Čitanka za 1. razred

Закла њега како вуче јагње. У цара се не нађе јунака, курталисати –
Скочи бане, па из грла викну, Да дохака мене и обрани. ослободити
Те набрекну оног хрта жута, Да ви кажем, ко ме обранио,
Доке своју курталиса љубу. Од кога сам ране допануо: ухитити – ухватити
Запе љуба бјежат’ низ планину, Кад дијелих мегдан са Турчином,
Она шћаше бјежат’ у Турака, О мој тасте, стари Југ-Богдане! међер – докле
Не даде јој Страхинићу бане, Онда мене љуба обранила,
За десну је руку ухитио, Љуба моја, мила шћера твоја, раскарити се –
Приведе је к пуљату ђогату, Не шће мене, поможе Турчину.” забринути се,
Па се ђогу фати на рамена, Плану Јуже, како огањ живи, жалостити се
Тури љубу за се на ђогина, Викну Јуже ђеце деветоро:
Па побјеже бане упријеко, „Повадите ноже деветоре, дохакати –
Упријеко, али попријеко. На комате кују искидајте.” надвладати, изаћи
Отклони се од те силе турске, Силна ђеца баба послушаше, на крај с неким,
Те долази у равна Крушевца, Те на своју сестру кидисаше, победити
У Крушевац, у тазбину своју. Ал’ је не да Страхинићу бане,
Виђе њега старац Југ-Богдане, Шуревима ријеч говораше: похарчити  –
А срете га девет милих шура, „Шуре моје, девет Југовића, погубити; уништити
Руке шире, у лице се љубе, Што се, браћо, данас обрукасте?
За лако се упиташе здравље. На кога сте ноже потргнули? стопити – уклонити
А кад виђе стари Југ-Богдане Кад сте, браћо, ви таки јунаци, без трага; одрећи се
Обрањена зета у челенку, Камо ножи, камо ваше сабље,
Просу сузе низ господско лице: Те не бисте са мном на Косову.
„Весела ти наша царевина! Да чините с Турцима јунаштво,
Међер има у цара Турака, Десите се мене у невољи?
Међер има силнијех јунака, Не дам вашу сестру похарчити,
Који зета обранише мога, Без вас бих је могао стопити,
Кога данас у далеко нема.” Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
Шуреви се њему препадоше. Немам с киме ладно пити вино;
Проговара Страхинићу бане: Но сам љуби мојој поклонио.”
„Немој ми се, тасте, раскарити, Помало је такијех јунака,
Ни ви, моје шуре, препанути; Ка’ што бјеше Страхинићу бане.

 Извор: Вук Стефановић
Караџић, Српске народне
пјесме II, Београд, Просвета,
1968, стр. 166–182.

 Певач: Старац Милија

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ ■ Адам Стефановић, Југ-Богдан и
девет Југовића

51

РАД НА ТЕКСТУ

1. Каква је осећања у теби изазвала ова народна песма? Шта те је подстакло
на размишљање? Објасни због чега те је поступак Бановић Страхиње
изненадио и задивио. Какав су утисак на тебе оставили Југ-Богдан и
Југовићи? Наведи из твог окружења примере у којима особе карактерно
одговарају Бановић Страхињи и Југовићима. У којим ситуацијама су дошле
до изражаја те заједничке особине?

2. Како си разумео/-ла уводни стих народне песме? На шта те он подсећа?
Ко исказује свој суд о јунаку? Упореди израз „нетко бјеше” са изразом „био
једном један”. Шта закључујеш?

3. Због чега наратор јунака пореди са соколом? Какво значење има соко у
усменој епској поезији? Како су таст и шураци дочекали зета у Крушевцу?
Зашто се Страхиња „поноси у тазбини”? Како тумачиш чињеницу да је у
Крушевцу „од скора царство постануло”? На који се начин то испољава?

4. Како гласи „књига” која неочекивано стиже из Бањске? Због чега мајка
прекорева Страхињу? Шта мислиш, да ли је он тај прекор заслужио?
Образложи свој став.

5. Запази како је представљен дијалог Бановић Страхиње и „старог” Југ-
Богдана. Размисли о томе зашто Бановић Страхиња своју молбу тасту
поткрепљује ставом: „Љуба моја, ал’ је шћера твоја”. Показује ли Југ-Богдан
разумевање за Страхињину молбу? Објасни због чега он не жели да подржи
банов план. Има ли Југ-Богдан ваљане разлоге да се одрекне отете ћерке?

6. На који начин Југовићи разрешавају моралне дилеме? Због чега је Бановић
Страхиња у раскораку с временом и светом који га окружује? Које основне
вредности повезују стариша дервиша и Бановић Страхињу? Протумачи
значење стиха „Неста блага, неста пријатеља”. Наведи пример у савременом
друштву на који можеш применити ову изреку. Које још универзалне поруке
откриваш у овој народној песми?

7. Чиме су мотивисани поступци Страхињине љубе? Због чега она помаже
Влах-Алији, а не своме мужу на мегдану? Окарактериши лик Страхињине
љубе. Због чега је њен лик трагичан?

8. Којим је поступком Страхиња морално надвисио свога противника на
мегдану? А Југовиће? У којим тренуцима Југовићи испољавају своје
јунаштво? Протумачи Страхињину завршну поруку: „Немам с киме рујно
пити вино”.

9. Зашто Страхиња поклања живот љуби? Образложи свој став.
10. Установи универзална значења у песми. Објасни зашто су изузетни јунаци

често велики усамљеници у књижевном тексту. На примеру лика Бановић
Страхиње покажи како су потреба за љубављу и пријатељством покретачи
великих одлука. Сети се неке ситуације из свог живота који доказује
наведену тврдњу.

52

ПОЈМОВНИК

Структура означава скуп стилских, сижејних и композицијских
обележја која су заједничка одређеним делима, обично истог
књижевног рода.

Фабула је збир догађаја који су узрочно-последично повезани
у времену. У најопштијим цртама, фабула песме Бановић Страхиња
може се представити на следећи начин. Јунаку, који се гости у
тазбини, непријатељ хара дворе и одводи жену. Дознавши за то
из „књиге”, коју му ојађена мајка шаље са згаришта „из малене
Бањске”, јунак одлучује да избави љубу из руку отмичара. Не
нашавши разумевања за свој подухват у тазбини, Бановић одлази
у непријатељски табор у пратњи свог верног пса. На путу сусреће
некадашњег роба (дервиша). Он се сећа догађаја из прошлости и
приповеда о племенитим поступцима Бановић Страхиње. Дервиш
јунаку показује пут до противниковог шатора. Страхиња проналази
отмичара. Они се вербално, а затим и физички сукобљавају.
Почиње мегдан. Јунаци се једно време равноправно боре. На
врхунцу сукоба, жена стаје на страну отмичара. Уз помоћ пса,
Страхиња ипак решава мегдан у своју корист. Са неверном љубом
враћа се у тазбину. Тамо спречава да је браћа казне и поклања јој
живот. Песма се завршава без података о даљој судбини главних
јунака: превареном мужу, неверној љуби и лицемерној тазбини.

У фабули епске песме у првом плану налазе се везани мотиви.
То су мотиви који се не би могли изоставити из фабуларног склопа
дела без значајних последица по узрочно-последични ток догађаја.
У песми Бановић Страхиња такав је сусрет главног јунака са
дервишем. Он представља неопходну спојну карику у развоју радње
и пресудну епизоду у функцији окончања јунакове потраге. Оно што
би се могло изоставити јесте дуга предисторија о робовању стариша
дервиша код Бановић Страхиње, али она је много значајнија за
обликовање сижеа. Сложеније мотивске целине обично зовемо
оквирним мотивима. У Бановић Страхињи типичан оквирни мотив
јесте Страхињина потрага за љубом, која обухвата више тематских
целина: опремање, сусрет са дервишем, мегдан.

Мотив је сижејна јединица која у књижевном делу може имати
различите улоге: покретача радње (динамички мотив), описивања
ситуације, предмета, пејзажа (статички мотив), представљања
обреда, обичаја (позадински мотив). Динамички мотиви у фабули
Бановић Страхиње (јунак напушта дворове; књига са лошим
вестима; јунак среће стариша дервиша; љуба помаже отмичару;

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 53

ретроспекција – јунак не дозвољава да љубу казне и др.) потиснути су, смишљеним
представљање догађаја уметничким поступком, у други план статичким мотивима
или доживљаја који су (опремање јунака; опис јунака; боравак у тазбини; прича о робовању
се одиграли пре оног стариша дервиша и др.), који имају доминантну улогу у сижејном
тренутка у којем се обликовању песме.
саопштавају
Сиже је уметнички саграђен распоред догађаја у делу. У сижеу
тачка гледишта – одређује пресудну улогу могу да имају слободни мотиви. Управо је такав
однос аутора према делу, мотив поетска ретроспекција која говори о робовању стариша
тј. став, положај и функцију дервиша у тамници Бановић Страхиње. Она одлучујуће утиче на
лица од кога потиче психолошку и моралну карактеризацију главног јунака. Без ње јунак
казивање не би заслужио да буде „нетко”, а поруке епске песме биле би лишене
универзалног значења.

За увођење публике у почетну ситуацију (уводни мотив,
формула) у песми Бановић Страхиња искоришћен је коментар
наратора („ауторски коментар”). Други тип коментара у овој песми
јесте коментар у средишњој позицији, у којем наратор преклапа
тачку гледишта са ликовима/јунацима свога приповедања, те
похвалу бановом јунаштву изриче стариш дервиш у функцији
„коментатора”. С обзиром на значај коментара за психолошку
карактеризацију јунака и мотивацију њихових поступака, троструко
коментарисање главног јунака представља смишљен поступак у
обликовању структуре уметничког текста.

Композиција је начин на који се различити елементи
књижевног дела (догађаји, ликови, ситуације, теме, мотиви) повезују
у јединствену уметничку целину. Догађаји су у песми Бановић
Страхиња засновани на узрочно-последичном низу. Епизода о
старишу дервишу дата је техником „приче у причи”.

Локализовање радње епске песме Бановић Страхиња (Косово
поље, Крушевац, Бањска) има улогу ближег одређења историјске
основе песме: предвечерје Косовског боја, најезда турске војске.
Описи места прецизније су одређени епитетима: Бањска је малена,
Крушевац је царски град, али је у њему од скоро царство постануло,
дервишев шатор је смештен на Косову, до воде Ситнице, Влах-
-Алијино станиште је на Голечу високој планини.

Мотивација је оправдавање/образлагање поступака неког
лика или увођења новог мотива. Главни лик (јунак) већ уводним
коментаром постаје предмет вредновања. Свет вреднује јунака,
али и главни јунак својим деловањем процењује свет у којем живи.
Лик Бановић Страхиње карактерисан је на три начина: нараторовим
коментарима, коментарима других јунака у делу (стариш дервиш,
љуба, Југ-Богдан, Влах-Алија, Југовићи) и својим поступцима.

