A.S.Puškin-Istorija Pugačova

Redakcija
dr Milorad Pavić

KNJIGA SEDMA
Izdanje je ilustrovano crtežima Aleksandra Puškina

2

T. Rajt: PORTRET A. S. PUŠKINA
(crtež i gravira istog umetnika, 1837)

3

A. S. PUŠKIN

Istorija Pugačova

Preveli: Vera i Milorad Živančević

IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RAD« BEOGRAD 1972.

4

PREDGOVOR
Ovaj istorijski odlomak predstavlja deo rada koji sam napustio. U
njemu je sabrano sve što je vlada obnarodovala u vezi sa Pugačovom,
kao i ono što mi se učinilo verodostojnim kod stranih pisaca koji
su govorili o njemu. Takođe sam imao prilike da se koristim izvesnim
rukopisima, predanjima i svedočanstvima živih.
Dosje o Pugačovu, do danas neraspečaćen, nalazio se u Državnom
petrogradskom arhivu sa drugim važnim spisima koji su nekada bili
državna tajna, a sada su proglašeni za istorijsku građu. Po dolasku na
presto, car imperator je naredio da se to dovede u red. Ovo blago je
izneto iz podruma, gde je pretrpelo nekoliko poplava i umalo nije bilo
uništeno.
Budući istoričar, kome će biti dozvoljeno da raspečati dosje o
Pugačovu, lako će ispraviti i dopuniti moj rad — razume se,
nesavršen, ali dobronameran. Istorijska stranica na kojoj se susreću
imena Katarine, Rumjancova, oba Panjina, Suvorova, Bibikova,
Mihelsona, Voltera i Deržavina, ne srne biti zagubljena za potomstvo.

A. Puškin
2. novembra 1833.
Selo Boldino

5

Čini mi se da ovoga lupeža od svakoga čuda i pokora ne
samo osrednji već i ponajbolji istoričar ne bi mogao čestito
opisati; jer dela su njegova zavisila ne od razuma i
ratnog poretka, nego od drskosti, slučaja i sreće. Zato i sam
Pugačov (mislim) ne samo da nije mogao ispričati sve
podrobnosti već se veće česti nije mogao ni setiti, budući da
nije on sam bio jedini vinovnik, već i mnogi njegovi
saučesnici, koji su slobodno na raznim mestima delovali.

Arhimandrit Platon Ljubarski

6

GLAVA PRVA

Postanak jaičkih kozaka. — Pesničko predanje. — Carska povelja. —
Razbojništva na Kaspijskom moru. — Stenjka Ražin. — Nečaj i Samaj. —
Namere Petra Velikog. — Unutrašnji nemiri. — Bekstvo nomadskog
naroda. — Buna jaičkih kozaka. — Ugušivanje pobune.

Jaik, po ukazu Katarine II prekršten u Ural, izvire iz planina koje
su mu dale njegov današnji naziv; teče ka jugu duž njihovog lanca, do
onog mesta gde je nekada udaren temelj Orenburgu i gde se
sada nalazi Orska tvrđava; tu, razdvojivši njihov kameniti hrbat,
skreće na zapad i, prevalivši više od dve i po hiljade vrsta, uvire u
Kaspijsko more. On zapljuskuje deo Baškirije, sačinjava gotovo svu
jugoistočnu granicu Orenburške gubernije; zdesna mu se primiču
zavolške stepe; sleva se prostiru turobne pustare, po kojima lutaju
horde divljih plemena, poznatih kod nas pod imenom Kirgiz Kajsaka.
Tok mu je brz: mutne vode pune su svakojake ribe; obale su pretežno
glinene, peščane i bez šume, ali na plavnim mestima pogodne za
stočarstvo. Blizu ušća zarastao je u visoku trsku, u kojoj se kriju divlji
veprovi i tigrovi.

Na toj reci, u petnaestom stoleću, pojavili su se donski kozaci
brodeći po Hvalinskom moru.1 Oni su zimovali na njenim obalama,
u ono vreme još pokrivenim šumom i bezbednim u svojoj samoći;
s proleća su se ponovo otiskivali na more, hajdukovali do pozne
jeseni i uoči zime vraćali se na Jaik. Penjući se sve više iz jednog mesta
u drugo, najzad su izabrali za stalno prebivalište potes Kolovratnoje,
šezdeset vrsta od današnjeg Uralska.

U susedstvu novih doseljenika prebivale su nekolike tatarske
porodice, koje su se izdvojile iz tabora Zlatne horde, tražeći prostrane
pašnjake na obalama Jaika. U početku su oba plemena živela u
međusobnom neprijateljstvu, ali su s vremenom uspostavila
prijateljske odnose: kozaci su počeli da uzimaju žene iz tatarskih
okola. Sačuvalo se pesničko predanje: kozaci, strasno privrženi
bećarskom životu, pri polasku u novi pohod odlučili su da ubijaju
rođenu decu, a da žene oteraju. Jedan od njihovih atamana, po imenu
Gugnja, prvi je prekršio surovi zakon pošteđevši mladu ženu, i kozaci
su, po njegovom primeru, pokorno prihvatili igo porodičnog života. I

7

danas, prosvećeni i gostoljubivi, žitelji uralskih obala piju na svojim
pirevima u zdravlje babuške Gugnihe.2

Živeći od pljačke, okruženi neprijateljskim plemenima, kozaci su
osećali potrebu za moćnim pokroviteljstvom, pa su za vlade Mihaila
Fjodoroviča poslali u Moskvu izaslanike da mole cara da ih primi
pod svoje visoko okrilje. Naseljavanje kozaka na Jaiku, gde je carevalo
bezvlašće, izgledalo je neobično primamljivo i važno. Car je milostivo
primio nove podanike i podario im povelju3 kojom im predaje
reku Jaik od izvora do ušća i dozvoljava da žive kao slobodni ljudi.

Njihov broj je rastao iz godine u godinu. Oni su nastavili da krstare
po Kaspijskom moru, udruživali se tamo sa donskim kozacima,
zajedno napadali persijske trgovačke brodove i pljačkali primorska
naselja. Šah se žalio caru. Iz Moskve su poslata na Don i Jaik carska
pisma koja su pozivala kozake na red.

Kozaci su na šajkama, još nakrcanima plenom, krenuli Volgom u
Nižnji Novgorod; odatle su se otisnuli u Moskvu i pojavili na dvoru
kao pokajnici, predavši se na milost i nemilost. Naređeno im je da idu
u Poljsku i pod Rigu da tamo iskupljuju svoje krivice; a na Jaik su
poslati strelci, koji su se postepeno stopili s kozacima u jedno pleme.

Stenjka Ražin je posetio jaička naselja. Po svedočanstvu letopisaca,
kozaci su ga primili kao neprijatelja. Odvažni buntovnik zauzeo je
njihov gradić, a strelci koji su se tamo zatekli pobijeni su ili
utopljeni.4 Predanje, koje se slaže s tatarskim letopiscem, stavlja u to
isto vreme pohode dvojice jaičkih atamana, Nečaja i Šamaja.5 Prvi je,
okupivši buntovnu raju, krenuo na Hivu, nadajući se bogatom plenu.
Poslužila ga je sreća junačka. Prevalivši težak put, kozaci su stigli do
Hive. Han, sa vojskom, nalazio se tada u ratu. Nečaj je zauzeo grad
bez ikakve smetnje; međutim, zabavio se u njemu i kasno krenuo
natrag. Opterećene plenom, kozake je lako sustigao han koji se u
međuvremenu vratio, razbio ih i uništio na obali Sir Darje. Na Jaik su
se vratila samo trojica, donevši vest o pogibiji hrabroga Nečaja.
Nekoliko godina kasnije njegovim tragom krenuo je drugi
ataman, zvani Samaj. Međutim, on je pao u ropstvo stepskih Kalmika,
dok su njegovi kozaci nastavili put, zalutali, promašili Hivu i došli do
Aralskog mora, na kome su bili prinuđeni da zimuju. Tu ih je pokosila
glad.

Nesrećne lutalice ubijali su i jeli jedan drugog. Većina je poginula.

8

Preostali su, najzad, poslali izaslanike hivinskom hanu moleći da ih
primi i spase neminovne smrti. Hivinci su došli po njih, pokupili
ih sve i odveli kao robove u svoj grad. Tamo su nestali zauvek, dok
su Šamaja nekoliko godina kasnije Kalmici doveli na Jaik, verovatno
u razmenu. Od tog vremena kozaci su izgubili volju za daleke
pohode. Malopomalo, navikli su se na porodičan i građanski život.

Jaički kozaci su poslušno služili caru u duhu moskovske naredbe;
ali kod kuće su sačuvali prvobitni oblik sopstvene uprave. Glavne
karakteristike ove uprave6 bile su: potpuna jednakost prava;
atamani i starešine, koje bira narod, privremeni su izvršioci narodnih
odluka; skupštine ili veća, gde je svaki kozak imao pravo glasa i gde
su sva društvena pitanja rešavana većinom glasova; nikakve pismene
odluke; za izdaju, kukavičluk, ubistvo i lopovluk — u vreću, pa u vodu!
Prostim i grubim običajima, koje su doneli još sa Dona, jaički kozaci
su dodavali i druge, na primer, koji su se odnosili na ribolov, glavni
izvor njihovog bogatstva, i na pravo da se uzima u
najam odgovarajući broj kozaka — ustanove izvanredno složene i
organizovane izvanredno precizno.7

Petar Veliki je prvi preduzeo mere za uvođenje jaičkih kozaka u
opšti sistem državne uprave. Godine 1720. jaička vojska je data u
nadležnost Vojne kolegije.1 Kozaci su se uzbunili, spalili svoj gradić,
s namerom da beže u kirgiske stepe, ali pobunu je surovo ugušio
pukovnik Zaharov. Izvršen je popis, dodeljena služba i određena
plata. Car lično postavio je atamana.

Za vreme carica Ane Ivanovne i Jelisavete Petrovne vlada je htela
da ostvari Petrove namere. Tome su išle naruku zađevice između
atamana Merkurjeva i kozačkog starešine Loginova, i s tim u vezi
podela kozaka na dve stranke: atamansku i loginovsku, ili narodnu.
Godine 1740. odlučeno je da se izvrši reorganizacija unutrašnje
uprave jaičke vojske, pa je Nepljujev, u to vreme orenburški
gubernator, podneo Vojnoj kolegiji projekat nove organizacije;
međutim, veći deo postavki i planova ostao je neispunjen sve do
dolaska na presto carice Katarine II.

Još od 1762. godine jaički kozaci loginovske stranke počeli su da se
žale na različite pritiske koje su podnosili od članova kancelarije koju
je vlada ustanovila u vojsci: na zadržavanje određene plate,
samovoljne naloge i kršenje starih pravica i ribolovnih običaja.

9

Činovnici, koje su im poslali radi razmatranja žalbi, nisu mogli ili nisu
hteli da ih zadovolje. Kozaci su se često bunili, pa su General-major i
Potapov i Čerepov (prvi 1766, a drugi 1767) bili prinuđeni da
pribegnu oružanoj sili i užasu pogubljenja. U Jaičkom gradiću
zasedala je istražna komisija, koju su sačinjavali General-major i
Potapov, Čerepov, Brimfeld i Davidov i gardijski kapetan Čebišev.
Ataman Andrej Borodin bio je smenjen; na njegovo mesto izabran je
Petar Tambovcev; članovi kancelarije osuđeni su da plate vojsci,
pored utajenog novca, znatnu svotu; ali oni su umeli da izbegnu
izvršenje kazne. Kozaci nisu gubili nadu. Pokušali su da obaveste i
caricu o svojim opravdanim žalbama. Međutim, ljudi koje su oni tajno
poslali, bili su, po zapovesti predsednika Vojne kolegije grofa
Ćerniševa, uhvaćeni u Petrogradu, bačeni u tamnicu i kažnjeni kao
buntovnici. U međuvremenu je naređeno da se nekoliko stotina
kozaka opremi za službu u Kizljaru. Mesno poglavarstvo iskoristilo
je i ovu priliku da se novim nametima osveti narodu za njegovo
opiranje. Saznalo se da je vlada imala nameru da od kozaka formira
husarske eskadrone, i da je već bilo naređeno da im se obriju brade.
General-major Traubenberg, koji je u tu svrhu bio poslat u Jaički
gradić, navukao je na sebe narodni gnev. Kozaci su se uzbunili.
Najzad, 1771. godine pobuna je izbila svom žestinom.

Povod je bio ne manje važan događaj. Između Volge i Jaika, po
nepreglednim astrahanskim i saratovskim stepama, prebivali su
mirni Kalmici, koji su početkom XVIII veka došli sa kineske granice
pod pokroviteljstvo belog cara. Od tada su oni verno služili Rusiji
čuvajući njene južne granice. Ruski pristavi, koristeći njihovu
zaostalost i udaljenost od centra uprave, počeli su da ih ugnjetavaju.
Žalbe ovog mirnog i dobrog naroda nisu stizale do viših
instanci; izgubivši strpljenje, Kalmici su rešili da napuste Rusiju i
tajno stupe u vezu s kineskom vladom. Ne pobuđujući podozrenje,
nije im bilo teško da se prebace do obale Jaika. I najednom, u više od
trideset hiljada kibitki, oni su prešli na drugu stranu i
krenuli kirgiskom stepom put ranije domovine.8 Vlada je požurila da
zaustavi iznenadne begunce. Jaičkoj vojsci je naređeno da krene u
poteru; ali kozaci (izuzev veoma malog broja) nisu poslušali, odbivši
javno svaku službu.

Tamošnje starešine pribegle su najstrožim merama kako bi ugušile

10

bunu; ali kazne više nisu mogle smiriti razjarene ljude: 13. januara
1771. godine oni su se iskupili na trgu, uzeli iz crkve ikone i,
predvođeni kozakom Kirpičnikovom, pošli u dom gardijskog
kapetana Dumova, koji je boravio u Jaičkom gradiću kao član istražne
komisije. Zahtevali su smenjivanje članova kancelarije i isplatu
zadržane plate. General-major Traubenberg izašao im je u susret
sa vojskom i topovima naređujući da se raziđu; ali ni njegove
zapovesti ni saveti atamana nisu imali nikakvog dejstva. Traubenberg
je naredio da se puca; kozaci su se bacili na topove. Zapodela se
bitka; buntovnici su nadvladali. Traubenberg je pobegao i bio ubijen
na vratima svoje kuće, Durnov izranjavljen, Tambovcev obešen,
članovi kancelarije uhapšeni, a na njihovo mesto postavljeno novo
načelstvo.

