A.S.Puškin-Istorija Pugačova

vernih saučesnika, Dmitrij Lisov. Nekoliko dana ranije oni su
zajedno putovali iz Kargalea u Berdu, obojica pijani, pa su se uz put
posvađali. Lisov je naleteo otpozadi na Pugačova i udario ga kopljem.
Pugačov je pao s konja; pancir, koji je uvek nosio ispod odeće, spasao
mu je život. Pomirili su ih drugovi, i Pugačov je još pio s Lisovom
nekoliko časova pre njegove smrti.

Pugačov je zauzeo Točku i Soročinsku tvrđavu7 i, sa uobičajenom
drskošću, po noći i jakoj stepskoj mećavi, napao Galicinove prednje
odrede, ali su ga odbili majori Puškin i Jelagin. U ovom boju ubijen je
hrabri Jelagin. Istovremeno se Mansurov sjedinio sa knezom
Galicinom. Pugačov je odstupio prema Novosergijevskoj8, ne uspevši
da spali tvrđave koje je napustio. Galicin je posle dva dana pošao
dalje, ostavivši u Soročinskoj svoje rezerve pod zaštitom četiri stotine
vojnika i osam topova. Pugačov je izveo pokret prema Ileckom
gradiću i, naglo okrenuvši prema Tatiščevoj, zaposeo je i počeo da se
utvrđuje. Galicin je upravo poslao prema Ileckom
gradiću potpukovnika Bedrjagu sa tri eskadrona konjice, ojačana
pešadijom i topovima, a sam je krenuo pravo na Perevolocku9 (kamo
se vratio i Bedrjaga); otuda je, ostavljajući komoru pod zaštitom
jednog bataljona sa potpukovnikom Grinjovom, stigao 22. marta pod
Tatiščevu.

Tvrđavu koju je prošle godine zauzeo i spalio, Pugačov je već
popravio. Izgorele drvene utvrde zamenjene su snežnim.
Pugačovljeve akcije iznenadile su kneza Galicina, koji nije od njega
očekivao takvu vojničku veštinu. Galicin je u početku poslao
trista ljudi da izviđaju neprijatelja.10 Buntovnici su se pritajili,
pripustili ih do same tvrđave i odjednom učinili snažan ispad, ali su
ih zadržala dva eskadrona koja su potpomogla prvi. Pukovnik
Bibikov je odmah poslao jegere koji su, jureći na smučkama po
dubokom snegu, zauzeli sve pogodne visove. Galicin je podelio
vojsku na dve kolone, počeo da prilazi i otvorio vatru, na koju su iz
tvrđave odgovorili istom jačinom. Paljba je trajala tri časa. Galicin je
uvideo da samo topovima ne može nadvladati, pa je naredio generalu
Frejmanu da s levom kolonom krene na juriš. Pugačov je isturio
protiv njega sedam topova. Frejman ih je zarobio i bacio se na
zaleđeni bedem. Buntovnici su se očajnički branili, ali su
bili prinuđeni da se pokore sili pravednog oružja i bežali su na sve

51

strane. Konjica, koja dotle nije dejstvovala, pratila ih je po svim
putevima. Krvoproliće je bilo užasno. Samo u tvrđavi palo je oko
hiljadu trista buntovnika. Na prostoru od dvadeset vrsta
unaokolo oko Tatiščeve ležala su njihova tela. Galicin je izgubio oko
četiri stotine ubijenih i ranjenih, među njima više od dvadeset
oficira.11 Pobeda je bila odlučna. Trideset šest topova i više od tri
hiljade zarobljenika palo je u ruke pobednika. Pugačov se sa
šezdeset kozaka probio kroz neprijateljsku vojsku i s petoricom
dojahao u Berdsko naselje noseći vest o svome porazu. Buntovnici su
počeli da se izvlače iz Berde, ko na konju, ko na sankama. Na kola su
tovarili opljačkane stvari. Žene i deca išli su pešice. Pugačov je
naredio da se razbiju burad sa vinom, koja su stajala pokraj njegove
kuće, bojeći se pijanstva i meteža. Vino je šiknulo po ulici. Međutim,
Šigajev, videći da je sve propalo, naumio je da zasluži oproštaj i,
zadržavši Pugačova i Hlopušu,12 poslao vesnika orenburškom
gubernatoru s predlogom o izručenju samozvanca, moleći da mu se
da signal sa dva topovska pucnja. Satnik Loginov, koji je pratio
bekstvo Pugačova, javio se Rejnsdorpu s ovom vešću. Siromah
Rejnsdorp nije smeo da poveruje svojoj sreći i čitava dva časa nije se
mogao odlučiti da izda traženi signal! Pugačova i Hlopušu u
međuvremenu su oslobodili robijaši koji su se nalazili u Berdi.
Pugačov je pobegao sa deset topova, opljačkanim plenom i
dve hiljade preostalog ološa. Hlopuša je dojahao u Kargale s
namerom da spase ženu i sina. Tatari su ga vezali i javili o tome
gubernatoru. Čuvenog robijaša dovezli su u Orenburg, gde su mu
najzad odsekli glavu u junu 1774. godine.

Orenburški žitelji, čuvši o svome oslobođenju, pokuljali su u
gomilama iz grada sledeći šest stotina pešadinaca koje je Rejnsdorp
poslao u napušteno naselje, te su se tamo snabdeli životnim
namirnicama. U Berdi je nađeno osamnaest topova,
sedamnaest buradi bakarnog novca13 i mnogo žita. U Orenburgu su
požurili da odsluže blagodarenje za neočekivano izbavljenje.
Blagosiljali su Galicina. Rejnsdorp mu je pisao i čestitao na pobedi,
nazivajući ga spasiteljem Orenburga.14 Sa svih strana počele su u grad
da stižu namirnice. Nastalo je izobilje, i strašna šestomesečna opsada
bila je zaboravljena za jedan tren. Dne 26. marta Galicin je stigao u
Orenburg: stanovnici su ga dočekali sa neopisivim ushićenjem.

52

Bibikov je nestrpljivo očekivao ovaj prelom. Da bi ubrzao ratne
operacije, napustio je Kazanj i uz put, u Bugulmeu, dobio vest o
potpunom porazu Pugačova. Obradovao se neizmerno. »Upravo mi
je žrvanj pao sa srca (pisao je 26. marta svojoj ženi). Danas će moji ući
u Orenburg; i ja ću bez odlaganja požuriti tamo da bih još lakše mogao
komandovati; a koliko sam sedih vlasi dobio u bradi, sam bog vidi;
još sam više oćelavio: pa, ipak, i po mrazu idem bez perike.«

Međutim, Pugačov, izbegavajući razaslate patrole, stigao je izjutra
24og u Seitovsko selo,15 spalio ga i krenuo prema Sakmarskom
gradiću, okupljajući uz put novu rulju. On je nasigurno smatrao da će
se Galicin iz Tatiščeve svim raspoloživim snagama okrenuti prema
Jaičkom gradiću, pa je odjednom pošao da ponovo zauzme Berdsko
naselje, nadajući se da neočekivano zauzme Orenburg. Saznavši
za takvu drskost preko pukovnika Horvata, koji je gonio Pugačova
od same Tatiščeve, Galicin je ojačao svoju vojsku pešadijskim
odredima i kozacima koji su se nalazili u Orenburgu; uzevši za njih i
poslednje konje od svojih oficira, smesta je krenuo u
susret samozvancu i našao ga u Kargaleu. Uvidevši svoju grešku,
Pugačov je počeo da odstupa, vešto koristeći geografski položaj. Na
uskom putu postavio je protiv pukovnika Bibikova i Aršenjevskog
sedam topova i pod njihovim okriljem izmakao prema reci
Sakmari. Ali u tom trenutku Bibikovu su stigli topovi; zauzevši vis,
on je postavio bateriju; u poslednjoj stisci Horvat se bacio na
buntovnike, osvojio oruđa, naterao ih u bekstvo i sedam vrsta gonio
njihove gomile, ušavši sa njima u Sakmarski gradić. Pugačov je
izgubio poslednje topove, četiri stotine ubijenih i tri i po hiljade
zarobljenih. Među poslednjima nalazili su se i njegovi glavni
saučesnici: Šigajev, Počitalin, Padurov i drugi. Pugačev je sa četiri
seljaka, tvornička radnika, pobegao prema Prečistenskoj i otuda u
uralske tvornice. Umorna konjica nije ga mogla stići. Posle ove
odlučne pobede Galicin se vratio u Orenburg poslavši Frejmana da
umiri Baškiriju, Aršenjevskog da očisti novomoskovske puteve, a
Mansurova prema Ileckom gradiću da očisti čitav taj kraj i krene da
oslobodi Simonova.

I Mihelson je dejstvovao ne manje uspešno. Primivši 18. marta
komandu nad svojim odredom, smesta je krenuo prema Ufi. Protiv
njega, da bi mu presekao put, Čika je poslao dve hiljade ljudi sa četiri

53

topa, koji su ga čekali u selu Žukovu. Mihelson ih je ostavio u
pozadini, udarivši pravo na Česnokovku, gde je bio Čika sa deset
hiljada buntovnika, pa je, rasejavši uz put nekoliko manjih odreda, 25.
marta u zoru prispeo u selo Trebikovu (pet vrsta od Česnokovke). Tu
ga je dočekala gomila buntovnika sa dva topa. Major Harin ih je
razbio i rasturio: jegeri su zaposeli topove, i Mihelson je krenuo
napred. Njegov karavan štitila je stotina ljudi i jedan top. Oni su
pokrivali i Mihelsonovu pozadinu u slučaju napada. U zoru 26. marta
on je naišao na buntovnike u selu Zubovki. Jedan njihov deo izleteo
je na smučkama, razvijajući se sa obe strane puta i nastojeći da ga
opkoli. Tri hiljade, potpomognute sa desetak topova, pošle su mu
pravo u susret. Međutim, otvorili su vatru iz baterije postavljene u
selu. Bitka je trajala četiri časa. Buntovnici su se hrabro tukli. Na kraju
je Mihelson, opazivši konjicu koja im dolazi u pomoć, bacio sve svoje
snage na glavnu rulju i zapovedio svojoj konjici, koja je u početku
bitke nastupala pešice, da pojaše i izvrši juriš. Isturene gomile počele
su da beže, napuštajući topove. Koseći ih, Harin je s njima upao u
Česnokovku. U međuvremenu je konjica koja je dolazila u pomoć
Zubovki bila odbačena i bežala takođe u Česnokovku, gde ju je
dočekao Harin i zarobio. Istovremeno su dve čete grenadira razbile
smučare koji su uspeli da zađu u pozadinu Mihelsonu i odseku
njegovu komoru. Oni su se razbežali po šumi. Zarobljeno je tri hiljade
buntovnika. Seljaci iz tvornica i sa gazdinstava pušteni su kućama.
Zarobljeno je dvadeset pet topova i mnoštvo zaliha. Mihelson je
obesio dva glavna buntovnika: baškirskog starešinu i kmeta
sela Česnokovke. Ufa je oslobođena. Ne zaustavljajući se, Mihelson je
krenuo na Tabinsk, kuda su posle česnokovske bitke dojahali Uljanov
i Čika. Tamo su ih uhvatili kozaci i predali pobediocu,16 koji ih
je okovane poslao u Ufu. Posle toga Mihelson je razaslao patrole na
sve strane i uspeo da uspostavi mir u većem delu pobunjenih sela.

Ilecki gradić i tvrđave Ozernu i Rasipnu, svedoke prvih
Pugačovljevih uspeha, buntovnici su već napustili. Njihovi vođi,
Čulošnikov i Kizilbašin, pobegli su u Jaički gradić. Vest o porazu
samozvanca pod Tatiščevom stigla je do njih istog dana. Begunci, koje
su gonili Horvatovi husari, projahali su kroz tvrđave vičući:
»Spašavajte se, braćo! sve je propalo!« — oni su na brzinu previjali
svoje rane i hitali prema Jaičkom gradiću. Ubrzo je nastala prolećna

54

jugo vina; reke su se otkravile i tela ubijenih pod Tatiščevom zaplovila
su pored tvrđava. Žene i majke stajale su na obalama, trudeći se da
među njima prepoznaju svoje muževe i sinove. U Ozerni je jedna
stara kozakinja17 svaki dan bdela nad Jaikom, grabeći čakijom leševe
iz vode i zapevajući: »Nisi li ti, sine moj? Nisi li ti, moj Stepuška? Da
li tvoje crne vlasi hladna voda moči?« — i, videći nepoznato lice, tiho
je otiskivala leš.

Mansurov je 6. i 7. aprila zauzeo napuštene tvrđave i Ilecki gradić,
našavši u njemu četrnaest topova. Prilikom opasnog prelaska preko
nabujale reke Bikovke, 15. aprila su ga napali Ovčinikov, Perfiljev
i Degterjev. Buntovnici su bili razbijeni i rasuti; gonili su ih Bedrjaga
i Borodin; spasio ih je bespuće. Mansurov je smesta krenuo na Jaički
gradić.

Tvrđava je bila opsađena još od početka godine.18 Odsustvo
Pugačova nije ohladilo buntovnike. U kovačnicama su kovana oruđa
i oružja; postavljane su nove baterije. Buntovnici su čilo nastavljali
svoje zemljane radove, čas obrušavajući obalu Čečore i ometajući na
taj način vezu između jednog i drugog dela grada, čas kopajući
tranšeje da bi sprečili ispade. Nameravali su da naprave potkope
jarugom Starice, oko čitave tvrđave, ispod Saborne crkve, ispod
baterije i komandantske kuće. Opsađeni su se nalazili u večitoj
opasnosti i takođe bili prinuđeni da svuda kopaju odbrambene
rovove, s mukom probijajući zemlju, smrznutu za čitav aršin u
dubinu; pregrađivali su tvrđavu novim zidom i vrećama
napunjenim ciglom iz srušene zvonare.

U zoru 9. marta dvesta pedeset vojnika izašlo je iz tvrđave; cilj
ispada bilo je uništenje nove baterije koja je veoma ometala opsađene.
Vojnici su došli do grudobrana, ali su odbačeni snažnom vatrom.
Oni su se smeli. Buntovnici su ih hvatali u tesnim prolazima između
grudobrana i kuća, koje su ovi hteli da zapale; klali su ranjene i pale i
sekirama im odsecali glave. Vojnici su bežali. Ubijeno je njih
tridesetak, ranjeno oko osamdeset. Nikada se s takvim
gubitkom garnizon nije vratio iz ispada. Uspeli su da spale jednu
bateriju, ne glavnu, i nekoliko kuća. Izjave trojice uhvaćenih
buntovnika povećale su potištenost opsađenih: oni su odali potkope
koji se prave ispod tvrđave, i nagovestili brzi dolazak Pugačova.
Prestrašeni Simonov naredio je da se svuda izvode novi radovi; oko

55

njegove kuće neprestano su ispitivali zemlju sondama; počeli su da
kopaju novi rov. Iznureni teškim radom, ljudi gotovo nisu spavali;
noću je polovina garnizona uvek bila pod oružjem; drugoj je
dozvoljeno da samo drema sedeći. Poljska bolnica napunila se
bolesnicima; namirnica je preostalo jedva za deset dana. Vojnicima su
počeli da izdaju samo po četvrt funte brašna na dvadeset četiri sata,
tj. deseti deo uobičajenog sledovanja. Nije bilo više ni prekrupe ni soli.
Zagrevali bi vodu u zajedničkom kazanu i obeleli je brašnom, a zatim
bi svaki ispijao svoju porciju, što je predstavljalo njihovu
svakodnevnu hranu. Žene nisu više mogle da izdrže glad: molile su
da izađu iz tvrđave, što im je bilo dozvoljeno; nekoliko slabih i
bolesnih vojnika pošlo je za njima; buntovnici ih nisu primili, a žene,
zadržavši ih jednu noć pod stražom, vratili su natrag u
tvrđavu zahtevajući da predaju svoje saučesnike i obećavajući da će
za to pridošlice dobiti hranu. Simonov na ovo nije pristao bojeći se da
ne poveća broj neprijatelja. Glad je svakog trena postajala sve
strašnija. Više nije bilo ni konjskog mesa. Počeli su da jedu mačke i
pse. U početku opsade, tri meseca ranije, neki ubijeni konji bačeni su
na led; setili su se sada i njih, i ljudi su žudno grizli kosti koje su već
oglodali psi. Najzad je i te zalihe nestalo. Počeli su da izmišljaju kako
da se prehrane. Pronašli su jednu vrstu gline, mekane i bez ukusa
peska. Pokušali su da je skuvaju i, praveći od nje nekakvu kašu, počeli
da je upotrebljavaju kao hranu. Vojnici su sasvim zanemoćali. Neki
nisu mogli da hodaju. Deca bolesnih majki venula su i umirala. Žene
su nekoliko puta pokušale da ganu pobunjenike i, ljubeći im noge,
preklinjale za dozvolu da ostanu u gradu. Oterali su ih ponavljajući
ranije zahteve. Primljene su samo kozakinje. Očekivana pomoć nije
stizala. Opsađeni su odlagali svoju nadu iz dana u dan, iz nedelje u
nedelju. Buntovnici su dovikivali garnizonu da je vladina
vojska razbijena, da su se Orenburg, Ufa i Kazanj već pokorili
samozvancu, da će on ubrzo doći u Jaički gradić i da tada više neće
biti milosti. U slučaju predaje, međutim, oni su obećali u njegovo ime
ne samo pomilovanje već i nagrade. Isto to pokušali su da utuve i
jadnim ženama koje su molile da pređu iz tvrđave u grad.
Zapovednici nisu mogli obodriti opsađene brzim dolaskom pomoći,
jer više niko nije mogao da sluša o tome bez negodovanja: tako su srca
bila ojađena dugim uzaludnim iščekivanjem! Nastojali su da

56

garnizon održe u vernosti i pokornosti, ponavljajući da se sramnom
izdajom niko neće spasti pogibije, da buntovnici, ozlojeđeni
dugotrajnim opiranjem, neće poštedeti ni prekršitelje zakletve. Starali
su se da u duši nesrećnika probude nadu u svemogućeg i svevidećeg
boga, pa su ohrabreni stradalnici ponavljali da je bolje predati se
njegovoj volji nego služiti razbojniku, i za sve vreme strašne opsade,
izuzev dvojice ili trojice, iz tvrđave nije bilo begunaca.