54

ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ

Ликови народне песме Бановић Страхиња
Бановић Страхиња је пример чојства и јунаштва у српској народној
епској поезији. Иако надмоћнији снагом и јунаштвом, Влах-Алија умире
када допусти да му осећања помуте разум и да га брига за отету жену
учини беспомоћним и рањивим.
Банова љуба пак не успева да оствари комуникацију ни са својим
мужем ни са љубавником. Она у песми говори само два пута. Обраћа се
љубавнику да га упозори на опасност и мужу да га моли за живот. И у
једном и у другом случају страх је основни покретач њених поступака.
Јунаци песме Бановић Страхиња нагло и драматично доносе пресудне
одлуке: Страхињина љуба помаже своме отмичару, Влах-Алија због отете
жене губи главу, Бановић Страхиња у завршници песме не дозвољава
извршење очекиване казне.
Јунаци епске народне песме Бановић Страхиња смишљено су
представљени као усамљени и одбачени људи. Влах-Алија је дрски
отпадник од „цара честитога”, љуба је одбачена од старе, а недовољно
интегрисана у нову породицу, Страхињина мајка је повређена синовљевим
заборавом. Бановић Страхиња сам јаше на Косово. Стариш дервиш,
разочаран у живот и људе, „сам лије, и сам чашу пије”.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК екранизација –
драматизација књижевног
Савремени српски драматург Борислав Михајловић Михиз написао дела намењена филму или
је драму Бановић Страхиња, а хрватски редитељ Ватрослав Мимица телевизији
екранизовао је истоимену народну епску песму. Будеш ли у прилици
прочитај наведену драму или погледај представу као и филм.
Уочи знатна одступања од народне песме у оба дела. Упореди свој
доживљај лика Бановић Страхиње у сва три уметничка дела.

КЉУЧНЕ РЕЧИ

фабула, сиже,
композиција, мотив,
формула, епска
народна песма,
књижевни лик,
мотивација

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 55

Народна балада

Женидба Милића барјактара

Милић барјактар – није Мили боже, чуда великога! без ријечи даће ти ђевојку;
историјски позната Кад се жени Милић барјактаре, нит је проси, ни јабуке даји,
личност. Из ове песме он обиђе земљу и градове већ ти купи кићене сватове,
историји су познати од истока паке до запада, пак ти иди Виду по ђевојку“.
Стојан Јанковић, према себи не нађе ђевојке: Томе Милић одмах каил био,
Вук Мандушић, Бајо главит јунак свакој ману нађе; па из цркве оде двору своме,
Пивљанин и Вид женидбе се проћи хотијаше. те он купи кићене сватове
Маричић Но да видиш чуда изненада! по свој Босни и Херцеговини,
барјактар – онај који Једно јутро у свету неђељу и по Жупи и Котару равну,
носи заставу поранио Милић барјактаре све јунаке младе нежењене,
главит – угледан, виђен, на јутрење Миљешевци цркви; добре коње прије нејахане;
врло познат пред црквом га намјера намјери кума куми Јанковић Стојана,
ибришим – врста на јунака војводу Малету старосвати Пивљанина Баја,
свиленог конца за вез од бијела Колашина града, а ђевери Мандушића Вука.
каил – расположен за па говори војвода Малета: Кад је Милић свате сакупио,
нешто, вољан „Ој, бога ти, Милић барјактаре, диже свате, оде по ђевојку.
ти обиђе земљу и градове Кад су били прем’ Видову двору,
■ Невеста у од истока паке до запада, на пенџер се Виде наслонио,
традиционалној а по ћуди не нађе ђевојке; па кад виђе кићене сватове,
српској народној но ти хоћу једно чудо казат: сам је собом Виде говорио:
ношњи ено за те љепоте ђевојке „Мили боже, лијепијех свата!
у Загорју украј мора сиња, Чији ли су, куд ће по ђевојку?“
у онога Вида Маричића; У ријечи коју бесједио,
чудо људи за ђевојку кажу: пред дворе му свати дојездише,
танка струка, а висока стаса, ђувеглија ријеч прихватио:
коса јој је кита ибришима, „Мили тасте, Виде Маричићу,
очи су јој два драга камена, моји свати са Херцеговине;
обрвице с мора пијавице, потегли смо на бога и срећу,
сред образа румена ружица, а по твоју шћеру Љепосаву“.
зуби су јој два низа бисера, То је Виду врло мило било,
уста су јој кутија шећера; па подвикну своје вјерне слуге:
кад говори - ка да голуб гуче, „Слуге моје, отварајте врата!
кад се смије - ка да бисер сије, Сватовима коње приватите,
кад погледа - како соко сиви, Водите их у подруме доње,
кад се шеће - као пауница; миле госте на бијелу кулу".
побратиме, сва ти је гиздава, Господара слуге послушаше,
далеко јој, веле, друге није. отворише на авлији врата,
А Виде је красан пријатељу под гостима коње приватише,
према тебе, према дома твога; коње воде у подруме доње,
сва је слика, мио побратиме! миле госте на бијелу кулу.
А и Виду није за те криво, Пошту чини Виде Маричићу,

56

части свате три бијела дана, с друге стране шестопер позлаћен; пенџер – прозор
док наврши што је коме драго. зауздан је уздом позлаћеном;
Кад четврто јутро освануло, њиме зета свога дариваше. ђувеглија – момак за
два су брата сестру изводила. Најбољи му пешкеш шуре дају, женидбу, младожења
Ја каква је цура Љепосава! (најбољи је, најжешћијех јада!),
Кроз мараме засијало лице, своју секу шуре зету дају, авлија – овде: ограда, зид
сватовима очи засјениле баш сестрицу цуру Љепосаву. око куће
од господског лица и одјела; А кад Милић дара приватио,
сви сватови ником поникоше, коња јаше, коњ му поиграва, пошта – поштовање, почаст
и у црну земљу погледаше; а звекеће сабља о бедрици,
ја од чуда лијепе ђевојке. а жуборе пуца на прсима, ником поникнути – сагнути
Но говори цури ђувеглија: на калпаку трепеће му перје. главу и спустити поглед
„Ој пунице, ђевојачка мајко: Није шала онака ђевојка!
или си је од злата салила? Није шала, онаки дарови! походити – обилазити
Или си је од сребра сковала? Подиже се кита и сватови, некога, посећивати
Или си је од сунца отела? развише се свилени барјаци,
Или ти је бог од срца дао?“ засвираше свирке свакојаке, урокљив – који може да
Заплака се ђевојачка мајка, ударише јасни таламбаси, урекне
и кроз сузе тужно говорила: зачуше се сватске даворије,
„Мио зете, Милић барјактаре, стаде бакат сурих бедевија, гиздав – леп, диван
нити сам је од злата салила, отидоше с богом путовати.
нити сам је од сребра сковала, Кад су били гором путујући, вранац – коњ црне длаке
нити сам је од сунца отела, стиже урок на коњу ђевојку,
веће ми је бог од срца дао: па говори до себе ђеверу: биљега – овде: друкчија боја
девет сам их такијех имала, „О ђевере, Мандушићу Вуче, длаке
осам их је удомила мајка, зазор мене у те погледати,
ниједне их није походила, а камоли с тобом говорити; чултан – коњски покривач
јер су, јадне, рода урокљива, ал’ нагони мука на невољу:
на путу их устријели стр’јела“. кажи куму, кажи старом свату, скерлет – љубичастоцрвена
Кроз плач зета пуница дарива, нек уставе суре бедевије, скупоцена тканина
дарива га злаћеном кошуљом. нек угасе свирке и поп’јевке,
Ал’ да видиш и чуда и фале, уз јелике прислоне барјаке, облучје – предњи лучни део
каква дара тасте зету даје! нек ме скину са добра коњица, седла
Гиздава му поклонио вранца, нек ме спусте на зелену траву;
врана коња, брате, без биљеге. љуто ме је забољела глава, шестопер - буздован са
а на врану чултан до кољена: јарко ми је омрзнуло сунце, шест пера, зубаца
чисти скерлет златом извезени, а црна ми земља омиљела,
златне ките бију по копитам’; бог би дао те би добро било!“ шура – женин брат, шурак
бојно седло од шимшир-дрвета, Цвили, пишти ђевер до ђевојке:
шимшир-седло сребром оковано, „Стани, куме, стани, стари свате! пешкеш – дар, поклон
на облучју камен сија драги, Стани, побро, Милић барјактаре!
о облучју господско оружје: Уставите свирке свеколике, бедрица – спољна страна
с једне стране сабља окована, угасите сватске даворије, бутине, бедро

пуце – украсно дугме

калпак – висока капа
опточена крзном

кита овде: група људи

таламбас – мали старински
бубањ

даворије – тужне песме,
тугованке

бакат – лупа, ударање, топот

сур – пепељастосив, сив

бедевија – кобила
племените расе

урок - поглед или реч, који,
по народном веровању, могу
на некога навући несрећу,
зло

зазор – срамота,
непријатност због стида

уставити – зауставити

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 57

наџак – врста уз јелике прислон’те барјаке,
старинског хладног да скинемо са коња ђевојку;
оружја на дугој дршци љуто тужи моја мила снаша,
љуто ју је забољела глава,
стерати – припремати, јарко јој је омрзнуло сунце,
намештати кревет а црна јој земља омиљела,
простирући постељину бог би дао да би добро било!“
Тад стадоше кићени сватови,
наопако копља уставише свирке и поп’јевке,
окренути – окренути ђевер скиде са коња ђевојку,
копља у знак жалости па је спусти на зелену траву;
он је спусти, она душу пусти.
повести наопако Сви сватови грозне сузе лију,
коло – заиграти коло а највише Милић-барјактаре;
здесна налево, у ђувеглија јадан нарицао:
смеру супротном од „Заручницо, млада Љепосава,
уобичајеног, у знак ту ли тебе суђен данак нађе!
жалости Ни код мога ни код твога двора,
ни код моје ни код твоје мајке,
већ у гори под јелом зеленом!“ ■ Невеста у традиционалној
Састаше се кићени сватови, српској народној ношњи
сабљама јој сандук сатесаше,
наџацима раку ископаше,
саранише лијепу ђевојку
откуда се јасно сунце рађа;
посуше је грошим’ и дукатим’;
чело главе воду изведоше,
око воде клупе поградише,
посадише ружу с обје стране:
ко ј’ уморан, нека се одмара;
ко је млађан, нек се кити цв’јећем;
ко је жедан, нека воду пије
за душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
начини ми заручници лада!
Кукавицо, рано је не буди,
нека с миром у земљи почива!“
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићени сватови,