Buntovnici su trijumfovali. Poslali su izaslanstvo u Petrograd da
objasne i opravdaju krvavi događaj. Međutim, iz Moskve je, sa četom
grenadira i artiljerijom, bio upućen General-major Frejman da ih
umiri. Frejman je s proleća stigao u Orenburg, gde je sačekao
odlivanje reka i, uzevši dva laka poljska odreda i nekoliko kozaka,
krenuo na Jaički gradić.9 Oko tri hiljade buntovnika izašlo mu je u
susret; obe vojske sučelile su se oko sedamdeset vrsta od grada. Dne
3. i 4. juna odigrale su se žestoke bitke. Frejman je sebi otvori put
kartečom. Buntovnici su dojurili do svojih kuca, pokupili žene i đecu
i počeli da se prebacuju preko reke Čagan, nameravajući da beže
prema Kaspijskom moru. Frejman, koji ih je pratio u stopu, uspeo je
pretnjama i obećanjima da zadrži narod u gradu. Za beguncima je
poslata potera i gotovo svi su bili uhvaćeni. U Orenburgu je
obrazovana istražna komisija pod predsedništvom pukovnika
Neronova. Privedeno je mnoštvo buntovnika. Tamnice su se
prepunile. Razmestili su ih po radnjama i krčmama. Stara kozačka
uprava bila je uništena. Zapovedništvo je povereno jaičkom
komandantu, potpukovniku Simonovu. Naređeno je da njegovoj
kancelariji budu podređeni ataman Martemjan Borodin i starešina
Mostovščikov. Vinovnici bune kažnjeni su bičevanjem; oko sto
četrdeset ljudi prognano je u Sibir; neki su zavojačeni (N. B. ovi
su bežali); ostali su pomilovani i ponovo zakleti na vernost. Ove
stroge i neophodne mere uspostavile su spoljni poredak; ali
spokojstvo je bilo varljivo. »Biće još svašta!« govorili su pomilovani

11

buntovnici, »uzdrmaćemo mi i Moskvu!« Kozaci su još uvek
bili podeljeni na dve stranke: složnu i nesložnu (ili, kako je sasvim
tačno prevodila ove reči Vojna kolegija, na poslušnu i neposlušnu).
Tajna savetovanja održavana su po stepskim svratištima10 i
zabačenim salašima. Sve je nagoveštavalo novu bunu. Nedostajao je
samo vođa. I vođa se našao.

12

GLAVA DRUGA

Pojava Pugačova. — Njegovo bekstvo iz Kazan ja. — Iskazi
Koževnjikova. — Prvi samozvančevi uspesi. — Izdaja ileckih kozaka. —
Zauzeće tvrđave Rasipne. — Nuralihan. — Renjsdorpove mere. — Zauzeće
NiznjeOzerne. — Zauzeće Tatisćeve. — Savetovanje u Orenburgu. —
Zauzeće Černorecenske. — Pugaćov u Sakmarsku.

U ovo mutno vreme motao se po kozačkim imanjima nepoznati
probisvet, radeći u najam čas kod jednog čas kod drugog gazde i
prihvatajući se svakakvog posla.1 On je bio svedok ugušenja bune i
kažnjavanja vinovnika, odlazio je povremeno u Irgiske skite; otuda je
krajem 1772. poslat da kupi ribu u Jaički gradić, gde je i odseo kod
kozaka Denisa Pjanova. Odlikovao se smelošću u govoru, psovao
je vlast i podgovarao kozake da beže turskom sultanu; uveravao ih je
da će i donski kozaci poći njihovim primerom, da on na granici ima
spremnih dvesta hiljada rubalja i espapa za sedamdeset hiljada i da će
im nekakav paša isplatiti oko pet miliona odmah po dolasku kozaka;
dotle je svakome obećao po dvanaest rubalja mesečne plate. Osim
toga, pričao je da protiv jaičkih kozaka idu dva puka iz Moskve i da
će oko Božića ili Krstovdana svakako biti buna. Neki od poslušnih
hteli su da ga uhvate i, kao huškača, predaju komandantskoj
kancelariji; ali on se sakrio sa Denisom Pjanovom i bio uhvaćen tek u
selu Malikovki (današnji Volgsk), pošto ga je dostavio seljak koji se
vozio s njim istim putem.2 Taj probisvet bio je Jemeljan Pugačov,
donski kozak i raskolnik, koji je došao sa lažnim ispravama sa
poljske granice, s namerom da se naseli na reci Irgizu
među tamošnjim raskolnicima. Bio je sproveden pod stražom u
Simbirsk, a otuda u Kazanj; i kako je sve što se ticalo jaičke vojske u
ondašnjim okolnostima moglo ispasti važno, orenburški gubernator
našao je za potrebno da izvesti o tome državnu Vojnu
kolegiju dopisom od 18. januara 1773. godine.

Jaički buntovnici tada nisu bili retki, pa kazanjske vlasti nisu
obratile naročitu pažnju na privedenog prestupnika. Pugačov je
držan u tamnici ne strože od ostalih uhapšenika. Međutim, njegovi
saučesnici nisu spavali. Jednom je on pod stražom dvojice
garnizonskih vojnika išao po gradu da skuplja milostinju. Kod

13

Zamočne rešetke (tako se zvala jedna od glavnih kazanjskih ulica)
stajala je spremna trojka. Pugačov joj je prišao i naglo odgurnuo
jednog od vojnika koji su ga sprovodili; drugi je pomogao sužnju da
sedne u kočiju i s njim odjurio iz grada. To se dogodilo 19. juna 1773.
godine. Tri dana kasnije u Kazanj je stiglo sudsko rešenje iz
Petrograda, kojim se Pugačov osuđuje na šibe i progonstvo u Pelim
na robijaški rad.3

Pugačov se pojavio na salašu demobilisanog kozaka Danila
Šeludjakova, kod koga je ranije živeo kao radnik. Tamo su u to vreme
održavani skupovi zaverenika.

U početku je to bio plan o bekstvu u Tursku: ideja od davnina
zajednička svim nezadovoljnim kozacima. Poznato je da je Ignjatije
Njekrasov, za vlade carice Ane Ivanovne, uspeo da realizuje tu ideju
i povede za sobom mnoštvo donskih kozaka. Njihovi potomci i danas
žive u turskim krajevima čuvajući u tuđoj otadžbini veru, jezik i
običaje svoje stare domovine. Za vreme poslednjeg turskog rata oni
su se očajnički tukli protiv nas. Jedan njihov deo prišao je imperatoru
Nikolaju, koji je već prebrodio Dunav na zaporoškoj šajki; oni su, kao
i ostatak Seče, doneli iskupljenje za svoje očeve i vratili se pod vlast
svoga zakonitog vladara.

Međutim, jaički zaverenici bili su odveć vezani za svoje bogate
zavičajne obale. Umesto da beže, oni su se opredelili za novu bunu.
Samozvanstvo im se učinilo kao pouzdano uporište. Za to je samo
bio potreban smeo i odlučan probisvet koga narod još ne poznaje.
Izbor je pao na Pugačova. Nije im bilo teško da ga nagovore. Odmah
su počeli da okupljaju saučesnike.

Vojna kolegija obznanila je bekstvo kazanjskog robijaša po svim
mestima gde bi se, pod pretpostavkom, mogao kriti. Ubrzo je
potpukovnik Simonov saznao da je begunac viđen na salašima u
blizini Jaičkog gradića. Za Pugačovom su poslate potere, ali
bez uspeha. Pugačov i njegovi glavni saučesnici spasili su se od
potrage prebacujući se iz jednog mesta u drugo, dok im je družina
stalno rasla. U međuvremenu su počele da kruže čudne glasine...
Mnogi kozaci su pritvoreni. Uhvatili su Mihaila Koževnjikova, priveli
ga u komandantsku kancelariju i mučenjem iznudili sledeću važnu
izjavu:

Početkom septembra nalazio se on na svome salašu kada je k

14

njemu došao Ivan Zarubin i saopštio mu tajnu da se u njihovom kraju
nalazi značajna osoba. Ubeđivao je Koževnjikova da je sakrije na
svome salašu. Koževnjikov je pristao. Zarubin se odvezao i iste noći
u zoru vratio se sa Timofejem Mjasnikovom i nepoznatim čovekom,
sva trojica na konjima. Neznanac je bio srednjeg rasta, širokih pleća i
mršav. Njegova crna brada počela je da sedi. Na sebi je imao gunj od
kamilje dlake, plavu kalmičku kapu i bio naoružan puškom. Zarubin
i Mjasnikov odjahali su u grad da obaveste narod, a neznanac, koji
je ostao kod Koževnjikova, izjavio je da je on imperator Petar III, da
su glasovi o njegovoj smrti bili lažni, te da je on uz pomoć oficira
straže otišao u Kijev, gde se krio oko godinu dana; da je zatim bio u
Carigradu i tajno služio u ruskoj vojsci za vreme poslednjeg turskog
rata; da se otuda pojavio na Donu i, zatim, bio uhvaćen u Caricinu,
ali su ga ubrzo oslobodili verni kozaci; da se prošle godine nalazio na
Irgizu i u Jaičkom gradiću, gde su ga ponovo uhvatili i odveli u
Kazanj; tamo ga je ponovo oslobodio stražar, koga je za sedamsto
rubalja potkupio nepoznati trgovac; da je posle dolazio do
Jaičkog gradića, ali, saznavši od jedne žene da se sada
strogo kontrolišu putne isprave, vratio se na Sizranski drum, po kome
je skitao neko vreme, dok ga najzad u Talovinskom svratištu nisu
prihvatili Zarubin i Mjasnikov i doveli Koževnjikovu. Ispričavši
fantastičnu povest, samozvanac je počeo da objašnjava svoje namere.
Smerao je da se pojavi kad kozačka vojska krene u ribarenje (jesenji
ribolov), kako bi se izbeglo suprotstavljanje garnizona i nepotrebno
krvoproliće. Za vreme ribarenja nameravao je da dođe među kozake,
da veže atamana, da krene pravo na Jaički gradić, da ga zauzme i
postavi brane po svim putovima, kako vesti o njemu ne bi mogle
nikuda otići pre vremena. U slučaju neuspeha, mislio je da se prebaci u
Rusiju, da je povuče svu sa sobom, da svuda postavi nove sudije (jer
je kod sadašnjih, po njegovim rečima, opazio mnogo nepravde) i da
na presto dovede gospodara velikog kneza. Ja lično, govorio je, više ne
želim da vladam. Pugačov je na Koževnjikovljevom salašu boravio tri
dana; Zarubin i Mjasnikov došli su po njega i odveli ga na Usihinu
Rosaš, gde je nameravao da se sakriva sve dok ne počne ribarenje.
Pratili su ga Koževnjikov, Konovalov i Kučurov.

Hapšenje Koževnjikova i kozaka, optuženih u njegovoj izjavi,
ubrzalo je tok događaja. Pugačov je 18. septembra došao sa

15

Budorinske karaule4 pod Jaički gradić, sa ruljom od oko tri stotine

ljudi, i zaustavio se na tri vrste od grada kraj reke Čagan.

U gradu je zavladao metež. Nedavno umireni žitelji prebegavali

su na stranu novih pobunjenika. Simonov je poslao protiv Pugačova

pet stotina kozaka, ojačanih pešadijom i sa dva topa, pod

komandom majora Naumova. Dvesta kozaka, sa

kapetanom Krilovom, bilo je istureno napred. U susret im je izjahao

kozak držeći iznad glave samozvančevo pobunjeničko pismo. Kozaci

su zahtevali da im se pismo pročita. Krilov se tome usprotivio.

Nastala je gužva, polovina odreda odmah je prešla na

stranu samozvanca i povukla za sobom pedeset vernih kozaka vodeći

njihove konje za uzde. Videći izdaju u svome odredu, Naumov se

vratio u grad. Uhvaćeni kozaci bili su privedeni Pugačovu i, po

njegovom naređenju, jedanaestorica su obešena. Ove prve žrtve bili

su: satnici Vitošnov, Čertorogov, Rainev i Konovalov, vodnici

Ruženikov, Tolstov, Podjačev i Kolpakov, redovi Sidorovkin,

Larzjanev i Ćukalin. Sutradan se Pugačov primakao gradu; ali,

ugledavši vojsku koja mu se približavala, počeo je da odstupa rasuvši

po stepi svoju družinu. Simonov ga nije progonio jer nije hteo da

istura kozake bojeći se njihove izdaje, a pešadiju nije smeo da udalji

od grada čiji su žitelji bili gotovi da se pobune. O svemu je

podneo izveštaj orenburškom gubernatoru,

generallajtnantu Rejnsdorpu, tražeći od njega lake odrede za

gonjenje Pugačova. Ali neposredna veza s Orenburgom već je bila

presečena, pa je Simonovljev izveštaj stigao do gubernatora tek

nedelju dana kasnije.

S bandom, koju su uvećali novi buntovnici, Pugačov je pošao

pravo na Ilecki gradić5 i poslao njegovom zapovedniku atamanu

Portnovu zapovest da mu iziđe u susret i spoji se s njim. Obećao je

kozacima da će ih nagraditi krstom i bradom (ilecki, kao i jaički kozaci

bili su staroverci), rekama, lugovima, novcem i provijantom, olovom,

barutom i večnom slobodom, grozeći osvetom u slučaju

neposlušnosti. Veran svojoj obavezi, ataman je nameravao da se

suprotstavi, ali kozaci su ga vezali i dočekali Pugačova

zvonjavom zvona, hlebom i solju. Pugačov je obesio atamana, tri dana

slavio pobedu i, povevši sve ilecke kozake i gradske topove, krenuo

na tvrđavu Rasipnu.6 Tvrđave sagrađene u tom kraju nisu bile ništa

16

drugo do obična sela, opkoljena živicom ili drvenim
plotom. Nekoliko starih vojnika i tamošnjih kozaka, pod zaštitom dva
ili tri topa, bili su u njima bezbedni od strela i kopalja divljih plemena,
rasutih po stepama Orenburške gubernije i oko njenih granica.
Dne 24. septembra Pugačov je napao Rasipnu. Kozaci su i ovde izdali.
Tvrđava je bila zauzeta. Komandant, major Velovski, nekoliko oficira
i jedan sveštenik bili su obešeni, a garnizonska četa i sto pedeset
kozaka prisajedinjeni pobunjenicima.

