
иницијативу? Какав изазов је девојка упутила Сунцу?

2. Због чега Сунце прихвата да учествује у надметању у лепоти?
Како се Сунце понаша приликом јутарњег сусрета с девојком?
Којим стилским средствима су приказани његово расположење и
осећања?

3. Како тумачиш израз сунашце? Шта се постиже том речју?
4. Размисли о томе у којој се мери љубавно надигравање између

Сунца и девојке односи на љубавну игру између младића и девојке.
5. Упореди данашње удварање младих са ситуацијом из песме.
6. Издвој елементе митолошке песме у овој песми. Зашто девојка није

могла остати на Земљи? Наведи елементе љубавне лирике које
откриваш у песми. Шта запазаш?
7. Одреди врсту стиха у коме је испевана ова песма. Обележи паузе
(цезуре) у стиху. Зашто је ова песма испевана у стиху који доминира
у епским песмама? Објасни значај дијалога у композицији песме.
8. Пронађи стилска средства у песми и истакни све њене уметничке
вредности.

ПОЈМОВНИК

Митолошке народне лирске песме настале су у доба паганских,
прастарих веровања и казују о томе како је настајао свет. Оне певају
о вилама, змајевима, аждајама, Сунцу, Месецу, звездама и муњама,
којима се приписују човекове особине и тајанствена моћ утицања
на људску судбину. Најчешћи мотиви у тим песмама јесу: небеске
свадбене свечаности с јунацима (Месецом, Сунцем, муњама,
вилама); боравак виле у небеском граду; рођење звезде Данице.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 35

ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ

„Основно обележје народне усмене лирике, иако умногоме различите
од лирске поезије писане књижевности, јесте изражавање осећања.
Само што то нису искључиво осећања једног човека већ целог колектива
која само изражава један од његових чланова у име свих, као свој лични,
емотивни доживљај, као гласно исказивање молитве, молбе и жеље,
радости и туге. Увек у спрези са неком другом уметношћу – музиком,
игром, покретом, мимиком – или са свима њима заједно, народна лирска
песма била је, пре свега, део свакодневног живота, нешто што помаже
да се преживи. Она је спона са прецима и емотивни израз животног
тока сваког појединца, од рођења до смрти, и зато се исказује у толико
различитих облика – митолошких и хришћанских, обредних и обичајних,
посленичких, љубавних и породичних. (...)

Сунце опчињено девојачком лепотом, и опхрвано страшћу, ’трипут
је се... заиграло’, онако како би то учинило срце у момачким грудима.
Обасјана идилична слика природе и вешто употребљени глагол ’заиграти’
дају пресек обичне људске свакодневице, да би се последњи стих одао као
предање о настанку звезде Данице и коначно открио митско порекло целе
песме.”

(Нада Милошевић-Ђорђевић, Српска народна лирика, стр. 8–9)

КЉУЧНЕ РЕЧИ
митолошка народна
песма, лирска
народна песма,
одлике лирске
народне поезије

36

Епика формулативност –
Епика је један од три књижевна рода. Реч е ика води основна законитост
порекло од грчке речи е ос, која је првобитно значила реч, овор, усменог стварања, којом
се означава пoнaвљaњe
рича, а касније е и е о еја. Обухвата књижевна дела заснована изражајних и садржинских
на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. елемената у делима народне
Може да буде у стиху (епска песма, еп, спев) и прози (бајка, књижевности (мотиви,
басна, прича о животињама, легенда, предање, анегдота, шаљива стилске фигуре, типски
прича, приповетка, новела, роман). ликови)

Одлике епске књижевности: формула – лат. правило,
 објективност (приповедач непристрасно саопштава и пропис; у усменој
књижевности представља
преноси догађај, без личног тона и изражавања осећања); реч или групу речи која се
 приповедање о догађајима и јунацима; понавља на одређеном месту
 окренутост прошлости (приповедање о ономе што је било у делу и има тачно утврђену
улогу и значење
и прошло);
 развијена фабула (прича) и историчност – једна од
 опширно приповедање (дужа форма). основних одлика епске
народне поезије; епска песма
Епске народне песме носи печат историјског
искуства колектива
Епска народна песма je развијена наративна творевина
у стиху која опева друштвено значајне догађаје и знамените приповедни стил – у
јунаке. Предмет певања су подвизи на бојном пољу и јуначка средишту је догађај из
дела. Повезана је са култом предака. Одликују је устаљеност живота легендарне или
стилско-изражајних средстава, формулативност, историчност, историјске личности о којем
приповедни стил, извођење уз пратњу одређених инструмената се приповеда објективно
(гусле, тамбура). мотив – најужа тематска
јединица која се не да даље
Према врсти стиха српске епске песме могу се поделити у разлагати
три врсте:

 осмерачке песме („од кола”, „играчке”, „поскочице”, „на
коло”, „у колу”);

 бугарштице (песме дугог стиха);
 десетерачке (гусларске) песме.
Теме и мотиви епских народних песама заједнички су
многим народима. Такви мотиви називају се интернационални
мотиви (нпр. двобој искусног ратника с недораслим дечаком
који га побеђује, узиђивање људске жртве у темеље неке
грађевине, неверна љуба). И онда када се састоје из општих
интернационалних тема и мотива, сижејни модели најчешће
имају историјски предложак. За епску песму је карактеристично

