Čitanka za 1. razred

Хуманизам

Хуманизам и ренесанса најпре су се развили у Италији.
Средиште нових социо-културних збивања била је Фиренца. Из
Италије се покрет ширио ка Шпанији, Француској, Португалији,
Енглеској, Немачкој, Хрвaтскoj и другим европским земљама.

Једним својим делом хуманизам је усидрен у наслеђе средњег
века, док се другим својим делом уливао у ренесансу као доба нове
зрелости. Развија се између 14. и 15. века, који је наговестио даљи
ток револуционарног преокрета у развоју цивилизације, посредујући
у лаганом разилажењу са добом средњег века. Дубље претпоставке
за преокрет који ново време доноси у историји цивилизације налазе
се у социјалним струјањима повезаним са политичким променама
на ширем плану друштвено-државног система. Постепени развој
градова-државица, у чијем је средишту двор владара, доносио
је развој државног апарата и стварање друштвених слојева и
занимања. Модернизацијом привредне производње, развојем
трговине, банкарског система и јавних институција постепено
су стварани повољни услови да предузимљиви појединац као
пословни човек, независно од сталешке припадности, увећава своју
имовину. Промене нису биле нагле, већ су текле деценијама пратећи
ритам друштвених мена. Систематско образовање било је могуће
остварити само у урбаним језгрима где су били концентрисани и
институционализовани универзитетски центри. Међутим, они су
тековина средњег века (најстарији су Болоња, Париз и Оксфорд)
и под снажним утицајем религиозног духа, те у доба хуманизма
дворови још дуго доминирају као својеврсна средишта новог таласа.
На дворовима племића и црквених великодостојника, добијајући
материјалну потпору од господара, окупљају се интелектуалци и
уметници који размењују своја знања и искуства. Неговање дворске

КЊИЖЕВНОСТ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ 301

■ Рафаело, Атинска културе, напоредо са јачањем градске културе у успону, даје тон
школа, детаљ са новоме добу.
ликовима Авероеса,
Питагоре и Франческа Хуманисти су нови људи на које се ослањају и целокупно
Марије дела Ровера друштво и култура. Док су у претходном периоду – средњем веку
– носиоци културе били претежно свештеници и монаси, сада се
 Литература: Арнолд из редова грађана полако формира интелектуална елита. Типична
Хаузер, Социјална историја девиза новог доба јесте: „Врлина побеђује срећу”. Према њиховом
уметности и књижевности, поимању ствари, врлина је подразумевала ангажовање укупних
I, Београд, Култура, 1962; људских могућности за личну и општу корист. Почивала је на
Мирослав Пантић, Поетика активирању широких способности стечених образовањем и њиховој
хуманизма и ренесансе, I–II, провери у свакодневном животу. Суштински, она је подразумевала
Београд, Просвета, 1963; сталну тежњу ка постизању највеће мере човечности (лат.
Еуђенио Гарин, Италијански humanitas – човечност, уљудност, људскост).
хуманизам, Нови Сад,
Књижевна заједница Новог И у науци се осећа дух новог времена. Хуманистичке науке (лат.
Сада, 1988. studia humanitas) обухватају корпус дисциплина које помажу човеку
да употпуни своја знања и моћи како би испољио пуноћу свога бића.
У књижевности, разлика између хуманизма и средњег века била је у
поимању света. У средњoвековној поетици сматрало се да уметност
не треба да дочарава призоре из свакодневице нити да представља
живот световног човека. Поетичка правила су ово „озаконила”, те
су дела обрађивала теме религијског порекла и била су посвећена
знаменитим личностима, чије појаве оличавају моралне вредности
у складу са мерилима хришћанске етике. Најчешћи књижевни
поступак средњовековне књижевности био је алегоризација, пошто
се свака књижевна слика овоземаљског тумачила као алегорија
божанског, универзалног и надиндивидуалног.

Позиција ствараоца сасвим је различита – у средњем веку
он се повлачи у други план, док у доба хуманизма инсистира на
самосвојности, бори се за песничку славу и друштвени престиж.
Жеља за потврдом у друштву подразумева постојање друштвеног
угледа, за шта је неопходна била подршка кнежева и владара – зато
се развија меценство као институција потпоре уметника.