58

хајте, браћо, да ми путујемо, наџацима раку ископаше, муштулук – oбичaj дa сe
хајде сваки, како који може, саранише Милић барјактара нaгрaди oсoбa кoja нaм
а ја идем, како коњиц може куда јарко смирује се сунце. дoнeсe дoбру вeст
мојој старој на муштулук мајци“. Оста јадна саморана мајка, чокоће – грмови винове лозе
Дигоше се с богом путовати, она кука како кукавица, на једном корену
сваки иде, како који може. а преврће како ластавица; рукосад – виноград који је
Милић оде, како коњиц може. она иде своме винограду, руком сађен
Далеко га угледала мајка, косу реже, па виноград веже,
мало ближе преда њ ишетала, сузе лије, чокоће зал’јева,  Извор: Српске народне
коња грли, а Милића љуби: винограду тихо проговара: јуначке песме, Креативни
„Чедо моје, Милић барјактаре, „Винограде, мили рукосаде, центар, Београд, 2013, стр.
ђе су свати, ђе ти је ђевојка? ко је тебе мене засадио 337-344.
Водиш ли ми замјеницу, сине, никада те веће брати неће!“
која ће ме јутром зам’јенити, Када буде на заходу сунце,  Певач: непознат
двор помести, воде донијети, тад излази Милићева мајка,
поређати господске столове?“ па говори, а за сунцем гледа:
Ал’ бесједи Милић барјактаре: „Благо мене и до бога мога!
„О старице, моја мила мајко, Благо мене, ето сина мога!
иду свати, не воде ђевојке: Ето г’ мајци, ђе из лова иде,
остала је твоја замјеница носи мајци лова свакојака!“
ни код мога ни код свога двора, Ни би сина, ни од сина гласа.
ни код моје ни код своје мајке, Када буде на истоку сунце,
до у гори под јелом зеленом! изилази Милићева мајка,
Но старице, моја слатка мајко, сунце гледа, паке проговара:
брзо трчи двору бијеломе, „Благо мене, ето ми снашице!
па ми стери мекану постељу, Иде с воде, носи воде ладне,
ни дугачку ни врло широку, хоће мене стару зам’јенити!“
јер ти дуго боловати нећу“. Не би снахе, ни од снахе гласа,
Проли сузе Милићева мајка, веће мајка кука од жалости,
поврати се двору кукајући, кука тужна како кукавица,
брже стере мекану постељу, а преврће како ластавица,
ни дугачку ни врло широку. и кукаће до суђена дана.
Како дође Милић барјактаре,
он се спусти на меку постељу; ■ Капа златара (златна
док се спусти, он душу испусти. капа) невеста и млађих
Док дођоше кићени сватови, жена. Начињена од
дотле с’ Милић мртав належао. беле свиле, богато
Кад то вид’ли кићени сватови, везена златном жицом
наопако копља окренуше,
наопако коло поведоше,
жалостиву пјесму запјеваше;
сабљама му сандук сатесаше,

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 59

РАД НА ТЕКСТУ

1. Протумачи први стих "Мили боже, чуда великога". На које чудо народни певач
мисли? Колико пута најављује чудне појаве?

2. Како су описани даривање младожење и сватовска поворка? Шта се из тог
описа сазнаје о Милић барјактару?

3. Којим се стилским средствима народни певач служи да би истакао узвишену
лепоту? Зашто се очи пореде са драгим каменом, зуби са бисером, уста са
шећером? Пронађи хиперболисана места у опису јунакиње која нарочито
наглашавају њену чудесност.

4. Зашто Милић пристаје да се ожени Љепосавом иако је знао за судбину њених
сестара? Због чега родитељи удају кћер мада су свесни шта ће с њом бити?

5. Објасните драмски сукоб. Са чиме се Милић сукобљава? Коме припада
оно што је савршено? У чему је погрешио Милић барјактар у својој тежњи
за савршенством? Чиме је платио ту тежњу? Подсетите се песме Сунце се
дјевојком жени и пронађите заједничке елементе.

6. Објасни тему о урокљивој лепоти и како се она обликује: лирски, епски или
драмски.

7. Одреди сижејни план песме и одвој лирско од епског. Који елемeнти
преовладавају у балади? Објасните. Коју функцију у песми имају лирски
елементи? Колико у балади долази до изражаја доживљај, а колико догађај?
Шта је примарно?

8. Каква је структура ове баладе? Одредите етапе у драмском развоју радње:
експозицију, заплет, кулминацију, перипетију, расплет, епилог.

9. Шта је садржано у епилогу песме? Објасните га. У чему мајка препознаје лица
свога сина и снаје? Са чиме мајка не може да се помири?

10. Наведи још неке народне песме у којима се жали за најдражима и пронађите
заједничке мотиве тих песама.

11. Драматизујте текст читањем по улогама.

■ Паја Јовановић,
Кићење невесте

ПОЈМОВНИК

Балада је песма која садржи лирске, епске и драмске елементе и
завршава се трагично. Вук Стефановић Караџић је народне баладе назвао
„песмама на међи”. Одликује их драмска напетост, лирска емотивност
и елегичан (тужан) тон. Збивање је основни начин испољавања мисли
и осећања ликова у балади. Монолози и дијалози најчешће претходе
догађају. Одлагање кулминације (увођењем споредних епизода) подстиче
напетост у песми.

У народној балади преовладава приповедни тон (пева се о догађајима
у трећем лицу), али је радња прожета емотивним (осећајним) односом
јунака према свету који га окружује. Карактерне особине ликова само се
назиру. Баладу карактеришу: дијалог, драмска напетост и трагичан крај.

Наше народне баладе опевају неки трагичан догађај у којем главни
јунак/јунакиња страдају због зле судбине или других неповољних
околности (Женидба Милића барјактара, Предраг и Ненад ). Познате
народне баладе казују о несрећној љубави и породичној трагедији
(Смрт Омера и Мериме, Предраг и Ненад ), или о неоствареној женидби
младожење с девојком изузетне лепоте (Женидба Милића барјактара).

Словенска антитеза je устаљена стилска фигура (формула) у
народним песмама чија је улога посредно и драматично увођење слушаоца
у радњу. Словенска антитеза је заснована на негацији и изненадном
обрту, којим се уноси драмски набој у дело и наговештава правце развоја
радње. Назива се још и негативно поређење, словенско поређење,
словенски паралелизам. Словенска антитеза може бити метафорична,
исприповедана у трећем лицу, и дијалошка, дата као разговор два или
више књижевних јунака.

Словенска антитеза поседује изузетно сложену и хармоничну
структуру. Основни образац словенске антитезе је трочлан и састоји се од
питања, негације и одговора. У народним песмама питању често претходи
стих инвокације („Мили Боже, чуда великога”), чија је улога скретање
пажње публике на значај и/или предмет певања.

Уводно питање је усмена поетска загонетка и најчешће је исказано на
метафоричан начин. По правилу је додатно развијено блоком алтернативних
питања. Најчешће постоје три алтернативна питања испевана у три посебна
стиха. Алтернативна питања могу бити и додатно развијена.
Стихови негације представљају негативне одговоре на алтернативна питања.
Док је за стихове алтернативних питања карактеристичан везник или (ил’),
за стихове негације то је везник нити (нит’). Ред речи и ритам стиха негације
симетрично су преузети из одговарајућег стиха алтернативног питања („Ал’
је снијег, ал’ су лабудови/ Нит’ је снијег, нит’ су лабудови”).

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 61

КЉУЧНЕ РЕЧИ Стих објашњења представља тачан одговор на поетску
загонетку исказану уводним питањем. Словенска антитеза
народна епско- се, због своје развијености, најчешће користи у уводу епских
-лирска песма, песама и балада, али се среће и у лирским песмама, када
народна балада, може да обухвати целокупну композицију лирске песме.
словенска антитеза Најчешће је то уводна стилска фигура, али се у форми
дијалога може наћи и у медијалној (средишњој) позицији у
композицији песме.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК

Прочитај текст Из ризнице речи о уроку те наведи данашње
примере проклињања, прорицања и одређивања судбине. Закључи
у којој мери су некадашњи и данашњи чинови проклињања и
прорицања судбине слични, а колико се разликују. Своје ставове
поткрепи примерима.

ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ

Урок је магијска опсена која настаје погледом злих или урокљивих
очију, затим речима уз изненађења, чуђење, и хвалисањем некога или
нечега. Урицање може бити непосредно или посредно, из
пакости и милости. Зато детету не треба рећи
да је лепо, паметно, не треба га хвалити,
јер се тиме уриче. Уричу углавном старије
личности, које имају густе и састављене
обрве и оне које имају продоран поглед
својих црних, плавих и зелених очију и
вештице. У народу се казује да урокљиве
очи горе посеку од сабље. Урећи се
може све, али нарочито оно што је лепо,
драго и напредно. Мала деца се зову
погрдним именима или надимцима, да би
се заштитила и сакрила од урока. Мала
деца гараве се по лицу да их урок не
препозна. Уреченом детету се баје:

"Урок ти вода однела, моме чеду
здравље донела".

(Из Српског митолошког речника)

■ Млада из источне Србије
с велом против урока

62

Народна бајка

Златна јабука и девет пауница

Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, девати се – нестати,
која за једну нoћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није ишчезнути
могло дознати ко. Једном стане се цар разговарати са својим оправити се – кренути на
синовима: пут
злобити – мрзети, наносити
– Куд се то дева род с наше јабуке? некоме зло, завидети
На то ћe peћи најстарији син:  
– Ја ћу нoћac чувати јабуку, да видим ко је то бере.
И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је ■ Густав Климт, Дрво
чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору живота
пробуди, а то јабука обрана. Онда он отиде к оцу и каже му све по
истини.
Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као
и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука
обрана.
Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се
оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне
спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на
јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час
долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему
у кревет. Kако падне на кревет, створи се девојка да је није било
лепше у свему царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до
после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а
он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две:
једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет
претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване,
устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло
мило и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи
царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет
онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке.
Пошто је тако неколико нoћи једнако радио, онда му браћа
почну злобити – што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку
ноћ сачува. У томе се још нађе некака проклета бабетина која им
се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде
увече, та се баба прикраде под јабуку, па се подвуче под кревет и
онда се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и
пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 63

ђипити – скочити, нагло јабуку, а девета њему у кревет па се претвори у девојку. Онда баба
устати полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет, па је
осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети,
махнути – одустати а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и
царев син па повиче:
мешчић – мех, кожна кеса
за ношење течности – Шта је то?
Кад тамо, али баба под креветом. Oн зграби бабу па је извуче
■ Леонардо да Винчи, испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњима на
Студија коњаника за реповима. Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син
Сфорцин споменик, једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи
1489. своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к
оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити
му да се махне тога, него ће му oн наћи другу девојку коју год хоће
у свему царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с
једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу.
Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро и
онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу
и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу:
– Забога, бако, е да ли ти што знаш за девет златних пауница?
А баба му стане казивати:
– Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на
ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја
кћи, красна девојка и толико благо, све ће теби остати.
Али он, једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати
шта баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и
оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и
да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече:
– Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом
само мало дуни за врат па ће заспати те се неће моћи с пауницама
разговарати.
Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе
згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он
сиромах одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет
пауница. Како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња, па
га стане грлити и будити:
– Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!
А он ништа не зна, као да је мртав. Паунице, пошто се окупају,
одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу:
– Шта је? Jесу ли долазиле?

64

А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро,

а девета њему на коња и како га је грлила и будила. Царев син,

сиромах, чујући то, да се убије. Кад буде други дан ујутру, он се опет

оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће. Слуга

опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи

као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у

језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити:

– Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!

Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи:

– Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па

нас више никад овде неће видети.

И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син,

па пита слугу:

– Јесу ли долазиле?

А слуга му одговори:

– Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати,

па више никад овде нeћe доћи.

Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа

косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет

оправи на језеро, уседне на коња па све покрај језера, али није

хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга

некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне

по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница. Како

дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане будити

и грлити:

– Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!

Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда рече пауница

слузи:

– Кад ти устане господар, кажи му нека смакне орњи клин на клин – ексер

оњи, пa ћe ме онда наћи. пустиник – пустињак,
С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син усамљеник

пробуди, па запита слугу:

– Јесу ли долазиле?

