A.S.Puškin-Istorija Pugačova

Jaick, ženi, obično se zadržavao kod kozaka Poležajeva, koga je voleo
zbog zvonkog glasa, krupnog rasta i nestašluka.

Pod Ileckim gradićem hteo je da obesi Dmit. Karnickog, koga je
uhvatio sa Simonovljevim pismima Rejnsdorpu. Na lestvici Karnicki
mu se obratio rečima: »Gospodaru, nemoj me pogubiti, dozvoli
da prozborim reč.« — »Govori«, rekao je Pugačov. — »Gospodaru, ja
sam podlac, radim ono što mi se naredi; nisam znao šta je napisano u
pismu koje sam nosio. Naredi da ti služim, i biću ti verni rob.«
— »Pustite ga«, rekao je Pugačov, »a umeš li ti da pišeš?« — »Umem,
gospodaru, ali sada mi ruka drhti.« — »Dajte mu čašu vina,« rekao je
Pugačov. »Piši poruku za Rasipnu.« Karnicki je ostao kod njega kao
pisar i ubrzo postao njegov ljubimac. Uralski kozaci su ga iz
ljubomore u Tatiščevoj strpali u vreću i bacili u vodu. »Gde je
Karnicki?« upitao je Pugačov. — »Otišao majci niz Jaik«,
odgovorili su oni. Pugačov je odmahnuo rukom ne rekavši
ništa. Takva je bila volja jaičkih kozaka!

U Ozernoj.

U Berdi je Pugačov bio omiljen; njegovi kozaci nikoga nisu vređali.
Kad je dojurio iz Tatiščeve, naredio je da se razbiju bačve s vinom, koje
su stajale pored njegove kuće, da ne bi bilo tučnjave. Vino je šiknulo po
ulici kao reka. Orenburžani su po njegovom odlasku opljačkali
stanovnike.

Starica iz Berde.

Pugačov je na Donu išao u dugoj košulji (turskoj). Jednom se
najmio kod neke kozakinje da kopa leje i iskopao četiri groba. U
Ozernoj je prepoznao jednu kozakinju sa Dona i dao joj šaku zlatnika.
Ona ga nije poznala. Po nagovoru jaičkih kozaka naredio je da se u
Berdi streljaju Harlova i njen sedmogodišnji brat. Na samrti oni su
dopuzali jedno do drugog i zagrlili se. Tako su i umrli i dugo ležali u
žbunju. Kad bi Pugačov putovao nekud, uvek je bacao narodu novac.
Kad su pod Tatiščevom razbili Pugačova, jaički kozaci dojahali su u
Ozernu izranjavljeni — neko bez ruke, neko sa rasečenom glavom —
njih dvanaest, uleteli su u kuću Buntihe. — »Daj, starice, košulje,
ubrus, krpe«, i počeli sve da cepaju i previjaju jedan drugom rane.
Starci su ih isterali batinama. A Galicinovi i Korfovi (?) husari sve seku

151

i masakriraju po ulicama. Kad se Jaik izlio, tela su krenula niz vodu.
Kozakinja Razina dolazila je svaki dan na obalu, privlačila čakijom
leševe, prevrtala ih i mrmljala: — »Jesi li ti, Stepuška, jesi li ti,
dete moje? Da li tvoje crne kovrdže sveža voda mije?« I videći da to
nije on, tiho bi otiskivala telo i plakala. Pugačovu su privodili momke.
On je sedeo između dvojice kozaka, od kojih je jedan držao srebrnu
sekiricu, a drugi atamansko žezlo. Pugačovljeva ruka ležala je na
skutu — pridošlica se klanjao do zemlje, a zatim, krsteći se, celivao ga
u ruku. — Pugačov je u Jaicku prosio nevestu, ali ona nije pošla za
njega. Ustinju Kuznjecovu uzeo je silom, otac i mati nisu hteli da je
daju: navodno da je ona prosta kozakinja, a ne kraljica, kako će se
udati za cara (u Berdi od starice).

Feduljev, koji je nedavno umro, vozio je jednom Pugačova pijanog
i noću zamalo da nije ušao u Orenburg. Kada su kozaci odlučili da
izdaju Pugačova, on je pozvao Tvorogova, naredio da mu veže ruke,
ali ne nazad, već napred. — »Zar sam ja razbojnik« — govorio je
Pugačov (?).

U Tatiščevoj je Pugačov zbog pijanstva obesio jaičkog kozaka.