Nastupila je Velika nedelja. Opsađeni su se hranili samo glinom
već petnaesti dan. Niko nije hteo da umre smrću od gladi. Odlučili su
svi do jednog (izuzev potpuno iznemoglih) da izađu na
poslednji juriš. Nisu se nadali pobedi (buntovnici su se tako utvrdili
da im se više ni sa koje strane nije moglo prići iz tvrđave), hteli su
samo da umru časnom smrću vojnika.

U utorak, na dan koji je bio određen za ispad iz tvrđave, stražari
na krovu Saborne crkve primetili su da buntovnici u neredu trče po
gradu, opraštajući se među sobom, okupljaju se i u gomilama odlaze
u stepu. Kozakinje su ih ispraćale. Opsađeni su osetiti da se događa
nešto neobično, i opet im se povratila nada. »Sve nas je to tako
ohrabrilo«, kaže jedan svedok opsade, koji je preživeo sav taj
užas, »kao da smo svi pojeli po komad hleba.« Malopomalo metež se
smirio; izgledalo je da je sve pošlo po starom. Opsađeni su zapali u
još veću potištenost nego pre. Ćutke su gledali u stepu, odakle
su očekivali izbavljenje ... Odjednom, oko pet sati po podne, u daljini
se pojavila prašina i oni su ugledali gomile konjanika koji su u neredu
jurili jedan za drugim. Buntovnici su ulazili u grad kroz razne kapije,
svaki kroz onu koja se nalazila blizu njegove kuće. Opsađeni su
shvatili da su pobunjenici razbijeni i da beže; ali još nisu smeli da se
raduju; plašili su se očajničkog juriša. Stanovnici su jurili tamoamo po
ulicama, kao u požaru. Pred veče su zazvonili na sva zvona, sazvali
zbor, a zatim u gomili krenuli prema tvrđavi. Opsađeni su bili
spremni da ih odbiju; ali su opazili da oni dovode vezane
svoje predvodnike, atamane Kargina i Tolkačeva. Buntovnici su se
približavali, gromko moleći za milost. Simonov ih je primio, ne
verujući svome izbavljenju. Garnizon se bacio na velike hlebove koje
su doneli građani. Do svetlog Uskrsa, piše očevidac ovih događaja,
preostala su još četiri dana, ali za nas je već ovaj dan bio veliki
praznik. Čak i oni koji od slabosti i bolesti nisu ustajali iz postelje, bili

57

su u magnovenju isceljeni. Sve je u tvrđavi bilo u pokretu, blagodarili
su bogu, čestitali jedan drugom; čitave noći niko nije spavao. Građani
su obavestili opsađene o oslobođenju Orenburga i o skorom
dolasku Mansurova. Dne 17. aprila stigao je Mansurov.
Vrata tvrđave, zamandaljena i zabarikadirana još od 30. decembra,
otvorena su. Mansurov je preuzeo zapovedništvo nad gradom. Vođi
bune, Kargin, Tolkačev i Gorškov, i nezakonita samozvančeva
žena Ustinja Kuznjecova, odvedeni su pod stražom u Orenburg.

Takav je bio uspeh akcije iskusnog, mudrog vojskovođe. Ali
Bibikov nije uspeo da završi svoje delo: izmoren radom, nemirom i
brigom, malo pazeći na svoje već narušeno zdravlje, zanemoćao je u
Bugulmeu od groznice i, osećajući da mu se približava kraj, izdao još
neke naredbe. Zapečatio je sve svoje tajne papire naredivši da se
dostave carici i predao komandu generallajtnantu Ščerbatovu,
starijem od sebe. Primivši vest o oslobođenju Ufe, dospeo je još da to
saopšti carici, i preminuo 9. aprila u 11 sati izjutra, u četrdeset četvrtoj
godini. Njegovo telo stajalo je nekoliko dana na obali Kame, preko
koje u to vreme nije bilo moguće preći. Kazanj je želeo da ga sahrani
u svojoj Sabornoj crkvi i podigne spomenik svome spasiocu:
međutim, na zahtev njegove porodice, Bibikovljevo telo preneseno je
u njegovo selo. Lenta sv. Andrije, zvanje senatora i čin gardijskog
pukovnika nisu ga zatekli u životu. Umirući, govorio je: »Nije mi žao
dece, ni žene; carica će se

pobrinuti za njih: žao mi je domovine.«19 Mnenje je pripisalo
njegovu smrt dejstvu otrova, koji mu je, tobože, dao jedan od
konfederatista. Deržavin je opevao smrt Bibikova. Katarina ga je
ožalila, obasuvši njegovu porodicu svojom štedrošću.20 Petrograd
i Moskva bili su poraženi užasom. Ubrzo je i sva Rusija osetila
nepovratni gubitak.

58

GLAVA ŠESTA

Novi uspesi Pugačova. — Baškirac Salavat. — Zauzeće sibirskih tvrđava.
— Boj pod Trojičkom. — Pugačov odstupa. — Prvi njegov susret sa
Mihelsonom. — Gonjenje Pugačova. — Vojska ne dejstvuje. — Zauzeće
Ose. — Pugačov pod Kazanjem.

Pugačov, čiji je položaj izgledao beznadežan, pojavio se kod
Avzjano-petrovskih tvornica. Ovčinikov i Perfiljev, koje je gonio
major Ševič, projurili su preko Sakmarske linije sa trista jaičkih
kozaka i uspeli da se s njim sjedine. Stavropoljski i orenburški
Kalmici hteli su da ih slede, uputivši se sa šest stotina kibitki prema
Soročinskoj tvrđavi. U njoj se nalazio, sa provijantom i komorom,
penzionisani potpukovnik Meljkovič, čovek uman i odlučan. On je
preuzeo komandu nad garnizonom, napao ih i prinudio da se vrate
na raniji teren.

Pugačov je brzo prelazio s jednog mesta na drugo. Rulja je, kao i
pre, počela da se okuplja oko njega; Baškirci, već gotovo umireni,
ponovo su se uzbunili. Komandant Verhnjejaičke tvrđave, pukovnik
Stupišin, ušao je u Baškiriju, spalio nekoliko pustih naselja, uhvatio
jednog buntovnika, odrezao mu uši, nos i prste desne ruke i otpustio
ga preteći da će tako postupiti sa svim buntovnicima. Baškirci nisu
ustuknuli. Njihov stari bundžija Julaj, koji se sakrio za vreme
pogubljenja 1741. godine,1 pojavio se među njima sa svojim sinom
Salavatom. Sva Baškirija se digla na ustanak, i nesreća se rasplamsala
još većom žestinom. Frejman je imao zadatak da progoni Pugačova;
Mihelson je nastojao da mu preseče put; ali bespuće ga je spašavalo.
Putevi su bili neprohodni, ljudi ogrezli u bezdanom blatu; reke su se
izlivale na nekoliko vrsta; potoci su postajali reke. Frejman se
zaustavio u Sterlitamacku. Uspevši da se prebaci preko Vjatke po
ledu, a preko Ufe na osam čamaca, Mihelson je nastavio put bez
obzira na svakojake teškoće, i 5. maja kod Simske tvornice sustigao
gomilu Baškiraca koje je predvodio svirepi Salavat. Mihelson ih je
proterao, oslobodio tvornicu i sutradan krenuo dalje. Salavat se
zaustavio na osamnaest vrsta od tvornice očekujući Bjeloborodova.
Oni su se spojili i izašli u susret Mihelsonu sa dve hiljade buntovnika
i osam topova. Mihelson ih je ponovo razbio, zarobio im topove, na

59

licu mesta pobio oko trista ljudi, razjurio ostale i požurio prema
Ujskoj tvornici, nadajući se da će sustići Pugačova; ali ubrzo je doznao
da se samozvanac već nalazi kod Bjeloreckih zavoda.

Iza reke Jurzena Mihelson je uspeo da razbije još jednu rulju
buntovnika, goneći ih do Satkinske tvornice. Tu je doznao da je
Pugačov, sakupivši oko šest hiljada Baškiraca i seljaka, pošao na
tvrđavu Magnitnu. Mihelson je odlučio da se uvuče u
Uralske planine, nadajući se da će se sjediniti s Frejmanom oko Jaika.

Pugačov je, opljačkavši i spalivši Bjeloreoke zavode, brzo prešao
Ural i 5. maja približio se Magnitnoj, bez ijednog topa. Kapetan
Tihanovski hrabro se branio. Pugačov je bio ranjen kartečom u ruku
i odstupio je, pretrpevši znatne gubitke. Činilo se da je tvrđava
spasena; ali u njoj se pojavila izdaja: sanduci s barutom noću su
dignuti u vazduh. Buntovnici su jurnuli, rasturili prepreke i prodrli
unutra. Tihanovskog i njegovu ženu su obesili; tvrđavu su opljačkali
i spalili. Istog dana Pugačovu je stigao Bjeloborodov sa četiri hiljade
pobunjene žgadije. Generallajtnant Dekalong krenuo je iz nedavno
oslobođenog Čeljabinska prema Verhnjejaičkoj tvrđavi nadajući se da
će stići Pugačova još kod Bjeloreckih zavoda; međutim, izbivši na
liniju, dobio je vest od verhnjejaičkog komandanta, pukovnika
Stupišina, da Pugačov ide duž linije od jedne tvrđave do druge, kao
u početku svoje grozne pojave. Dekalong je požurio ka Verhnjejaičkoj.
Tu je doznao da je Magnitna zauzeta. Krenuo je prema Kiziljskoj.
Međutim, pošto je prošao već petnaest vrsta, saznao je od
uhvaćenog Baškirca da je Pugačov, čuvši da se vojska približava,
promenio pravac i otišao preko Urala prema Karagajskoj. Dekalong
se vratio natrag. Približavajući se Karagajskoj, ugledao je samo
zadimljene razvaline: Pugačov ju je napustio uoči toga dana.
Dekalong se nadao da će ga stići u Petrozavodskoj; ali ni tu ga nije
zatekao. Tvrđava je bila razorena i spaljena, crkva opljačkana, ikone
razbacane i iskidane u komade.

Napustivši liniju, Dekalong je krenuo prečim putem pravo na
Ujsku tvrđavu. Imao je ovsa samo za dvadeset četiri sata. Mislio je da
će sustići Pugačova bar u Stepskoj tvrđavi; ali saznavši da je već i
Stepska zauzeta, ustremio se ka Trojičkoj. Na putu, u Senarskoj,
zatekao je mnoštvo naroda iz okolnih razorenih tvrđava. Oficirske
žene i deca, bosi, iscepani, ridali su ne znajući gde da potraže utočište.

60

Dekalong ih je primio pod svoje okrilje i poverio brizi svojih oficira.
Izjutra, 21. maja, približio se Trojičkoj, prošavši šezdeset vrsta
usiljenim maršem, i najzad ugledao Pugačova, ulogorenog pod
tvrđavom koju je upravo zauzeo. Dekalong ga je smesta
napao. Pugačov je imao više od deset hiljada vojnika i oko trideset
topova. Bitka je trajala čitava četiri časa. Sve vreme Pugačov je ležao
u svome šatoru, žestoko pateći od rane koju je zadobio pod
Magnitnom. Trupama je komandovao Bjeloborodov. Najzad su se
pobunjenici pomeli. Pugačov je seo na konja i sa povezanom rukom
jurio na sve strane trudeći se da uspostavi red; ali sve se rasturilo i
počelo da beži. Pugačov je umakao s jednim topom Čeljabinskim
putem. Nisu ga mogli goniti. Konjica je bila odviše iznurena. U logoru
je nađeno oko tri hiljade ljudi raznih zanimanja, pola i uzrasta, koje je
samozvanac zarobio i koji su čekali smrt. Tvrđava je spašena od
požara i pljačke. Ali komandant, brigadir Fejervar, ubijen je prilikom
juriša, a njegovi su oficiri obešeni.

Znajući da umor vojske i iznurenost konja neće dozvoliti
Dekalongu da se koristi svojom pobedom, Pugačov i Bjeloborodov
doveli su u red svoje rasturene gomile i počeli da organizovano
odstupaju, zauzimajući tvrđave i brzo jačajući. Pratili su ih
majori Gagrin i Žolobov, koje je poslao Dekalong sutradan posle
bitke, ali ih nisu mogli sustići.

Mihelson je, međutim, išao preko Urala, malo poznatim putevima.
Baškirska sela bila su pusta. Nije bilo mogućnosti da se dobije
potreban provijant. Njegov odred nalazio se u stalnoj opasnosti.
Oko njega su kružile mnogobrojne bande buntovnika. Napali su ga
13. maja Baškirci, pod komandom pobunjeničkog vođe, ali su
pretrpeli strašan poraz; saterani u močvaru, nisu se predavali. Svi
osim jednog, namerno pošteđenog, isečeni su zajedno sa
svojim vođom. Mihelson je izgubio jednog oficira i šezdeset vojnika,
ubijenih i ranjenih.