А слуга одговори:

– Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је

да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи.

Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу. После

тога почне сам путовати по свету и, тако путујући задуго, дође у

једну планину, и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 65

управо – право би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му
вратница – врата на одговори:
огради имања или
дворишта, капија – Е, мој синко, срећан си, сам те је Бог упутио куда треба! Одавде
нема до њих више од пô дана хода. Само ваља управо да идеш, па ћеш
одврањено – наћи једне велике вратнице; кад прођеш оне вратнице, држи десно, па
опасано, уобручено ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.

Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се и захвали пустинику,
па пође како му је казао. И тако путујући, наиђе на велике вратнице,
и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се
бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница.
Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је, па
пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе
дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим под руке, уведе
га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих
двоје, и он остане живети онде код ње.

После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у
двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума, па му
рече:

– У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто, нити
га отварај, не шали се главом!

С отим она отиде. Царев син, оставши сам у двору, стане мислити
у себи: „Шта би било у дванаестом подруму?” Па онда стане отварати
подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати
га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! Па најпосле
отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико
буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас:

– Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде.
Царев син узме чашу воде, па успе у буре, али како је он успе, одмах
пукне један обруч на бурету. Затим опет изиђе глас из бурета:
– Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу
воде!
Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.
По трећи пут изиђе глас из бурета:
– Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу
воде!
Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се
буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе
је.
После дође слушкиња и каже царевоме сину шта је и како је, и он
сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да

66

иде у свет да је тражи. И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду,

па идући покрај оне воде опази у једној локви малу рибицу где се праћака.

Рибица, кад види царевог сина, стане му се молити:

– По Богу да си ми брат, баци ме у воду! Ја ћу теби једаред врло

требовати, само узми од мене једну љуску, па кад ти затребам, само је требовати –

протри мало. тражити

Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску, па рибицу баци у протри – протрљај
воду а љуску завије у мараму. После некога времена, идући тако по свету,
нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: љуска – опна,
љуштура
– По Богу да си ми брат, пусти ме из ових гвожђа! Ја ћу ти кадгод
гвожђе – гвоздена
замка за

требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало животиње

протри.

Он узме од ње једну длаку, па је пусти. Опет, тако идући преко једне

планине, нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече

му:

– По Богу да си ми брат, пусти ме! Ја ћу теби бити у невољи, само узми ја ћу теби бити у

од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри. невољи – помоћи
Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго ћу ти када будеш
био у невољи
путујући, срете једнога човека, па га запита:

– Забога, брате, е да ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?

Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда

му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.

Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу, и обоје се врло обрадују кад се

састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле

се договоре да беже. Брже-боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи.

Како они умакну из двора, а змај на коњу дође. Кад уђе у двор, али

царице нема. Онда он стане говорити коњу:

– Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити или ћемо терати?

Коњ му одговори:

– Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се.

Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их

стигне. Како их стигне, царицу отме од царевог сина, па му рече:

– Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде;

али се више не враћај ако ти је живот мио.

Он сиромах пође мало, али, не могавши срцу одолети, врати се натраг,

па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и

сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати

како би побегли. Онда рече царев син њојзи:

– Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња, па ћеш ми

казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 67

јасле – дугачко С отим отиде из двора. Кад змај дође кући, она му се стане
корито у које се умиљавати и превијати се око њега, и од свашта се с њиме разговарати,
ставља сточна храна па му најпосле рече:
буџак – угао, кут,
ћошак – Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти Бога!
губав – болестан од А он јој одговори:
губе; јадан, у бедном – Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини
стању има једна баба, па има дванаест коња за јаслама, да не знаш који је од
кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је
клада – одсечен, он најбољи; он је брат мога коња; њега ко добије, може у небеса ићи. Али
неотесан комад ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има
стабла, балван, једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи,
трупац ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега
улар – конопац који хоће. А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он
се ставља коњу око је изгубио главу.
главе, поводац Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дође, па му она каже све
шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби и дошавши к
њој рече јој:
– Помози Бог, бако!
А она му прихвати Бога:
– Бог ти помогао, синко; а које добро?
Он јој рече:
– Рад бих у тебе служити.
Онда му баба рече:
– Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња
кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.
Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца,
и на сваком коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је
колац све једнако викао:
– Дај, баба, главу.
Баба му ово све покаже, па му рече:
– Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле
сачувати.
Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи.
Кад буде увече, уседне он на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу.
Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на
кобили и заспи, а кад се пробуди, а он опкорачио некакву кладу па
седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се па скочи
да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некакву воду. Кад је види,
онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извадивши из
мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се
уједанпут јави из воде:

68

– Шта је, побратиме? дура – стој, стани
А он јој одговори: зауларити – ставити улар
– Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. коњу
А рибица му рече: жарач – гвоздена шипка за
– Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него разгртање и подстицање
удри уларом по води и реци: дура, бабина кобила! ватре
Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина проказати – одати
кобила!”, а она одмах постане кобила као што је и била и изиђе
са ждребетом на обалу. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ■ Леонардо да Винчи,
ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу Змај, детаљ, 15. век
уведе у коњушницу, па све жарачем:
– У рибе, курво!
А кобила јој одговори:
– Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи, па ме
проказаше.
(Зaтим кoбилa oдe „у лисицe“, пa „у курjaкe“, aли je цaрeв син
и тe зaмкe сaвлaдao.)
Онда баба изиђе напоље а царев јој син рече:
– Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо се
погодили.
Баба му одговори:
– Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест
коња бирај којега хоћеш.
А он рече баби:
– Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене
нису лепи.
Онда га баба стане одвраћати:
– Како би ти узео онога губавог код таквих красних коња!
Али он једнако остане на своме говорећи:
– Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено.
Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда
с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у
једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака.
Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица,
и за тили час га донесе пред змајеве дворе. Царев син, како уђе
унутра, одмах рече царици:
– Спремај се што брже. И тако се брзо спреме, седну обоје на
онога коња, па хајде с Богом путовати.
После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне
своме коњу:

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 69

ала – митско биће; неман, – Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити или ћемо терати?
аждаја – Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи.
ногама у вретен, те њега Кад то змај чује, одмах седне на коња, па потерај. А њих
о камен – збацити јахача двоје, кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану
са себе да се разбије о нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори:
камење – Не бојте се, не треба бежати. Кад једанпут, али змај већ да
их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и
 Извор: Владан Ђурић, царицом:
Антологија народних – Забога, брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући. А
приповедака, Београд, овај му одговори:
СКЗ, 1989. стр. 164–174. – А што си луд те носиш ту алу! Ногама у вретен, те њега о
камен, па хајде са мном.
Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а
ногама у вретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ
се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња и тако отиду
сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.

РАД НА ТЕКСТУ

1. Размотри шта златна јабука представља за цара, а шта за царевића.
Која су натприродна својства пауница? Наведи епитете којима су оне
представљене. Како објашњаваш њихово чудесно нестајање?

2. Шта је подстакло најмлађег царевића да пође на пут? Какав је
царев став према синовљевој жељи да оде у свет? Размисли због
чега царевић у баби, уместо помагача, стиче непријатеља. Ко све
на путовању помаже царевићу? Којим путем јунак бајке стиже до
удаљеног града? Образложи због чега је царица-пауница дала своме
мужу кључеве од подрума. Како објашњаваш његов поступак у
подруму? Које особине главног јунака притом долазе до изражаја?
Царевић је учинио добро дело, а како му се то вратило? Објасни због
чега се бајка не завршава након венчања царевог сина и паунице.

3. Наведи који се све ликови појављују у бајци Златна јабука и девет
пауница. Ко су носиоци радње у бајци? Који догађаји постају посебно
значајни за стварање заплета у бајци? Пред каква се све искушења
доводи главни јунак? Који ликови кваре срећу главном јунаку? Где их
све царевић среће? Шта карактерише простор у којем противници
живе? Наведи што више фантастичних мотива и чудесних догађаја које
уочаваш у бајци. Пронађи у тексту реалистичне мотиве.

4. Размотри улоге помагача у бајци. Ко су све помоћници? На који
начин их је царевић задужио? Наведи примере његове доброте и

70

племенитости. Анализирај начин стицања чаробног коња у бајци.  Литература: Радмила
Уз чију помоћ царевић спасава своју жену од змаја? Пешић, Нада Милошевић-
5. Обрати пажњу на простор у којем се радња бајке одвија. Истакни Ђорђевић, Народна
његове карактеристике. Шта све утиче на преображај простора књижевност, Београд,
у бајци? Протумачи улогу и својства чаробних средстава. Наведи Требник, 1997; Наташа
радње у бајци које се три пута понављају. Објасни какву улогу има то Станковић-Шошо, Топос
понављање у структури бајке. пута у српској народној
6. Нагласи уметничке вредности бајке Златна јабука и девет пауница. бајци, Београд, Друштво
Размисли о томе како главни јунак бајке стиже до жељеног циља. за српски језик и
Какав је смисао срећног завршетка у бајци? Које је људске особине књижевност Србије, 2006;
народни приповедач наградио у бајци? Немања Радуловић, Слика
7. Размисли о томе да ли нас у животу после уложеног труда и напора света у српским народним
да достигнемо жељено, увек чека обећана награда. Образложи своје бајкама, Београд,
мишљење. Колико човек треба да буде упоран да би досегао своју Институт за књижевност
срећу, чак и ако му многе ситуације не иду наруку? Зашто је важно и уметност, 2009.
бити прибран, упоран и истрајан у тешким животним ситуацијама?
Наведи неки пример из властитог искуства. КЉУЧНЕ РЕЧИ

ПОЈМОВНИК народна приповетка,
народна бајка, мотив,
Вук Стефановић Караџић бајке је назвао женским лик, композиција
приповијеткама „у којима се приповиједају којекаква чудеса што не
може бити”. Он је сакупљао, бележио и објавио 1853. године српске
народне бајке у књизи Српске народне приповијетке.

Основне одлике бајке као врсте народних приповедака јесу:
 радња није везана за одређено време и простор;
 уобичајен стереотипан (истоветан) почетак (Био једном један

цар...) и завршетак (И живели су срећно до краја живота);
 фантастични елементи – ликови су натприродна и чудесна

бића (виле, вештице, дивови, змајеви, аждаје), могу да се
трансформишу, као и простор у којем бораве;
 главни јунак је човек;
 имена јунака су симболична (Пепељуга, Биберче);
 јунаци нису индивидуализовани (краљевић, син, девојка,
чобанин) и нема емотивних доживљаја ликова;
 бројеви (један, три, седам, девет) имају симболична значења;
 оптимизам;
 хиперболисане су човекове способности и негативне појаве у
односима међу ликовима;
 срећан крај (јунак или јунакиња ступају у брак, долазе на
престо).

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 71

Народна приповетка

Дјевојка бржа од коња

„Приповеда се да су чудотворну девојку створиле виле од снега који су
извадиле из јаме без дна, окренуте према илинском (јулском) сунцу. Ветар
ју је оживео, роса подојила, гора лишћем обукла и ливада цвећем закитила.
Била је беља од зоре, руменија од руже, сјајнија од сунца. Она огласи
утакмицу: који је младић на коњу прескочи, да ће се за њега удати. Имала
је потајна крилца под пазусима и, без коња, претрчала све младиће.”