Glas o samozvancu brzo se širio. Još sa Budorinske karaule
Pugačov je pisao kirgiz-kajsačkom hanu, predstavljajući mu se kao
car Petar III i tražeći od njega sina za taoca i sto ljudi pomoćne vojske.
Nuralihan dolazio je do Jaičkog gradića pod vidom pregovora sa
vlastima, kojima je nudio svoje usluge. Zahvalili su mu i odgovorili
kako se nadaju da će s buntovnicima izaći nakraj i bez njegove
pomoći. Han je poslao orenburškom gubernatoru samozvančevo
tatarsko pismo sa prvom vešću o njegovoj pojavi. »Mi, ljudi koji
živimo u stepi«, pisao je Nurali gubernatoru, »ne znamo ko je taj što
krstari obalom: je li varalica ili pravi car? Naš izaslanik se vratio ne
mogavši da to dokuči, a kaže da je brada u toga čoveka rusa.« Pri tom,
koristeći se okolnostima, han je zahtevao od gubernatora da mu vrati
taoce, otetu stoku i da mu preda robove koji su pobegli iz
horde. Rejnsdorp je požurio da odgovori kako je smrt imperatora
Petra III poznata celom svetu; da je on lično video cara na odru i
celivao njegovu mrtvu ruku. Savetovao je hana, u slučaju
samozvančevog bekstva u kirgiske stepe, da ga izruči vladi,
obećavajući za to milost imperatorke. Hanovi zahtevi bili su
ispunjeni. Međutim, Nurali je uspostavio prijateljske odnose sa
samozvancem, ne prestajući da uverava Rejnsdorpa u svoju odanost
carici, a Kirgizi su počeli da se pripremaju za pljačkaške
napade. Odmah za hanovom porukom stigao je preko Samare u
Orenburg izveštaj jaičkog zapovednika. Ubrzo zatim došao je i
izveštaj Velovskog o zauzeću Ileckog gradića. Rejnsdorp je požurio
da preduzme mere kako bi stao na put nastalom zlu. Naredio je
brigadiru baronu Bilovu da izađe iz Orenburga sa četiri stotine
vojnika pešadije i konjice i da krene prema Jaičkom gradiću
sakupljajući uz put ljude iz karaula i tvrđava. Komandiru Verhnje-
Ozerne postaje,7 brigadiru baronu Korfu, naredio je da što brže

17

ide prema Orenburgu, potpukovniku Simonovu da otpravi majora
Naumova s poljskim odredom i kozacima radi sjedinjenja sa Bilovom;
stavropoljskoj kancelariji8 naređeno je da pošalje Simonovu
pet stotina naoružanih Kalmika, a najbližim Baškircima i Tatarima da
se okupe što pre i da njih hiljadu krene u susret Naumovu. Nijedno
od ovih naređenja nije bilo izvršeno. Bilov je zauzeo Tatiščevu
tvrđavu i krenuo na Ozernu, ali je na petnaest vrsta od nje, čuvši u
noći topovske salve, prestrašen odstupio. Rejnsdorp mu je po drugi
put naredio da požuri i porazi buntovnike; Bilov nije poslušao, već je
ostao u Tatiščevoj. Korf je izbegavao pohod pronalazeći razne
izgovore. Umesto pet stotina naoružanih Kalmika, nije se sakupilo ni
tri stotine, pa i oni su uz put bežali. Baškirci i Tatari nisu slušali
naredbe. A major Naumov i kozački potpukovnik Borodin, pošto su
napustili Jaički gradić, išli su izdaleka po tragu Pugačova i 3. oktobra
stigli u Orenburg stepskim putem donoseći vesti o samozvančevim
uspesima.

Iz Rasipne je Pugačov krenuo na Nižnje-Ozernu.9 Na putu je sreo
kapetana Surina, koga je komandant Nižnje-Ozerne, major Harlov,
poslao u pomoć Velovskom. Pugačov ga je obesio, a četa je prišla
buntovnicima. Saznavši da se Pugačov približava, Harlov je poslao u
Tatiščevu svoju mladu ženu, ćerku tamošnjeg komandanta Jelagina,
a sam se spremio za odbranu. Kozaci su ga izdali i prišli
Pugačovu. Harlov je ostao s malim brojem prestarelih vojnika. U noći
26. septembra, da bi ih obodrio, otvorio je vatru iz svoja dva topa, a
ovi hici uplašili su Bilova i naterali ga da odstupi. Izjutra se Pugačov
pojavio pred tvrđavom. Jahao je pred svojom vojskom. »Čuvaj se,
gospodaru«, rekao mu je stari kozak, »mogu te ubiti iz topa.« — »Star
si ti čovek,« odgovorio je samozvanac, »zar se topovi liju za careve?«
Harlov je trčao od jednog vojnika do drugog i naređivao im da
pucaju. Niko nije poslušao. On je dohvatio fitilj, ispalio jedan top i
bacio se na drugi. U to vreme buntovnici su već zauzeli tvrđavu,
kidisali na jedinog njenog branioca i izranjavili ga.
Polumrtav, pokušao je da se otkupi i poveo ih u sobu gde je
bio sakriven njegov imetak. U međuvremenu, iza tvrđave su već
podigli vešala; ispred njih je sedeo Pugačov primajući zakletvu žitelja
i garnizona. Priveli su mu Harlova koji je krvario, izbezumljen od
rana. Oko, izbijeno kopljem, visilo mu je na obrazu. Pugačov

18

je naredio da ga obese, a s njim zastavnike Fignera i Kabalerova,
jednog pisara i Tatarina Bikbaja. Garnizon je počeo da moli za svoga
dobrog komandanta; ali jaički kozaci, nosioci bune, bili su neumoljivi.
Nijedan od stradalnika nije ispoljio malodušnost.

Musliman Bikbaj popeo se na lestvice, prekrstio se i sam sebi stavio
omču.10 Sutradan je Pugačov napustio tvrđavu i krenuo na
Tatiščevu.11

Ovom tvrđavom zapovedao je pukovnik Jelagin. Garnizon je bio
ojačan odredom Bilova, koji je tu potražio utočište. Izjutra, 27.
septembra, Pugačov se pojavio na okolnim visovima. Svi žitelji su
videli kako je tamo razmestio svoje topove i sam ih usmerio na
tvrđavu. Buntovnici su dojahali do bedema nagovarajući garnizon da
ne sluša bojare i da se preda dobrovoljno. Odgovorili su im paljbom.
Oni su odstupili. Beskorisna pucnjava nastavila se od podneva do
večeri; tada su planuli stogovi sena u blizini tvrđave, koje su zapalili
opsađivači. Požar je brzo dopro do drvenih utvrda. Vojnici su
pohitali da gase vatru. Koristeći metež, Pugačov je napao s druge
strane. Kozaci iz tvrđave su se predali. Ranjeni Jelagin i Bilov branili
su se očajnički. Najzad su se buntovnici probili u zadimljene
razvaline. Zapovednici su bili uhvaćeni. Bilovu su odsekli glavu.
Jelaginu, čoveku gojaznom, odrali su kožu; zlikovci su mu izvadili
salo i njime mazali svoje rane. Ženu su mu isekli. Njihovu ćerku, dan
ranije obudovelu Harlovu, doveli su pobediocu, koji je rukovodio
pogubljenjem njenih roditelja. Pugačov je bio zapanjen njenom
lepotom, pa je uzeo nesrećnicu sebi za naložnicu, poštedevši radi nje
i njenog sedmogodišnjeg brata. Udovica majora Velovskog, koja je
pobegla iz Rasipne, takođe se nalazila u Tatiščevoj; nju su udavili. Svi
oficiri bili su obešeni. Nekoliko vojnika i Baškiraca izvedeno je u polje
i postreljano kartečom.

Ostali su ostriženi na kozački način i priključeni buntovnicima.
Pobednik je osvojio trinaest topova. Vesti o uspesima Pugačova
stizale su u Orenburg jedna za drugom. Tek što je Velovski javio o
zauzeću Ileckog gradića, već je Harlov javljao o zauzeću Rasipne;
odmah zatim Bilov je iz Tatiščeve izveštavao o zauzeću
NižnjeOzerne; major Kruže iz Černorečenske o paljbi pod
Tatiščevom. Najzad, 28. septembra, trista Tatara, na silu sakupljenih
i upućenih prema Tatiščevoj, vratilo se s puta s vešću o sudbini Bilova

19

i Jelagina. Uplašen brzinom kojom se širio požar, Rejnsdorp je sazvao
savet glavnih orenburških činovnika, te je zaključeno da se
preduzmu sledeće mere:

1. Sve mostove preko Sakmare porušiti i pustiti niz reku.
2. Poljskim konfederatistima, koji se nalaze u Orenburgu, oduzeti
oružje i poslati ih u Trojičku tvrđavu pod najstrožom prismotrom.
3. Raznočincima, koji imaju oružje, odrediti mesta za odbranu
grada i staviti ih na raspolaganje glavno-komandujućem, general-
majoru Valenšternu; ostali da budu spremni u slučaju požara i da se
stave pod komandu upravnika carinarnice Obuhova.
4. Seitovske Tatare prebaciti u grad i komandu nad njima poveriti
savetniku Timaševu.
5. Artiljeriju dati u nadležnost državnom savetniku Starovu-
Miljukovu, koji je nekada služio u artiljeriji.
Povrh toga, misleći već na bezbednost Orenburga, Rejnsdorp je
naredio glavno-komandujućem da popravi gradske utvrde i osposobi
ih za odbranu. Garnizonima manjih tvrđava, koje Pugačov još nije
zauzeo, naređeno je da pređu u Orenburg, pošto zakopaju ili potope
teret i barut.
Pugačov je 29. septembra iz Tatiščeve pošao na Černorečensku.12
U ovoj tvrđavi ostalo je nekoliko starih vojnika sa kapetanom
Nečajevom. On je zastupao komandanta, majora Kruzea, koji se
sakrio u Orenburg. Oni su se predali bez otpora. Pugačov je
obesio kapetana jer se na nj požalila njegova ljubavnica iz tvrđave.
Ostavivši Orenburg zdesna, Pugačov je pošao prema Sakmarskom
gradiću,13 čiji su ga žitelji nestrpljivo očekivali. U pratnji nekolicine
kozaka, on se uputio tamo 1. oktobra iz tatarskog sela Kargale.
Očevidac ovako opisuje njegov dolazak:14
»U tvrđavi, pred zapovednikovom kućom, bili su razastrti sagovi
i postavljen sto s hlebom i solju. Pop je očekivao Pugačova s krstom i
svetim ikonama. Kad je ovaj dojezdio u tvrđavu, počela su da
zvone zvona; narod je skinuo kape i kad je samozvanac sjahao s konja,
uz pomoć dvojice kozaka koji su ga pridržavali ispod ruku, svi su pali
ničice. On je pristupio krstu, poljubio hleb sa solju, seo na
pripremljenu stolicu i rekao: ,Ustajte, deco!‘ Zatim su mu svi celivali
ruku. Pugačov se raspitao o gradskim kozacima. Odgovorili su mu
da su jedni na službi, drugi sa atamanom Danilom Donskim otišli u

20

Orenburg, ostavljeno je samo njih dvadeset da sprovode poštu, ali i
oni su se sakrili. Pugačov se obratio svešteniku i, preteći, naredio mu
da ih pronađe: ,Ti si pop, pa budi i ataman; ti i svi žitelji odgovarate
mi za njih svojim glavama’ — Zatim je otišao atamanovom ocu, kod
koga mu je bio pripremljen ručak. ,Kada bi tvoj sin bio ovde‘,6 rekao
je starcu, ,vaš obed bi bio svetao i častan; ali tvoj hleb i so uprljani su.
Kakav je on ataman kad je napustio svoje mesto?’ Posle ručka, pijan,
hteo je da pogubi domaćina; ali prisutni kozaci su ga umolili da se
smiluje; starac je bio samo okovan i jednu noć stavljen u pritvor.
Sutradan su pronađeni kozaci dovedeni Pugačovu. Prema njima se
poneo milostivo i poveo ih sa sobom. Pitali su ga koliko provijanta da
ponesu. — ,Uzmite’, odgovorio je, ,okrajku hleba: vi ćete me samo
ispratiti do Orenburga.’ U međuvremenu su Baškirci, koje je poslao
orenburški gubernator, opkolili grad. Pugačov im je izjahao u susret
i bez boja uzeo ih sve u svoju vojsku. Na obali Sakmare obesio je
šestoricu.«15 Trideset vrsta daleko od Sakmarskog gradića nalazila se
tvrđava Prečistenska. Veći deo garnizona poveo je Bilov u pohod
prema Tatiščevoj. Jedan Pugačovljev odred zauzeo ju je bez otpora.
Oficiri i garnizon izašli su u susret pobednicima. Samozvanac je, po
svome običaju, primio vojnike u svoju vojsku i prvi put pomilovao
oficire, na njihovu sramotu. Pugačov se osilio: tek pre dve nedelje
pojavio se pod Jaičkim gradićem sa šakom buntovnika, a sad je
već imao oko tri hiljade vojnika, pešadije i konjice, i više od dvadeset
topova. Sedam tvrđava je zauzeo, ili su mu se predale. Njegova vojska
rasla je iz časa u čas neverovatnom brzinom. Tada je odlučio da okuša
sreću; 3. novembra, noću, pod Sakmarskim gradićem prešao je reku
preko mosta, koji je ostao čitav uprkos Rejnsdorpovoj zapovesti, i
krenuo na Orenburg.

