Čitanka za 1. razred

4. Како се понашају њихове слуге у цркви, према протопопу Недељку, а
како према Марку?

5. Како се народни певач односи према претендентима на престо?
6. Анализирај морални лик Мрњавчевића у речима и поступцима.
7. Упореди историјске чињенице и епско памћење о Мрњавчевићима.
8. Окарактериши лик Марка Краљевића и његове мајке Јевросиме и

морално-естетску вредност њихових личности.
9. Упореди Марка Краљевића са његовим оцем и стричевима.
10. Каква је атмосфера у дому Јевросиме и њеног сина, а каква у табору

завађених великаша?
11. О чему говоре речи мајке Јевросиме упућене сину? Објасни смисао

и вредност тих речи. Ко, у ствари, проговара кроз уста мајке
Јевросиме? Примени речи мајке Јевросиме на неку ситуацију у
савременом друштву. Имамо ли и данас људи који поступају као
Марко Краљевић у сличним ситуацијама?
12. Којим речима Марка дочекује Урош, а којим Мрњавчевићи? Објасни
то наводима из текста.
13. Песма завршава краљевом клетвом и царевим благословом.
Упореди крај са историјском истином о Марку Краљевићу.
14. Речима "од оца ће останути сину" Вукашин обећава Марку
наследство. Зашто то право оспорава Урошу?
15. Зашто само Вукашин од свих Мрњавчевића реагује на Маркове
речи?
16. Коју библијску сцену препознајеш у Вукашиновој потери за Марком?
17. Ко је главни јунак песме?
18. Одреди место радње и објасни његову симболику?
19. Којем циклусу ова песма припада? Објасни.
20. Пронађи стилска средства: анафору, епифору, анадиплозу.

ПОЈМОВНИК

Заклетва је краћи говорни облик који се упућује некој особи с
намером да се она на нешто приволи. Изражава субјективан (личан)
став особе која је изговара у првом лицу. Почиње речима „тако” или
„толико” (нпр. „Тако ми части!”; „Тако ми Бога”). Заклетва је сродна
клетвама по облику и начину исказивања, али се обично односи
на тврдњу или задату реч онога који је изриче. Према народном
веровању, био је велики грех погазити заклетву.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 151

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ
Урош (1355 -1371), син цара Душана, последњи је владар из

лозе Немањића. За време његове владавине моћни феудалци су
се одметнули и осамосталили. У народу је опеван као слаб владар
(Урош Нејаки).

Марко Краљевић је најстарији син Вукашина Мрњавчевића.
После погибије оца у Бици на Марици 1371. године, владао је као
турски вазал у западној Македонији и штитио народ од турског
насиља. Балшићи су му одузели Призрен, а Вук Бранковић Скопље.
Погинуо је 1395. године на Ровинама, помажући Турцима у борби
против влашког војводе Мирче. Записано је да је пред почетак битке
рекао: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а
ја нека будем први међу погинулима у овом рату“.

Угљеша Мрњавчевић – био је брат краља Вукашина и жупан
цара Душана, а касније деспот у Серу и Драми. Његова жена је
Јефимија, прва српска песникиња. Погинуо је 1371. године у Бици на
Марици. Његов брат Гојко није познат историји.

■ Урош и Вукашин,
манастир Псача

КЉУЧНЕ РЕЧИ
Косово, правда,
заклетва, клетва,
благослов

152

Народна епска песма

Зидање Скадра

Град градила три брата рођена, он увати коње у интове,
до три брата, три Мрњавчевића: и понесе шест товара блага;
једно бјеше Вукашине краље, оде слуга преко б'јела св'јета,
друго бјеше Угљеша војвода, оде тражит два слична имена.
треће бјеше Мрњавчевић Гојко; Тражи слуга Стоју и Стојана,
град градили Скадар на Бојани, тражи слуга три године дана,
град градили три године дана, Скадар – припадао је
три године са триста мајстора;
не могоше темељ подигнути, ал' не нађе два слична имена, српским владарима
а камоли саградити града: ал' не нађе Стоје и Стојана; пре владавине
што мајстори за дан га саграде, па се врну Скадру на Бојану, Немањића
то све вила за ноћ обаљује. даде краљу коње и интове,
Кад настала година четврта, и даде му шест товара блага: харчити – трошити
тада виче са планине вила: "Ето, краље, коњи и интови,
"Не мучи се, Вукашине краље, и ето ти шест товара блага, интови – лака и брза
не мучи се и не харчи блага! ја не нађох два слична имена, кола, каруце
Не мож, краље, темељ подигнути,
а камоли саградити града, неимар – градитељ,
док не нађеш два слична имена, мајстор и зидар
док не нађеш Стоју и Стојана,
а обоје брата и сестрицу, ја не нађох Стоје и Стојана".
да зазиђеш кули у темеља: Кад то зачу Вукашине краљу,
тако ће се темељ обдржати, он подвикну Рада неимара.
и тако ћеш саградити града". Раде викну три стотин' мајстора:
Кад то зачу Вукашине краље, гради краље Скадар на Бојани,
он дозива слугу Десимира: краље гради, вила обаљује,
"Десимире, моје чедо драго! не да вила темељ подигнути,
До сад си ми био вјерна слуга, а камоли саградити града!
а од саде моје чедо драго; Па дозивље из планине вила:
ватај, сине, коње у интове, "Море, чу ли, Вукашине краљу!
и понеси шест товара блага; Не мучи се и не харчи блага,
иди, сине, преко б'јела св'јета, не мож, краље, темељ подигнути,
те ти тражи два слична имена, а камоли саградити града!
тражи, сине, Стоју и Стојана, Но ето сте три брата рођена,
а обоје брата и сестрицу; у свакога има вјерна љуба,
ја ли отми, ја л' за благо купи, чија сјутра на Бојану дође
доведи их Скадру на Бојану, и донесе мајсторима ручак,
да зиђемо кули у темеља, зиђите је кули у темеља:
не би л' нам се темељ обдржао, тако ће се темељ обдржати,
и не би ли саградили града". тако ћете саградити града".
Кад то зачу слуга Десимире, Кад то зачу Вукашине краљу,
он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга!
Ето вила са планине виче,
није вајде што харчимо благо,
не да вила темељ подигнути,
а камоли саградити града!
■ Грб Мрњавчевића

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 153

ложница – одаја за Још говори са планине вила: тебе здравље! - пребољет не могу,
спавање ев' ми јесмо три брата рођена, но понеси мајсторима ручак".
у свакога има вјерна љуба: Говорила љуба Угљешина:
земан – време чија сјутра на Бојану дође "О јетрво, госпођо краљице,
и донесе мајсторима ручак, нешто мене забољела рука -
лудо – младо, нејако да ј' у темељ кули узидамо: тебе здравље! - пребољет не могу,
тако ће се темељ обдржати, већ ти збори млађој јетрвици".
кротко – мирно, тако ћемо саградити града. Она оде млађој јетрвици:
покорно Но јел', браћо, божја вјера тврда "Јетрвице, млада Гојковице,
да ни један љуби не докаже, нешто ме је забољела глава -
већ на срећу да им оставимо, тебе здравље! - пребољет не могу,
која сјутра на Бојану дође?" но понеси мајсторима ручак".
И ту божју вјеру зададоше, Ал' говори Гојковица млада:
да ни један љуби не докаже. "Чу ли, нано, госпођо краљице!
У том их је ноћца застанула, Ја сам рада тебе послушати,
отидоше у бијеле дворе, но ми лудо чедо некупато,
вечераше господску вечеру, а бијело платно неиспрато".
оде сваки с љубом у ложницу. Вели њојзи госпођа краљица:
Ал' да видиш чуда великога! "Иди, каже, моја јетрвице,
Краљ Вукашин вјеру погазио, те однеси мајсторима ручак,
Те он први својој љуби каза: ја ћу твоје изапрати платно,
"Да се чуваш, моја вјерна љубо! а јетрва чедо окупати".
Немој сјутра на Бојану доћи, Нема шта ће Гојковица млада,
ни донијет ручак мајсторима, већ понесе мајсторима ручак.
јер ћеш своју изгубити главу, кад је била на воду Бојану,
зидаће те кули у темеља". угледа је Мрњавчевић Гојко;
И Угљеша вјеру погазио jунаку се срце ражалило,
и он каза својој вјерној љуби: жао му је љубе вијернице,
"Не превар' се, вјерна моја љубо! жао му је чеда у кол'јевци,
Немој сјутра на Бојану доћи, ђе остаде од мјесеца дана;
ни донијет мајсторима ручак, па од лица сузе просипаше.
јера хоћеш млада погинути, Угледа га танана невјеста;
зидаће те кули у темеља". кротко ходи, док до њега приђе,
Млади Гојко вјеру не погази кротко ходи, тихо бесјеђаше:
и он својој љуби не доказа. "Што је тебе, добри господару,
Кад у јутру јутро освануло, те ти рониш сузе од образа?"
поранише три Мрњавчeвића, Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
отидоше на град на Бојану. "Зло је, моја вијернице љубо!
Земан дође да се носи ручак, Имао сам од злата јабуку,
а редак је госпођи краљици; па ми данас паде у Бојану,
она оде својој јетрвици, те је жалим, прегорет не могу".
јетрвици, љуби Угљешиној: Не сјећа се танана невјеста,
"Чу ли мене, моја јетрвице! но бесједи своме господару:
Нешто ме је забољела глава - "Моли бога ти за твоје здравље,

154

а салићеш и бољу јабуку". каде дође, да подоји дојке!" доро, дорат – коњ
Тад јунаку грђе жао било, То је Раде за братство примио - тамнориђе длаке (овде
па на страну одвратио главу, остави јој прозор на дојкама, значи коњ)
не шће више ни гледати љубу; па јој дојке у поље истури: Онђе иде рана – Вук је
а дођоше два Мрњавчевића, каде дође нејаки Јоване, записао: „Кажу да и сад
два ђевера Гојковице младе, каде дође, да подоји дојке. из онијех прозора, ђе су
узеше је за бијеле руке, Опет кужна Рада дозивала: сисе биле измољене, тече
поведоше у град да уграде; "Богом брате, Раде неимаре, некаква мокрина која се
подвикнуше Рада неимара, остави ми прозор на очима, низа зид хвата као креч и
Раде викну до триста мајстора; да ја гледам ка бијелу двору жене које немају млијека
ал' се смије танана невјеста, кад ће мене Јова доносити или их сисе боле носе оно
она мисли да је шале ради. и ка двору опет односити". те пију у води“.
Турише је у град уграђиват: И то Раде за братство примио,
оборише до триста мајстора, остави јој прозор на очима,  Извор: Српске народне
оборише дрвље и камење, те да гледа ка бијелу двору, јуначке песме, Креативни
узидаше дори до кољена; каде ће јој Јова доносити центар, Београд, 2013,
још се смије танана невјеста, и ка двору опет односити. стр. 41-47.
још се нада, да је шале ради. И тако је у град уградише,
Оборише до триста мајстора, па доносе чедо у кол'јевци,  Певач: Старац Рашко
оборише дрвље и камење, те га доји за неђељу дана;
узидаше дори до појаса. по неђељи изгубила гласа;
Тад отежа дрвље и камење, ал' ђетету онђе иде рана:
онда виђе шта је јадну нађе, дојише га за годину дана.
љуто писну како љута гуја, Како таде, тако и остаде,
па замоли два мила ђевера: да и данас онђе иде рана:
"Не дајте ме, ако бога знате, зарад чуда и зарад лијека,
узидати младу и зелену". која жена не има млијека.
То се моли, ал' јој не помаже,
јер ђевери у њу и не гледе. ■ Гојковица
Тад се прође срама и зазора,
паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци -
моја мајка има доста блага -
нек ти купи роба ил' робињу,
те зидајте кули у темеља".
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста,
да јој више моба не помаже,
тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
остави ми прозор на дојкама,
истури ми моје б'јеле дојке:
каде дође мој нејаки Јово,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 155

РАД НА ТЕКСТУ

■ Скадар на Бојани, 1. Какве утиске на тебе оставља прочитана песма? Шта те је у песми
остаци старог града узнемирило?

2. Које је народно веровање опевано у Зидању Скадра?
3. Којој породици се приписује градња? Какав однос влада међу браћом:

Вукашином, Угљешом и Гојком?
4. Како су Мрњавчевићи опевани у народној традицији? Да ли то одговара

историји?
5. Зашто вила тражи жртву за градњу града?
6. Објасни смисао жртвовања деце.
7. Протумачи симболику њихових имена.
8. Какав међусобни однос имају жене Мрњавчевића?
9. Из којих разлога жене у песми немају лична имена?
10. Које околности су довеле Гојковицу на место градње? Шта она наводи

као оправдање да не носи мајсторима ручак? Образложи то на основу
веровања и традиције да принесена жртва мора бити чиста и невина.
11. Протумачи стихове које говори Гојко "Имао сам од злата јабуку,/ па ми
данас паде у Бојану,/ те је жалим, прегорјет не могу!"
12. Објасни злу судбину и страдање младе Гојковице. Зашто је то страдање
нарочито потресно? Поткрепи то стиховима из песме.
13. Размисли да ли је Гојковица поражена у сукобу са злом у свету.
14. Прочитај задње стихове и објасни своје мишљење о смислу принете
жртве.
15. Која је порука ове песме? Пронађи стих.
16. Каква је композиција песме? Одреди етапе у развоју догађаја у песми.
17. Одреди којем циклусу припада ова песма.
18. Пронађи стилске фигуре.
19. Размисли какве жртве се приносе у савременом друштву и у којим
ситуацијама.

156

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

Раде Боровић („Раде Баранин“ или „Раде Неимар“) је био зидар,
поријеклом из барске клесарске фамилије (родоначелник „Radoe
petrarius de Antibaro“), рођен, претпоставља се, око 1335. године. Као
протомајстор градитељ је цркве манастира Љубостиња, задужбине
кнегиње Милице Хребељановић. Храм је подизан од 1388. до 1405.
године. Своје име је урезао на прагу врата (која воде из припрате
у храм). Како постоји сличност рукописа градитеља на натписима
у Љубостињи и Богородичној цркви у Новом Брду, сматра се да је
зидао и ову другу. Као градитељ је у народу имао велики углед, па
су му у пјесмама приписивали градњу разних објеката: од зидања
Скадра, Раванице, до ћуприје у Вишеграду итд. Свакако да „Раде
Неимар“ физички није могао бити присутан на свим тим мјестима,
између осталог и због очите несразмјере у времену. Неки сматрају
да је по имену и презимену водио поријекло из Захумља.

Група аутора, Историјски лексикон Црне Горе

ЗАНИМЉИВОСТИ

Жртвa и жртвoвaњe прeдстaвљajу изузeтнo вaжaн eлeмeнт свaкe рeлигиje и култa.
Жртвoвaњe пoдрaзумeвa дoбрoвoљнo oдрицaњe oд нajдрaгoцeниjих ствaри или бићa у кoрист
нeчeг вишeг, свeтoг, чимe сe oствaруje личнo избaвљeњe. Смисao жртвe je у oбрaћaњу дoбрим
силaмa (ступaњу у кoнтaкт сa њимa) рaди супрoтстaвљaњa снaгaмa смрти и рaзaрaњa, a и рaди
oчишћeњa oд грeхa и дoбрoбити зa свe људe нa Зeмљи.

У пaгaнским oбичajимa принoсилe су сe и крвнe жртвe, нe сaмo живoтињe, вeћ и рoђeнa дeцa,
нaрoчитo син-првeнaц. To срeћeмo и у Стaрoм зaвeту (кoд Jeврeja Aврaм je спрeмaн дa жртвуje
синa Исaкa).