Блистава водиља на поетичком хоризонту била је античка
књижевност – дијалог са антиком, мислили су хуманисти, рађао
је бескрајни духовни универзум. У сржи научних интересовања
хуманиста били су стари текстови јер су, у почетку искључиво
проучавањем латинских извора, настојали да проникну у дух
вредности на којима желе да успоставе нови свет. Крајем 14. и
почетком 15. века проширује се познавање грчког, што отвара нове
путеве спознаје грчког класичног наслеђа, које је у средњем веку на
Западу практично непознато. Пад Цариграда 1453. године доводи

302

учене људе на Запад и тај сусрет Истока и Запада судбоносно нормативна поетика – систем
одређује духовне токове хуманизма и ренесансе. стваралачких начела која су
прихваћена као законитост
Поетика књижевности хуманизма је нормативна и заснива
се на начелу подражавања узора из антике. Оријентири су ода – лирска песма свечаног,
књижевне врсте антике. Пишу се оде, елегије, епитафи, љубавна узвишеног мисаоног тона
лирика, епистоле, сатиричне песме, епиграми, расправе, трактати
и др. Формално савршенство, елеганција речи, хармонија и елегија – песма са изразитим
равнотежа мисли били су мера племенитости израза. У складу са тужним осећањем, у којој
интересовањем за античку културу, за Италију, као језгро новог песник жали за нечим што
покрета, природно упориште била је римска традиција, што је одјека је неповратно прошло или
нашло у утврђивању латинског као језика учености и уметности. изгубљено за њега
Сматрано је да је дела високе естетске вредности немогуће писати
на обичном народном језику јер је латински једино погодан као епитаф – надгробни натпис
изражајно средство високе културе. у коме се у озбиљном или
шаљивом тону износи нека
особина покојника

епиграм – кратка, духовита
(шаљива или сатирична)
песма у којој се исмејава нека
негативна особина појединца
или друштва

Идеја интелектуалаца доба хуманизма била је да се, између ■ Рафаело, Атинска школа
осталог, преко латинског, као универзалног језика, студентима
омогући покретљивост у стицању знања, тј. да читава Европа KЉУЧНЕ РЕЧИ
постане „велики универзитет”. Ово је, ипак, донело ограничења,
супротна основној намери хуманиста. Могућност стицања хуманизам,
знања, уместо да буде доступна широким слојевима, припадала ренесанса, антички
је елитистичким круговима који владају латинским и имају узори, латински
материјалне услове да се школују. Ова чињеница пресудно је језик, уметност,
утицала на даље токове културне историје света. нормативна поетика

КЊИЖЕВНОСТ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ 303

Ренесанса

■ Микеланђело, Давид, Термин ренесанса води порекло од француске речи renaissance,
детаљ која значи препородити се, поново се родити, васкрснути. Појам
ренесанса односи се на културноисторијски период од средине 15.
надахнуће – песнички занос. века до краја 16. века, када се догодио духовни „препород” који,
Према грчком филозофу између осталог, израз налази и у култури и уметности. Разделна
Платону, песнички занос црта између хуманизма и ренесансе може се повући у погледу
потиче од муза и плод тумачења појма подражавања (лат. imitatio), који према ондашњим
је божанског заноса схватањима представља камен темељац поетике хуманизма.
(надахнућа) захваљујући
којем уметник, несвестан Хуманисти су о подражавању размишљали искључиво у
онога што чини, проговара смислу односа према класичној традицији као поетичко-стилском
гласом богова. За разлику примеру. Они су настојали да што верније опонашају формалне
од њега, римски песник одлике античких узора, и то најбољих представника у одређеном
Хорације сматрао је да је књижевном жанру, стварајући најчешће на латинском језику.
мудрост основ стварања
и да је стваралаштво плод Књижевнике зрелије ренесансе, који су певали на народном
дара и вештина које се стичу језику, највише је заокупљао појам подражавања природе (грч.
учењем и вежбањем. mimesis) у духу Аристотелове Поетике. Према Аристотеловом
виђењу, књижевно дело је естетска појава чији се аутор не
ограничава на верно репродуковање појавног света, већ подражава
универзално, опште и заједничко из њега. Уједно, уметник је
слободан да се препусти сопственој имагинацији у креирању
света књижевности све док се његова машта креће у границама
вероватног.