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 37

епски каталог – епска коришћење епских каталога, формула, општих места, развијених
техника; стилски поређења и описа. Основни задатак епске песме, још од
поступак заснован на најстаријих епова човечанства, јесте да сачува спомен на велике
набрајању и описивању. јунаке и знамените догађаје у времену и простору.
Најчешће је то каталог
јунака, дат као ређање Јунак епске песме своје јунаштво потврђује у подвигу.
имена и карактеристика За одређене јунаке везују се разноврсни мотиви, различита
делатних лица. Намена збивања, а неки имају и развијену епску биографију (Марко
му је успоравање радње и Краљевић, Старина Новак).
истицање знаменитих ликова,
према епској хронологији Вукова подела епских народних песама
и слави јунака. Приликом
набрајања често долази до Вук Стефановић Караџић епске народне песме је назвао
анахронизама, тј. повезивања јуначким (мушким) есмама. Поделио их је према хронологији
јунака који су живели у историјских збивања и тематском критеријуму.
различитим епским епохама.
1. Епске народне песме старијих времена („јуначке
опште место – грчки топос; пјесме најстарије”) опевају јунаке и значајне догађаје из
у народној књижевности српске историје до краја 15. века и пропасти самосталних
овим термином се означавају средњовековних држава („до пропасти царства и господства
понављања, најчешће на српскога”). У епске народне песме старијих времена према
тематско-сижејном плану тематском критеријуму и историјској хронологији убрајају
(ословљавање, опремање, се песме о Немањићима, Мрњавчевићима, Марку Краљевићу,
мегдан, срџба јунака, Првом и Другом косовском боју, Бранковићима, Јакшићима,
устаљени описи) Црнојевићима. Оне обухватају:

епска формула – динамички а) Прeткoсoвски циклус (пeсмe o Нeмaњићимa и
усмени образац који се Mрњaвчeвићимa): Жени ба Душанова, Све и Саво, Урош и
остварује у језику. Посебно Мрњавчевићи, Жени ба краља Вукашина, Зи ање Ска ра и
је функционална на почетку друге. Зидање манастира и женидба јунака биле су омиљене
(уводне формуле) и на крају теме народних певача. Величанствене грађевине које су српски
текста (завршне формуле). средњовековни владари подизали за спас душе и остављали
У уводној формули се у наслеђе потомцима представљале су видљив доказ да је до
износе прве информације о боја на Косову (1389. године) српска средњовековна држава
жанру, фабули и јунацима. била моћна и независна. Народни певачи су испевали песме о
Завршетак дела прилика је Немањићима, хвалећи њихово улагање у духовно спокојство и
да се истакне приповедачев културно-материјално благостање земље чији су владари били.
однос према причи. Осим о јуначкој женидби, певало се и о неслози великаша и
Отуда потреба да се ово неморалном понашању појединих владара.
место додатно обележи
типичним изразима б) Циклус o Maрку Крaљeвићу: Марко Краљевић уки а
или пак коментарима у сва барину, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић
функцији вредновања и орао, Орање Марка Краљевића и друге. Марко Краљевић је
јунака и описивања њихових у песмама опеван као заштитник нејаких девојака, бранилац
поступака. То се постиже у
завршним формулама.

38

правде и чувар легитимитета царства. Мада је идеализован,
у неким епским песмама испољио је и мане (окрутност,
плаховитост).

в) Кoсoвски циклус (пeсмe o кoсoвским jунaцимa): Цар
Лазар и царица Милица, Смр mајке Ју овића, Косовка девојка,
Кнeжeвa вeчeрa. У епским народним песмама о боју на Косову
пева се о значајним јунацима који су учествовали у Првом и
Другом косовском боју.

Први косовски бој одиграо се на Видовдан, 28. јуна 1389.
године. У бој су кренула два владара, кнез Лазар Хребељановић и
султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом. Зна се извесно
да су у Косовској бици погинула оба владара, као и султанов
син Јакуб. То је и најважнији разлог због којег је у савременим
европским историјским изворима Косовски бој снажно одјекнуо.
Бој је преживео зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, који, по
свему судећи, није издао свога таста као што му се у традицији
приписује. Турска војска се журно повукла са Косова у Једрене,
тадашњу престоницу Османлија, јер се Бајазит уплашио немира
који су завладали у Турском царству. На Косову пољу је остао
велики број и турске и хришћанске војске. У песмама се опевају
значајни јунаци познати или непознати историји: кнез Лазар,
Милош Обилић, Вук Бранковић, Топлица Милан, Косанчић Иван
и др. Посебно се трагичним тоновима обликује судбина женских
ликова. Мајка Југовића, Косовка девојка и кнегиња Милица
постају симболи несрећних мајки, вереница, жена и сестара које
су у одсудном боју остале без својих најмилијих.

Други косовски бој трајао је од 17. до 19. октобра 1448.
године између Мађара и Турака. Јанош Хуњади (у народним
песмама Сибињанин Јанко) предводио је хришћански савез
на Косову против султана Мурата II. После тродневних борби,
хришћани су поражени. Значајни јунаци су: Сибињанин
Јанко, Секула Бановић и Михаило Свилојевић. Бугарштице и
десетерачке песме чувају спомен на те догађаје.

г) Покoсoвски циклус (пeсмe o Бранковићима,
Јакшићима и Црнојевићима): Диоба Јакшића, Смр војво е
Пријез е, Смр војво е Кајице, Болани Дојчин, Жени ба Максима
Црнојевића. Јакшићи су били историјске личности и погинули су
борећи се против Турака.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 39

2. Епске народне песме средњих времена опевају борбе
хајдука и ускока, највише у 16. и 17. веку. Испеване су у епском
десетерцу. Обухватају:

а) Хajдучки циклус: С арина Новак и кнез Бо осав, Мали
Ра ојица, С ари Вуја ин. Хајдучке песме опевају подвиге хајдука,
који се боре против Турака од 16. века до Првог српског устанка.
Представљени су као неустрашиви борци за ослобођење од
поробљивача. Најзначајнији јунаци ових песама били су Старина
Новак, Мијат Томић и Бајо Пивљанин.