Zarobljeni Baškirac, kome je Mihelson poklonio život, obavestio ga
je o zauzeću Magnitne i kretanju Dekalonga. Mihelson je zaključio da
ove vesti odgovaraju njegovim pretpostavkama, pa je
napustio planine i krenuo na Trojičku u nadi da će je osloboditi ili
susresti Pugačova u slučaju da ovaj odstupi. Uskoro je čuo za
Dekalongovu pobedu, pa je krenuo na Varlamovo s namerom da

61

preseče put Pugačovu. Doista, 22. maja izjutra, prilazeći Varlamovu,
naišao je na Pugačovljeve prednje odrede. Ugledavši urednu vojsku,
Mihelson nije mogao u prvi mah da shvati da bi to mogao biti ostatak
rulje koja je malo pre toga razbijena, pa je pomislio da je to (kaže on
podsmešljivo u svome izveštaju) korpus generallajtnanta i viteza
Dekalonga; ali ubrzo se uverio u istinu. Zaustavio se, zadržavajući
svoj pogodni položaj uz šumu, koja mu je štitila pozadinu. Pugačov
je krenuo na njega i iznenada skrenuo prema Čerbakulskoj tvrđavi.
Mihelson je pošao kroz šumu i presekao mu put. Pugačov je prvi put
video pred sobom onoga koji je trebalo da mu nanese toliko udaraca
i učini kraj njegovom krvavom poprištu. Zato je odmah napao
njegovo levo krilo, razbio ga i zaplenio dva topa. Ali Mihelson je
jurišao na buntovnike sa svom svojom konjicom, razjurio ih za tren
oka, povratio topove, a s njima i poslednji, koji je ostao kod Pugačova
posle njegovog poraza pod Trojičkom, ubio na licu mesta oko šest
stotina ljudi, zarobio oko pet stotina i gonio ostale nekoliko vrsta. Noć
je prekratila gonjenje. Mihelson je zanoćio na bojnom polju. Sutradan
je u dnevnoj zapovesti strogo ukorio četu koja je izgubila topove,
oduzevši njenim pripadnicima gajtane i manžetne do odsluženja
roka. Četa je požurila da izgladi svoju bruku.2

Mihelson je 23. maja pošao na Čerbakulsku tvrđavu. Kozaci koji su
se u njoj nalazili počeli su da se bune. Mihelson ih je upozorio na
zakletvu, pripojio svome odredu, i kasnije je uvek bio njima
zadovoljan. Žolobov i Gagrin dejstvovali su sporo i
neodlučno. Obavestivši Mihelsona da je Pugačov sakupio
ostatak rasturene rulje i da prikuplja novu, Žolobov je odbio da ide
protiv njega, izgovarajući se poplavama i lošim putevima. Mihelson
se žalio Dekalongu; a Dekalong, koji je obećavao da će krenuti i
istrebiti poslednje snage samozvanca, ostao je u Čeljabi i još pozvao k
sebi Žolobova i Gagrina.

Na taj način, gonjenje Pugačova bilo je prepušteno samom
Mihelsonu. On je pošao prema Zlatoustovskoj tvornici čuvši da se
tamo nalazi nekoliko jaičkih buntovnika; ali saznavši za njegov
dolazak, oni su pobegli. Što je dalje išao, njihov trag se sve više gubio,
dok nije sasvim nestao.

Mihelson je 27. maja stigao do Satkinske tvornice.3 U okolini je
harao Salavat sa novom bandom. Već je opljačkao i spalio Simsku

62

tvornicu. Čuvši da dolazi Mihelson, prešao je reku Aj i zaustavio se u
planinama, gde se sastao s Pugačovom koji je izbegao poteru Gagrina
i Žolobova i okupio već oko dve hiljade svakojakog ološa.

Kod Satkinske tvornice, spasene brzom akcijom, Mihelson je prvi
put predahnuo posle napuštanja Ufe. Dva dana kasnije pošao je
protiv Pugačova i Salavata i stigao na obalu Aja. Mostovi su
bili srušeni. Videvši malobrojnost njegovog odreda, buntovnici su se
bezbedno osećali na drugoj obali.

Međutim, 30. maja izjutra, Mihelson je naredio pedesetorici
kozaka da preplivaju preko, povevši sa sobom po jednog jegera.
Buntovnici su poleteli na njih, ali su rasterani topovskim hicima sa
suprotne obale. Jegeri i kozaci uspeli su nekako da se održe, a
Mihelson se prebacio sa ostalim odredom; barut je prevezla konjica,
topove su potopili i užadima prevukli po dnu reke. Mihelson je brzo
napao neprijatelja, zbunio ga i gonio više od dvadeset vrsta, ubivši
četiri stotine i zarobivši veliko mnoštvo. Pugačov, Bjeloborodov i
ranjeni Salavat jedva su uspeli da se spasu.

Predeo je bio pust. Mihelson ni od koga nije mogao da sazna
kretanje neprijatelja. Uputio se na sreću; kapetana Kartaševskog, koga
je poslao u izvidnicu, opkolila je 2. juna Salavatova banda. Izjutra mu
je Mihelson stigao u pomoć. Buntovnici su se rasuli i pobegli.
Mihelson ih je gonio s krajnjom opreznošću. Pešadija mu je štitila
komoru. On lično išao je malo napred sa delom konjice. Ovaj poredak
ga je spasao. Gomila buntovnika okružila je iznenada
njegovu komoru i napala pešadiju. Predvodio ih je lično Pugačov,
uspevši da za šest dana iz okoline Satkinske tvornice okupi oko pet
hiljada buntovnika. Mihelson je dojurio u pomoć. Poslao je Harina da
ujedini konjicu, a sam je s pešadijom ostao kod komore. Buntovnici
su bili razbijeni i ponovo su pobegli. Tu je Mihelson saznao od
zarobljenika da je Pugačov imao nameru da ide na Ufu. Požurio je da
mu preseče put i ponovo ga sreo. Bitka je bila neizbežna. Mihelson ga
je brzo napao, ponovo razbio i proterao.

I pored svih svojih uspeha, Mihelson je uvideo neophodnost da na
vreme prekine poteru. Više nije imao ni namirnica ni municije. Ostala
su mu samo po dva fišeka na čoveka. Zato je pošao u Ufu, da se tamo
snabde svime što mu je potrebno.

Dok je Mihelson jurio na sve strane, svuda pobeđujući buntovnike,

63

ostali zapovednici nisu se micali s mesta. Dekalong je stajao u Čeljabi
i, zavideći Mihelsonu, namerno izbegavao da mu pomogne.
Frejman, lično hrabar, ali kao vojskovođa plašljiv i neodlučan, čekao
je u Kiziljskoj tvrđavi ljuteći se na Timaševa koji je otišao u Zelairsku4
tvrđavu sa njegovom najboljom konjicom. Stanislavski, koji se sve
vreme odlikovao kukavičlukom, doznavši da je Pugačov u blizini
Verhnjejaičke tvrđave sakupio znatnu rulju, napustio je dužnost i
sakrio se u svoju omiljenu Orsku tvrđavu. Pukovnici Jakubovič i
Obernibesov i major Duve nalazili su se u okolini Ufe. Oko njih mirno
su se okupljali pobunjeni Baškirci. Birsk je bio spaljen gotovo na
njihove oči, a oni su prelazili iz jednog mesta u drugo izbegavajući i
najmanju opasnost i ne misleći na zajedničko sadejstvo. Po naredbi
kneza Ščerbakova, Galicinova vojska stajala je beskorisno kraj
Orenburga i Jaičkog gradića na mestima koja su već bila bezbedna; a
kraj gde se ponovo rasplamsavao požar ostao je gotovo nezaštićen.5

Pugačov, koga je od Kungura odbacio major Popov, krenuo je na
Jekaterinburg; međutim, saznavši da se tamo nalazi vojska, skrenuo
je prema KrasnoUfimsku.

Kama je bila otvorena, a Kazanj u opasnosti. Brant je ubrzo poslao
u obližnju varoš Osu majora Skripicina sa garnizonskim odredom i
naoružanim seljacima, a sam je pisao knezu Ščerbatovu
zahtevajući hitnu pomoć. Ščerbatov se pouzdao u Obernibesova i
Duvea, koji su morali pomoći majora Skripicina u slučaju opasnosti,
pa nije izdao nikakve nove naredbe.

Pugačov se 28. juna pojavio pred Osom. Skripicin je nastupio
protiv njega; međutim, izgubivši tri topa u samom početku bitke,
žurno se vratio u tvrđavu. Pugačov je naredio svojima da pohitaju i
krenu na juriš. Buntovnici su ušli u grad, spalili ga, ali od tvrđave su
odbijeni topovima.

Sutradan je Pugačov sa svojim starešinama jahao obalom Kame
razgledajući mesta pogodna za prelaz. Po njegovom naređenju,
popravljali su put i kaldrmisali močvarna mesta. Ponovo je 20. juna
napao tvrđavu i ponovo bio odbačen. Tada mu je Bjeloborodov
savetovao da tvrđavu opkoli kolima sena, slame i brezove kore i da
zapali drvene zidove. Petnaest kola dovukli su konji na blisko
rastojanje od tvrđave, a zatim su ih dalje pogurali ljudi, bezbedni pod
njihovim okriljem. Skripicin, koji se već kolebao, zatražio je dvadeset

64

četiri časa za razmišljanje i predao se sutradan, primivši Pugačova na
kolenima, sa hlebom i solju. Samozvanac mu je oprostio život i
ostavio mu špadu. Nesrećnik, misleći da se kasnije opravda, napisao
je, zajedno sa kapetanom Smirnovom i potporučnikom
Minjejevom, pismo kazanjskom gubernatoru i nosio ga sa
sobom očekujući zgodnu priliku da ga tajno otpremi. Minjejev je to
otkrio Pugačovu. Pismo je uhvaćeno. Skripicin i Smirnov su obešeni,
a potkazivač proizveden u pukovnika.

Pugačov se 23. juna prebacio preko Kame i krenuo na Iževsku i
Votkinsku fabriku rakije. Njihovog upravitelja Vencela su zverski
ubili, tvornice opljačkali i sve radnike uzeli u razbojničku
vojsku. Pošto je svojom izdajom zaslužio poverenje, Minjejev je
savetovao Pugačovu da ide pravo na Kazanj. Gubernatorove naredbe
bile su mu poznate.. Ponudio se da vodi Pugačova i jamčio za uspeh.
Pugačov se malo kolebao i krenuo na Kazanj.

Dobivši vest o zauzeću Ose, Ščerbatov se uplašio. Poslao je
Obernibesovu naređenje da zauzme Šumski prelaz, a majora Melina
poslao Šurmanskom; Galicinu je naredio da brže pođe u Ufu, te da
otuda dejstvuje po svome nahođenju, a sam je, sa jednim eskadronom
husara i četom grenadira, krenuo u Bugulmu.

U Kazanju se nalazilo samo hiljadu i po vojnika; ali šest hiljada
žitelja bilo je brzo naoružano. Brant i komandant Baner pripremili su
se za odbranu. General-major Potemkin, načelnik tajne
komisije, formirane da vodi slučaj Pugačova, usrdno je sarađivao sa
njima. General-major Larionov nije dočekao Pugačova. On se sa
svojim ljudima prebacio preko Volge i otišao u Nižnji Novgorod.

Protiv Pugačova je nastupio, 10. jula, pukovnik Tolstoj,
komandant kazanjskog konjičkog legiona, i sukobio se s njim na
dvanaest vrsta od grada. Zametnula se bitka. Hrabri Tolstoj je ubijen,
a njegov odred rasturen. Sutradan se Pugačov pojavio na levoj obali
Kazanke i ulogorio se kod Trojičkog mlina. Uveče, naočigled svih
stanovnika, lično je izjahao da osmatra grad i vratio se u logor
odlažući juriš do sledećeg jutra.

65

GLAVA SEDMA

Pugačov u Kazanju. — Stradanje grada. — Pojava Mihelsona. — Tri
bitke. — Oslobođenje Kazanja. — Susret Pugačova s porodicom. —
Opovrgavanje klevete. — Mihelsonove naredbe.

U zoru 12. jula buntovnici su, pod vodstvom Pugačova, krenuli od
sela Caricina preko Arskog polja, gurajući pred sobom kola sa senom
i slamom, između kojih su vukli topove. Brzo su zauzeli ciglanu u
blizini predgrađa, šumarak i Kudrjavcovljevu vilu izvan grada,
postavili tamo svoje baterije i potukli slabi odred koji je čuvao put. On
je odstupio, postrojivši se u kare i ogradivši se preprekama.

Neposredno prema Arskom polju nalazila se glavna gradska
baterija. Pugačov nije pošao na nju, već je sa svoga desnog krila
uputio prema predgrađu gomilu tvorničkih seljaka pod vodstvom
izdajnika Minjejeva. Ova rulja, većinom nenaoružana,
gonjena kozačkim nagajkama, vešto se prebacivala iz jaruge u jarugu,
od žbuna do žbuna, puzeći prelazila visove izložene puščanoj paljbi i
tako se dokopala jarka koji se nalazio na samom kraju predgrađa.
Ovo opasno mesto branili su gimnazijalci sa jednim topom. Međutim,
ne mareći za njihove hice, buntovnici su u potpunosti izvršili
Pugačovljevo naređenje: uzverali se na vis, rasterali gimnazijalce
golim pesnicama, zauzeli top, zaposeli gubernatorovu
letnju rezidenciju u predgrađu, top postavili na kapiju, počeli da
pucaju niz ulice i u gomilama pokuljali u predgrađe. S druge strane,
Pugačovljevo levo krilo bacilo se na Sukono predgrađe. Sukonci (ljudi
raznog zanimanja i većinom vični tuči), koje je obodrio preosvećeni
Venijamin, naoružali su se čime su stigli, postavili top kod Gorlove
krčme i pripremili se za odbranu.1 Baškirci su sa Šarne gore bacali na
njih strele i kidisali na ulice. Sukonci su ih dočekali motkama,
kopljima i sabljama; ali njihov top se raspao već pri prvom pucnju,
ubivši tobdžiju. Za to vreme Pugačov je na Šarnoj gori postavio svoje
topove i raspalio kartečom i po svojima i po neprijatelju. Predgrađe je
planulo. Sukonci su počeli da beže. Buntovnici su uklonili straže i
prepreke i ustremili se po gradskim ulicama. Videvši plamen,
stanovnici i gradska vojska pojurili su u tvrđavu, kao
prema posledniem utočištu, napuštajući topove. Potemkin je ušao

66

zajedno s njima. Grad je postao plen buntovnika. Oni su se razmileli
da pljačkaju kuće i trgovačke dućane; uletali su u crkve i
manastire, cepali ikonostase; klali su sve koji bi im izašli na oči u
gospodskoj odeći. Postavivši svoje baterije na bazaru pred krčmom,
iza crkava, kod Trijumfalne kapije, Pugačov je pucao po tvrđavi,
tukući naročito Spaski manastir, koji je zauzimao njen desni ugao i čiji
su krhki zidovi jedva odolevali. S druge strane, Minjejev, izvukavši
jedan top na kapiju Kazanjskog manastira, a drugi postavivši na
crkvenoj paperti, tukao je tvrđavu na najopasnijem mestu. Jedno
đule koje je otuda doletelo razbilo mu je top. Navukavši žensku
odeću, popovske stihire, razbojnici su urličuči jurili ulicama,
pljačkajući i paleći kuće. Oni koji su opsedali tvrđavu zavideli su im,
bojeći se da će ostati bez plena... Odjednom, Pugačov im je naredio
da odstupe i, spalivši još nekoliko kuća, vratio se u svoj logor. Podigla
se oluja. Ognjeno more razlilo se po čitavom gradu. Iskre i glavnje
letele su u tvrđavu i zapalile nekoliko drvenih krovinjara. U tom
trenutku deo jednoga zida srušio se s treskom i zatrpao nekoliko ljudi.
Stešnjeni u tvrđavi, opsađeni su zavapili misleći da se zlikovac probio
i da je kucnuo poslednji čas.

Iz grada su poterali zarobljenike i povezli plen. Ne mareći za
Pugačovljeve stroge naredbe, Baškirci su tukli nagajkama narod i boli
kopljima zaostale žene i decu. Mnoštvo se podavilo prelazeći gaz
Kazanke. Narod je doteran u logor i postavljen na kolena pred topove.
Žene su zakukale. Objavljeno im je pomilovanje. Svi su povikali: ura!
i nagrnuli u Pugačovljev glavni stan. On je sedeo na stolici primajući
darove kazanjskih Tatara, koji su došli da mu se poklone. Zatim su ih
pitali: ko želi da služi caru Petru Fjodoroviču? — Našlo se mnoštvo
dobrovoljaca.

Preosvećeni Venijamin2 za sve vreme juriša nalazio se u tvrđavi, u
Blagoveštenskoj crkvi, i na kolenima sa čitavim narodom molio boga
za spas hrišćana. Samo što je zamukla paljba, on je podigao
čudotvorne ikone i, ne obraćajući pažnju na nesnosnu jaru od požara
i brvna koja su padala, sa svim svojim sveštenstvom, praćen
narodom, obišao tvrđavu iznutra uz molitveno pojanje. Pred veće se
oluja stišala i vetar je okrenuo na suprotnu stranu. Nastala je
noć, užasna za građane. Pretvoren u užareno ugljevlje, Kazanj se
pušio i tinjao u mraku. Niko nije spavao. Čim je svanulo, stanovnici

67

su pohitali na tvrđavske bedeme i uperili oči na onu stranu odakle su
očekivali novi juriš. Međutim, umesto pugačovskih pukova, sa
zaprepašćenjem su ugledali Mihelsonove husare, koji su jahali prema
gradu sa oficirom koga je Mihelson poslao gubernatoru.