Ренесанса је донела нове теме у уметности и другачији начин
њихове обраде.

Књижевници сликовитим песничким језиком певају о интимним
осећањима, описују љубавно искуство – некада уздржано у складу
са платонистичком концепцијом љубави, неретко слободно и
сензуално. Лепота људског тела постаје једна од преокупација
уметности. Појавна стварност уопште (пејзажи, ликови и догађаји из
свакодневице и др.) извор је из ког аутори црпe идеје и надахнућа.
У уметничким делима ренесансе, тематски се укрштају античка и
хришћанска традиција.

Појављује се низ препева античких дела на матерње језике
песника ренесансе, али се препевавају и дела националних
књижевности на класичне језике. Наглашена је тежња ка
реалистичности уметничког приказивања, што се постиже
уношењем мноштва реалија, представљањем друштвених односа
унутар заједнице и сложенијих релација међу појединцима и
карактеризацијом књижевних ликова.

304

Ренесансни стил у архитектури и сликарству ■ Катедрала Santa Maria
del Fiore у Фиренци
Ренесансни стил настао је у Италији прилагођавањем
искустава архитектуре старог Рима потребама новог времена.
Родоначелником новог стила сматра се Филипо Брунелески, а
прва грађевина настала на његовим архитектонским принципима
јесте купола катедрале у Фиренци (1434). Сликари посредством
традиције класичних мајстора овладавају принципима перспективе
и усавршавају технику приказивања тродимензионалног призора
на равној површини (платну) која има две димензије. Обнавља се
портрет као жанр. Сликарство се тематски и стилски богати, па се
представе ликова и тема из хришћанства преплићу са призорима
и ликовима класичне историје и митологије. Главни представници
сликарства хуманизма и ренесансе: Донатело, Сандро Ботичели,
Мазачо, Браманте, Леонардо да Винчи, Микеланђело, Рафаело,
Хијеронимус Бош, Јан ван Ајк, Албрехт Дирер, Питер Бројгел Старији.

■ Сандро Ботичели, Пролеће

Штампана књига

Хуманистичко стваралаштво посредством преписа доступно је
малом броју посвећених зналаца, али до корените промене долази
око 1450. године изумом штампарије у Немачкој. Прва штампана
књига је Библија у 42 реда, изашла у Мајнцу 1455. Нова технологија
повећава тираж и убрзава процес израде књига. Штампане књиге

КЊИЖЕВНОСТ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ 305

 Литература: Еуђенио из 15. века зову се инкунабуле (лат. incunabula – колевка, почетак)
Гарин, Култура ренесансе: и излазиле су у тиражу од 100 до 400 примерака. Љубитељи књига
историјски профил, Београд, скупљају штампане примерке формирајући приватне библиотеке.
Нолит, 1982; Јакоб Буркхарт, Израђена на нови начин, лакше доступна, књига постаје моћно
Култура ренесансе у средство преношења одређеног идејног садржаја, који је испрва
Италији, Сремски Карловци, хришћанског карактера. Међутим, са продирањем световне
Издавачка књижарница тематике, са наглашенијом литерарном стилизацијом штива, књига
Зорана Стојановића, 1989; је све више посредник у формирању естетског укуса читалаца.
Ђулио Ферони, Историја
италијанске књижевности, Штампари, у борби за првенство на тржишту, нарочиту пажњу
I, Подгорица, ЦИД, 2005; поклањају илустрацијама и украшавању књига. Посебно трагају за
Човек ренесансе (прир. новим графичким решењима облика слова, тежећи разноврсности.
Еуђенио Гарин), Београд,
Клио, 2005; Eрнст Х. Гомбрих, Нови начин производње књига мења и читалачке навике.
Сага о уметности, Београд, Убрзаном производњом у штампаријама, књиге су лакше стизале
Лагуна, 2005, стр. 207–359; до шире публике, што је потиснуло дотадашњи обичај читања
Жан Делимо, Цивилизација „наглас”, којем се прибегавало због ограниченог броја примерака
ренесансе, Нови Сад, рукописних књига. Појаву да један човек чита окупљенима
Издавачка књижарница заменило је индивидуално читање „у себи”. Читање је тако постало
Зорана Стојановића, 2007. лични, приватни чин.