б) Ускoчки циклус: Иво Сенковић и а а о Рибника, Ро с во
Јанковић С ојана, Сењанин Та ија, Смр Илије Смиљанића.
Опевају догађаје и јунаке ускочке борбе. Ускоци од 15. века
на територији под влашћу Аустрије и Млетачке републике
организују нападе на Турке. Најважнији ускочки центри били
су Сењ, Клис и Равни Котари. Међу ускоцима, окретношћу
и храброшћу, истичу се Јанковић Стојан, Сењанин Тадија,
Смиљанић Илија и Сењанин Иво.

3. Епске народне песме новијих времена певају о борбама
за ослобођење Србије и Црне Горе од Турака. Опевају догађаје из
18. и прве половине 19. века. Чине их:

Циклус о ослобођењу Србије и Црнe Гoрe: Поче ак
буне ро ив ахија, Бој на Мишару, Tри сужњa, Пипeри и Taхир-
-пaшa. Многе од ових песама забележене су непосредно после
догађаја и веродостојно сведоче о месту боја, редоследу битака,
наоружању, подвизима јунака, распореду војске и опису боја.
Најбројније су хроничарске песме, које као сведочанство
остављају сами учесници или савременици догађаја. Филип
Вишњић је испевао највећи број тих песама. Записао их је Вук
Стефановић Караџић.

Мит

Реч ми је грчког порекла и означава причу у коју се верује.
Митови представљају покушај човека да објасни свет. У митовима
богови и друга митска бића учествују у животу људи. Јунаци
митова су полубогови и поседују натприродне особине, божанску
снагу и мудрост. Најчешће имају чудесно порекло. Познати грчки
митови приповедају о Орфеју, Одисеју, Ахилеју итд.

40

Спев КЉУЧНЕ РЕЧИ

Спев је епска врста у којој се приповеда о значајним епика, епске народне
историјским догађајима и јунацима који су учествовали у њима. песме, мит, спев,
Има дужу форму, мноштво епизода и најчешће су покретачи приповетка, роман,
акције колективни, национални или историјски интереси. Спев мотив, формула,
Горски вијенац Петра II Петровића Његоша, са темом из историје формулативност,
Црне Горе, написан је у драмском облику, песникова објашњења историчност, опште
су дата у прози, а дијалози јунака (владике Данила, Селима место
везира, Вука Мандушића) у стиху.

Приповетка

Приповетка је епска прозна врста средњег обима у којој
се приповеда о неком догађају са више ликова, али је пишчева
пажња усредсређена на једног или два јунака.

Роман

Роман је најобимније епско дело. Назив је настао још у 12.
веку. Све до 18. века романом су се именовале форме које су
имале различите садржаје (писане су на народном језику и биле
су махом љубавне или авантуристичке тематике). Романи су
првобитно писани у стиховима, а касније у прозном облику.

При одређењу романа као приповедне врсте најважније је
разликовати: његов обим, развијену радњу, већи број ликова,
личан тон. Наведени елементи структуре коначно су се
обликовали тек у 18. веку, па се сматра да је роман тада добио
нешто постојанији облик.

Према тематици коју обрађују, разликују се: витешки,
детективски, породични, психолошки, друштвени, историјски,
биографски, пустоловни, научнофантастични, авантуристички
и аутобиографски романи. Постоје романи писани у стиховима
(нпр. Ев еније Оње ин Александра Сергејевича Пушкина), али се
махом пишу у прози.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 41

Народна епска песма

Бановић Страхиња

■ Ђура Jакшић, Бановић „Бановић Страхиња (Страхинић Бан), омиљени јунак епске народне
Страхиња поезије из плејаде косовских ратника; историји непознат. Према неким
претпоставкама, народна традиција је у овом јунаку сачувала сећање
на зетског феудалца Ђурђа Страцимировића Балшића (1386–1404).
Локална предања везују Бановић Страхињу за Драгачево, Стари Влах и
Црну Гору. Епска популарна тема о уграбљеној жени, која постаје неверна
и непријатељски поступа према мужу, опевана је у већини песама о
Бановић Страхињи, од најстаријих нама познатих, с почетка 18. века, до
песама забележених у првој половини нашега века. Уметнички неоспорно
највреднију варијанту ове песме записао је Вук Караџић од Старца Милије
1822. И у старијим и у новијим варијантама, поступак Бановића Страхиње
према неверници креће се углавном у устаљеним сижејно-тематским
оквирима народне епике: жена се кажњава смрћу. У варијанти Старца
Милије, Бановић Страхиња је љуби поклонио живот, заштитио је од гневне
браће, која хоће да је погубе, али је у песми у први план избио етичко-
-психолошки однос међу јунацима.”

(Радмила Пешић, Народна књижевност, одломак, стр. 26)

подранити – поранити Нетко бјеше Страхинићу бане! Уд’ри на се дибу и кадифу,
Бјеше бане у маленој Бањској, Поноситу чоху сајалију,
мегдан – двобој; бој, битка У маленој Бањској крај Косова, Што од воде чоха црвенија,
Да такога не има сокола. А од сунца чоха руменија;
ђого – коњ беле длаке Једно јутро бане подранио, Окити се један српски соко,
Зове слуге и к себе призивље: Па посједе ђога од мегдана,
тазбина – женина породица „Слуге моје, хитро похитајте, Одмах пође, у тазбину дође,
Седлајте ми од мегдана ђога, У тазбину, у била Крушевца,
жељковати – жељно, Окитите, што љепше можете, Ђе од скоро царство постануло;
нестрпљиво ишчекивати Опашите, што тврђе можете; А виђе га старац Југ-Богдане,
Јел’ ја, ђецо, мислим путовати: И виђе га девет мили шура,
диба – свилена тканина Хоћу Бањску оставити града, Соколова девет Југовића:
проткана златом Мислим ђога коња уморити Мила зета једва дочекаше,
И у гости, ђецо, одлазити, У наручје зета загрлише,
кадифа – сомот У тазбину у била Крушевца, Вјерне слуге коња прифатише,
К милу тасту старцу Југ-Богдану, Зета воде на френђију кулу.
чоха – врста вунене тканине Ка шурева девет Југовића; Код готове совре засједоше,
Тазбина ме та жељкује моја.” Те господску ријеч бесјеђаху;
френђија кула – грађевина; Господара слуге послушаше, Навалише слуге и слушкиње,
здање зидано по угледу на Те сокола ђога оседлаше, Неко двори, неко вино служи.
француски двор Опреми се Страхинићу бане, Што бијаше ришћанске господе,