У тeмeљимa мнoгих згрaдa у Пaлeстини oткривeнa су тeлa жртвoвaних људи. Кaсниje сe
људскe жртвe зaмeњуjу живoтињaмa и симбoличним узидaвaњeм сeнки прoлaзникa. Жртвeни
oбрeд, oсим принoшeњa жртвe, пoдрaзумeвa и прaтeћу мoлитву. Жртвa сe принoси нa oдрeђeнoм
мeсту (oгњишту, пoљу) и у oдрeђeнe дaнe (прaзникa или пригoдних свeчaнoсти). Кoд нaс, на пример,
у сeлимa пoстojи oбичaj шишaњa мушкoг дeтeтa, или сe зa Ђурђeвдaн кoљe мушкo jaгњe. Примeрa
жртвoвaњa у нaшoj нaрoднoj књижeвнoсти имa вeoмa мнoгo: Зидaњe Скaдрa, припoвeткa Oштaр
Дaн, пeсмe Ђaкoн Стeфaн и два aнђeлa, Дрaгojлo и Смиљaнa, Смрт цaрa Душaнa и др.

Љиљана Савић

Имe Стojaн je стaрo слaвeнoсрпскo зaштитнo имe. Прeтпoстaвљa сe дa су oвa имeнa у дaлeкoj
прoшлoсти извeдeнa из првoбитних Стaнимир, Стaнислaв и сл. Oд oвих имeнa извeдeнa су имeнa
Стoja, Стojaдин, Стojaдинкa, Стojaнa, Стojaнкa и др. Вoди пoрeклo oд кoрeнa стojaн, стojни, стojaти
у знaчeњу сигурaн, чврст, пoстojaн, кojи сe нe крши, нe лoми. У нaрoду je пoстojaлo вeрoвaњe дa
сe нaдeвaњeм oвaквoг имeнa дeтeту, мoжe зaустaвити пoмoр дeцe у нeкoj пoрoдици или супрoтнo,
зaустaвити дaљe рaђaњe дeцe тaмo гдe их je вeћ сувишe. Стоја и Стојан – морали су да буду
узидани у град да би био чврст, постојан. Узидaвaњe Стoje и Стojaнa срeћe сe и у нaрoднoj пeсми o
грaдњи мoстa у Moстaру и у роману На Дрини ћуприја Иве Андрића.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 157

Народна епска песма

Кнежева вечера

Вук Караџић је од свог оца Стефана забележио пет одломака о
Косовском боју, које је објавио под заједничким називом Комади од
различнијех косовскијех пјесама. У свом Рјечнику Вук је наговестио
постојање једне велике песме о Косовском боју („лазарица”), која није
сачувана. Одломак који је пред тобом у антологијама и изборима је
познат под називом Кнежева вечера. Епске песме о Косовском боју,
забележене у збирци Вука Стефановића Караџића, представљају
завршни израз приче о подвигу и жртви преношене вековима. Мотив
кнежеве вечере је у писаним изворима познат још од 15. века.

■ Анастас Јовановић,
Косовска вечера

кнез Лазар – Лазар Славу слави српски кнез Лазаре напићу је Топлици Милану;
Хребељановић (око у Крушевцу, мјесту скровитоме. ако ћу је напит по јунаштву,
1329–1389) Сву господу за софру сједао, напићу је војводи Милошу.
сву господу и господичиће: Та ником је другом напит нећу,
софра – трпеза, сто за с десне стране старог Југ Богдана, већ у здравље Милош Обилића!
ручавање и до њега девет Југовића; Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
а с лијеве Вука Бранковића, Прва вјеро, потоња невјеро!
Југ-Богдан – историји и осталу сву господу редом. Сјутра ћеш ме издат на Косову,
непознат; по традицији У заставу војводу Милоша, и одбјећи турском цар Мурату!
отац девет Југовића и до њега дв'је српске војводе: Здрав ми буди, и здравицу попиј,
једно ми је Косанчић Иване, вино попиј, а на част ти пехар!"
Југовићи – по традицији а друго је Топлица Милане. Скочи Милош на ноге лагане,
браћа кнегиње Милице Цар узима златан пехар вина, пак се клања до земљице црне:
па говори свој господи српској: "Вала тебе, славни кнез Лазаре!
Вук Бранковић – српски "Коме ћ' ову чашу наздравити? Вала тебе на твојој здравици,
великаш, зет кнеза Лазара ако ћу је напит по старјешству, на здравици и на дару твоме,
напићу је старом Југ Богдану; ал' не вала на таквој бесједи!
застава – почасно место ако ћу је напит по господству, Јер, тако ме вјера не убила,
у дну стола, супротно од напићу је Вуку Бранковићу; ја невјера никад био нисам,
чела стола ако ћу је напит по милости, нит сам био, нити ћу кад бити,
напићу је мојим девет шура, него сјутра мислим у Косову
Косанчић Иван – епски девет шура, девет Југовића; за хришћанску вјеру погинути.
јунак, историји непознат ако ћу је напит по љепоти, Невјера ти сједи уз кољено,
напићу је Косанчић Ивану; испод скута пије хладно вино!
Топлица Милан – епски ако ћу је напит по висини, А проклети Вуче Бранковићу!
јунак, историји непознат

пехар – висока чаша за
вино

Милош Обилић – по
народној традицији зет
цара Лазара 

вјера – веран, поуздан
човек

невјера – издајица

158

Сјутра јесте лијеп Видов данак, Видов данак – Видовдан
виђећемо у пољу Косову куђеља (кудеља) – влакно
ко је вјера, ко ли је невјера! припремљено за ткање,
А тако ми бога великога, предење
ја ћу отић' сјутра у Косово, преслица – справа за предење
и заклаћу турског цар Мурата,
и стаћу му ногом под гр'оце!  Извор: Вук Стефановић
Ако ли ми бог и срећа даде Караџић, Српске народне
те се здраво у Крушевац вратим, пјесме II, Београд, Просвета,
Уватићу Вука Бранковића, 1968, стр. 196–197.
везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,  Певач: Стефан Караџић
носићу га у поље Косово!"

РАД НА ТЕКСТУ ■ Урош Предић, Кнез Лазар
се одриче земаљског
1. Проучи разлог због којег су се великаши окупили у двору кнеза царства
Лазара. Наведи ко је све присутан на кнежевој вечери. Анализирај
кнежеву здравицу. Како је кнез Лазар окарактерисао Милоша
Обилића? Објасни Милошеву реакцију на Лазареву оптужбу.
Шта се из Милошевог одговора може наслутити о приликама у
српском табору? На шта се Милош пред бој заветовао српским
јунацима?

2. У одломку о кнежевој вечери представљено је тројство које чине
владар, издајник и оклеветани витез. Какву улогу има владар
у песми? Који библијски мотив препознајеш у сцени кнежеве
вечере? Наведи шта је драматично у приказаним догађајима.

3. Слава је празник заједништва, љубави, разумевања и слоге.
У песму је унет један славски обичај, наздрављање домаћина
гостима напијањем прве чаше. Објасни улогу овог мотива у
композицији песме. Запази стихове који се понављају у кнежевој
здравици. Шта такав поступак говори о Лазару и о великашима
окупљеним на слави? Образложи како кнежева здравица утиче на
развој радње. Какве су њене последице?

4. Наведи каталоге јунака у одломку о кнежевој вечери. Одреди ко
на кнежевој вечери има улогу издајника, а ко оклеветаног јунака.
Покажи на примеру Милошевог понашања да су дела јача од
беседе.

5. Истражи историјске чињенице о Косовском боју. Размисли о
односу између историјске и епске истине о тој бици. Издвој
разлике и сличности на које наилазиш.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 159

ПОЈМОВНИК

Каталог јунака је ређање имена и особина јунака према
утврђеном редоследу, најчешће по исказаном јунаштву. Реч је о
омиљеној епској техници којом се постиже развијање нарације и
успоравање радње. Каталог јунака може бити представљен речима
приповедача (наратора) или књижевног јунака (лика). Често је
каталог повезан са наглашавањем особина јунака, па је честа и
градација у склопу тог стилско-композиционог поступка.

■ Милош Обилић, фреска, ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ
манастир Хиландар
„У науци је усвојено мишљење да свака тема у усменој поезији
представља у ствари спој мотива који се редовно употребљавају приликом
казивања... Тако се и тема гозбе – вечере пред бој – развија према
следећем моделу: 1) распоређивање ратника за трпезом по хијерархији;
2) говор владара са здравицом; 3) сумњичење једног од присутних због
клевете; 4) одговор осумњиченог на клевету и заветовање. Најзад,
присутност правог издајника. (...) У косовској поезији вечера може бити
инспирисана Христовом тајном вечером, која се народном певачу нудила у
свом разноврсном сликовитом богатству на фрескама српских манастира
још много пре Косовске битке.”

(Нада Милошевић-Ђорђевић, Радост препознавања, стр. 202)

 Литература: Нада
Милошевић-Ђорђевић,
Косовска епика, Београд,
Завод за уџбенике и
наставна средства, 1990.

КЉУЧНЕ РЕЧИ ■ Адам Стефановић, Кнежева вечера на Косову

кнежева вечера,
Лазар, Милош,
здравица, каталог
јунака, народна епска
песма

160

Народна епска песма

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога! Кад је било ноћи у поноћи,
Кад се слеже на Косово војска, ал' завришта Дамјанов зеленко;
у тој војсци девет Југовића пита мајка Дамјанову љубу:
и десети стар-Јуже Богдане; "Снао моја, љубо Дамјанова,
моли бога Југовића мајка: што нам вришти Дамјанов зеленко?
да јој бог да очи соколове Ал' је гладан пшенице бјелице,
и бијела крила лабудова, ал' је жедан воде са Звечана?" лав – ловачки пас

да одлети над Косово равно, Проговара љуба Дамјанова: зеленко – коњ
и да види девет Југовића "Свекрвице, мајко Дамјанова, зеленкастосиве длаке

и десетог стар-Југа Богдана. нит је гладан шенице бјелице,
Што молила, бога домолила; нит је жедан воде са Звечана,
бог јој дао очи соколове већ је њега Дамјан научио зоб – овас, врста жита
и бијела крила лабудова. до поноћи ситну зоб зобати, која се најчешће користи
Она лети над Косово равно, од поноћи на друм путовати; као храна за коње

мртви нађе девет Југовића пак он жали свога господара
и десетог стар-Југа Богдана, што га није на себи донио".
и више њих девет бојних копља, И ту мајка тврда срца била,
на копљима девет соколова, да од срца сузе не пустила.
око копља девет добрих коња, Кад ујутру данак освануо,
а поред њих девет љутих лава. али лете два врана гаврана:
Тад завришта девет добрих коња, крвава им крила до рамена,
и залаја девет љутих лава, на кљунове б'јела пјена тргла;
и закликта девет соколова; они носе руку од јунака
и ту мајка тврда срца била, и на руци бурма позлаћена,
да од срца сузе не пустила, бацају је у криоце мајци.
већ узима девет добрих коња, Узе руку Југовића мајка,
и узима девет љутих лава, окретала, превртала с њоме,
и узима девет соколова, па дозивље љубу Дамјанову:
пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
заплакало девет сиротица,
завриштало девет добрих коња,
залајало девет љутих лава,
закликтало девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

криоце – крило "Снао моја, љубо Дамјанова, "Моја руко, зелена јабуко,
би л' познала чија ј' ово рука?" гдје си расла, гдје л' си устргнута!
 Извор: Српске Проговара љуба Дамјанова: А расла си на криоцу моме,
народне јуначке "Свекрвице, мајко Дамјанова, устргнута на Косову равном!"
песме, Креативни ово ј' рука нашега Дамјана, Ал' ту мајка одољет не могла,
центар, Београд, 2013, јера бурму ја познајем, мајко - препуче јој срце од жалости
стр. 111-114. бурма са мном на вjенчању била". за својије девет Југовића
Узе мајка руку Дамјанову, и десетим стар-Југом Богданом.
 Певач: непознати окретала, превртала с њоме,
певач из Хрватске пак је руци тијо бесједила:

РАД НА ТЕКСТУ

1. Којим речима се мајка обраћа Богу за помоћ и шта од њега тражи?
2. Шта из мајчиних речи закључујеш о њеним осећајима?
3. Какав призор је угледала на Косову?
4. Ко потврђује смрт њених синова и Југ Богдана?
5. Пронађи, прочитај и објасни те стихове. На шта је подсећају добри

коњи, љути пси и соколови?
6. Шта појачава визуелну слику, чиме је нарушена гробна тишина и

тако свеукупан призор постаје потреснији?
7. Каква је мајчина реакција над призором мртвих јунака?
8. Какву улогу има приказивање мртвих Југовића на једном месту?
9. Какав утисак оставља мајка која ни пред оваквим призором не

плаче?
10. Како је опеван сусрет са снајама након мајчиног повратка са

Косова?
11. Упореди понашање снаја са мајчиним понашањем.
12. Зашто је мајка остала замишљена лица, о чему размишља?
13. Каква тишина испуњава кућу?
14. Зашто у тој тишини мајка прва чује Дамјановог коња?
15. Шта јој казује Дамјанова љуба?
16. Каква сећања испуњавају мајчину душу?
17. Зашто певач спомиње најмлађег сина?
18. Објасни симболику гаврана над кућом Југовића.
19. Ко препознаје руку Дамјанову?
20. Како мајка доживљава сусрет са руком најмлађег сина?
21. Образложи њене речи упућене руци.

162

22. Пронађи те стихове и прочитај их.
23. Пронађи лирска места.
24. Зашто мајка на крају не одолева болу?
25. Како је грађена песма? Које су њене поруке и поента?
26. Којем циклусу припада ова песма?

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

Девет Југовића су митски јунаци српских епских песама
преткосовског и косовског циклуса. По усменом народном предању
они су били синови Југ Богдана и браћа кнегиње Милице.

Постоји више навода о њиховим именима. У више песама се
јављају имена тројице, Бошка, барјактара у Косовском боју, затим
Дамјана и Војина. По једној од верзија имена браће Југовића су била
Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило, Бошко, Стојан, Веселин и
Власкоје-Дамјан. С друге стране, у једном од записа песме Зидање
Раванице се спомињу Петар, Никола и најмлађи Момир.

У песми преткосовског циклуса Зидање Раванице су
представљени у негативном светлу јер присвајају благо намењено
градњи манастира. У Горњој Брњици код Приштине, код сеоске
цркве Светог Петра и Павла, постоји 10 гробова за које се верује да
припадају Југовићима.

У песмама косовског циклуса (као нпр. у песмама Косовски бој
и Смрт мајке Југовића) се истиче трагична погибија Југ Богдана и
његових девет синова. Посебно сведочанство народног предања о
јуначком крају браће Југовића се налази у песми Слуга Милутин где
слуга одговара царици Милици:

„А Југ ти је, госпо, погинуо
у почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде —
докле гође један тецијаше;
још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија,
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове.“
О снази њиховог култа у српском народу сведоче предања о
њиховој наводној заоставштини у виду објеката као што су Чесма
девет Југовића поред манастира Троноше и наводни гроб Бошка
Југовића у близини Ивањице.

Историја српског народа: Бој на Косову, Владимир Ћоровић

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 163

КЉУЧНЕ РЕЧИ ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ

мајка Југовића, Онда кад се над истргнутом руком материнска туга за погинулим
Косово, сином и изгинулима сусрела са сећањем на материнску радост гајења сина
трагедија, на крилу, срце мајке Југовића сломило се јер тај сусрет осећања људима
симболи задаје највећи бол.

Песма има митске корене, јер је мајка Југовића митско божанство
као вила, а онда мајка херој. Над мртвим јунацима на бојишту стоје бојна
копља, коњи, соколови и лавови, који су им потребни на оном свету, а онда
се такви појављују на дворовима у општем болу и оплакивању погинулих.
Ова песма је "херојска трагедија мајке која храбро подноси смрт мужа
и синова, до тренутка кад се душевни бол преображава у физички, кад
патња прелази све границе издржљивости и када нагомилан, потискиван
јад разноси цело њено биће", пише Нада Милошевић Ђорђевић

Симеон Маринковић, Српске народне јуначке песме, Креативни центар, Београд,
2013. стр. 114.