КЉУЧНЕ РЕЧИ ■ Антоан Вато, Италијанска комедија
хуманизам,
ренесанса, антички
узори, уметност,
штампарство,

306

НАУЧИЛИ СМО

Хуманизам и ренесанса

Хуманизам и ренесанса најпре су се развили у Италији. Из ■ Сандро Ботичели, Пролеће, детаљ,
Италије се покрет ширио ка Шпанији, Француској, Португалији, Хлорида преображена у Флору
Енглеској, Немачкој, Хрвaтскoj и другим европским земљама. У
хрвaтскoj књижевности одјек нових струјања највише се осетио
у Дубровнику. Целокупни рани хуманизам изнутра је обликован
на социјалном плану успоном грађанског сталежа и развојем
урбаних средина.

Двочлана синтагма хуманизам и ренесанса уобичајено се
користи да означи период европске културе од 14. до краја 16.
века. Иако се често ови појмови тумаче као синоними, може се
утврдити основна разлика међу њима на плану поетике.

Поетика књижевности хуманизма подразумевала је
опонашање античких модела и њиховог стваралачког пута, док
је ренесанса доносила прилагођавање новом времену, када је
уметничка слобода постала неспутанија.

Књижевна дела у ренесанси су настајала на народном језику,
што је крупна промена у односу на хуманизам и латински, као
основно изражајно средство уметности тог периода.

Најзаступљенији књижевни родови и врсте у хуманизму и
ренесанси:

 лирика: љубавна, религиозно-рефлексивна и пригодна
поезија;

 епика: еп, новела и роман (витешки, авантуристички и
пикарски);

 драма: пасторала, комедија (плаутовска или ерудитна и
комедија дел арте), фарса и трагедија.

Најзначајнији писци хуманизма и ренесансе у Европи:

 Италија – Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Ђовани
Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто;

 Шпанија – Фернандо Рохас, Лопе де Вега, Мигел де
Сервантес;

 Француска – Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар, Мишел де
Монтењ;

 Енглеска – Томас Вајат, Филип Сидни, Томас Кид,
Кристофер Марло, Вилијем Шекспир.

 Хрвaтскa: Џoрe Држић, Шишкo Meнчeтић, Хaнибaл Луцић,
Maврo Вeтрaнoвић, Maркo Maрулић, Maрин Држић.

КЊИЖЕВНОСТ ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ 307

Избор из поезије савремених
српских песника

Васко Попа Милан Ракић

Каленић Симонида

Oткудa мoje oчи Ископаше ти очи, лепа слико!
Нa лицу твoмe Вечери једне на каменој плочи,
Aнђeлe брaтe Знајући да га тад не види нико,
Бoje свићу Арбанас ти је ножем избо очи.
Нa ивици зaбoрaвa Али дирнути руком није хтео
Tуђe сeнкe нe дajу Ни отмено ти лице, нити уста,
Mуњу твoгa мaчa Ни златну круну, ни краљевски вео,
У кoрицe дa врaтим Под којим лежи коса твоја густа.
Бoje зру И сад у цркви, на каменом стубу,
Нa лaкoj грaни врeмeнa У искићеном мозаик-оделу,
Oткудa твoj инaт лeпи Док мирно сносиш судбу своју грубу,
У углу усaнa мojих Гледам те тужну, свечану, и белу;
Aнђeлe брaтe И као звезде угашене, које
Бoje гoрe Човеку ипак шаљу светлост своју,
Mлaдoшћу у мojoj крви Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

■ Симонида, манастир
Грачаница

Светислав Мандић ■ Свети Лука слика
икону Богородице са
Рашки сликар Богомладенцем

Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил прастар као Тицијан?
Можда га заволела немањићка, висока и млада,
обесна и мудра, попут очева,
и рекла му једне ноћи борове
понекад дивно слово љубве, велмошко.
И после он преточи њене очи, и руке,
у богородичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.
А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мали лик, као амајлију.
Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, заћутим,
и мислим
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил стар и грешан
као Тицијан?

СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ 309

РАД НА ТЕКСТУ

1. Изнеси своје утиске о прочитаним песмама. Протумачи наслов
сваке песме посебно. Одакле песник узима теме за сваку од
ових песама? Какво значење песник придаје средњовековним
манастирима и фрескама? Какав је песников однос према
историјској и културној традицији српског народа?

2. По чему се песма Рашки сликар подудара са песмама Симонида и
Каленић?

3. Зашто у песми Каленић песник описује „светог ратника“? Какво
дејство на песника има фреско-сликарско уметничко дело
непознатог средњовековног сликара? Шта је све заједничко "светом
ратнику" и лирском субјекту? Проучи како се мењају боје и шта то
симболизује?

4. Шта је песника унесрећило у првој строфи песме Симонида? Којим
речима је опевана Симонидина лепота на фресци? Како су опеване
Симонидине очи и са чиме их пореди? У чему је непролазна лепота
фреске?

5. Ко је мотивисао песника да напише песму Рашки сликар? Какво је
дело овог рашког сликара? Чије поштовање заслужује? У чему је
значење понављања стихова у овој песми?

6. Анализирај дубљи смисао ових песама. Одреди идеју која би их
повезала. Пронађи песничке слике и одреди њихово значење.
По чему ове песме припадају савременој српској књижевности?
Размисли колико је данас важно да познајемо своју традицију и
културу? Објасни своје ставове.

■ Свети ратници,
манастир Манасија

БЕЛЕШКА О АУТОРУ ■ Васко Попа
■ Милан Ракић
Васко Попа (1922-1991), један од највећих наших савремених песника
модерног лирског израза. Бавио се превођењем са француског језика.
Поезија му је награђивана нашим књижевним наградама, а добитник је
и Аустријске државне награде за европску књиженост (1967). Објавио је
збирке песама: Кора (1953), Непочин поље (1956), Споредно небо (1986),
Усправна земља (1972), Вучја со (1975), Кућа насред друма (1975), Живо
месо (1975), Рез (1981); антологије: антологија умотворина Од злата јабука
(1958), хумора Урнебесник (1960) и песничке фантастике Поноћно сунце
(1962).

Милан Ракић (1876-1938), један од најзначајнијих песника
српског модернизма, представник београдске симболистичке школе,
интелектуалац и артист. Иако Београђанин, није прихватио утицај
Војислава Илића, песника своје младости. Његови утицаји су увек били
француски парнасовци и симболисти, од којих се учио савршеној форми,
прецизности израза, јасности, уметничкој дисциплини. Ракић није оставио
обиман опус. Објавио је збирке песама: Песме (1903), Нове песме (1912),
Песме (1924).

Светислав Мандић (1921-2003), српски песник, конзерватор и сликар
кописта фресака. Свој радни век провео је у Заводу за заштиту споменика
културе Србије и у Галерији фресака у Београду. Био је и уредник у
издавачким кућама Ново поколење, Југославија и Туристичка штампа.
У време док је радио на конзервацији и копијама фресака интензивно
се бавио проучавањем српске средњовековне културе и прошлости,
оставивши за собом низ стручних радова из ове области. Објавио је збирке
песама: Двојица (заједно са Велимиром Ковачевићем 1940), Кад млидијах
живети, младалачка елегија (1952), Милосно доба (1960), Песме (избор,
1990), Звездара и друге песме (1995); књиге студија: Древник (1975), Црте
и резе (1981), Розета на Ресави, плетеније словеса о Раваници и Манасији
(1986), Велика господа све српске земље и други просопографски прилози
(1986), Царски чин Стефана Немање (1990). Добитник је награде Милорад
Панић Суреп и носилац Ордена Светог Саве првог реда.