совра – свечана трпеза

господску ријеч бесјеђаху –
водили су пријатан и учтив
разговор

дворити – служити,
послуживати

42

Посједаше, те пијаху вино: Књига каже ђе га куне мајка: купа – пехар, велика чаша
Уврх совре стари Југ-Богдане, „Ђе си, сине, Страхинићу бане?
С десне стране уза раме своје Зло ти било у Крушевцу вино! ђаконије – разноврсна
Сједе зета Страхинића бана, Зло ти вино, несретна тазбина! јела
И ту сједе девет Југовића, Виђи књигу, нечувених јада!
Низа совру остала господа; Изубаха једна паде сила, зачамати – остати негде
Ко л’ је млађи, двори господаре. Турски, сине, од Једрена царе, дуго, задржати се
Но бијеше то девет шурњаја, А цар паде у поље Косово,
Но шурњаје дворе упоредо, А цар паде, доведе везире, пошту учинити – указати
Дворе свекра силна Југ-Богдана, А везире, несретне већиле. поштовање, част
И двораху своје господаре, Што је земље те облада царе,
А највише зета поносита; Сву је турску силу подигао, хатар – наклоност, љубав,
А слуга им једна вино служи, У Косово поље искупио. воља
Служи вино једном купом златном, Притискао све поље Косово,
Златна купа девет бере литар’; Уватио воде обадвије: хатар навршује –
Ја да видиш друге ђаконије, Покрај Лаба и воде Ситнице испуњава жељу
Ђаконије, млоге госпоштине! – Све Косово сила притиснула.
Како, брате, ђе је царевина! Кажу, сине, и причају људи: мезил – хитна пошта,
Позадуго бане гостовао, Од Мрамора до сува Јавора, гласник, курир у турској
Позадуго бане зачамао, Од Јавора, сине, до Сазлије, царевини
Поноси се бане у тазбини. До Сазлије на ћемер-ћуприје,
Госпоштине што је у Крушевцу, Од ћуприје, сине, до Звечана, изубаха – изненада
Досадише јутром и вечером Од Звечана, кажу, до Чечана,
Молећи се силну Југ-Богдану: Од Чечана врху до планине већил – турски заступник,
„Господару, силан Југ-Богдане! Турска сила притисла Косово. намесник, заменик
Љубимо ти свиленога скута Под број, сине, на тефтере кажу владара
И десницу твоју билу руку, Но у цара сто хиљада војске
Ну потруди чудо и госпоство Некаквога царева спахије, обладати – завладати
И поведи мила зета твога, Што имају по земљи тимаре
Ну доведи Страхинића бана И што једу љеба царевога уватио воде обадвије –
У дворове и у куће наше, И што јашу коње од мегдана; заузео обе реке (Лаб и
Да ми њему пошту учинимо.” Што не носе по млого оружа, Ситницу)
Сваком Јуже хатар навршује. До по једну о појасу сабљу.
Доке тако изредили били, У Турчина, у турскога цара, Сазлија – мост на Косову
Дуго било и вријеме прође, Кажу, сине, другу војску силну – у близини Вучитрна
И задуго бане зачамао. Огњевите јањичаре Турке,
Но да видиш јада изненада! Што Једрене држе, кућу билу; ћемер-ћуприја – мост
Једно јутро, кад огрија сунце, Јањичара, кажу, сто хиљада. који има велике лукове
Мезил стиже и бијела књига Кажу, сине, и говоре људи тефтер – бележница,
Баш од Бањске, од малена града, У Турчина трећу војску силну – записник
Од његове остарјеле мајке, Некакога Туку и Манџуку,
Бану књига на кољено паде. А што хуче, а што грдно туче. спахија – власник великог
Кад разгледа и проучи књигу, У Турчина војске свакојаке. поседа, властелин
Ал’ му књига доста грдно каже, У Турчина једну кажу силу,
тимар – феудални посед
у Турској