■ Чесма Девет Југовића поред манастира Троноше

164

Народна епска песма

Диоба Јакшића

Народна песма Диоба Јакшића пева о познатом мотиву заваде браће и
братоубиства. Реч је о мотиву који сусрећемо у свим културама света, од античких
митова до библијске приче о Каину и Авељу. Песма коју је Вук Караџић забележио од
свог оца Стефана спада у ред најлепших епских народних песама. Посебну вредност
тој песми даје високоморални лик племените љубе Анђелије, која мири завађену
браћу. Претпоставља се да наведена песма садржи сећање на историјску деобу
суседа Радула и Богдана, који су управљали Влашком и Молдавијом, а измирио их је
наш владика Максим 1505. године. У Троношком родослову таква деоба приписује
се синовима кнеза Лазара, Стефану и Вуку Лазаревићу.

Мјесец кара звијезду Даницу: диоба – деоба, подела
„Ђе си била, звијездо Данице? карати – грдити, корити,
Ђе си била, ђе си дангубила, прекоревати
дангубила три бијела дана?” Биоград – Београд
Даница се њему одговара: очевина – оно што отац својој
„Ја сам била, ја сам дангубила деци оставља у наслеђе
више б’јела града Биограда, Каравлашка – Влашка
гледајући чуда великога, Карабогданска – Молдавија
ђе дијеле браћа очевину, вран – црн
Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
Лијепо се браћа погодише, ■ Пехар
очевину своју под’јелише:
Дмитар узе земљу Каравлашку,
Каравлашку и Карабогданску,
и сав Банат до воде Дунава;
Богдан узе Сријем-земљу равну,
Сријем-земљу и равно Посавље,
и Србију до Ужица града;
Дмитар узе доњи крај од града
и Небојшу на Дунаву кулу;
Богдан узе горњи крај од града
и Ружицу цркву насред града.
О мало се браћа завадише,
да око шта, веће ни око шта:
око врана коња и сокола;
Дмитар иште коња старјешинство,
врана коња и сива сокола,
Богдан њему не да ни једнога.
Кад ујутру јутро освануло,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 165

сињ – сив, сивкасте боје Дмитар узја вранца великога, на зелено у гори језеро,
и он узе сивога сокола, у језеру утва златокрила.
ђевер – мужевљев брат пак полази у лов у планину, Пусти Дмитар сивога сокола
а дозива љубу Анђелију: да увати утву златокрилу;
грехота – грех „Анђелија, моја вјерна љубо, она му се не да ни гледати,
отруј мени мог брата Богдана; него шчепа сивога сокола
покор – казна; мука, ако ли га отровати нећеш, и сломи му оно десно крило.
невоља што изазива не чекај ме у бијелу двору!” Кад то виђе Јакшић Димитрије,
стид, срамоту Кад то зачу љуба Анђелија, брже свлачи господско од’јело,
она сједе брижна, невесела, пак заплива у тихо језеро,
молитвена чаша – сама мисли, а сама говори: те извади сивога сокола,
обредни предмет у „Што ће ова сиња кукавица! па он пита сивога сокола:
склопу свадбеног Да отрујем мојега ђевера! „Како ти је, мој сиви соколе,
обичаја по коjeм отац Од Бога је велика гриота, како ти је без крила твојега?”
и мати благосиљају а од људи покор и срамота; Соко њему писком одговара:
и испраћају невесту рећи ће ми мало и велико: „Мени јесте без крила мојега
из родитељске куће; видите ли оне несретнице као брату једном без другога.”
најчешће је златни ђе отрова својега ђевера! Тад се Дмитар бјеше осјетио,
пехар који девојка са Ако ли га отровати нећу, ђе ће љуба брата отровати,
собом понесе. У народу не см’јем војна у двору чекати.” па он узја вранца великога,
се верује да молитвена Све мислила, на једно смислила: брже трчи граду Биограду –
чаша има магијску моћ. она оде у подруме доње, не би л’ брата жива затекао.
те узима чашу молитвену, Кад је био на чекмек-ћуприју,
утва златокрила – саковану од сувога злата, нагна вранца да преко ње пређе;
према Српском рјечнику што је она од оца донела, пропадоше ноге у ћуприју,
В. С. Караџића (1852): пуну рујна наточила вина, сломи вранац обје ноге прве.
„некаква тица водена; па је носи својему ђеверу, Кад се Дмитар виђе у невољи,
кажу да је по трбуху љуби њега у скут и у руку, скиде седло с вранца великога,
жута као злато, и зато и пред њим се до земљице клања: пак заврже на буздован перни,
се свагда пјева утва „На част теби, мој мили ђевере! брже дође граду Биограду.
златокрила” На част теби и чаша и вино, Како дође, он љубу дозива:
поклони ми коња и сокола!” „Анђелија, моја вјерна љубо!
чекмек-ћуприја – Богдану се на то ражалило, Да ми ниси брата отровала?”
покретни мост на уласку поклони јој коња и сокола.
у утврђене градове Дмитар лови цијел дан по гори, Анђелија њему одговара:
и не може ништа уловити. „Нијесам ти брата отровала,
нагнати – потерати, Намјера га пред вече нанесе веће сам те с братом помирила.”
натерати

завргнути – узети,
збацити

перни буздован – врста
средњовековног оружја
са шиљцима

 Извор: Вук Стефановић
Караџић, Српске народне
пјесме II, Београд, Просвета,
1968, стр. 390–392.

 Певач: Стефан Караџић

166

РАД НА ТЕКСТУ

1. Припреми се да примерима из песме Диоба Јакшића образложиш
чиме је она побудила твоју пажњу (недоумицу, дивљење, чуђење).
Проучи дијалог Месеца и звезде Данице с почетка песме. Коме је
припала улога приповедача? Наведи шта је из перспективе Месеца
и звезде Данице окарактерисано као „чудо велико”. Шта све
спада у наследство које Јакшићи деле? У поређењу са вредношћу
подељених добара, браћа су се завадила око наизглед безначајних
ствари – коња и сокола. Шта симболички представљају животиње у
наведеној песми? Протумачи који су дубљи узроци сукоба браће.

2. Дмитровим одласком у лов отвара се нови план радње. Какав
услов поставља Дмитар љуби на поласку у лов? Зашто се Дмитар
сам не разрачуна са братом, већ чин братоубиства препушта жени?
Окарактериши његову одлуку. Шта се у лову дешава са коњем и
соколом? Зашто Дмитар не може да улови необичну птицу? У ком
тренутку Дмитар постаје свестан свог поступка? Како је он тада
поступио?

3. Анђелијина реакција на Дмитрову наредбу исказана је у форми
монолога. Монолог је смишљено започет у трећем лицу како би се
постигао привид епске објективности, а затим се прелази на прво
лице како би била истакнута субјективна перспектива књижевног
јунака. Анализирај Анђелијин монолог. Шта из монолога сазнајеш
о њеном односу према мужу и деверу? Објасни у каквој се позицији
нашла Анђелија. Шта њу мотивише да се одрекне молитвене чаше?
Вреднуј мудрост и племенитост Анђелијиних поступака. Због чега
Анђелија у епској песми Диоба Јакшића преузима главну улогу?

4. Проучи сижејне елементе у песми. Уметнички распоред догађаја
у делу (сиже) обухвата следеће чиниоце: дијалог небеских тела,
деобу земље, узрок заваде браће, одлазак у лов, Дмитрову наредбу,
сусрет снахе и девера, повратак из лова и Анђелијин одговор.
На основу тих елемената образложи уметничке вредности и
посебности песме Диоба Јакшића.

5. Истакни поруке песме Диоба Јакшића. Наведи на које је све начине
могуће решити неспоразуме и неслагања међу људима. Изнеси
своје предлоге.

6. Наведи народне пословице које се могу довести у везу са песмом
Диоба Јакшића.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 167

ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

„Анђелија је често женско име у народној поезији: у епским
песмама за племениту супругу (љуба Дмитра Јакшића), или за
сестру јунака (Стојана Јанковића); у лирским песмама име лепе,
младе девојке.”

(Радмила Пешић, Народна књижевност, стр. 15)

Стефан и Дмитар Јакшић – историјски потомци војводе Јакше,
који је служио деспота Ђурађа Бранковића. По пропасти Српске
деспотовине Јакшићи прелазе у Угарску. Од мађарског краља
Матије добијају у Банату поседе Нађлак и Арад. Обојица су погинули
у биткама против Турака: Дмитар код Смедерева 1486. године, а
Стефан код Беча 1489.

 Литература: Хатиџа
Диздаревић Крњевић, Утва
златокрила. Делотворност
традиције, Београд, Филип
Вишњић, 1997.

КЉУЧНЕ РЕЧИ

деоба Јакшића,
молитвена чаша,
епска народна песма,
монолог

■ Кула Јакшићева на Калемегдану у Београду

168

Народна епска песма

Марко пије уз рамазан вино

Марко Краљевић је приказан у народним песмама као изузетан ■ Ђура Јакшић, Марко
јунак, најнепокорнији и најпркоснији лик наше епике. Он је јунак који Краљевић
„дотерује цара до дувара”, али и „турска придворица”, поданик турског
султана. Марко је срдити осветник који са сузама језди на Косово да укине
свадбарину (Марко Краљевић укида свадбарину). Он је бранилац истине
и правде у свету силних и осионих (Урош и Мрњавчевићи). Он је вазал од
кога зазире сам султан и читава моћна Турска царевина (Марко Краљевић
и Мина од Костура). Његово је витештво најубедљивије представљено у
песми Марко Краљевић и бег Костадин прекором који он упућује своме
побратиму право у лице.

Пред тобом је песма која показује пркосан и непокоран став
народног певача према турској власти и ропству. Марково непоштовање
верских забрана и обичаја прописаних у Турској царевини представља
израз слободоумног духа нашег народа. Истовремено, то је начин да се
још једном потврди особени епски лик самовољног, јогунастог јунака и
прзнице, који се не покорава ниједном наметнутом пропису ни ограничењу.

Цар Сулеман јасак учинио, рамазан – строг пост
да с’ не пије уз рамазан вино, муслиманских верника
да с’ не носе зелене доламе, за време деветог месеца
да с’ не пашу сабље оковане, мухамеданске Месечеве
да с’ не игра колом уз кадуне; године
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану, цар Сулеман – турски султан
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино; јасак – забрана
још нагони оџе и аџије
да и они с њиме пију вино. долама – кошуља дугих
Иду Турци цару на парницу: рукава, дуга до испод колена
"НЦиајерсСиуллиемјаасна,киуочтианциио:мајко!
да с’ не пије уз рамазан вино, оџа (хоџа) – муслимански
да с’ не носе зелене доламе, свештеник
да с’ не пашу сабље оковане,
да с’ не игра колом уз кадуне; аџија (хаџија) – човек који је
Марко игра колом уз кадуне, био да се поклони на светом
Марко паше сабљу оковану, месту
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино; иду Турци цару на парницу –
иду да се жале цару

парница – суђење

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 169

чауш – припадник па му просто, да сам пије вино, да ти пијеш уз рамазан вино;
турске војске; чин већ нагони оџе и аџије још нагониш оџе и аџије
у турској војсци; да и они с њиме пију вино.” да и они с тобом пију вино.
гласник Кад је царе разумео речи, Зашто калпак на очи намичеш?
он пошиље два своја чауша: Што л’ буздован уза се привлачиш?
диван – разговор „Отидите, два чауша млада, Што ли сабљу на крило намичеш?”
пак кажите Краљевићу Марку Ал’ беседи Краљевићу Марко:
купа – велика чаша, да га царе на диван зазива.” „Поочиме, царе Сулемане,
пехар Отидоше два чауша млада. ако пијем уз рамазан вино,
Кад дођоше Краљевићу Марку, ако пијем, вера ми доноси;
ока – стара али Марко под шатором пије, ак’ нагоним оџе и аџије,
јединица за тежину пред њим купа од дванаест ока; не може ми то образ поднети
беседе му два чауша млада: да ја пијем, они да гледају,
самур-калпак – „Да чујеш ли, Краљевићу Марко! нек не иду мени у меану.
крзнена капа или Тебе царе на диван зазива, Ако носим зелену доламу,
шубара од једне да ти идеш цару на дивана.” млад сам јунак и доликује ми.
врсте куне Расрди се Краљевићу Марко, Ако л’ пашем сабљу оковану,
пак довати ону купу с вином ја сам сабљу за благо купио.
потворити – па удара царева чауша: Ако играм колом уз кадуне,
оклеветати, прште купа а прште и глава, ја се, царе, нисам оженио
набедити и проли се и крвца и вино. и ти с’, царе био неожењен.
Оде Марко цару на дивана, Ако калпак на очи намичем,
кавга – свађа седе цару до десна колена, чело гори, с’ царем се говори.
самур-калпак на очи намиче, Што буздован уза се привлачим
дувар – зид а буздован уза се привлачи, и што сабљу на крило намичем,
бритку сабљу на крило намиче. ја се бојим да не буде кавге,
Беседи му царе Сулемане: ако би се заметнула кавга,
„Мој посинко, Краљевићу Марко! тешко оном, тко ј’ најближе Марка!”
Та ја јесам јасак учинио, Гледи царе на четири стране
да с’ не пије уз рамазан вино, не има ли тко ближе до Марка:
да с’ не носе зелене доламе, ал’ код Марка нигди никог нема,
да с’ не пашу сабље оковане, већ најближе царе Сулемане.
да с’ не игра колом уз кадуне; Цар с’ одмиче, Марко се примиче,
добри људи о злу говорише, док дотера цара до дувара:
на јаднога Марка потворише цар се маша руком у џепове,
да ти играш колом уз кадуне, он извади стотину дуката
да ти пашеш сабљу оковану, па и’ даје Краљевићу Марку:
да ти носиш зелену доламу, „Иди, Марко, те се напиј вина!”

 Извор: Вук Стефановић
Караџић, Српске народне
пјесме II, Београд, Просвета,
1968, стр. 269–278.

 Певач: непознат

170

РАД НА ТЕКСТУ

1. Запази како почиње песма Марко пије уз рамазан вино. Какве све
забране цар Сулејман прописује својим поданицима хришћанима?
Запази чиме је мотивисано Марково непоштовање царевих наредби
(закона). Образложи због чега Марко не поштује његове забране.
Чије интересе он заступа?

2. Размисли о односу Марка Краљевића и турског владара у
традицији. Наведи примере у којима до изражаја долази Марков
посебан однос према цару и Турцима. Зашто Турке узнемирава
Марково понашање? Како цар Сулејман реагује на притужбе својих
поданика поводом Маркових поступака? Анализирај сусрет Марка
Краљевића и цара Сулејмана. Због чега су они представљени као
посинак и поочим? Како је Марко образложио кршење царевих
забрана? Протумачи израз „док дотера цара до дувара”. Како се
цар Сулејман ослобађа неугодног посинка? Које карактерне особине
испољавају својим поступцима Марко Краљевић и цар Сулејман?

3. Објасни да ли се људи могу делити према томе којем се богу
моле и које празнике славе. Због чега је неопходно да уважавамо
право људи да буду другачији, да имају своја национална, верска,
политичка и друга убеђења? Истакни универзалне вредности песме
Марко пије уз рамазан вино.

4. Којој врсти епских песама према тематици и стиху припада песма
Марко пије уз рамазан вино? Анализирај улогу понављања у
стиховима о царевим наредбама и Марковом кршењу тих забрана.
Наведи мотиве који покрећу радњу у овој песми.