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ 311

РЕШЕЊА

Укрштеница (стр. 118)

Укрштеница (стр. 299)

312

Извори и литература

Увод у проучавање књижевности
Rene Velek, Ostin Voren, Teorija književnosti, Beograd: Nolit, 1991.
Нил Грант, Историја позоришта, Београд: Завод за уџбенике, 2006.
Tanja Popović, Rečnik književnih termina, 2. izdanje, Beograd: Logos аrt, 2010.
Rečnik književnih termina, Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Beograd: Nolit, 1986.
Иво Тартаља, Теорија књижевности за средње школе, Београд: Завод за уџбенике и наставна

средства, 1998.
Наташа Станковић-Шошо, Мали речник књижевних термина, Београд: Нови Логос, 2010.
Teorija tragedije, priredio Zoran Stojanović, Beograd: Nolit, 1984.

Сумерско-вавилонска књижевност
Владета Кошутић, Древни песници, Београд: Издавачко-информативни центар студената, 1975.

Хеленска књижевност
Аристотел, О пјесничком умјећу, Загреб: Август Цесарец, 1983.
Branko Gavela, Istorija umetnosti antičke Grčke, 5. izdanje, Beograd: Naučna knjiga, 1991.
Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевноси, друго, прегледано и допуњено издање,

Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1972.
Милош Н. Ђурић, „Хеленска књижевност и компаратистика”, у: Изабрана дела Милоша Н.

Ђурића, том I, ред. Војислав Јелић, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997.
P. S. Kohan, Istorija stare grčke književnosti, Sarajevo: „Veselin Masleša”, 1959.
Албин Лески, Грчка трагедија, превео с немачког Томислав Бекић, Нови Сад: Светови, 1995.
Фридрих Ниче, Рођење трагедије, превод Милош Н. Ђурић, Београд: Дерета, 2001.
Jovan Hristić, O tragediji, Beograd: Filip Višnjić, 1998.

Хебрејска књижевност
Библија: избор текстова, избор сачинио и предговор написао Милан Вукомановић, поговор

Миодраг Лома, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2000.
Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, II−III, prevela Mirjana Perić, Beograd: Prosveta, 1991.
Епископ Јован (Пурић), Богослужење и васпитање о Св. Јовану Златоусту, Врњци, 2011.
Зенон Косидовски, Библијске легенде, превела Душанка Перовић, 8. издање, Београд: Српска

књижевна задруга, 1991.

Народна књижевност
Хатиџа Крњевић, Утва златокрила. Делотворност традиције, Београд: Филип Вишњић, 1997.
Hatidža Krnjević, Živi palimpsest ili o usmenoj poeziji, Beograd: Nolit, 1980.
Нада Милошевић-Ђорђевић, Косовска епика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства,

1990.
Нада Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, Београд: Друштво за српски језик и књижевност

Србије, 2000.
Нада Милошевић-Ђорђевић, Радост препознавања, Матица српска, Нови Сад, 2011.
Владан Недић, О усменом песнишву, Београд: Српска књижевна задруга, 1976.
Радмила Пешић и Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Београд: Вук Караџић,

1984.
Немања Радуловић, Слика света у српским народним бајкама, Београд: Институт за књижевност

и уметност, 2009.
Снежана Самарџија, Биографије епских јунака, Друштво за српски језик и књижевност, Београд,

2008.
Снежана Самарџија, Увод у усмену књижевност, Београд: Народна књига, 2007.

313

Бошко Сувајџић, Певач и традиција, Београд: Завод за уџбенике, 2010.