Niko nije znao da je već uoči toga dana Mihelson, na sedam vrsta
od grada, imao ljut okršaj sa Pugačovom i da su buntovnici odstupili
u neredu.

Ostavili smo Mihelsona kako neumorno progoni Pugačova, koji je
strmoglavo srljao dalje. U Ufi je ostavio svoje bolesne i ranjene, poveo
sa sobom majora Duvea i 21. juna obreo se u Burnovu, nekoliko vrsta
od Birska. Most koji je Jakubovič spalio buntovnici su opet postavili.
Oko tri hiljade njih izašlo je u susret Mihelsonu. On ih je razbio i
uputio Duvea protiv bande Baškiraca koja se nalazila u blizini. Duve
ih je rasterao. Mihelson je pošao na Osu, 27. juna razbio uz put rulju
Baškiraca i Tatara, i od njih saznao o zauzeću Ose i prebacivanju
Pugačova preko Kame. Mihelson je krenuo njegovim tragom. Na
Kami nije bilo ni mostova ni čamaca. Konjica se prebacila plivajući,
pešadija na splavovima. Ostavljajući Pugačova udesno, Mihelson je
pošao pravo na Kazanj ili. jula uveče bio već pedeset vrsta od njega.

Noću je njegov odred krenuo dalje. Izjutra, četrdeset pet vrsta od
Kazanja, začuo je topovsku paljbu. Pred podne, gusti crveni dim
nagovestio mu je sudbinu grada.

Podnevna jara i premorenost odreda naterali su Mihelsona da
predahne jedan sat. U međuvremenu je saznao da se nedaleko nalazi
gomila buntovnika.

Mihelson ih je napao i zarobio četiri stotine; ostali su pobegli u
Kazanj i izvestili Pugačova da se neprijatelj približava. To je onaj
trenutak kada je Pugačov, plašeći se iznenadnog napada, odstupio
od tvrđave i naredio svojima da se što pre izvuku iz grada, a sam,
zauzevši pogodan položaj, zastao blizu Caricina, sedam vrsta od
Kazanj a.

Primivši vest o tome, Mihelson se uputio kroz šumu sa jednom
kolonom, izbio na polje i ugledao pred sobom buntovnike koji su
stajali u bojnom poretku.

Mihelson je upitao Harina protiv njihovog levog krila, Duvea
protiv desnog, a sam je krenuo pravo na glavnu neprijateljsku
bateriju. Ohrabren pobedom i ojačan zarobljenim topovima, Pugačov

68

je dočekao napad snažnom vatrom. Pred baterijom se
prostirala močvara, koju je Mihelson morao da pređe, dok su Harin i
Duve nastojali da zaobiđu neprijatelja. Mihelson je zauzeo bateriju;
Duve je na desnom krilu takođe zaplenio dva topa. Buntovnici su se
podelili u dve gomile i pošli — jedni u susret Harinu, te se zaustavili
u procepu iza jarka, postavivši baterije i otvorivši vatru; drugi su
nastojali da zađu u pozadinu odreda. Ostavivši Duvea, Mihelson je
pošao u pomoć Harinu, koji je prolazio kroz jarugu pod
neprijateljskim kuglama. Najzad, posle pet časova upornog boja,
Pugačov je bio razbijen i nateran u bekstvo, ostavivši osam stotina
mrtvih i sto osamdeset zarobljenih. Mihelsonovi gubici bili su
neznatni. Tmina noći i umor odreda nisu dozvolili Mihelsonu da goni
Pugačova.

Prenoćivši na bojnom polju, Mihelson je u svitanje pošao prema
Kazanju. Svaki čas je nailazio na grupe pljačkaša, koji su pijančili ćele
noći na razvalinama izgorelog grada. Njih su sekli i zarobljavali.
Stigavši na Arsko polje, Mihelson je ugledao kako se neprijatelj
približava: doznavši da je njegov odred malobrojan, Pugačov je
požurio da predupredi njegovo spajanje sa gradskom vojskom.
Mihelson je poslao glasnika gubernatoru, a rulju koja se bacila na
njega sa urlikom i cikom presreo topovskim hicima i prinudio na
odstupanje. Potemkin je stigao iz grada s garnizonom. Pugačov je
prešao Kazanku i udaljio se petnaest vrsta od grada, zaustavivši se u
selu Suha Reka. Bilo ga je nemoguće goniti: Mihelson nije imao ni
trideset sposobnih konja.

Kazanj je bio oslobođen. Stanovnici su se tiskali na zidovima
tvrđave da izdaleka pogledaju logor svoga izbavitelja. Mihelson se
nije micao s mesta, očekujući nov napad. Negodujući zbog svojih
neuspeha, Pugačov, u stvari, nikako nije gubio nadu da će
najzad savladati Mihelsona. On je sa svih strana dovlačio nove hulje,
spajajući se sa pojedinim svojim odredima, i 15. jula izjutra, naredivši
da se pred ruljom pročita proglas u kome je objavio svoju nameru
da ide na Moskvu, ustremio se po treći put na Mihelsona. Njegova
vojska sastojala se od dvadeset pet hiljada svakojakog ološa.
Mnogobrojne gomile krenule su istim onim putem kojim su već dva
puta bežale. Oblaci prašine, divlji urlici, buka i tutanj nagovestili su
njihov dolazak. Mihelson je nastupio protiv njih sa osam stotina

69

karabinjera, husara i čugujevskih kozaka. Zauzeo je poziciju
pređašnje bitke blizu Caricina, podelivši svoju vojsku na tri
odreda, na bliskom rastojanju jedan od drugog. Buntovnici su
kidisali. Jaički kozaci stajali su u pozadini i po naređenju Pugačova
imali zadatak da kopljima dočekaju svoje begunce. Ali Mihelson i
Harin udarili su na njih sa dve strane, odbacili ih i poterali. Sve se
završilo za tren oka. Uzalud je Pugačov nastojao da zadrži rasute
gomile dojurivši najpre do svog prvog logora, a zatim do drugog.
Harin ga je živo progonio ne dajući mu vremena da se nigde
zaustavi. U ovim logorima nalazilo se oko deset hiljada kazanjskih
žitelja raznog pola i zanimanja. Oni su oslobođeni. Reka Kazanka bila
je zajažena mrtvim telesima: pet hiljada zarobljenika i devet topova
palo je u ruke pobedilaca. U borbi je ubijeno oko dve hiljade, većinom
Tatara i Baškiraca. Mihelson je izgubio oko stotinu ubijenih i ranjenih.
Ušao je u grad uz klicanje ushićenih stanovnika, svedoka
njegove pobede. Gubernator, izmučen bolešću, od koje je i umro posle
dve nedelje, dočekao je pobednika pred vratima tvrđave, u pratnji
plemstva i sveštenstva. Mihelson se uputio pravo u Sabornu crkvu,
gde je preosvećeni Venijamin odslužio blagodarenje.

Stanje u Kazanju bilo je užasno: od dve hiljade osam stotina
šezdeset sedam kuća, koliko se nalazilo u njemu, gorelo je dve hiljade
pedeset sedam. Dvadeset pet crkava i tri manastira su takođe izgoreli.
Bazar i ostale kuće, crkve i manastiri opljačkani su. Nađeno je oko tri
stotine ubijenih i ranjenih građana, oko pet stotina nestalo je bez
traga. Među ubijenima nalazio se direktor gimnazije Kanic, nekoliko
profesora i učenika i pukovnik Rodionov. General-
major Kudrjavcev,3 stodesetogodišnji starac, nije hteo da se sakrije u
tvrđavu, ne mareći za mnogobrojne savete. Na kolenima se molio u
Kazanjskom devojačkom manastiru. Uletelo je nekoliko pljačkaša. On
je počeo da ih ubeđuje. Zlikovci su ga usmrtili na crkvenoj paperti.

Tako je bedni robijaš, koji je godinu dana pre toga pobegao iz
Kazanja, svetkovao svoj povratak! Tamnicu, u kojoj je čekao na
bičevanje i robiju, spalio je, a svoje nedavne drugove, sužnje, pustio.
U kasarni je već nekoliko meseci boravila kozakinja Sofija Pugačova,
sa troje dece. Kažu da je samozvanac, videći ih, zaplakao: ali nije se
odao. Naredio je da ih odvedu u logor rekavši, kako pričaju:
»Poznajem ja nju; njen mi je muž učinio veliku uslugu.«4 Izdajnik

70

Minjejev, glavni vinovnik nesreće Kazanja, zarobljen je prilikom
prvog poraza Pugačova i po presudi vojnog suda proteran kroz šibe
do smrti.

Kazanjsko zapovedništvo počelo je da brine o smeštaju stanovnika
po preostalim kućama. Svi su bili pozvani u logor radi podele plena
koji je oduzet Pugačovu, kako bi povratili pretrpljenu štetu. U hitnji
sve je kojekako podeljeno. Imućni ljudi postali su prosjaci; ko je
oskudevao, iznenada se obogatio!

Istorija mora opovrgnuti klevetu koju je javnost lakomisleno
ponavljala: govorilo se da je Mihelson mogao da spreči pad Kazanja,
ali da je namerno dao buntovnicima vremena da opljačkaju grad kako
bi i sebi omogućio bogat plen, pretpostavljajući nekakve tričarije
slavi, počastima i carskim nagradama, koje su očekivale spasitelja
Kazanja i ugušitelja bune! Čitaoci su videli kako je Mihelson brzo i
neumorno progonio Pugačova. Da su Potemkin i Brant izvršili svoju
dužnost i uspeli da se održe bar nekoliko časova, Kazanj bi bio
spasen. Mihelsonovi vojnici su se, naravno, obogatili; ali bilo bi ružno
bez dokaza optuživati starog, zaslužnog vojnika, koji je sav svoj život
proveo na polju časti i umro kao glavnokomandujući ruske vojske.5

U Kazanj je 14. jula stigao potpukovnik grof Melin, koga je
Mihelson uputio da goni Pugačova. Mihelson je ostao u gradu da
popuni konjicu i pripremi provi jant. Ostali zapovednici ubrzo su
preduzeli izvesne vojne mere, jer su već znali, bez obzira na
poraz Pugačova, koliko je opasan ovaj preduzimljivi i borbeni
buntovnik. Njegovi pokreti bili su tako brzi i nepredvidljivi da nije
bilo moguće goniti ga; uz to je konjica bila odviše iznurena. Nastojali
su da mu preseku put; međutim, vojska, razbacana na
velikom prostranstvu, nije mogla svuda da stigne i brzo manevriše.
Mora se reći i to da je malo ko među tadašnjim komandantima bio u
stanju da se nosi s Pugačovom ili sa njegovim manje poznatim
saučesnicima.

71

GLAVA OSMA

Pugačov iza Volge. — Opsti metež. — Pismo generala Stupišina. —
Katarinine namere. — Grof P. Iv. Panjin.— Pokreti vojske. — Zauzeće
Penze. — Smrt Vsevoloskog.— Sukob Derzavina sa Bošnjakom. — Zauzeće
Saratova.— Pugačov pod Caricinom. — Smrt astronoma Lovica. — Poraz
Pugačova. — Suvorov. — Pugačov izručen vlastima.— Njegov razgovor s
grofom Panjinom. — Suđenje Pugačovu i njegovim saučesnicima. —
Pogubljenje buntovnika.

Pugačov je bežao Kokšajskim putem menjajući konje, sa trista
jaičkih i ileckih kozaka, i najzad skrenuo u šumu. Harin, koji ga je
gonio celih trideset vrsta, bio je prinuđen da se zaustavi. Pugačov je
noćio u šumi. Sa njim je bila i njegova porodica. Među njegovim
drugovima nalazila su se i dva nova lica: jedan od njih bio je mladi
Pularski, rođeni brat slavnog konfederatiste.1 On se zatekao u
Kazanju kao ratni zarobljenik i iz mržnje prema Rusiji pristupio
Pugačovljevoj bandi. Drugi je bio protestantski pastor. Za vreme
kazanjskog požara priveli su ga Pugačovu; samozvanac ga je
prepoznao; nekad, hodajući u lancima gradskim ulicama, Pugačov je
dobijao od njega milostinju. Siromah pastor očekivao je
smrt. Pugačov ga je milostivo primio i naimenovao ga pukovnikom.
Pastor-pukovnik bio je posađen na baškirskog konja. On je pratio
Pugačova u bekstvu i već nekoliko dana kasnije izostao iza njega i
vratio se u Kazanj.2

Pugačov je dva dana jurio čas na jednu, čas na drugu stranu,
obmanjujući poteru. Njegova rulja se rasula baveći se običnom
pljačkom. Bjeloborodov je uhvaćen u okolini Kazanja, izranjavljen
knutom, zatim odvezen u Moskvu i pogubljen. Nekoliko
stotina begunaca sjedinilo se s Pugačovom. On se 18. jula najednom
uputio prema Volgi, na Kokšajski prelaz, i sa pet stotina svojih
najboljih vojnika prešao na drugu stranu.

Prelazak Pugačova izazvao je opšti metež. Sva zapadna strana
Volge ustala je i predala se samozvancu. Pobunili su se spahijski
kmetovi; inoverci i novoverci počeli su ubijati ruske sveštenike.
Vojvode su bežale iz gradova, plemići sa spahiluka; svetina je lovila
jedne i druge i sa svih strana privodila ih Pugačovu. Pugačov je

72

objavio narodu slobodu, istrebljenje plemstva, oproštaj krivica i
besplatno deljenje soli.3 Pošao je na Civilsk, opljačkao grad, obesio
vojvodu i, podelivši bandu na dva dela, poslao jedne na Nižegorodski
put, a druge na Alatirski, i na taj način presekao vezu Kazanja
sa Nižnjim. Nižegorodski gubernator, general-lajtnant Stupišin, pisao
je knezu Volkonskom da i Nižnji očekuje sudbinu Kazanja i da on ne
odgovara ni za Moskvu. Svi odredi koji su se nalazili u Kazanjskoj i
Orenburškoj guberniji stavljeni su u pokret i upućeni protiv
Pugačova. Ščerbatov iz Bugulme, a knez Galicin iz Menzelinska
požurili su u Kazanj; Melin se prebacio preko Volge i 19. jula izašao
iz Svijašska; Mansurov je krenuo iz Jaičkog gradića prema Sizrani;
Mufel je pošao prema Simbirsku; Mihelson se iz Čeboksara uputio
prema Arzamasu kako bi presekao Pugačovu put ka Moskvi.. .

Ali Pugačov više nije imao nameru da ide na staru prestonicu.
Opkoljen sa svih strana vladinom vojskom, ne verujući svojim
saučesnicima, on je već pomišljao na sopstveni spas; njegov cilj je bio:
probiti se na Kuban ili u Persiju. Glavni buntovnici predosećali su kraj
i već su trgovali glavom svoga predvodnika! Perfiljev je u ime svih
vinovnika kozaka poslao tajno u Petrograd jednog poverenika sa
predlogom o predaji samozvanca. Vlada, koju je jednom obmanuo,
nije mu verovala, ali ipak je stupila s njim u vezu.4 Pugačov je bežao;
ali njegovo bekstvo izgledalo je kao najezda. Nikada njegovi uspesi
nisu bili užasniji, nikada buna nije besnela takvom snagom. Metež je
prelazio iz jednog sela u drugo, iz provincije u provinciju. Bilo je
dovoljno da se pojave dva ili tri zlikovca pa da pobune čitave oblasti.
Stvarane su posebne bande pljačkaša i buntovnika: i svaka je imala
svoga Pugačova.