5. Пронађи анафору у песми и уочи у којим се деловима песме
користи. Шта се употребом анафора постиже?

6. О најважнијим историјским чињеницама које се односе на порекло
Марка Краљевића учио/-ла си у основној школи. Наведи их по
важности за разумевање његовог епског лика.

7. Вук Стефановић Караџић је о Марку записао: „Он заиста, да није био
некакав особити човек, не би се такове небројене приповијетке о
њему, између народа, распространити могле, нити би се толико име
његово пјевало и славило.” Објасни своје виђење Маркове епске
славе.

■ Мина Караџић,
Краљевић Марко

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 171

ПОЈМОВНИК

Варијанта у ужем смислу јесте творевина која зависи од неке
друге усмене творевине, од које преузима структурне или сижејне
особености. Реч је о два или више облика који имају одређени низ
непроменљивих елемената и један низ променљивих елемената.
Према мишљењу неких аутора, варијанта у ширем смислу јесте
свако ново извођење усменог дела. Током извођења народне
песме или приповетке спонтано се мењају поједини делови које
певач или приповедач прилагођава публици, њеном расположењу
и интересовању. Временске (дијахронијске) варијанте настају као
последица преношења усменог стваралаштва кроз време. Многе
теме, мотиви и ликови опевани су у различитим варијантама.

ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ

 Литература: Марија Клеут, Историјски „млади краљ” Марко живео је у 14. веку. Био је син
Народна књижевност, Нови српског краља Вукашина Мрњавчевића, који је владао областима
Сад, 2003; Иван Златковић, данашње западне Македоније. Судбина је Марку Краљевићу доделила
Епска биографија Марка последња времена српске државе, горчину вазалства и погибију на страни
Краљевића, Београд, Завод непријатеља. Као човек од поверења цара Уроша, Марко је предводио
за уџбенике, 2011. српско посланство у мировним преговорима са Дубровником (1361).
Носио је титулу „младог краља” за живота цара Уроша и краља Вукашина,
што значи да је био одређен за наследника круне. Након очеве погибије у
Боју на Марици 1371. године, Марко је био приморан да прихвати вазални
однос према Турцима. Од свих градова које су држали Мрњавчевићи
(Скопље, Призрен, Приштина), Марку остаје само Прилеп. У Косовском боју
највероватније није учествовао, мада је турска војска морала прећи преко
његове области на путу према Косову. Погинуо је у Бици на Ровинама 17.
маја 1395. године борећи се на турској страни против хришћана. Ктиторски
портрети краља Вукашина и краља Марка очувани су у Манастиру Св.
Арханђела код Прилепа и у Манастиру Св. Димитрија у близини Скопља,
задужбини краља Вукашина, која је позната и под именом Марков
манастир. Марко је био човек упечатљивих црта лица и отменог изгледа, на
шта нас упућује фреска у Марковом манастиру.

■ Марков манастир
код Скопља

172

ЗАНИМЉИВОСТИ

Најстарији познати запис о Марку Краљевићу потиче из 16.
века. Сачуван је у путописном спеву Хваранина Петра Хекторовића
Рибање и рибарско приговарање (1568). Реч је о једној од најлепших
бугарштица Марко Краљевић и брат му Андријаш са древним и широко
распрострањеним интернационалним сижеом о завади браће и
братоубиству. Тај сиже постоји у готово свим културама света, од античких
митова о Ромулу и Рему, о Едиповим синовима Етеоклу и Полинику, до
библијске приче о Каину и Авељу.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК

1. Прочитај песме о Марку Краљевићу у другој Вуковој књизи ■ Краљевић Марко, ктиторски
народне поезије. Проучи његову епску биографију и упореди је са портрет
историјским подацима.

2. Варијанте песме Марко пије уз рамазан вино сведоче о чудесној
виталности те песме и њеном плодном усменом животу у дугом
периоду од 17. до 19. века, на широком подручју од Јадранског
приморја до Македоније и Бугарске. Прочитај наведену варијанту из
Дубровачког рукописа и упореди је са песмом из Вукове збирке.

Цар честити јасак учинио Да с’ не бојиш ти мога јасака, КЉУЧНЕ РЕЧИ
Да се не пије уз рамазан вина, Нег’ да пијеш уз рамазан вино,
Да се не носе зелене доламе, И да носиш зелене доламе, Марко, Сулејман,
Да не игра Влашић уз Туркиње. И да играш, Влашић, уз Туркиње?” народна епска песма,
Краљевић Марко за то и не хаје, „Јес’ истина, драги господару! варијанта, епска
Него пије уз рамазан вино, Кад би се бој’о ја твога јасака биографија
И он носи зелену доламу, Не би се зв’о Краљевићу Марко.
И он игра, Влашић, уз Туркиње. Када дође каурска коризма,
То се чудо и до цара чуло, Зашто Турци мрсе уз коризму,
Да се не боји царева јасака. Што ли носе црљене доламе,
Маче царе два улака млада, Што л’ играју Турци уз Влахиње?
Да ухите Краљевића Марка. Одговори, мој честити царе:
Тражиће га три бијела данка, Да не гледам Бога великога,
А четврти половина била, Сад би тебе раставио с главом!”
Нађоше га у билој механи; У тему се царе припануо,
Стадоше га бити и везати: Од страха му правду учинио,
Нит’ се даде бити ни везати, И још га је л’јепо даровао:
Нег’ сам иде цару под шаторе. „Пођи, Марко, тер испијај винце.”
Он му, царе, тихо говораше: Оде Марко и понесе спенџе,
„Краљевићу Марко, вјерна слуго моја! Што је њега царе даровао:
Је ли истина што говоре људи Доби правду, весела му мајка!

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 173

Народна епска песма

Марко Краљевић укида свадбарину

Сервана – Поранио Краљевићу Марко, у томе сам јадна заостала,
измишљена река поранио низ Косово равно. те се нисам млада удомила;
Кад је био на води Сервани, са тога сам срећу изгубила.
зулум – намет, сукоби га Косовка девојка; Па још за то не бих ни жалила,
насиље божју помоћ назива јој Марко: што нам с' не да младим удавати
обредити се „Божја помоћ, Косовко девојко!" и јунаком младим оженити;
– изређати се, Девојка се до земље поклања: него ево и веће невоље,
измењати се „Здраво да си, делијо незнана!" још је већи зулум наметнуо:
свадбарина - такса Ал' јој Марко поче беседити: на ноћ иште младу и девојку,
која је некада „Драга сестро, Косовко девојко, па девојку Арапине љуби,
наплаћивана за лепа ти си, секо, млађа била! а невесту слуге Арапове.
свадбу Красна ти си стаса и узраста, Обреди се све Косово редом:
руменила, господска погледа! даваше му младе и девојке,
Ал' те, секо, коса покварила; ево мени, тужној, редак дође
јер си тако, секо, оседила. да довече идем Арапину,
С ког си млада срећу изгубила? да му ноћас, јадна, будем љуба,
Ил' са себе, ил' са своје мајке, па ја мислим и размишљам мисли:
или са свог стара родитеља?" мили боже, што ћу и како ћу?
Проли сузе Косовка девојка, Ил' ћу јадна у воду скочити,
па говори Краљевићу Марку: или ћу се млада обесити;
„Драги брате, делијо незнана, волим, брате, изгубити главу
с себе срећу изгубила нисам, нег' љубити свој земљи душмана".
ни са себе, ни са своје мајке, Ал' беседи Краљевићу Марко:
ни са свога стара родитеља; „Драга сестро, Косовко девојко,
већ сам јадна срећу изгубила: не шали се, у воду не скачи,
ево има девет годин' дана немој себи смрти учинити,
како дође Арап прекоморац, немој, секо, душе огрешити!
па од цара Косово закупи, Већ ми кажи Арапове дворе,
и наметну зулум на Косово: где су двори Арапина црна?
Косово га и поји и храни. Имам речи беседити с њиме".
Па је други зулум наметнуо: Девојка му поче беседити:
ко с' удаје - тридесет дуката, „Драги брате, незнана делијо,
ко се жени, тридес'т и четири. а што питаш Арапове дворе?
Који има те толико даде, Што их питаш? - Остали му пусти!
тај се јунак може оженити Може да си нашао девојку,
и девојка млада удомити, пак му идеш, носиш свадбарину;
а у мене браћа сиромашна, а можда си јединац у мајке,
нема блага да Арапу даду, па ћеш, брате, тамо погинути,

174

па што ће ти саморана мајка?" осветити, или погинути!" витез коњ – коњ
Марко с' маши руком у џепове, Оде Марко право пред шаторе, опремљен за борбу
те извади тридесет дуката. угледа га Арапова стража,
па их даје Косовки девојки: па казује црну Арапину: ■ Топузи (буздовани)
„На, ти, секо, тридесет дуката, „Господине, Арап-прекоморче,
пак ти иди своме белом двору, чудан јунак језди низ Косово јапунџе – огртач
пак се рани док ти с' срећа јави; на витезу коњу шареноме, давори – узвик којим
само кажи Арапове дворе, добра коња врло расрдио, се углавном исказује
ја ћу платит свадбарину за те. из копита жива ватра сева, жалост, осуда или
Зашто би ме Арап погубио, из ноздрва модар пламен лиже; прекор
кад ја имам, сестро, доста блага, хоће јунак на нас ударити". находити се –
мого б' платит све Косово равно, Ал' беседи Арапине црни: налазити се на неком
камол' не би за се свадбарину?" „Децо моја, четрдесет слугу, месту
Девојка му поче беседити: не сме јунак на нас ударити,
„Нису двори, већ шатори пусти. ваљаде је нашао девојку,
Погледајте доле низ Косово па нам иде, носи свадбарину,
гди се онај свилен барјак вије, жао му је што ће дати благо,
онде ј' шатор црног Арапина, са тога се врло расрдио:
око њега зелена авлија, већ изид'те пред нашу авлију,
сва авлија главам' накићена: па јунака дочекајте лепо,
ево нема још недеља дана пред њиме се смерно поклоните,
како ј' проклет' Арап исекао под њим добра коња прихватите,
седамдесет и седам јунака, примите му коња и оружје,
Косоваца тужних ђувегија; пустите га мени под шаторе,
Арап има четрдесет слугу, нећу блага, узећу му главу,
што чувају стражу око њега". да добијем коња према себе".
А кад Марко саслушао речи, Испадоше Арапове слуге
крену Шарца, оде низ Косово, да под Марком добра коња приме,
добра Шарца врло расрдио: а кад близу угледаше Марка,
из копита жива ватра сева, не смедоше пред Марка изићи;
из ноздрва модар пламен лиже; беже слуге под шатор Арапу,
срдит Марко језди низ Косово, па се крију за Арапа слуге,
рони сузе низ јуначко лице, покривају сабље јапунџети,
а кроз сузе гњевно проговара: да им Марко не види сабаља.
„Ој давори, ти Косово равно! И сам Марко у авлију уђе;
Шта си данас дочекало, тужно, пред шатором одседнуо Шарца,
после нашег кнеза честитога, своме Шарцу тако беседио:
да Арапи сад по теби суде! „Одај, Шаро, и сам по авлији,
Ја срамоте поднети не могу, а ја идем под шатор Арапу;
ни жалости велике трпити, наоди се шатору на врати,
да Арапи таки зулум чине ако б' мени до невоље било".
и да љубе младе и девојке. Пак се Марко под шатора шеће:
Данас ћу вас, браћо, осветити, Арап седи, пије вино хладно,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 175

вересија – куповина служи му га млада и девојка; А кад, море, ти од збиље бијеш,
или продаја на веру, на божју помоћ називао Марко: и ја имам нешто буздована,
почек (кредит) „Божја помоћ, драги господине!" да те куцнем три-четири пута;
Арап њему лепше одговара: колико си мене ударио,
телалити – јављати, „Здрав, јуначе, делијо незнана! толико ћу тебе ударити,
оглашавати Од', јуначе, да пијемо вина, па ћем' онда на поље изићи
зулумћар – насилник па ми кажи што си ми дошао". и изнова мејдан започети".
проста м' била и душа Ал' беседи Краљевићу Марко: Трже Марко буздована свога,
и тело – нек му Бог „Немам каде с тобом пити вина, пак удари Арапина црна:
опрости а добро сам до тебе дошао, како га је лако ударио,
врло добро, боље бит не може - искиде му из рамена главу!
 Извор: Српске ја испроси лепоту девојку, Насмеја се Краљевићу Марко:
народне јуначке осташе ми на друму сватови, „Боже мили, на свем' теби вала,
песме, Креативни дошао сам, доно свадбарину, кад брж' оде са јунака глава!
центар, Београд, да дам благо, да водим девојку, Канда није на њему ни била!"
2013, стр. 168-174. да ми нико на пута не стане; Трже Марко сабљу од појаса,
кажи мени што је свадбарина?" пак зареди Арапове слуге,
 Певач: слепа жена Арап лепо Марку проговара: исече му четрдесет слугу,
из Гргуреваца ,,Та ти за то већ одавно знадеш - а четири не кте погубити,
ко с' удаје, тридесет дуката; већ их Марко остави за правду,
ко се жени, тридес'т и четири; кој' ће сваком право казивати
ти се видиш јунак од мејдана, како ј' било Арапу и Марку.
није квара да стотину дадеш!" Све с авлије поскидао главе,
Марко с' маши руком у џепове, па је главе саранио лепо,
пред Арапа три дуката баци: да ј' не кљују орли и гаврани,
„Веруј мени, више немам блага, па авлију пусту накитио,
већ кад би ме тео причекати накити је арапским главама.
док се вратим с лепотом девојком, Арапово благо покупио;
тамо ће ме даривати лепо, а четири слуге Арапове,
све ћу теби поклонити даре, које није тео погубити,
теби даре, а мени девојка". оправи и' по Косову Марко,
Цикну Арап као гуја љута: оправи и' на четири стране,
„У мен', курво, вересије нема! те телале по Косову слуге:
Не даш блага, са мном се подсмеваш!" „Гди девојка има за удају,
Па потрже тешка буздована, нека тражи себи господара,
те удара Краљевића Марка, нек с' удаје док је за младости;
удари га три-четири пута. а гди јунак има за женидбу,
Насмеја се Краљевићу Марко: нек се жени, нека љубу тражи;
„О јуначе, Арапине црни, одсад више нема свадбарине,
ил' се шалиш, ил' од збиље бијеш?" Марко за све свадбарину плати".
Цичи Арап као змија љута: Све повика мало и велико:
„Не шалим се, већ од збиље бијем!" ,,Бог да живи Краљевића Марка,
Али Марко поче беседити: који земљу од зла избавио,
„А ја мислим да се шалиш, тужан! који сатр земљи зулумћара;
проста м' била и душа и тело!"

176

РАД НА ТЕКСТУ

1. Пажљиво прочитај стихове у којима је народни певач опевао сусрет
Марка Краљевића и Косовке девојке. У каквим околностима се
одвија тај сусрет?

2. Да ли је девојчин изглед у складу са њеним годинама? Шта је у
њеном изгледу Марко нарочито уочио?

3. Шта је девојка испричала Марку?
4. Какво је Марково понашање према девојци? Шта закључујеш о

њиховом односу?
5. Какву одлуку Марко доноси пошто је девојку даривао и опростио се

од ње?
6. Које Марково осећање је опевано у стиховима "Ој давори, ти

Косово равно!/ Шта си данас дочекало тужно,/ после нашег кнеза
честитога,/ да Арапи сад по теби суде!/ Ја срамоте поднети не могу,/
ни жалости велике трпити,/ да Арапи таки зулум чине/ и да љубе
младе и девојке?" Објасни дубљи смисао прочитаних стихова.
7. На шта се заветује Марко и зашто?
8. Како се Арапове слуге понашају у сусрету са Марком?
9. Какве намере Арапин крије иза присних речи упућених Марку?
10. Како је окончан сукоб између Марка и црног Арапина? Шта Марко
чини након тога и зашто?
11. Ко је остављен да шири глас о смрти црног Арапина и укидању
свадбарине?
12. Зашто Марка прати народни благослов?
13. Која морална начела Марко брани у овој песми?