Тука и Манџука – азијска
племена од којих се
образовала турска нација

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 43

и најдоњи камен Самовољна Турчин-Влах-Алију, „Прођ’ се тасте, стари Југ-Богдане!
растурио – срушио је и Те не слуша цара честитога, Ја сам с шурам’ био у лијепо,
темељ За везире никад и не мисли, А шурњаје господске госпође
За цареву сву осталу војску Дивно зборе, а дивно ме дворе,
разагнати – растерати, А колико мраве по земљици; Тој тазбини мојој мане нема.
разјурити Такву силу у Турчина кажу. Но да видиш, што сам невесео:
Он беза зла, сине, проћи не шће, Стиже књига од малене Бањске,
чадор – врста шатора Не шће с царем, сине, на Косово; Баш од моје остарјеле мајке.”
Окренуо друмом лијевијем, Каже јаде тасту на уранку,
гариште – згариште Те на нашу Бањску ударио, Како су му двори похарани,
Те ти Бањску, сине, ојадио: Како су му слуге разагнате,
напокоње – последње И живијем огњем попалио, Како ли је мајка прегажена,
И најдоњи камен растурио, Како ли је љуба заробљена:
раздертити се – Вјерне твоје слуге разагнао, „Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
растужити се, Стару мајку твоју ојадио, И ако је моја данас љуба,
ражалостити се Са коњем јој кости изломио, Љуба моја, ал’ је шћера твоја:
Вјерну твоју љубу заробио, Срамота је и мене и тебе;
јеглен – разговор Одвео је у поље Косово, Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
Љуби твоју љубу под чадором, Мислиш ли ме мртва пожалити,
махана – мана А ја, сине, кукам на гаришту, Пожали ме док сам у животу.
А ти вино пијеш у Крушевцу! Молим ти се и љубим ти руку,
похарани – опљачкани Зло ти вино напокоње било!” Да даш мене ђеце деветоро,
Ја кад бане књигу проучио, Ђецу твоју, а шуреве моје,
хаинин – одметник од Мука му је и жао му било: Да ја, тасте, у Косово пођем,
закона (власти) У образ је сјетно, невесело, Да потражим душманина мога,
Мрке брке ниско објесио, А царева грдна хаинина,
каук – чалма, турбан, Мрки брци пали на рамена; Који ми је робље заробио.
повез око главе  У образ се љуто намрдио, А немој се, тасте, препанути,
Готове му сузе ударити. Ни за твоју ђецу убринути.
долама – врста јакне, А виђе га старац Југ-Богдане, Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
капута Виђе зета јутру на уранку; Хоћу њима рухо пром’јенити,
Плану Јуже како огањ живи, А у турско рухо облачити:
меневиш – плаво- Страхинићу зету проговара: Око главе бијеле кауке,
-љубичаст „О мој зете, Бог ми с тобом био! А на плећи зелене доламе,
Што си, зете, јутрос подранио? А на ноге меневиш чакшире,
чакшире – панталоне A у образ сјетно, невесело? О појасу сабље пламените;
Од шта си се, зете, раздертио? Призват’ слуге и казаћу јунак,
На кога си с’, зете, ражљутио? Нека слуге коње оседлају,
Ал’ се шуре тебе насмијаше, Оседлају, тврдо опасују,
У јеглени ружно говорише? Нек пригрћу мрким међединам’:
Ал’ шурњаје тебе не дворише? Учинићу ђецу јањичаре.
Ал’ махану тој тазбини нађе? Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
Кажи, зете, шта је и како је?” Каде са мном биду кроз Косово,
Плану бане па му проговара: А кроз војску цара на Косову,

44

Пред њима ћу бити делибаша, У иједу и тој муци љутој делибаша –
Нек се стиде и нек се препану, Не шће викнут’ ни призвати слугу, заповедник,
Нек се свога боје старјешине. За сеиза ни хабера нема, предводник турских
Ко гођ стане у царевој војсци, Но сам оде к ђогу у ахаре. војника
Ко гођ стане с нама говорити, Ја како га бане оседлао,
Стане турски, окрене мановски, Како ли га тврдо опасао! мановски – говор
Ја с Турцима могу проговорит’, Па заузда ђемом од челика, Турака из Манисе,
Могу турски, и могу мановски, Пред дворе га води у авлију области у Малој Азији
И арапски језик разумијем, К бињекташу бијелу камену,
И накрпат ситно арнаутски. Па се ђогу фати на рамена. арнаутски – албански
Проводићу ђецу кроз Косово, Погледује девет својих шура,
Сву ћу војску турску уводити, А шуреви у земљицу црну. уводити – уходити
Док ја нађем душманина мога, Бан погледну пашенога свога,
А Турчина силна Влах-Алију, Некакога млада Немањића, ласно – лако
Који ми је робље поробио; А Немањић гледа у земљицу.
Нек шуреви биду у невољи, Кад пијаху вино и ракију, рашта – зашто, због
Ел сам, тасте, могу погинути, Сви се фале за добре јунаке, чега
Код шурева нећу погинути Фале с’ зету и Богом се куну:
Јали ране ласно допанути.” „Волимо те, Страхинићу бане! ијед – јед, гнев, срџба
Кад то зачу стари Југ-Богдане, Но сву земљу нашу царевину.”
Плану Јуже, како огањ живи, Ал’ да видиш јада на невољи! сеиз – коњушар
Страхињ-бану зету проговара: Бану јутрос нема пријатеља:
„Страхињ-бане, ти мој зете мили! Није ласно у Косово поћи. хабер – глас, позив,
Виђех јутрос, да памети немаш. Виђе бане, ђе му друга нема, вест
Што ми ђеце иштеш деветоро, Сам отиде пољем крушевачким.
Да ми ђецу водиш у Косово, Ја кад био низ широко поље, ахар – коњушница,
У Косово, да их кољу Турци, Обзире се ка Крушевцу б’јелу, стаја, штала
Немој, зете, више проговарат’, Неће ли се шуре присјетити,
Не дам ђеце водит’ у Косово, Неће ли се њима ражалити; ђем – гвоздени круг
Макар шћери нигда не видио. А кад виђе јутрос на невољи у устима коња за
Мио зете, дели Страхињ-бане, Ђе му нема главна пријатеља, који се каче узде; део
Рашта си се тако раздертио? Паде на ум, па се досјетио коњске опреме
Знаш ли, зете? – Не знали те људи! За његова хрта Карамана,
Ал’ ако је једну ноћ ноћила, Кога воли него добра ђога, авлија – двориште
Једну ноћцу шњиме под чадором, Те привикну из бијела грла,
Не може ти више мила бити, Остало је хрче у ахару. бињекташ – камен
Бог ј’ убио, па је то проклето, Зачу гласа, хитро потрчало с кога се узјахује на
Воли њему, него тебе, сине; Док у пољу пристиже ђогина, коња
Нека иде, враг је однесао! Покрај ђога хрче поскакује,
Бољом ћу те оженити љубом, А златан му литар позвекује. пашеног – супруг
С тобом хоћу ладно пити вино, Мило било, разговори с’ бане. женине сестре
Пријатељи бити довијека; Оде бане на коњу ђогину,
А не дам ти ђецу у Косово.” Те пријеђе поља и планине. хрт – врста пса
Плану бане, како огањ живи, Ја кад дође у поље Косово,
литар – поводац,
огрлица за пса