21

GLAVA TREĆA

Vladine mere. — Stanje u Orenburgu. — Rejnsdorpov proglas o
Pugačovu. — Razbojnik Hlopuša. — Pugačov pod Orenburgom. — Berdsko
naselje. — Pugačovljevi saučesnici. — General-major Kar. — Njegov
neuspeh. — Pogibija pukovnika Černiševa. — Kar napušta armiju. —
Bibikov.

Događaji u Orenburgu poprimili su rđav obrt. Svakog trenutka
očekivana je opšta pobuna jaičke vojske; Baškirci, podbunjeni od
svojih starešina (koje je Pugačov uspeo da zadobije kamilama i
robom, opljačkanim od Buharaca), počeli su da napadaju ruska
naselja i masovno pristupaju pobunjeničkoj vojsci. Vojnici Kalmici
bežali su iz karaula. Mordvini, Čuvaši, Čeremisi prestali su da se
povinuju ruskoj komandi. Seljacikmetovi javno su ispoljavali
svoju privržensot samozvancu i ubrzo je ne samo u orenburškoj već i
u gubernijama koje su se s njom graničile počelo opasno gibanje.

Gubernatori (kazanjski — fon Brant, sibirski — Cičerin i
astrahanski — Krečetnikov), sledeći Rejnsdorpa, izvestili su državnu
Vojnu kolegiju o jaičkim zbivanjima. Carica je sa nespokojstvom
obratila pažnju na novu nevolju. Tadašnje okolnosti veoma
su pogodovale neredima. Vojska je odasvud bila bačena na Tursku i
uznemirenu Poljsku. Stroge mere, preduzete po celoj Rusiji zbog kuge
koja je nedavno harala, izazivale su u svetini opšte negodovanje.
Regrutovanje je pojačavalo teškoće. Nekolikim četama i eskadronima
iz Moskve, Petrograda, Novgoroda i Bahmuta naređeno je da hitno
odu u Kazanj. Komanda nad njima poverena je General-major u Karu,
koji se istakao u Poljskoj čvrstim izvršavanjem strogih uputstava
vrhovne komande. On se nalazio u Petrogradu, u regrutnoj komisiji.
Naređeno mu je da svoju brigadu preda General-major u Naščokinu
i požuri ka mestima koja su bila ugrožena novom opasnošću.
Pridodat mu je General-major Frejman, koji je već jednom smirivao
jaičku vojsku i dobro poznavao poprište sadašnjih nemira.
Načelnicima okolnih gubernija naređeno je da preduzmu
potrebne mere. Manifestom od 15. oktobra vlada je objavila narodu
da se pojavio samozvanac, savetujući zavedenima da se
blagovremeno odreknu prestupničke zablude.1

22

Vratimo se Orenburgu.
U ovom gradu nalazilo se oko tri hiljade vojnika i sedamdesetak
oruđa. Sa takvim sredstvima mogli su se i morali uništiti buntovnici.
Na nesreću, među vojnim zapovednicima nije bilo nijednog koji je
znao svoj posao. Uplašivši se od samog početka, oni su omogućili
Pugačovu da ojača i lišili sebe mogućnosti za nastupajuće pokrete.
Orenburg je doživeo zlosrećnu opsadu, čiji nam je zanimljiv opis
ostavio Rejnsdorp.2
Nekoliko dana pojava Pugačova bila je tajna za stanovnike
Orenburga, ali glasovi o zauzeću tvrđava ubrzo su se proneli po
gradu, a užurbani odlazak Bilova3 potvrdio je istinitost vesti. U
Orenburg se uselio nemir; kozaci su preteći gunđali; prestrašeni žitelji
govorili su o predaji grada. Uhvaćen je začetnik meteža, bivši
narednik,4 koga je poslao Pugačov. Na saslušanju je priznao da je
imao nameru da zakolje gubernatora. U naseljima oko
Orenburga počeli su da se pojavljuju smutljivci. Rejnsdorp
je obnarodovao proglas o Pugačovu, u kome je objašnjavao njegovo
sadašnje zvanje i ranije prestupe.5 Proglas je pisan nejasnim i
zamršenim stilom. U njemu je rečeno da o zločincu s jaičke strane
ide glas da je on, tobože, nešto drugo no sto u stvari jeste; ali da je on,
zapravo, donski kozak Jemeljan Pugačov, koji je za ranije prestupe
kažnjen bičevanjem i žigosanjem. Ovo je bilo netačno.6 Rejnsdorp je
poverovao lažnim glasinama, pa su pobunjenici kasnije likovali
napadajući ga da je klevetnik.7 Izgledalo je da sve mere koje je
Rejnsdorp preduzimao idu na njegovu štetu. U orenburškom
zatvoru bio je tada u okovima zlikovac, poznat pod imenom Hlopuša.
Dvadeset godina je hajdukovao po tamošnjim krajevima; tri puta je
bio prognan u Sibir i uvek je našao načina da utekne. Rejnsdorp je
došao na ideju8 da upotrebi otresitog robijaša i da po njemu pošalje u
Pugačovljevu bandu preteče proglase. Hlopuša se kleo da će tačno
izvršiti njegove naredbe. On je bio oslobođen, a zatim otišao pravo
Pugačovu i njemu lično predao sve gubernatorske papire. »Znam,
bratac, šta je tu napisano«, rekao je nepismeni Pugačov i podario mu
srebrnjak i odeću nedavno obešenog Kirgiza. Pošto je izvrsno
poznavao kraj po kome je tako dugo sejao užas
svojim razbojništvima, Hlopuša je postao neophodan Pugačovu.
Naimenovao ga je pukovnikom i poverio mu pljačku i uzbunjivanje

23

tvornica. Hlopuša je opravdao poverenje. Krenuo je duž reke
Sakmare buneći okolna naselja, pojavio se na Buguljčanskom i
Sterlitamackom pristaništu i u uralskim tvornicama i poslao otuda
Pugačovu topove, đulad i barut, popunjavajući svoju bandu
pričislenim seljacima i Baškircima, saučesnicima u njegovim
razbojništvima.

Dne 5. oktobra Pugačov se sa svojom vojskom ulogorio na
kozačkim livadama, pet vrsta od Orenburga. Odmah je krenuo
napred i pod topovskom paljbom postavio jednu bateriju na paperti
crkve ispred predgrađa, a drugu u prigradskoj gubernatorskoj kući.
Odbijen snažnom paljbom, odstupio je. Istog dana predgrađe je bilo
spaljeno po gubernatorovom naređenju. Ostala je čitava samo
jedna seoska kućica i crkva Svetog Đorđa. Stanovnici su prebačeni u
grad i obećano im je obeštećenje za sve što su izgubili. Počeli su da
čiste jarak koji je opasivao grad i da isturaju prepreke na bedem.

Obnoć su oko čitavog grada planuli stogovi sena, spremljeni za
zimu. Gubernator nije uspeo da ih prebaci u grad. Protiv potpaljivača
(već sutradan ujutro) nastupio je major Naumov, koji je upravo stigao
iz Jaičkog gradića. Sa njim je bilo hiljadu i po konjanika i pešadinaca.
Dočekan topovima, on se puškarao i odstupio bez ikakvog uspeha.
Njegovi vojnici su se plašili, a kozacima nije verovao.

Rejnsdorp je opet sazvao savet svojih vojnih i građanskih
činovnika i zahtevao od njih pismeno mišljenje: da li opet nastupiti
protiv zločinca ili pod zaštitom gradskih utvrda očekivati dolazak
nove vojske? Na ovom savetovanju jedino je državni savetnik
StarovMiljukov izrazio mišljenje dostojno vojnika: ići na buntovnike.
Ostali su se plašili da nov neuspeh opasno ne obeshrabri građane, pa
su nameravali samo da se brane. Sa ovim mišljenjem saglasio se i
Rejnsdorp.

Buntovnici su 8. oktobra izjahali da opljačkaju Menjačnicu,9 koja se
nalazila na tri vrste od grada. Protiv njih je izaslan odred koji ih je
oterao, ubivši na licu mesta dvesta ljudi i zarobivši sto
šezdeset. Nameravajući da iskoristi ovaj slučaj, koji je unekoliko
obodrio njegovu vojsku, Rejnsdorp je hteo da sutradan istupi protiv
Pugačova; ali svi zapovednici jednoglasno su mu raportirali da se na
vojsku ni u kom slučaju ne može osloniti: vojnici, utučeni i zbunjeni,
borili su se nerado; kozaci su na samom poprištu mogli da se sjedine

24

sa buntovnicima i njihova izdaja bila bi pogibeljna za Orenburg.
Nesrećni Rejnsdorp nije znao šta da radi.10 Nekako je ipak uspeo da
nagovori i ubedi svoje potčinjene, i 12. oktobra Naumov je opet izveo
iz grada svoju nepouzdanu vojsku.

Zametnuo se boj. Pugačovljeva artiljerija je brojno nadmoćnija od
one iz grada. Orenburški kozaci, nenaviknuti, plašili su se đuladi i
pribijali se uz grad, pod okrilje topova raspoređenih po bedemu.
Naumovljev odred bio je sa svih strana opkoljen bezbrojnom ruljom.
On se postrojio u kare i počeo da odstupa, odbijajući neprijatelja
vatrom. Bitka je trajala četiri časa. Naumov je izgubio sto
sedamnaest ljudi, ranjenih, ubijenih i uteklih.

Nije bilo dana bez puškaranja. Buntovnici su u gomilama krstarili
oko gradskog bedema i napadali komordžije. Pugačov je nekoliko
puta prilazio Orenburgu sa svom svojom vojskom. Ali on nije
imao nameru da ga zauzme na juriš. »Zašto da gubim ljude,« govorio
je sakmarskim kozacima, »umoriću grad morijom.« Često je nalazio
način da građanima dostavi svoje uznemirujuće poruke. U gradu su
uhvatili nekoliko zlikovaca koje je samozvanac poslao; kod njih su
našli barut i fitilje.

Ubrzo se u Orenburgu osetila nestašica sena. Mršavi i za rad
nesposobni konji oduzeti su i od vojske i od stanovništva i bili
upućeni delom u Ilecku postaju i Verhnjejaičku tvrđavu, delom u
ufimski okrug. Međutim, na nekoliko vrsta od grada, konje su
zarobili pobunjeni seljaci i Tatari, a kozaci koji su sprovodili ergelu
poslati su Pugačovu.

Jesenji mrazevi počeli su ranije nego obično. Već od 14. oktobra
počelo je da steže; 16. je pao sneg. Pugačov je 18. spalio svoj logor i sa
čitavim teretom pošao natrag od Jaika ka Sakmari i utaborio se
pod Berdskim selom,11 blizu letnjeg sakmarskog puta, sedam vrsta od
Orenburga. Od tada njegove patrole nisu prestajale da uznemiruju
grad, napadaju komoru i drže garnizon u stalnom strahu.

Pugačov je 2. novembra, sa svim raspoloživim snagama, opet
došao pod Orenburg i, postavivši baterije oko čitavog grada, otvorio
užasnu vatru. Sa gradskih zidina odgovarali su mu ravnom
merom. U međuvremenu, oko hiljadu njegovih pešadinaca ukopalo
se kraj reke u podrume spaljenog predgrađa, gotovo kraj samog
bedema i prepreka, gađajući iz pušaka i lukova. Pugačov ih je lično

25

predvodio. Jegeri poljskog odreda izagnali su ih iz predgrađa.
Pugačov umalo nije pao u ropstvo. Uveče se vatra smirila; ali ćele noći
buntovnici su paljbom pratili otkucavanje časovnika na sabornoj
crkvi, ispaljujući po hitac na svaki čas.

Sutradan je vatra obnovljena bez obzira na mraz i vejavicu.
Buntovnici su u crkvi založili ognjište, zagrejavši jedinu izbicu koja je
ostala čitava u spaljenom predgrađu, a grejali su se na smenu.
Pugačov je postavio jedan top na paperti, a drugi naredio da se izvuče
na zvonaru. Jednu vrstu daleko od grada nalazio se visoki poligon,
koji je služio kao cilj za vreme artiljerijske obuke. Buntovnici su tamo
postavili svoju glavnu bateriju. Obostrana paljba trajala je ceo dan. Po
noći je Pugačov odstupio, pretrpevši neznatne gubitke i ne učinivši
štete opsađenima.12 Ujutru su iz grada bili poslati sužnji u pratnji
kozaka da razore poligon i druge utvrde, a izbicu sruše. U crkvi, kuda
su buntovnici donosili svoje ranjenke, videle su se na podu krvave
bare. Okovi sa ikona bili su opljačkani, odežda poderana u
dronjke. Crkva je čak bila oskrnavljena konjskim i ljudskim izmetom.