Ove tužne vesti učinile su u Petrogradu dubok utisak i pomračile
radost zbog okončanja turskog rata i zaključenja slavnog
Kučukkajnardžijskog mira. Nezadovoljna sporošću kneza
Ščerbatova, carica je još početkom jula odlučila da ga opozove i
glavnu komandu nad vojskom poveri knezu Galicinu. Kurir koji je
nosio ovaj ukaz zaustavljen je u Nižnjem Novgorodu zbog opasnog
puta. Kad je carica saznala da je Kazanj zauzet i da se buna prenela
preko Volge, već je i sama pomišljala da putuje u krajeve gde su se
pojačale nevolja i opasnost i da lično rukovodi vojskom. Grof Nikita
Ivanovič Panjin uspeo je da je odgovori od ove namere. Carica nije

73

znala kome da poveri spas otadžbine. Tada se pojavio grof Petar
Ivanovič Panjin,5 velmoža koji je bilo udaljen sa dvora i, slično
Bibikovu, u nemilosti, ponudivši se sam da izvrši podvig koji nisu
uspeli da izvedu njegovi prethodnici. Katarina je s priznanjem
primila usrdnost svog blagorodnog podanika, i grof Panjin, koji se u
to vreme, naoružavši svoje seljake i sluge, pripremao da krene u
susret Pugačovu, dobio je u svome selu naredbu da primi vrhovnu
komandu nad gubemijama gde je besnela buna i nad vojskom koja je
tamo poslata. Na taj način, osvajač Bendera poveo je rat protiv
prostog kozaka, koji je pre četiri godine nepoznat služio vojsku pod
njegovom komandom.

Pugačov je 20. jula pod Kurmišem preplivao Suru. Plemići i
činovnici su pobegli. Svetina ga je dočekala na obali sa ikonama i
hlebom. Pročitan joj je proglas sa pozivom na bunu. Invalidska četa
privedena je Pugačovu. Njen komandir, major Jurlov, i podoficir čije
ime, na žalost, nije sačuvano, jedini nisu hteli da se zakunu i u oči su
izobličili samozvanca. Njih su obesili i mrtve tukli nagajkama.
Udovicu Jurlova spasle su njene sluge sa imanja. Pugačov je naredio
da se Čuvašima razda državno vino; obesio je nekoliko plemića koje
su mu doveli seljaci i pošao prema Jadrinsku ostavljajući grad pod
komandom četvorice jaičkih kozaka i dodelivši im šezdeset kmetova
koji su mu pristupili. Za sobom je ostavio malu družinu, kako bi
zadržala grofa Melina. Mihelson, koji je išao prema Arzamasu, uputio
je Harina prema Jadrinsku, kuda je žurio i grof Melin. Saznavši
to, Pugačov se okrenuo Alatiru; međutim, prikrivajući svoje kretanje,
poslao je prema Jadrinsku bandu, koju su najpre odbili vojvoda i
građani, a zatim dočekao grof Melin i potpuno razbio. Melin je
požurio prema Alatiru; uzgred je oslobodio Kurmiš, gde je obesio
nekoliko buntovnika, a kozaka koji se nazivao vojvodom poveo sa
sobom kao »jezik«. Oficiri invalidske čete, koji su se zakleli
samozvancu, pravdali su se da zakletva nije bila data iskrenog srca, već
radi očuvanja interesa njenog imperatorskog veličanstva. »A zato što smo
mi«, pisali su Stupišinu, »pred bogom i premilostivom našom
caricom pogazili zakletvu i zakleli se tom zlikovcu, prinosimo naše
hrišćansko pokajanje i u suzama molimo oproštaj za ovaj naš nevoljni
greh, jer nas na njega nije navelo ništa drugo do smrtni strah.«
Dvadeset ljudi potpisalo je ovo sramotno izvinjenje.

74

Pugačov je nastupao neobično brzo, upućujući na sve strane svoje
bande. Nije se znalo u kojoj se on sam nalazi. Bilo ga je nemoguće
dostići: jurio je šumskim prosekama uzimajući odmorne konje i
ostavljajući za sobom smutljivce, koji su u grupama po dvojica, trojica
i ne više od petorice bezbedno krstarili po selima i gradovima
okupljajući svuda nove bande. Trojica njih pojavila su se u okolini
Nižnjeg Novgoroda; seljaci Demidova vezali su ih i priveli Stupišinu.
On je naredio da ih obese na šlepovima i puste niz Volgu, pored
pobunjenih obala.

Pugačov je 27. jula ušao u Saransk. Dočekao ga je ne samo prost
svet već i trgovački stalež i sveštenstvo ... Tri stotine plemića
različitog pola i uzrasta bilo je tu obešeno. Seljaci i spahijske sluge
prilazili su mu u gomilama. On je napustio grad 30. jula. Sutradan je
Melin ušao u Saransk, uhapsio zastavnika Šahmameteva, koga je
samozvanac postavio za vojvodu, a takođe i druge značajne izdajice
duhovnog i plemićkog staleža, a prestupnike iz rulje naredio je da
iseku bičevima ispod vešala.

Mihelson se iz Arzamasa ustremio za Pugačovom. Mufel mu je iz
Simbirska žurio u susret, Melin ga je pratio u stopu. Na taj način, tri
odreda opkolila su Pugačova. Knez Ščerbatov je nestrpljivo
očekivao vojsku iz Baškirije da bi poslao pojačanje dejstvujućim
odredima, želeći i sam da požuri za njim; ali primivši ukaz od 8. jula,
predao je komandu knezu Galicinu i otputovao u Petrograd.

Međutim, Pugačov se približio Penzi. Vojvoda Vsevološki je
izvesno vreme držao rulju u pokornosti i dao vremena plemićima da
se spasu. Pugačov se pojavio pred gradom. Žitelji su izašli sa ikonama
i hlebom i pali pred njim na kolena. Pugačov je ušao u Penzu.
Vsevološki, koga je gradska vojska napustila, zabarikadirao se u
svojoj kući sa dvanaest plemića, rešen da se brani. Kuća je bila
zapaljena: hrabri Vsevološki poginuo je sa svojim
drugovima; državne i plemićke kuće bile su opljačkane. Pugačov je
postavio jednog seljaka za vojvodu i pošao prema Saratovu.

Doznavši da je Penza pala, saratovski zapovednici počeli su da
preduzimaju odgovarajuće mere.

U Saratovu se tada nalazio Deržavin. On je bio poslat (kako smo
već videli) u selo Malikovku kako bi otuda presekao put Pugačovu u
slučaju njegovog bekstva na Irgiz. Obavešten o Pugačovljevim

75

vezama sa KirgizKajsaćima, Deržavin je uspeo da ih odseče od
skitačkih hordi oko reke Uzenja i nameravao je da ide da oslobodi
Jaički gradić; ali preduhitrio ga je general Mansurov. Krajem jula
stigao je u Saratov, gde su njegov čin gardijskog poručnika, bistar um
i vatrena narav učinili snažan utisak na javno mnenje.

Deržavin je 1. avgusta sa glavnim sudijom kuratorijuma kolonista
Lodižinskim pozvao saratovskog komandanta Bošnjaka na
savetovanje o tome šta bi trebalo preduzeti u postojećim okolnostima.
Deržavin je zaključio da bi oko magacina kuratorijuma, unutar grada,
trebalo načiniti utvrde, prebaciti tamo blagajnu, čamce na Volgi
spaliti, po obali razmestiti baterije i ići u susret Pugačovu. Bošnjak nije
pristajao da ostavi svoju tvrđavu, već je hteo da brani grad. Prepirali
su se, žestili — i Deržavin je, zaboravivši se, predlagao da se
komandant uhapsi. Bošnjak je ostao nepokoleban, ponavljajući da on
neće ostaviti na milost i nemilost poverenu mu tvrđavu i božje crkve.
Deržavin ga je napustio i otišao u magistrat; predložio je da se svi
građani pozovu na zemljane radove na mesto koje će označiti
Lodižinski. Bošnjak se žalio, ali niko ga nije slušao. Kao uspomena
na ovaj spor sačuvano je otrovno Deržavinovo pismo tvrdoglavom
komandantu.6

U Saratovu su 4. avgusta doznali da je Pugačov izašao iz Penze i
da ide prema Petrovsku. Deržavin je zatražio odred donskih kozaka
i odjahao s njim u Petrovsk da otuda izvuče blagajnu, barut i
topove. Prilazeći gradu, začuo je zvonjavu zvona i ugledao prednje
redove buntovnika, koji su upravo ulazili u grad, i duhovnike, koji su
im izašli u susret sa ikonama i hlebom. On je pošao napred sa
jesaulom i dvojicom kozaka, ali, videvši da se više ništa ne može
učiniti, okrenuo je s njima natrag prema Saratovu. Njegov odred
ostao je na putu iščekujući Pugačova. Samozvanac je dojahao u pratnji
svojih saučesnika. Dočekali su ga na kolenima. Saznavši od njih o
gardijskom oficiru, Pugačov je smesta promenio konje, uzeo u ruku
džilit i sa četvoricom kozaka pojurio za njim u poteru. Jednog od
kozaka iz Deržavinove pratnje Pugačov je lično probo kopljem.
Deržavin je uspeo da se dočepa Saratova, odakle je sutradan sa
Lodižinskim otputovao, prepuštajući odbranu grada brizi
komandanta Bošnjaka, koga je ismejavao.7

Pugačov je 5. avgusta pošao prema Saratovu. Njegova vojska

76

sastojala se od trista jaičkih kozaka i sto pedeset donskih, koji su mu
upravo prišli, i oko deset hiljada Kalmika, Baškiraca, jasačkih
Tatara, kmetova, slugu i svakakvog ološa. Hiljadudve bile su
kojekako naoružane, ostali su imali sekire, vile i toljage. Imao je
trinaest topova.

Pugačov je 6. avgusta stigao pod Saratov i zaustavio se na tri vrste
od grada.

Bošnjak je uputio saratovske kozake da uhvate »jezik«; ali oni su
se predali Pugačovu. U međuvremenu, građani su tajno poslali
samozvancu trgovca Kobjakova sa izdajničkim predlozima.
Buntovnici su dojahali do same tvrđave razgovarajući s vojnicima.
Bošnjak je naredio da se otvori vatra. Tada su žitelji, predvođeni
gradonačelnikom Protopopovom, javno negodovali i pristupili
Bošnjaku zahtevajući da ne zapodeva boj, već da sačeka
povratak Kobjakova. Bošnjak je upitao: kako su se usudili da bez
njegova znanja stupe u pregovore sa samozvancem? Oni su nastavili
da galame. U međuvremenu se vratio Kobjakov sa pismom koje je
pozivalo na bunu. Bošnjak ga je istrgao iz ruku izdajnika, pocepao i
izgazio, naredivši da uhapse Kobjakova. Trgovci su mu pristupili s
molbama i pretnjama, i Bošnjak je bio prinuđen da im ustupi i
oslobodi Kobjakova. On se ipak pripremio za odbranu. Za to
vreme Pugačov je zauzeo Sokolovu goru, koja je dominirala nad
Saratovom, postavio bateriju i otvorio vatru na grad. Posle prvog
pucnja tvrđavski kozaci i građani su se razbežali. Bošnjak je naredio
da se ispali prangija; ali bomba je pala pedeset sežanja dalje. On
je obišao svoju vojsku i svuda video utučenost: ipak nije gubio
bodrost. Buntovnici su napali tvrđavu. Bošnjak je otvorio vatru i već
uspeo da ih odbije, kad je odjednom trista artiljeraca, izvukavši iz
topova klinove i fitilje, istrčalo iz tvrđave i predalo se. U tom trenutku
Pugačov lično krenuo je s brda na tvrđavu. Tada je Bošnjak odlučio
da se sa jednim saratovskim bataljonom probije kroz redove
buntovnika. Naredio je majoru Salmanovu da istupi s
prvom polovinom bataljona; međutim, primetivši da se on plaši i da
je spreman na izdaju, oduzeo mu je komandu. Major Butirin zauzeo
se za njega i Bošnjak je po drugi put ispoljio slabost: ostavio je
Salmanova na dužnosti i, obraćajući se drugoj polovini bataljona,
naredio da se razviju zastave i izađe iz tvrđave. Istog trenutka

77

Salmanov se predao, a Bošnjak ostao sa šezdesetak ljudi, oficira i
vojnika. Hrabri Bošnjak je sa tom šačicom ljudi napustio tvrđavu i
čitavih šest časova uzastopce probijao se kroz bezbrojne gomile
razbojnika. Noć je prekratila bitku. Bošnjak se dokopao obala Volge.
Blagajnu i spise otpravio je rekom u Astrahan, a on je 11. avgusta
srećno stigao u Caricin.

Zauzevši Saratov, buntovnici su pustili robijaše, otvorili ambare i
ostave soli, razbili krčme i opljačkali kuće. Pugačov je povešao sve
plemiće koji su mu pali u ruke i zabranio da se njihova tela
sahranjuju; za komandanta grada postavio je kozačkog
vodnika Ufimceva i 9. avgusta u podne napustio grad. — U razoreni
Saratov stigao je Mufel 11. avgusta, a Mihelson 1-og. Sjedinivši se,
obojica su požurila Pogačovljevim tragom.

Pugačov se kretao uz tok Volge. Stranci koji su tu bili naseljeni,
većinom skitnice i lupeži, pristupili su mu listom, pošto ih je
podbunio neki poljski konfederatista (ime mu je nepoznato, ali to nije
bio Pulavski; ovaj poslednji već je u to vreme napustio Pugačova
negodujući zbog njegove zverske svireposti). Pugačov je od njih
formirao husarski puk. Volški kozaci prešli su takođe na njegovu
stranu.

Na taj način Pugačov je jačao iz dana u dan. Njegova vojska brojala
je već dvadeset hiljada. Njegove bande preplavile su Nižegorodsku,
Voronješku i Astrahansku guberniju. Odbegli rob Jevsignejev, koji se
takođe nazivao Petrom III, zauzeo je Insaru, Trojick, Narovčat i
Kerensk, povešao vojvode i plemiće i svuda postavio svoju vladu.
Razbojnik Firska došao je pod Simbirsk i ubio u boju pukovnika
Ričkova, koji je zamenio Černiševa, poginulog pod Orenburgom u
početku bune; garnizon ga je izdao. Simbirsk je ipak bio spasen
dolaskom pukovnika Obernibesova. Firska je prelavio okolinu
ubistvima i pljačkom.

Verhnji i Nižnji Lomov opljačkali su i spalili drugi zlikovci. Stanje
ovog prostranog kraja bilo je užasno. Plemstvo je bilo osuđeno na
propast. Po svim naseljima, na vratnicama gospodskih kurija visili
su spahije ili njihovi upravitelji.8 Buntovnici i odredi koji su ih
progonili, oduzimali su seljacima konje, namirnice i poslednji imetak.
Vlast je bila svuda ukinuta. Narod nije znao kome da se povinuje.
Na pitanje: Kome vi verujete? Petru Fjodoroviču ili Jekaterini

78

Aleksejevnoj? — mirni ljudi nisu smeli da odgovaraju, ne znajući
kojoj strani pripadaju oni koji pitaju.

Pugačov se 13. avgusta približio Dmitrijevsku (Kamišenki).
Presreo ga je major Dic sa pet stotina garnizonskih vojnika, hiljadu
donskih kozaka i petsto Kalmika, koje su predvodili kneževi
Dundukov i Derbetev. Zametnuo se boj. Kalmici su se razbežali pri
prvom topovskom pucnju. Kozaci su se hrabro tukli i dolazili do
samih topova, ali su bili odsečeni i predali se. Dic je ubijen.
Garnizonski vojnici zarobljeni su zajedno s topovima. Pugačov je
prenoćio na bojnom polju; sutradan je zauzeo Dubovku i krenuo na
Caricin.

U ovom gradu, dobro utvrđenom, zapovednik je bio pukovnik
Cipletev. S njim je bio i hrabri Bošnjak. Pugačov je 21. avgusta
nastupio sa uobičajenom drskošću. Odbijen s gubicima, udaljio se od
tvrđave osam vrsta. Protiv njega poslali su hiljadu i po donskih
kozaka; vratilo se samo četiri stotine: ostali su se predali.
Sutradan je Pugačov prišao građu od Volge, ali Bošnjak ga je opet
odbio. U međuvremenu, dočuo je da se približavaju odredi i počeo
žurno da se udaljava prema Sarepti.

Mihelson, Mufel i Melin stigli su 20og u Dubovku, a 22. avgusta
stupili u Caricin.