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 45

ордија – војска Кад сагледа по Косову силу, Те у пићу грдно проговараш
Ал’ се бане мало препануо, И Турчина зовеш каурином?
вранац – коњ црне Па помену Бога истинога, Шта помињеш некакога бана?
боје У ордију турску угазио. Ово није Страхинићу бане,
Иде бане по пољу Косову, Но ја јесам цареви делија:
маха стамболија – Иде бане на четири стране, Једеци се царски покидаше,
зобница, торба у Тражи бане силна Влах-Алију, У ордију турску побјегоше,
којој се носи зоб Ал’ не може бане да га нађе. Све делије хитро потрчаше,
Спушти с’ бане ка води Ситници, Да једеке цару пофатамо;
прохесапити – На једно је чудо нагазио: Ако кажем цару, ја везиру,
размислити, На обали до воде Ситнице, Коју си ми ријеч бесједио,
прорачунати Један зелен ту бијаше чадор, Хоћеш, стари, јада допанути.”
Широк чадор поље притиснуо, Грохотом се дервиш осмјенуо:
дервиш – припадник На чадору од злата јабука, „Ти делијо, Страхинићу бане!
муслиманског Она сија, како јарко сунце, Знаш ли, бане, не знали те јади,
верског реда Пред чадором побијено копље, Да сам саде на Голеч-планини,
А за копље вранац коњиц свезан; Да те видим у царевој војсци,
бекрија – особа На глави му маха стамболија Познао бих тебе и ђогина,
склона опијању Бије ногом десном и лијевом. И твојега хрта Карамана,
Кад то виђе Страхинићу бане, Кога волиш, него добра ђога.
кондијер (кондир) – Прохесапи и умом премисли: Знаш ли, бане од малене Бањске?
суд у коме се држи Баш је чадор силна Влах-Алије, Познајем ти чело како ти је,
пиће и точи из њега, Те ђогина коња пригоњаше, И под челом очи обадвије,
крчаг, пехар Копље јунак скиде са рамена, И познајем оба мрка брка.
Те чадору врата отворио, Знаш ли, бане, не знало те чудо,
селам – А да види, ко је под чадором. Кад западох ропства у вијеку,
муслимански Не бијаше силан Влах-Алија, Пандури ме твоји ухитише
поздрав Но бијаше један стари дервиш, У Сухари врху на планини,
Бијела му прошла појас брада, У руке ме твоје додадоше –
каурин – неверник, Шњиме нема нитко под чадором, Ти ме баци на дно од тамнице,
(хришћанин) Бекрија је тај несрећан дервиш, Те робовах и тамницу трпљех
Пије Турчин вино кондијером, И зачамах за девет година,
делија – војник у Но сам лије, но сам чашу пије, Девет прође, а стиже десета,
турској војсци; јунак Крвав дервиш бјеше до очију. А тебе се, бане, ражалило,
Кад га виђе Страхинићу бане, Те ти зовну Рада тамничара,
једек – резервни Те му селам турски називаше, Твој тамничар на тамничка врата,
коњ; коњ који се Пијан дервиш оком разгледаше, Изведе ме к тебе у авлију.
чува одморан Па му мучну ријеч проговара: Знаш ли, бане, знаш ли Страхинићу,
„Да си здраво, дели Страхин-бане Кад запита и мене упита:
пандури – стражари, Од малене Бањске крај Косова.” „Ропче моје, змијо од Турака,
слуге Плану бане, препаде се љуто, Ђе пропаде у тамници мојој!
Те дервишу турски одговара: Мож’ ли с’, робе, јунак откупити?”
„Бре, дервишу, несретна ти мајка! Ти ме питаш, ја право казујем:
Рашта пијеш? Рашта се опијаш, „Могао бих живот откупити,

46

Тек да ми се двора доватити, У Косову у војсци царевој!”
Очевине и пак постојбине; Виђе бане, познаде дервиша,
Имао сам нешто мало блага, Од ђогата коња одсједаше,
Млоге лаве и млоге тимаре, Пак загрли стариша дервиша:
Могао бих откуп саставити; двора доватити –
Ал’ ми, бане, вјеровати нећеш,
Да ме пустиш двору бијеломе: „Богом брате, старишу дервишу, доспети до куће
Тврда ћу ти јамца оставити, На поклон ти моје дуговање!
Тврда јамца, Бога истинога, лав – посед, имање
Другог јамца божjу вјеру тврду,
Како ћу ти откуп донијети.” Ја не тражим, брате, ни динара, тврда ћу ти јамца
И ти, бане, повјерова мене, Ни ја тражим твоје дуговање, оставити – оставити
И пушти ме двору бијеломе,
Очевини и тој постојбини. Но ја тражим силна Влах-Алију, гаранцију
А кад дођох грдној постојбини, Који ми је дворе растурио, забушити – задесити
Тамо су ме јади забушили:
У дворове, постојбину моју, Који ми је љубу заробио; на оџаку нико не
У дворове куга ударила,
Поморила и мушко и женско, Кажи мене, старишу дервишу, остао – нико од
На оџаку нико не остао,
Но ти моји двори пропанули, Кажи мене мога душманина? укућана није преживео
Пропанули, па су опанули,
Из дувара зовке проникнуле; Братимим те и јоште једанпут, дувар – зид
Што су били лави и тимари,
Појагмили Турци на миразе. Немој мене војсци проказати, појагмити – разгра-
Кад ја виђех дворе затворене: Да ме војска турска не опколи.” бити, узимати у журби
Неста блага, неста пријатеља;
Нешто мислих, па на једно смислих: Но се дервиш Богом проклињаше: мезилски коњи –
Мезилских се ја дофатих коња, „Ти соколе, Страхинићу бане, коњи којима се
Те отидох граду Једренету, Тврђа ми је вјера од камена. разносила пошта
Одох к цару и одох к везиру. Да ћеш саде сабљу повадити,
Виђе везир, па доказа цару, Да ћеш пола војске погубити, стариш – старац,
Ја какав сам јунак за мегдана; стари (одмила)
Ођеде ме цареви везире,
Ођеде ме и чадор ми даде; Невјере ти учинити нећу, вересија – дато на
Цар ми даде од мегдана вранца,
И даде ми свијетло оруже; Ни твојега љеба погазити. поверење
Потписа ме цареви везире, Иако сам био у тамници,
Да сам војник цару довијека. свјеровати – погазити
А ти, бане, данас к мене дође, дату реч
Да ти узмеш твоје дуговање,
А ја, бане, ни динара немам. Доста си ме вином напојио,
Страхинићу, јада допануо! Бијелијем љебом наранио,
Ђе ти дође, да погинеш лудо А често се сунца огријао,
Пуштио си мене вересијом;
Не издадох ни додадох тебе,
Не свјеровах, ели немах откуд;
Од мене се немој побојати.
А што питаш и разбираш, бане,
За Турчина силна Влах-Алију,
Он је бијел чадор разапео
На Голечу високој планини;
Тек ти хоћу, бане, проговорит’:
Јаши ђога, бјежи из Косова,
Ел’ ћеш, бане, погинути лудо.
У себе се поуздати немој,
Ни у руку, ни у бритку сабљу,
Ни у твоје копље отровано,
Турчину ћеш на планину доћи,
Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи:
Код оружа и код коња твога