■ Владислав Тителбах, Марко
Краљевић и Муса Кесеџија

КЉУЧНЕ РЕЧИ

Марко,
Косовка девојка,
црни Арапин,
свадбарина,
благослов

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 177

Народна епска песма

Марко Краљевић и вила

појездити – поћи Појездише до два побратима јесте лепше него је у виле.
некуда јашући преко красна Мироча планине: Расрди се вила Равијојла,
Мироч – планина у та једно је Краљевићу Марко, пак одскочи у Мироч планину,
североисточној Србији а друго је војвода Милошу. запе лука и две беле стреле:
на десној обали Дунава, Напоредо језде добре коње, једна уд'ри у грло Милоша,
поред Ђердапске напоредо носе копља бојна, друга уд'ри у срце јуначко.
клисуре један другом бело лице љуби - Рече Милош: "Јао, моја мајко,
од милоште до два побратима; јао Марко, Богом побратиме!
шестопер – буздован са паке Марко на Шарцу задрема, Јао, брате, вила ме устрели!
шест пера, оружје које пак беседи побратиму своме: А нисам ли тебе беседио,
се састоји од дрвене "А мој брате, војвода Милошу, да не певам кроз Мироч планину?"
или металне дршке и тешко ме је санак обрвао, А Марко се трже иза санка,
кугле која је подељена певај, брате, те ме разговарај." па одскочи с коња шаренога,
на пера Ал' беседи војвода Милошу: добро Шарцу колане потеже,
задужбина – манастир, "А мој брате, Краљевићу Марко, Шарца коња и грли и љуби:
црква или нека друга ја би тебе, брате, попевао, "Јао, Шаро, моје десно крило!
грађевина подигнута ал' сам синоћ млого пио вино Достигни ми вилу Равијојлу,
„за душу“, у спомен у планини с вилом Равијојлом, чистим ћу те сребром потковати,
дародавца пак је мене запретила вила: чистим сребром и жеженим златом;
облучје – предњи, виши ако мене чује да попевам, покрићу те свилом до колена,
део седла оће мене она устрелити од колена ките до копита;
колан – појас којим се и у грло и у срце живо". гриву ћу ти измешати златом,
седло утврђује за коња Ал' беседи Краљевићу Марко: а поткитит ситнијем бисером.
жежено злато – "Певај, брате, ти се не бој виле Ако ли ми не достигнеш виле,
топљено злато док је мене, Краљевића Марка, оба ћу ти ока извадити,
кита – кићанка и мојега видовита Шарца, све четири ноге подломити,
прнути - прхнути, и мојега шестопера златна!" па ћу т' овде тако оставити,
одлетети Онда Милош поче да попева, те се туци од јеле до јеле,
а красну је песму започео к'о ја, Марко, без мог побратима".
од сви наши бољи и старији, Довати се Шарцу на рамена,
како ј' који држ'о краљевину пак потрча кроз Мироч планину.
по честитој по Маћедонији, Вила лети по вр'у планине,
како себе има задужбину; Шарац језди по среди планине:
а Марку је песма омилила, нигде виле чути ни видети.
наслони се седлу на облучје, Кад је Шарац сагледао вилу,
Марко спава, Милош попијева. по с три копља у висину скаче,
Зачула га вила Равијојла, по с четири добре у напредак;
па Милошу поче да отпева: брзо Шарац достигао вилу.
Милош пева, вила му отпева, Кад се вила виде на невољи,
лепше грло у Милоша царско, прну јадна небу под облаке;

178

потеже се буздованом Марко пустимице – замахом руке
пустимице добро нештедице,
белу вилу међ плећи удари, ■ Паја Јовановић, Марко Краљевић и вила
обори је на земљицу чарну,
пак је стаде бити буздованом: Поречка крајина – крај  Извор: Српске народне
преврће је с десне на лијеву, поред Дунава, око Доњег јуначке песме, Креативни
пак је бије шестопером златним: Младеновца центар, Београд, 2013, стр.
"Зашто, вило, да те Бог убије?! 119-122.
Зашт' устрели побратима мога? Видинска крајина – област
Дај ти биље ономе јунаку, око града Видина који се  Певач: Слепа Живана
јер се нећеш наносити главе". налази на Дунаву у Бугарској
Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате, Краљевићу Марко, 179
вишњим Богом и светим Јованом
дај ме пуштај у планину живу,
да наберем по Мирочу биља,
да загасим ране на јунаку".
Ал' је Марко милостив на бога,
а жалостив на срцу јуначком,
пусти вилу у планину живу.
Биље бере по Мирочу вила,
биље бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
а загаси ране на јунаку:
лепше грло у Милоша царско,
јесте лепше него што је било,
а здравије срце у јунаку,
баш здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
оде Марко с побратимом својим,
отидоше Поречкој крајини,
а Тимок су воду пребродили
на Брегову, селу великоме,
па одоше крајини Видинској;
али вила међ вилама каже:
"О, чујете, виле другарице!
не стрељајте по гори јунака
док је гласа Краљевића Марка
и његова видовита Шарца,
и његова шестопера златна!
Што сам јадна од њега претрпила,
једва сам и жива остала!"

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

РАД НА ТЕКСТУ

1. Одреди тему песме Марко Краљевић и вила.
2. Какав је однос између Милоша и Марка? Шта краси јунаке?
3. Шта Марко тражи од Милоша? Зашто се Милош правда и не сме да

испуни Маркову жељу?
4. Прочитај стихове "Певај брате, ти се не бој виле,/ док је мене,

Краљевића Марка,/ и мојега видовита Шарца,/ и мојега шестопера
златна!" Објасни Маркове речи. У шта је он сигуран?
5. Како је вила Равијојла испунила реч задату Милошу? Зашто је то
урадила? Да ли знаш неки пример из књижевности где се види да
савршенство припада натприродним бићима?
6. Које особине поседује вила?
7. Којим стиховима Марко бодри Шарца да стигне вилу Равијојлу?
8. Како је Марко казнио вилу?
9. Које моћи је вила искористила да би оживела Милоша? Какво
веровање о вилама је постојало у народу?
10. Којим речима вила шири глас о снази и сили Марка Краљевића?

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК
На основу прочитаних песама о Марку Краљевићу напиши есеј на
тему Лик Марка Краљевића у историји и епској традицији.

■ Нoвaк Рaдoнић, Смрт
Maркa Крaљeвићa

КЉУЧНЕ РЕЧИ

Марко,
Милош,
Шарац,
вила Равијојла,
савршенство

180

Народна епска песма

Ропство Јанковић Стојана

„Основ песме чини интернационални мотив о мужу на свадби своје
жене (општепознат према Одисеју). Стојан Јанковић и један ускок од
рода Миљковића провели су заиста у турском ропству четрнаест месеци,
а потом се вратили у Котаре. Ова историјска чињеница доприноси
могућности везивања интернационалног мотива о дуго одсутном мужу за
тог врло познатог јунака; време се епски одређује на девет година, а с њим
судбину у песми дели популарни јунак Илија Смиљанић.”

(Радмила Пешић, Народна књижевност, одломак)

Кадно Турци Котар поробише, Стојан краде кључе од ризница, ■ Стојан Јанковић
по'араше дворе Јанковића, а Илија кључе од арова,
заробише Смиљанић-Илију, награбише небројена блага, була – муслиманска жена у
заробише Јанковић-Стојана. па узеше два добра коњица, традиционалној оријенталној
У Илије млада оста љуба, побегоше у Котаре равне. ношњи; супруга
млада љуба од петнаест дана; Кад су били близу до Котара, Котар, Равни Котари – област
у Стојана млађа оста љуба, ал’ говори Јанковић Стојане: у Далмацији
млађа љуба од неђеље дана. „О Илија, да мој мили брате, арови – коњушнице, штале
У Стамбол и' одведоше Турци, иди, брате, двору бијеломе, рукосад – оно што је
поклонише цару честитоме. а ја идем моме винограду, засађено руком
Тамо били за девет година винограду, моме рукосаду, заламати – преламати,
и десете за седам мјесеци, да прегледам мога рукосада: један крај гране пресавијати
тамо и' је царе потурчио, ко га веже, ко ли га залама, божити – називати Бога
код себе им дворе саградио. коме ли је допао у руке.” или Божју помоћ приликом
Ал’ бесједи Смиљанић Илија: Од’ Илија двору бијеломе, поздрављања
„Ој Стојане, да мој мили брате, Стојан оде своме винограду.
сутра јесте петак, турски светац, Нађе мајку Јанковић Стојане,
цар ће отић' с Турцима у шетњу, нађе мајку у свом винограду;
а царица с булама у шетњу; косу реже остарила мајка,
већ ти кради кључе од ризница, косу реже, па виноград веже,
ја ћу красти кључе од арова, а сузама лозицу залива,
пак да пуста блага награбимо, и спомиње свог Стојана сина:
да узмемо два добра коњића, „Ој Стојане, јабуко од злата!
да бежимо у Котаре равне, Мајка те је већ заборавила,
да гледамо робље неробљено, сна'е Јеле заборавит' нећу;
да љубимо лице нељубљено.” сна'о Јело, неношено злато!”
И ту су се браћа послушала. Божио је Јанковић Стојане:
Кад освану петак, турски светац, „Божја помоћ, сиротицо стара!
оде царе с Турцима у шетњу, Зар ти немаш никога млађега
а царица с булама у шетњу; да тебека виноград уради,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 181

адамско колено – већ посрћеш стара и невољна?” трипут совру очима прегледа
племенита особа Она њему боље одговара: док је брацу лице угледала;
застати – наћи, затећи „Жив ми и здрав, делијо незнана! а кад брацу лице угледала,
тестир – по вољи, Немам, рано, никога млађега, руке шире, у лице се љубе,
слободно, допуштење до Стојана јединога сина. једно друго сузама умива
чардак – дворац, кула; Њега једног заробише Турци, од радости и од жеље живе.
горњи спрат куће а и њега и Илију мога, Ал’ говоре кићени сватови:
ласно – лако Стојанова брата стричевића. „Господару, Јанковић-Стојане,
оправити – сахранити Од Илије млада оста љуба, а што ћемо ми за наше благо?
требује – треба млада љуба од петнаест дана; Ми смо млого истрошили блага
мог Стојана млађа оста љуба, док смо твоју љубу испросили.”
 Извор: Епске песме о млађа љуба од недеље дана. Беседи им Јанковић Стојане:
хајдуцима и ускоцима, Моја снаша адамско колено, „Стан’те, браћо, кићени сватови,
прир. Бошко Сувајџић, чекала га за девет година док се мало сестрице нагледим!
Београд, Гутенбергова и десета за седам месеци, Ласно ћемо ми за ваше благо,
галаксија, 2003. данас ми се млада преудаје; ласно ћемо – ако јесмо људи.”
ја не мого' од јада гледати, Кад се Стојан сестрице нагледа,
већ побего' саду винограду.” лепо Стојан свате даривао:
Кад је Стојан разумео речи, ком мараму, ком кошуљу танку,
брзо оде двору бијеломе, младожењи рођену сестрицу.
заста тамо кићене сватове; И одоше кићени сватови.
лепо су га свати дочекали: Кад увече о вечери било,
како с' коња, таки за трпезу. иде мајка у двор кукајући,
Кад се Стојан вина понапио, она кука као кукавица,
поче Стојан тијо беседити: и спомиње свог Стојана сина:
„Браћо моја, кићени сватови, „Ој Стојане, јабуко од злата!
је ли тестир мало попевати?” Стоју мајка већ заборавила,
Говоре му кићани сватови: сна'е Јеле заборавит нећу;
„Јесте тестир, делијо незнана! сна'о Јело, неношено злато!
Јесте тестир, а да зашто није?” Ко ће стару дочекати мајку?
Кличе Стојан танко гласовито: Ко пред мене стару ишетати?
„Вила гњиздо тица ластавица, Ко ће стару запитати мајку:
вила га је за девет година, „Јеси ли се уморила, мајко?”
а јутрос га поче да развија; Кад зачула љуба Стојанова,
долети јој сив-зелен соколе ишетала пред дворе бијеле,
од столице цара честитога, прима мајку на господске руке,
па јој не да гњиздо да развија.” и говори својој старој мајци:
Том' се свати ништа не сећају, „Ти не кукај, моја стара мајко!
досети се љуба Стојанова, Тебе стару огрејало сунце:
отпусти се од ручна девера, ево теби твог Стојана сина!”
брзо оде на горње чардаке, Кад угледа остарила мајка,
па дозива сеју Стојанову:
„Заовице, рођена сестрице! кад угледа свог Стојана сина,
Ето т’ браца, господара мога!” мртва мајка на земљицу паде.
Кад зачула сеја Стојанова, Лепо Стојан оправио мајку,
она стрча доле низ чардаке, цако царски ваља и требује.

182

РАД НА ТЕКСТУ

1. Објасни чиме се мотивише велика жеља котарских ускока за ■ Кула Стојана Јанковића
повратком кући. На који начин Стојан и Илија успевају да побегну из у Исламу Грчком
Стамбола? (северна Далмација)

2. Протумачи тужбалицу Стојанове мајке. Протумачи израз „неношено
злато”. Зашто Стојанова мајка за снаху каже да је „адамско
колено”? Због чега се снахина судбина у тужбалици оплакује као
трагичнија од Стојанове? На основу односа који свекрва има према
снахи размисли о особинама снахе Јеле. Анализирај особине мајке
Јанковић Стојана.

3. Уочи како су представљени породични односи на двору Јанковић
Стојана. Окарактериши Стојаново понашање на свадби. Протумачи
песму којом се он обраћа сватовима. Образложи на кога се односе
песничке слике „тица ластавица” и „сив-зелен соколе”. Које је
врлине Стојан испољио својим речима и поступцима? Протумачи
алегоријски смисао Стојанове песме.

4. Запази како је представљен однос између сестре и брата у песми.
Како су сватови поступили када су сазнали ко је непознати гост?
Протумачи Стојанове речи: „Ласно ћемо ми за ваше благо,/ ласно
ћемо – ако јесмо људи”. Наведи поступке који потврђују изузетност
Стојановог лика, као и ликова сватова. Објасни како људи могу наћи
решење и за сложене животне ситуације.

5. Интернационални мотив „муж на свадби своје жене” у светској
књижевности заступљен је још у Хомеровом епу Одисеји. Размисли
о универзалности овог мотива. Које се свевремене вредности
афирмишу у уметничком свету песме Ропство Јанковић Стојана?