Pugačov je bežao obalom Volge. Tu je naišao na astronoma Lovica
i zapitao ga ko je on. Doznavši da Lovic prati kretanje nebeskih tela,
naredio je da ga obese pobliže zvezdama. Adjunkt Inohodcev, koji se tu
takođe zatekao, uspeo je da pobegne.

Pugačov se odmarao u Sarepti čitava dvadeset četiri časa,
zavukavši se u svoj šator sa dvema naložnicama.9 Tu se nalazila i
njegova porodica. Zatim je krenuo dole prema Černom Jaru.
Mihelson ga je pratio u stopu. Najzad, 25. avgusta u osvit, stigao
je Pugačova na sto pet vrsta od Caricina.

Pugačov se zaustavio na uzvišici između dva puta. Mihelson ga je
noću zaobišao i iskrsao pred buntovnicima. Izjutra je Pugačov opet
ugledao svog groznog gonioca; ali se nije zbunio, već je smelo pošao
na Mihelsona, uputivši svoju zlikovačku pešadiju protiv donskih i
čugujevskih kozaka koji su stajali na krilima odreda. Bitka je trajala
kratko. Nekoliko topovskih hitaca pomelo je buntovnike. Mihelson
je udario. Bežali su napuštajući topove i svu komoru. Pugačov je

79

80

81

uzalud pokušavao da ih zadrži na mostu; pobegao je zajedno s njima.
Tukli su ih i gonili četrdeset vrsta. Pugačov je izgubio oko četiri
hiljade ubijenih i oko sedam hiljada zarobljenih. Ostali su se rasturili.
Sedamdeset vrsta od poprišta, Pugačov je prešao Volgu više
Černojarska sa četiri čamca i zamakao u šumu sa jedva tridesetak
kozaka. Konjica koja ga je gonila, zakasnila je četvrt časa. Begunci koji
nisu uspeli da se prebace čamcima pokušali su da preplivaju, ali su se
podavili.

Ovaj poraz bio je poslednji i odlučujući. Grof Panjin, koji je u to
vreme stigao u Kerensk, poslao je u Petrograd radosnu vest, odajući
u svome izveštaju puno priznanje Mihelsonovoj brzini, veštini i
hrabrosti. U međuvremenu, nova važna ličnost stupila je na scenu:
Suvorov je stigao u Caricin.

Još za života Bibikova, videći važnost pobune, Državna kolegija
pozvala je Suvorova, koji se u to vreme nalazio pod bedemima
Silistrije; ali grof Rumjancov ga nije pustio, da se Evropi ne bi i
suviše jasno stavilo do znanja kakvih su razmera bili nemiri koji su
potresli državu. Takva je bila slava Suvorova! Po završetku rata
Suvorov je dobio naređenje da smesta otputuje u Moskvu knezu
Volkonskom, gde će primiti dalja uputstva. On se sastao s
grofom Panjinom u njegovom selu i pojavio se u Mihelsonovom
odredu nekoliko dana posle poslednje pobede. Suvorov je imao od
grofa Panjina naređenje svim komandantima i gubernatorima — da
izvršavaju sve njegove naredbe. Preuzeo je komandu nad
Mihelsonovim odredom, posadio pešadiju na konje otete od
Pugačova, i kod Caricina prešao Volgu. U jednom pobunjenom selu
uzeo je na ime represalija pedeset pari volova i sa tom rezervom
utonuo u stepsko prostranstvo, gde nema ni šume ni vode i gde se
danju mora upravljati po suncu, a noću po zvezdama.

Pugačov je lutao tom istom stepom. Vojska ga je opkoljavala sa
svih strana: Melin i Mufel, koji su takođe prešli Volgu, odsekli su mu
put prema severu; laki poljski odred išao mu je u susret iz
Astrahana; knez Galicin i Mansurov zatvorili su mu put prema Jaiku;
Dundukov je sa svojim Kalmicima tumarao stepom; patrole su bile
razaslate od Gurijeva do Saratova i od Černog do Krasnog Jara.
Pugačov nije imao mogućnosti da se izvuče iz mreže u koju je bio
uhvaćen. Njegovi saučesnici, videći, s jedne strane, neminovnu

82

pogibiju, a s druge, nadu na pomilovanje, kradom su počeli da se
dogovaraju i odlučili su da ga izruče vlastima.

Pugačov je hteo da ide prema Kaspijskom moru, nadajući se da će
nekako uspeti da se probije u kirgizkajsacke stepe. Kozaci su na to,
tobože, pristali; ali, pod izgovorom da žele ići po žene i decu, poveli
su ga na Uzeni, poznato utočište prestupnika i begunaca. Oni su 14.
septembra stigli u naselja tamošnjih staroveraca. Tu su održali
poslednje savetovanje. Kozaci koji nisu pristali da se predaju vlastima
razišli su se na razne strane. Ostali su krenuli prema Pugačovljevom
glavnom stanu.

Pugačov je sedeo sam i zamišljen. Oružje mu je visilo na zidu.
Začuvši kozake koji su ušli, podigao je glavu i upitao ih šta žele. Oni
su počeli da govore o svom očajničkom položaju i, polako se
primičući, nastojali da ga odvoje od oružja. Pugačov je počeo opet
da ih nagovara da krenu prema Gurjevom gradiću. Kozaci su
odgovorili da su oni dugo išli za njim i da je sad vreme da on ide za
njima. »Šta?« rekao je Pugačov, »hoćete da izdate svoga cara?« —
»Šta da se radi!« odgovorili su kozaci i odjednom se bacili na njega.
Pugačov je uspeo da se istrgne. Oni su odstupili nekoliko koraka.
»Odavno sam ja primetio vašu izdaju«, rekao je Pugačov i,
dozvavši svoga ljubimca, ileckog kozaka Tvorogova, pružio ruke i
rekao: »Vezuj!« Tvorogov je hteo da mu izvrne ruke naopako.
Pugačov nije dao. »Zar sam ja razbojnik?« rekao je gnevno. Kozaci su
ga posadili na konja i poveli u Jaički gradić. Celim putem Pugačov im
je pretio osvetom velikog kneza. Jednom je uspeo da oslobodi ruke,
dokopao sablju i pištolj, ranio hicem jednog kozaka i povikao da vežu
izdajnike. Ali ga više niko nije slušao. Došavši do Jaičkog gradića,
kozaci su poslali glasnika komandantu. Kozak Harčev i narednik
Bardovski pošli su im u susret, primili Pugačova, stavili ga u klade i
dovezli u grad, pravo gardijskom poručniku Mavrinu, članu istražne
komisije.10

Mavrin je saslušao samozvanca. Pugačov mu se kod prve reći
otkrio. »Bogu je bilo ugodno«, rekao je, »da kazni Rusiju kroz moje
prokletstvo.« Stanovnicima je naređeno da se okupe na gradskom
trgu; tu su dovedeni i buntovnici, svi u okovima. Mavrin je izveo
Pugačova i pokazao ga narodu. Svi su ga prepoznali; buntovnici su
pognuli glave. Pugačov je počeo gromko da ih optužuje, rekavši: »Vi

83

ste me pogubili; vi ste me iz dana u dan nagovarali da uzmem ime
pokojnog cara; ja sam dugo odbijao, a kad sam i pristao, sve što sam
radio bilo je s vašom voljom i pristankom; a vi ste često postupali
bez moga znanja i čak uprkos mojoj volji.« Buntovnici nisu odgovorili
ni reći.

Suvorov je u međuvremenu prispeo na Uzeni i doznao od nomada
da su Pugačova vezali njegovi saučesnici i poveli ga u Jaički gradić.
Suvorov je takođe požurio u tom pravcu. Noću je zalutao i naišao na
vatre koje su u stepi zapalili lopovi Kirgizi. Suvorov ih je napao i
rasterao, izgubivši nekoliko ljudi i među njima svog ađutanta
Maksimoviča. Posle nekoliko dana stigao je u Jaički gradić. Simonov
mu je predao Pugačova. Suvorov je radoznalo ispitivao
slavnog buntovnika o njegovim ratnim operacijama i namerama, a
zatim ga poveo u Simbirsk, kuda je trebalo da doputuje i grof Panjin.

Pugačov je sedeo u drvenoj krletki na dvokolicama. Okružavao ga
je snažan odred sa dva topa. Suvorov se nije odmicao od njega. U selu
Mostovima (sto četrdeset vrsta od Samare) izbio je požar blizu kuće u
kojoj je noćivao Pugačov. Izvadili su ga iz krletke, vezali za kola,
zajedno sa njegovim sinom, živahnim i smelim dečakom, i Suvorov
ih je ćele noći lično čuvao. U Kosporju, prema Samari, noću, po
oluji, Suvorov je prešao Volgu i stigao u Simbirsk početkom oktobra.

Pugačova su dovezli pravo pred kuću grofa Panjina, koji ga je
dočekao na doksatu, okružen svojim štabom. — »Ko si ti?« upitao je
samozvanca. »Jemeljan Ivanov Pugačov«, odgovorio je ovaj. »Kako
si smeo ti, ptico, da se nazivaš carem?« nastavljao je Panjin. »Nisam
ja ptica (odvratio je Pugačov, igrajući se rečima i izražavajući se, po
svome običaju, dvosmiselno), ja sam ptić, a ptičurina još leti.«
Valja znati da su jaički buntovnici razglasili kako se među njima
doista nalazio neki Pugačov, kako bi opovrgli istinu o njemu, ali da
ovaj nema nikakve veze sa carem Petrom III, koji ih stvarno vodi.
Opazivši da je Pugačovljeva drskost zapanjila narod koji se sjatio oko
kuće, Panjin je udario samozvanca po licu, do krvi, i iščupao mu
pramen brade. Pugačov je pao na kolena moleći milost. Stavljen je
pod jaku stražu, okovane su mu ruke i noge i stavljen gvozdeni obruč
oko pojasa, koji je bio pričvršćen lancem za zid. Akademik
Ričkov, otac ubijenog simbirskog komandanta, video ga je tu i opisao
ovaj susret. Pugačov je jeo riblju čorbu iz drvene činije. Opazivši

84

Ričkova, poželeo mu je dobrodošlicu i pozvao ga da s njim obeduje.
»Po tome sam«, piše akademik, »poznao njegov podli duh.« Ričkov
ga je upitao kako se mogao odvažiti na tako velike zločine. Pugačov
je odgovorio: »Kriv sam pred bogom i caricom, ali staraću se da
iskupim sve svoje krivice.« I potvrdio je ove reči zakletvama (iz
podlosti svoje, opet primećuje Ričkov). Govoreći o svome sinu,
Ričkov nije mogao da zadrži suze. Gledajući ga, Pugačov je i sam
zaplakao.

Najzad su Pugačova otpravili u Moskvu, gde je trebalo da se
odluči njegova sudbina.11 Vozili su ga na kolima s arnjevima
menjajući konje; gardijski kapetan Galahov i kapetan
PovaloŠvejkovski — koji je nekoliko meseci pre toga bio u ropstvu
kod samozvanca — sprovodili su ga. Bio je u okovima. Vojnici su ga
hranili iz svojih ruku i govorili deci koja su se’ tiskala oko njegove
kibitke: upamtite, deco, da ste videli Pugačova. Stari ljudi i danas
pričaju o njegovim smelim odgovorima na pitanja prisutne gospode.
Za sve vreme puta bio je veseo i spokojan. U Moskvi ga je dočekala
masa sveta, koja ga je još nedavno grozničavo očekivala, jedva
umirena hvatanjem groznog zlikovca. Bio je zatvoren u
Kovnicu novca, gde su u toku dva meseca, od jutra do
mraka, radoznalci mogli da vide slavnog buntovnika prikovanog uza
zid i još strašnog u nemoći. Pričaju da su mnoge žene padale u nesvest
od njegovog plamenog pogleda i groznog glasa. Pred sudom je
neočekivano izgubio prisustvo duha.12 Bili su prinuđeni da ga
postepeno pripreme da čuje smrtnu presudu. Pugačov i Perfiljev
osuđeni su na čerečenje; Čika — na odsecanje glave; Šigajev, Padurov
i Tornov — na vešala; osamnaest ljudi — na bičevanje i progonstvo s
prisilnim radom. Pogubljenje Pugačova i njegovih saučesnika
izvršeno je u Moskvi 10. januara 1775. godine. Od rana jutra
bezbrojno mnoštvo naroda sjatilo se na Blato, gde je bilo podignuto
stratište. Na njemu su sedeli dželati i pili vino očekujući žrtve. Oko
stratišta su stajala troja vešala. Unaokolo su bili postrojeni pešadijski
pukovi. Oficiri su bili u bundama pošto je stegao žestok mraz.
Krovovi kuća i dućana bili su načičkani ljudima; niski trg i obližnje
ulice zakrčeni karucama i kočijama. Odjednom se sve ustalasalo i
zašumelo; povikali su: dolaze, dolaze! Za odredom kirasira išle su
saonice sa visokim amvonom. Na njemu je, gologlav, sedeo Pugačov,

85

prema njemu sveštenik. Uz njih je bio i činovnik tajne policije.
Pugačov se klanjao na obe strane. Za saonicama su išle konjica i
gomila ostalih osuđenika. Očevidac (u to vreme još dečak, a
sada starac, ovenčan slavom pesnika i državnika) opisuje ovako
krvavo pozorje:

»Saonice su se zaustavile ispred stratišta. Pugačov i njegov
ljubimac Perfiljev, u pratnji sveštenika i dvojice činovnika, tek što su
kročili na postolje, odjeknula je komanda: Mirno! — i jedan
činovnik počeo je da čita manifest. Do mene je dopirala gotovo svaka
reč.

Kada je čtec izgovorio ime i nadimak glavnog zločinca, a zatim i
naziv mesta gde je rođen, načelnik policije ga je gromko upitao: Jesi li
ti donski kozak Jemeljka Pugačov?4 On je isto tako gromko
odgovorio: ,Da, gospodaru, ja sam donski kozak Jemeljka Pugačov iz
Zimovejske stanice’ Za sve vreme čitanja manifesta, zatim, on se često
krstio gledajući prema crkvi, dok je njegov sabrat Perfiljev, povisok,
poguren, rošav i svirepa izgleda, nepokretno stajao, uperivši pogled
u zemlju. Pošto je pročitan manifest, sveštenik im je rekao nekoliko
reči, blagoslovio ih i sišao s postolja. Za njim je sišao i onaj što je
čitao manifest. Tada se Pugačov nekoliko puta poklonio prema
crkvama krsteći se, a zatim užurbano stao da se oprašta s narodom;
klanjao se na sve strane govoreći isprekidanim glasom: ,Oprosti,
narode pravoslavni; pomiluj za sve što sam zgrešio prema
tebi; oprosti, narode pravoslavni!’4 Pri ovoj reči egzekutor je dao znak:
dželati su navalili da ga svuku; strgnuli su mu beli jagnjeći kožuh;
počeli su da cepaju rukave kaftana malinove boje. Tada je on pljesnuo
rukama i pao ničice; za tren, okrvavljena glava već je visila u vazduhu
.. .«13

Dželat je imao tajno naređenje da skrati muke prestupnicima. Lešu
su odsekli ruke i noge, dželati su ih razneli na sve četiri strane
stratišta, glavu su pokazali narodu i zatim je natakli na visoki
kolac. Perfiljev je, prekrstivši se, pao ničice i ostao nepokretan. Dželati
su ga podigli i pogubili isto onako kao i Pugačova. U međuvremenu
su Šigajev, Padurov i Tornov već visili u poslednjim trzajima . .. Tada
su zazvečali praporci; Čiku su povezli u Ufu, gde je trebalo da se
obavi njegovo pogubljenje. Zatim se prešlo na telesne kazne; narod se
razišao: ostala je samo mala gomila ljubopitljivih oko stuba, uz koji su,

86

jedan za drugim, privezivani prestupnici osuđeni na bičevanje.
Odrubljeni udovi raščerečenih buntovnika bili su razneti po
moskovskim gradskim kapijama i nekoliko dana kasnije spaljeni
zajedno s trupovima. Dželati su razvejali pepeo. Pomilovani
buntovnici bili su sutradan dovedeni pred Granitnu palatu u
Kremlju. Tu su im objavili oproštaj i javno skinuli okove.