(Српски митолошки речник, одломак, стр. 307–308)

бездање – без дна Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него
наресити – украсити, окитити је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према
тркија – трка сунцу илињскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора
биљега – белега; црта као лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је
ознака старта и циља, важно била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да
место се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас
наредити се – спремити се, по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити
припремити се тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово
потекоше – појурише, нагло се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи
кренуше хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев
син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци
■ Леонардо да Винчи, Коњи нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем
ногама, па им онда рече: „Ја сам онамо поставила златну јабуку,
који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја
прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви
мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.”

Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће
задобити ђевојку, па рекоше између себе: „Знамо одиста да неће
она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко,
тогај ће Бог и срећа данас помоћи.” Те тако кад ђевојка руком о
руку пљесну, сви потекоше у један трен.

Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер
пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога,
те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она
виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте
страшна гора да не знадоше просци ђе ће ни куд ће, но тамо амо
те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и

72

опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, вргнути – сместити, посадити
док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за зло и горе – велика невоља
ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он
плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла,  Извор: Вук Стефановић
закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе Караџић, Српске народне
мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, приповијетке, Београд,
и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад Просвета, 1969, бр. 24.
дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.

РАД НА ТЕКСТУ

1. Подсети се како почињу приповетке Чардак ни на небу ни на
земљи, Златна јабука и девет пауница, Аждаја и царев син, Змија
младожења и сл. Размисли о значењу и порукама увода типа „био/
била једном један/једна”. До које се мере почетак приповетке која
је пред тобом уклапа у ову формулу? Шта је необично у уводу
приповетке Дјевојка бржа од коња? Како је објашњено порекло
необичне девојке? Од чега су је виле начиниле? Са чиме се све у
уводу приповетке пореди њена лепота?

2. Због чега девојка организује коњске трке („тркија”)? Шта треба
да представља награду за победника? Каква ће судбина задесити
такмичаре у случају да не успеју благовремено да стигну на циљ?
Шта су помислили просци када су зачули прописане услове
такмичења? Због чега су се понадали успеху?

3. Како се развија трка? Којим средствима девојка успева да стекне и
задржи предност над осталим такмичарима? Колико пута девојка
користи чаробна средства како би успорила просце? Протумачи
порекло њених моћи (крила испод пазуха, длака од које узрасте
страшна гора, суза која разбукти страшне реке). Запази да ли су оне
наговештене већ на почетку приповетке. Образложи свој став.

4. На који начин царев син ипак успева да задржи девојку? Чиме је
он заклиње? Због чега се заклетва понавља три пута? Размисли о
делотворности броја три у делима народне књижевности. Можеш
ли да се сетиш још неке народне приповетке у којој се испољава
веровање у магијску моћ изговорене речи?

5. Како се завршава приповетка? Због чега се победа претвара у
пораз? Шта мислиш, може ли се овакав завршетак подвести под
уобичајени срећан крај у бајкама? Образложи свој став.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 73

КЉУЧНЕ РЕЧИ ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

народна приповетка, Приповетка Дјевојка бржа од коња може се сврстати у народне
девојка, тркија, бајке само делимично. Већ композициони оквир приче указује на
предање то да је реч о наративној творевини „на међи” усмених прозних
облика. У уводу се даје детаљан опис вилинског порекла девојке
„која није рођена од оца и мајке”, већ су је виле начиниле од снега
који је извађен „из јаме бездање”. Крај приповетке указује на
немогућност човекову да овлада овим појавама и да присвоји
лепоту која му не припада јер није људскога порекла нити се човек
са њоме сме самеравати. Отуда девојка ишчезава на крају приче, а
срећан крај, као жанровска константа бајке, изостаје. Приповетка
Дјевојка бржа од коња на међи је жанрова и облика, између усмене
бајке и народног предања. У њој је свет људског и фантастичног
супротстављен један другоме. Лирски опис девојке није жанровска
одлика бајке. Само поређење девојачке лепоте са сунцем, снегом
и ружицом упућује на стереотипне описе из лирске народне
поезије. Композиција приповетке и поступци приповедања нису
карактеристични за бајку. Приповедање је концентрисано на један
догађај, без развијања нарације и увођења занимљивих епизода у
структуру приче.

„Приповетка коју је Вук Караџић добио од Вука Врчевића.
Казивање се развија у складном уметничком оквиру: од чудесног
настанка девојке до њеног чудесног нестанка. Почиње засењујућим,
поетски веома функционалним описом њене нестварне лепоте,
да би се завршило опсеном, изненадно, али не и изненађујуће.
У прожимању предања, које не дозвољава безболно мешање
овоземаљског света са оноземаљским, и бајке за коју је то
једноставно и природно, казивање добија посебну драматичност у
неизвесности исхода такмичења, у људској упорности царева сина и
његовој борби са стихијом, као и у узалудности победе.”

(Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, одломак)

ЗАНИМЉИВОСТИ

Вук Врчевић (1811–1882), један од најзначајних сарадника Вука
Караџића на записивању и сакупљању народних умотворина.

Самостално је објавио значајне збирке шаљивих народних причица
и басни (Српске народне приповијетке, особито кратке и шаљиве, 1868).
Скоро трећину народних приповедака из збирке Вука Караџића (1853)
чине Врчевићеви записи.

74

Лаза Лазаревић

Први пут с оцем на јутрење

„Било ми је”, вели, „онда девет година. Ни сâм се не сећам јутрење – јутарња служба
свега баш потанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од (богослужење) у цркви
мене старија сестра зна за то, а млађи брат баш ништа. Нисам
пао на теме да му казујем! носити се турски – облачити
се попут Турака
Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао, па је
запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца! џемадан – врста мушког
прслука
Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам
како се облачи: џемадан од црвене кадифе, с неколико катова катови златног гајтана –
златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златне упредене траке које
златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове служе за украшавање одеће
кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од
слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију ћурче – кратак горњи капут
по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, постављен крзном
па широки пачалуци прекрили до пола ногу у белој чарапи и
плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на чоха – сукно, врста вунене
леву страну, у рукама му абонос-чибук са такумом од ћилибара, тканине
а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама
извезена дуванкеса. Прави кицош! силај – појас за оружје

Нарави је био – отац ми је, истина, али кад сам већ почео харбија – метална шипка
причати не вреди шепртљити – нарави је био чудновате. којом су се пуниле или чистиле
Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што пушке
рекне, па ако не урадиш – бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће
да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што цагрије – корице у којима се
противно њему. Када се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао држи нож
је само шамаром, и то само једанпут, али, брате, кад одалами, од
часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, транболос – свилени појас са
десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а ресама
оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам
знао „алекције”! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш бућме – трака којом се
и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад украшава одело
их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто,
цептиш као прут! пачалук – доњи део ногавице
на панталонама старинског
Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут кроја
држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а
мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних тунос – врста феса
жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха,
абонос-чибук – лула од
ебановине

такум – опрема

алилуј – припев у хришћанској
литургији, значи „хвалите
Господа”

одаламити – јако ударити

алекције – лекције

сахат – сат

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 75

чича – стриц а то се и оцу даде нешто на смех, па неколико пута развуче мало
леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа. То је била
својта – родбина велика реткост, и ето тако се он смејао кад се десило штогод
где би неки други развалио вилице да би се чуло у Тетребову
петачка – буре које има 250 механу.
литара
А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки
аков – стара мера за течност радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца –
(50 литара) удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа,
ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече. Само кад га понеше
крајцар – новац коришћен у из куће, а баби заигра доња усна, дркће, дркће; прислонио се на
Аустроугарској; врста игре са врата, блед као крпа, па ћути.
тим новчићима
Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он
да му потпише буквар – да каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим
му изда уверење о запослењу да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је
најволео од свију момака. Знам само једанпут да га је ударио,
ајлук – месечна зарада, плата што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачки, па
скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све
му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта.

– А знате што га је отпустио? – На правди Бога! ... Видео га
да игра крајцара! – Тек ћете се ви после чудити.

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново
потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: „На,
ево ти ајлука! Мени више не требаш; иди па тражи где се може
играти крајцара!” Турио Прока вес на очи, плаче као киша и
моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио?
– Боже сахрани! Извади само још један дукат, па му даде: „На, па
пут за уши!” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди
Бога најваљанијег момка.

Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким
другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је
он, не дај, Боже, као што има људи, па хоће да удари и тако што,
него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то
ти је! А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као
ноје у јаје. Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па
још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с
њоме ишао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није
трпео ни да се она што меша у трговину и у његова посла.

76

Каже она једанпут: плећи се – мешати се у посао
– Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где
ћеш је? банчити – пијанчити,
А тек се он издрачи на њу: лумповати
– Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало? Новци су у твојим
рукама, па кад ти нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи!
Покуњи се мати па ћути.
Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје
друштво и само међ’ њима што рекне по коју. Кума Илију је
поштовао што може бити: и то је једини човек који му је смео
рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.
Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види,
али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никака
знака нежности од њега. Покривао нас је, истина, ноћу кад се
откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо
на дуд – али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци
и шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што
скаче с врх јаблана!
У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кавану свако вече.
Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу
под појас, па хајд’! Долазио је лети у девет, а зими и раније, али
неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и
сестру пекло – ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању.
– Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору.
Седе у креветима – не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан,
кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући,
где прогунђа:
– Шта ће та свећа у ово доба?
– Па да се видиш свући, Митре – каже моја мати.
– А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не
умем наћи?
– Па није, Митре – увија се моја мати – него као велим...
– А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи
мртвац у кући!
Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и
за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову
доласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава,
само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се
то.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 77

прекинути се – уплашити се, Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за
зачудити се куповину, испљује, па накисели лице. Ни за каву није богзна
како марио... Па шта је радио сву ноћ по механчинама? – питате
астрахан – скупоцено крзно ви.
од руна младих јагањаца
посебне врсте овце Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него...
Видећете!
сребрњак – пиштољ украшен
сребром То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да
свисне. А никоме да се појада.
као санћим – тобож
Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан –
ништа... Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде
се жена, пита га:

– А где ти је, Митре, сахат?
Он се намргодио. Гледа на страну, каже:
– Послао сам га у Београд да се оправи.
– Па добро је ишао, Митре.
– Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и
кад не иде!
Моја мати шта ће, ућута.
Кука после с мојом сестром: „Еј, тешко мени! Даће све што
имамо, па под старост да перем туђе кошуље!”
Једанпут опет – јали је било десет, јали није – а њега ето из
каване. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан
ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак, искићен златом
и драгим камењем. Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог
ока. Нешто је добре воље.
Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види
колико је.
– Зар си повратио?... – трже се. – Зар ти је већ оправљен
сахат?
– Оправљен! – каже он.
– А какав ти је то ланац?
– Ланац као сваки ланац – каже он, али некако мекано, није
да се издире.
– Знам – каже моја мати – а откуд ти?
– Купио сам!
– А та шубара? То има само у Миће казначеја.
– Купио сам и њу!
– Продао ти?
– Продао!