ЗАНИМЉИВОСТИ КЉУЧНЕ РЕЧИ

Илија Смиљанић је и у историји и у традицији упамћен као велики епске народне песме
јунак. Због исказане храбрости, млетачке власти су му доделиле кућу у средњих времена,
Задру. Памти се његово јунаштво у борбама с Турцима под Гламочем и алегорија, метафора,
Книном (1653). интернационални
мотив
Јанковић Стојан је најславнији од четворице синова котарског
сердара Јанка Митровића („од Котара Јанко”). Стојан је, према архивским
документима, рођен у Жегару око 1635. године. Живео је у Будину, Исламу
и Задру. Предводио је ускочке походе у Лику и у Херцеговину. Истакао се
у биткама код Книна, Гламоча и на Грахову. Погинуо је у нападу на Дувно
1687. године. Његова кула и данас постоји у Исламу Грчком код Задра, у
Хрватској.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 183

Народна епска песма

Мали Радојица

Попина – поље у Лици Мили боже, чуда големога! онда вели ага Бећир-ага:
Јали грми, јал' се земља тресе, "Нос'те, сужњи, те га закопајте!"
сужањ – роб ја се бије море о мраморје? Ал' говори Бећирагиница:
Ја се бију на Попина виле? "Ев', богами, ниј' умро Раде,
преставити се – Нити грми, нит се земља тресе; ниј' умро, већ се ућутио;
умрети ни се бије море о мраморје, налож'те му ватру на прсима,
присојкиња – змија ни се бију на Попина виле; хоће ли се помакнути, курва".
отровница која живи у већ пуцају на Задру топови, Ложе њему ватру на прсима,
присоју (на сунчаном шенлук чини ага Бећир-ага - ал' је Раде срца јуначкога,
месту) уватио Малог Радојицу, ни се миче, ни помиче Раде.
клинац – ексер па га меће на дно у тавницу. Опет вели Бећирагиница:
У тавници двадесет сужања, "А, богами, ниј' умро Раде,
а сви плачу, један попијева, ниј' умро, већ се ућутио;
те остало друштво разговара: већ уват'те змију присојкињу,
"Не бојте се, браћо моја драга, те турајте Раду у њедарца,
еда Бог да каква гођ јунака, хоће ли се од ње уплашити,
који ће нас јунак избавити". неће ли се, курва, помакнути".
А кад к њима Радојица дође, Уватише змију присојкињу,
сви у једно грло заплакаше, па турају Раду у њедарца,
Радојицу љуто проклињаху: ал' је Раде срца јуначкога -
"Радојица, допаднуо мука! ни се миче, нит се од ње плаши.
И ми смо се и уздали у те Опет вели Бећирагиница:
да ћеш ти нас кадгођ избавити, "А богами, ниј' умро Раде,
ето и ти саде к нама дође - ниј' умро, већ се ућутио:
тко ли ће нас јунак избавити?" већ узмите двадесет клинаца,
Вели њима Мали Радојица: удрите их под ноктове Раду,
"Не бојте се, браћо моја драга, хоће ли се помакнути, курва!"
већ ујутру, кад данак осване, И узеше двадесет клинаца,
ви дозов'те агу Бећир-агу, ударају под ноктове Раду -
па му каж'те да ј' умро Раде, и ту Раде тврда срца био,
не би ли ме ага закопао". ни се миче, ни душицом дише.
Кад свануло и сунце грануло, Опет вели Бећирагиница:
а повика двадесет сужања: "А богами, ниј' умро Раде,
"Бог т' убио, ага Бећир-ага! ниј' умро, већ се ућутио;
Што доведе к нама Радојицу? сакупите кола ђевојака
Јер га синоћ објесио ниси, и пред њима лијепу Хајкуну,
већ се код нас ноћас преставио, хоће ли се насмијати на њу".
хоће ли нас поморити смрадом?" Сакупише коло ђевојака
Отворише на тавници врата, и пред њима лијепу Хајкуну;
изнесоше пред тавницу Рада; на Рада је коло наводила,

184

преко Рада ногама играла. и кад њему хака главе дођох! ђердан – огрлица
А каква је, да је Бог убије! И оно ћу двадес'т објесити, снимити – скинути
Од свију је и већа и љепша, док ујутру бијел дан осване". јаглук – марама
љепотом је коло зачинила, А то Раде и слуша и гледа, сандал – врста турског
а висином коло надвисила; па у собу к њему улетио, платна
стоји звека на врату ђердана, за вечером агу уватио, сербес – без бриге, без
стоји шкрипа гаћа од сандала. увати га за врат до рамена, страха, слободно
Кад је згледа Мали Радојица, истрже му главу из рамена; и кад њему хака главе
лијевијем оком погледује, па увати Бећирагиницу, дођох – кад га уништих
деснијем се брком насмијава; па потеже клинце из њедара, ризница – одаја у којој
а кад вид'ла Хајкуна ђевојка, удара их под ноктове кади: се чувају новац, одело и
она сними свилена јаглука, док је пола клина ударио, оружје
њиме покри Рада по очима, и душу је, кучка, испустила; ашлук – трошак
а да друге не виђе ђевојке; њој говори Мали Радојица: талијер, талир – крупан
па је своме баби говорила: "Нека знадеш, Бећирагинице, сребрни новац
"Јадан бабо, не гријеши душе, да каква је мука од клинаца!"
већ носите сужња, закопајте". Па ухвати Хајкуну ђевојку: ■ Хајдук
Онда вели Бећирагиница: "О Хајкуна, срце из њедара,
"Бре, немојте закопати курве, дај ми нађи од тавнице кључе
већ га бац'те у дебело море, да испустим двадесет сужања".
те наран'те рибе приморкиње Нађе Хајка од тавнице кључе,
лијепијем хајдучкијем месом". он испусти двадесет сужања.
Узе њега ага Бећир-ага, Опет јој је Раде говорио:
па га баци у дебело море. "О Хајкуна, душо моја драга,
Ал' је Раде чудан пливач био, дај ми нађи од ризнице кључе
далеко је Раде отпливао, да што мало за ашлука тражим -
па изиђе на бријегу мора, далеко ми ј' дому путовати,
па повика из грла бијела: треба ми се путем понапити".
"Јао моји б'јели ситни зуби, Отвори му сандук од тал'јера,
повад'те ми клинце из ноката!" онда јој је Раде бесједио:
И он сједе и ноге прекрсти, "О Хајкуна, срце моје драго,
и повади двадесет клинаца, што ће мени таке плочетине?
па их метну себи у њедарца. Коња немам да с њима поткивам?
Опет неће да мирује Раде: Отвори ми сандук од дуката!"
кад је тавна ноћца настанула, Он на друштво дукате дијели;
иде двору аге Бећир-аге, па увати Хајкуну ђевојку,
па постаја мало код пенџера; одведе је у земљу Србију,
истом ага за вечеру сио, доведе је у бијелу цркву,
па с кадуном својом бесједио: од Хајкуне гради Анђелију,
"Моја кадо, моја вјерна љубо, па је узе за вјерну љубовцу.
ево има девет годин' дана,
ка ј' отишо Раде у хајдуке,  Извор: Српске народне јуначке  Певач: слепи Гајо Балаћ
да не могох сербес вечерати - песме, Креативни центар, Београд,
све од страха Малог Радојице; 2013, стр. 279 - 283.
богу хвала кад га данас нема,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 185

РАД НА ТЕКСТУ

■ Хајдук 1. Шта знаш о хајдуцима? Које славне хајдуке из народних песама
познајеш? Опиши времена у којима су живели хајдуци и ускоци. Ко су
били хајдуци, а ко ускоци?

2. Пажљиво прочитај народну песму Мали Радојица. Како доживљаваш
почетне стихове песме? Каква осећања буде ови стихови? Које
недоумице исказују? Шта изазива те недоумице? Шта се певачу
чини да чује, а шта да осећа? Шта наговештавају природне појаве?
Који глаголски облик народни певач употребљава? Шта тиме
постиже? Чиме народни певач дочарава неизвесност? Каквим
реченицама се користи?

3. Шта се исказује о Малом Радојици?
4. Како Бећир-ага прославља успешно хватање хајдука? Шта то говори

о Малом Радојици?
5. Какав је хајдук Мали Радојица?
6. Шта о њему казују другови у тамници?
7. Опиши психичко стање Малог Радојице кад доспева у тамницу.
8. Како намерава да побегне и ко му помаже?
9. Ко покушава да осујети план Малог Радојице?
10. Како све Бећирагиница покушава да докаже да је хајдук жив?
11. Шта Радојици даје снагу да издржи? Пред којим искушењем хајдук

показује знаке живота?
12. Како му помаже Хајкуна и зашто то чини?
13. Окарактеришите лик Бећирагинице.
14. Како се Мали Радојица обрачунава с њом и са Бећир-агом?
15. Чиме те крај песме духовно и морално заокупља?
16. Шта Радојичино понашање према Хајкуни говори о њему?
17. Анализирај лик Малог Радојице на основу анализе песме и поткрепи

своје мишљење наводима из песме.
18. Наведи неке од порука песме.
19. Пронађи стилска средства.

КЉУЧНЕ РЕЧИ

хајдук, Мали
Радојица, Бећир-ага,
Бећирагиница, Хајкуна,
муке, словенска
антитеза, градација

186

Народна епска песма

Почетак буне против дахија

Боже мили, чуда великога! а три пута игра на истоку. (ш)ћаше – хтедоше
Кад се шћаше по земљи Србији, То гледају Турци Бијограци,
по Србији земљи да преврне и из града сви седам дахија: судија – овде се мисли на власт
и да друга постане судија, Аганлија и Кучук Алија,
ту кнезови нису ради кавзи, и два брата, два Фочића млада, кавга – свађа, сукоб
нит су ради Турци изјелице, Мемед-ага и с њиме Мус'-ага,
ал' је рада сиротиња раја, Мула Јусуф велики дахија, раја – покорени турски поданици,
која глоба давати не може, Дервиш-ага градски таинџија, сиромашан свет
ни трпити турскога зулума; старац Фочо од стотине љета;
и ради су божји угодници, све седам се састало дахија глоба – новчана казна,
јер је крвца из земље проврела, Бијограду на Стамбол-капији, незаконит порез
земан дошо ваља војевати, огрнули скерлетне бињише,
за крст часни крвцу прољевати, сузе роне, а прилике гледе: зулум – насиље
сваки своје да покаје старе. "Ала, кардаш, чуднијех прилика!"
Небом свеци сташе војевати Оно, јолдаш, по нас добро није". божји угодници – свеци
и прилике различне метати Па од јада сви седам дахија
виш' Србије по небу ведроме. начинише од стакла тепсију, земан – време
'Ваку прву прилику вргоше: заграбише воде из Дунава,
од Трипуна до светога Ђурђа на Небојшу кулу изнесоше, војевати – ратовати
сваку ноћцу мјесец се ваташе, наврх куле вргоше тепсију,
да се Србљи на оружје дижу, у тепсију зв'језде поваташе, вргнути –метнути
ал' се Србљи дигнут не смједоше. да гледају небеске прилике,
Другу свеци вргоше прилику: што ће њима бити до пошљетка. сваку ноћцу мјесец се ваташе –
од Ђурђева до Дмитрова дана Око ње се састаше дахије, дошло је до помрачења Месеца
све барјаци крвави идоше над тепсијом лице огледаше; (1800, 1801. и 1804. године)
виш' Србије по небу ведроме, кад дахије лице огледаше,
да се Србљи на оружје дижу, све дахије очима виђеше: све барјаци крвави идоше –
ал' се Србљи дигнут не смједоше. ни на једном главе не бијаше. године 1806. појавила се комета
Трећу свеци вргоше прилику: Кад то виђе све седам дахија,
гром загрми на светога Саву, потегоше наџак од челика, гром загрми на Светога Саву –
усред зиме, кад му време није, те разбише од стакла тепсију, истинит догађај из 1801. године
сину муња на часне вериге, бацише је низ бијелу кулу,
потресе се земља од истока, низ бијелу кулу у Дунаво, Часне вериге – празник који
да се Србљи на оружје дижу, од тепсије нек потрошка нема! прославља Православна црква
ал' се Србљи дигнут' не смједоше. Па од јада сви седам дахија 16. јануара (29. јануара по новом
А четврту вргоше прилику: пошеташе брижни, невесели, календару)
виш' Србије на небу ведроме низ Небојшу кулу Јакшићеву,
увати се сунце у прољеће, одшеташе у каву велику, увати се сунце у прољеће –
у прољеће на светог Трипуна, пак сједоше по кави великој, фебруара 1804. године дошло је
један данак три пута се вата, све сједоше по кави великој, до помрачења Сунца

дахије – јаничарске поглавице из
Београдског пашалука

таинџија – снабдевач војске
храном

скерлет – тканина
љубичастоцрвене боје

бињиш – широки огртач с дугим
рукавима и обично са огрлицом
од самура

кардаш – пријатељ

јолдаш – друг

пошљедак – крај

наџак – чекић, убојна секира

нек потрошка нема – да не
остане ништа, да је више нема

кава (кавана) – место где се пије

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 187

хоџа – муслимански све сједоше један до другога, по шумама да од вас зазире,
свештеник старца Фочу вргли у зачеље, него паз'те рају к'о синове;
инџијел – света књига, бијела му брада до појаса; тако ће вам дуго бити царство.
Куран пак повика све седам дахија: Ако л' мене то не послушате,
ваиз – муслимански "К нама брже, хоџе и 'ваизи! већ почнете зулум чинит раји,
проповедник Понесите књиге инџијеле, ви ћет' онда изгубити царство".
те гледајте што вам књиге кажу, Цар умрије, а ми остадосмо,
лале – дворани, учени што ће нама бити до пошљетка". и ми нашег цара не слушасмо,
људи у султановој Потекоше хоџе и 'ваизи, већ велики зулум подигосмо:
служби донесоше књиге инџијеле; погазисмо њихово поштење,
харач – порез књиге гледе, грозне сузе роне, свакојаке б'једе износисмо
Медија (Медина) дахијама овако говоре: и на рају глобе навалисмо,
– муслиманско "Турци, браћо, све седам дахија, и гријоту богу учинисмо.
свето место, град у 'вако нама инџијели кажу: Сад су 'наке постале прилике,
Арабији где се налази кад су 'наке бивале прилике сад ће нетко изгубити царство;
Мухамедов гроб виш' Србије по небу ведроме, не бојте се краља ниједнога,
Шам – Сирија ев' од онда пет стотин' година, краљ на цара ударити неће,
када – турска госпођа тад је српско погинуло царство, нити може краљевство на царство,
мунаре – високи торањ ми смо онда царство задобили, јер је тако од Бога постало;
уз џамију и два влашка цара погубили: чувајте се раје сиротиње:
језан - позив на Константина насред Цариграда, кад устане кука и мотика,
молитву украј Шарца, украј воде ладне, биће Турком по Медији мука,
ником поникнути и Лазара на пољу Косову; у Шаму ће каде проплакати,
– сагнути главу и Милош уби за Лазу Мурата, јера ће их раја уцв'јелити.
спустити поглед ал' га добро Милош не дотуче, Турци, браћо, све седам дахија,
већ све Мурат у животу бјеше тако наши инџијели кажу:
док ми српско царство освојисмо; да ће ваше куће погорети,
онда себи везире дозива: ви дахије главе погубити;
"Турци, браћо, лале и везири, из огњишта прониће вам трава,
ја умријех, вама добих царство! а мунаре попаст паучина,
Него ово мене послушајте, неће имат ко језан учити;
да вам царство дуговјечно буде: куд су наши друми и калдрме,
ви немојте раји горки бити, и куда су Турци пролазили
веће раји врло добри буд'те; и с коњскијем плочам' задирали,
нек је харач петнаест динари, из клина ће проникнути трава,
нек је харач и тридест динари; друмови ће пожељет Турака,
не износ'те глоба ни пореза, а Турака нигде бити неће.
не износ'те на рају биједа; Тако књиге инџијели кажу".
не дирајте у њихове цркве, Кад то чуше сви седам дахија,
ни у закон, нити у поштење; све дахије ником поникоше,
не ћерајте освете на раји. и преда се у земљу погл'аше;
Што је мене Милош распорио, с књигом не зна нико бесједити,
то је срећа војничка дон'јела: ни како ће књизи одказати.
не може се царство задобити Старац Фочо подавио браду,
на душеку све дуван пушећи. па је б'јелу са зубима гризе,
Ви немојте рају разгонити ни он не зна с књигом бесједити,