Mraz je stegao. Pugačov je 6. novembra prešao s jaičkim kozacima
iz svog novog logora u samo selo. Baškirci, Kalmici i fabrički seljaci
ostali su na ranijem mestu, u svojim kolima i zemunicama.
Patrole, napadi i puškaranje nisu prestajali. Svakim
danom Pugačovljeve snage su se povećavale. Njegova vojska brojala
je već dvadeset pet hiljada ljudi; njeno jezgro činili su jaički kozaci i
vojnici zarobljeni po tvrđavama; ali oko njih se okupila
neverovatna množina Tatara, Baškiraca, Kalmika, pobunjenih seljaka,
odbeglih robijaša i svakojakih skitnica. Sva ta rulja bila je kojekako
naoružana, ko kopljem, ko pištoljem, ko oficirskom špadom.
Ostalima su razdeljeni bajoneti, nataknuti na duge štapove; neki
su nosili toljage; većina nije imala nikakvog oružja. Vojska je bila
podeljena na pukove; svaki puk imao je pet stotina ljudi. Platu su
dobijali samo jaički kozaci; ostali su se zadovoljavali pljačkom. Vino
je prodavano kao državno dobro. Hranu i konje dobijali su od
Baškiraca. Za bekstvo je bila predviđena smrtna kazna. Desetar je
glavom odgovarao za svoga begunca. Uvedene su česte patrole i
straže. Pugačov je strogo nadgledao njihovu ispravnost, obilazeći
ih lično, katkad i noću. Vežbe (naročito artiljerijske) izvođene su
gotovo svakodnevno. Služba božja služena je svaki dan. Na

26

jektenijima su pominjali cara Petra Fjodoroviča i njegovu suprugu,
caricu Katarinu Aleksejevnu. Pugačov, koji je bio raskolnik, nikada
nije išao u crkvu. Kada bi jahao po bazaru ili berdskim ulicama, uvek
bi bacao narodu bakarni novac. Sudio je i presuđivao sedeći na stolici
pred svojom izbom. Sa strane su sedela dva kozaka, jedan sa
atamanskim žezlom, drugi sa srebrnom sekirom. Ljudi su mu
pristupali, klanjali se do zemlje i, krsteći se, celivali mu ruku. Berdsko
naselje bilo je pozorje ubistava i zločina. Logor je bio pun oficirskih
žena i kćeri, predatih na porugu razbojnicima. Pogubljenja su vršena
svaki dan. Jaruge oko Berde bile su prepune leševa streljanih,
udavljenih, raščerečenih stradalnika. Bande razbojnika vršljale su na
sve strane pijančeći po naseljima, pljačkajući novac i
imovinu plemića, ali ne dirajući seljačku svojinu. Oni smeliji dojahali
bi sve do orenburških bedema; poneki su, nataknuvši šapku na
koplje, vikali: »Gospodo kozaci! Vreme je da se opametite i služite
gospodaru Petru Fjodoroviču.« Drugi su zahtevali da im se preda
Martjuška Borodin (ataman, koji je došao u Orenburg iz Jaičkog
gradića sa Naumovljevim od’ redom) i pozivali kozake k sebi u goste,
govoreći: »Naš baćuška ima mnogo vina!« Iz grada su protiv njih
izlazili konjanici i zapodevale se čarke, katkad prilično oštre. Često se
i sam Pugačov tu pojavljivao, hvališući se junaštvom. Jednom je
dojahao pijan, izgubivši šapku i ljuljajući se u sedlu — i umalo nije bio
zarobljen. Kozaci su ga spasli i odvukli, uhvativši mu konja za uzde.13

Pugačov nije upravljao sam. Jaički kozaci, začetnici bune,
rukovodili su akcijama probisveta, koji nije imao drugih kvaliteta
osim izvesnih vojnih znanja i neobične smelosti. On ništa nije
pređuzimao bez njihove saglasnosti; oni su čak dejstvovali bez
njegova znanja, a katkad i protiv njegove volje. Oni su mu ukazivali
spolja poštovanje, pred narodom mu se klanjali do zemlje i išli za njim
gologlavi; ali nasamo su se ophodili s njim kao sa drugom i
zajednički pijančili, sedeći kraj njega sa šubarama, samo u košuljama
i pevajući burlačke pesme. Pugačovu je dosađivala njihova briga.
»Tesna je moja ulica« — govorio je Denisu Pjanovu pirujući na svadbi
njegovog mlađeg sina.14 Ne podnoseći uticaj sa strane na cara koga su
sami sazdali, nisu dopuštali samozvancu da ima druge ljubimce i
pouzdanike. Pugačov je u početku bune uzeo za pisara narednika
Karmickog, pomilovavši ga ispod samih vešala. Karmicki je ubrzo

27

postao njegov ljubimac. Jaički kozaci su ga prilikom zauzeća
Tatiščeve udavili i bacili s kamenom o vratu u vodu. Pugačov se
raspitivao o njemu. »Otišao je«, odgovorili su mu, »svojoj majčici,
dole niz Jaik.« Pugačov je ćutke odmahnuo rukom. Mlada Harlova
imala je nesreću da samozvanca veže uza se. On ju je držao u svome
logoru pod Orenburgom. Samo ona imala je pravo da u svako doba
uđe u njegovu kibitku; na njenu molbu poslao je u Ozernu naređenje
da se sahrane tela onih koje je obesio prilikom zauzeća tvrđave. Ona
je izazvala podozrenje ljubomornih zlikovaca, i Pugačov im je,
popustivši njihovom zahtevu, predao svoju naložnicu. Harlovu i
njenog sedmogodišnjeg brata streljali su. Ranjeni, oni su dopuzali
jedno do drugog i zagrlili se. Njihova tela, bačena u žbunje, ostala su
dugo u tom položaju.

Među glavnim buntovnicima isticao se Zarubin (on i Čika), od
samog početka bune saradnik i miljenik Pugačova. On je sebe
imenovao feldmaršalom i bio prvi do samozvanca. Ovčinikov,
Šigajev, Lisov i Čumakov predvodili su vojsku. Svi oni nazivali su se
imenima velmoža koje su u to vreme okružavale presto carice
Katarine: Čika je bio grof Černišev, Šigajev grof Voroncov, Ovčinikov
grof Panjin, Čumakov grof Orlov.15 Bivši artiljerijski kaplar
Bjeloborodov uživao je puno poverenje samozvanca. On je sa
Padurovom vodio administraciju nepismenog Pugačova i uveo strogi
poredak i poslušnost u bandama buntovnika. Perfiljev, koji je u
početku bune boravio u Petrogradu kao izaslanik jaičke
vojske, obećao je vladi da će dovesti kozake u red i predati Pugačova
u ruke pravosuđa; međutim, došavši u Berdu, pokazao se kao jedan
od najžešćih buntovnika, sjedinivši svoju sudbinu sa sudbinom
samozvanca. Jedan od Pugačovljevih ljubimaca bio je i razbojnik
Hlopuša, koga je dželat posle šibanja žigosao istrgnuvši mu nozdrve
do kosti. Stideći se svoga izgleda, nosio je preko lica maramu ili se
zaklanjao rukavom, kao da se štiti od mraza.16 Eto kakvi su ljudi
uzdrmali državu!

Kar je u međuvremenu stigao na granicu Orenburške gubernije.
Kazanjski gubernator uspeo je da do njegovog dolaska sakupi
nekoliko stotina garnizonskih, penzionisanih i naseljenih vojnika, te
da ih rasporedi delom oko Kičujevskog šanca, delom duž reke
Čeremšana, na pola puta između Kičujeva i Stavropolja. Na Volgi je

28

bilo tridesetak redova sa jednim oficirom radi hvatanja razbojnika:
njima je naređeno da prate kretanje buntovnika. Brant je pisao
u Moskvu generalu knezu Volkonskom tražeći od njega vojsku. Ali
moskovski garnizon bio je već sav angažovan za mobilizaciju regruta,
a Tomski puk, koji se nalazio u Moskvi, držao je stražu na
branama koje su postavljene 1771. godine za vreme kuge koja je tada
vladala. Knez Volkonski mogao je da odvoji samo trista redova sa
jednim topom, i istog časa poslao ih u Kazanj.

Kar je naredio simbirskom komandantu pukovniku Černiševu,
koji se kretao samarskim putem prema Orenburgu, da što je moguće
pre zauzeme Tatiščevu. Nameravao je da General-major a Frejmana,
koji se nalazio u Kalugi radi prijema regruta, odmah po dolasku
pošalje u pomoć Černiševu. Kar nije sumnjao u uspeh. »Brinem
samo«, pisao je grofu Z. G. Černiševu, »da se ovi razbojnici, kad
saznaju o približavanju odreda, ne daju u bekstvo i da se na rasture
po onim mestima odakle su i došli.« Zbog zime i nedostatka konjice,
on je predviđao teškoće samo u gonjenju Pugačova.

Početkom novembra, ne dočekavši ni artiljeriju, ni sto sedamdeset
grenadira koji su mu poslati iz Simbirska, ni naoružane Baškirce i
Meščerjake, poslate iz Ufe, Kar je naredio pokret. Uz put, na sto
vrsta od Orenburga, doznao je da se pod Orenburg vraća razbojnik
Hlopuša, koga je Pugačov poslao da nabavi topove, što je ovaj i učinio
u Ovzjano-petrovskoj17 tvornici, pobunivši tamošnje seljake i
okolne Baškirce. Kar je požurio da mu preseče put i 7. novembra
poslao je majora šiškina sa četiri stotine redova i dva topa u selo
Juzejevu,18 a on je s generalom Frejmanom i majorom F. Varnstedom,
koji su upravo stigli iz Kaluge, izjahao iz Sarmanajeva. Pod samom
Juzejevom šiškina je dočekalo šest stotina buntovnika. Tatari i
naoružani seljaci koji su bili sa njim smesta su se predali, šiškin je ipak
sa nekoliko plotuna rasturio ovu gomilu. Zauzeo je selo, gde su Kar i
Frejman potom stigli u četiri časa posle ponoći. Vojska je bila tako
umorna da je bilo nemoguće isturiti čak ni konjičke patrole. Generali
su odlučili da čekaju svitanje pa da napadnu buntovnike; u zoru su
ugledali pred sobom istu onu gomilu. Buntovnicima su predali carski
manifest; oni su ga primili, ali su otišli psujući, govoreći da su njihovi
manifesti ispravniji, pa su počeli da pucaju iz svoga topa. Rasturili su
ih opet... Za to vreme Kar je začuo u pozadini četiri daleka topovska

29

pucnja. Uplašio se i žurno počeo da odstupa smatrajući da je odsečen
od Kazanja. Više od dve hiljade buntovnika navalilo je sa svih strana
otvorivši vatru iz devet oruđa. Predvodio ih je Pugačov lično.
Hlopuša je uspeo da se sjedini s njim. Rasuvši se po poljima na
rastojanju topovskog dometa, oni su bili izvan svake opasnosti.
Karova konjica bila je premorena i malobrojna. Buntovnici, koji su
imali dobre konje, udaljavali su se prilikom nastupanja pešadije, vešto
prebacujući svoje topove s jednog brda na drugo, i tako sedamnaest
vrsta pratili Kara u odstupanju. On je čitavih osam časova tukao
iz svojih pet topova odbijajući napade, ostavio svoju komoru i izgubio
(ako je verovati njegovom izveštaju) ne više od sto dvadeset ljudi,
ubijenih, ranjenih i nestalih. Baškiraca, koji su očekivani iz Ufe, nije
bilo; nalazeći se nedaleko, pod komandom kneza Urakova, pobegli
su čuvši paljbu. Vojnici, većinom prestareli ili regruti, jako su gunđali
i bili gotovi da se predaju; mladi oficiri, koji još nisu bili u vatri, nisu
umeli da ih obodre. Grenadiri, otpravljeni na teretnim kolima iz
Simbirska sa poručnikom Kartašovom, putovali su s takvim nehatom
da im čak ni puške nisu bile napunjene i svaki je spavao u svojim
sankama. Oni su se predali pri prva četiri pucnja, koje je Kar izjutra
čuo iz sela Juzejeve.

Kar je odjednom izgubio samopouzdanje. U izveštaju o svome
porazu on je predstavio Vojnoj kolegiji da za uništenje Pugačova nisu
dovoljni slabi odredi, nego čitavi pukovi, pouzdana konjica i snažna
artiljerija. Smesta je poslao naređenje pukovniku Černiševu da ne
izlazi iz Perevolocke, već da se u njoj utvrdi u očekivanju daljih
zapovesti. Ali kurir više nije mogao da stigne na vreme Černiševu.

Černišev je 11. novembra napustio Perevolocku i 13. noću stigao u
černorečensku. Tu je od dvojice ileckih kozaka, koje je doveo
sakmarski ataman, saznao da je Kar razbijen i da je zarobljeno
sto sedamdeset grenadira. U istinitost poslednje vesti Černišev nije
mogao sumnjati: grenadire je on lično otpravio iz Sibirska, gde su se
nalazili za vreme regrutacije. Nije znao za šta da se odluči: da li
da odstupi prema Perevolockoj ili da žuri prema Orenburgu, kuda je
uoči toga dana poslao vest o svome dolasku. U to vreme javili su mu
se pet kozaka i jedan vojnik, koji su, kako su ga uveravali, pobegli iz
Pugačovljeve vojske. Među njima se nalazio kozački satnik i deputat19
Padurov. On je uverio Černiševa u svoju odanost, pokazujući kao

30

dokaz svoju deputatsku medalju, i savetovao mu da smesta
ide prema Orenburgu nudeći se da ga provede bezbednim putem.
Černišev mu je poverovao i istog časa, bez lupe doboša, izmarširao iz
Černo-rečenske. Padurov ga je vodio po šumama, uveravajući ga da
su Pugačovljeve predstraže daleko i da će, ukoliko ga u zoru i
ugledaju, opasnost već minuti i nesmetano će uspeti da uđe u
Orenburg. Ujutro je Černišev došao do Sakmare i na prirodnoj granici
reke Majaka, pet vrsta od Orenburga, počeo da se prebacuje
preko leda. Imao je hiljadu pet stotina vojnika i kozaka, pet stotina
Kalmika i dvanaest topova. Kapetan Ruževski prebacio se prvi sa
artiljerijom i lakom vojskom; on je, povevši sa sobom tri kozaka,
odmah otišao u Orenburg i javio gubernatoru o dolasku Černiševa.
Istovremeno su u Orenburgu začuli topovsku paljbu, koja je posle
četvrt časa utihnula.. . Malo kasnije Rejnsdorp je dobio vest da je
čitav Černiševljev odred zarobljen i da se sprovodi u Pugačovljev
logor.