78

– А какав...? казначеј – благајник
Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она
умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза усекњивати се – брисати нос
појаса један замотуљак, колик’ песница, па баци на сто, а оно шмрчући
звекну: сам самцит дукат, брате!
– На! – рече – остави ово! – Па онда изиђе у кухињу.
Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као да
диже прљаву дечју пелену.
– А шта ћу – каже сестри – с овим новцима? Ово је
проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и
донео!...
Као што видите нема ту среће ни живота!
И тако је моја мати била несрећна и ми смо сви уз њу били
несрећни...
Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек;
а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу
док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио
ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, откако се
поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице,
Олбректом апотекаром и још тамо некима, све се окрену и пође
како не треба.
Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах се
испречи: „Гледај своја посла!”, или „Имаш ли ти друге каке
бриге?”
Није вајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради;
али га узео буди бог с нама на своју руку, па га не пушта.
Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар
човек. Јесте, богами! Али тако...
Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја
мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају.
Одоше у авлију. Чујемо ми мало после коњски топот и рзање. Не
знам ја шта је то.
Кад он после уђе, ја почех хркати, и моја се сестра учини да
спава. Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка, чекам ја.
Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао:
– Одведоше вранца!
– Одведоше – каже он.
Опет ћуте, само мати час пô усекњује се, а ја чисто осећам
како плаче.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 79

дркела – оронуо, физички – Митре, тако ти Бога, тако ти ове наше деце, остави се,
пропао човек или животиња брате, друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај
свет. Ено ти Јове карташа, па гледај! Онакав газда, па сад спао
грбина – леђа, кичма на то да прегрће туђу шишарику и да купује по селима коже
за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од
тутор – старатељ другога кору хлеба, и да ова наша дечица служе туђину?... Па
онда поче јецати.
вишек – фишек
– А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада
ћурдија – кратак крзнени мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене
капут стекао, него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!

лакерда (локарда) – врста Моја мати плаче још јаче:
рибе – Знам, Митре, брате – каже она милостиво – али хоће
душмани све да однесу. Остави се, брате, тако ти ове наше
ам – опрема за вучу нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и
крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме
ројта – украсна реса којекакве изелице из мојег добра истерају?...
– А ко те тера?
ремен – каиш – Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати ако тако и даље
радиш. То је занат од Бога проклет!
– Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да ми не
слиниш без невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет да ми
треба жена тутор!
Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку
кроз прси, падају на срце и камене се.
Дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне
вишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења,
без сахата и без златна силаја. Доносио је други пут и по два-три
сахата и по неколико прстенова. Једанпут: једне чизме, једну
ћурдију; други пут: коњско седло; после, опет: туце сребрних
кашика; а једном: пуно буре лакерде и – свакојаких других
комендија. Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег.
Сутра му купио нове амове: висе ремени до ниже колена и
бију га ројте по вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на
дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма
испод ногу.
Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула
се. Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по
један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше
као киша.

80

Поче, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. пајташи – другови, пријатељи
Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат,
пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје легрштер – писаљка којом
пећи им каве (а сутрадан показује по неколико дуката што је се писало по таблици од
надобијао напојнице). А наша мати седи с нама у другој соби; шкриљаца
очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти
нама буди пријатељ!” плета – новац у вредности од
некадашњих 20 пара
И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад
не гледа у очи. Нас децу не милује, ни осорне речи да рекне, а
камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које
хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву
плету. За јело је куповао све што је било најлепше у вароши.
Моје хаљине најлепше у целој школи. Али опет нешто ми је
тако тешко било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле,
бледе, тужне, озбиљне. Никуд под Богом не иду, па и на славу
слабо ком да оду. А и нама су жене слабо долазиле, већ само људи,
и то готово све само оне „лоле” и „пуста’ије” као што их је моја
мати звала. Дућан готово и не ради. „Зар ја” – каже мој отац – „да
мерим гејаку за двадесет пара чивита? Ено му Чифута!” – Мати не
сме ништа више ни да прослови. Каже, једанпут јој казао:

„Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени
цигло једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу,
па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!”
Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан,
а све се моли Богу: „Боже, ти мене немој оставити!”

Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!
Дођоше они сви једно вече. Дође са њима још некакав
Перо Зелембаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с
Пештом”. Бркове ушиљио, косу остраг разделио, а золуфе пустио
чак до јагодица. Дебео у лицу, шишкав у телу; накривио некакав
шеширић, а преко прслука златан ланац: исти онакав какав је
пре бабо имао. На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не
да у се погледати. Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а
све се смеши овим малим, као јед зеленим очима, да те некакав
страх ухвати као од совуљаге.
Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци каву.
Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из
димњака. Пију каву, ћуте као Турци, само карта клизи, и чујеш
како звечи дукат.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 81

■ Пол Сезан, Играчи То је била страшна ноћ!
карата Ми се с мајком затворили у другу собу. Она више не плаче.
Ни сестра. Испијене у лицу, очи упале па гледају страховито
уплашено. Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро.
Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав
знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе
црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин.
– Дај још! – вели мојој мајци.
Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег, па шаком
сипа у његову, а он везује у махраму.
Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме
друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба.
Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође,
прогунђа као за се: „Још само ово!” И онда чисто бежи из собе.
Али „још ово”, „још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у
нашу собу, а тако око три сахата по поноћи.

82

– Дај! – вели мојој мајци, а дошао у лицу као земља. ропац – предсмртни уздах
Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. свитац – свећица
Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац целивати – пољубити
стресе и како се прихвати за пећ.
– Брже! – каже мајци а одлаже ногама и рукавом брише зној.
Мати му пружи.
– Дај све! – рече он.
– Последњих десет дуката! – рече она. Али то не беше више
глас, ни шапут, већ нешто налик на ропац.
Он скопа оне новце и управо истрча из собе.
Моја мати клону крај ковчега и обнесвести се. Сестра
врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на
патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!”
Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда
скочи, упали свитац па прижеже кандило пред Светим Ђорђем.
– ’Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! –
рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као Вечерњача на
небу.
Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица
клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче,
чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио.
Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа у њу. Из
њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца
и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен
Бог, ког је она гледала и који је њу гледао. И онда јој се по лицу
разли некако блаженство и некака светлост, и мени се учини
да је Бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја
под његовим копљем зе’ну. После ми заблеснуше очи, па падох
ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме
придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку!
Боже, молим ти се за бабу!” И онда, а не знам зашто: „Боже, убиј
онога Зелембаћа!”
Дуго смо се тако молили.
После моја мати уста, попе се на столицу, па целива Светог
Ђорђа. И моја сестра то исто учини, а после диже и мене и
Ђокицу, те и ми целивасмо. Онда мати узе суху киту босиока што
је стајала за иконом, и стакленце с богојављенском водицом што
је висило под иконом, покваси оном водом босиљак, па, нешто

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 83

шапућући, прекрсти њиме собу. Онда полако отвори врата, па на
прстима дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње.

Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен, као
окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако?

Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра
се диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зелембаћ
једанпут викну, колико игда може:

– А ко мене може натерати да играм више? Камо тога?
После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се
врата отворише, гунђање и кораке.
Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели, ја и
Ђокица заспасмо, а он још не дође.

***

Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам
се страшно уморан и празан, али не могох више затворити очију.
Устанем.

Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно,
свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом још дркће
пламичак у кандилу. Моја мати и сестра бледе као крпе, очи им
влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на прстима и ништа
не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше нам
доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу!

– Шта је ово? – питао сам се ја. – Је ли овде мртвац у
кући, или се мој покојни стриц вратио, па га ваља поново
сахрањивати?

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички
прошапутах: „Боже, знаш оно за бабу!” И опет: „Боже, ама убиј
оног Зелембаћа!”

Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично
пођох вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како
ме мајка дохвати за руку.

Ја се окретох, али она не рече ништа, само тури прст на уста;
онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Онда се врати
натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом – не знам
шта да мислим.

Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па
провирим кроз кључаоницу.

Гледам.

84

Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или трина – мрва
три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и ћурчија – крзнар
неразгажене цигаре, једна разбијена кавена шоља, и испод једне
карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до
половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно
трина и пепела од дувана. Стоји још неколико празних тањира,
само на једном дуван истресен из луле. Четири празна свећњака,
само у једном што букти дебела хартија којом је свећа била
омотана, и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.

На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи
мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао
челом, па се не миче.

Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо. Само видех
како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто
мислио. Чинило ми се, на пример – а не знам, управо, зашто –
да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се
чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, па да не
може више њом ударити – и све тако којешта.

Бог зна докле бих ја тако вирио, да ме опет не дотакну
мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа
пут врата.

Ја – не знам зашто – одједанпут скидох капу, пољубих је у
руку, па изиђох напоље.

Тај дан био је субота.
Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа
своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци
завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и
одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретан
ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати
свиње по улицама. Тривко извадио јагње, па виче: „Ходи, вруће!”,
а пијани Јоза игра у једној барици.
– А што је, море, ваш дућан затворен? – запита ме Игњат
ћурчија, који у тај пар прође.
– Тако! – кажем ја.
– Да није болестан Митар?
– Није – кажем ја.
– Отишао, ваљда, некуд?

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 85

ђезва (џезва) – суд за – У село – рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два
кување кафе такозвана „девера”, тј. мојих другова, које је послао господин да
виде што нисам дошао у школу.
посукнути – изгубити сјај
Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и
комад хлеба, а гледам мајку и девере.

– Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи –
имао је посла.

О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим, кад она спава, кад
ме не види!

Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи – не
знам... То јест, знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако
како сам оставио: моја мати и сестра седе с рукама у крилу; не
куха се ни ручак; пролазе на прстима покрај велике собе и само
отхукују – исто онако као кад ми је стриц умро! Ђокица у авлији
везао мачки ђезву за реп, па се увесељава њеном трком. Момци
шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено, па хрче као
да је по ноћи.

Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се
ћурче преко широких леђа, а око појаса се размиче од дубока
даха.

Одавно је већ било звонило на вечерње.
Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина
– нигде краја да видиш, само што се облаци све гушће гомилају!
Све постаје несносније, страшније и очајније. – Боже, ти на добро
окрени!
Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некакву
школску књижицу, али је нисам читао. Видео сам на прозору
бледо лице моје матере, наслоњено на суху јој ручицу. У ушима
ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим.
Уједaнпут шкљоцну брава. Моје мајке неста са прозора. Ја
претрнух.
Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој
отац!
Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на
високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело.
Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле,
утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу,
нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа.
У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла.

86

На лицу некакав тужан и милостиван осмејак – није то никад поребарке – бочно
пре било! Такав је изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да
га причесте. џубе – дуга горња хаљина без
рукава
Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли
само главу унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче.
Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној
кући.

Причао ми је после Тома, кум-Илијин син, да се мој отац
с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако
разговарали, да им је после донето хартије и мастила, да су
нешто писали, ударали печате и тако даље. Али шта је то било,
то се не зна, нити ће икад ико знати.

Око девет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само
мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом
гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо
пирну у свећу, па и сама леже у кревет.

Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем
у грудима.

Врата се отворише и мој отац уђе. Обрте се једном-два по
соби, па онда, не палећи свеће, скиде се и леже. Дуго сам још
слушао како се преврће по кревету, па после сам заспао.

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на
челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а
његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене,
лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.

Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се.
Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа
моју сестру. Дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па
прошапута: – Спавају! – Али се трже од свог шапата и као да се
окамени насред собе. Дуго је тако стајао, не мичући се, само што
опазим покаткад како му сену очи, гледајући час у нас, час на
матер.
Али ми ни једно ни ухом не макнусмо!
Онда он пође поребарке на прстима чивилуку, а не скида ока
с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе, натуче вес
на очи, па брзо и целом ногом ступајући изиђе напоље.
Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у
кревету. За њом се диже и моја сестра. Као каки дуси!

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 87

■ Оноре Домије, Мајка

Мати брзо, али пажљиво уста и пође вратима; за њом приста
и сеша.

– Остани код деце! – прошапута мајка, па изиђе напоље.
Ја скочих, па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку,
али ја се отргох и рекох јој:
– Остани код деце!
Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота, а
испод вишања, довучем се до бунара и чучнем иза њега.
Ноћ је била у Бога дивота! Небо се сија, месец се цакли,
ваздух свеж – нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се
надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде
најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.
Али у исти мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.
Пренерази се човек. Упро поглед у њу, па блеји.
– Митре, брате, господару мој, шта си то наумио?

88

Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа
моју мајку, а глас му као разбијено звоно:

– Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!
– Како си пропао, господару, Бог с тобом! Што говориш тако!
– Све сам дао! – рече он, па рашири руке.
– Па ако си, брате, ти си и стекао!
Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.
– Ама све! – рече он. – Све, све!
– Ако ће! – рече моја мати.
– И коња! – рече он.
– Кљусину! – каже моја мати.
– И ливаду!
– Пустолину!
Он се примиче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже.
Али она као један божји светац.
– И кућу! – рече он, па разрогачи очи.
– Ако ће! – рече моја мати. – Да си ти жив и здрав!
– Марице!
– Митре!
– Шта ти то велиш, Марице?
– Велим: да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас
хранила ни кућа, ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми
бити ниједно гладни, док си ти међ’ нама!
Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме
материно.
– Марице – поче он – зар ти?... – загрцну се, па покри очи
рукама и ућута.
Мајка га ухвати за руку:
– Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве,
једне тепсије и два-три корита, а данас, хвала Богу, пуна кућа!
Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам
месечине.
– Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?
– Пун је! – каже отац гласом меканим као свила, а рукав
превуче преко очију и спусти руку.
– Па што ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи
новац? Узми га у трговину!
– Уложићемо у жито!

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 89

туњез – млакоња, – Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала Богу,
несналажљив човек а здрава су нам дечица. Молићемо се Богу, па радити.
печал – духовни бол и туга
таштина – сујета – Као поштени људи!
јеспап – роба – Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих
твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!
 Извор: Лаза Лазаревић, – Па ћемо опет стећи кућу!
Дела, Нови Сад, Матица – Извешћемо нашу децу на пут – каже мати.
српска, 1970, стр. 94–111. – Па ме неће мртвог клети... Откад их нисам видео!
– ’Оди да их видиш! – рече мати, па га као неко дете поведе
за руку.
Али ја у три корака већ у соби. Само што прошаптах мојој
сестри: „Лези!”, па навукох јорган на главу.
Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше
звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потреса
се душа хришћанска. И као талас сухог грања, тако њихов
звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа
разговара се с небом...
– Сине!, устани, да идемо у цркву!...

***

Кад сам ишао лане у Београд по јеспап, видео сам у
Топчидеру Перу Зелембаћа у робијашким хаљинама: туца камен!

РАД НА ТЕКСТУ

1. Шта је тема приповетке Први пут с оцем на јутрење? Ко казује
приповетку, а ко преноси казивање? Наведи елементе из текста који
упућују на разлику између казивача и приповедача. Како наратор
сазнаје о догађајима о којима приповеда? Какав утисак изазива
појављивање и ишчезавање наратора?

2. Наведи примере у којима се види како се ликови несвесно одају
говором. У каквим се ситуацијама води дијалог мужа и жене? Када
Марица прва започиње разговор? Како на њена запиткивања
реагује Митар? Објасни зашто Марица и Митар нису равноправни у
комуникацији. Када се њихов дијалог нагло прекида?

3. Какав утисак изазива изглед собе коју Миша посматра кроз
кључаоницу? Окарактериши Митров лик. Какве је карактерне особине
он испољио у критичним околностима? Које сцене сведоче о његовој
немоћи да се одупре пороку? Нaвeди сaврeмeнe пoрoкe и бoлeсти

90

зaвиснoсти. Рaзмисли o узрoцимa и пoслeдицимa кoje пoрoк дoнoси ■ Лаза Лазаревић
зaвиснику и њeгoвoм oкружeњу.
4. Проучи Маричин лик. Шта јој даје снагу да се ухвати у коштац са
животним проблемима? Објасни на који начин она покушава да
помогне Митру да преброди кризу.
5. Протумачи симболику завршетка приповетке. Шта симболизују
звуци црквеног звона?

ПОЈМОВНИК

Карактеризација је начин приказивања битних особина лика
и његових поступака у књижевном делу. Постоји више врста
карактеризација.

Статичка карактеризација – када се приказује само једна
особина која је доминантна у карактеру лика.

Динамичка карактеризација – када се лик приказује тако да се
прате све промене у његовом карактеру настале услед различитих
околности. Лик се приказује кроз развој и сазревање.

Директна карактеризација – писац на непосредан начин
(описима и коментарима) објашњава ликове у делу.

Индиректна карактеризација – лик на основу својих поступака
открива своју природу.

Комбинована карактеризација – спаја елементе индиректне и
директне карактеризације. Ово је најпотпунији облик приказивања
једног лика у неком делу.

Физичка карактеризација – када се описује физички изглед
лика (лице, тело, држање, ход, покрет, одећа и обућа).

Психолошка карактеризација – када се дочарава унутрашњи
свет лика на основу његових размишљања, осећања и расположења.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ КЉУЧНЕ РЕЧИ

Лаза Лазаревић (1851–1890), српски писац који је стварао у епохи приповетка,
књижевни лик,
реализма. Родио се у Шапцу, где се и школовао. Студирао је права на карактеризација
Великој школи у Београду, а затим медицину у Берлину. За време српско-
турских ратова био је лекарски помоћник у војсци, а од 1879. године лични
лекар краља Милана Обреновића. Објавио је девет приповедака и сматра
се зачетником психолошке приповетке. То су: Швабица, Први пут с оцем
на јутрење, Школски час, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер, Све ће то
народ позлатити, Ветар, Он зна све.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 91

Симо Матавуљ

Пилипенда

хаљка - дугачак (ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)
мушки плав капут Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком,
вериге - ланац у оџаку главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца,
над огњиштем на објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима
којем виси котао него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров,
покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао
утолити - стишати се дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни,
жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар
позидак - зид који утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у
служи као ограда јеном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој
бременац - оно што се и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена
носи на леђима полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и
забрежје - толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућство!
брежуљкаст крај У дворишту, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна,
зубун - горњи део посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних
одеће од сукна са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом
повезача - комад муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар
тканине којом жене је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала
повезују главу, пањеве, како ће товар изгледати већи.
марама У прегратку гризао је Куријел, ситан, риђ, готово сијед магарац,
таванац - простор на танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар
степеништу испред јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше
улаза у кућу руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово
крма - сточна храна сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу
руковет - свежањ час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га
жита које може да се жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те
ухвати руком би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.
Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село
К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под
брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за
најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала
се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала
каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља!
Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и
пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа
мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да

92

је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх шевар - трска
главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и беневреци - уске сукнене
обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена панталоне
капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну,
чинило се да ће прогутати лонац. крљати - померати се
у разним правцима,
Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој комешати се
бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. пура - каша од кукурузног
Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у брашна, качамак
врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе
њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како шестица - стари аустријски
кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, новац у Хрватској
измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред
кућу да се умију.

Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно хватати,
омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ
бјеху при крају, Јела ће:

- Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на
причешће без повезаче?

Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће.
Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Онда обоје стадоше,
посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили
би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако
изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће
жена, као за себе:

- Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица,
колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се
рећи да смо се и ми уписали!

Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па
избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:

- А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту... вјеру?
- Сачувај Господе! - рече Јела устукнувши
и прекрстивши се.
Онда Пилипенда уђе у магарећи
преградак и изнесе најбољу кокош.
Јела, ужаснута, викну:
- Па зар Пиргу? Хоћеш да
продаш Пиргу?
Пилипенда само рече: "Е, ја!"
па дохвати дугачки штап и пође за
магарцем.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 93

бели смок - млеко и Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго
млечни производи зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.

ока - стара мера за Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину
течност, запремину и Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело
тежину (1, 28 kg) Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на
сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни
унијатска вера - лети она страховита утвара, која већ од четири мјесеца дави народ.
православна црквена
организација која је То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још
унијом повезана са с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која
Католичком црквом кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме,
агитација - убеђивање у жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци
корист неке идеје ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху
ађунто - помоћни, млађи се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући
чиновник стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има
чауш - општински шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од
службеник глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде
оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан
зараколити - и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола
закокодакати оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем
љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико
недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и
поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива,
да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима
пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина
који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се
смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем
православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству,
али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То
учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач
службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: "уписати
се у царску вјеру!" Разумије се да је нововјерцима било забрањено
улазити у православну цркву...

Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који
је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда
ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога
старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда
пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима,
покушавајући да се отме. Он јој рече: "Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми
је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!"

Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом
удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка

94

разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим тежак - сељак,
магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је земљорадник
Пилипенда бога: Лацман - Италијан,
Немац, представник
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном свега што је
тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас западњачко
тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, живолазан - живахан,
опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те чио, окретан, крепак
волијемо душу, него трбух!...
преверити - променити
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и вероисповест, прећи на
пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије другу веру
двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике укочањити се -
Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад смрзнути се од зиме,
Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде: скочањити се

- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се? поганија - зли, опаки
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио! људи
- А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао? нејач - немоћни,
Пилипенда одврати: изнемогли (деца,
- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да старци)
вам је цар поклонио цијело Петрово Поље! чељад - укућани,
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; чланови породице
ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми перваз - руб, ивица
то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле
изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!  Извор: Симо Матавуљ,
Пилипенда пљуну. Приповетке, Политика,
- Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не 2005, стр. 182-186.
опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
- Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
- Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако
неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!
А ти...
Кљако га прекиде.
- Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
- А, пасји сине - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај
да ти притврдим ту вјеру!
Али Кљако побјеже.
Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела.
Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се
постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 95

■ Далматинска загора РАД НА ТЕКСТУ

1. Одреди тему ове новеле. О чему се у њој говори? Које је време и место
догађања описано у овој новели? На основу чега то закључујеш?

2. Прочитај део текста у коме је описана кућа у којој живи Пилипенда са
женом Јелом. Да ли је опис куће у складу са описом ликова који у њој
живе?

3. Да ли Пилипенди одговара надимак који носи и зашто?
4. Како је описана његова жена Јела и који проблем она има?
5. Какав је однос власти према свим верницима?
6. Како се положајем и изгледом разликује православна од католичке

цркве?
7. На који начин Пилипенда настоји да реши проблеме које намеће

сиромаштво?
8. Какав је Пилипендин однос према животињама из његовог дворишта?