188

већ се и он томе послу чуди; он је паша, а ја сам субаша. дишер – напоље
не пониче Фочић Мемед-ага, И Станоја кнеза из Зеока, војштити – ратовати
не пониче, већ јунак покличе: он је паша, а ја сам субаша. рушпа – млетачки,
"Дишер море, хоџе и 'ваизи! Док погубим Стеву Јаковљева венецијански дукат
мол'те Бога и језан учите из Лијевча, гн'језда хајдучкога, нахија – округ
сваки данак, а све по пет пута! он је паша, а ја сам субаша; паша – господар града
Не брин'те се нама дахијама: и Јована кнеза из Крснице. и његовог округа у
док је нама здравља и памети, Док погубим до два Чарапића Турском царству
и док нам је биоградског града, из потока Б'јелог од Авале, субаша – нижи
ми смо кадри управити градом, кој су кадри на Врачар изићи, полицијски чиновник у
око града сиротињом рајом. у Биоград Турке затворити, Турском царству
Кад краљеви на нас војштит' неће, они с паше, а ја сам субаша. ћесар – аустријски цар
како ће нам раја досадити, Док погубим Црнога Ђорђија џебана – муниција
кад нас има, у седам дахија, из Тополе села поносита, завојштити – заратити,
у свакога по магаза блага? који с бечким тргује ћесаром; дићи се на оружје
Каква блага? Све мека дуката, он је кадар сву џебану купит
а све пуста блага лежећега. од бијела града Варадина, ■ Павле Симић, Хаџи
У нас, браћо, четири дахије, и оружје, што је за потребе; Рувим и хаџи Ђера
Аганлије и Кучук Алије, он је кадар на нас завојштити, пишу писмо султану
и у мене и Мула Јусуфа, он царује, а ја субашујем.
у свакога има пуста блага, Док погубим протопоп Николу
небројена, по двије магазе. из лијепа села Ритопека,
Нас четири када устанемо, он пашује, а ја субашујем.
устанемо на ноге лагане, Док погубим Ђорђија Гузоњу
а магазе с благом отворимо, и његова брата Арсенија
просућемо рушпе по калдрми, из лијепа села Жељезника,
на дукате покупити војску, кој' је кадар Топчидер затворит.
нас четири велике дахије Док погубим протопопа Марка
на четверо разд'јелити војску, из лијепа села Остружнице,
на четверо к'о четири брата; он је паша, а ја сам субаша.
поћи ћемо из нашега града Док погубим до два игумана,
кроз нашије' седамн'ест нахија, Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
исјећ' ћемо све српске кнезове, који знаду злато растапати
све кнезове, српске поглавице, и са њиме ситне књиге писат,
и кметове, што су за потребе,
и попове, српске учитеље,
само луду ђецу оставити,
луду ђецу од седам година,
пак ће оно права бити раја,
и добро ће Турке послужити.
Док погубим кнеза Палалију
из лијепа села Бегаљице,
он је паша, а ја сам субаша.
Док погубим и Јована кнеза
из Ландова, села маленога,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ

оборкнез – кнез нас дахије цару опадати, јер не могу да гледам у њега;
округа, среза око себе рају сјетовати, он је паша, а ја сам субаша.
они паше, а ми смо субаше. Док погубим кнеза Грбовића
кр'ат – коњ зеленко Док погубим Бирчанин Илију, из лијепа села Мратишића,
арапске расе оборкнеза испод Међедника; он је паша, а ја сам субаша.
ево има три године дана Док погубим и Алексу кнеза
буздован, топуз – од како се врло посилио: из лијепа села Бранковине,
оружје, батина са куд гођ иде, све кр'ата јаше, и Јакова, брата Алексина:
задебљањем на крају а другога у поводу води; цар и ћесар кад се завадише,
он буздован о ункашу носи, код ћесара обрштери бише
ункаш – предњи а бркове под калпаком држи; и носише од злата кашкете,
уздигнут део седла он Турчину не да у кнежину: попл 'јенише све турске паланке,
кад Турчина у кнежини нађе, поробише, ватром попалише;
калпак – капа од топузом му ребра испребија, цар и ћесар кад мир учинише,
крзна а кад Турчин стане умирати, а они се цару предадоше,
а он виче на своје хајдуке: а код цара кнезови посташе,
диван – разговор "Море, слуге, тамо пашче бац'те млоге Турке цару опадаше,
ђе му гавран кости наћи неће!" седам паша, што су опаднули,
јатаган – дугачак, А кад нама порезу донесе, опаднули, па их поморили;
крив нож који се под оружјем на диван изиђе, они паше, а ми смо субаше.
носио за појасом десну руку на јатаган метне, Док погубим кнеза Тамнавскога,
а лијевом порезу додаје: из Љутица Станка оборкнеза;
обрштер – пуковник "Мемед-ага, ето ти порезе, док погубим кнеза мачванскога,
сиротиња те је поздравила: с Богатића Мартиновић Лазу,
кашкет (качкет) – више теби давати не може". он је паша, а ја сам субаша.
војничка капа Ја порезу започнем бројити, Док погубим кнеза Поцерскога,
а он на ме очима стријеља: с Метковића Ружичић Мијајла,
влашка ћаба "Мемед-ага, зар ћеш је бројити? он је паша, а ја сам субаша.
– Јерусалим, "Та ја сам је једном избројио!" Док запалим Рачу украј Дрине,
хришћанско свето А ја више бројити не смијем, и погубим Аџи Мелентија,
место већ порезу украј себе бацим, кој' је ишо преко мора сињег,
једва чекам да се скине б'једа, те је влашку ћабу полазио,
ферман – наредба, па се узгред у Стамбол свратио
султанова заповест и од цара ферман излагао
за стотину жутијех дуката,
Влах – човек да Власима богомољу гради,
православне вере, да је гради за седам година;
припадник туђег начини је за годину дана,
народа, иноверац ево има шест година дана
како зида покрај цркве куле,
а у куле набавља џебану
и по мраку топове привлачи;
видиш, јолдаш, да се нечем нада!
Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
те исјећи све српске кметове.

■ Павле Симић, Илија Бирчанин предаје харач

190

Како би нам раја додијала?" пак на граду бацише топове,
Све дахије на ноге скочише, на дукате покупише војску,
Мемед-аги сви се поклонише: њи четири велике дахије:
"Фала, јолдаш, Фочић Мемед-ага, Аганлија и Кучук Алија,
твоја памет пашовати може! Мула Јусуф, Фочић Мемед-ага;
Ми ћемо те пашом учинити, на четворо разд'јелише војску,
тебе ћемо свагђе послушати". њи четири, к'о четири брата,
Старац Фоча поче говорити: пак на граду отворише врата,
"Нуто момка и нуто памети! и одоше с војском по тефтишу
С којом р'јечи на пашалук сједе! кроз њихових седамн'ест нахија. нуто – гле
Узми, синко, Фочић Мемед-ага, Првог српског кнеза преварише: ат – арапски коњ
узми сламе у бијелу руку, домамише кнеза Палалију парип – обичан коњ
мани сламом преко ватре живе: и у Гроцкој њега погубише; дослук – тајни договор
ил' ћеш ватру са тим угасити, и Станоја кнеза из Зеока бабо, бабајко – отац
или ћеш је већма распалити? преварише, па га погубише тефтиш – ислеђење,
Ви можете, и бог вам је дао, у његову двору бијеломе. испитивање које су
тако силну покупити војску, Преварише Марка Чарапића, турске војне старешине
и поћ ћете, синко, кроз нахије; преварише, те га погубише; вршиле одлазећи у
једног кнеза преварит можете и Гагића Јанка буљубашу српска села у потрази
и на вјеру њега домамити; из Болеча, села маленога; за хајдуцима и јатацима
своју ћете вјеру изгубити: погубише кнеза Теофана
једног посјећ', а два ће утећи, из Орашја Смедеревске на'је; буљубаша – заповедник
два пос'јеци, четири одоше, та и кнеза Петра из Ресаве; мање војне јединице
они ће вам куће попалити, преварише Мата буљубашу
ви дахије од њих изгинути. из Липовца близу Крагујевца,
Ал' ви тако немојте радити, те и њега млада погубише.
него мене старца послушајте: Моравцима цркви допадоше,
ја сам гледо у нашем инџилу, и ту Аџи Ђера погубише,
ово наше дуго бити неће, а Рувима у град опремише,
него ће се пром'јенити царство; и у граду њега погубише.
већ се, синко, подобрите раји: Мемед-ага у Ваљево дође:
од харача раји отпустите, Грбовић се бјеше осјетио,
нек је харач, к'о што Мурат рече; па Грбовић на страну побјеже,
прођите се глоба и пореза; а дође му оборкнез Алекса,
с кнезовима ви се побратите, и дође му Бирчанин Илија;
кнезовима ате поклањајте, обојицу вата Мемед-ага,
кметовима осредње парипе, бијеле им савезао руке,
с поповима у дослуку буд'те, па их води на мост Колубари.
не би л' и ми уз њих преживели, А кад виђе оборкнез Алекса
јера наше дуго бити неће. да ће Турци оба погубити,
А што ће вам више пусто благо? тад он рече Фочић Мемед-аги:
Да мељете, изјест не можете". "Господару, Фочић Мемед-ага,
Ал' говори Фочић Мемед-ага: поклони ми живот на мејдану,
"Мој бабајко, не слушам те, стари!" ево теби шест кеса блага!"
То изрече, а на ноге скочи, Мемед-ага говори Алекси:
и за њиме остале дахије, "Не могу те, Алекса, пустити,

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 191

џелат – онај који да ми дадеш и сто кеса блага!" Кад то чуше дванаест делија,
извршава смртну Ал' бесједи Бирчанин Илија: одмах добре коње посједоше,
пресуду "Господару, Фочић Мемед-ага, и пред њима Узун кавеџија,
конак – кућа, ево теби и сто кеса блага, отидоше у село Тополу
преноћиште поклони ми живот на мејдану!" у суботу уочи неђеље.
застанути – затећи Вели њему Фочић Мемед-ага: На освитак неђељи дођоше,
чаршија – пословни "Не будали, Бирчанин Илија! прије зоре и бијела дана,
део града Тко би горског упустио вука?" и Ђорђине опколише дворе,
делија – војник, Мемед-ага викну на џелата, ударише с обадвије стране,
коњаник, јунак џелат трже сабљу испод скута, и са двије стране повикаше:
потпрашити (пушку) те Илији одсијече главу; "Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!"
– напунити пушку а Алекса сједе на ћуприју, Тко ће љута змаја преварити?
барутом и оловом па овако поче говорити: Тко ли њега спаваћива наћи?
олово – метак "Бог убио сваког ришћанина Ђорђе се је јунак научио
који држи вјеру у Турчину! прије зоре свагда уранити,
■ Мирко Рачки, Ах Јакове, мој рођени брате, умити се и Богу молити,
Сеча кнезова ти не држи вјере у Турцима: и попити по чашу ракије:
ђе с' удесиш, удри се с Турцима!" бјеше Ђорђе прије уранио
Још Алекса говорити шћаше, и отишо у доње подруме.
али џелат говорит не даде, Када виђе око куће Турке,
трже сабљу, одс'јече му главу. он се њима јавити не ћеде.
Када до два кнеза погибоше Јави им се млада Ђорђиница:
на ћуприји насред Колубаре: "Да бог с вама, Турци, ноћас био!
кнез Алекса, Бирчанин Илија, Шта тражите овђе у то доба?
Аџи Рувим насред Биограда, Ђорђе сада пред кућом бијаше,
једног дана, а једнога часа, ту сад бјеше, пак некуд отиде,
виш' њих јарко помрчало сунце. а ја не знам куд је отишао".
Мемед-ага конаку похити, А то Ђорђе и гледа и слуша.
не би л' још ког Срба застануо, Кад је Ђорђе избројио Турке,
да још бира ђеког да пос'јече. чашу попи, а пушку потпраши,
Ал' кад Срби жалост опазише, узе доста праха и олова,
из чаршије намах побјегоше, па изиђе својему обору
Мемед-аги ниједан не дође. међу своји дванаест чобана;
Кад то виђе Фочић Мемед-ага, а кад дође, чобане избуди,
одмах позна, до горе уради, и овако чобанима рече:
и одмах се бјеше покајао, "Браћо моја, дванаест чобана,
ал' се веће доцкан покајати; устаните, обор отворите,
већ повика дванаест делија, из обора ишћерајте свиње,
и Узуна свога кавеџију: нека иду, куда коме драго;
"Чујете ли, моји соколови! а ви браћо, мене послушајте,
Брзо добре коње посједните, и шарене пушке потпрашите;
пак трчите у село Тополу, ако Бог да те се оно стече,
не би л' Црног погубили Ђорђа: што сам данас радит наумио,
ако ли нам сад утече Ђорђе, честите ћу вас све учинити,
нека знате, добра бити неће!" оковати у сребро и злато,

192

а у свилу обућ и кадиву". припасаше свијетло оружје, јако – сада
Сви чобани једва дочекаше, сваки свога убише субашу, узун – висок
ишћераше свиње из обора, жене, ђецу у збјег одведоше. кулаш – коњ мишје боје
пак шарене пушке потпрашише, Кад је Ђорђе Србље узбунио хан – гостионица
намах они за Ђорђем пођоше. и с Турцима веће завадио, ками – јао, куку, леле
Оде Ђорђе право своме двору; онда Ђорђе прође кроз нахије, збјег – неприступачно
а кад Турке с чобанима виђе, па попали турске карауле, место на које се народ
онда Ђорђе овако говори: и обори турске тефериче, склања од непријатеља
"Чујете ли, дванаест чобана! и удари на турске паланке, теферич – летњиковац,
Сваки јако глајте по Турчина, све паланке он турске попали, пољска кућа
ал' немојте пушака метати женско, мушко, све под мач удари, зулумћар – насилник,
докле моја најприје не пукне; тешко Србље с Турцима завади. тиранин
ја ћу гледат Узуна Мемеда, Турци мисле да је раја шала, бег – господар једне
виђећете, што ћ' од њега бити". ал' је раја градовима глава; области
То изрече Петровићу Ђорђе, уста раја к'о из земље трава!
земљи паде, пушци огањ даде, У градове саћераше Турке; ■ Паja Jовановић,
пуче пушка, остат пуста неће; трчи Ђорђе од града до града, Карађорђе
ђе је гледо, Ђорђе погодио, и грађане свагђе довикује:
мртав паде Узун са кулаша. "Чујете ли, ви Турци грађани!
Кад то виђе дванаест чобана, На градов'ма отварајте врата,
намах пуче дванаест пушака, измеђ' себе дајте зулумћаре,
мртви паде онђе шест Турака, ак' хоћете мирни да будете,
шесторица на коњма побјеже. да градова цару не кваримо:
Намах Ђорђе викну по Тополи, јер ако их ви дати нећете,
те сакупи јоште више друштва, измеђ' себе Турке зулумћаре,
све по трагу Турке поћераше, те градове раја начинила,
до Сибнице села доћераше, градила их по девет година,
и ту Турци у хан побјегоше, кадра их је за дан оборити
ками мајци да остати могу! и са царем кавгу заметнути;
Ту их Ђорђе опколи са друштвом, а када се с царем завадимо,
па он викну у село Сибницу, да устане сви' седам краљева
Сибничани сви му долећеше: да нас мире, помирит нас неће;
ту се саста стотина јунака; бићемо се, море, до једнога!"
намах Србљи хана запалише, Тад грађани сузе прољеваху
а тројица Турак' изгорјеше, и Ђорђији 'вако говораху:
а тројица пред њих истрчаше, "Бег-Ђорђије, од Србије главо,
и Србини сва три погубише. даваћемо штогод раја иште;
На све стране Ђорђе књиге посла не кварите царевих градова,
у свих градских седамн'ест нахија, ни са царем замећите кавге,
на кметове, селске поглаваре: ми даћемо Турке зулумћаре".
"Сваки свога убијте субашу, Па грађани устадоше Турци,
жене, ђецу у збјегове кријте!" на градов'ма отворише врата
Кад то чуле српске поглавице, измеђ' себе дају зулумћаре,
намах они послушаше Ђорђа: зулумћаре изјелице Турке,
сви скочише на ноге лагане, предају их у Србињске руке.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 193

ћурак – кожух, бунда, Боже мили и Богородице! Што би Турак' по градов'ма
огртач постављен крзном Када Србљи докопаше Турке б'јелим,
антерија – кратка горња зулумћаре у бијеле руке, што би Турак' за сјече, ис'јече;
одећа с дугим рукавима па их сташе Србљи разводити за предаје што би, то предаде;
сарук (чалма) – тканина преко поља без свијех хаљина, за крштења што би, то искрсти.
коју Турци обавијају око без ћурака и без антерија, Кад је Ђорђе Србијом завладо,
главе без сарука, у малим капама, и Србију крстом прекрстио,
јеменије – плитка обућа без чизама и без јеменија, и својијем крилом закрилио
баша – старешина голе, босе топузима туку: од Видина пак до воде Дрине,
"Море, баша, кам' пореза наша?" од Косова те до Биограда,
 Извор: Српске У по поља Ђорђе сабљу вади, 'вако Ђорђе Дрини говорио:
народне јуначке песме, зулумћарске одсијеца главе. "Дрино водо, племенита међо
Креативни центар, А кад Ђорђе исијече Турке, измеђ' Босне и измеђ' Србије!
Београд, 2013, стр. 309 исијече Турке зулумћаре, Наскоро ће и то време доћи
- 328. онда Ђорђе у градове уђе. када ћу ја и тебека прећи,
и честиту Босну полазити!"
 Певач: Филип Вишњић

■ Вељко Станојевић, Збор у Орашцу

194

РАД НА ТЕКСТУ

1. Шта знаш о историјским догађајима опеваним у овој песми? Какве
су историјске околности изазвале устанак?