Černiševa je obmanuo Padurov, koji ga je doveo pravo Pugačovu
u ruke. Buntovnici su se iznenada bacili na njega i zarobili artiljeriju.
Kozaci i Kalmici su izdali. Pešadija, izmorena mrazom, glađu
i noćnim maršem, nije se mogla suprotstaviti. Sve je bilo zarobljeno.
Pugačov je obesio Černiševa, trideset šest oficira, jednu
zastavnikovicu i kalmičkog pukovnika,20 koji je ostao veran svome
nesrećnom komandantu. Istovremeno je brigadir Korf ušao
u Orenburg sa dve hiljade četiri stotine vojnika i dvadeset oruđa.
Pugačov je napao i njega, ali su ga odbili gradski kozaci. Orenburška
komanda bila je izbezumljena od užasa. Rejnsdorp, koji nije
pružio nikakvu pomoć odredu nesrećnog Černiševa, namislio je da
14. novembra izvrši snažan ispad. Sva vojska koja se nalazila u gradu
(uključujući i odred koji je upravo stigao) bila je izvedena u polje pod
zapovedništvom glavnokomandujućeg. Verni svome sistemu,
buntovnici su se borili izdaleka u rasutom poretku, neprestano
otvarajući vatru iz mnogobrojnih oruđa. Iznurena, gradska konjica
nije mogla imati nikakve nade na uspeh. Valenštern je bio
prinuđen da formira kare i odstupi, izgubivši trideset dva čoveka.21
Istog dana, jak Pugačovljev odred presreo je majora Vamsteda, koga
je Kar poslao na Novomoskovski drum, odakle je žurno odstupio
izgubivši oko dve stotine ljudi.

31

Dobivši izveštaj o zarobljavanju Černiševa, Kar je potpuno klonuo
duhom i počeo da razmišlja ne o pobedi nad prezrenim buntovnikom,
već o sopstvenoj bezbednosti. On je o svemu izvestio Vojnu
kolegiju, samovoljno se odrekao zapovedništva, izgovarajući
se bolešću, dao nekoliko pametnih saveta u vezi sa načinom
dejstvovanja protiv Pugačova i, ostavivši svoju vojsku u nadležnost
Frejmanu, otputovao u Moskvu, gde je njegova pojava izazvala opšte
nezadovoljstvo. Carica je strogim ukazom naredila da se otpusti iz
službe. Od tada je živeo u svome selu, gde je i umro u početku
vladavine cara Aleksandra.

Carica je uvidela da je neophodno preduzeti energične mere protiv
rastućeg zla. Tražila je pouzdanog vojskovođu koji bi zamenio
odbeglog Kara i izabrala generala Bibikova. — Aleksandar Iljič
Bibikov spada u red najznamenitijih ličnosti Katarinine epohe, tako
bogate znamenitim ljudima. Već u mladim godinama uspelo mu je da
se istakne na ratnom poprištu i u mirnodopskom životu. Služio je
časno u sedmogodišnjem ratu i obratio na sebe pažnju Fridriha
Velikog. Poveravane su mu važne dužnosti: 1763. godine poslat je u
Kazanj radi umirenja pobunjenih tvorničkih seljaka. Čvrstinom i
mudrom blagošću ubrzo je uspostavio red. Godine 1766, kada je
sastavljena Komisija za novo uređenje, on je predsedavao na izborima
u Kostromi; bio je izabran za deputata i zatim imenovan za
predvodnika čitavog skupa. Godine 1771. imenovan je, umesto
generallajtnanta Vejmarna, za glavnokomandujućeg u Poljskoj, gde je
za kratko vreme uspeo ne samo da sredi situaciju već i da osvoji
ljubav i poverenje pobeđenih.

U vreme o kome je ovde reč Bibikov se nalazio u Petrogradu. Tek
što je predao vrhovno zapovedništvo nad osvojenom Poljskom
generallajtnantu Romanijusu, spremao se da putuje u Tursku, na
službu kod grofa Rumjancova. Bibikova je carica hladno primila, iako
mu je do tada uvek bila blagonaklona. Možda je bila nezadovoljna
neskromnim recima koje je izrekao u ljutini; jer, usrdan na poslu i
dušom odan carici, Bibikov je bio žestok i smeo u svojim sudovima.
Ali Katarina je umela da vlada svojim predubeđenjima. Prišla mu je
na dvorskom balu sa nekadašnjim nežnim osmehom i u srdačnom
razgovoru saopštila mu njegovo novo naimenovanje. Bibikov je
odgovorio da je sebe posvetio služenju domovini, navodeći reči

32

prostonarodne pesme, koje su se odnosile na njegov položaj:
Sarafane moj, dragi sarafane,
Svuda, sarafane, dobro pašeš,
Ako treba, sarafane, i pod klupom ležiš.
On je bezuslovno prihvatio tešku dužnost i 9. decembra napustio

Petrograd.
Došavši u Moskvu, Bibikov je zatekao staru prestonicu u strahu i

čamotinji. Građani, nedavno svedoci pobune i kuge, strepeli su u
očekivanju nove nevolje. Mnogi plemići pobegli su u Moskvu
iz gubernija koje je Pugačov već razorio ili ugrozio bunom. Sluge, koje
su doveli sa sobom, širile su po trgovima vesti o slobodi i istrebljenju
gospode. Mno gobrojna moskovska rulja, pijančeći i skitajući ulicama,
sa neskrivenim nestrpljenjem iščekivala je Pugačova. Građani su
dočekali Bibikova sa uzbuđenjem, koje je pokazivalo u kakvoj su se
opasnosti nalazili. Napustio je Moskvu hitajući da opravda njene
nade.

33

34

35

GLAVA ČETVRTA

Akcije buntovnika. — Major Zajev. — Zauzeće Iljinske tvrđave. — Smrt
Kameškova i Voronova. — Stanje u Orenburgu. — Opsada Jaićkog gradića.
— Boj pod Berdom.— Bibikov u Kazanju. — Katarina II, kazanjska
spahinica.— Evropsko mnenje. — Volter. — Ukaz o domu i
porodici Pugačova.

Poraz Kara i Frejmana, pogibija Černiševa i neuspešni ispadi
Valenšterna i Korfa povećali su smelost i samopouzdanje buntovnika.
Oni su se razleteli na sve strane, rušiću naselja, gradove, buneći
narod, i nigde nisu nailazili na otpor. Tornov, sa šest stotina ljudi,
pobunio je i opljačkao čitavu nagajbacku oblast. Čika je, međutim,
stigao pod Ufu sa odredom od deset hiljada ljudi i opseo je krajem
novembra. Grad nije imao utvrde slične orenburškim; ipak
su komandant Mjasojedov i plemići koji su tu našli utočište odlučili
da se brane. Čika se nije odvažio na jači napad, pa se zaustavio u selu
Česnokovki, deset vrsta od Ufe, pobunio okolna sela, većinom
baškirska, i odsekao grad od svake komunikacije. Uljanov, Davidov i
Bjeloborodov dejstvovali su između Ufe i Kazanja. U međuvremenu
je Pugačov poslao Hlopušu sa pet stotina ljudi i šest topova da
zauzmu Iljinsku i VerhnjeOzernu tvrđavu, istočno od Orenburga. Da
bi zaštitio ovu stranu, sibirski gubernator čičerin poslao je
generallajtanta Dekalonga i General-major a Stanislavskog.1 Prvi je
štitio sibirske granice; drugi se nalazio u Orskoj tvrđavi2
dejstvujući neodlučno, gubeći prisustvo duha pri najmanjoj opasnosti
i pod različitim izgovorima odbijajući da izvrši svoju dužnost.

Hlopuša je zauzeo Iljinsku, pri ulasku u tvrđavu zaklao
komandanta, poručnika Lopatina; ali je poštedeo oficire i čak nije
razorio tvrđavu. Krenuo je zatim na VerhnjeOzernu. Komandant,
potpukovnik Demarin, odbio je njegov napad. Saznavši to, Pugačov
je lično požurio u pomoć Hlopuši i, sjedinivši se s njim 26. novembra
izjutra, istog časa napao tvrđavu. Celog dana paljba se nije stišavala.
Nekoliko puta buntovnici su, žureći se, jurišali na koplja, ali su uvek
bili odbačeni. Uveče je Pugačov odstupio u baškirsko selo, dvanaest
vrsta od VerhnjeOzerne. Tu je doznao da Sibirskom linijom idu
prema Iljinskoj tri čete, koje je poslao general-major Stanislavski.

36

Pošao je da im preseče put.
Major Zajev, koji je zapovedao ovim odredom, uspeo je ipak da

zauzme Iljinsku (27. novembra). Tvrđava koju je Hlopuša napustio
nije bila spaljena. Žitelji nisu bili odvedeni. Među njima je bilo
nekoliko zarobljenih konfederatista. Bedemi i pojedine kuće bili su
oštećeni. Vojska je sva odvedena u ropstvo, izuzev jednog narednika
i ranjenog oficira. Ambar je bio otvoren. Gomile brašna i dvopeka
ležale su u dvorištu. Jedan top stajao je napušten u vratnicama. Zajev
je ubrzo izdao nekoliko naredbi, postavio je na tri bastiona tri topa
koje je imao u svom odredu (za četvrti je nedostajao); organizovao je
straže i patrole i stao da čeka neprijatelja.

Sutradan u sumrak Pugačov se pojavio pred tvrđavom. Buntovnici
su se približili i, krstareći uokolo, vikali stražarima: »Ne pucajte i
izlazite napolje: ovde je car.« Na njih su ispalili top. Đule je ubilo
jednog konja. Buntovnici su se sakrili i posle jednog časa pojavili se
iza brda jašući u rasutom poretku pod vodstvom samog Pugačova.
Razjurili su ih topovima. Vojnici i zarobljeni Poljaci (naročito ovi
poslednji) sa žarom su molili da im se dozvoli ispad; ali Zajev nije
pristao bojeći se njihove izdaje. »Ostanite ovde i branite se«, rekao mi
je, »a ja od generala nemam dozvolu za ispad iz tvrđave.«

Pugačov je 29. novembra opet prišao blizu, vozeći dva topa na
saonicama i pred njima gurajući nekoliko stogova sena. Udario je na
bastion na kome nije bilo topa. Zajev je požurio da tamo postavi dva;
ali pre no što je uspeo da ih prebaci, buntovnici su đuladima razbili
drveni bastion, jurnuli i rasturili ga i sa uobičajenim urlikom prodrli
u tvrđavu. Vojnici su se pomeli i razbežali. Zajev, gotovo svi oficiri i
dvesta redova ubijeni su. Ostale su poterali u obližnje tatarsko selo.
Zarobljene vojnike doveli su pred napunjene topove. Pugačov u
crvenoj kozačkoj odori dojahao je u pratnji Hlopuše. Kad se
pojavio, vojnici su bačeni na kolena. On im je rekao: »Pomilovao vas
bog i ja, vaš car Petar III, imperator. Ustanite!« Zatim je zapovedio da
se top okrene i ispali u stepu. Predstavili su mu kapetana Kameškova
i zastavnika Voronova. Istorija mora sačuvati od zaborava ova čestita
imena. »Zašto ste vi išli protiv mene, protiv svoga cara?« upitao je
pobedilac. »Ti nam nisi car«, odgovorili su zarobljenici; »kod nas, u
Rusiji, carica je imperatorka Katarina Aleksejevna i gospodar je
carević Pavle Petrovič, a ti si lopov i samozvanac.« Njih su smesta

37

obesili. — Zatim su priveli kapetana Bašarina. Pugačov je bez reči
hteo i njega da obesi. Ali zarobljeni vojnici počeli su da mole za njega.
»Kad je bio prema vama dobar«, rekao je samozvanac, »ja ću ga
pomilovati.« Naredio je da i njega, kao i vojnike, ostrižu na kozački
način, a ranjenike da odvezu u tvrđavu. Kozake iz odreda buntovnici
su primili kao drugove. Na pitanje zašto nisu odmah prešli na stranu
opsađivača, odgovorili su da su se bojali vojnika.

Od Iljinske Pugačov je opet krenuo na VerhnjeOzernu. Hteo je
neizostavno da je zauzme, utoliko pre što se u noj nalazila žena
brigadira Korfa. Pretio je da će je obesiti, gnevan na njenog muža koji
je mislio da ga obmane lažnim pregovorima.3

On je 30. novembra ponovo opkolio tvrđavu i ceo dan pucao na
nju iz topova pokušavajući da je zauzme na juriš čas s jedne, čas s
druge strane. Da bi obodrio svoje, Demarin je celog dana stajao na
bedemu, lično puneći top. Pugačov je odstupio i hteo da ide protiv
Stanislavskog, ali, pošto mu je u ruke pala orenburška pošta,
predomislio se i vratio u Berdsko selo.

Za vreme njegovog odsustva Rejnsdorp je hteo da učini ispad, i 30-
og u noći vojska je izašla iz grada; međutim, iznureni glađu, konji su
padali i izdisali pod teretom artiljerije, a nekoliko kozaka je
pobeglo. Valenštern je bio prinuđen da se vrati.

U Orenburgu je počeo da se oseća nedostatak namirnica.
Rejnsdorp ih je tražio od Dekalonga i Stanislavskog. Obojica su se
izgovarali. On je svakog trena očekivao dolazak nove vojske, a nije
imao o njoj nikakvih vesti, pošto je bio sa svih strana odsečen, osim
Sibira i kirgisko-kajsackih stepa. Da bi uhvatio »jezik,« slao je katkad
po hiljadu ljudi, i to često bez uspeha. Namislio je, po savetu
Timaševa, da razmesti kljuse oko bedema i lovi buntovnike
kao vukove kad noću prolaze blizu grada. I sami opsađeni smejali su
se ovom ratnom lukavstvu iako im nije bilo do smeha; a Padurov je u
jednom svome pismu otrovno peckao gubernatora zbog ove
neuspele izmišljotine, proričući mu propast i podsmešljivo savetujući
da se pokori samozvancu.4

Jaički gradić, prvo gnezdo bune, dugo je mirovao u pokornosti,
zastrašen Simonovljevom vojskom. Najzad, česti dodiri s
buntovnicima i lažni glasovi o padu Orenburga obodrili su
Pugačovljeve privrženike. Kozaci koje je Simonov slao iz grada da

38

čuvaju stražu ili hvataju huškače, poslane iz Berdskog sela, počeli su
javno da pokazuju neposlušnost, da oslobađajaju uhvaćene
buntovnike, da vezuju verne starešine i beže u tabor samozvanca.
Proneo se glas o približavanju buntovničkog odreda. U noći
između 29. i 30. decembra vodnik Mostovščikov nastupio je protiv
njega. Posle nekoliko časova trojica njegovih kozaka dojahali su u
tvrđavu i objavili da su Mostovščikova, na sedam vrsta od grada,
opkolile i uhvatile mnogobrojne gomile buntovnika. Pometnja
u gradu bila je velika. Simonov se uplašio; na sreću, u tvrđavi se
nalazio kapetan Krilov, čovek odlučan i mudar. On je u prvom
trenutku haosa preuzeo komandu nad garnizonom i izdao nužne
naredbe. Dne 31. decembra odred buntovnika, pod
komandom Tolkačeva, ušao je u grad. Žitelji su ga
dočekali oduševljeno i odmah, naoružavajući se bilo čime, spojili se s
njim, bacili se na tvrđavu iz svih sokaka, zaposeli visoke kuće i počeli
da pucaju sa prozora. Jedan svedok kaže da su pucnji odjekivali kao
bubnjanje iz desetine doboša. U tvrđavi nisu padali samo istureni
ljudi već i oni koji su se na trenutak pomolili iz svojih zaklona. —
Buntovnici, bezbedni na desetine sežanja od tvrđave, i većinom lovci,
pogađali su čak u pukotine iz kojih su gađali opsađeni. Simonov i
Krilov hteli su da zapale najbliže kuće. Ali bombe su padale u sneg i
gasile se, ili su odmah bile polivene. Nijedna kuća se nije zapalila. Na
kraju su tri redova pokušala da potpale najbližu zgradu, što im je
pošlo za rukom. Požar se brzo raširio. Buntovnici su istrčali; iz
tvrđave su počeli da pucaju na njih iz topova; oni su se udaljili
odnoseći ubijene i ranjene. Pred veće je okruženi garnizon
učinio ispad i uspeo da zapali još nekoliko kuća.