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 47

увјеџбати – утврдити, Жива ће те у руке фатити, Па чадору отворила врата,
знати поуздано Хоће твоје саломити руке, Она гледа у поље Косово,
Живу ће ти очи извадити!” Те ти турску силу разгледује.
броди – прелаз преко Насмија се Страхинићу бане: Прегледује каки су чадори,
реке, газ „Богом брате, старишу дервишу, Прегледује коње и јунаке.
Не жали ме, брате, од једнога, За јад јој се очи откинуше,
грдан – велик, огроман Тек ме војсци турској не прокажи.” Те погледну низ Голеч планину,
А Турчин му ријеч проговара: Виђе оком коња и јунака.
адет – обичај, навика „Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! Како виђе и оком разгледа,
Тврђа ми је вјера од камена, Турчина је дланом ошинула,
каил – расположен, Да ћеш саде ђога наљутити, Ошину га по десном образу,
вољан Да ћеш саде сабљу повадити, Ошину га, па му проговара:
Да ћеш сатрт’ пола цару војске, „Господаре, силан Влах-Алија,
мукадем-појас – појас Невјере ти учинити нећу, Ну се дигни, главу не дигао!
од скупоцене тканине, Ни Турцима проказати тебе.” Ну опасуј мукадем-појаса,
богато украшен појас Збори бане, не подрани отлен, И припасуј свијетло оруже,
Обраћа се са коња ђогина: Ето к нама Страхинића бана,
хас – страх, зебња „О мој брате, старишу дервишу, Сад ће твоју главу укинути,
Појиш коња јутром и вечером, Сад ће мене очи извадити.”
оправити – послати Појиш коња на води Ситници, Плану Турчин, како огањ живи,
Ну увјеџбај, и право ми кажи, Плану Турчин и оком погледну,
Ђе су броди на тој води ладној, Па се Турчин грôтом насмијао:
Да ја мога коња не углибим?” „Душо моја, Страхинова љубо,
А дервиш му право проговара: Чудно ли те Влашче препануло!
„Страхин-бане, ти соколе српски, Од њега си хаса задобила,
Твоме ђогу и твоме јунаштву Кад т’ одведем граду Једренету,
Свуд су броди, ђе гођ дођеш води.” Бан ће ти се и онђе призират’!
Бан удари, воду пребродио, Оно није Страхинићу бане,
И прими се на коњу ђогину, Већ је оно царев делибаша,
Прими с’ бане уз Голеч планину, К мене га је царе оправио,
Он је оздо, а сунашце озго, Јал’ је царе, јал’ Мемед везире,
Те огрија све поље Косово, Да ме царе зове на предају,
И обасја сву цареву војску. Да ја војску цару не растурам:
Ал’ да видиш силна Влах-Алије! Препали се цареви везири,
Сву ноћ љуби Страхинову љубу Да им почем сабљу не ударим.
На планини Турчин под чадором. Но да можеш оком погледати,
У Турчина грдан адет бјеше, Ти се, душо, немој препанути,
Каил сваки заспат’ на уранку, Кад потегнем моју бритку сабљу,
На уранку, кад огр’јева сунце; Те ошинем цар’ва делибашу,
Очи склопи, те борави санак. Нека другог већ не шиље к мене.”
Колико је њему мила била Страхинова проговара љуба:
Та робиња љуба Страхинова, „Господаре, силан Влах-Алија,
Пануо јој главом на криоце, Та л’ не видиш? Испале ти очи!
Она држи силна Влах-Алију, Ово није цареви делија,