Средњовековна књижевност
Љиљана Јухас-Георгиевска, Стара српска књижевност, која је објављена на енглеском језику

као посебно поглавље у књизи: A Short History of Serbian Literature. Belgrade: Serbian
PEN, 2011.
Љиљана Јухас-Георгиевска, Стара српска књижевност – житија, Београд: Завод за уџбенике
и наставнa средства, 1997.
Томислав Јовановић, Стара српска књижевност, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства, 1997.
Томислав Јовановић, Стара српска књижевност, Хрестоматија, Београд-Крагујевац:
Филолошки факултет, Нова светлост, 2000.
Свети Сава, Сабрана дела. Приредила Љиљана Јухас-Георгиевска. Превели Лазар Мирковић
и Димитрије Богдановић. Београд: Народна књига, 2000.
Душан Кашић, Српски манастири у Хрватској и Славонији, Београд: Музеј српске
православне цркве, 1996.
Слободан Милеуснић, Духовно трајање Срба на просторима данашње Хрватске, у Српска
православна црква -њена прошлост и садашњост, Београд: Култура, 1992.
Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских срењовековних књижевних појмова, Београд: Нолит,
1990.
Ђорђе Трифуновић, Почеци српске писменоси, Београд: Књижевни гласник, 2001.

Хуманизам и ренесанса
Арнолд Хаузер, Социјална историја уметности и књижевности, I, Београд: Култура, 1962.
Мирослав Пантић, Поетика хуманизма и ренесансе, I–II, Београд: Просвета, 1963.
Еуђенио Гарин, Култура ренесансе: историјски профил, Београд: Нолит, 1982.
Еуђенио Гарин, Италијански хуманизам, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1988.
Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Сремски Карловци: Издавачка књижарница

Зорана Стојановића, 1989.
Ђулио Ферони, Историја италијанске књижевности, I, Подгорица: ЦИД, 2005.
Eрнст Х. Гомбрих, Сага о уметности, Београд: Лагуна, 2005.
Жан Делимо, Цивилизација ренесансе, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана

Стојановића, 2007.

314

Индекс

А епске песме средњих времена културно-историјско предање
акростих 279 40 208
алегорија 262
алитерација 19 епске песме новијих времена 40 кратке фолклорне форме 139
алузија 260 епски каталог 38
анадиплоза 20, 210 естетика 11 Л
анафора 19, 171, 210 естетски доживљај 11 либрето 9
антагонист 117 лирика 30 - 35, 119, 123
античка драма 109 Ж лирски десетерац 32, 124
апокрифи 246 жанр 30, 247, 261, 283, 305 лирски паралелизми 19
аренга 246 житије 119, 245, 251, 261, 262, лирски субјект 23, 211
архитектура 10 лирско-епске врсте 119
асиметрични осмерац 32 272, 289 лирско-епска песма 56
асонанца 19, 20, 220 З
аутор 21 загонетка 122, 139 Љ
ауторска књижевност 21, 33 заклетва 73, 152 љубавна песма 119, 134
ауторска лирика 33 запис 173, 246, 249, 295
значај књижевности 27 М
Б метафора 124, 135, 183, 211, 262
белетристика 15 И мит 12, 41, 237
биографија 119, 251, 261 игра 108, 132, 173 митолошка народна песма 36
благослов 139 изрека 139 мотив 16, 37, 41, 53-55, 71,
бугарштица 124, 125, 173 индиректна карактеризација 91 мотивација 55, 97
инкунабуле 243, 297, 306 музика 9, 10, 14, 118
В интернационални мотиви 181,
вајарство 10 Н
варијанта 25, 172, 173 183 надахнуће 9, 12, 304
везани стих 22, 23 интерпретација књижевног наративни стил 244
врсте уметности 10 наратор 54, 90, 101, 102
дела 17 народна бајка 71
Г историја књижевности 29, 31 народна балада 58, 60, 62
глагољица 241 историјско предање 208 народна епска песма 160, 173,
градација 130, 133, 160, 186, 221 историчност 37, 41
истраживачко читање 17 199
Д народна (усмена) књижевност
директна карактеризација 91 Ј
дитирамб 119 језик књижевног дела 15 124
дванаестерац 23 народна лирика 34, 36
десетерац 124, 125 К народна приповетка 71, 74, 202
дијалог 33 канон 215 народни певач 18, 60, 121, 133,
доживљајни приповедач карактеризација 91, 196
каталог јунака 38, 160 134
101,102 катарза 107 натпис 246, 303
доживљајно читање 17 клетва 139, 152 наука о књижевности 29
драма 30, 31, 103 књижевна критика 29, 31
драма у ужем смислу 105, 109 књижевна терминологија 29 новела 97, 119, 209, 307
драмске врсте 103 књижевни родови и врсте 307
драмске подврсте 109 књижевност 9, 10, 15 О
драмски сукоб 60, 104 књижевност старог века 214 обгрљена рима 22
књижевнонаучне врсте 119 опера 9
Е књижевноуметнички текст 15, оперета 9
еп 37, 119, 307 опкорачење 23
епизода 74, 239 17 опште место 38, 41
епика 30, 41, 119 комедија 103, 105, 107, 108 осмерац 20, 22
епифора 20 комедија дел арте 307
епоха 29 комедија интриге 107 П
епска формула 38 комедија карактера 107, 108 палимпсест 242
епске песме старијих времена комедија нарави 107 паралелизам 20, 61, 130
комедија ситуације 107, 108 парна рима 22
38 композиција 10, 55, 71 песма 16
контекст 122 песник 10, 16
контраст 131 писана (ауторска) књижевност
костимографија 9, 10
21
писац 10, 14, 24, 26