DMITRIJEV, PREDANJA

Dmitrijev je čuo za Pugačova od sluge koji je putovao u Simbirsku
vojvodsku kancelariju sa njegovim ocem. Vrativši se, sluga je pričao
o važnom prestupniku, kozaku, koga su poslali u Kazanj u
okovima, u pratnji dvojice vojnika koji su sedeli na kolima sa
isukanim tesacima.

Pugačov je skupljao milostinju, okovan sa još jednim sužnjem. U
Ulici Zamočna rešetka stajala je kibitka etc.

Pukovnik Černišev bio je isti onaj o kome govori Katarina u svojim
zapisima. On i brat mu bili su ljubimci Petra III, koji je jednog
imenovao pukovnikom i dao mu puk, a drugog potpukovnikom.
Katarina je unapredila prvog u čin brigadira i postavila za
komandanta Petrograda, a brata u čin pukovnika, postavivši ga za
simbirskog komandanta. Petrogradski komandant bio je u starosti u
vezi sa Travinom — provodio je ceo dan u njenoj kući, sedeći
kraj prozora; u zoru je dolazio u tvrđavu.

152

Bjeloborodov je bio pogubljen u Moskvi pre hvatanja Pugačova.
General Potemkin imao je veze sa Ustinjom, Pugačovljevom
drugom ženom.
Panjin je istrgao pramen brade Pugačovu rasrdivši se zbog njegove
drskosti.
Kar je bio svetski čovek, čuven po mudrosti. Durnov ležao među
leševima.
(Čuo od senatora Baranova.) Primakavši se jednom selu blizu
Malikovke, s dvojicom kozaka, Deržavin je saznao da se okupilo
mnoštvo naroda s namerom da idu Pugačovu. Dojahao je pravo na
zborno mesto i zahtevao od pisara Zlobina (kasnije bogataša)
izjašnjenje zašto se narod skupio i po čijem naređenju. Kolovođe su
istupile objavivši da idu da se sjedine sa carem Petrom Fjodorovičem
— i već krenule na Deržavina. On je naredio da dvojicu obese, a
narodu naredio da donese korbače i sve selo išibao. Zbor se rasturio.
Deržavin ih je ubedio da za njim nastupaju tri puka.
Dmitrijev je uveravao da je Deržavin obesio one ljude iz pesničke
radoznalosti.

VI
SVEDOČANSTVO N. SVEČINA

Nemačke proglase Pugačova pisao je Švanvič.
Njegov otac, Aleksandar Martinovič, bio je major i komandant
Kronštata — kasnije je premešten u Novgorod. Bio je visok i snažan
muškarac. On je ranio Alekseja Orlova u kafanskoj tuči. Igrajući
sa Svečinom lomber, imao je običaj da potpaljuje ćilibarsku lulicu, a
uzgred da zaviruje u karte. Bio je oženjen Nemicom. Njegov stariji sin
nedavno je umro.
Čuo od Svečina.

153

NAPOMENE
Istoriju Pugačova Puškin je počeo da piše uporedo sa beletrističkim
delom čiji je predmet bio isti — s »istorijskom povesti« Kapetanova kći,
u januaru 1833. U februaru pesnik je zatražio i dobio odobrenje da
koristi arhivski materijal o Pugačovu, a kasnije je obavio mnoge
usmene konsultacije i putovanja kako bi se upoznao sa mestima
zbivanja. Još u maju N. V. Gogolj je pisao: »Puškin je gotovo završio
istoriju Pugačova.« Ipak rad na istoriji i poslovi oko izdavanja teksta
otegli su se do kraja 1834. godine. Delo je izišlo iz štampe u decembru.
Pored osnovnog teksta ono je imalo i mnoge Puškinove beleške, a
sadržavalo je i mnoge priloge. Sve to (osim dugog spiska imena
Pugačovljevih žrtava) ovde se prvi put prevodi na naš jezik.
Opaske o buni, koje se takođe donose u ovom izdanju, Puškin je
napisao u decembru 1834. godine i dostavio ih 26. januara 1835. grofu
A. H. Bekendorfu i na uvid Nikolaju I, kao »opaske koje nisu mogle
ući u Istoriju Pugačovljeve bune, ali koje mogu biti zanimljive«. Tom
prilikom Puškin je ponovo tražio dozvolu da se upozna sa
»predmetom Pugačova, koji se nalazio u Arhivu«. Dozvola mu
je izdata zajedno sa izrazima zahvalnosti za dostavljene »Opaske o
buni«.

154