48

Мој господар Страхинићу бане, Као мрави по зеленој трави; пуљат – шарен
Ја познајем чело како му је А ти, море, мегдан да дијелиш!”
И под челом очи обадвије, То му рече, бојно копље пушти, придрнути се –
И његова оба мрка брка, Од прве га обранити шћаше, разбеснети се,
И под њиме пуљата ђогата, Бог поможе Страхинићу бану, помамити се
И жутога хрта Карамана; Има ђога коња од мегдана,
Не шали се главом, господару!” Како копље на планини звизну, пињал – бодеж, нож
Ја кад зачу Туре Влах-Алија, Соко ђого паде на кољена,
Како ли се Туре придрнуло, Изнад њега копље прелетало, пристасати – пристићи,
Те поскочи на лагане ноге, Ударило о камен студени, доспети
Опасује мукадем-појаса, На троје се копље саломило:
А пињале остре за појаса, До јабуке и до десне руке. иштетити – нанети
И ту бритку сабљу припасује, Док сатрше она копља бојна, штету; ранити
А све врана коња погледује. Потегоше перне буздохане.
У то доба бане пристасао. Кад удара силан Влах-Алија, копилан – човек
Мудар бане, пак је иштетио: Кад удара Страхинића бана, непознатог,
На јутру му не зва добро јутро, Из седла га коњу изгоњаше, неплеменитог порекла
Нити турски селам називаше, А на уши ђогу нагоњаше,
Но му грдну ријеч проговара: Бог поможе Страхинићу бану, дизђен – узда
„А ту ли си, јадан копилане, Има ђога коња од мегдана,
Копилане, царев хаинине! Што га данас у Србина нема, набрекивати – оштро
Чије ли си дворе похарао? У Србина, нити у Турчина, викати, ословити кога
Чије ли си робље поробио? Узмахује и главом и снагом,
Чију л’ љубиш под чадором љубу? Те у седло баца господара. перни – који има пера
Излази ми на мегдан јуначки!” Кад удара Страхинићу бане
Скочи Турчин ка’ да се придрну, Мучну алу силна Влах-Алију, разрадовати се –
Једном крочи, до коња докрочи, Из седла га маћи не могаше, растужити се
Другом крочи, коња појахао, Тону вранцу коњу до кољена
Притегну му обадва дизђена. У земљицу ноге све четири.
Ал’ не чека Страхинићу бане, Буздохане перне поломише,
Но на њега ђога нагоњаше, Поломише, и пера просуше,
Па на њега бојно копље пушти. Па су бритке сабље повадили,
Удари се јунак на јунака. Да јуначки мегдан подијеле.
Пружи руке силан Влах-Алија, Но да видиш Страхинића бана!
У руку му копље уфатио, Кажу има сабљу о појасу:
Па ти бану ријеч проговара: Ковала су сабљу два ковача,
„Копилане, Страхинићу бане, Два ковача и три помагача,
А шта ли си, Влашче, промислило? Од неђеље опет до неђеље,
Није с’ ово бабе шумадијске, Од челика сабљу претопили,
Да разгониш и да набрекујеш, У острицу сабљу угодили.
Но је ово силан Влах-Алија, Турчин ману, а дочека бане,
Што с’ не боји цара ни везира, На сабљу му сабљу дочекао,
Што ј’ у цара војске државине, По поли му сабљу пресјекао.
Чини ми се сва царева војска, Виђе бане, па се разрадова,

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 49

Љуто сави и отуд и отуд, Саврх главе до зелене траве;
Еда би му главу осјекао, Удри саде Страхинића бана!”
Јал’ Турчину руке обранио. Женску страну ласно преварити:
Удари се јунак на јунака. Лако скочи, ка’ да се помами,
обранити – ранити, Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
повредити Не да Турчин главу укинути, Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
оштрпкивати – кидати, Не да своје руке иштетити, Чува главу Турчин-Влах-Алије,
крњити; повређивати Но се брани с оном половином: А ошину господара свога,
балчак – дршка сабље Половину на врат натураше, Господара Страхинића бана,
или мача И својега врата заклоњаше, Поврх главе по чекрк-челенци,
И по њег’ву бијелу кауку,
подбити – дохватити, И банову сабљу оштрпкује, Прес’јече му златали челенку,
узети Све откида по комат и комат. И прес’јече бијела каука,
Обадвије сабље исјекоше, Мало рани главу на јунаку,
саврх – од До балчака сабља догонише, Поли крвца низ јуначко лице,
Побацише њине одломчине, Шћаше залит’ очи обадвије.
пријекорна – која Од хитријех коња одскочише, Препаде се Страхинићу бане,
заслужује прекор, осуду За била се грла доватише, Ђе погибе лудо и безумно,
Те се двије але понијеше А нешто се бане домислио,
јаглук – марама На Голечу на равној планини. Викну бане из бијела грла,
Носише се љетни дан до подне, Некакога хрта Карамана,
чекрк-челенка – Што је хрче на лов научио,
одличје од среба или Викну бане и опет привикну,
злата које се некада Скочи хрче и одмах дотрча,
носило на капи; Те банову љубу доватило.
перјаница Ал’ је женска страна страшивица,
бану друга снага дође – Док Турчина пјене попануше, Страшивица свака од пашчади,
Бијеле су како горски снијег, Баци комат у зелену траву,
повратио је снагу Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
уострити – разљутити, Страхин-бана б’јеле, па крваве, Те се шњиме коље низ планину,
Искрвави низ прси хаљине, А Турчину очи испадоше,
разгневити Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме.
Искрвави чизме обадвије. Али бану друга снага дође,
А кад бану мука досадила, Друга снага и срце јуначко,
Тада бане ријеч проговара: Те оману тамо и овамо,
„Љубо моја, тебе Бог убио! Док Турчина с ногу укинуо.
Које јаде гледаш на планини? Колико се бане уострио,
Но ти подби један комат сабље, Он не тражи ништа од оружа,
Удри, љубо, мене, ја Турчина: Но му грлом бане запињаше,
Мисли, љубо, кога тебе драго.” А под грло зубом доваташе,
Али Турчин љуто проговара:
„Душо моја, Страхињина љубо,
Немој мене, но удри Страхина,
Нигда њему мила бити нећеш,
Пријекорна бити до вијека:
Кориће те јутром и вечером,
Ђе си била са мном под чадором;
Мене бити мила до вијека,
Одвешћу те Једренету граду,
Наредићу тридест слушкињица,
Нек ти држе скуте и рукаве,
Ранићу те медом и шећером,
Окитити тебе дукатима

50