Tako se završila buna koju je započela šaka neposlušnih kozaka,
ojačavši zahvaljujući neoprostivom nehatu vlasti i uzdrmavši državu
od Sibira do Moskve i od Kubana do Muromskih šuma. Vraćeni mir
se još dugo nije ustalio. Panjin i Suvorov ostali su ćele godine u
pokorenim gubernijama, učvršćujući u njima oslabljenu vlast,
obnavljajući gradove i tvrđave i iskorenjujući poslednje izdanke
presečene bune. Krajem 1775. godine objavljena je opšta amnestija
i naređeno da se sve preda večnom zaboravu. Želeći da iskoreni
spomen na užasnu epohu, Katarina je uništila drevni naziv reke čije
su obale bile prvi svedoci bune. Jaički kozaci postali su uralski, a
njihov gradić nazvan je istim imenom. Ali ime strašnog
buntovnika još grmi u krajevima gde je harao. Narod se još živo seća
krvavog vremena koje je — tako slikovito — prozvao pugačovštinom.

87

BELEŠKE

BELEŠKE UZ GLAVU PRVU

1 Izvesni učeni jaički kozaci smatraju sebe potomcima strelaca. Ovo
mišljenje nije bez osnova, kako ćemo videti kasnije. Najverodostojnije
izvore o prvobitnom naseljavanju jaičkih kozaka nalazimo
u Istorijskom i statističkom pregledu uralskih kozaka, iz pera A. I. Levšina,
koji se odlikuje, kao i ostala autorova dela, istinskom učenošću i
kritičnošću.

»Vreme i način kozačkog života (kaže autor) lišili su nas tačnih i
nesumnjivih podataka o poreklu uralskih kozaka. Svi istorijski podaci
o njima, danas poznati, zasnovani su samo na predanjima,
prilično poznim, ne sasvim određenim i dosad kritički neobrađenim.

»Najstariji, ujedno i najkraći opis ovih predanja nalazimo u
izveštaju jaičkog staničnog atamana Fjodora Rukavišnikova,
podnetom Državnoj kolegiji spoljnih poslova 1720. godine. (Ovaj
izveštaj, čiju sam kopiju pronašao u dosjeu arhiva Orenburške
pogranične komisije, isti je onaj o kome govori Ričkov u svojoj
Topografiji; ali on Rukavišnikova naziva Krašeninikovom. Neki
verodostojni svedoci među uralskim žiteljima pričali su mi da je ovaj
ataman nosio oba prezimena.)

»Kao dopuna i nastavak istog služe: 1. izveštaj orenburškog
gubernatora Nepljujeva Vojnoj kolegiji od 22. novembra 1748. godine
(ovaj izveštaj našao sam takođe u arhivu Orenburške pogranične
komisije); 2. Orenburska is tori ja Ričkova; 3. Orenburska topografija od
istog autora; 4. prilično zanimljiv rukopisni dnevnik bivšeg vrhovnog
atamana jaičkog, Ivana Akutina (za prepis ovoga dnevnika, kao i
za ostale podatke na kojima se zasniva deo moga opisa, obavezan sam
blagodarnošću nekim činovnicima uralske vojske); 5. neka novija
akta, koja se čuvaju u arhivima Uralske vojne kancelarije i
Orenburške pogranične komisije.

»To su najbolji i bezmalo jedini izvori za povest uralskih kozaka.
»Ono što su o njima pisali stranci ne može se ovde uzeti u obzir;
jer većina takvih radova zasniva se na domišljanjima, ničim
dokazanim, često protivrečnim istini i besmislenim. Tako, na primer,

88

autor primedbi na Rodoslovnu istoriju Tatara Abulgazija Bajadurhana
tvrdi da uralski kozaci vode poreklo od drevnih Kipčaka; da su
postali podanici Rusije čim je pokoren Astrahan; da imaju poseban
mešani jezik, kojim govore sa svim susednim Tatarima; da
mogu opremiti trideset hiljada naoružanih vojnika; da se grad Uralsk
nalazi četrdeset vrsta od ušća Urala, koji se uliva u Kaspijsko more
itd. (Rodoslovna istorija Tatara, deo II, glava 2; takođe deo IX, glava
9). Sve ove besmislice, koje za Ruse ne zaslužuju ni da budi
opovrgnute, ipak su u ostalim zemljama Evrope prihvaćene kao
istinite. Čuveni Pufendorf i Degin uneli su ih, na žalost, u svoja dela
(Histoire des Huns et des Tat., liv. XIX, chap. 2).

»Vraćajući se ranije pomenutim izvorima i upoređejući ih, u svima
ćemo naći onu glavnu istinu da su jaički ili uralski kozaci (dalje ćemo
videti kada je reka Jaik dobila naziv Ural) postali od
donskih; međutim, o vremenu njihovog naseljenja na
današnje njihove terene ne nalazimo pozitivnih i jednoglasnih vesti.

»Rukavišnikov, koji je pisao, kako smo rekli, 1720. godine, smatrao
je da su njegovi preci došli na Jaik, mole biti, pre nekih dvesta godina, tj.
u prvoj polovini XVI stoleća.

»Nepljujev ponavlja reči Rukavišnikova.
»Ričkov u Orenburškoj istoriji piše: počeci ove jaičke vojske, prema
podacima jaičkih staresina, padaju oko 1584. godine (podaci o uralskoj
vojsci, koje je Ričkov objavio u Orenburškoj istoriji, sabrani su, prema
njegovim vlastitim recima, 1744. godine, a oni koje je štampao u svojoj
Topografiji, dobijeni su 1748. godine). U Topografiji, koju je napisao
posle I storije, on kaže da se prvo naseljavanje kozaka na
Jaiku dogodilo u XIV stoleću (vid. Coчuнeнuя u nepeвoды eжeмecячныe,
1762. god., mesec avgust).
»Ovaj poslednji podatak zasnovan je na predanju, dobijenom 1748.
godine od jaičkog vrhovnog atamana Ilje Merkurjeva, čiji je otac
Grigorije takođe bio vrhovni ataman, živeo sto godina, umro 1741. i
slušao u mladosti od svoje stogodišnje babe da je ona, kao
dvadesetogodišnja devojka, poznavala veoma staru Tatarkinju, po
imenu Gugnihu, koja joj je ispričala sledeće: ,Za vreme Tamerlana
jedan donski kozak, po imenu Vasilije Gugna, sa tridesetoricom
svojih drugova kozaka i jednim Tatarinom otišao je s Dona u pljačku
na istok, napravio čamce, otplovio na njima u Kaspijsko more, došao

89

do ušća Urala i, videvši da je predeo nenastanjen, tamo se naselio.
Nekoliko godina kasnije ova banda napala je obližnje šumsko naselje
trojice braće Tatara, od kojih je najmlađi bio oženjen njome,
Gugnihom (pripovedačicom), i koji su se izdvojili iz Zlatne horde, što
se takođe rasula, jer je Tamerlan, vračajući se iz Rusije, nameravao da
je napadne. Braću su kozaci pobili, a nju, Gugnihu, poveli u ropstvo i
podarili svome atamanu.4 Dalje, posle nekoliko nevažnih
podrobnosti, ista pripovedačica je pripovedala da je njen muž još u
detinjstvu slušao o ruskom gradu Astrahanu; da su se s kozacima,
koji su je zarobili, sjedinili mnogi Tatari iz Zlatne horde i Rusi, da ona
pamti kako su ubijali svoju decu i slično.

»Nastavak njenog pripovedanja podudara se sa onim što ćemo mi
opisivati kao istinito; međutim, ovde izloženi početak, bez obzira na
poznatu učenost, korisne radove i opširne podatke Ričkova o
Srednjoj Aziji i orenburškom kraju, hronološki je nemoguć i suprotan
mnogim pouzdanim istorijskim izvorima. Pošto je ova povest
prihvaćena kao jedinstven i najverodostojniji izvor za istoriju uralskih
kozaka i pošto se ona često ponavlja u novijim ruskim i inostranim
delima (na primer, u ekonomskom opisu Astrahanske gubernije 1809.
godine, u XXIX knjizi Cbiua orevecToa za 1821. god. i dr.),
smatramo svojom obavezom da uđemo u izvesne, čak i zamorne
podrobnosti, kako bismo opovrgli tu povest: »1. Ako je ataman
Grigorije Merkurjev, koji je živeo oko sto godina, umro 1741, onda se
on rodio 1641, ili negde u to vreme. Njegova stogodišnja baba,
koja mu je pripovedala tako podrobnu i za svakog kozaka važnu
istoriju i koja je, kako sledi, umrla ne ranije nego kada je njemu bilo
petnaest godina, tj. oko 1656, morala se roditi 1556. ili bar 1550;
Gugnihu je ona upoznala u svojoj dvadesetoj godini, tj. oko 1570.
godine. Uzevši sada da je Gugnihi onda bilo devedeset godina, ispada
da se ona rodila 1480, ili, kraće rečeno, krajem XV stoleća. Kako je
onda mogla pamtiti takve događaje koji su se zbili u XIV stoleću, tj.
gotovo sto godina pre njenog rođenja: jer Tamerlan je dolazio u Rusiju
1395. godine? (Karamzinova Ruska istorija, tom V, str. 144). »2.
Gugnihin muž je u detinjstvu čuo od staraca da se nedaleko od reke laika
nalazi Astrahan i drugi ruski gradovi (originalan citat iz Ričkova u
nav. 2. glavi Topografije). Poznato je da je Astrahan zauzet 1554.
godine (nav. Karamzinova Istorija, tom VIII, str. 222): prema tome,

90

91

92

treba li ovde pretpostaviti da su Gugniha i njen muž živeli u XVI
stoleću? Takva je pretpostavka bliža istini i, kao što ćemo odmah
videti, u skladu sa ostalim vestima o početku uralskih kozaka.

»3. I Gugniha, i Rukavišnikov, i Ričkov u Orenburškoj istoriji, i
predanja koja sam lično čuo u Uralsku i Gurjevu, jednoglasno kazuju
da uralski kozaci vode poreklo od donskih. Ali za vreme Tamerlana
donski kozaci još nisu postojali, i istorija nam nigde ne govori o njima
pre XVI stoleća. Čak ako prihvatimo da su oni predstavljali jedan te
isti narod sa azovskim kozacima, onda i o ovim poslednjima, kako
piše g. Karamzin (vid. Istoriju, tom VI, prim. 495), letopisi prvi put
govore tek 1499. godine, tj. više od sto godina posle Tamerlanove
najezde.

»4. U XIV stoleću Rusija se još nije oslobodila tatarskog iga; njene
granice bile su tada udaljene od Kaspijskog mora više od hiljadu
vrsta, a prostrana stepa, koja se pružala od Dona preko Volge
do Jaika, bila je prekrivena mongolotatarskim plemenima. Kako je
onda mogla šaka smelih kozaka ne samo da se probije kroz tako
golem prostor i kroz hiljade neprijatelja već i da se među njima
nastani i pljačka ih? Miler, poznat po svojim istraživanjima i nalazima
iz naše istorije, kaže: dok su Tatari vladali južnim krajevima ruske države,
o ruskim kozacima nije se čulo ništa (u članku »O početku i
poreklu kozaka«, Dela, 1760).

»Pokazavši neverodostojnost povesti koju je Ričkov štampao u
Orenburskoj topografiji, možemo prihvatiti njegova prva obaveštenja o
uralskoj kozačkoj vojsci, objavljena u Orenburskoj istoriji; mi ćemo
ih dopuniti podacima koji se nalaze u spomenutim izveštajima
Rukavišnikova i Nepljujeva, kao i predanjima koja sam lično sabrao
na Uralu; uporedićemo ih sa delima znamenitih pisaca i izložiti
čitaocima sledeći istorijski pregled uralskih kozaka.«

2 O Gugnihi vidi podrobno basnoslovlje Ričkova u njegovoj
Orenburskoj istoriji.

3 Ova povelja nije sačuvana. Stari kozaci su pričali Ričkovu da je
izgorela za vreme požara. »Ne samo ova povelja«, kaže g. Levšin,
»bez koje se ne može tačno ustanoviti početak pripadnosti uralskih
kozaka Rusiji, već su i mnoge druge izgorele, koje su im darovali

93

carevi Mihail Feodorovič, Aleksej Mihajlovič i Feodor Aleksejevič.
Najstariji i jedini akt, koji je pronašao Nepljujev u Jaičkom glavnom
stanu, bila je povelja careva Petra i Joana Aleksejeviča iz 1684. godine,
u kojoj se spominju ranije službe kozačke vojske u doba Mihaila.«

»Počev od 1655, tj. od prve službe uralskih kozaka u ratu protiv
Poljaka i Šveđana, do 1681. godine nema vesti o njihovim pohodima.
Godine 1681. i

1682. služilo je trista kozaka pod Čigirinom. Godine
1683. poslato je petsto kozaka u Menzelinsk radi umirenja
pobunjenih Baškiraca, za šta je, pored plate u novcu i suknu,
naređeno da se snabdeju artiljerijskom municijom (izveštaj
Nepljujeva i dnevnik Akutina). Od vremena Petra Velikog oni su
upotrebljavani u velikom delu glavnih ratnih operacija u Rusiji, kao:
1696. pod Azovom; 1701, 1703, 1704. i 1707. protiv Šveđana; 1708.
poslato je opet 1.225 kozaka radi umirenja Baškiraca; 1711. god.
— 1.500 kozaka upućeno je s knezom Bekovičemčerkaskim u Hivu;
itd.« (Levšin)

4 Gospodin Levšin opravdano primećuje da su carski strelci
verovatno omeli jaičke kozake da učestvuju u Razinovoj buni. Kako
bilo da bilo, današnji uralski kozaci ne podnose njegovo ime, i reči
Razinovo seme smatraju za žestoku psovku.

5 »U to vreme neki kozak iz jaičke vojske, zvani Nečaj, sakupio je
družinu od pet stotina ljudi s namerom da ide na Hivu, nadajući se
da tamo nađe veliko bogatstvo i zadobije znatan plen. Krenuo je s
njima uzvodno uz Jaik i, budući kraj planina koje se danas nazivaju
Dijakove, trideset vrsta od današnjeg gradića uvrh Jaika, zaustavio se
i, po kozačkom običaju, sazvao savet, ili veće, kako bi razmotrio
svoj poduhvat i izabrao čoveka koji će pokazati najbolji i najpreči put.
Kad se u veću povela reč o tome, ustao je njegov dijak, ili pisar,
govoreći da je njihov poduhvat previše smeo i opasan, da put vodi
kroz stepu, da je nepoznat, da nema provijanta i da nema dovoljno
ljudi za tako veliki poduhvat. Ovaj dijakov govor tako je rasrdio
Nečaja da se razjario i naredio da ovoga na licu mesta obese, što je i
učinjeno, pa se planine od tada i nazivaju Dijakove.

Nečaj je krenuo na put sa svojim kozacima, uspešno došao do

94

Hive, i to u vreme kad je hivinski han sa svom vojskom bio u ratu,
daleko od svoje zemlje, a u gradu Hivi, osim malih i prestarelih,
gotovo nikog nije bilo, pa je bez ikakve muke i prepreka
zavladao gradom i svim tamošnjim bogatstvima, a hanske
žene porobio, od kojih je jednu on, Nečaj, sebi uzeo i kraj sebe
zadržao. Posle tako srećnog ishoda, Nečaj i njegovi kozaci živeli su u
Hivi zabavljajući se, a na opasnost nisu ni mislili; no ona hanska žena,
budući da je zavolela Nečaja, savetovala mu je: ako misli da izvuče
živu glavu, bolje da se sa svojim ljudima blagovremeno skloni iz
grada, da ga han s vojskom ne zatekne; i Nečaj je doista poslušao
hansku ženu, ali nije požurio da ode iz Hive, a uz to se sporo
kretao, obremenjen bogatim plenom; a han, koji se ubrzo zatim vratio
iz svoga pohoda i video da je njegova Hiva opljačkana, krenu bez
odlaganja sa svom vojskom u poteru za njim, Nečajem, i stiže ga
trećeg dana na reci zvanoj Sir-Darja, gde su kozaci gaz brodili, i
napade ih s takvom silom da je Nečaj, iako se hrabro borio sa svojim
kozacima i mnoge Hivince pobio, naposletku ubijen sa svim svojim
ljudima, osim trojice ili četvorice, koji su umakli sa razbojišta, stigli u
jaičku vojsku i ispričali o njegovoj pogibiji. U onom pripovedanju
vrhovnih atamana bilo je rečeno još i to kako su Hivinci, zatim, onaj
gaz što vodaše iz Aralskog u Kaspijsko more na samom ušću
Kaspijskog mora zatrpali, da ubuduće ne mogu šajke iz mora u more
prelaziti, ali ovu poslednju okolnost, budući da nema pouzdanijih
vesti, ne uzimam kao činjenicu, već je prikazujem onako kako su mi
je pomenuti atamani kazivali.