U tvrđavi je bilo oko hiljadu garnizonskih vojnika i posluge,
dovoljna količina baruta, ali malo namirnica. Buntovnici su opkolili
tvrđavu, zakrčili brvnima nagoreli trg, ulice i sokake koji su vodili
k njemu, iza barikada postavili šesnaestak baterija, u kućama
izloženim paljbi načinili dvostruke zidove, zasipajući međuprostor
zemljom, i počeli da kopaju lagume. Opsađeni su nastojali samo da
udalje neprijatelja čisteći trg i napadajući utvrđene kuće. Ovi opasni
izlasci obavljani su svakodnevno, katkad dvaput dnevno, i uvek sa
uspehom: vojnici su bili ostrvljeni, a posluga nije mogla očekivati
milosti od buntovnika.

39

Položaj Orenburga postao je užasan. Građanima je oduzeto brašno
i krupa, i počeli su im dođeljivati sledovanje. Konje su već odavno
hranili suvim lišćem. Većina ih je uginula i bila upotrebljena za hranu.
Glad je rasla. Vreća brašna prodavana je (i to ispod ruke) za dvadeset
pet rubalja. Po predlogu Ričkova (akademika, koji se u to vreme
nalazio u Orenburgu) počeli su da peku volovske i konjske kože i,
sitno iscekane, mešaju sa hlebom. Pojavile su se bolesti. Gunđanje je
postajalo sve jače. Bojali su se pobune.

U ovoj stisci Rejnsdorp je odlučio da još jednom oružjem okuša
sreću, pa je 13. januara sva vojska koja se nalazila u Orenburgu
istupila iz grada u tri kolone pod komandom Valenšterna, Korfa i
Naumova. Ali tmina zimskog jutra, dubina snega i iznurenost konja
smetale su složnom sadejstvu vojski. Naumov je prvi stigao na
određeno mesto. Buntovnici su ga videli i uspeli da se rasporede.
Valenšterna, koji je trebalo da zauzme visove kraj puta iz Berde u
Kargale, preduhitrili su. Korfa su dočekali jakom topovskom vatrom;
gomile buntovnika počele su da zalaze u pozadinu obeju kolona.
Kozaci, ostavljeni u rezervi, pobegli su otuda i, dojurivši
do Valenšternove kolone, izazvali opštu pometnju. Rejnsdorp se
našao između tri vatre: vojnici su mu bežali; Valenštern odstupio;
Korf krenuo za njim; Naumov, koji je u početku prilično uspešno
dejstvovao, bojeći se da ne bude odsečen, bacio se za njima. Čitava
vojska bežala je u neredu do samog Orenburga, izgubivši oko četiri
stotine ubijenih i ranjenih i ostavivši petnaest oruđa u rukama
razbojnika. Posle ovog neuspeha Rejnsdorp se više nije usuđivao da
nastupa, već je pod zaštitom zidina i topova očekivao svoje
oslobođenje.

Bibikov je stigao u Kazanj 25. decembra. U gradu nije našao ni
gubernatora ni glavne činovnike. Mnogi plemići i trgovci pobegli su
u gubemije koje su još bile bezbedne. Brant je bio u Kozmodemjansku.
Dolazak Bibikova oživeo je utučeni grad; žitelji koji su ga napustili
počeli su da se vraćaju. Dne 1. januara 1774. godine, posle molepstvija
i besede koju je izgovorio kazanjski arhijerej Venijamin, Bibikov je
okupio velmože i održao im mudar i snažan govor prikazavši
postojeću nevolju i vladina nastojanja da se ona spreči, i obrativši se
staležu koji je zajedno sa vladom bio osuđen na smrt u buni, zatražio
saradnju, pozivajući se na njegovu odanost domovini i vernost

40

prestolu. Taj govor proizveo je dubok utisak. Skup je na licu mesta
odlučio da o svom trošku formira i naoruža konjicu dajući na dvesta
duša jednog regruta. General-major Larionov, Bibikovljev rođak,
izabran je za zapovednika legiona. Simbirsko, svijaško i penzensko
plemstvo sledilo je ovaj primer: formirana su još dva konjička odreda
i poverena zapovedništvu majora Glatkova i Čemesova i kapetana
Matjunina. Kazanjski magistrat takođe je naoružao o svom trošku
jedan eskadron husara.

Carica je izrazila kazanjskom plemstvu vladarsku zahvalnost,
milost i pokroviteljstvo, i u posebnom pismu Bibikovu, imenujući
sebe kazanjskom spahinicom, najavila da će učestvovati u merama
koje su preduzete zajedničkim snagama. U ime plemstva odgovorio
joj je velmoža Makarov rečima koje je sačinio gardijski potporučnik
Deržavin, koji se tada nalazio uz glavnokomandujućeg.5

Da bi obodrio građane i potčinjene u svojoj okolini, Bibikov se
pravio ravnodušan i veseo; međutim, razdirali su ga nespokojstvo,
ljutnja i nestrpljivost. U pismima grofu Černiševu, Fonvizinu i svojim
rođacima on živo prikazuje teškoću svoga položaja. Tako je 30.
decembra pisao ženi: »Sudeći po svim okolnostima, naša situacija
ovde veoma je loša, tako da to ne mogu ni opisati sve i da hoću;
odjednom sam se obreo u mnogo gorem stanju i brizi nego ono
u početku u Poljskoj. Pišem dan i noć ne ispuštajući pero iz ruku;
činim sve moguće i molim boga za pomoć. Jedino on može pomoći
svojom milošću. Istina, malo smo okasnili. Moja vojska počela je da
pristiže juče; stigao je bataljon grenadira i dva eskadrona husara, što
sam poštom naredio da dođu. Ali za uništenje zaraze to je veoma
malo, a zlo je takvo da podseća (sećaš se) na petrogradski požar,
kada je odjednom planulo na raznim mestima i kada je bilo teško stići
svuda. Uza sve to, uzdajući se u boga, činiću sve što bude u mojoj
moći. Siromah starac gubernator Brant tako je izmučen da se
jedva vuče. Odgovaraće pred bogom za prolivenu krv i pogibiju
mnoštva nevinih ljudi vinovnik svega ovoga, koji je brzopleto ostavio
vojsku na cedilu. Uostalom, ja sam zdrav, samo nemam volje ni da
pijem ni da jedem, a slatkiše ne mogu ni da zamislim. Veliko,
preužasno zlo. Baćušku, milostivog gospodara, molim za roditeljske
molitve, a prečasnu6 Jevpraksiju često pominjem. Oh! Zlo.«

41

I doista, situacija je bila užasna. Sveopšti nemir među Baškircima,
Kalmicima i drugim narodima, rasejanim po tamošnjem kraju,
odasvud je presekao vezu. Vojska je bila malobrojna i nepouzdana.
Komandanti su napuštali svoja mesta i bežali čim bi ugledali Baškirca
s lukom ili seljaka s toljagom.7 Zima je komplikovala teškoće. Stepe su
bile pokrivene dubokim snegom.8 Bilo je nemoguće kretati se, nije se
mogao obezbediti ne samo hleb već ni ogrev.9 Naselja su bila pusta,
glavni gradovi pod opsadom, druge su zauzele buntovničke bande,
tvornice opljačkane i spaljene, rulja se svuda bunila i činila zlodela.
Vojska, poslata iz svih krajeva države, kretala se sporo. Zlo, kome
ništa nije stajalo na putu, razlivalo se brzo i široko. Od Ileckog gradića
do Gurjeva hajdukovali su jaički kozaci. Kazanjska, Nižegorodska i
Astrahanska10 gubernija bile su pune razbojničkih družina; plamen je
mogao da prodre i u sam Sibir; u Permi su počinjali nemiri;
Jekaterinburg je bio u opasnosti. Kirgiz-Kajsaci, koristeći se
odsutnošću vojske, počeli su da prelaze preko otvorene granice,
pljačkali salaše, terali stoku, gonili stanovništvo u ropstvo.11
Zakubanski narodi su se uznemirili, podstaknuti od Turske; čak su i
neke evropske države nameravale da iskoriste težak položaj u kome
se nalazila tadašnja Rusija.12

Vinovnik ovog užasnog meteža privlačio je opštu pažnju. U Evropi
su smatrali Pugačova za oruđe turske politike. Volter, tadašnji
predstavnik vladajućeg mnenja, pisao je Katarini: C’est apparemment
le chevalier de Tott qui a fait jouer cette farce, mais nous ne sommes
plus au temps des Demetrius, et telle piece de theatre qui reussissait
ii y a deux cents ans est sifflee aujourd’hui. Ljuteći se na
evropske spletke, carica je odgovorila Volteru sa izvesnom
netrpeljivošću: Monsieur, les gazettes seules font beaucoup de bruit
du brigand Pougatschef lequel n’est en relation directe, ni indirecte
avec mr de Tott. Je fais autant de cas des canons fondus par l’un
que des entreprises de l’autre. Mr de Pougatschef et mr de Tott ont
cependant ćela de commun, que le premier file tous les jours sa corde
de chanvre et que le second s’expose a chaque instant au cordon
de soie.13

Bez obzira na prezir prema razbojniku, carica nije propuštala
nijedno sredstvo da urazumi zaslepljenu gomilu. Na sve strane bili su
razaslati manifesti; obećano je deset hiljada rubalja za hvatanje

42

samozvanca. Naročito su se plašili da se Jaik ne poveže s Donom.
Ataman Jefremov bio je smenjen, a na njegovo mesto izabran Semjon
Sulin. U Čerkask je poslata zapovest da se spale dom i imanje
Pugačova, a njegova porodica da se, zdrava i čitava, otpremi u Kazanj,
radi izobličavanja samozvanca u slučaju da bude uhvaćen. Donske
vlasti su precizno izvršile slovo najvišeg ukaza: Pugačovljev dom, koji
se nalazio u Zimovejskoj stanici, godinu dana pre toga prodala je
njegova žena pošto je zapala u krajnju bedu; bio je već rasturen i
prenesen na tuđe imanje. Kuću su prevezli na ranije mesto i u
prisustvu sveštenstva i čitave stanice spalili je. Dželati su razvejali
pepeo na vetru, dvorište su prekopali i ogradili, ostavljajući ga na
vjeki vjekov zapušteno, kao prokleto mesto. Vlasti su, u ime svih
zimovejskih kozaka, molile za dozvolu da svoju stanicu premeste na
drugo mesto, makar i manje pogodno. Carica nije pristala na tako
ubitačan dokaz usrdnosti, pa je samo prekrstila Zimovejsku stanicu u
Potjomkinsku, pokrivši mračne uspomene o buntovniku slavom
novog imena, odanog njoj i domovini. Pugačovljeva žena, sin i dve
kćeri (sve troje maloletni) poslati su u Kazanj, kuda je upućen i njegov
rođeni brat, koji je služio kao kozak u Drugoj armiji. U međuvremenu
dobijeni su sledeći podrobni podaci o zločincu koji je uzdrmao
državu.14

Jemeljan Pugačov, kozak Zimovejske stanice, bio je sin Ivana
Mihajlova, koji je odavno umro. Star četrdeset godina, srednjeg rasta,
tamnoput i koščat; kosu je imao smeđu, bradu crnu, neveliku i
klinastu. Gornji zub mu je izbijen još u detinjstvu, u tuči. Na levoj
slepoočnici imao je belu mrlju, a s obe strane grudi ožiljke koji su mu
ostali posle takozvane crne bolesti.15 Bio je nepismen i krstio se na
raskolnički način. Pre desetak godina oženio se kozakinjom Sofijom
Nedjužinom, sa kojom je imao petoro dece. Godine 1770. bio je na
službi u Drugoj armiji, učestvovao u zauzeću Bendera i posle godinu
dana otpušten na Don zbog bolesti. Putovao je u Čerkask radi lečenja.
Po njegovom povratku u zavičaj, zimovejski ataman pitao ga je, na
seoskom zboru, odakle je uzeo konja mrkova na kome je dojahao
kući? Pugačov je odgovorio da ga je kupio u Taganrogu; ali kozaci,
znajući njegov sumnjiv život, nisu mu poverovali, nego su ga uputili
da donese pismenu potvrdu o tome. Pugačov je otputovao. U
međuvremenu se saznalo da je podgovarao neke kozake, naseljene

43

pod Taganrogom, da beže na Kuban. Odlučeno je da Pugačova
predaju vladi. Vrativši se u decembru, skrivao se na svome salašu,
gde je i bio uhvaćen; ali uspeo je da pobegne; lutao je tri
meseca neznano kuda; najzad, na veliki post, došao je jedne večeri
kradom svojoj kući i pokucao na prozor. Žena ga je pustila i obavestila
kozake. Pugačov je ponovo uhvaćen i pod stražom otpravljen
policijskom komesaru Makarovu, u Nižnju Čirsku stanicu, a otuda u
Čerkask. Uz put je opet pobegao i otada se više nije pojavljivao na
Donu. Po iskazu samog Pugačova, koji je krajem 1772. godine
priveden u Dvorsku kancelariju, bilo je izvesno da se on posle
svoga bekstva skrivao s one strane poljske granice, u raskolničkom
selu Vetki; zatim je dobio pasoš u Dobrijanskoj karauli, predstavivši
se kao povratnik iz Poljske, i probijao se prema Jaiku živeći od
milostinje. — Svi ovi podaci su obnarodovani; u međuvremenu,
vlada je zabranila narodu da govori o Pugačovu, čije je ime
uzbuđivalo rulju. Ova privremena policijska mera imala je snagu
zakona sve do uzvišenja na presto pokojnog cara, kada je dozvoljeno
da se piše i štampa o Pugačovu.16 I danas ostareli svedoci tadašnjeg
meteža nerado odgovaraju na pitanja radoznalih.