Шта ти то говори о његовом психичком стању? Зашто је Пилипенди
лакше да открива емоције животињама него људима?
9. Какав је однос Пилипенде према Богу? Пронађи реченицу у којој се
то види. Колико су тежак живот и неимаштина отуђили Пилипенду
од вере и Бога? Пронађи у тексту социолошке, психолошке и језичке
карактеризације ликова.
10. Да ли је Пилипенда частан и достојанствен човек? Која морална
начела Пилипенда брани у сусрету са Јованом Кљаком?
11. Како живе људи који су променили веру и ком сталежу они припадају?
Како на њих делује сусрет с Пилипендом?
12. Протумачи дубљи смисао ове новеле. Зашто је у савременом друштву
важна верска толеранција? Образложи свој став. Да ли је вређање
верских светиња израз демократичности?
13. Прочитај Појмовник у коме се говори о новели и у тексту пронађи
елементе новеле и образложи их.

ПОЈМОВНИК

Новела (итал. novella – новост) – краћа прозна творевина која ■ Симо Матавуљ
приповеда о неком необичном догађају, са израженом поентом
(истицање најзначајније мисли). Често је заснована на анегдотском
заплету. Творац ауторске новеле је италијански писац Ђовани
Бокачо. Он је написао збирку новела Декамерон.

Ауторску новелу одликује:
 сажето приповедање о једном значајном догађају из живота

јунака који се догодио неочекивано;
 садржи један догађај, мањи број ликова и свих пет етапа у

развоју радње (експозицију, заплет, кулминацију, перипетију и
расплет);
 приповедање је временски и просторно ограничено;
 употреба унутрашњег монолога и тока свести доприноси
емоционалном и психолошком приказивању ликова;
 до расплета долази нагло, изненадним обртом у нарацији.

Психолошка мотивација открива душевне особине лика, његов
унутрашњи живот. Јунак изражава своја осећања, расположења
и размишљања. Монологом и унутрашњим монологом изражава
се стање свести и подсвести јунака. Међутим, јунаков карактер
открива се и у његовим поступцима према другим ликовима, у
дијалогу са њима и у односу према средини у којој живи.

Унутрашњи монолог представља неизречено размишљање
лика. Унутрашњи монолог је у првом лицу и испољава се у
сложеним, најчешће безизлазним ситуацијама у којима се лик нађе.
Употребљава се да би се истакло психолошко стање јунака (његове
најинтимније мисли и осећања). Лик своја размишљања износи без
логичког реда, онако како се јављају у његовој свести.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ КЉУЧНЕ РЕЧИ

Симо Матавуљ (1852 - 1908) рођен је у Шибенику, у Далмацији. Био је новела, психолошка
учитељ у далматинским селима, живео у Црној Гори и у Београду. Писао је мотивација,
о животу људи у Далмацији, Црној Гори и Београду на реалистички начин, унутрашњи монолог,
настојећи да наслика стварне људе и догађаје. Најпознатија његова дела су унијаћење
приповетке Поварета, Пилипенда, Пошљедњи витезови, Света освета, Ново
оружје, као и роман Бакоња фра Брне. Матавуљ је класик наше реалистичке
књижевности, мајстор приповедач, како га је назвао Иво Андрић.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 97

Данило Киш

Рани јади

(избор)

Збирка Рани јади писана је техником мозаика, при чему уводна прича,
С јесени кад почну ветрови, има функцију пролога, а завршна, Еолска харфа,
епилога. Садржи деветнаест прича неједнаке дужине. У збирци доминирају
кратке приче, а има и неколико приповедака (Замак осветљен сунцем, Из
баршунастог албума, Ливада, Дечак и пас). Андреас Сам трага за својом
прошлошћу и светом детињства, који је с временом нестао.

Киш експериментишући формама приповедања успева да успостави везу
између превазиђене реалности лика и његове актуелизације у свету приче.
Полазећи од схватања да је потпуно неважно шта је стварни, а шта фиктивни
свет, јер оно што је прошло заувек је неповратно нестало, Киш на различите
начине експериментише приповедачким методама. Да би нагласио релативност
сећања и утиска, писац користи унутрашњу перспективу приповедача који
је удвојени лик (дечак и одрасли „дечак”), стапа две изражајне перспективе
(прошло време у којем се радња дешавала и садашњи тренутак из којег се
приповеда). Киш у неким причама приповедање организује као вид ускраћене
перспективе (крњи дијалог у којем се даје само један глас, а други наговештава),
користи псеудодокумента (писма, фотографије) и на тај начин сажима грађу.

У причи која је пред тобом главни лик Андреас Сам трага за својом
прошлошћу и успоменама, да би активирањем потиснутог препознао себе
и вратио се идентитету који постоји још само у сећању. Не одричући се тог
идентитета, него трагајући за собом као дететом, Кишов приповедач Андреас
Сам покушава да оживи превазиђену реалност дечјег „ја”, да пробуди себе као
дете у ономе што је заборављено и више реално није присутно, али постоји
уграђено у његовом сећању.

Улица дивљих кестенова

Господине, да ли бисте знали да ми кажете где се налази
Улица дивљих кестенова? Не сећате се? А мора да је негде овде,
имена се више и не сећам. Али знам поуздано да је негде овде.
Шта кажете, нема овде нигде улице с дрворедом кестенова? А
ја знам, господине, да она ту мора да постоји, немогуће је и да
успомене толико варају.

Да, још пре рата ... На углу се налазила школа, а пред школом
артешки бунар. Не мислите, ваљда, да сам све то измислио.
У тој школи сам ишао у први разред, а пре тога у забавиште.

98

Учитељица се звала госпођица Фани. Могу вам, господине, показати
једну фотографију где смо сви на окупу: госпођица Фани, наша
учитељица, да, тај што седи поред ње, то сам ја, Андреас Сам, моја сестра
Ана, Фреди Фукс, вођа наше банде... Да, господине, одлично, сада сам се
сетио. Улица мора да се звала Бемова улица, јер ја сам био борац у банди
чувених бемоваца, чији је вођа био Фреди Фукс (звани Аца Дугоња),
Фолксдојчер. Сјајно, господине, да није било овог нашег разговора, ја
се уопште не бих сетио да се та улица звала Бемова улица, по чувеном
пољском генералу, четрдесетосмашу. Да ли вам, можда, господине, то
име говори нешто: Бем, Бемова улица? О, да, извините, наравно ви се не
можете сетити уколико нисте ту живели пре рата, но бар бисте могли
знати да ли има ту негде нека улица са дрворедом дивљих кестенова. Ти
су кестенови цветали с пролећа, тако да је цела улица мирисала помало
отужно и тешко, осим после кише. Тада је, измешан са озоном, мирис
дивљег кестеновог цвета лебдео свуда наоколо.

Ох, ја сам се запричао, опростите, мораћу да питам још неког, мора
да има неког ко ће се сетити те улице, пре рата се звала Бемова, а била је
засађена дрворедом дивљих кестенова.

Зар се не сећате, господине? Ни ви? Ето, све што још могу да вам
кажем, то је да је на углу био један бунар, артешки, испред школе. У
близини је била касарна, ево, иза угла, на другом крају улице. Ми, деца,
дотле смо смели да одлазимо. Ту саобраћај није био жив. А на углу,
код касарне, почињале су шине (мали жути и плави трамваји). Да,
господине, заборавио сам вам рећи да је поред дрвореда кестенова,
с десне стране, било уочи рата ископано склониште, у цикцак. Ту је
боравила наша банда. Да вам, можда, тај податак неће помоћи да се
сетите: било је ископано велико склониште. Наравно, свуда је било
склоништа, али добро се сећам да дивљих кестенова није било осим у
нашој улици. Наравно, све су то детаљи, но хоћу само да вам кажем да се
сасвим поуздано сећам да је та улица била засађена дивљим кестеном,
а ово, господине, ово је багрем, а бунар нигде не видим, па ипак ми се
чини да је то немогуће, можда сте ви погрешили, мора да се нека друга
улица звала Бемова, ова ми се чини премала. Уосталом, хвала вам,
проверићу. Закуцаћу на нека врата и питаћу: Да ли се ова улица пре рата
звала Бемова улица, јер све ми је то врло сумњиво, господине, не верујем
да би толика кестенова стабла нестала, макар би једно остало, дрвеће,
ваљда, има дужи век, кестенови, господине, не умиру тек тако.

Ето, не верујем, госпођо, својим очима. Нико није у стању да ми
објасни где су нестали ти кестенови, и да није вас, ја бих посумњао да

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 99

 Извор: Данило Киш, сам све то измислио или сањао. Јер, знате, тако је то са успоменама,
човек никад није сигуран. Велико вам хвала, госпођо, идем да
Рани јади, Београд, потражим кућу у којој сам живео. Не, хвала вам, више бих волео да
БИГЗ, 1992, стр. 9–11. будем сам.

Онда он приђе једним вратима, мада то нису била она врата, и
притисну звонце. Извините, рече сасвим обичним гласом, да ли ту
станује Андреас Сам? Не, не, рече жена, зар не умете да читате? Овде
станује професор Смердел.

Да ли сте сигурни, понови он, да овде не станује Андреас Сам? Пре
рата је становао овде, знам поуздано. Можда се сећате његовог оца?
Едуард Сам, с наочарима. Или се, можда, сећате његове мајке. Марија
Сам, висока, лепа, врло тиха. Или његове сестре, Ана Сам, увек с
машницом у коси. Ето, видите, онде где је она леја с луком, тамо је био
њихов кревет. Видите, господо, ја се сасвим добро сећам. Ту је стајала
шиваћа машина његове мајке, Марије Сам. Била је то сингер машина, с
ножном педалом.

О, ништа не брините, госпођо, само евоцирам успомене, знате,
после толико година све нестаје. Ето, видите, на мом је узглављу
израсла јабука, а сингерица се претворила у бокор ружа. Од кестенова,
пак, госпођо, видите, нема ни трага. То је зато, госпођо, што кестенови
немају своје успомене.

Чули сте, куће нема. На мом је узглављу израсла јабука. Једно
квргаво, повијено стабло без плода. Соба мог детињства претворила
се у леју с луком, а на месту где је стајала сингерица моје мајке –
бокор ружа. Поред баште се уздиже нова троспратница, у њој станује
професор Смердел. Кестенове су посекли, рат, људи или просто –
време.

А ево шта се ту збило, у Бемовој двадесет седам. Пре двадесетак
година, које сам хтео да прескочим једним лирским скоком унапред.
Улази мој отац, два-три месеца по нашем одласку, у кућу број 27 у
Бемовој и износи наше ствари: два ормара, два кревета, сингерицу
моје мајке. Кад су изнели и последњи део намештаја, а то је био онај
отоман у којем певају федери, ево – госпођо Смердел, ја још увек
с вама говорим – шта се збило: „Када смо изнели и последњи део
намештаја, драга моја Олга, а то је био онај отоман у којем певају
федери, кућа се срушила као кула од карата. Не знам ни сам каквим
сам чудом успео...” (Из писма Едуарда Сама, мога оца, својој сестри
Олги Сам-Урфи.)

Сада је ту посађен лук, лепи зелени празилук, госпођо...

100