Nekoliko godina kasnije jaički kozaci premestili su svoje naselje na
ušće reke Čagana, na ono mesto gde se sada nalazi jaički kozački grad.
Pošto su tu utvrdili naselje i silno ojačali u ljudstvu, jedan od
njih, zvani Šamaj, sakupi družinu od trista kozaka, sa istom namerom
kao i Nečaj, da opet okuša sreću pohodom na Hivu, ne bi li se
domogao tamošnjeg bogatstva. Složivši se, krenu uz Jaik do reke
Ileka, kraj koje su posle nekoliko dana putovanja prezimili, a na
proleće krenu dalje. Kad su bili kod reke Sir-Darje, ugledaše u stepi
dva kalmička dečaka gde love zverke i kopaju zverinje jame; jer su u
ovo vreme pokraj reke Sir-Darje još obitavali Kalmici. Uhvativši ove
kalmičke dečake, kozaci su ih iskoristili kao vodiče u stepi. I premda
su Kalmici tražili od kozaka da vrate decu, oni to nisu učinili.

95

Naljutivši se, Kalmici upotrebe protiv njih lukavstvo; okupivši se u
velikom mnoštvu, skriju se na jedno tajno mesto, u nizini, a pred
sobom pošalju na uzvišicu dva Kalmika naredivši im, čim opaze
jaičke kozake, da riju zemlju i bacaju prašinu uvis praveći se kao da
kopaju zverinje jame. Videvši ih, prednji kozaci pomisliše da to
kalmički lovci kopaju jame, izvestiše o tome Samu, svoga atamana, a
zatim svi iz tabora pojuriše za njima. Kalmici su od kozaka pobegli
što igda mogu u onom pravcu gde je čekala skrivena kalmička vojska,
i tako ih naveli na Kalmike, koji su svi najednom na kozake udarili i
pomenutog atamana sa nekolicinom kozaka zarobili, zadržavši
atamana kako bi što pre oslobodili uhvaćene Kalmike; otpustivši
ostale, zahtevali su da puste njihovu decu; ali ukazni ataman je
odgovorio da oni imaju mnogo atamana, a bez vodiča ne mogu se
probiti, pa su tako nastavili put; samo, ono mesto, gde su ranije sa
atamanom Nečajem kozaci brodili gaz Sir-Darje, nisu našli, već su
izbili više, na Aralsko more, gde im je ponestalo provijanta. Uz to je
nastupilo zimsko vreme; bili su prinuđeni da na Aralskom moru
zimuju, i tu ih je snašla tako velika glad da su jedan drugog ubijali i
jeli, a drugi su od gladi umirali. Preživeli su poslali glasnike
Hivincima s molbom da ih prime i spasu smrti; došavši k njima,
Hivinci su ih sve zarobili. I tako su jaički kozaci, njih oko tri stotine,
tamo nestali. Nekoliko godina kasnije Kalmici su doveli atamana
Šamaja i predali ga jaičkoj vojsci« (Orenburska topografija).

6 Vidi članak g. Suhorukova »O unutrašnjem uređenju donskih
kozaka krajem XVI stoleća«, objavljen u listu »Copeвнoвaтeль
просвeщeния« 1824. godine. Evo šta piše g. Levšin o kozačkim
skupštinama: »U slučaju da stigne neki ukaz ili iskrsne neka
važna vojna stvar, crkvena zvona biju zbor, ili sabor, da svi kozaci
dođu na zborno mesto pred glavni stan (što je danas vojna
kancelarija), gde ih očekuje vrhovni ataman. Kada se okupi dovoljno
naroda, ataman izlazi iz kuće na doksat sa srebrnom pozlaćenom
bulavom; za njim, sa žezlima u rukama, stupaju jesauli, koji odmah
idu u sredinu zbora, polažu žezla i šapke na zemlju, čitaju molitvu i
klanjaju se najpre atamanu, a potom na sve strane kozacima koji ih
okružuju. Zatim uzimaju žezla i šapke opet u ruke, prilaze atamanu,
primaju od njega naređenja, vraćaju se narodu i gromko ga

96

pozdravljaju rečima: ,Počujte, atamani junaci i sva velika vojsko
jaička!4 Najzad, objavivši zašto je sazvan zbor, pitaju: ,Je li
pravo, atamani junaci?4 Tada sa svih strana viču: ,Pravo je’, ili se
podigne protest i krici: ,Nije pravo.’ U poslednjem slučaju, ataman
lično počinje da ubeđuje one koji se ne slažu, objašnjavajući stvar i
nabrajajući sve koristi koje će poduhvat doneti. Ako bi kozaci bili
njime zadovoljni, ovo ubeđivanje imalo bi odjeka; u protivnom, niko
nije obraćao pažnju na njega, i vršila se narodna volja« (Istor. i statist,
pregled uralskih kozaka).

7 Uralska kozačka vojska, kao i svi kozaci, ne plaća državi dažbine;
ali ona vrši vojnu službu i obavezna je u svako doba na prvi poziv da
opremi o svom trošku određeni broj obučenih i naoružanih
konjanika; a u slučaju potrebe, svi sposobni za službu dužni su da
krenu u pohod. Sada u uralskoj vojci ima dvanaest aktivnih pukova.
Jedan od njih je u Ileckoj, a jedan u Sakmarskoj stanici. Oba ova
puka, budući da ne učestvuju u bogatoj uralskoj ribnoj privredi, ne
učestvuju ni u opremanju kozaka za armiju; oni samo obavljaju
linijsku službu, tj. čuvaju granicu od Kirgiza. Ostalih deset pukova,
koji se smatraju aktivnim, ali, u stvari, ne služe, opremaju o svom
trošku pukove za armiju i stražu za granicu po čitavom prostranstvu
svoje teritorije, sve do Kaspijskog mora. Kako prva, tako i druga
služba ne vrši se po redosledu, već u najam, za novac. Pri
prvoj naredbi vlade o formiranju jednog ili nekoliko pukova određuje
se razrez: na koliko ljudi, koji se smatraju aktivnima u službi, dolazi
jedan naoružan kozak, i zatim svaki takav odsek zajedničkim
snagama oprema jednog vojnika, s tim da on sam sebi nabavi
uniformu i oružje. Njegova plata iznosi od hiljadu do hiljadu i po
rubalja, i više; a za desetomesečni pohod u Buhariju, kuda su kozaci
pratili našu istraživačku misiju, plaćeno im je po dve pa čak do tri
hiljade rubalja. Onaj ko ne može sam za sebe da plati razrez, lično
stupa u pohod. Poneki, najmivši se, prodaju svoju obavezu drugima,
izvlačeći katkad dobit. Najmanju platu dobijaju oni koji obavljaju
graničnu službu: zato što oni imaju u karaulama i tvrđavama
sopstvene kuće, stoku, provijant i sve imanje; granicu moraju čuvati
hteline hteli, premda ih, uostalom, ova neophodnost lišava prava da
učestvuju u zajedničkoj ribnoj privredi.

97

Običaj da se služi u najam, očevidno, s jedne strane, nije pravedan,
zato što se bogataš uvek izvlači od službe, dok siromah uvek mora da
je vrši; s druge strane, to je korisno, jer: 1. sada svaki kozak koji ide u
pohod ima mogućnost da se dobro odene i naoruža; 2. ostavljajući
svoju porodicu, može joj dati dovoljno novaca za izdržavanje za sve
vreme svoje odsutnosti; 3. čovek koji se bavi nekim privređivanjem ili
radom, koristi i sebi i drugima; nije prinuđen da napušta svoje
zanimanje i nevoljno ide na službu, koju bi vršio vrlo nekorektno.
Isluženi kozaci ne učestvuju više ni u kakvoj službi; zato ne mogu ni
u ribolov ići bez plate (Istorijski i statistički pregled uralskih kozaka).

Ispisujemo iz iste knjige živ i zanimljiv opis ribolova na Uralu:
»Obratimo sada pažnju na ribolovstvo uralske vojske i razmotrimo
ga podrobno, jer ono predstavlja glavni i gotovo jedini izvor
bogatstva ovdašnjih žitelja, a i zato što su različiti vidovi njegovi
veoma zanimljivi. Primetićemo, pre svega, da kod grada Uralska
svake godine posle proletnjeg povodnja kozaci grade preko Urala
branu ili rešetku od debelih brvana, zvanu učug, koja zadržava i ne
propušta dalje ribu što dolazi iz mora. Kako pričaju stari ljudi, ranije
je u Uralu bilo tako mnogo ribe da se od njenog pritiska ovaj učug
lomio, pa su je morali goniti nazad topovskim salvama sa obale.
»Glavne vrste ribolova, od kojih se nijedan ne srne započeti pre
dana koji odredi vojna kancelarija, jesu sledeće:
»1. Lov kukom; deli se na mali i veliki. Prvi počinje oko 20. ili 18.
decembra i ne traje duže od 25og; drugi počinje oko 6. januara i
završava se istog meseca. Na ovaj način riba se lovi samo dvesta
vrsta nizvodno od Uralska; dalje ne nastavljaju, zato što se tamo
obavlja jesenji ribolov.
»Način lova sa kukom je sledeći. Određenog dana i časa dolazi na
Ural ataman ribolova (koga svaki put imenuje kancelarija između
štapskih oficira) i svi kozaci koji imaju pravo da love kukom, svaki
u malim sankama za jednu osobu, sa jednim konjem, kijačom,
lopatom i nekoliko kuka, čije se železne oštrice nalaze na amovima
kraj rude, a drvene sastavne motke, duge tri do četiri, katkad
dvanaest sežanja, vuku se po snegu. Stigavši na zborno mesto,
napred istupa ataman i uz njega nekoliko kozaka na konjima koji
održavaju red; a za njima, u stroju, svi koji su izašli u ribolov. Ovih
poslednjih uvek ima po nekoliko hiljada; ako se neko od njih usudi

98

da se odveze dalje sam, čuvari reda u prethodnici seku mu amove i
trgaju kuke.

»Ova stroga i pravedna mera prisiljava kozake da stoje na mestu,
a svakome se na licu ogleda nestrpljenje da se što pre otisne napred. I
još više: čak se i njihovim konjima, vičnim ovome poslu, ogleda u
očima nestrpljenje da pojure. Ataman, u koga su upereni svi pogledi,
hoda oko svojih sanki i približava im se kao da će se popeti, pa se opet
odmiče, usled čega se svi često prevare u signalu; najzad, on doista
skače u saonice, daje znak, pušta svoga konja da juri što igda može, a
za njim jezdi sva okupljena vojska. Tu više nema nikakvoga poretka
niti milosti. Svak se stara da prestigne onog drugog, i jao onome ko
slučajno ispadne iz saonica. Ukoliko ne bude izgažen, što se retko
dešava, lako može biti obogaljen.

»Sve sanke se zaustavljaju kad stignu do mesta označenog za
ribolov (ova mesta nazivaju se etovi i primećuju se s jeseni po mnoštvu
ribe, koja tu zimuje, a pri izlasku i zalasku sunca izviruje na površinu
vode); svi skaču na zemlju i s najvećom mogućom brzinom probijaju
u ledu neveliki otvor i istog časa u nj spuštaju svoje kuke. Prizor koji u
tom trenutku vide posmatrači sa obala Urala prosto je čudesan!
Brzina kojom kozaci jedan drugog prestižu, sveopšti pokret, u koji
ogreznu svi istog časa po dolasku na mesto određeno za ribolov, i
ona šuma od čakiji koja za nekoliko trenutaka izrasta na ledu urezuju
se u oči kao neobična slika. Samo što su čakije spuštene, riba,
uznemirena tutnjavom konja u trku, počinje da se kreće, uzvrpolji se
i naleće na kuke, postavljene tako da ne dopiru sasvim do dna. Na
mestu bogatom ribom katkad ne prođe ni četvrt časa od početka lova
a na ledu se već na sve strane zapraćakaju jesetre, kečige, bele i
rilastc jesetre itd. Ako je riba koja se zakačila za kuku tako velika da
je jedan ne može izvući, on smesta zove u pomoć, i njegovi drugovi
ili susedi dolaze mu u ispomoć. Svakog dana ribarenja označava se
granica koju niko ne srne preći.

»Posle malog ribarenja svake godine kozaci šalju izvesnu količinu
najbolje ikre i ribe u dvor. Ovaj prinos, kao znak podaničke vernosti,
poznat od davnina, naziva se prezent ili prvi komad. Za ulov takvog
prezenta obično se izabere najbolje mesto ili etov; i ako tu ulov bude
mali, potrebna količina ribe kupuje se za račun vojne kancelarije. Ako,
pak, u vreme ribarenja za dvor uhvate više ribe nego što je potrebno,

99

zabranjuje se da se ovaj višak prodaje izvesno vreme, kako ne bi
dospeo u Petrograd pre određene pošiljke. Oficiri koji nose prezent
dobijaju od dvora novčane nagrade za putne troškove i, uz to,
napojnicu.

»2. Sledeći ribolov naziva se proletnji ili lov jesetre, a tako se naziva
zato što se u ovo vreme hvataju gotovo isključivo jesetre. Počinje u
aprilu, odmah po kravljenju leda pod Uralskom, i traje oko dva
meseca duž čitavog Urala do mora. I u ovom slučaju određuje se dan,
bira se ataman, kome se dodeljuje top, po čijem se pucnju svi
okupljeni kozaci otiskuju s mesta u malim čunovima, koji ne mogu
primiti više od jednog čoveka, i svaki počinje da baca svoju mrežu
određene dužine. Mreže, upotrebljavane u ovo vreme, sastojale su se
od dva platna, jednog retkog i drugog čestog, među koja se zaplitala
riba što se s proleća, obično, kreće iz mora uzvodno po Uralu. Jedan
kraj takve mreže privezan je za burence ili komad drveta koji pliva po
vodi; drugi drži kozak za dve uzice. Obeležava se granica i prema njoj
se na obali postavlja atamanovo komandno mesto, kraj koga svi
moraju završiti lov. Završetak se oglašava uveče, opet topovskim
pucnjem. Kečige i druga riba, koje se u ovo vreme uhvate, moraju se
baciti natrag u vodu; pre svega, one su tada još male, a drugo, odviše
jevtine. One koji prekrste ovo naređenje kažnjavaju i oduzimaju im
svu ulovljenu ribu.

»3. Jesenji ribolov počinje 1. oktobra i završava se u novembru, a za
razliku od proletnjeg, u njemu se upotrebljavaju sasvim drugačije
mreže, tj. ispletene u obliku vreće, kojima ribu prosto zahvataju (to
je moguće zato što je riba u ovo vreme već izabrala mesto za
zimovanje); zatim, uz svaku od ovih mreža, koje se nazivaju džakovi,
nalaze se dva čoveka u dvama čunovima s obe strane. Jesenji lov
počinje isto kao i ostali, pod komandom naročitog atamana, u
određenim granicama. Kako se ne bi dogodilo da pojedinac zahvati
velikom mrežom ili džakom veći prostor i, prema tome, više ribe nego
drugi koji imaju manje mreže, jednom zauvek određena je dužina
za sve mreže. Kada na jednom mestu pohvataju svu ribu, opet se
sakupe na mestu gde se nalazi ataman i putuju dalje do sledećeg
omeđenog prostora, ili, govoreći kozačkim jezikom, vrše drugi udar.

»Jesenji ribolov obavlja se samo na onom mestu gde se završava
lov kukom, tj. dvesta vrsta od Uralska, sve do mora. Svaki kozak ima

100