2. Због чега српски кнезови нису били одушевљени идејом о побуни?
Зашто је "сиротиња раја била рада кавзи", то јест борби? Шта је
посебно погоршало њене, ионако тешке, услове живота?

3. Објасни уметничку функцију небеских појава. Како народ тумачи те
појаве, а како Турци?

4. Пажљиво прочитај стихове турског цара Мурата упућене лалама и
везирима на Косову у самртном часу. На шта их Мурат упозорава?
Које афоризме уочаваш у његовим речима? Откриј и појасни њихово
дубље значење.

5. Да ли су Мурата потомци послушали? Како су се односили према
раји?

6. У песми се сукобљава искуство и младост. Како тумачиш улогу
старца Фоче? Окарактериши лик Мемед-аге.

7. На који начин је Мемед-ага Фочић одлучио да умири српски народ?
Како дахије крећу у обрачун с кнезовима и како су убили неке од
њих? Какве последице изазива турски план о Сечи кнезова?

8. Задржи се на опису Бирчанин Илије. Наводима из песме
окарактериши његов спољашњи изглед, поступке и особине.

9. Шта поручује кнез Алекса своме брату Јакову?
10. Како се Ђорђе обрачунао с Турцима који су дошли да га погубе? Како

народ прихвата Карађорђев позив на отворен сукоб с Турцима? Шта
мислиш о Карађорђевим поступцима према Турцима са историјског
и моралног гледишта?
11. Које вождове особине се истичу у песми?
12. Ко је главни лик у песми и каква је улога тог лика?
13. Пажљиво прочитај крај песме где се Црни Ђорђе обраћа Дрини. Уочи
три временска плана у песми. Објасни њихов дубљи смисао.
14. Пронађи и прочитај стихове са порукама народног певача и
протумачи њихово значење.
15. Какав утисак оставља на тебе ова песма? Који догађаји су те
највише потресли и зашто?

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 195

ПОЈМОВНИК

Колективни лик добија своју функцију у епском приказивању
значајних историјских догађаја који су од ширег националног
значаја. Колективни лик се препознаје у општим етичким
категоријама. Тачније, на све јунаке епске песме примењују се
иста правила понашања. Концентрисана око главног протагонисте
група делује монолитно - сви чланови повезани су заједничком
мотивацијом, карактерном цртом именованог представника,
суштински се међусобно не разликују и заузимају јединствен однос
према главном јунаку и догађајима у којима учествују.

Крупни план припада централним, главним актерима,
док се колективни ликови појављују наизглед као статисти у
масовним сценама. Преко колективног лика се индиректно врши
карактеризација главног актера јер само изузетан јунак може да
окупи толики број људи.

Снежана Самарџија, Колективни ликови усмене епике

КЉУЧНЕ РЕЧИ ТЕКСТ И КОНТЕКСТ

устанак, Буна на дахије народни је назив за почетак Првог српског
небеске прилике, устанка 1804. године. Дахије су биле јаничарске поглавице које су се
Сеча кнезова, одметнуле од султана и завладале у Београдском пашалуку. Биле су
дахије, раја, завеле режим насиља над српским становништвом. Да би осигурале
Карађорђе страховладу, дахије су предузеле Сечу кнезова, у којој је погинуо
велики број српских првака - кнезова, трговаца и свештеника. Сеча
је убрзала устанак, који је започео у Орашцу 1804. године. За вођу
је изабран Карађорђе Петровић. Вишњић је у овој песми спојио
векове. Као што је пропаст Српског царства на Косову била по вољи
божанских сила, тако и буђење српског народа из вековног ропства
најављују божанске силе - крвави барјаци на небу, грмљавина усред
зиме, помрачење Сунца и Месеца, потреси земље. Потреси неба
и земље сливају се међу људе, међу дахије на Кули Небојши, међу
најеђен народ чији се гнев осећа у лику Илије Бирчанина. Вишњић
бележи историју тога доба, али ниже јаке слике, моћне речи, снажне
поруке.

Симеон Маринковић, Српске народне јуначке песме

196

Народна епска песма

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана иде ли ми‚ хоће л’ скоро доћи? вран – црн
са Мишара‚ поља широкога‚ Не гони ли мачванскијех крава,
а од Шапца‚ града бијелога‚ не води ли српскијех робиња‚ Кулин-капетан –
крвавијех кљуна до очију које би ме вјерно послужиле? Мехмед Куленовић,
и крвавих ногу до кољена. Каж’те мени кад ће Кулин доћи, дервентски
Прелећеше сву богату Мачву‚ кад ће доћи‚ да се њему надам?” (босански) капетан
валовиту Дрину пребродише‚ Ал’ бесједе двије ’тице вране:
и честиту Босну прејездише‚ „Ој‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚ када (кадуна) –
те падоше на крајину љуту‚ ради бисмо добре казат гласе‚ угледна жена
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚ не можемо‚ већ каконо јесте. муслиманске
а на кулу Кулин-капетана; Ми смо скоро од доње крајине‚ вероисповести
како па’ше‚ оба загракташе. а од Шапца‚ града бијелога‚
Ту излази када Кулинова‚ са Мишара‚ поља широкога‚ Јаков – Јаков
излазила‚ те је говорила: виђели смо млогу турску војску Ненадовић, војвода
„Ја два врана‚ два по богу брата‚ око Шапца‚ града бијелога‚ Првог српског
јесте л’ скоро од доње крајине‚ и у војсци турске поглавице‚ устанка
од Мишара‚ поља широкога‚ и вид’ли смо твога господара‚
а од Шапца‚ града бијелога? господара Кулин-капетана‚ Лука – Лука
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску и вид’ли смо Црнога Ђорђија Лазаревић,
око Шапца града бијелога‚ у Мишару‚ пољу широкоме. заповедник
и у војсци турске поглавице? У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба‚ коњице
Јесте л’ вид’ли мога господара‚ а у твога Кулин-капетана‚
господара Кулин-капетана‚ у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака. Цинцар – Јанко
кој’ је глава над сто хиљад’ војске Ту смо били‚ очима гледали‚ Поповић, истакнути
и који се цару зарекао кад се двије ударише војске јунак
да ћ’ Србију земљу умирити у Мишару‚ пољу широкоме‚
и од раје покупит хараче; једно српска‚ а друго је турска; Чупић – Стојан
да ће Црног Ђорђа у’ватити пред турском је Кулин-капетане‚ Чупић, истакнути
и жива га цару опремити; а пред српском Петровићу Ђорђе. јунак
и да ћ’ исјећ српске поглавице Српска војска турску надвладала.
кој’ су кавгу најпре заметнули? Погибе ти Кулин-капетане‚ Милош – Милош
Је ли Ђорђа цару оправио, погуби га Петровићу Ђорђе. Стојићевић,
је л’ Јакова на колац набио, С њим погибе тридес’т хиљад’ Турак’; војвода поцерски
је ли Луку жива огулио, изгибоше турске поглавице‚
је л’ Цинцара на ватри испекô, по избору бољи од бољега,
је л’ Чупића сабљом посјекао, од честите Босне камените.
је л’ Милоша с коњма растргао Нити иде Кулин-капетане‚
је л’ Србију земљу умирио? нити иде‚ нити ће ти доћи‚
Иде ли ми Кулин-капетане, нит’ се надај нити га погледај!
води л’ војску од Босне поносне, Рани сина‚ пак шаљи на војску –

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 197

мула – виши кадија у Србија се умирит не може!” Кад то зачу Оштроч капетане,
доба турске владавине Кад то зачу Кулинова када, лудо д’јете, одмах се препаде,
ћесар – цар (аустро- она цикну како љута гуја, аџи-Мосто намах обумрије;
немачки) па кадуна ’вако говорила: ту долеће Лазар са Мутапом,
„Јао врани, – да зла тога гласа! Мутап Мосту одсијече главу,
сјетовати – саветовати Још ми каж’те, два по богу брата: Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
кад сте били, очима гледали, утече им од Градачца Дедо;
знадете ли још ког по имену а ни он им не би утекао,
поглавара кој’ је погинуо ал’ у Деда млого пријатеља,
од честите Босне камените?” па га сакри њемачка господа.
Говоре јој двије тице вране: Кад згубише Оштроч-капетана,
„Знамо сваког, госпо Кулинова, ту Србини како мрки вуци
сваког знамо, и казат хоћемо од њих пусто одузеше благо,
поглавара сваког по имену и добре им коње поваташе,
и ко их је, кадо, погубио. а њих јадне у Саву бацише
Погибе ти Мехмед-капетане и овако Сави говорише:
од Зворника, града бијелога, „Саво водо, валовита, ладна,
погуби га Милош од Поцерја; ждери Саво, наше душманине!”
пак погибе паша Синан-паша Посјекоше Оштроч-капетана
из Горажда, са Херцеговине, у Њемачкој пред бијелом крчмом,
погуби га Лазаревић Луко; не стиде се цара ни ћесара.
погибе ти мула Сарајлија, Кад то зачу Кулинова када,
погуби га Чупић код Дреновца; љуто цвили, до бога се чује,
погибе ти Асан Беширевић јадикује кано кукавица
у Китогу, лугу зеленоме, а преврће како ластавица;
погуби га попе Смиљанићу; па овако прокљињати стаде:
погибе ти дервентски капетан, „Бео Шапцу, не бијелио се,
погуби га Ваљевац Јакове, већ у живој ватри изгорјео,
на Добрави одс’јече му главу. јер код тебе Турци изгибоше!
Нешто Турак’ на Саву удари, Црни Ђорђе, да те Бог убије!
на добријем коњ’ма препловише, Откако си ти закрајинио,
утекоше у земљу Њемачку; млогу ти си мајку уцв’јелио,
ками мајци да утећи могу!” а љубовцу у род опремио,
Зачуо их витез Цинцар Јанко, и сестрицу у црно завио,
и зачуо Лазаре Мутапе, и мене си јадну уцв’јелио,
припасаше свијетло оружје, јер ми згуби мога господара,
пријеђоше у земљу Њемачку, господара Кулин-капетана.
пак по трагу поћераше Турке; Попе Луко, рана допаднуо,
стигоше их на првом конаку, јер погуби пашу Синан-пашу,
баш на ушћу код воде Босута. који знаде Босну сјетовати.
Истом Турци на конак одјâли О Милошу, пушка те убила,
у Босуту пред бијелом крчмом, јер погуби Мемед-капетана,
али Цинцар из краја повика: којино је био десно крило
„Стани, Туре, нијеси утекло!” ц’јеле Босне и њене крајине.
С друге стране Мутап повикао. О Јакове, да те Бог убије,

198

твоји двори пусти останули, О Цинцаре, да те Бог убије – Турћија – турска царевина
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô, мало јада по Турћији радиш,
јер погуби мулу сарајевског, ја шта тражиш по земљи Њемачкој? –
који знаде и цару судити? Јер погуби Оштроч-капетана,
О Китоже, не зеленио се, лудо д’јете, јединца у мајке.”
Смиљанићу, не веселио се, То говори Кулинова када,
јер погуби Беширева Асу, то говори, а с душом се бори;
кога љепшег у свој Босни нема. доље паде, горе не устаде,  Извор: Вук Стефановић
Остаде му злато испрошено! већ и она црче од жалости. Караџић, Српске народне
пјесме IV, Београд, Нолит,

1969, стр. 129–133.

 Литература: Миодраг
Матицки, Епика устанка,
Београд, Рад, 1982.

■ Афанасиј Шелоумов,
Бој на Мишару

РАД НА ТЕКСТУ КЉУЧНЕ РЕЧИ

1. Наведи шта је у песми Бој на Мишару највише привукло твоју пажњу. народна епска песма
Какву улогу има мотив гавранова у песми? Издвој стихове који новијих времена,
наглашавају објективност њиховог сведочења о боју. Упореди шта хроничарске песме
Кулинова када очекује, а шта сазнаје од гавранова.

2. Протумачи уметничку улогу градације и контраста у песми.
Образложи улогу кадуниног изневереног очекивања и уметничке
ефекте таквог поступка у песми. Шта мислиш, зашто се у песми
Бој на Мишару имена јунака само набрајају? Какву улогу у јачању
националне свести имају епске народне песме?

3. Упореди по чему се све песме новијих времена разликују од
песама старијих и средњих времена. При томе имај у виду разлику
у времену за које се песме везују и у начину на који се у њима
приповеда о догађајима и јунацима.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ 199

Народна приповетка

Ера с онога света

препнути - повезати Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде
коња за нешто, али тако Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане
да може да се креће и одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Ера:
да пасе траву
- Помози Бог, кадо!
када, кадуна - угледна, - Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете?
отмена Туркиња, добра - Ја сам, кадо, с онога света.
домаћица - Је ли, бога ти! А ниси ли видео тамо мога Мују; који је умро
пре неколико месеци?
ашлук - новац за - О, како га не би видео! Та он је мој први комшија.
трошак - Па како је, бога ти? Како живи?
- Хвала богу, здраво је, али се, богме, доста мучи без ашлука:
нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у
друштву!
- А хоћеш ли ти опет натраг, не би ли му могао понети, да му
пошаљем мало ашлука?
- Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо.
Онда Туркиња отрчи тамо где јој се муж био скинуо од
врућине, те узме кесу с новцима, и колико год је било новаца у
њој, да Ери да понесе Муји. Ера докопа новце, па метне у недра,
па бежи уз поток. Тек што Ера замакне уз поток, ал' ето ти
Турчина где води коња да напоји, а Туркиња те пред њега:
- Да видиш, мој човече! Туда сад прође један кмет с онога
света, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за шта
да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву, те сам му
ја дала оно новаца што је било у твојој кеси, да му понесе.
А Турчин:
- Па куд оде? Куд оде?
А кад му жена каже да је отишао уз поток, онда он брже-
боље скочи на гола коња, па потерај уз поток. Кад се обазре Ера
и виде Турчина где трчи за њим, а он онда бежи!
Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па
повиче воденичару:
- Бежи, јадна ти мајка! Ето Турчина да те посече; већ
дај мени твоју капу, а на теби моју, па бежи уз брдо туда око
воденице.

200