44

GLAVA PETA

Akcija Bibikova. — Prvi uspesi. — Zauzeće Samare i Zainska. —
Deržavin. — Mihelson. — Nastavak opsade Jaičkog gradića. —
Pugačovljeva svadba. —Razaranje llecke Zaščite. — Smrt Lisova. — Boj pod
Tatiščevom. — Pogubljenje Hlopuse. — Oslobođenje Orenburga. —
Pugačov po drugi put razbijen. — Boj kod Česnokova. — Oslobođenje Ufe i
Jaičkog gradića. — Smrt Bibikova.

Najzad, vojska koja je sa svih strana poslata protiv Pugačova
počela je da se približava mestu svoga opredeljenja. Bibikov ju je
uputio na Orenburg. General-major knez Galicin, sa svojim
korpusom, trebalo je da preseče Moskovski drum, dejstvujući
od Kazanja do Orenburga. General-major u Mansurovu povereno je
desno krilo radi pokrivanja Samarske linije, kuda su sa svojim
odredima pošli major Mufel i potpukovnik Grinjov. General-major
Larionov poslan je prema Ufi i Jekaterinburgu. Dekalong je štitio Sibir
i imao da uputi majora Gagrina sa jednim poljskim odredom radi
obezbeđenja Kungura. U Malikovku je upućen gardijski poručnik
Deržavin radi forsiranja Volge kod Penze i Saratova. Uspeh
je opravdao ovakvu akciju. Bibikov je u početku sumnjao u duh svoje
vojske. U jednom puku (Vladimirskom) pojavili su se Pugačovljevi
privrženici. Zapovednicima gradova kroz koje je puk prolazio
naređeno je da pošalju u krčme preobučene agente. Na taj način
smutljivci su otkriveni i uhvaćeni. Na kraju je Bibikov bio zadovoljan
svojim pukovima. »Moji poslovi, bogu hvala! (pisao je on u februaru)
razvijaju se svakog trenutka sve bolje; vojske se primiču zlikovačkom
gnezdu. Da su mnome zadovoljni (u Petrogradu), vidim iz svih
pisama, samo, mogli bi gusana upitati: ne zebu li mu noge?«

Major Mufel, sa jednim poljskim odredom, približio se 29.
decembra Samari, koju je uoči toga dana zauzela banda buntovnika;
pošto su ga presreli, razbio ih je i gonio do samog grada. Tu su oni
pod okriljem gradskih topova nameravali da pruže otpor. Ali dragoni
su potegli paloše i uleteli u grad sekući i potiskujući begunce. U to
isto vreme, na dve vrste od Samare, pojavili su se stavropoljski
Kalmici,1 koji su išli u pomoć buntovnicima. Ugledavši
konjicu poslatu protiv njih, oni su se razbežali. Grad je očišćen.

45

Pobednik je osvojio šest topova i dvesta zarobljenika. Za Mufelom su
stigli u Samaru potpukovnik Grinjov i General-major Mansurov.
Ovaj poslednji odmah je poslao odred prema Stavropolju
radi umirenja Kalmika; ali oni su se razbežali, a odred se, i ne videvši
ih, vratio u Samaru.
Pukovnik Bibikov, upućen iz Kazanja sa četiri grenadir ske čete i
eskadronom husara kao pojačanje General-major u Frejmanu, koji je
stajao u Bugulmeu bez ikakve akcije, krenuo je na Zainsk, čiji je
sedamdesetogodišnji komandant, kapetan Mertvecov, svečano
dočekao bandu razbojnika predavši im zapovedništvo nad gradom.
Buntovnici su se utvrdili kako su umeli; na pet vrsta od grada Bibikov
je već začuo njihovu topovsku paljbu. Njihove prepreke bile su
polomljene, baterije zauzete, predgrađa osvojena; sve je bežalo.
Dvadeset pet pobunjenih sela bilo je pokoreno. Bibikovu se dnevno
javljalo do četiri hiljade seljaka pokajnika; njima su izdavane
propusnice i svi su puštani kućama.

46

47

Deržavin, koji je zapovedao trima pešadijskim četama, pokorio je
raskolnička sela na obalama Irgiza i horde plemena koja skitaju
između Jaika i Volge.2 Saznavši jednom da se mnoštvo ljudi okupilo
u nekom selu s namerom da služe Pugačovu, on se dovezao sa dva
kozaka pravo na zborno mesto i zahtevao od naroda objašnjenje. Dva
podstrekača istupila su iz gomile, iznela javno svoje namere i obasula
ga grdnjama i pretnjama. Narod je već bio spreman da se ostrvi. Ali
Deržavin je strogo podviknuo i zapovedio svojim kozacima da obese
oba podstrekača. Njegovo naređenje bilo je smesta izvršeno, i zbor se
rasturio.

General-major Larionov, zapovednik plemićkog legiona, poslat
da oslobodi Ufu, nije opravdao opšte poverenje. »Na moju nesreću
(pisao je Bibikov), naturio mi se bratac moj A.L., koji se sam trsio
da komanduje posebnim detašmanom, a sada ga ne mogu pokrenuti
s mesta.« Larionov u Bakalama nije preduzimao ništa. Njegova
nesposobnost primorala je glavnokomandujučeg da na njegovo
mesto pošalje potpukovnika Mihelsona, oficira koji je nekada
na njegove oči bio ranjen istakavši se u ratu protiv konfederatista.

Knez Galicin primio je komandu nad Frejmanovom vojskom. Dne
22. januara prešao je Kamu; 6. februara sjedinio se s njim pukovnik
Bibikov; Mansurov — 10. februara. Vojska je krenula na
Orenburg. Pugačov je saznao da se vojska približava i malo se o tome
brinuo. On se uzdao u izdaju vojnika i nehat zapovednika. »Sami će
nam pasti u ruke«, odgovarao je svojim saučesnicima kada su ga
uporno pozivali da presretnu odrede koji su se približavali. U slučaju
poraza, on je nameravao da bezi i ostavi svoj ološ na milost i nemilost
sudbine. Zato je držao na najboljoj hrani trideset konja, koje je lično
izabrao na takmičenju. Baškirci su podozrevali njegove namere i
roptali. »Ti si nas pobunio«, govorili su, »i hoćeš da nas ostaviš, a nas
će pogubiti, kao što su pogubili naše očeve.« (Pogubljenja iz 1740.
godine još su im bila sveža u sećanju.)3 Jaički kozaci, opet, u slučaju
neuspeha nameravali su da predaju Pugačova vlastima i na taj način
zasluže pomilovanje. Oni su ga čuvali kao taoca. Bibikov je prozreo i
njih i Pugačova, pa je pisao Fonvizinu sledeće znamenite reći:
»Pugačov nije ništa drugo nego strašilo kojim se igraju lopovi, jaički
kozaci: nije Pugačov važan; važno je opšte negodovanje.«4

Pugačov je napustio Orenburg i otišao u Jaički gradić. Njegov

48

dolazak oživeo je aktivnost buntovnika. Dne 20. januara on lično
rukovodi čuvenim jurišem. Noću je bio dignut u vazduh deo bedema
ispod baterije kod Starice (ranije korito Jaika). Buntovnici su u dimu i
sa urlikom jurnuli na tvrđavu, zauzeli rov i, isturajući lestvice,
nastojali da se popnu na bedem, ali su odgurnuti i odbijeni. Svi žitelji,
čak i žene i deca, učestvovali su u boju. Pugačov je stajao u rovu sa
kopljem u ruci, starajući se u početku da lepim rečima podstakne
napadače, kako bi na kraju i sam počeo da bode begunce. Juriš je
trajao devet časova bez prekida, uz neprestanu paljbu i puškaranje.
Najzad je potporučnik Tolstovalov, sa pedeset dobrovoljaca, učinio
ispad, očistio rov i oterao buntovnike pobivši oko četiri stotine ljudi i
izgubivši ne više od petnaest. Pugačov je škrgutao zubima. Zakleo se
da će obesiti ne samo Simonova i Krilova već i svu porodicu ovog
poslednjeg, koji se u to vreme nalazio u Orenburgu. Na taj način bio
je osuđen na smrt i četvorogodišnji dečak, kasnije slavni
Krilov. Pugačov je u Jaičkom gradiću upoznao mladu kozakinju
Ustinju Kuznjecovu i zaljubio se u nju. On ju je zaprosio. Otac i mati
su bili van sebe i odgovorili mu: »Smiluj se, gospodaru! Naša kći nije
kneginja ni kraljica; kako će ona poći za tebe? I kako ćeš se ti ženiti
kad je matuška carica još živa i zdrava?« Pugačov se ipak početkom
februara oženio Ustinjom, imenovao je imperatorkom, odredio joj
dvorske dame i družbenice od jaičkih kozakinja i zahtevao da
na jektenijima spominju posle cara Petra Fjodoroviča i njegovu
suprugu, caricu Ustinju Petrovnu. Popovi nisu pristali, objasnivši da
za to nemaju dozvolu od sinoda. Njihovo odbijanje ogorčilo je
Pugačova, ali nije insistirao na svome zahtevu. Žena mu je ostala u
Jaičkom gradiću, i on je putovao k njoj svake nedelje. Njegovo
prisustvo bilo je uvek obeleženo novim pokušajima zauzimanja
tvrđave. Opsađeni nisu gubili prisustvo duha. Njihova paljba nije
prestajala, ispadi su nastavljeni.

Noću 19. februara dotrčao je iz grada u tvrđavu jedan dečak5 i javio
da je minulog dana završen potkop ispod zvonare, gde je
podmetnuto dvadeset pudi baruta, i da je Pugačov odredio ovaj dan
za napad na tvrđavu. Potkazivanje je izgledalo neverovatno. Simonov
je smatrao da su dečaka naročito poslali kako bi posejao pusti strah.
Opsađeni su izvršili probno kopanje i nisu otkrili nikakve zemljane
radove: dvadeset pudi baruta teško da bi diglo u

49

vazduh šestospratnu, visoku zvonaru. Međutim, pošto je pod njom u
podrumu čuvana sva zaliha baruta (što su mogli znati i buntovnici),
požurili su da je sklone, rasturili su pod od cigala i započeli kopanje
sa svoje strane. Garnizon se pripremio: očekivali su eksploziju i juriš.
Nije prošlo ni dva časa kad je potkop najednom proradio; zvonara se
tiho zaljuljala. Donji deo se razvalio, a gornjih šest spratova su naseli,
zatrpavši nekoliko ljudi koji su se nalazili u blizini. Kamenje se nije
razletelo, već se svalilo u gromadi. Šestorica stražara koji su bili na
samom vrhu pored topa, srušili su se odozgo živi; a jedan od njih, koji
je u to vreme spavao, ne samo da je prošao bez ikakve povrede već se
nije ni probudio. Zvonara je još padala kad su iz tvrđave već zagrmeli
topovi; garnizon, koji je bio pod oružjem, smesta je zauzeo razvaline
zvonare i tamo postavio bateriju. Ne nadajući se takvom dočeku,
buntovnici su zastali u nedoumici; posle nekoliko minuta podigli su
uobičajenu dreku; ali niko nije krenuo napred. Uzalud su predvodnici
vikali: na juriš, na juriš, atamani junaci! Napada nije bilo; urlanje se
nastavilo do zore, kada su se buntovnici razišli, gunđajući
na Pugačova, koji im je obećao da će prilikom eksplozije zvonare na
tvrđavu pasti kamena kiša i pobiti sav garnizon.

Sutradan je Pugačov dobio iz Orenburga vest o približavanju
kneza Galicina, pa je žurno otputovao u Berdu, povevši pet stotina
konjanika i oko hiljadu i po kola. Ova vest prodrla je i do opsađenih.
Obuzela ih je radost jer su računali da će im pomoć stići kroz dve
nedelje. Ali čas njihovog oslobođenja bio je još daleko.

Za vreme Pugačovljeva čestog odsustva, Šigajev, Padurov i
Hlopuša rukovodili su opsadom Orenburga. Koristeći se njegovim
odsustvom, Hlopuša je namislio da zauzme Ilecku Zaščitu6 (gde se
proizvodila kamena so), pa ju je krajem februara napao sa
četiri stotine vojnika. Zaščita je zauzeta uz pomoć tamošnjih
deportiranih radnika, među kojima se nalazila i Hlopušina porodica.
Državno dobro je opljačkano; oficiri pobijeni, osim jednog, koji je
pošteđen na molbu radnika; robijaši su pristupili bandi pobunjenika.
Vrativši se u Berdu, Pugačov je negodovao zbog samovolje drskog
robijaša i ukorio ga zbog razaranja Zaščite i štete nanesene državnoj
imovini. Pugačov je nastupio protiv kneza Galicina sa deset hiljada
probranih vojnika, ostavljajući pod Orenburgom Šigajeva sa dve
hiljade. Uoči toga naredio je da se tajno zadavi jedan od njegovih

50