315

питалица 139 словенска антитеза 61, 62, 124, филм 10
поезија 31, 236, 246, 307 130, 137, 186 фолклор 125
поента 163 формула 37, 38, 41, 54, 55, 61
поетика 303 служба 75, 243, 245, 246, 257 формулативност 37, 41,131
поређење 20, 61, 124, 130 сонет 22, 23, 119
портрет 14, 305 спев 37, 41, 119, 237 Х
посланица 216, 244, 258, 279, спољашњи приступ књижевном хебрејска књижевност 216
хеленска (грчка) књижевност
284 делу 29
пословица 138, 139 средњовековна књижевност 236, 237
похвала 119, 245, 275, 276, 278 хипербола 134, 135
преводна књижевност 246 240 хуманизам 301, 307
предање 205, 207, 208 стални епитет 130
примарни извори 30 структура 105, 293 Ц
примењена уметност 10 сценографија 9, 10 цезура 17, 20
приповедање у 1. лицу 102 сценске уметности 10 црквена поезија 246
приповедање у 3. лицу 102 сумерско-вавилонска
приповедни стил 37 Ч
приповетка 41, 71, 74, 119, 122, књижевност 213 читање 17
Т читање с белешкама 17
200, 203, 248 тачка гледишта 54 чулна машта 9
проза 30, 31 текстура 122
пролог 55 теорија књижевности 29, 31 Ш
променљивост 123 топос 38 шестерац 33, 124, 125
протагонист 104, 117 трагедија 103, 105, 106, 107, 119, штампана књига 305
проучавање књижевности 29
психолошка мотивација 97 164, 236, 237, 307
тринаестерац 32, 33
Р тумачење књижевног дела 17,
режија 9, 10
ренесанса 304, 307 29, 31
ретардација 55
ретроспекција 54 Ћ
рефрен 124, 125, 130 ћирилица 241, 243
рима 22, 23
римска књижевност 237 У
роман 30, 37, 41, 97, 119, 247, укрштена рима 22
уметник 9
307 уметничка књижевност 15
уметничка фотографија 10, 15
С уметничко дело 9, 10, 11
свезнајући приповедач 102 уметност 9, 10, 11, 13, 15
седмерац 33 универзална вредност 9, 16
секундарни извори 30 унутрашњи монолог 97, 101
синкретизам 9, 32, 123, 124 унутрашњи приступ књижевном
сиже 54, 55
симбол 16, 221 делу 29
симетрични осмерац 20 усмена (народна) књижевност
симплоха 20
сликарство 9, 10 18
утисак 9

Ф
фабула 37, 53, 55
фарса 119, 307

316